Minima moralia-Theodor W.Adorno Anarhistička biblioteka Naslov: Minima moralia Podnaslov: Refleksije iz oštećenog života Autor: Theodor Adorno Datum: 1951. Tema: filozofija Izvor: Theodor W. Adorno, Minima Moralia: Reflexionen aus dem beschädigten Leben, Suhrkamp Verlag, 1951. Posveta Prvi deo 1. Za Marsela Prusta 2. Travnata humka 3. Riba u vodi 4. Krajnja jasnoća 5. Gospodine doktore, to je zaista lepo od vas 6. Antiteza 7. They, the people 8. Ako te zavedu loši momci 9. Iznad svega, drago dete 10. Odvojeno-zajedno 11. Sto i postelja 12. Inter pares 13. Zaštita, pomoć i savet 14. Le bourgeois revenant 15. La nouvel avare 16. O dijalektici takta 17. Sva prava zadržana 18. Prihvatilište za beskućnike 19. Ne kucati 20. Struwwelpeter 21. Zamena nije dozvoljena 22. S prljavom vodom, baciti i dete 23. Plurale tantum 24. Tough baby 25. Ne pomišljaj na njih 26. English spoken 27. On parle français 28. Paysage 29. Patuljaste voćke 30. Pro domo nostra 31. Mačka iz džaka 32. Divljaci nisu bolji ljudi 33. Daleko od vatrene linije 34. S glavom u oblacima 35. Povratak kulturi 36. Zdravlje na smrt 37. S ove strane principa zadovoljstva 38. Poziv na ples 39. Ego je Id 40. Uvek govori o tome, nikada ne misli o tome 41. Iznutra i spolja 42. Sloboda misli 43. Samo bez zastrašivanja 44. Za postsokratovce 45. „Kako samo bolesno izgleda sve što raste“ 46. O moralnosti mišljenja 47. De gustibus est disputandum 48. Za Anatola Fransa 49. Moralnost i temporalna sekvenca 50. Pukotine Drugi deo 51. Iza ogledala 52. Odakle roda donosi decu 53. Glupiranje 54. Razbojnici 55. Ako dozvoljavate 56. Istraživanje porodičnog stabla 57. Iskopavanje 58. Istina o Hedi Gabler 59. Čim sam ga ugledala 60. Reč o moralu 61. Apelacioni sud 62. Kraća izlaganja 63. Smrt besmrtnosti 64. Moralnost i stil 65. Izgladnelost 66. Mešavina 67. Nemera za nemeru 68. Ljudi te gledaju 69. Mali ljudi 70. Diletantsko mnjenje 71. Pseudomenos 72. Druga berba 73. Devijacija 74. Mamut 75. Hladno konačište 76. Gala večera 77. Aukcija 78. Preko planina 79. Intellectus sacrificium intellectus 80. Dijagnoza 81. Veliko i malo 82. Tri koraka dalje 83. Zamenik predsednika 84. Raspored 85. Smotra 86. Mali Hans 87. Rvački klub 88. Glupi Avgust 89. Ucena 90. Zavod za gluvoneme 91. Vandali 92. Slikovnica bez slika 93. Svrha i kopija 94. Politička drama 95. Prigušivač i doboš 96. Janusova palata 97. Monada 98. Zaostavština 99. Zlatni standard 100. Sur l’Eau Treći deo 101. Biljka iz staklenika 102. Uvek još malo sporije napred 103. Mali baksuz 104. Golden Gate 105. Još četvrt sata 106. I cvetovi svi 107. Ne cherchez plus mon coeur 108. Princeza gušterica 109. L’inutile beauté 110. Konstanca 111. Filemon i Baukida 112. Et dona ferentes 113. Gunđalo 114. Heliotrop 115. Čisto vino 116. I počujte samo koliko je bio nevaljao 117. Il servo padrone 118. Stalno sve niže 119. Ogledalo vrline 120. Kavaljer s ružom 121. Rekvijem za Odetu 122. Monogrami 123. Loš drugar 124. Slagalica 125. Olet 126. I. Q. 127. Wishful thinking 128. Regresije 129. Korisnički servis 130. Sivo i sivo 131. Vuk kao baka 132. Skupocena reprodukcija 133. Prilog intelektualnoj istoriji 134. Juvenalova greška 135. Žrtveno jagnje 136. Exhibitionist 137. Male boli, velike pesme 138. Who is who 139. Adresa nepoznata 140. Consecutio temporum 141. La nuance, encor 142. Tome sledi nemački poj 143. In nuce 144. Čarobna frula 145. Umetnička figurica 146. Dečja bakalnica 147. Novissumum Organum 148. Strvodernica 149. Bez preterivanja, molim 150. Najnovije izdanje 151. Teze protiv okultizma 152. Čuvajte se zloupotrebe 153. Na kraju Dodatak I. Key people II. Zakonska stavka III. Kako je oni vide IV. Les Adieux V. Pitanje časti VI. Post festum VII. Dođi bliže VIII. Umanjena vrednost IX. Prokrust X. Preterivanja Impresum Posveta Maksu, Sa zahvalnošću i obećanjem Tužna nauka, od koje ovde nudim ponešto na dar prijatelju, odnosi se na oblast koja je od pamtiveka bila smatrana za pravo polje filozofije, ali koja je, posle pretvaranja ove druge u metod, postala žrtva intelektualnog nemara, mudrijaške ćudljivosti i na kraju zaborava: na podučavanje ispravnom životu. Ono što su filozofi nekada poznavali kao život, postalo je oblast privatnosti, a sada i pûke potrošnje, koja se vuče okolo kao prirepak procesa materijalne proizvodnje, bez autonomije ili vlastite supstance. Onaj ko želi da dođe do istine o životu, u svoj njegovoj neposrednosti, mora pažljivo ispitati njegov otuđeni oblik, objektivne sile koje određuju individualno postojanje, čak i u njegovim najskrivenijim nišama. Govoriti neposredno o neposrednom znači ponašati se u velikoj meri poput onih pripovedača koji svoje marionete ukrašavaju imitacijama zastarelih strasti, kao bižuterijom, i očekivati od ljudi, koji su samo sastavni delovi mašinerije, da postupaju kao subjekti, kao da nešto i dalje zavisi od njihovih postupaka. Naš pogled na život skliznuo je u ideologiju, koja prikriva činjenicu da života više nema. Ali, odnos između života i proizvodnje, koji u stvarnosti ono prvo svodi na prolaznu pojavnost drugog, potpuno je apsurdan. Sredstva i ciljevi su zamenili mesta. Intuicija o toj sumanutoj quid pro quo (trampi) još uvek nije sasvim izbrisana iz života. Svedena i degradirana suština žilavo se opire magiji koja hoće da je pretvori u fasadu. Promena odnosa proizvodnje i sâma u velikoj meri zavisi od onoga što se dešava u „sferi potrošnje“, pûkom odrazu proizvodnje i karikaturi života: u svesti i nesvesnom pojedinaca. Samo kroz suprotstavljanje proizvodnji, kao bića koja još uvek nisu sasvim obuhvaćena tim poretkom, ljudi mogu doći do nekih humanijih odnosa. Ako čak i pojavnost života, koju i sâma sfera potrošnje brani iz tako loših razloga, bude potpuno izbrisana, to će značiti pobedu čudovišnog apsoluta proizvodnje. Ipak, razmatranja koja polaze od subjekta ostaju pogrešna u meri u kojoj je život postao privid. Naime, od kada se nadmoćna objektivnost istorijskog kretanja, u njegovoj sadašnjoj fazi, ispoljava samo kao rastakanje subjekta, a da to nije dalo podsticaj usponu nekog novog, individualno iskustvo se nužno zasniva na starom subjektu, sada istorijski osuđenom, koji još uvek postoji za sebe, ali ne i u sebi. On i dalje veruje u svoju autonomiju, kao nešto zagarantovano, ali ništavnost koju je subjektima pokazao koncentracioni logor već je i sâma poprimila oblik subjektivnosti. U subjektivnoj refleksiji, čak i kada se kritički bavi sobom, ima nečeg sentimentalnog i anahronog: jadikovanja nad time kuda ide ovaj svet, koje ne treba odbaciti zbog njegovih dobrih namera već zato što ojađenom subjektu preti opasnost da ogugla na stanje u kojem je zatečen i tako i sâm potvrdi zakone tog sveta. Odanost sopstvenom stanju svesti i iskustvu uvek se nalazi u iskušenju da sklizne u neverstvo, time što izbegava uvid koji prevazilazi individualno i direktno se obraća njegovoj supstanci. Tako je i Hegel, čiji je metod poslužio kao uzor za Minima moralia, govorio protiv pûkog bića za sebe subjektivnosti, na svim njegovim nivoima. Dijalektička teorija, koja odbacuje sve što je izolovano, ne može prihvatiti aforizme kao takve. U najtolerantnijim trenucima, oni bi mogli proći samo kao „konverzacija“, da upotrebim izraz iz Predgovora za Fenomenologiju duha (Phänomenologie des Geistes, 1807). Ali, taj trenutak je prošao. Ipak, ova knjiga ne zaboravlja ni pretenzije sistema na totalitet, koji ničemu ne dopušta da ostane izvan njega, niti da se usprotivi toj pretenziji. U svom odnosu prema subjektu, Hegel nije uvažavao zahtev koji je inače vatreno zagovarao: biti unutar stvari, a ne uvek negde „s one strane“, „prodreti do imanentnog sadržaja stvari“. Ako subjekt danas nestaje, aforizmi na sebe preuzimaju zadatak da „nepostojano razmatraju kao suštinsko“. Suprotno Hegelovoj praksi, a opet u skladu s njegovom mišlju, oni insistiraju na negativitetu: „Život duha dostiže svoju istinu samo kada otkrije sebe u apsolutnom rasulu. Duh nema snagu pozitivnog, koje se okreće od negativnog, kao kada kažemo nešto o nečemu ništavnom ili pogrešnom, a onda pređemo na nešto drugo; svoju pravu snagu on stiče tek kada se direktno suoči s negativnim, kada boravi u njemu.“ Prezir s kojim Hegel, suprotno svom uvidu, stalno gleda na individualno, paradoksalno, u dobroj meri izvire iz njegove nužne upletenosti u liberalnu misao. Ideja o totalitetu koji postiže harmoniju kroz sve svoje antagonizme, primorava ga da individuaciji, ma koliko bio sklon da joj u tom procesu pripiše pokretačku ulogu, dodeli podređen status u izgradnji celine. Znanje, koje je u praistoriji objektivna tendencija nametala ljudima odozgo, upravo zahvaljujući poništavanju individualnih kvaliteta, bez izmirenja opšteg i posebnog, konstruisanog samo u mislima, koje se nikada u istoriji nije ostvarilo, kod Hegela je izobličeno: s ledenom nadmenošću on se još jednom zalaže za ukidanje posebnog. Nigde u svom delu on ne dovodi u pitanje primarnost celine. Što prelaz između misleće individue i uzvišenog totalitet postaje sumnjiviji, kako u istoriji, tako i u Hegelovoj logici, tako se filozofija, kao opravdanje postojećeg, s još više entuzijazma pridružuje pobedničkoj povorci objektivnih tendencija. Kulminacija društvenog principa individuacije kroz trijumf fatalnosti pruža filozofiji dovoljno prilika za tako nešto. Time što je prihvatio kao datost i buržoasko društvo i njegovu temeljnu kategoriju, individualno, Hegel nije istinski razrešio njihov dijalektički odnos. On svakako primećuje, kao i klasični ekonomisti, da totalitet nastaje i reprodukuje se upravo kroz međupovezanost sukobljenih interesa njegovih članova. Ali, on naivno posmatra individualno, kao takvo, samo kao nesvodivu datost, što je u svojoj teoriji saznanja osporio. Ipak, u individualističkom društvu, opšte se ne ostvaruje samo kroz međuigru posebnosti, već je društvo suštinski supstanca individualnog. Zato društvena analiza može naučiti neuporedivo više od individualnog iskustva nego što je Hegel verovao, dok, obrnuto, velike istorijske kategorije, posle svih zločina koji su u međuvremenu počinjeni uz njihovu pomoć, nisu više pošteđene sumnji zbog prevare. U sto pedeset godina posle formiranja Hegelove teorije, neke sile protesta vratile su se u individualno. U poređenju s patrijarhalnom uskogrudošću karakterističnom za tretman kod Hegela, individualno je postalo bogatije, osobenije i energičnije, koliko god da je, s druge strane, bilo oslabljeno i ispražnjeno društvenom socijalizacijom. U periodu svog raspadanja, individualno iskustvo o samome sebi i onome što mu se dešava ponovo doprinosi spoznaji, koju je ranije prikrivalo, sve dok je nastojalo da se, besprekorno i pozitivno, nametne kao vladajuća kategorija. Naspram totalitarne jednodušnosti, makar deo oslobađujućih snaga društva može se privremeno povući u sferu individualnog. Ako kritička teorija tu pronađe svoje utočište, to neće biti samo iz nečiste savesti. Sve to ne znači osporavanje onoga što je u tom pokušaju problematično. Najveći deo ove knjige napisan je za vreme rata, u uslovima koji podstiču kontemplaciju. Nasilje koje me je nateralo u izgnanstvo onemogućilo mi je punu svest o njemu. Još uvek ne mogu da priznam sebi saučesništvo onih koji naspram neizrecivih kolektivnih zbivanja uopšte pričaju o individualnom. U svakom od tri dela polazna tačka je najuža privatna sfera, ona intelektualca u izgnanstvu. Odatle slede razmatranja šireg društvenog i antropološkog opsega; ona se bave psihologijom, estetikom i naukom, u odnosu na subjekt. Zaključni aforizmi iz svakog dela tematski vode ka filozofiji, iako nikada ne pokušavaju da budu potpuni ili konačni: svi oni samo pokušavaju da naznače tačke napada ili da dopune modele za buduća razmatranja. Neposredan povod za pisanje ove knjige bio je pedeseti rođendan Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer), 14. februara 1945. Knjigu sam pisao u periodu kada smo, usled spoljašnjih okolnosti, morali da prekinemo zajednički rad. Ona je neposredno svedočanstvo o dialogue intérieur (unutrašnji dijalog): u njoj nema nijednog motiva koji ne bi pripadao Horkhajmeru, isto koliko i osobi koja je našla vremena da ih formuliše. Poseban pristup Minima moralia, pokušaj da se neki aspekti naše zajedničke filozofije izlože iz ugla subjektivnog iskustva, znači da njeni delovi neminovno nisu na visini zahteva filozofije kojoj uprkos tome pripadaju. Izraz toga je i nepovezani i neobavezujući karakter same forme, odricanje od izričite teoretske doslednosti. U isti mah, taj asketizam trebalo bi da donekle ublaži nepravdu kada sami radite na nečemu što biste mogli dovršiti samo zajednički, od čega nećemo odustati. 366 str L. 1