Kao na slikama Retko u ponudi Leonard Michael Maltin (born December 18, 1950) is an American film critic and film historian, as well as an author of several mainstream books on cinema, focusing on nostalgic, celebratory narratives. He is perhaps best known for his book of film capsule reviews, Leonard Maltin`s Movie Guide, published annually from 1969 to 2014. Maltin was the film critic on Entertainment Tonight from 1982 to 2010. He currently teaches at the USC School of Cinematic Arts and has appeared regularly on Turner Classic Movies, and hosts the weekly podcast Maltin on Movies. He has written articles for The New York Times, The Los Angeles Times, Variety, Playboy and TV Guide. He served two terms as President of the Los Angeles Film Critics Association, and votes for films to be selected for the National Film Registry. He has written books on animation and the history of film. He has also hosted numerous specials and provided commentary for several films. In 2021, he released his memoir, Star Lucky: My Unlikely Road to Hollywood. He received the Robert Osborne Award from Turner Classic Movies in 2022. Early life and education[edit] Maltin was born in New York City, the son of singer Jacqueline (née Gould; 1923–2012) and Aaron Isaac Maltin (1915–2002), a lawyer and immigration judge.[3] Maltin was raised in a Jewish family in Teaneck, New Jersey.[4] He graduated from Teaneck High School in 1968.[5] Maltin began his writing career at age 15, writing for Classic Images and editing and publishing his own fanzine, Film Fan Monthly, dedicated to films from the golden age of Hollywood. Maltin earned a journalism degree at New York University. Career[edit] 1969–1979: Early writings[edit] Maltin went on to publish articles in a variety of film journals, newspapers, and magazines, including Variety and TV Guide. In the 1970s Maltin also reviewed recordings in the jazz magazine Downbeat. Maltin served as the film critic for Playboy for six years based on Roger Ebert`s suggestion.[6] Maltin wrote Leonard Maltin`s Movie Guide, a compendium of synopses and reviews that first appeared in September 1969 and was annually updated from October 1987 until September 2014, each edition having the following year`s date. Its original title was TV Movies, and some editions were Leonard Maltin`s Movie and Video Guide. In 2005, coverage of many films released no later than 1960 was moved into a spin-off volume, Leonard Maltin`s Classic Movie Guide, to allow the regular book to cover a larger number of more recent titles. He has also written several other works, including Behind the Camera, a study of cinematography, The Whole Film Sourcebook, Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia, Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals, and Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons. 1980–2010: Entertainment Tonight[edit] Maltin in 1990 Starting on May 29, 1982, Maltin was the film reviewer on the syndicated television series Entertainment Tonight for 30 years. He praised the Tournee of Animation on the show at one point.[7] He also appeared on the Starz cable network, and hosted his own syndicated radio program, Leonard Maltin on Video, as well as the syndicated TV show Hot Ticket with Boston film critic Joyce Kulhawik (originally E! personality and game show host Todd Newton). Maltin also hosted a television show called Secret`s Out on ReelzChannel network. He also spearheaded the creation of the Walt Disney Treasures collectible DVD line in 2001,[8] and continued to provide creative input and host the various sets.[9] During the 1980s and 1990s, Maltin served on the advisory board of the National Student Film Institute.[10][11] In the mid-1990s, Maltin became the president of the Los Angeles Film Critics Association and is on the advisory board of the Hollywood Entertainment Museum. For nearly a decade, Maltin was also on the faculty of the New School for Social Research in New York City. As of 2018, Maltin teaches in the School of Cinematic Arts at the University of Southern California. In 1990, he took a look at the MGM years of The Three Stooges in a film called The Lost Stooges, available on a made-to-order DVD through the Warner Archive Collection. Maltin left Entertainment Tonight in 2010. His final appearance on the show as a regular correspondent was on July 19, 2010.[12] He also wrote the introduction for The Complete Peanuts: 1983–1984. In 1985, he delivered a three-word movie review on Entertainment Tonight for that year`s horror film spoof, Transylvania 6-5000. The review begins with a silent Maltin swaying to a recording of the Glenn Miller Orchestra playing `Pennsylvania 6-5000`, the instrumental melody interrupted by the sound of a telephone ringing (part of the original recording), after which the band chants the title of the song. In his review, Maltin timed it so that his review began with the phone ringing: `Transylvania 6-5000 ... stinks!`[13] Maltin at the 2010 Independent Spirit Awards Maltin also appeared as himself in Gremlins 2: The New Batch (1990), playing a film critic who blasts the first Gremlins film, but is attacked by the Gremlins. This scene echoed real life, as Maltin gave the first film a bad review, finding it mean-spirited, which affected his friendship with director Joe Dante. The scene was spoofed in the Mad magazine parody of Gremlins 2, in which he protests being eaten as Roger Ebert gives a worse review of the film, only for the Gremlins to remark they are waiting until Thanksgiving to find Ebert, as `he will feed a family of 15!`. Maltin appeared in the South Park episode `Mecha-Streisand` (1998) where he, Sidney Poitier and Robert Smith fight the titular, Godzilla-like robot version of Barbra Streisand. Maltin voiced himself in the Freakazoid! episode `Island of Dr. Mystico`, in which the titular villain, Dr. Mystico, abducted him to make use of his film knowledge. Maltin was one of the few people to appear as a `guest star` on Mystery Science Theater 3000 during its original run; during a Season Nine episode, he joins Pearl Forrester in torturing Mike Nelson and the bots with the film Gorgo.[14] He was also mocked on the show for giving the film Laserblast a rating of 2.5 stars. After Mike and the Bots finish watching the movie, they express amazement at the rating while Mike reads off a list of well-known films that Maltin gave similar ratings to.[15] Maltin hosted a compilation of National Film Board of Canada animated shorts, Leonard Maltin`s Animation Favorites from the National Film Board of Canada.[16] 2011–present[edit] Comedian Doug Benson`s podcast Doug Loves Movies features a segment called the Leonard Maltin Game, in which the guest must guess the name of a film based on a subset of the cast list in reverse order and a few intentionally vague clues from the capsule review of the film from Leonard Maltin`s Movie Guide. Maltin appeared on the podcast in February 2010 and played the game himself. He appeared on the show again in August 2010. In November 2010, Benson and Maltin played the game on Kevin Pollak`s Chat Show. Maltin repeated his appearances on Doug Loves Movies in September 2011 with Jimmy Pardo and Samm Levine, in September 2012 with Chris Evans and Adam Scott and in November 2013 with Peter Segal, `Werner Herzog` and Clare Kramer. Beginning in November 2014, Maltin has hosted the podcast Maltin on Movies. It began on Paul Scheer`s now-defunct Wolfpop network, with comedian and actor Baron Vaughn as a co-host. The two picked a topic generally based on what was currently in theaters and discussed three other movies within that topic: one that the two both liked, one that the two disliked and one they thought was a great lesser-known film, or `sleeper`, within the category. Topics included biopics, breakthrough performances and sequels.[17] Maltin currently co-hosts with his daughter Jessie Maltin.[18] From 2014 to 2019, Maltin hosted the quarterly Treasures From the Disney Vault on Turner Classic Movies. The last scheduled `Treasures from the Disney Vault` aired on September 2, 2019. Beginning in 2016, Maltin has served as the Honorary Head Juror of the Coronado Island Film Festival.[19] In 2020, the festival named their top award The Leonard Maltin Tribute Award.[20][21] In 2019, Maltin along with his daughter Jessie Maltin created a film festival called MaltinFest at the Egyptian Theater that spanned three days. Special guests included Laura Dern and Alexander Payne.[22] Since 2018, Maltin has served on the advisory board for Legion M.[23] In 2022, he was invited to join the Academy of Motion Pictures Arts and Sciences as part of the Member at Large branch.[24] In popular culture[edit] `Leonard Maltin`s Movie Guide` has been praised by comedian Patton Oswalt who described it as `A paperback Kubrickian monolith of one man`s massive and far-reaching tastes.`[25] Other admirers include Noah Baumbach, Alexander Payne, and Billy Bob Thornton.[26] In The Simpsons episode `A Star Is Burns`, Marge says: `Did you know there are over 600 critics on TV and Leonard Maltin is the best looking of them all?` Lisa replies `Ewwww!`[27] In the 1995 video release of the original Star Wars trilogy, there was an interview with George Lucas conducted by Maltin before the start of the films. Maltin is listed in the Guinness Book of World Records for the world`s shortest movie review; his two-star review of the 1948 musical Isn`t It Romantic? consists of the word `No`.[28] In 2020, a Leonard Maltin board game was released called King of Movies: The Leonard Maltin Game. [29] Personal life[edit] Maltin lives in Los Angeles. He is married to researcher and producer Alice Tlusty, and has one daughter, Jessie, who works with him (his production company, JessieFilm, is named for her). In July 2018, Maltin announced that he had been diagnosed with Parkinson`s disease three and a half years prior.[30] In 1998, Maltin settled a libel suit brought by former child star Billy Gray, of Father Knows Best fame, whom Maltin identified in his review of the film Dusty and Sweets McGee as a real-life drug addict and dealer. The statement had appeared in print in Maltin`s annual movie guide for nearly 25 years before Maltin publicly apologized for the error.[31][32] Awards and honors[edit] In 1997, Maltin received the Press Award from the International Cinematographers Guild.[33] In 2002, Maltin was honored by ASIFA-Hollywood at the 29th Annie Awards with the June Foray Award, given to those who have `a significant and benevolent or charitable impact on the art and industry of animation.`[34] In 2005, Maltin was awarded the ASC Bud Stone Award of Distinction by the American Society of Cinematographers.[35] That same year, Maltin was awarded with the Career Achievement Award at the Temecula Valley International Film Festival.[36] In 2007, Maltin received the Telluride Film Festival Silver Medallion in recognition of his achievements in the film industry.[37] In 2010, Maltin received the NFFC-Disneyana Fan Club Heritage Award.[38] In 2010, Maltin was honored by the National Board of Review with the William K. Everson Film History Award.[39] In 2013 Maltin received the Inkpot Award from Comic Con International.[40] In 2018, Maltin was inducted into the Online Film & Television Association`s Film Hall of Fame.[41] On April 24, 2018, the Los Angeles City Council declared it Leonard Maltin Day.[42] In August 2018, the California Independent Film Festival honored Maltin with the Golden Slate award for `his years of contribution to film and film history.`[43] In 2022, after a two-year delay caused by the COVID-19 pandemic, the TCM Film Festival honored Maltin with the Robert Osborne Award for helping `keep the cultural heritage of classic film alive for future generations.` The award was presented by Warren Beatty.[44] Bibliography[edit] As author[edit] Movie Comedy Teams (NAL, 1970; revised editions, 1974, 1985) Behind the Camera (NAL, 1971), reissued as The Art of the Cinematographer (Dover, 1978) The Great Movie Shorts (Crown, 1972), reissued as Selected Short Subjects (Da Capo, 1983) The Disney Films (Crown, 1973; revised edition, 1985; 3rd edition, 1995 from Hyperion; 4th ed., 2000, Disney Editions) Carole Lombard (Pyramid, 1976) Our Gang: The Life and Times of the Little Rascals (Crown, 1977; coauthor with Richard W. Bann; revised and reissued as The Little Rascals: The Life and Times of Our Gang, 1992) The Great Movie Comedians (Crown, 1978, revised edition, 1982) Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons (NAL and McGraw Hill, 1980; revised edition, November 1987) The Complete Guide to Home Video (Crown, 1981; coauthor) The Great American Broadcast: A Celebration of Radio`s Golden Age (E.P. Dutton, 1997) Leonard Maltin`s Movie Crazy (M Press, 2008) Leonard Maltin`s 151 Best Movies You`ve Never Seen (HarperStudio, 2010) Hooked On Hollywood: Discoveries From A Lifetime of Film Fandom (GoodKnight Books 2018) Star Struck: My Unlikely Road to Hollywood (GoodKnight Books, 2021) As editor[edit] Leonard Maltin`s Movie Guide (originally published as TV Movies, then Leonard Maltin`s Movie & Video Guide) (NAL, 1969, 1974, 1978, 1980, 1982, 1984, 1986, 1987, published annually 1988 through 2014). Also published in a Dutch edition as Speelfilm Encyclopedie, and Swedish version as Bonniers Stora Film & Video Guide. The Real Stars (Curtis, 1973) The Real Stars #2 (Curtis, 1974) The Laurel & Hardy Book (Curtis, 1973) Hollywood: The Movie Factory (Popular Library, 1976) Hollywood Kids (Popular Library, 1978) The Real Stars #3 (Curtis, 1979) The Whole Film Sourcebook (NAL and Universe Books, 1983) Leonard Maltin`s Movie Encyclopedia (Dutton/Penguin, 1994) Leonard Maltin`s Family Movie Guide (Dutton/Signet, 1999) As a host[edit] Bugs & Daffy: The Wartime Cartoons VHS, 1989, MGM/UA Home Video The Little Rascals only on VHS tapes, Volumes 1–21 from Cabin Fever Entertainment not on DVD from Genius Products. Walt Disney Treasures DVD series, featuring Disney animation and television shows. Istorija filma filmovi filmska kritika filmski kritičar kritičari

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sai Baba and his message - Dr. S. Ruhela, Dr. Duane Robinson Sathya Sai Baba (Telugu సత్య సాయిబాబా), (23. studenog 1926.[4][5] - 24. travnja 2011.[6]), rođen kao Sathyanarayana Raju, bio je indijski guru, religijska figura i učitelj. Sljedbenici ga opisuju kao avatara, duhovnog učitelja i čudotvorca.[4][7][8][9] On sam je izjavio da je reinkarnacija sveca Sai Babe od Shirdija[10] te je često detaljno opisivao život potonjeg.[10][11][12] Također je u mladosti bio pjesnik, pjevač i pisac.[13][14] Sathya Sai organizacija procjenjuje da postoji 1,200 Sathya Sai Baba centara u 114 država diljem svijeta.[15] Procjene o broju sljedbenika Sai Babe kreću se od 6 milijuna, pa i do 50 i 100 millijuna. Djetinjstvo Sathyanarayana Raju rodio se u zabačenom selu Puttaparthi, država Andhra Pradesh, Indija, a roditelji su mu bili Eswaramma i Peddavenkama Raju (obiteljskim imenom `Ratnakaram`)[17]. U prepričavanja svojeg djetinjstva, Sai Baba je govorio:`Prirodno je plakati za bilo koje dijete kada se rodi. No, ovo dijete nije plakalo...na Easwarammino je krajnje iznenađenje dijete bilo nasmijano. Svatko je bio znatiželjan da vidi novorođenu nasmijanu bebu.`[18] On je dobio ime Sathyanarayana (`Sathya` je sanskrt za istinu a `Narayana` je naziv za Višnua).[19] Majka Easwaramma je obavljala obred Sathyanarayana Vratam svaki puni mjesec[18][20] Easwaramma je opisala da je Sathyanarayana začet bezgrešnim začećem. Ona je jednom prilikom rekla:`Sathya Narayana Deva mi se pojavila u snu te me upozorila da se ne bi trebala bojati ako mi se nešto dogodi kroz volju Božju. To jutro, kad sam otišla po vodu, velika lopta plave svjetlosti me pogodila i onesvjestila, tako da sam pala. Osjetila sam da ulazi u mene`.[21] Sathya Sai Baba je to potvrdio 2003.[18][22] Država Andhra Pradesh gdje se rodio Sai Baba Narayana Kasturi u svojoj biografiji o Sai Babi piše: `Dana 24. studenog 1926., Sri Aurobindo Ghosh izašao je iz meditativnog transa i izjavio[23] da „je Krišna sišao u fizičko`.[24] Na dan prije ove najava, 23. studenoga 1926, avatar Sai Baba se rodio`.[25] Mnogi smatraju da je Sri Aurobindo najavio slavnog Sathya Sai Avatara. Sathya Sai Baba se osvrnuo na tu legendu 1999. kada je izjavio: `24. studenog 1926., Aurobindo je prekinuo svoj zavjet šutnje i izjavio da se Bog utjelovio prethodnog dana. Nakon provedbe ove značajne objave, nastavio je sa svojim zavjetom šutnje.`[26] Sathyanarayana je već kao dijete bio potpuno nesklon ne-vegetarijanskoj hrani. On se ne bi ni usudio posjetiti kuće u kojima se kuhala ne-vegetarijanska hrana. Držao se podalje od mjesta gdje su ubijali svinje, ovce, goveda, kokoši ili ih mučili, gdje su bili zatočeni ili gdje su lovili ribe.`[22] Prema Sathya Sai Babi, `dijete je odraslo u plemenitom okruženju.`[18] `Dok je još imao tri-četiri godine, kad god bi se neki prosjak pojavio na vratima i molio za pomoć, Sathya je napustio igru i požurio unutra kako bi uvjerio svoje sestre, Venkamma i Parvathamma,[20] da dadnu nešto žita ili hrane.`[22] `Dijete je postao ljubimac cijelog sela Puttaparthi.` kaže Kasturi. Njegovi prijatelji su ga zvali `Guru`, a susjedi su ga zvali i „Brahmajnani“ jer je `uvijek utješio prijatelje u nevolji i nikada se nije ljutio ili bio umoran`.[27] Učitelj iz Sathyanarayna, Šri V.C. Kondappa, prisjeća se vremena dok je on bio njegov učenik i izvodio čarobne trikove, poput kada je izvadio slatkiše, igračke, cvijeće, voće, gumice i olovke iz prazne vreće, te govorio dam mu je „anđeo“ dao što god je zaželio.[28] [27] Bio je posebno talentiran za glazbu, poeziju i glumu. Čak je i pisao pjesme za seosku operu u dobi od osam godina.[19][28] Kada je imao deset godina, osnovao je Sathya Puttaparthi Pandhari Bhajan skupinu za predstavljanje pjesme ljubavi i odanosti prema Bogu.[28] Sathya Sai Baba je znao i dalje prepričavati neke od tih molitava i 50 godina kasnije.[29] Na iskren zahtjev svog djeda, Kondama Raju, Sathyam je otišao živjeti s njim na neko vrijeme, pomažući mu u kućnim dužnostima (kuhanje, čišćenje itd.). Dok je još bio u školi, Sathyam je katkad podučavao djecu i lokalne seljane kako čitati i pisati.[29][19] 1940-te i 1950-te Dana 8. ožujka 1940., Sathya je ubo `veliki crni škorpion.`[30] `On je pao u nesvijest i ostao nepomičan. Nije govorio i njegovo disanje je oslabilo.` Odmah je dobio medicinsku pomoć i sljedećeg jutra doktor je rekao da je `izvan opasnosti.`[30] U idućih nekoliko dana je bilo vidljivih promjena u Sathyovom ponašanju.[30] Nije htio prihvatiti nikakvu hranu, većinom je bio u tišini a ponekad je dugo recitirao Sanskrt stihove i filozofske mudrosti drevne Indije.` Doktori su vjerovali da je to dio histerije, ali simptomi smijeha, plača, rječitosti i tišine su se nastavili.`[30] Nakon tjedan dana, Sathya je prebačen natrag u svoj dom u Puttaparthi. `Roditelji su bili tužni`, kaže Kasturi, `i gledali njegovo ponašanje sa strahom.`[30] Odnijeli su ga mnogim svećenicima, doktorima i egzorcistima.[30] Sai Baba se jednom prilikom prisjetio tog razdoblja: `Ja sam podnosio sve to mučenje bez prigovaranja.` `Godine 1940., u dobi od četrnaest godina, on je objavio da je reinkarnacija Sai Babe iz Shirdija - sveca koji je postao poznat krajem devetnaestog i početkom dvadesetog stoljeća.` Sai je perzijska riječ koja znači `Sveti`, a Baba je Hinduski naziv od milja za oca. Od tada, mnogi su bili skeptični da je on reinkarnacija Shirdi Sai Babe. Arnold Schulman u svojoj knjizi `Baba` je napisao: `Ne postoji evidencija o broju ljudi koji su ga upoznali i otišli razočarani, ali je bilo hrpa skeptika koji su se preobratili`[31] Članovi obitelji i susjedi, međutim, nisu bili uvjereni. Oni su prišli mladom Sathyi i govorili: `Ako si Sai Baba, daj nam neki dokaz.` `Daj mi ono cvijeće Jasmin`, rekao je mladi Sathya. Nakon što su mu ga dali, on je cvijeće bacio na pod. Cvijeće se, prema izjavama prisutnih, `samo od sebe preuredilo u slova koja su oblikovala ime „Sai Baba“ u Telugu.“[18][30][31] U listopadu 1940.,[32] Sathya je pratio Sehsu i njegovu suprugu u Hampi. Zamolili su ga da im pripazi na prtljagu dok su oni u hramu Šive. `On je sjedio ondje s prtljagom, dok su mu brat i njegova supruga ušli u hram. No unutra nisu vidjeli idol Virupaksha nego Sathyu! Tada je Seshama Raju rekao: `Gle, Sathya je ovdje! Tko onda pazi na prtljagu?` On je izašao van i vidio Sathyu sa prtljagom! Kada se ponovno vratio u hram, vidio da je Sathya i ondje.` [29] Općinski predsjednik je također bio svjedok tom fenomenu. Izjavivši da nema ovozemaljskog odnosa ni sa kim, (`Ne pripadam vama; Maya (iluzija) je nestala; Moji sljedbenici me zovu, imam svoj rad.`[30]) Sathya Sai Baba `je potrčao prema kući jednog Anjaneyulua. Ispred njegove kuće bilo je mali kamen. Sathya Sai Baba je sjeo na njega.` Sathya Sai Baba se prisjeća da ga je brat tjerao da se vrati kući, ali on nije htio`[33] Tijekom ta tri dana, Sathya Sai Baba je ostao s Anjaneyuluom, jeo njegovu hranu i ostao na kamenu. Kada su ga fotografirali, na slici se pojavio ispred Swamija. Zbog toga, Anjaneyulu mu je dao naziv „Sai Baba“ koji je ostao[34]. Nakon puno nagovaranja, ipak je prihvatio vratiti se u Puttaparthi. Sai Baba (lijevo) sa sljedbenicima 1948. godine Polako su se počeli skupljati sljedbenici oko njega. Narayana Kasturi se prisjeća da je `postavljena koliba za sljedbenike koja je bila proširena kako su mjeseci prolazili. Šatori su također postavljeni, a neki sljedbenici koji su došli iz Bangalorea i Anantapura razapeli su svoje vlastite šatore.`[34] Budući da je Sai Baba inzistirao da se svi sljedbenici nahrane, velike dvorane za blagovaone su postali neophodni`. Subbamma se brinuo o hodočasnicima godinama, sve dok nije tamo izgrađen stari hram (mandir).`[34] Godine 1944. izgrađen je hram za sljedbenike Sai Babe u blizini sela.[19] Gradnja Prashanthi Nilayama, trenutnog Ashrama, je započeta 1948. Prasanthi Nilayam inauguriran je na 23. studenog, 1950., na dvadeset četvrti rođendan Sai Babe. Bilo je potrebno oko dvije godine za izgradnju. Puttaparthi je prošao kroz velike promjene. Transformiran je iz malog sela u centar za hodočašće. Otvoreno je i sveučilište s tri kampusa i dvije posebne bolnice koje se skrbe o potrebama siromaha besplatno.[35] U to vrijeme, bila su dva pokušaja da se Sai Babi oduzme život. On je govorio o tome 2003.: `Oni koji su bili protiv Subbamme zbog zakona kaste odlučili su me se riješiti otrovom. Bio sam jako volio Vadas (indijsku delikatesu) u one dane. Dakle, ti ljudi napravili Vadas i stavili otrov u nju... Posjetio sam ovu kuću, uzeo Vadas koji su bili otrovani i pojeo ih[18] bez oklijevanja. Moje tijelo je odjednom poplavilo[36] Još jedan pokušaj takve vrste dogodio se kada su neki od njih zapalili moju improviziranu kuću....Odjednom, bio je prolom oblaka koji je ugasio vatru u kući. Mirno sam spavao i bio potpuno neozlijeđen.`[36] 1960-te i 1970-te 1960., Sathya Sai Baba je izjavio da će biti u ovom smrtnom ljudskom obliku još 59 godina (dakle, do 2019.)[37] 1963., Sathya Sai Baba je pretrpio moždani udar i četiri teška srčana udara. [38]29. lipnja je iznenada ostao bez svijesti. Nakon što je malo došao k sebi, odbio je sve predložene zdravstvene pomoći i tijekom sljedećih pet dana doživio četiri teška srčana udara. Na kraju tih pet dana, njegova lijeva strane ostala je paralizirana, a vid na njegovom lijevom oku i njegov govor su također teško pogođeni. Dva dana kasnije, njegova lijeva strana bila je još paralizirana i njegov govor je bio oronuo, jedva razumljiv. [38] Guru Poornima proslave su tada započele, i uz pomoć nekoliko učenika, on je praktički morao biti nošen do podija. Nakon nekoliko minuta, on zatražio je vodu. Popio je gutljaj (uz pomoć sljedbenika), a potom je poškropio s nekoliko kapi svoju paraliziranu lijevu ruku i nogu. Potom je, s obje ruke, počeo masirati lijevu nogu. `U sekundi, Swamijeva noga, oko i cijela lijeva strane tijela je postala normalna,`[38] i sljedeći sat je održao govor za Guru Poornima. Bilo je to vrijeme govora koji je donio poruku o svojoj budućoj inkarnacija kao Prema Sai Baba.[39] Te noći je jeo svoj normalni obrok, a sljedećih dana vratilo mu se zdravlje. [38] Izjavio je da je reinkarnacija Šive i Šakte.[40] Javno je 1976. ponovio tvrdnju da je druga od tri inkarnacije.[41] Babina biografiji navodi da će Prema Sai Baba biti rođen u Mysore državi.[42] Sathya Sai Baba je izjavio da su „sve tri Sai Babe stigle i da će biti uložene u ukupnosti kozmičke moći kako bi spasili dharmu (pravednost) od anti-dharme“. U intervjuu 1976. za Blitz Magazine, Sai Babu je Šri RK Karanjia (viši urednik Blitz Magazinea) upitao zašto se utjelovio. Sathya Sai Baba je odgovorio: `Zato što je to jedini način se Bog utjelovi unutar čovjeka. Dakle, u mojem sadašnjem Avataru, došao sam naoružan puninom moći bezobličnog Boga kako bi se ispravilo čovječanstvo, podiglo stanje ljudske svijesti i vratilo ljude natrag na pravi put istine, pravednosti, mira i ljubavi za božanstvo`.[9] 29. lipnja 1968, Sathya Sai Baba je napravio svoje prvo, i jedino, putovanje u inozemstvo. [38][43] Nakon što mu putovnicu pripremili šest tjedna ranije, Sathya Sai Baba je iz Mumbaija krenuo za Keniju u avionu. Jednom u Keniji, autom je nastavio put do grada Kampala, glavnog grada susjedne Ugande. Narayana Kasturi piše: `Baba nam je rekao, `ja ne trebam vidjeti sva ta mjesta. Ja sam svugdje, uvijek! Vi se možete voziti uokolo. Ja imam svoj posao, posao za koji sam došao.`[43] Za vrijeme njegova boravka, obratio se okupljenoj gomili: `Došao sam da upalim svjetiljku ljubavi u vašim srcima, da se pobrinem da sjaji iz dana u dan sa dodatnim sjajem. Ne dolazim u ime bilo koje religije.Nisam došao na misiju publicitet niti sam došao skupljati sljedbenike za sebe... Došao sam vam reći o ovoj sveobuhvatnoj vjeri, tom duhovnom načelu, tom putu ljubavi, toj vrlini ljubavi, toj dužnost ljubavi, toj obvezi ljubavi.` [44] Dana 14. srpnja 1968., Sathya Sai Baba je ušao u avion i vratio se natrag u Mumbai, Indija.[43] 1980-te i nadalje 20. kolovoza 1988., Sathya Sai Baba pokliznuo se u svojoj kupaonici. O incidentu je rekao: `U subotu ujutro sam se poskliznuo na komadić sapuna u kupaonicu i pao na leđa. Ozljede koje sam pretrpio bile su prirodna posljedica pada ...` [45] Rendgensko snimanje pokazalo je da je zadobio prijelom kuka. Šest dana kasnije dao je diskurs i osvrnuo se na tu temu. Dana 4. lipnja 2003., Sathya Sai Baba pretrpio je još jedan pad i slomio kuk i bedrenu kost. Odvezen je u bolnicu na operaciju, gdje je dobio anesteziju za vrijeme operacije, ali svejedno nije zaspao. Razgovarao je sa kirurgom tijekom cijele operacije. Nakon toga, bio je u stanju hodati nakon tri dana.[46] U 2006., dogodio se treći incident. Sathya Sai Baba prenosi da je jedan student nespretno pao sa stolice na njega te mu ponovno slomio kuk. Od tada se prevozi u pokretnoj stolici u autu.[47] Od 2005., Sathya Sai Baba koristi invalidska kolica, a njegov nedostatak zdravlje prisilio ga je da ima sve manje javnih nastupa. [48] Sathya Sai Baba sam kaže, `Ja sam izvan dosega najintenzivnijeg upita i najpedantnijeg mjerila. Samo oni koji su prepoznali moju ljubav i iskusili tu ljubav mogu tvrditi da su dobili uvid u moju stvarnost. Ne pokušavajte me znati kroz vanjski oči.“

Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Autor - osoba Patton, George Smith, 1885-1945 = Paton, Džordž Smit, 1885-1945 Naslov Rat kakvog sam ja video / Paton ; [sa engleskog preveo Momčilo Đurić] Jedinstveni naslov War as i knew it. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojno delo, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 498 str., [12] presavijenih listova sa skicama : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Đurić, Momčilo, prevodiilac = Đurić, Momčilo, prevodilac Vidović, Žarko S. = Vidović, Žarko S. Zbirka Vojna biblioteka. Savremenici ; ǂknj. ǂ7 (Karton) Napomene Prevod dela: War as i knew it / George S. Patton, jr. Tiraž 4.000 Predgovor našem izdanju / Žarko S. Vidović: str. 5-13. Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939-1945 -- Vojne operacije -- 1944-1945 -- U uspomenama Džordž Smit Paton (engl. George Smith Patton; San Gabrijel, 11. novembar 1885 – Hajdelberg, 21. decembar 1945) je bio američki general u Drugom svetskom ratu. U svojoj vojnoj karijeri, dugoj 36 godina bio je među prvim američkim oficirima koji su zagovarali stvaranje modernih oklopnih jedinica, komandovao je američkim jedinicama u severnoj Africi, Siciliji i u Evropi. U američkoj vojsci ostao je zapamćen po nadimku „Stari krv i petlja“ (Old blood and guts), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave u kojoj je rekao da je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak (Blood and brains). Zvanična istorija stvorila je predstavu o generalu Patonu kao o briljantnom vojnom lideru koji je povremeno imao epizode neposlušnosti i nestabilnosti. Njegovi potčinjeni, kako oficiri tako i vojnici pamtiće ga ne samo po briljantnom komandovanju, ludoj hrabrosti i istrajnosti, već i po oštrim, često vulgarnim govorima kojima je podizao moral svojim jedinicama. Porodica Paton je rođen u mestu San Gabrijel u Kaliforniji, od oca Džordža Smita Patona i majke Rut Vilson, ćerke Bendžamina Dejvisa Vilsona, uglednog lokalnog zemljoposednika i političara i jednog od prvih pionira koji je krenuo 1840. god na zapad da bi tamo ostao i stekao značajan imetak. Rodio se u porodici čiji su muški potomci bili civili, advokati i političari, dok su vojnici postajali samo po pozivu. Njegov deda Džordž Paton učestvovao je u Američkom građanskom ratu kao pukovnik Konfederacije i poginuo je 1864. godine u bici kod Sedar Krika u Vinčesteru u Virdžiniji. Paton je od malih nogu čitao Ilijadu i Odiseju, Bibliju i dela Vilijama Šekspira. Odrastao je slušajući priče o podvizima vojnika Konfederacije u Američkom građanskom ratu i o svom dedi. Inspirisan ovim pričama mali Paton je još kao klinac maštao o tome da jednog dana postane general i heroj. Obrazovanje Paton je godinu dana pohađao Vojni institut u Virdžiniji, pre nego što je prešao u Vest Point. Po završetku prve godine pao je zajedno sa Kortnijem Hodžisom (zbog lošeg znanja iz matematike) ali se ponovo upisao i diplomirao 1909. god. Paton je bio inteligentno dete i intenzivno je proučavao klasičnu književnost i vojnu istoriju još od malih nogu, ali je najverovatnije patio od nedijagnostifikovane disleksije, što će mu u velikoj meri otežati njegovo školovanje. Vrlo kasno je naučio da čita, i nikada nije naučio osnovne veštine kao što je spelovanje. Zbog ovog poremećaja trebalo mu je pet godina da završi Vest Point. Dok je bio na školovanju u Vest Pointu, Paton je obnovio svoje poznanstvo sa prijateljicom iz detinjstva Beatris Ajer, ćerkom bogatog tekstilnog industrijalca. Njome se oženio nedugo nakon diplomiranja. Po završetku školovanja učestvovao je na letnjim Olimpijskim igrama koje su održane 1912. godine u Stokholmu. Predstavljao je SAD u novoj atletskoj disciplini, petoboju. U ukupnom plasmanu osvojio je peto mesto. Bio je na vrhu tabele sve do takmičenja u streljaštvu kada je jedan njegov hitac najverovatnije promašio metu, iako je Paton tvrdio da je prošao kroz rupu koju je napravi prethodni hitac. Kao i većina članova njegove porodice, Paton je često tvrdio da je imao žive vizije svojih predaka. Čvrsto je verovao u reinkarnaciju što se i manifestovalo u njegovom uverenju da je u prošlim životima bio kartaginski vojskovođa Hanibal, rimski legionar, Napoleonov feldmaršal i mnoge druge istorijske ličnosti. Rana vojna karijera Tokom sukoba na meksičkoj granici 1916. godine. Paton je bio u sastavu 13. Teksaškog konjičkog puka i pratio je brigadnog generala Džona Dž. Peršinga kao njegov ađutant tokom potere za Pančom Viljom. Tokom ovog sukoba Paton je uz pomoć deset vojnika iz 6. pešadijskog puka ubio „Generala“ Hulia Kardenasa, komandira Vilinih ličnih telohranitelja. Zbog ove akcije kao i zbog naklonosti koju je Paton pokazivao prema svom revolveru Kolt Mirotvorac (Colt Peacemaker), Peršing mu je dodelio nadimak „Bandit“ (Bandito). Prvi svetski rat Neposredno pre izbijanja Prvog svetskog rata general Peršing unapredio je Patona u čin kapetana. Po ulasku SAD u rat Paton je zatražio od Peršinga da mu poveri komandu nad nekom od američkih jedinica na prvoj liniji fronta. Peršing mu je poverio komandu nad novoformiranim Američkim tenkovskim korpusom. Pretpostavlja se, mada nikada nije tačno utvrđeno da je Paton učestvovao u bici kod Kambrea u kojoj su prvi put upotrebljeni tenkovi u značajnom broju. Pošto Američki tenkovski korpus nije učestvovao u oboj bici, a malo je verovatno da bi Englezi poverili komandu nad svojim oklopnim jedinicama američkom oficiru, Patonu je najverovatnije poverena posmatračka uloga. Zbog svoje uspešnosti u organizaciji obuke (formirao je školu za američke tenkiste u Lanžeru u Francuskoj) i komandovanju američkim oklopnim jedinicama, unapređen je dva puta. U činu potpukovnika postavljen je za komandanta Američkog tenkovskog korpusa koji je prvo bio deo Američkih ekspedicionih snaga, a zatim deo američke 1. armije. Učestvovao je u Sen Mišel ofanzivi 1918. godine kada je i ranjen metkom iz mitraljeza dok je pomagao da se zaglibljeni američki tenk izvuče iz blata. Metak mu je prošao kroz gornji deo butine. Paton je mnogo godina kasnije često, nakon što bi na nekim društvenim događajima popio malo više, svlačio pantalone pokazujući svoju ranu nazivajući podrugljivo sebe „generalom sa pola stražnjice“. Za zasluge u Meza-Argonskoj ofanzivi Paton je odlikovan Purpurnim srcem i Krstom za istaknute zasluge u službi i unapređen je u pukovnika. Dok se Paton oporavljao od rana Prvi svetski rat je završen. Između dva rata Dok je bio na službi u Vašingtonu 1919. godine. Paton je upoznao i postao blizak prijatelj Dvajta D. Ajzenhauera koji će igrati veoma značajnu ulogu u nastavku njegove vojne karijere. Godine 1920. uputio je peticiju Američkom Kongresu u kojem je zatražio da se popravi stanje u finansiranju američkih oklopnih snaga ali bezuspešno. Posvetio se popularizaciji ovog roda vojske pišući članke o taktici korišćenja oklopnih jedinica predlažući nove načine njihove upotrebe. Radio je i na modernizaciji tenkova. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava koja su bila neophodna za finansiranje oklopnih jedinica Paton je bio prinuđen da se ponovo vrati u konjicu. Jula 1932. godine. Paton je služio pod načelnikom generalštaba generalom Daglasom Makarturom kao major koji je predvodio američku konjicu u borbi protiv Bonus armije. Posle toga je bio raspoređen na Havaje odakle je ponovo pokušao da ubedi Kongres u ispravnosti finansiranja oklopnih jedinica. Pred kraj tridesetih godina poverena mu je komanda nad Fort Majerom u Virdžiniji. Odmah nakon uspeha nove nemačke taktike blickriga u Evropi, koja se bazirala na upotrebi snažnih oklopnih snaga, Paton je zahvaljujući nepobitnim argumentima koje su mu pružali nemački uspesi konačno uspeo da ubedi Kongres u potrebu osnivanja oklopnih divizija. Po dobijanju saglasnosti Kongresa Paton je unapređen u brigadnog generala i poverena mu je komanda nad oklopnom brigadom. Brigada je vremenom prerasla u 2. oklopnu diviziju, a Paton je dobio čin general-majora. Drugi svetski rat Tokom priprema za ulazak u rat Paton je formirao školu za obuku tenkovskih posada za ratovanje u pustinjskim uslovima u Indiju u Kaliforniji. Takođe je komandovao jednom od dve vežbovne armije u velikim manevrima koji su održani u Luizijani 1941. god. Kampanja u Severnoj Africi Godine 1942. general Paton komandovao je američkom 1. oklopnom divizijom koja se u sklopu savezničke Operacije Baklja iskrcala na obalama Alžira i Maroka. Paton i njegov štab stigli su u Maroko na krstarici USS Ogasta koja je prilikom ulaska u luku Kazablanka došla pod vatru francuskog bojnog broda Žan Bart. Posle poraza američkih snaga od strane Nemaca u bici za Kaserinski prolaz 1943. godine, Paton je unapređen u čin general-pukovnika i poverena mu je komanda nad 2. američkim korpusom. Iako je insistirao na obuci i disciplini, zaslužio je poštovanje svojih vojnika koji su ga uglavnom voleli. Ponovno uspostavljanje discipline u američkim redovima se isplatilo. U martu je započela nova kontra-ofanziva i američke jedinice potisnule su nemačke snage istočno od prvobitnih položaja. U isto vreme britanske snage pod komandom generala Montgomerija napale su Nemce sa juga. Posle žilavog ali bezuspešnog otpora nemačke snage u Tunisu su se predale 13. maja 1943. godine. Kampanja u Italiji Zahvaljujući uspesima koje je postigao u Severnoj Africi, Patonu je poverena komanda nad 7. američkom armijom koja je trebalo da učestvuje u iskrcavanju na italijansko ostrvo Siciliju. Dodeljen mu je zadatak oslobađanja zapadnog dela ostrva dok je Montgomeri imao zadatak da oslobodi istočni deo ostrva i oslobodi Mesinu čime bi nemačkim i italijanskim trupama na ostrvu bila odsečena odstupnica. Ne želeći da prepusti svu slavu svom suparniku Montgomeriju Paton je neverovatnim tempom oslobodio zapadni deo ostrva, oslobodio Palermo, a zatim i Mesinu. Njegove trupe ušle su u grad 17. avgusta 1943. godine samo dva sata pre dolaska prethodnica Montgomerijeve 8. armije. Patonov imidž surovog ratnika i krvožedni govori koje je držao nisu nailazili na dobar prijem u javnosti savezničkih zemalja. Njegova vojna karijera skoro je bila gotova kada je u avgustu 1943. godine prilikom posete vojnoj bolnici verbalno napao i ošamario dva američka redova koje je smatrao kukavicama zato što su u bolnicu smešteni zbog kontuzije ili ratnog zamora što je psihičko stanje, a ne rana stečena u borbi. Kasnije se pokazalo da je jedan od ovih redova imao malariju. Zbog ovog incidenta Paton je neko vreme bio izvan vidokruga i bilo mu je naređeno da se izvini vojnicima. Ma koliko to ironično zvučalo, danas postoji teorija po kojoj je i sam Paton bio žrtva borbenog zamora. Zbog samog incidenta u javnosti su se pojavili zahtevi za njegovom ostavkom ili otpuštanjem. U skladu sa tim oduzeta mu je komanda nad 7. armijom koja se spremala za operacije u Italiji. Iako je privremeno bio suspendovan Paton je svojim prisustvom stvarao lažnu sliku kod Nemaca o novim mogućim mestima savezničkih iskrcavanja. Dok je boravio na Korzici smatralo se da će očekivano savezničko iskrcavanje biti na jugu Francuske. Za vreme njegovog boravka u Kairu Nemci su smatrali da će savezničko iskrcavanje verovatno uslediti na Balkanu. Strah od generala Patona vezao je mnoge nemačke trupe na pretpostavljenim mestima iskrcavanja i odigrao je važnu ulogu u prikrivanju priprema za pravo savezničko iskrcavanje u Normandiji na severu Francuske. Normandija U periodu neposredno pred D-dan Paton je držao govore i javne nastupe širom Britanije kao komandant nepostojeće Prve armijske grupe koja je trebalo da izvrši iskrcavanje u rejonu Kalea. Bio je to još jedan od načina na koji su saveznici zavaravali nemačke obaveštajce u pogledu tačne lokacije i vremena iskrcavanja. Sve ove aktivnosti uključujući i stvaranje prividnih lažnih mesta koncentracija trupa uz pomoć gumenih i drvenih maketa desantnih čamaca, tenkova, aviona i dr. odvijale su se u sklopu Operacije Fortitud. Nakon iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji i početnog neuspeha u proboju nemačke linije fronta, Patonu je poverena komanda nad 3. armijom koja je trebalo da zauzme položaj na krajnjem desnom krilu savezničkog ratnog rasporeda. Pod njegovom komandom 3. armija je u sklopu operacije Kobra koja je počela 25. jula 1944. godine uspešno probila nemačku liniju fronta zapadno od Sen Loa odsekavši Šerbur od ostatka nemačkih snaga. Proboju 3. armije prethodio je snažan artiljerijski baraž i vazdušno bombardovanje. Do kraja avgusta meseca čitava Bretanja bila je oslobođena. Patonove jedinice oslobodile su Sen Malo i opkolile Brest, Loren i Sen Nazer. Treća armija uspešno je odbila poslednji nemački kontranapad u Francuskoj koji je krenuo iz Mortena u pravcu Avranša i koji je trebalo da ponovo uspostavi liniju fronta na mestu gde je probijena. Posle tri dana borbi Nemci su se povukli kako bi izbegli opkoljavanje samo da bi ih ista sudbina stigla u džepu kod Faleza. U toku avgusta meseca položaj savezničkih jedinica bio je idealan za izvođenje operacije sveobuhvatnog opkoljavanja jedinica nemačke 7. armije u Francuskoj. Patonovoj 3. armiji poverena je uloga južnog kraka kliješta dok je sa severa obruč trebalo da zatvore britanske i kanadske jedinice pod komandom feldmaršala Montgomerija. Patonove jedinice stigle su do Aržantana 13. avgusta. Iako je Paton želeo da nastavi dalje napredovanje ka Falezu i zatvori obruč, 14. avgusta je dobio naređenje da svoje prethodnice koje su već stigle do Faleza povuče u Aržantan i sačeka da obruč zatvore britanske snage. Krajnje besan nije mogao da učini ništa drugo nego da gleda kako kroz otvor u obruču koji u jednom trenutku nije bio širi od desetak kilometara prolaze kolone nemačkih vojnika i vozila. Britanske jedinice zatvorile su obruč 19. avgusta ali je tada već bilo kasno jer je većina nemačke 7. armije evakuisana. U obruču je zarobljeno 40.000 nemačkih vojnika, a u borbi je poginulo oko 10.000. Da je Montgomeri bio brži u obruču bi se našlo preko 100.000 nemačkih vojnika. Paton je u borbama u Francuskoj uspešno upotrebio taktiku „blickriga“ protiv njenih tvoraca prešavši 600 mi (970 km) za samo dve nedelje. Patonove jedinice oslobodile su veći deo severne Francuske i zaobišle Pariz dok su snage francuskog maršala Leklerka pomogle ustanicima u gradu da oslobode prestonicu. Lorena Patonova ofanziva je zastala 31. avgusta 1944. god. kada je njegova armija ostala bez goriva u blizini reke Meze, neposredno nadomak grada Meca u Francuskoj. Vreme koje je potrošeno na dopunu jedinica gorivom i municijom Nemci su iskoristili da bi utvrdili grad i pretvorili ga u tvrđavu. Grad koji je bio utvrđen još iz vremena Francusko-pruskog rata 1870. godine imao je preko dvadeset forova od kojih su najveći bili naoružani topovima kalibra 105 mm i 150 mm, uglavnom francuske proizvodnje. Borbe za Mec trajale su od početka oktobra do kraja novembra meseca prouzrokujući teške gubitke na obe strane. Garnizon u gradu kapitulirao je 23. novembra ali su posade nekih forova pružale otpor sve do sredine decembra. U ovim borbama gubici američke 3. armije iznosili su preko 7.000 mrtvih i ranjenih vojnika. Obilazeći ranjenike u obližnjoj bolnici nakon što se Mec predao, Paton je upitao jednog vojnika da li zna da je Mec pao. Vojnik mu je odgovorio da zna. Na to mu je Paton stegao ruku, nasmejao se i rekao: „Sine, sutra će u novinama osvanuti naslov ’Paton oslobodio Mec’, ali ti i ja znamo da je to prokleta laž. Mec ste oslobodili ti i tvoji drugovi.` Ardenska ofanziva Pred kraj 1944. godine nemačka vojska je po Hitlerovom naređenju učinila poslednji očajnički pokušaj kako bi porazila savezničke jedinice na Zapadnom frontu. Ardenska ofanziva je bila poslednja velika ofanzivna operacija nemačke vojske. 16. decembra 1944. godine u napad je krenulo 29 nemačkih divizija sa oko 250.000 vojnika. Napad je usledio na delu fronta između grada Monšaua na severu i grada Ehternaha na jugu, gde su savezničke snage bile najslabije. Nemačke jedinice sastavljene od 6. SS oklopne armije, 5. oklopne armije i 7. armije imale su zadatak da probiju američke položaje u oblasti Ardena, forsiraju reku Mezu između Liježa i Namira, zaobiđu Brisel i izbiju na obalu kod Antverpena. Hitler je smatrao da će u slučaju da ova operacija bude uspešna, zapadni saveznici biti prinuđeni da sklope separatni mir sa Nemačkom. Loše vremenske prilike i teška zima pogodovale su nemačkim jedinicama jer su maskirale kretanje tenkova i onemogućavale dejstvo savezničke avijacije. Patonova 3. armija koja je operisala u oblasti Sar, izbila je 15. decembra na Zigfridovu liniju. Na konferenciji u Verdenu 19. decembra, na kojoj je prisustvovao i Paton, saveznički komandanti razmatrali su težinu situacije na frontu koji je bio potpuno probijen. Konstatovano je da je hitno neophodno izvršiti napad na južno krilo neprijatelja. Međutim, jedina borbena formacija koja je mogla da izvrši ovaj zadatak bila je Patonova 3. armija čiji borbeni poredak je bio orijentisan ka istoku. Na opšte zaprepaštenje prisutnih Paton je izjavio da može da otpočne kontranapad na nemačko južno krilo sa tri divizije u roku od tri dana. Prisutni generali smatrali su da je nemoguće rotirati borbeni poredak čitave armije za 90° i izvršiti kontranapad u tako kratkom roku. Međutim, ono što je Paton prećutao bila je činjenica da je još 12. decembra naredio svom štabu da izuči situaciju u kojoj bi od 3. armije bilo zahtevano da izvrši kontranapad sa juga na nemački prodor u sektoru američke 1. armije. U trenutku kada je situacija bila najkritičnija, Paton je rotirao 3. armiju za devedeset stepeni i krenuo u proboj ka malom saobraćajnom čvorištu Bastonju u kojem su se nalazile opkoljene jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije. I danas je uvreženo mišljenje da ovakav manevar čitave armije, u tako kratkom vremenskom periodu mogao da izvede samo Paton. Do kraja februara Nemci su potisnuti na početne položaje, a Patonove jedinice nastavile su da napreduju u pravcu Sarskog basena na Nemačkoj teritoriji. Američka 3. armija je prešla reku Rajnu kod Openhajma 22. marta 1945. godine. Potom je poslao operativnu grupu Baum koja je imala zadatak da oslobodi američke ratne zarobljenike u logoru Hamelburg u kojem se nalazio i njegov zet Džon K. Voters. Paton je planirao da oslobodi Prag u Čehoslovačkoj kada je stiglo naređenje o obustavljanju daljeg američkog napredovanja. Bez obzira na to njegove trupe oslobodile su Plzenj (6. maja 1945. god) kao i najveći deo zapadne Češke. Posle nemačkog poraza Nakon završetka rata u Evropi Paton je bio veoma razočaran zato što je saveznička komanda odbila da mu poveri borbenu komandu nad nekom od američkih armija na Pacifiku kako bi nastavio da se bori protiv Japanaca. Nezadovoljan svojom ulogom vojnog guvernera Bavarske i siguran da za života više neće učestvovati ni u jednom ratu, Paton je počeo da se ponaša čudno. Njegova pisma upućena porodici u Americi bila su puna antikomunističkih i antisemitskih izjava. Paton se uskoro opet našao u nemilosti američkih političara i javnosti. U jednom razgovoru sa novinarima uporedio je nemačke naciste sa gubitnicima na američkim parlamentarnim izborima. Ubrzo po davanju izjave smenjen je sa dužnosti komandanta 3 armije. Prebačen je u 15. armiju u kojoj je imao zadatak da učestvuje u pripremi istorije Drugog svetskog rata. Ogorčen i ljut Paton je u oktobru 1945. godine preuzeo komandu nad američkom 15. armijom. Nameravao je da da ostavku na ovaj položaj, ali ga je u tome pretekla teška saobraćajna nesreća koja se dogodila 9. decembra 1945. godine. Mnogi teoretičari zavere smatraju da je vozaču koji je upravljao kolima naređeno da namerno izazove nesreću zato što je Paton navodno nameravao da se po povratku u SAD kandiduje za predsednika. Paton je preminuo u bolnici od posledica nesreće 21. decembra 1945. godine i sahranjen je na američkom vojničkom groblju u Hamu u Luksemburgu. MG47 (N)

Minima moralia-Theodor W.Adorno Anarhistička biblioteka Naslov: Minima moralia Podnaslov: Refleksije iz oštećenog života Autor: Theodor Adorno Datum: 1951. Tema: filozofija Izvor: Theodor W. Adorno, Minima Moralia: Reflexionen aus dem beschädigten Leben, Suhrkamp Verlag, 1951. Posveta Prvi deo 1. Za Marsela Prusta 2. Travnata humka 3. Riba u vodi 4. Krajnja jasnoća 5. Gospodine doktore, to je zaista lepo od vas 6. Antiteza 7. They, the people 8. Ako te zavedu loši momci 9. Iznad svega, drago dete 10. Odvojeno-zajedno 11. Sto i postelja 12. Inter pares 13. Zaštita, pomoć i savet 14. Le bourgeois revenant 15. La nouvel avare 16. O dijalektici takta 17. Sva prava zadržana 18. Prihvatilište za beskućnike 19. Ne kucati 20. Struwwelpeter 21. Zamena nije dozvoljena 22. S prljavom vodom, baciti i dete 23. Plurale tantum 24. Tough baby 25. Ne pomišljaj na njih 26. English spoken 27. On parle français 28. Paysage 29. Patuljaste voćke 30. Pro domo nostra 31. Mačka iz džaka 32. Divljaci nisu bolji ljudi 33. Daleko od vatrene linije 34. S glavom u oblacima 35. Povratak kulturi 36. Zdravlje na smrt 37. S ove strane principa zadovoljstva 38. Poziv na ples 39. Ego je Id 40. Uvek govori o tome, nikada ne misli o tome 41. Iznutra i spolja 42. Sloboda misli 43. Samo bez zastrašivanja 44. Za postsokratovce 45. „Kako samo bolesno izgleda sve što raste“ 46. O moralnosti mišljenja 47. De gustibus est disputandum 48. Za Anatola Fransa 49. Moralnost i temporalna sekvenca 50. Pukotine Drugi deo 51. Iza ogledala 52. Odakle roda donosi decu 53. Glupiranje 54. Razbojnici 55. Ako dozvoljavate 56. Istraživanje porodičnog stabla 57. Iskopavanje 58. Istina o Hedi Gabler 59. Čim sam ga ugledala 60. Reč o moralu 61. Apelacioni sud 62. Kraća izlaganja 63. Smrt besmrtnosti 64. Moralnost i stil 65. Izgladnelost 66. Mešavina 67. Nemera za nemeru 68. Ljudi te gledaju 69. Mali ljudi 70. Diletantsko mnjenje 71. Pseudomenos 72. Druga berba 73. Devijacija 74. Mamut 75. Hladno konačište 76. Gala večera 77. Aukcija 78. Preko planina 79. Intellectus sacrificium intellectus 80. Dijagnoza 81. Veliko i malo 82. Tri koraka dalje 83. Zamenik predsednika 84. Raspored 85. Smotra 86. Mali Hans 87. Rvački klub 88. Glupi Avgust 89. Ucena 90. Zavod za gluvoneme 91. Vandali 92. Slikovnica bez slika 93. Svrha i kopija 94. Politička drama 95. Prigušivač i doboš 96. Janusova palata 97. Monada 98. Zaostavština 99. Zlatni standard 100. Sur l’Eau Treći deo 101. Biljka iz staklenika 102. Uvek još malo sporije napred 103. Mali baksuz 104. Golden Gate 105. Još četvrt sata 106. I cvetovi svi 107. Ne cherchez plus mon coeur 108. Princeza gušterica 109. L’inutile beauté 110. Konstanca 111. Filemon i Baukida 112. Et dona ferentes 113. Gunđalo 114. Heliotrop 115. Čisto vino 116. I počujte samo koliko je bio nevaljao 117. Il servo padrone 118. Stalno sve niže 119. Ogledalo vrline 120. Kavaljer s ružom 121. Rekvijem za Odetu 122. Monogrami 123. Loš drugar 124. Slagalica 125. Olet 126. I. Q. 127. Wishful thinking 128. Regresije 129. Korisnički servis 130. Sivo i sivo 131. Vuk kao baka 132. Skupocena reprodukcija 133. Prilog intelektualnoj istoriji 134. Juvenalova greška 135. Žrtveno jagnje 136. Exhibitionist 137. Male boli, velike pesme 138. Who is who 139. Adresa nepoznata 140. Consecutio temporum 141. La nuance, encor 142. Tome sledi nemački poj 143. In nuce 144. Čarobna frula 145. Umetnička figurica 146. Dečja bakalnica 147. Novissumum Organum 148. Strvodernica 149. Bez preterivanja, molim 150. Najnovije izdanje 151. Teze protiv okultizma 152. Čuvajte se zloupotrebe 153. Na kraju Dodatak I. Key people II. Zakonska stavka III. Kako je oni vide IV. Les Adieux V. Pitanje časti VI. Post festum VII. Dođi bliže VIII. Umanjena vrednost IX. Prokrust X. Preterivanja Impresum Posveta Maksu, Sa zahvalnošću i obećanjem Tužna nauka, od koje ovde nudim ponešto na dar prijatelju, odnosi se na oblast koja je od pamtiveka bila smatrana za pravo polje filozofije, ali koja je, posle pretvaranja ove druge u metod, postala žrtva intelektualnog nemara, mudrijaške ćudljivosti i na kraju zaborava: na podučavanje ispravnom životu. Ono što su filozofi nekada poznavali kao život, postalo je oblast privatnosti, a sada i pûke potrošnje, koja se vuče okolo kao prirepak procesa materijalne proizvodnje, bez autonomije ili vlastite supstance. Onaj ko želi da dođe do istine o životu, u svoj njegovoj neposrednosti, mora pažljivo ispitati njegov otuđeni oblik, objektivne sile koje određuju individualno postojanje, čak i u njegovim najskrivenijim nišama. Govoriti neposredno o neposrednom znači ponašati se u velikoj meri poput onih pripovedača koji svoje marionete ukrašavaju imitacijama zastarelih strasti, kao bižuterijom, i očekivati od ljudi, koji su samo sastavni delovi mašinerije, da postupaju kao subjekti, kao da nešto i dalje zavisi od njihovih postupaka. Naš pogled na život skliznuo je u ideologiju, koja prikriva činjenicu da života više nema. Ali, odnos između života i proizvodnje, koji u stvarnosti ono prvo svodi na prolaznu pojavnost drugog, potpuno je apsurdan. Sredstva i ciljevi su zamenili mesta. Intuicija o toj sumanutoj quid pro quo (trampi) još uvek nije sasvim izbrisana iz života. Svedena i degradirana suština žilavo se opire magiji koja hoće da je pretvori u fasadu. Promena odnosa proizvodnje i sâma u velikoj meri zavisi od onoga što se dešava u „sferi potrošnje“, pûkom odrazu proizvodnje i karikaturi života: u svesti i nesvesnom pojedinaca. Samo kroz suprotstavljanje proizvodnji, kao bića koja još uvek nisu sasvim obuhvaćena tim poretkom, ljudi mogu doći do nekih humanijih odnosa. Ako čak i pojavnost života, koju i sâma sfera potrošnje brani iz tako loših razloga, bude potpuno izbrisana, to će značiti pobedu čudovišnog apsoluta proizvodnje. Ipak, razmatranja koja polaze od subjekta ostaju pogrešna u meri u kojoj je život postao privid. Naime, od kada se nadmoćna objektivnost istorijskog kretanja, u njegovoj sadašnjoj fazi, ispoljava samo kao rastakanje subjekta, a da to nije dalo podsticaj usponu nekog novog, individualno iskustvo se nužno zasniva na starom subjektu, sada istorijski osuđenom, koji još uvek postoji za sebe, ali ne i u sebi. On i dalje veruje u svoju autonomiju, kao nešto zagarantovano, ali ništavnost koju je subjektima pokazao koncentracioni logor već je i sâma poprimila oblik subjektivnosti. U subjektivnoj refleksiji, čak i kada se kritički bavi sobom, ima nečeg sentimentalnog i anahronog: jadikovanja nad time kuda ide ovaj svet, koje ne treba odbaciti zbog njegovih dobrih namera već zato što ojađenom subjektu preti opasnost da ogugla na stanje u kojem je zatečen i tako i sâm potvrdi zakone tog sveta. Odanost sopstvenom stanju svesti i iskustvu uvek se nalazi u iskušenju da sklizne u neverstvo, time što izbegava uvid koji prevazilazi individualno i direktno se obraća njegovoj supstanci. Tako je i Hegel, čiji je metod poslužio kao uzor za Minima moralia, govorio protiv pûkog bića za sebe subjektivnosti, na svim njegovim nivoima. Dijalektička teorija, koja odbacuje sve što je izolovano, ne može prihvatiti aforizme kao takve. U najtolerantnijim trenucima, oni bi mogli proći samo kao „konverzacija“, da upotrebim izraz iz Predgovora za Fenomenologiju duha (Phänomenologie des Geistes, 1807). Ali, taj trenutak je prošao. Ipak, ova knjiga ne zaboravlja ni pretenzije sistema na totalitet, koji ničemu ne dopušta da ostane izvan njega, niti da se usprotivi toj pretenziji. U svom odnosu prema subjektu, Hegel nije uvažavao zahtev koji je inače vatreno zagovarao: biti unutar stvari, a ne uvek negde „s one strane“, „prodreti do imanentnog sadržaja stvari“. Ako subjekt danas nestaje, aforizmi na sebe preuzimaju zadatak da „nepostojano razmatraju kao suštinsko“. Suprotno Hegelovoj praksi, a opet u skladu s njegovom mišlju, oni insistiraju na negativitetu: „Život duha dostiže svoju istinu samo kada otkrije sebe u apsolutnom rasulu. Duh nema snagu pozitivnog, koje se okreće od negativnog, kao kada kažemo nešto o nečemu ništavnom ili pogrešnom, a onda pređemo na nešto drugo; svoju pravu snagu on stiče tek kada se direktno suoči s negativnim, kada boravi u njemu.“ Prezir s kojim Hegel, suprotno svom uvidu, stalno gleda na individualno, paradoksalno, u dobroj meri izvire iz njegove nužne upletenosti u liberalnu misao. Ideja o totalitetu koji postiže harmoniju kroz sve svoje antagonizme, primorava ga da individuaciji, ma koliko bio sklon da joj u tom procesu pripiše pokretačku ulogu, dodeli podređen status u izgradnji celine. Znanje, koje je u praistoriji objektivna tendencija nametala ljudima odozgo, upravo zahvaljujući poništavanju individualnih kvaliteta, bez izmirenja opšteg i posebnog, konstruisanog samo u mislima, koje se nikada u istoriji nije ostvarilo, kod Hegela je izobličeno: s ledenom nadmenošću on se još jednom zalaže za ukidanje posebnog. Nigde u svom delu on ne dovodi u pitanje primarnost celine. Što prelaz između misleće individue i uzvišenog totalitet postaje sumnjiviji, kako u istoriji, tako i u Hegelovoj logici, tako se filozofija, kao opravdanje postojećeg, s još više entuzijazma pridružuje pobedničkoj povorci objektivnih tendencija. Kulminacija društvenog principa individuacije kroz trijumf fatalnosti pruža filozofiji dovoljno prilika za tako nešto. Time što je prihvatio kao datost i buržoasko društvo i njegovu temeljnu kategoriju, individualno, Hegel nije istinski razrešio njihov dijalektički odnos. On svakako primećuje, kao i klasični ekonomisti, da totalitet nastaje i reprodukuje se upravo kroz međupovezanost sukobljenih interesa njegovih članova. Ali, on naivno posmatra individualno, kao takvo, samo kao nesvodivu datost, što je u svojoj teoriji saznanja osporio. Ipak, u individualističkom društvu, opšte se ne ostvaruje samo kroz međuigru posebnosti, već je društvo suštinski supstanca individualnog. Zato društvena analiza može naučiti neuporedivo više od individualnog iskustva nego što je Hegel verovao, dok, obrnuto, velike istorijske kategorije, posle svih zločina koji su u međuvremenu počinjeni uz njihovu pomoć, nisu više pošteđene sumnji zbog prevare. U sto pedeset godina posle formiranja Hegelove teorije, neke sile protesta vratile su se u individualno. U poređenju s patrijarhalnom uskogrudošću karakterističnom za tretman kod Hegela, individualno je postalo bogatije, osobenije i energičnije, koliko god da je, s druge strane, bilo oslabljeno i ispražnjeno društvenom socijalizacijom. U periodu svog raspadanja, individualno iskustvo o samome sebi i onome što mu se dešava ponovo doprinosi spoznaji, koju je ranije prikrivalo, sve dok je nastojalo da se, besprekorno i pozitivno, nametne kao vladajuća kategorija. Naspram totalitarne jednodušnosti, makar deo oslobađujućih snaga društva može se privremeno povući u sferu individualnog. Ako kritička teorija tu pronađe svoje utočište, to neće biti samo iz nečiste savesti. Sve to ne znači osporavanje onoga što je u tom pokušaju problematično. Najveći deo ove knjige napisan je za vreme rata, u uslovima koji podstiču kontemplaciju. Nasilje koje me je nateralo u izgnanstvo onemogućilo mi je punu svest o njemu. Još uvek ne mogu da priznam sebi saučesništvo onih koji naspram neizrecivih kolektivnih zbivanja uopšte pričaju o individualnom. U svakom od tri dela polazna tačka je najuža privatna sfera, ona intelektualca u izgnanstvu. Odatle slede razmatranja šireg društvenog i antropološkog opsega; ona se bave psihologijom, estetikom i naukom, u odnosu na subjekt. Zaključni aforizmi iz svakog dela tematski vode ka filozofiji, iako nikada ne pokušavaju da budu potpuni ili konačni: svi oni samo pokušavaju da naznače tačke napada ili da dopune modele za buduća razmatranja. Neposredan povod za pisanje ove knjige bio je pedeseti rođendan Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer), 14. februara 1945. Knjigu sam pisao u periodu kada smo, usled spoljašnjih okolnosti, morali da prekinemo zajednički rad. Ona je neposredno svedočanstvo o dialogue intérieur (unutrašnji dijalog): u njoj nema nijednog motiva koji ne bi pripadao Horkhajmeru, isto koliko i osobi koja je našla vremena da ih formuliše. Poseban pristup Minima moralia, pokušaj da se neki aspekti naše zajedničke filozofije izlože iz ugla subjektivnog iskustva, znači da njeni delovi neminovno nisu na visini zahteva filozofije kojoj uprkos tome pripadaju. Izraz toga je i nepovezani i neobavezujući karakter same forme, odricanje od izričite teoretske doslednosti. U isti mah, taj asketizam trebalo bi da donekle ublaži nepravdu kada sami radite na nečemu što biste mogli dovršiti samo zajednički, od čega nećemo odustati. 366 str L. 1

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u vrlo dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga Ex ponto, nemiri , lirika ma koliko se dożivljava kao okrenutost pesnika sebi i svom unutrašnjem svetu, kao razgovor s dušom, ona je i obraćanje pesnika čitaocu, Bogu, ljudima i dijalog sa svima njima, i to je ono što je čini aktuelnom i danas. Jer, Andrić ispovedanje diże na nivo opšteg saznanja i univerzalnog iskustva u kome prepoznajemo i sebe i druge, prošle, sadašnje i buduće stradalnike. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Lepo očuvano 1994 Svetovi BIS - POEZIJA Oskar Vajld, Vitmen, Mickjevič, Strindberg, Sveti Francisko iz Asizija, Himenes, Kipling, PROZA Strindberg, Keler, Pirandelo, Nešto o prevođenju, Eseji o autorima: Vitmen, Strindberg, Iz prepiske sa prevodiocima, POgovor Jasmina Nešković, Latinica, Na koricama slika Andrića, 180 str Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski[a] književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[b] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”.[10] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[11] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Biografija Detinjstvo i školovanje Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[12][13][14] u Dolcu pored Travnika u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom okupacijom od oca Antuna Andrića (1863—1896)[15], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[16][17][18][19] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili” objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak”.[20] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[21] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak”, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i povesti na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Iržikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[22][23] O tome postoji knjiga „Jelena, žena koje ima”. Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[24] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je, nakon smrti cara Franca Jozefa, objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Ivo Andrić 1922. godine Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto” biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva”. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[25] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri”, pripovetke „Ćorkan i Švabica”, „Mustafa Madžar”, „Ljubav u kasabi”, „U musafirhani” i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa”. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica”. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi”. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci”, „Žeđ” i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema”. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, 8. jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[26] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[27][28] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[29] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[30] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[31][32] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[33] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[34] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[35] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke” za vreme dok „narod pati i strada”: Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima. U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[36] Nakon rata Ivo Andrić sa suprugom Milicom (na vest o Nobelovoj nagradi, 1961) Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[34] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine”. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu”, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu”, „Bife Titanik”, „Znakovi”, „Na sunčanoj strani”, „Na obali”, „Pod Grabićem”, „Zeko”, „Aska i vuk”, „Nemirna godina” i „Lica”. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija” je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[37] Iste 1958. godine je počeo da živi u stanu na sadašnjem Andrićevom vencu.[38] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”. Besedom „O priči i pričanju” se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[39] Josip Broz Tito se nije pridružio sveopštem slavlju u Jugoslaviji povodom Andrićevog osvajanja Nobelove nagrade, pošto je smatrao da je učinjena nepravda Miroslavu Krleži. Dobrica Ćosić beleži da su na svečanom ručku koji je Broz priredio povodom Andrićevog uspeha, teme razgovora bila zdrava hrana i život, putovanje, kao i da je Andrić bio uštogljen, distanciran i da su se domaćini i gosti rastali uz lažnu srdačnost.[40] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[41] Andrić umire 13. marta 1975. godine na staroj Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Književni rad Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak” i „Blaga i dobra mesečina” objavljenim u „Bosanskoj vili” 1911. godine.[42] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma”, „Strofe u noći”, „Tama”, „Potonulo”, „Jadni nemir” i „Noć crvenih zvijezda”).[42] Prvu knjigu stihova u prozi — „Ex Ponto” — Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri” štampao je u Beogradu 1920. godine.[43] Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i romanom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi”. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić iz profila, fotografija Stevana Kragujevića Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju” i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta”. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja” koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života”. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji”, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja”, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice”. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti”. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu”. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života”. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...” Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje”. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini”. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla”, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010 U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[44] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz romana Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u srpskoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Srpski identitet Lična iskaznica Ive Andrića gde on svoju narodnost navodi kao „srpsku” (1951) Ivo se direktno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u „svojim zrelim godinama i ne od juče”. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[45] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici „narodnost”, Ivo unosi „srpska”. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [46], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla.[47] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[48] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.”.[49] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[50], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se on, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu i da je bio progonjen pa zatvoren 1914. na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpskog međuratnog modernizma 20. veka[51][52] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije.[53] Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Odlikovanja Orden oficira obnovljene Poljske (1926) Orden Crvenog krsta (1936) Orden velikog oficira obnovljene Poljske (1937) Orden velikog oficira Legije časti (1937) Orden Svetog Save I reda (1938) Orden Nemačkog orla I reda (1939) Orden zasluga za narod I reda (1952) Orden Republike sa zlatnim vencem za naročite zasluge na polju književne i kulturne delatnosti (1962) Orden junaka socijalističkog rada (1972)[54] Nasleđe Zadužbina Ive Andrića Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[55] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe”. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim interesima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[56] Spomen-muzej Ive Andrića Andrićev radni sto, deo stalne postavke u spomen-muzeju Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[57] Stazama Ive Andrića Godine 2012. u gradu Beogradu je odlučeno da se na svim tačkama grada gde je Andrić provodio vreme (radna mesta, parkovi, kafane) postave male table sa odgovarajućom oznakom. U gornjem desnom uglu table je i QR kod preko koga se uz pomoć interneta može doći do potpunijih podataka o datoj lokaciji. Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[61] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[62] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[62] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[62] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[62] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[63] U Herceg Novom postoji kuća Ive Andrića.[64] Žaneta Đukić Perišić objavila je više knjiga o Ivi Andriću. U knjizi „Ko je bio Ivo Andrić” sabrala je sećanja savremenika na Ivu Andrića.[65] Dela Ivo Andrić u svojoj radnoj sobi Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[66] Osnovni pregled najznačajnijih dela Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Njegoš kao tragični junak kosovske misli, esej, 1935. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika.[67] L41

Odlično Michel Picar: TEMPLARI : VITEZOVI GOSPODNJI, 121 strana, izdavač: Arion - Zemun sadržaj: - UVOD - KVART TEMPLARA - RED I PRAVILA REDA - POLITIČKA AVANTURA - MISTIČNA SPOZNAJA - ISKUPLJENJE - ZAKLJUČAK Hronologija istorije Hrama i Velikih Majstora Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма (лат. Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici), познати и као Ред Соломоновог храма, Витезови Темплари или само Темплари, били су католичка витешки ред који је 1139. године папском булом Omne datum optimum признала Света столица.[4] Ред је основан 1119. године и дјеловао је од 1129. до 1312. године.[5] Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici (латински) Seal of Templars.jpg Амблем Темплара[1] Активност око 1119 — 1312. Припадност Папа Тип Католички витешки ред Улога Заштита хришћанских ходочасника Величина 15.000—20.000 на самом врхунцу, од чега су 10% били витезови[2][3] Штаб Храмовна гора Јерусалим Краљевина Јерусалим Надимак Ред Соломоновог храма Витезови Темплари Патрон Бернард од Клервоа Мото Не нама Господе, не нама, већ Имену Свом славу дај (лат. Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam) Маскота Два витеза која јашу једног коња Ред, који је био међу најбогатијим и моћнијим, постао је омиљена добротворна организација цијелог хришћанског свијета, док су чланство и моћ реда муњевито расли. Темплари су били истакнути у хришћанским финансијама. Витезови Темплари, у својим препознатљивим бијелим мантијама са црвеним крстом, били су међу највјештијим борбеним јединицама током крсташких ратова.[6] Неборбено чланство реда, које је чинило 90% људства, управљало је великом економском инфраструктуром широм западног хришћанског свијета,[7] развијајући иновативне финансијске технике које су рани облик банкарства,[8][9] изградњом сопствене мреже од приближно 1.000 командерства и фортификација широм Европе и Свете земље, вјероватно оснивајући прву међународну корпорацију на свијету.[10][11] Темплари су били блиско повезани са крсташким ратовима; када је Света земље изгубљена, подршка реду је нестала.[12] Гласине о тајним церемонијама иницијације Темплара довеле су до неповјерења према реду, и француски краљ Филип IV — у великим дуговима према реду — искористио је ту ситуацију како би стекао контролу над њима. Године 1307, наредио је хапшења великог броја припадника реда у Француској, којима су кроз мучења изнуђена лажна признања, а затим су спаљивани на ломачи.[13] Папа Климент V забранио је ред 1312. године под притиском краља Филипа IV. Муњевит пад моћи веома значајне скупине у европском друштву довео је до ширења разних нагађања, легенди и предања кроз вијекове. Касније организације које су у свом називу користиле ријеч „Темплар”, сачувале су ред од заборава, иако прикривајући његово поријекло. Организација Уреди Темплари су били организовани као монашки ред, слично као Бернардов Цистерцијански ред, који се сматра првом дјелотворном међународном организацијом у Европи.[14] Организациона структура је имала снажан ланац власти. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. Свака земља са значајнијим присуством Темплара (Француска, Пуату, Анжу, Јерусалим, Енглеска, Арагон, Португалија, Италија, Триполи, Антиогија, Угарска и Хрватска[15]) имала је Мајстора Реда за Темпларе у тој области. Сви они су били подређени Великом мајстору, који је постављан доживотно, а који је надгледао војне напоре реда на Истоку и његове финансије на Западу. Велики мајстор је своја овлашћења спроводио преко генералног надзорника реда, који су били витезови које су Велики мајстор и јерусалимски манастири посебно постављали како би нагледали различите покрајине, исправљајући малверзације, уводећи нове прописе и рјешавајући важне спорове. Генерални надзорник је имао овлашћења да уклони витеза са дужност и суспендује Мајсторе одређене покрајине.[16] Нема прецизних бројки, али се процјењује да је ред на врхунцу моћи имао између 15.000 и 20.000 чланова, од којих су десетина били прави витезови.[2][3] Чинови унутар реда Уреди Три главне класе Уреди Постојале су три главне класе унутар Темпларског реда: племенити витезови, неплеменити оружници и капелани. Темплари нису вршили витешке церемоније, тако да је свако које желио постати витез Темплара морао већ бити витез.[17] Они су били највидљивија грана реда и носили су чувене бијеле мантије, које симболизују чистоћу и непорочност.[18] Били су опремљени као тешка коњица, са три или четири коња и једним или двојицом јахача. Јахачи углавном нису били чланови реда, већ су били аутсајдери унајмљени на одређено вријеме. Испод витезова у реду били су оружници неплеменитог поријекла.[19] Они су у ред донијели виталне вјештине и трговину као што је ковачки занат и грађевинарство, а управљали су и многом својим реда у Европи. У крсташким државама, борили су се заједно са витезовима као лака коњица са једним коњем.[20] Неки од највиших положаја у реду били су одређени за оружнике, укључујући и положај Команданта Свода Акре, који је био дефакто адмирал темпларске флоте. Оружници су носили црну или смеђу одјећу. Од 1319. године, капелани су чинили трећу класу Темплара. Били су то посвјећени свештеници задужени за духовне потребе Темплара.[21] Све три класе реда носиле су црвени крст.[22] Велики мајстори Темплара Уреди Главни чланак: Велики мајстор Темплара Темпларска грађевину у Сен Мартен де Шану, Француска Почевши од оснивача реда Ига де Пејена у периоду 1118—1119, највиши положај унутар реда био је Велики мајстор, дужност која се обављала цио живот, иако узимајући у обзир борбену природу реда, то је могло представљати веома кратак временски рок. Сви осим два Велика мајстора умрла су положају, а неколико је умрло током војних кампања. На примјер, током опсаде Акалона 1153. године, велики мајстор Бернар де Тремеле предводио је скупину од 40 Темплара кроз рушевине градских зидина. Како их остатак крсташке војске није пратио, Темплари су, заједно са Великим мајстором, заробљени и обезглављени.[23] Великог мајстора Жерара де Ридфора обезглавио је Саладин 1189. године током опсаде Акре. Велики мајстор је нагледао све операције које је спроводио ред, укључујући и војне операције у Светој земљи и Источној Европи и финансијске и пословне поступке реда у Западној Европи. Неки велики мајстори су били и команданти на бојном пољу, мада то није увијек било најмудрије: неколико грешака у борбеном вођству Ридфорда довело је до тешког пораза у бици код Хитина. Посљедњи велики мајстор је био Жак де Моле, који је по наређењу француског краља Филипа IV спаљен на ломачи 1314. године.[24] Понашање, облачење и брада Уреди Представа Темплара (музеј опатије Тен Дајнен, фотографије из 2010) Приказ двојице Темплара како сједе на једном коњу (истичући сиромаштво), са Бусоном, светим барјаком (гонфалоном) (Метрју Перис, ц 1250).[25] Бернард од Клервоа и оснивач Иг де Пејен осмислили су посебан код понашања за Темпларски ред, познат међу савременим историчарима као Латинско правило. Његове 72 одредбе дефинисале су идеално понашање витезова, као што је врста одјеће коју могу носити и колико коња могу имати. Требало је да витезови једу своје оброке у тишини, јести месо не више од три пута седмично и не ступати у било какав физички контакт било ког типа са женама, па чак и онима из своје породице. Великог мајстору су додјељена „4 коња и један брат-капелан и један црквењак са три коња и један брат-наредник са два коња и један џентлмен слуга да носи његов штит и копље са једним коњем”.[26] Како је ред растао, првобитни списак од 72 одредбе је проширен на неколико стотина у свом коначном облику..[27][28] Витезови су носили бијели сорко са црвеним крстом и бијели плашт такође са црвеним крстом; наредници су носили црну тунику са црвеним крстом напријед и црни или смеђи плашт.[29][30] Бијели плаштов су витезовим додјељени на Троатском концилу 1129. године, а крст је на одјећу вјероватно додан пред почетак Другог крсташког похода 1147. године, када су папа Евгеније III, француски краљ Луј VII и многи друге угледне личности присуствовале састанку француских Темплара у њиховом сједишту код Париза.[31][32][33] Према темпларском Правилу, витезови увијек треба да носе бијели плашт, чак им је забрањено да једу и пују ако га не носе.[34] Црвени крст који су носили Темплари је симбол мучеништва, а смрт у борби се сматрала за велику част која осигурава мјесто на небу.[35] Постојало је кардинално правило по коме се витезови реда не смију никада предати осим ако падне темпларска застава, па чак и тада прво је требало да се прегрупишу са других хришћанским редовима, као што су Хоспиталци. Тек након што су све заставе пале, било им је дозвољено да напусте бојно поље.[36] Иако није прописано Темпларским правилом, касније је постало уобичајено да чланови реда носе дугачке и истакнуте браде. Око 1240. године, Албер из Труа-Фонтена описује Темпларе као „ред брадате браће”; док су током испитивања папских комесара у Паризу 1310—1311, од скоро 230 испитаних витезова и браће, 76 је описано као да носе браду, у неким случајевима назначено је да је „у стилу Темплара”, а 133 је рекло да је обријало браду, било у одрицању од реда или у нади да ће избјећи откривање.[37][38] Иницијација,[39] позната као Пријем у ред, била је дуковно посвјећена и укључује свечану церемонију. Странци су били обесхрабрени да присуствују церемонији, што је изазивало сумње средњовјековних истражитеља током каснијих суђења. Нови чланови су морали беспоговорно да препишу сва своја богатства и добра реду и узму завјете сиромаштва, чедности, побожности и послушности.[40] Већина браће се реду придружило за цио живот, мада је некима било дозвољено да се придруже на одређено временско раздобље. Некада је ожењеним мушкарцима било дозвољено да се придруже реду уколико је његова супруга дала пристанак,[30] али њима није било дозвољено да носе бијели плаштове.[41] Историја Уреди Главни чланак: Историја Темплара Успон Уреди Након што су Франци у Првом крсташком рату заузели Јерусалим од муслиманских освајача 1099. године, многи хришћани су кренули на ходочашће ка разним светим мјестима у Светој земљи. Иако је Јерусалим био релативно сигуран под контролом хришћана, остатак крсташких држава није био. Бандити и друмски разбојници пљачкали су ходочаснике, које су рутински клали, понекад на стотине њих, током покушаја да путују од приобаља код Јафе до унутрашњости Свете земље.[42] Заставе које су користили Темплари у биткама Године 1119, француски витез Иг де Пејен обратио се јерусалимском краљу Балдуину II и јерусалимском патријарху Вармунду и предложио им стварање монашког реда ради заштите ходочасника. Балдуин и Вармунд су се сложили, вјероватно на Наблуском сабору у јануару 1120. године, а краљ је Темпларима додијелио сједиште у лијевом крилу краљевског двора на Храмовној гори у заузетој џамији Ал Акса.[43] Храмовна гора је била од значаја јер се налазила изнад онога што се сматрало рушевинама Соломоновог храма.[44][6] Зато су крсташи џамију Ал Аксу посматрали као Соломонов храм, а због овог мјеста новоосновани ред је узео име Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма или само Витезови Темплари. Ред је са око девет витезова, укључујући Годфреја де Сен-Омера и Андреа де Монбара, имао мало финансијских средстава и ослањао се на прилоге за опстанак. Амблем реда била су два витеза која јашу једног коња, наглашавајући сиромаштво реда.[45] Прво сједиште Темплара било је у Јерусалиму, на Храмовној гори. Сиромашни статус Темплара није дуго трајао. Имали су моћног заговорника у Бернарду од Клервоа, водећа црквена личност, француског опата првенствено одговорног за оснивање цистерцитског реда монаха и нећака Андреа де Монбара, једног од оснивача реда. Бернард је ставио своју личност иза њих и написао убједљиво писмо у њихово име „У похвали новом витештву”[46][47] и 1129. године на сабору у Трои, предводио је скупину водећих црквењака који су тражили званично одобрење и потврду реда у име цркве. Овим формалним благословом, Темплари су постали омиљено добротворно друштво широм западног хришћанског свијета, примајући новац, земљу, послове и племените синове од породица које су једва чекале да помогну у борби у Светој земљи. Још једна велика корист десила се 1139. године, када је папа Иноћентије II издао папску булу Omne datum optimum, који је ред изузет од поштовања мјесних закона. Ова одлука је значила да Темплари могли слободно пролазити кроз све границе, нису морали плаћати порезе и били су изузети од свих власти осим папске.[48] Са јасном мисијом и обилним ресурсима, ред је брзо растао. Темплари су често били наредне ударне снаге у кључним биткама у крсташким ратовима, јер би тешко оклопљени витезови на својим ратним коњима кренули у напад на непријатеља, испред главних војних снага, у покушају да пробију противничку линију одбране. Једна од њихових најпознатијих побједа била је 1177. током битке код Монт Жисара, гдје је око 500 темпларских витезова помогло да неколико хиљада пјешадинаца побједи Саладинову војску од више од 26.000 хиљада војника.[10] Иако је главна мисија реда била милитаристичка, релативно мали број чланова били су борци. Остали су дјеловали на положајима за подршку витезовима и управљали финансијском инфраструктуром. Ред Темплара, иако су се чланови заклели на индивидуално сиромаштво, добио је контролу над богатством мимо непосредних донација. Племић који је био заинтересован за учешће у крсташким ратовима могао би сву своју имовину ставити под управу Темплара док је био одсутан. Акумулирајући богатство на овај начин широм западног хришћанског свијета и Оутремера, ред је 1150. почео да генерише акредитиве за ходочаснике који путују у Свету земљу: ходочасници су депоновали своје вриједности код мјесне темпларске заједнице прије укрцавања, затим добијали документ у којем се наводи вриједност њиховог депозита и тај документ су користили по доласку у Свету земљу да би преузели средства у количини блага једнаке вриједности. Овај иновативни аранжман био је рани облик банкарства и можда је био први формални систем који подржава употребу чекова; побољшавао је сигурност ходочасника чинећи их мање привлачним метама за лопове, а такође је допринио темпларског каси.[49][6] На основу ове комбинације донације и пословања, Темплари су успоставили финансијске мреже широм цијелог западног хришћанског свијета. Стекли су велике површине земљишта, како у Европи, тако и на Блиском истоку; куповали су и управљали фармама и виноградима; градили су масивне камене катедрале и дворце; били су укључени у производњу, увоз и извоз; имали су своју флоту бродова; а у једном тренутку су чак посједовали и цијели острво Кипар. Ред витезова Темплара се може квалификовати као прва међународна корпорација на свијету.[10][50][51] Пад Уреди Битка код Хитина 1187. године, прекретница која је довела до Трећег крсташког рата. Средином 12. вијека, ток крсташких ратова се промијенио. Исламски свијет се ујединио под ефикасним вођама попут Саладина. Неслога је настала међу хришћанским фракцијама у Светој земљи и око ње. Витезови Темплари повремено су се сукобили са друга два хришћанска војна реда, са Хоспиталцима и Тевтонцима, а деценије међусобних сукоба ослабиле су хришћанске положаје, како у политичком тако и у војном погледу. Након што су Темплари учествовали у неколико неуспјешних похода, укључујући и кључну битку код Хитина, док је Јерусалим поново пао у муслиманске руке под вођствством Саладина 1187. године. Цар Светог римског царства Фридрих II повратио је град у хришћанске руке у Шестом крсташком рату 1229, без помоћи Темплара, али га је под контролом држао нешто више од деценије. Ајубиди заједно са хорезмидским плаћеницима поново су заузели град 1244. и град се вратио под западну контролу тек 1917. када га је током Првог свјетског рата Британија заузела од Османског царства.[52] Темплари су били приморани да преселе своје сједиште у друге градове на сјеверу, попут морске луке Акре, коју су држали наредног вијека. Изгубљен је 1291, заједно са њиховим посљедњим копненим упориштима, Тартус и Атлит у данашњем Израелу. Њихово сједиште је затим пребачено у Лимасол на Кипру,[53] а такође су покушали да одрже гарнизон на малом острву Арадос, непосредне уз обалу Тартуса. Било је неколико покушаја ангажовања у координисаним војним напорима са Монголима,[54] путем нове инвазије на Арадос. Темплари су међутим оство изгубили 1302. или 1303. током мамелучке опсаде Арадоса. Са губитком острва, крсташи су изгубили посљедње упориште у Светој земљи.[10][55] Са војном мисијом реда која је постала мање важна, подршка организацији је почела опадати. Стање је, међутим, било сложено, јер су током двије стотине година постојања Темплари постали дио свакодневног живота западног хришћанског свијета.[56] Темпларски домови, стотине њих који су се налазили широм Европе и Блиског истока, пружали су им широку распрострањеност на мјесном нивоу.[3] Темплари су и даље управљали многим пословањима, а многи Европљани су имали свакодневни контакт са темпларском мрежом, као што је рад на фарми или винограду у власништву Темплара или користећи ред као банку у којој се могу чувати личне вриједности. Ред још увијек није био подређен мјесној власти, што га је чинило „државом у држави” — њихова стајаћа војска, иако више није имала добро дефинисану мисију, могла је пролази слободно кроз све границе. Ово стање појачало је тензије са појединим европским племством, посебно пошто су Темплари указивали на интерес оснивања сопствене монашке државе, као што су Тевтонци урадили у Пруској[49] и Хоспиталци на Родосу.[57] Хапшења, оптужбе и распуштање Уреди Нови папа Климент V, са сједиштем у Авињону у Француској, послао је писма 1305. и великом мајстору Темплара Жаку де Молеу и великом мајстору Хоспиталаца Фулку де Вилареу како би разговарали о могућем спајању два реда. Ни један ни други нису ту идеју сматрали прихватљивом, али је папа Климент устрајао и позвао оба велика мајстора у Француску 1306. како би разговарали о том питању. Де Моле је први стигао почетком 1307, али је де Виларе одлагао долазак неколико мјесеци. Док су чекали, де Моле и папа Климент разговарали су о кривичним пријавама које је двије године раније поднио протјерани Темплар и о којима су разговарали француски краљ Филип IV и његови министри. Генерално су се сложили да су оптужбе лажне, али папа Климент послао краљу Филипу писани захтјев за помоћ у истрази. Према појединим историчарима, краљ Филип, који је већ био у великим дуговима према Темпларима због ратова против Енглеске, одлучио је да искористи гласине у своју корист. Почео је да врши притиске на цркву како би предузели мјере против реда, као начин да се ослободи дугова.[58] Самостан Христов у Томару у Португалији. Изграђен 1160. као упориште Темплара, а касније је постао сједиште преименованог реда Христова. Проглашен је Свјетском баштином Унеска 1983. године.[59] У зору у петак, 13. октобра 1307. (датум понекад повезан са поријеклом сујеверја на петак 13.)[60][61] краљ Филип IV је наредио да се истовремено ухапсе де Моле и многи други француски Темплари. Хапшење је почело са фразом: „Бог није задовољан, у краљевству имамо непријатеље вјере” (франц. Dieu n`est pas content, nous avons des ennemis de la foi dans le Royaume).[62] Изнијете су тврдње да су током церемоније пријема, регрути су били принуђени да пљују на крст, негирају Христоса и непристојно се љубе; такође су оптужени за обожавање идола, а сматрало се да је ред подстицао хомосексуалну праксу.[63] Ови наводи су, међутим, били високо политизовани без икаквих стварних доказа.[64] Ипак, Темплари су оптужени за бројна друга кривична дјела као што су финансијска корупција, превара и утаја.[65] Многи оптужени признали су ове оптужбе под мучењем (иако су Темплари порицали мучење у писменим признањима), а њихова признања, иако добијена под принудом, изазвала су скандал у Паризу. Затвореници су морали признати да су пљували на крст: „Ја, Рајмон де Ла Фер, 21 годину стар, признајем да сам три пута пљунуо на крст, али само из уста, а не из срца” (франц. Moi, Raymond de La Fère, 21 ans, reconnais que [j`ai] craché trois fois sur la Croix, mais de bouche et pas de cœur). Темплари су оптужени за идолопоклонство и сумњало се да су обожавали или лик познат као Бафомет или мумифицирану одсјечену главу коју су опоравили, а поред многих артефакта, многи научници вјерују да су се у њиховом првобитном сједишту на Храмовој гори налазиле мошти Светог Јована Крститеља.[66] Повлачећи се под Филиповим захтјевима, папа Климент је 22. новембра 1307. издао папску булу Pastoralis praeeminentiae, којом је свим хришћанским монарсима у Европи наложено да ухапсе све Темпларе и заплијене њихову имовину.[67] Папа Климент позвао је на папска саслушања како би се утврдила кривица или невиност Темплара, а једном ослобођени од тортуре инквизитора, многи Темплари одустали су од својих признања. Неки су имали довољно правног искуства да се бране на суђењу, али 1310. именовао је Санског надбискупа Филипа де Марињи да води истрагу, Филип је блокирао овај покушај, користећи претходно изнуђена признања да десетине Темплара спали на ломачи у Паризу.[68][69][24] Уз Филипа који је пријетио војном акцијом, осим ако папа не удовољи његовим жељама, папа Климент је коначно пристао да распусти ред, позивајући се на јавни скандал који је изазван признањима. На Вјенском сабору 1312, издао је низ папских була, укључујући Vox in excelso, којом је јавно распуштен ред, и Ad providam, којом је већина темпларских добара предата Хоспиталцима.[70] Спаљивање Темплара на ломачи. Што се тиче вођа реда, старији велики мајстор Жак де Моле, који је под притиском мучења признао кривицу, своје признање је касније повукао. Жофроа де Шарнеј, прецептор Нормандије, такође је повукао своје признање и инсистирао на својој невиности. Обојица су проглашени кривима за поновљену јерес и осуђени да се живи спале на ломачи у Паризу 18. марта 1314. године. Де Моле је наводно остао пркосан до краја, тражећи да га вежу на такав начин да буде окренут према катедрали Нотр Дам и да му руке држи спојене током молитве.[71] Према легенди, из пламена је викао да ће га и папа Климент и краљ Филип ускоро срести пред Богом. Његове стварне ријечи забиљежене су на пергаменту: „Бог зна ко је погријешио и згријешио. Ускоро ће се догодити несрећа онима који су нас осудили на смрт” (франц. Dieu sait qui a tort et a péché. Il va bientot arriver malheur à ceux qui nous ont condamnés à mort).[62] Папа Климент је преминуо мјесец дана касније, а краљ Филип је страдао несрећним случајем током лова прије краја године.[72][а][б] Преостали Темплари широм Европе или су ухапшени и суђено им је под папском истрагом (са скоро ниједним осуђеним), апсорбовани су у друге католичке војне редове или су пензионисани и дозвољено им је да мирно проживе остатак живота. Папским декретом, имовина Темплара пренијета је на Хоспиталце, осим у краљевинама Кастиљи, Арагону и Португалији.[21] Португалија је била прва европска земља у којој су се населили, а то се догодили само двије или три године након оснивања реда у Јерусалиму.[76][77] Португалски краљ Динис одбио је да гони и мучи бивше витезове, што се дешавало у свим осталим сувереним државама под утицајем Католичке цркве. Под његовом заштитом, темпларска организација мијења име, из „Витезови Темплари” у Ред Христов и такође паралелном Врховном реду Христовом Свете столице; оба реда се сматрају наследницима Темплара.[77][78][79][80][81][82][83][84][85] Шинонски пергамент Уреди Главни чланак: Шинонски пергамент У Ватиканској тајној архиви Барбара Фрале је септембра 2001. пронашла документ познат као Шинонски пергамент који датира из периода 17—20. августа 1309, очигледно након што је похрањена на погрешном мјесту 1628. године. Запис говори о суђењу Темпларима и указује да је папа Климент ослободио све Темпларе гријеха јереси 1308. прије него што је ред формално расформирао 1312. године,[86] као и други Шинонски пергамент од 20. августа 1308. упућен краљу Филипу IV, у којем је наведе да су сви Темплари који су признали јерес „враћени тајнама и у јединство Цркве”. Други Шинонски пергамент добро је познат историчарима,[87][88][89] а објавили су га Етјен Балус 1693.[90] и Пјер Дупуи 1751. године.[91] Тренутни став Римокатоличке цркве је да је средњовјековни прогон Темплара био неправедан, да ништа није суштински погрешно са редом и његовом владавином, а да је папа Климент на уступке био приморан под притиском јавног скандала и доминантног утицаја краља Филипа IV, који је био Климентов рођак.[92][93] Насљеђе Уреди Главни чланак: Списак мјеста повезаних са Темпларима Темпл црква у Лондону. Као капела Новог храма у Лондону, била је мјесто свечаности темпларске иницијације. У данашње вријеме дио је парохијске цркве Мидл и Инер Темпла, два од Судска ина, и популарна је туристичка одредница. Са својим војним мисијама и обимним финансијским средствима, Темплари су финансирали велики број грађевинских пројеката у Европи и Светој земљи. Многе од ових грађевина и даље постоје. Многа мјеста у свом називу садрже ријеч Темпл, јер вишевјековне повезаности са Темпларима.[94] Нпр, неки од темпларских посједа у Лондону су касније изнајмљене адвокатима, што довело до назива капије Темпл бар и метро станице Темпл. Два од четири Судска ина који могу позвати своје чланове да поступају као баристери јесу Инер Темпл и Мидл Темпл, а цјелокупна област је позната као Темпл.[95] Особити архитектонски елементи темпларских грађевина укључују употребу слике „два витеза на једном коњу”, приказујући сиромаштво витезова, и округле грађевине дизајниране да подсјећају на цркву Васкрсења Христовог у Јерусалиму.[96] Савремене организације Уреди Витезови Темплари су распуштени Повељом Католичке цркве 1309. године; са сузбијањем реда, одређени број Темплара придружио се новооснован Реду Христовом, који је ефикасно окупио Темпларе и њихова својства 1319, нарочито у Португалији.[97][98] Прича о прогону и изненадном распуштању тајанствених, али моћних средњовјековних Темплара привукла је многе друге скупине да искористе наводне везе с њима као начин за побољшање сопствене слике и стварање мистерије.[99] Осим Реда Христа,[97][98] не постоји јасна историјска веза између Темплара и било које друге савремене организације, од којих је прва јавно настала у 18. вијеку.[100][101][102][103] Католички темплари Италије Уреди Главни чланак: Католички темплари Италије Ред Христов Уреди Детаљније: Ред Христов и Историја Реда Христовог Након распуштања Темплара, Ред Христов је успостављен 1319. и окупио је многе Темпларе у својим редовима, заједно са темпларским посједима у Португалији.[97][98] Сједиште реда постао је замак у Томару, бивши темпларски замак.[97] Трезвењачки покрет Уреди Главни чланци: Међународна организација добрих Темплара и Темплари части и умјерености Многе трезвењачке организације назвале су се по Реду Темплара, цитирајући увјерење да прави Темплари „пили кисело млијеко, али су зато водили ’велики крсташки рат’ против ’ужасног порока’ алкохола”.[104] Највећа међу њима јесте Међународна организације добрих Темплара, која се проширила широм свијета након што успостављена у 19. вијеку и наставила се даље залагати за апстиненцију од алкохола и других дрога; међу други редови у овој традицији су Темплари части и умјерености, који су широко распрострањени у Скандинавији.[104][105] Самозвани витешки редови Уреди Суверени војни ред Витезова Храма Јерусалимског самозвани је витешки ред успостављен 1804. и „који је УН акредитовао као невладину организацију (НВО) 2001. године”.[106] Екуменски је по томе што у своје редове прима хришћане многих конфесија. Оснивач реда, Бернар-Ремон Фабр-Палапра, израдио је Ларменијеву повељу реда како би га покушао повезати са првобитним католичким хришћанским војним редовима.[107] Слободни зидари Уреди Главни чланак: Витезови Темплари (слободно зидарство) Слободно зидарство је укључило симболе и ритуале неколико средњовјековних војних редова у бројна слободнозидарска тијела најкасније од 18. вијека.[6] То се може видјети у Црвеним крсту Константина, који је инспирисан Константиновским редом Светог Георгија; Малтешки ред инспирисан је Хоспиталцима; а Витезови Темплари су инспирисани Темпларима. Малтешки ред и Темплари карактерише јоркширки обред. Једна теорија о поријеклу слободног зидарства, тврди да поријекло води непосредно од историјских Темплара кроз његове посљедње чланова из 14. вијека, који су се наводно склонили у Шкотску и помогли Роберту Брусу у његовој побједи у Бенокберну. Ову теорију обично одбијају сва слободнозидарска тијела[108] и историчари због недостатка доказа.[109][110] Савремена популарна култура Уреди Главни чланак: Темплари у популарној култури Темплари су постали повезани са легендама о тајнама и мистеријама које постоје од давнина. Гласине су кружиле чак и за вријеме самих Темплара. Масонски писци додали су сопствене спекулације у 18. вијеку, а даља измишљена уљепшавања додата су у популарним романима као што су Ајванхо, Фукоово клатно и Да Винчијев код,[6] савременим филмовима као што су Национално благо, Посљедњи темплар и Индијана Џоунс и посљедњи крсташки поход, телевизијским серијама Пад витеза, као и видео-играма као што су Broken Sword, Deus Ex, Assassin`s Creed и Dante`s Inferno.[111] Почетком шездесетих година 20. вијека, било је спектакуларних популарних публикација које су говоре о темпларском раном заузимању Храмове горе у Јерусалима и нагађања о томе које су реликвије Темплари тамо могли пронаћи, као што је потрага за Светим гралом или Завјетним ковчегом[112] или историјска оптужба за идолопоклонство (Бафомет) трансформисана у контекст „врачања”.[113] Повезивање Светог грала са Темпларима има претходника у фикцији 12. вијека; у Парцифалу Волфрама фон Ешенбаха витезове који чувају краљевство Грала назив templeisen, очигледно свјесна фикционализација templarii.[114][115] Не постоје докази о било каквој стварној вези историјских Темплара са Гралом, нити било каква тврдња било ког темплара да је открио такву реликвију.[116] Напомене

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[5] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[5] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke..... Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika