Autor - osoba Stanojević, Stanoje, 1874-1937 = Stanojević, Stanoje, 1874-1937 Naslov Sv. Pismo u našim starim spomenicima / St. Stanojević Vrsta građe separat Jezik srpski Godina 1932 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [b. i.], 1932 (Beograd : Narodna štamparija) Fizički opis Str. [IX]-XXXI ; 24 cm ISBN (Broš.) Napomene Kor. nasl. Predmetne odrednice Sveto pismo -- U staroj srpskoj književnosti Spolja kao na fotografiji, unutra nerasečeno. SADRŽAJ Predgovor IX—XXXI Sv. Sava, Život Sv. Simeona Nemanje (oko 1208). Br. 1—32 . 1—17 Sv. Sava, Karejski tipik (1199). Br. 33—36 19—21 Sv Sava, Hilandarski i Studenički tipik (1199—1208). Br. 37 -97 23—45 Stevan Prvovenčani, Život Sv. Simeona (1216). Br. 98—152 47—61 Domentijan, Život Sv. Simeona (1263/4). Br. 153—377 . . . 63—133 Domentijan, Život Sv. Save (1253/4). Br. 378—646 .... 135—213 Teodosije, Život Sv. Save (Kraj 13 veka). Br. 647—786 . . . 215—253 Teodosije, Pohvala Sv. Simeonu i Savi (Kraj 13 veka). Br. 787—849 255—272 Teodosije, Život Petra Koriškog (Početak 14 veka). Br. 850—885 275—285 Danilo, Danilov učenik i nastavljači (Početak 14 veka). Br. 886—1385 287—428 Episkop Marko, Nekrolog ocu i majci i život patrijarha Jevrema (Kraj 14 i početak 15 veka). Br. 1386—1388. 424 Pohvale knezu Lazaru (Kraj 14 i početak 15 veka). Br. 1389—1419 424—431 Grigorije Camblak, Život Stevana Dečanskog (Početak 15 veka) Br. 1420—1457 432—446 Konstantin Filosof, Život despota Stevana Lazarevića (1430). Br. 1458—1497 440—450 Konstantin Filosof, Pohvala knezu Lazaru (Početak 15 veka). Br. 1498—1518 450—455 Pop Peja, Život Sv. Đurđa Kratovca (Početak 16 veka). Br. 1519—1555 454—466 Pajsije, Život cara Uroša (Prva polovina 17 veka). Br. 1556—1564 468—471 Povelje (1198—1618). Br. 1565—1817 473—541 Zapisi (1202—1836). Br. 1818—1972 543—587 Rodoslovi i letopisi (15—18 vek). Br. 1973—1987 .... 588—590 Dodatak: Život Sv. Nauma Ohridskog, Sv. Jovana Rilskog, Sv. Prohora Pčinjskog, Sv. Joakima Sarandaporskog, Br. 1988—2030 593—605 Sv. Gavrila Lesnovskog i Sv. Stevana Štiljanovića. Paralelna mesta 607—666 Frazeologija bez namernog citiranja 669—670 Upotrebljeni citati Sv. Pisma 671—683 Statistički pregled citata 689 Ispravci 690—694 Stanoje Stanojević (Novi Sad, 12/24. avgust 1874 – Beč, 30. jul 1937) bio je srpski istoričar, univerzitetski profesor, enciklopedista i akademik. Stanojević je bio prvi srpski enciklopedista, član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Beogradskog univerziteta. Biografija Stanoje Stanojević je rođen 24. avgusta (12. avgusta po Julijanskom kalendaru) 1874. godine u Novom Sadu, u porodici dr Lazara Stanojevića lekara. Otac je bio u mladosti aktivan član omladinskog pokreta, jedan od osnivača bečkog akademskog društva „Zora“, kojem je i kumovao. U Novom Sadu se Stanoje školovao do velike mature 1892. godine. Studirao je u Beču, a među profesorima su mu bili čuveni naučnici Vatroslav Jagić i Konstantin Jireček. Kao 20-godišnji student svojim radom „Prilošci bibliografiji srbulja“ privukao je pažnju profesora Jirečeka, tada najboljeg poznavaoca srednjovekovne istorije Južnih Slovena. Doktorirao je 1896. odbranom teze „Die Biographie Stefan Lazarević`s von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle“ (Biografija Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa kao istorijski izvor), koju je V. Jagić uvrstio u svoj Arhiv za slovensku filologiju. Po uspešno završenim studijama u Beču, usavršavao se u Nemačkoj, Rusiji i Turskoj. Kod Fjodora Uspenskog i Karla Krumbahera je obogatio znanje iz vizantologije, koja ostaje njegova velika ljubav celi život, naročito vizantijsko-srpski odnosi. Tokom 1898. i 1899. radi u Ruskom arheološkom institutu u Carigradu gde je bio i profesor u srpskoj gimnaziji. Profesorska karijera Stanojević je pisao kritičke osvrte na istoričarska dela, obično veoma oštre, što mu je stvaralo teškoće i neprijatnosti. Izabran je za docenta srpske istorije na beogradskoj Velikoj školi, ali nije potvrđen, jer tadašnji predsednik vlade Vladan Đorđević nije zaboravljao Stanojevićevu negativnu kritiku njegove knjige „Grčka i srpska prosveta“ iz 1896. godine. Zbog nepotvrđivanja izbora, odlazi na usavršavanje u inostranstvo, u Minhen kod vizantologa Karla Kumbahera, a u Srbiju se vraća 1900. godine. Za docenta srpske istorije na Velikoj školi izabran je u jesen 1900. godine. Dugo je vršen izbor na katedri za narodnu istoriju, jer se komisija nije mogla odlučiti. Pitanje je rešeno kompromisnim prijemom obojice izvrsnih kandidata - Stanojevića i Ljube Jovanovića, a katedra je podeljena na dva dela. Jovanović je držao svoju katedru do 1910. godine, kada je prešao u politiku. Godine 1905. kada je Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet, izabran je za vanrednog profesora, a 1919. za redovnog profesora Narodne istorije, što je ostao sve do smrti. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1905. godine, a 1920. godine za redovnog člana. Učešće u vojnim sukobima Učestvovao je u Balkanskim ratovima i bio u štabu Dunavske divizije I poziva, a u Prvom svetskom ratu u štabu Moravske divizije, takođe I poziva. Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije odlazi u Petrograd gde je izabran za profesora univerziteta na kome predaje dva semestra. Od 1917. godine drži predavanja u Parizu na Sorboni a 1918. tokom letnjeg semestra na Univerzitetu u Londonu. Sve vreme Prvog svetskog rata Stanojević se aktivno zalaže za srpsku stvar, pa 1915. godine pokreće biblioteku „Savremena pitanja“ i kao prvo objavljuje svoj spis „Šta hoće Srbija?“ u Nišu 1915. godine. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji učestvovao je kao član Istorijsko-etnografske sekcije. Istoriografski rad Već za vreme svoga boravka u Carigradu je započeo rad na delu Vizantija i Srbi, koje je bilo široko zamišljeno, ali od koga su izišle samo dve knjige. Napisao je knjigu „Borba za samostalnost katoličke crkve u nemanjićkoj Srbiji“. Slede monografije naših svetitelja vladara, i „Studije iz srpske diplomatije“. Iako je dao nekoliko veoma dobrih istraživačkih radova, naročito u mladosti. Stanojevića uglavnom karakteriše odličan prikazivački dar. Napisao je više dela iz srpske istorije: Vizantija i Srbi, „Sveti Sava“, Studije o srpskoj diplomatici, Istorija srpskoga naroda, O južnim Slovenima u VI, VII i VIII veku i druga. Posebno je značajna njegova Istorija srpskoga naroda (Beograd 1908), koja je bila jedna od prvih knjiga sa tom tematikom. Prethodila joj je samo Istorija srpskoga naroda Lj. Kovačevića i Lj. Jovanovića, izdata u dva toma, od kojih je prvi izašao u dve knjige 1890. i 1891. (kasnije su izašle obe u jednoj knjizi, 1893), a drugi tom (prva knjiga) 1891. a kasnije oba dela 1894. Jirečekova Istorija Srba se sastojala iz četiri celine od kojih je samo prva objavljena 1911. (politička istorija do 1371) dok su druge tri objavljene 1922. i 1923. (istorija do 1537. i kulturna istorija u dve sveske). Danas se Jiričekova istorija štampa uglavnom u dve knjige (Politička istorija do 1537. i Kulturna istorija). Stanoje Stanojević bio je osnivač, predsednik i prvi član Istorijskog društva u Novom Sadu, a od 1928. godine bio direktor njegovog Glasnika. Takođe je bio i predsednik Jugoslovenskog istorijskog društva i direktor Jugoslovenskog istorijskog časopisa (1935–1937). Prvi srpski enciklopedista Stanojević se od mladosti aktivno bavio publicistikom i prosvetiteljstvom. Pisao je članke za razne novine, naročito za Politiku čiji je bio jedan od osnivača. Bio je direktor i urednik „Narodne enciklopedije Srba, Hrvata i Slovenaca“, jedinog dela te vrste na našem jeziku koje je štampano ćirilicom i latinicom. Ta četvorodelna enciklopedija ima 4.000 stranica, a na njemu je sarađivalo 160 autora. Poslednje godine Stanojević je godinama vredno i sistematski studirao istorijske izvore i literaturu, dolazio do mnogih zapažanja, činio beleške i spremao se da napiše „Istoriju srpskog naroda u srednjem veku“, u 9 knjiga. Uspeo je da priredi samo prvu knjigu, o izvorima, i to ne u konačnom vidu. Istrošen napornim radom i zdravstvenim problemima, Stanoje Stanojević je preminuo 30. jula 1937. u sanatorijumu „Lev“ u Beču od posledica operacije. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Olgom Stanojević, sestrom lingviste Aleksandra Belića, i imao sinove Lazara i Pavla. Lazar (1905–1980) je završio medicinu u Beogradu 1929. godine i potom specijalizovao internu medicinu u Berlinu. Bio je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu od 1952. Lazarev sin, Stanoje (1938–2007), koji je nosio dedino ime, bio je lekar sportske medicine i profesor na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu. Važniji radovi Stanojević, Stanoje (1903). Vizantija i Srbi. 1. Novi SAD: Matica srpska. Stanojević, Stanoje (1906). Vizantija i Srbi. 2. Novi SAD: Matica srpska. Stanojević, Stanoje (1908). Istorija srpskoga naroda (1. izd.). Beograd. Stanojević, Stanoje (1910) [1908]. Istorija srpskoga naroda (2. popravljeno i popunjeno izd.). Beograd. Stanojević, Stanoje (1909). Istorija Bosne i Hercegovine. Beograd. Stanojević, Stanoje (1912). Borba za samostalnost Katoličke crkve u Nemanjićskoj državi. Beograd: Srpska kraljevska akademija. Studije o srpskoj diplomatici, Beograd 1914–1935. Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca“, pokretač i urednik, Beograd 1925. Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca 1 Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca 2 Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca 3 Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca 4 Sveti Sava, Beograd 1935. Stanojević, Stanoje (1937). Istorija srpskog naroda u srednjem veku. 1. Beograd: Srpska kraljevska akademija. MG32

МАГИЈА ПОНАВЉАЊА ИСТОГ Прилог филозофији националне слободе ПРКОС - друга књига ДУШАН ТЕШИЋ ЛУЖАНСКИ ДРАСЛАР ПАРТНЕР Б е о г р а д 2 О О 4 ПРКОС а) Срби - Историја б) Српско питање ц) Србија - Историја ....................................................... Р е ф е р е н ц е С р б и ј а Немањићи Властелинска епоха Култ светосавља Мојсије Свети Сава Византија Рим Цариград Срби Грци Платон Исус Христ Јован Крститељ Лазарска епоха Образац породичне заједнице Свекар монарх Мистицизам у властелинској свести Мистерија издајства Просјачка гордост Владарско достојанство Ресавска школа Моравска школа Дух Мораве Моравски стил Традиција рођачких веза Култ личне одлике Драматичност турчења Свештенство Хришћанство Везе Патријаршије и Рима Патријаршија - држава у држави Црква Народ Кобност заборава Опсена символом вере Успон националног империлаизма Како је настао ЕП !!! ЕПОХА ПАТРИЈАРХА Троугао РИМ - МОСКВА - СТАМБОЛ Дело Арсенија Чарнојевића Неодољивост молитве Српски еп и побуњена личност Хајдук ЕПОХА ПОРАЗА Смисао здравице и припјева ПЕСМА КАО МИТ ........................................................... Брош Ћирилица 282 странице НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра !!!!!!!!!!!!!1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovijest iz istarskog zivota Car Emin, Viktor, hrvatski književnik i publicist (Kraj kraj Lovrana, 1. XI. 1870 – Opatija, 17. IV. 1963). Završio trojezičnu (hrvatsko-slovensko-talijansku) učiteljsku školu u Kopru. Bio je tajnik i organizator Družbe sv. Ćirila i Metoda za Istru. Učiteljevao u Sovinjaku, Lipi i Voloskom. Nakon 1900. posvetio se isključivo književnom radu. U pripovijestima (Na uzburkanom moru, 1894; Novele I, II, III, 1906; Starci, 1917) te romanesknoj trilogiji: Pusto ognjište (1900), Usahlo vrelo (1904), Iza plime (1913) slika život malih ljudi Istre, more i život pomoraca s jakim rodoljubnim, etičkim i socijalnim nabojem, analizirajući sukobe unutar dvaju svjetova: staroga, tradicionalnoga, koji neizbježivo nestaje u promijenjenim društvenim odnosima s novim svijetom, punim poleta i planova za daljnji život. Dosljedan u domoljubnom osjećaju porobljene Istre, napisao je i svoje najbolje djelo, veliku romansiranu kroniku: Danuncijada (1946), opisujući događaje 1920-ih u Rijeci. Objavio je i dva povijesna romana: Pod sumnjom (1918), s tematikom iz dopreporodnih dana, i Presječeni puti (1938), u kojem opisuje Klis XVI. st. u borbi s Turcima. Napisao i nekoliko dramskih tekstova, od kojih mu je drama Zimsko sunce (1903), s domoljubnom motivikom (i opet iz Istre), ponajbolja. U svim svojim djelima ostao je vjeran tradicionalnoj realističkoj poetici i tematici, ali nerijetko i s romantičarskim stilskim postupcima. Viktor Car Emin (Kraj (Mošćenička Draga), 1. studenoga 1870. - Opatija, 17. travnja 1963.), hrvatski književnik i publicist,[1] preporoditelj istarskih Hrvata. Od zaborava je sačuvao znamenitu misao starih kapetana i mornara: Krepat ma ne molat! (I crknuti ali ne odustati, priča `Kapitan Ciklon`, objavljena u kalendaru `Naš mornar`, 1936, ponovljeno u zbirci `Oj, more duboko`, str. 107-113, Izd. poduzeće `Pomorstvo`, Rijeka, 1952). Životopis Spomen ploča u Kraju U mladosti je radio u školama po Istri i u Opatiji. Zbog svoje protutalijanske aktivnosti morao se 1929. godine skloniti u Sušak. Nakon Drugog svjetskog rata vratio se u Opatiju gdje je ostao do kraja života. Viktor Car Emin je politički angažman u suprostavljanju talijanskim iredentistima i fašistima prenio i u svoje romane, pripovjetke i drame u kojima je prije svega bio zaokupljen svjedočenjem o hrvatskom identitetu Istre. Stoga su osnovne teme njegovih literarnih djela borba hrvatskog puka u Istri, Rijeci i Hrvatskom primorju za očuvanje nacionalne svijesti, te prikaz socijalnih prilika u toj regiji. Bio je tajnik i organizator `Družbe sv. Ćirila i Metoda za Istru`. Gradska knjižnica i čitaonica u Opatiji nosi njegovo ime [2]. Također je po njemu nazvana Osnovna škola Viktora Cara Emina u Lovranu i OŠ `Viktor Car Emin` u Donjim Andrijevcima[3] te Kazališna grupa Viktora Cara Emina iz Rijeke (prvo imenovano Amatersko kazalište `Viktor Car Emin`, Rijeka), osnovana 1949. godine. Pripadao je najznamenitijim Istranima svog vremena koji su čuvali i štitili hrvatski nacionalni duh za burnih vremena talijanizacije Istre. Karakteriziralo ih je da su bili članovima Matice hrvatske: Matko Brajša, Dinko Trinajstić, Juraj Dobrila, Ivan Cukon, Ivo Glavina, Antun Kalac, Luka Kirac, Eugen Kumičić, Šime Kurelić, Matko Laginja, Matko Mandić, Fran Matejčić, Ivan Rendić, Josip Ribarić, Vjekoslav Spinčić, Vinko Šepić, Tone Peruško, Zvane Črnja.[4] Viktor Car Emin ne samo da je bio član nego je bio povjerenikom Matice hrvatske za Istru.[5] Značajnija djela Romani i pripovjetke: Na uzburkanom moru (1894.); Pusto ognjište (1900.); Usahlo vrelo (1904.); Iza plime (1913.); Starci (1917.); Pod sumnjom (1918.); Nove borbe (1926.); Između dva ognjišta (1930.); Presječeni puti (1938.); Vitez mora (1939.); Neznatni ljudi (1946.); Kronika: Danuncijada (1946.); Drame: Zimsko sunce (1903.); Mrtva straža (izvedena 1923.); Vicencica (1934.). Novele: Mali Učkarić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Putničke impresije Redje u ponudi! Prvo izdanje! Nikola Andrić (Vukovar, 5. prosinca 1867. - Zagreb, 7. travnja 1942.), bio je hrvatski književni povjesničar, prevoditelj, filolog, dramaturg, novinar, feljtonist, leksikograf i kazališni djelatnik. Životopis Nikola Andrić rodio se u Vukovaru 1867. godine. Pučku školu pohađao je u rodnom gradu a gimnaziju u Osijeku (1879.-1887.).[1] Studirao je slavistiku u Beču (1887.-1889.) i romanistiku u Parizu (1889.-1991.) a u doktora filologije promoviran je 1897. godine, na osnovi rada iz 1892. godine, Prijevodna beletristika u Srba od god. 1777-1847,[1] u Beču. Bio je dramaturg (1894.-1898. i 1901.-1907.) i intendant Hrvatskog narodnog kazališta (1920.). Zajedno sa Stjepanom Miletićem 1898. utemeljio je zagrebačku glumačku školu. Godine 1907. jedan je od osnivača i prvi upravitelj osječkoga Hrvatskog narodnog kazališta. U Kraljevini SHS bio je pomoćnik ministra nastave Stjepana Radića (1925.-1926.).[1] Od 1909. do 1913. godine bio je član redakcije Narodnih novina gdje je uređivao prosvjetnu rubriku i feljton te pisao tekstove o kazalištu i novim knjigama.[2] U mirovinu je otišao 1927. godine. Umro je u Zagrebu, 1942. godine, i sahranjen je na Mirogoju.[3] Književno stvaralaštvo U književnosti stekao je velike zasluge ne samo kao raznorodni pisac, nego i organizatorskim sposobnostima i pokretačkim, osobito nakladničkim zamislima. Pisao je feljtone, putopise i književno-povijesne rasprave, a njegov Branič jezika hrvatskoga iz 1911. godine važan je doprinos hrvatskom jezičnom purizmu. Od 1913. do 1941. godine,[2] gotovo trideset je godina izdavao Zabavnu biblioteku koja je u 603 zelena sveska podarila čitalačkoj publici mnoštvo dotad u nas nepoznatih vrijednih djela. U Zabavnoj biblioteci objavio je većinu od četrdesetak knjiga svojih prijevoda. Djela U vagonu, Zemun 1894. (pod pseudonimom Miloje Fruškogorac)[2] Spomen-knjiga Hrvatskoga zemaljskog kazališta, Zagreb 1895. Izvori starih kajkavskih drama, Zagreb, 1901. Značenje Marka Marulića, Zagreb, 1901. Iz ratničke književnosti hrvatske, Zagreb, 1902. Život i književni rad Pavla Solarića, Zagreb, 1902. Pod apsolutizmom. Historija šestoga decenija hrvatske književnosti (1850-1860.), Zagreb, 1906. Ženske pjesme (Romance i balade), (Ur.) 1909. Branič jezika hrvatskoga, Zagreb, 1911., (2. izd. Zagreb, 1911., prijetisak 2. izd. Pergamena, Zagreb, 1997.) Ženske pjesme (Pričalice i lakrdije), (Ur.) 1914. Od Balkana do Montblanca. Putničke impresije., I-II., Zagreb, 1927. Ženske pjesme (Ljubavne pjesme), (Ur.) 1914. Šta je šta. Stvarni hrvatski rječnik u slikama. Priredili Iso Velikanović i Nikola Andrić, Zagreb, 1938., (prijetisak, Zagreb, 2007.) Junačke pjesme (Uskočke i hajdučke pjesme), (Ur.) 1939. Junačke pjesme (Historijske, krajiške i uskočke pjesme), (Ur.) 1940. Haremske pričalice i bunjevačke groktalice, (Ur.) 1942. Andrić, Nikola, hrvatski književnik, filolog i prevoditelj (Vukovar, 5. XII. 1867 – Zagreb, 7. IV. 1942). Studirao je slavistiku i romanistiku u Beču i Parizu, doktorirao 1897. u Beču. Na poziv S. Miletića postao dramaturg Hrvatskoga zemaljskoga kazališta u Zagrebu (1894–98; 1901–07). God. 1898. osnovao s Miletićem Glumačku školu, na kojoj je i sam predavao niz godina. Jedan od osnivača te prvi upravitelj HNK-a u Osijeku (1907). Pokrenuo 1913. popularnu Zabavnu biblioteku i bio njezin glavni urednik sve do smrti. U tome je razdoblju u njoj objavljeno više od 600 svezaka uglavnom prevedenih romana, ali i domaće beletristike. Biblioteka je imala veliku ulogu u oblikovanju ukusa domaće čitateljske publike. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika, a 1925–26. pomoćnik ministra prosvjete S. Radića u Beogradu. Uspješno je djelovao na različitim područjima. God. 1887. u Srijemskome Hrvatu objavio je crticu Lov na sjedećke, parodiju istoimene Korajčeve humoreske. Od 1888. redovito je surađivao u Vijencu ogledima iz francuske književnosti. Prva knjiga, U vagonu (1891), okupila je mladenačke feljtone i nema veće umjetničke vrijednosti. Nešto su uspjeliji njegovi putopisi Od Balkana do Montblanca (I–II, 1927), premda često opterećeni suvišnim podatcima. Andrićevi književnopovijesni i jezikoslovni radovi mnogo su vrjedniji od beletrističkih. U knjizi Pod apsolutizmom (1906) sintetizirao je hrvatsku književnu produkciju u vrijeme Bachova apsolutizma (1851–60), a u studiji Izvori starih kajkavskih drama (Rad JAZU, 146, 1901) traga za manje poznatim, pretežito njemačkim predlošcima kajkavskih drama iz XVIII. stoljeća. Objavio je i knjigu o nastajanju svjetovne književnosti u Slavoniji (Iz ratničke književnosti hrvatske, 1902), monografiju o srpskom piscu P. Solariću te Spomen-knjigu Hrvatskog zemaljskog kazališta pri otvaranju nove kazališne zgrade (1895). Najpoznatije mu je djelo Branič jezika hrvatskoga (1911), jezični savjetnik koji karakterizira otklon od leksičkoga normativizma hrvatskih vukovaca. Dao je i vrijedan prilog leksikografiji (Šta je šta, 1938., s I. Velikanovićem), prvi slikovni rječnik hrvatskoga jezika. Priredio je sedam knjiga hrvatskih narodnih pjesama te objavio niz prijevoda s francuskoga, njemačkoga i ruskoga.

Владимир Ћоровић: SERBOKROATISCHE GRAMMATIK (СРПСКОХРВАТСКА ГРАМАТИКА) Издавач: G.J.Goshen, Берлин/ Лајпциг, 1913.год. Меки повез, 100 страна, немачки језик, 13цм. Очувано као на фотографијама. РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Владимир Ћоровић (Мостар, 27. октобар 1885 — Еласона, 16. април 1941) био је српски историчар, универзитетски професор и академик. Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра (15. октобра по старом календару) 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици, његов брат је Светозар Ћоровић, један од познатијих српских приповједача из херцеговачког краја. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Била је то средина са веома јаком и разбуђеном српском националном свешћу, којој је тон давала група истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908—1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, где је истраживао старе словенске рукописе. Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Био је сарадник врло значајних српских часописа, а посебно „Босанске виле“, „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и приређивач њеног календара за 1911. годину. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, где је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“. У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године – проглашен је 16. маја 1935. Две године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35. и 1935/36. године. Смењен је после студентског штрајка у априлу 1936, познатог по погибији Жарка Мариновића (одн. подносио је оставку коју Пленум универзитета у почетку није желео примити). После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 16. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић. Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић (1887—1960), сестром Јована Скерлића. Имали су две ћерке. На основу текста који је написао академик Радован Самарџић, Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзнаменитијих Срба (Београд - Нови Сад, 1993, стр. 529-534). Када је 1941. несрећно погинуо, још увек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим делом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс, написао је Самарџић. У књизи Скривени свет Владимира Ћоровића аутор Боривоје Маринковић на 1063 странице је изложио своју студију о целовитом научном, књижевном и едиционом корпусу В. Ћоровића, СПКД Просвјета, (Билећа-Гацко, 2006). Ћоровићев стваралачки опус је обиман. Чине га бројне књиге и појединачни текстови растурени по разним часописима и листовима. Иако су чињени и значајни покушаји, још није састављена и комплетна библиографија његових радова и прилога о њему. Ово су само неке његове књиге: Војислав Илић (Мостар, 1906) Српске народне приповијетке (Матица српска: Нови Сад, 1909) Покрети и дела (Геца Кон: Београд, 1920) Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918 (1. изд.). Београд-Сарајево. Ћоровић, Владимир (1923). Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862. године. Београд: Српска краљевска академија. Ћоровић, Владимир (1924). Велика Србија. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1924). „Деспот Ђурађ Бранковић према Конавоском рату”. Глас СКА. 62: 24—39. Ћоровић, Владимир (1925). Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга. Ћоровић, Владимир (1927). „Како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавље (1423-1427.)”. Годишњица Николе Чупића. 110: 73—109. Ћоровић, Владимир (1928). Уједињење. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1929). Наше победе. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1933). Мостар и његова Српска православна општина. Београд: Планета. Ћоровић, Владимир (1936). Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку. Београд: Државна штампарија. (Забрањено издање-тираж заплењен и уништен) Ћоровић, Владимир (1937). „Прошлост Херцеговине”. Мостар и Херцеговина. Београд: Југословенско професорско друштво. стр. 1—29. Ћоровић, Владимир (1939). Политичке прилике у Босни и Херцеговини. Београд: Политика. Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. Постхумно: Историја Срба (БИГЗ: Београд, 1989), користећи оригинални рукопис Владимира Ћоровића, приредили историчари Раде Михаљчић и Радош Љушић. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 1. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 2. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 3. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1992) [1936]. Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку (2. изд.). Београд: Библиотека града Београда.

1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! ODLICNO OCUVANO Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) ◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom stanju! POSVETA AUTORA IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Unutra ponege podvuco obicnom olovkom, nista strasno. Prikazanje u tri cinjenja Drugi put cirilicom Dubravka je drama mitološko-pastoralnoga sadržaja i alegorijskoga značenja što ju je Ivan Gundulić napisao sredinom trećeg desetljeća 17. stoljeća. Sastoji se od triju činova s ukupno 28 prizora, pisana je dvostruko rimovanim dvanaestercima i osmercima te obseže 1696 stihova.... Ivan Gundulić (Giovanni di Francesco Gondola; nadimak Mačica; Dubrovnik, 8. siječnja 1589. - Dubrovnik, 8. prosinca 1638.) je najpoznatiji dubrovački pjesnik, epik, lirik i dramatik. Rođen je kao najstariji sin Frana Gundulića i Džive Gradić. Obitelj Gundulić bila je poznata još u 13. stoljeću, a njezini su članovi, kao pripadnici aristokracije, obavljali različite državno-administrativne poslove u Dubrovniku i okolici. Obrazovao se u Dubrovniku, gdje su mu, uz ostale, učitelji bili Toskanac Camillo Camilli, koji je dopunio Tassov Oslobođeni Jeruzalem te svećenik Petar Palikuća, koji je na hrvatski preveo Život Karla Borromea. Nakon završetka školovanja, 1608. postaje član Velikog vijeća. Nastavljajući obiteljsku tradiciju, obavlja više državno-administrativnih službi u Dubrovniku i okolici; dva je puta bio knez u Konavlima (1615. i 1619.), a u Dubrovniku je uglavnom obavljao pravničke poslove. Godine 1634. postaje senator[1], a 1638. član Maloga vijeća. Živio je mirno i povučeno, zbog čega su mu suvremenici dali nadimak Mačica (značenje: Mačkica). Godine 1628. oženio se Nikom Sorkočević s kojom je imao tri sina. Umro je u Dubrovniku nakon dvotjedne bolesti; pretpostavlja se da je uzrok smrti bila upala porebrice. Budući da je umro u 49. godini, nije imao priliku biti izabran za kneza Dubrovačke Republike (knez nije smio biti mlađi od 50 godina). Književni rad Gundulić je započeo pisanjem drama u stihu i, vjerojatno, pjesama. U predgovoru svoje prve tiskane knjige Pjesni pokorne kralja Davida (Rim, 1621.) svoja mladenačka djela naziva „porodom od tmine“ jer im je svrha bila zabava, tj. ta djela nisu odgovarala protureformacijskoj poetici i ideologiji. Od dramskih djela sačuvane su Arijadna, Prozerpina ugrabljena od Plutona, Dijana i Armida, dok su Galatea, Posvetilište ljuveno, Čerera, Kleopatra, Adon i Koraljka od Šira izgubljene. Za Dijanu (obrađuje mit o božici Dijani zaljubljenoj u lijepoga mladića Endimiona) i Armidu (tematizira epizodu o Armidi i Rinaldu iz dvadesetoga pjevanja Oslobođenoga Jeruzalema Torquata Tassa) vjerovalo se, zbog kratkoće (svaka ima tek oko 90 stihova), da su samo odlomci, dok Milan Rešetar nije dokazao da je riječ o cjelovitim tekstovima – dramskim prizorima. Ispjevane su osmercem, uz mjestimičnu upotrebu dvostruko rimovanoga dvanaesterca. Dakle, te su Gundulićeve drame većinom bili prijevodi s talijanskoga ili scenske adaptacije pripovjednih djela, obrađivale su poznate mitološke i književne teme, a uključivale su glazbu, balet i bogatu scenografiju. Na njima se temelji tradicija dubrovačke barokne drame oslonjene na libreto rane talijanske opere (takva drama doseže vrhunac u djelima Junija Palmotića). U Gundulićevu sačuvanom dramskom opusu odražava se promjena tematike talijanskoga libreta – pastoralne teme zamjenjuju junačko-epski motivi. Pjesni pokorne kralja Davida djelo je kojim se Gundulić okreće drugačijem shvaćanju književnosti te se afirmira kao kršćanski autor. Ta zbirka sadrži slobodne prepjeve sedam pokornih psalama i teološko-meditativnu pjesmu Od veličanstva Božjijeh, koja se danas smatra Gundulićevom najboljom kraćom pjesmom. Od pjesama „taštijeh i ispraznijeh“, za koje Gundulić u već spomenutom predgovoru tvrdi da ih je pisao u mladosti, ništa nije sačuvano. O njegovim svjetovnim nadahnućima svjedoči samo Ljubovnik sramežljiv (prijevod pjesme Amante timido talijanskoga pjesnika Girolama Pretija) te dvije prigodne pjesme: panegirik Visini privedroj Ferdinanda II. velikoga kneza od Toskane i elegija Žalosno cviljenje u smrt gospođe Marije Kalandrice. Godine 1622. u Veneciji izlazi prvo izdanje religiozne poeme/baroknog plača Suze sina razmetnoga, koja predstavlja inovaciju u vrstovnom sastavu starije hrvatske književnosti i uzor mlađim pjesnicima poput Ivana Bunića, Ignjata Đurđevića, a donekle i Slavonca Antuna Kanižlića. Djelo se sastoji od tri „plača“ (pjevanja): Sagrešenje, Spoznanje i Skrušenje, a pretpostavlja se da su na koncepciju poeme utjecali talijanski pjesnici Luigi Tansillo i Erasmo da Valvasone. Gundulić građu za svoje djelo pronalazi u paraboli o povratku i pokajanju rasipnoga sina iz Evanđelja po Luki (Lk 15). Suze sina razmetnoga djelo je u kojemu se mogu prepoznati barokne karakteristike (bogata i končetozno razvijena metaforika i antitetika, česta upotreba figura nabrajanja), ali i opća polazišta duhovnoga života: ispraznost i prolaznost ovozemaljskih uživanja, potreba iskupljenja grijeha te prihvaćanje načela kršćanske vjere. Dramom u stihu metaforički nazvanom Dubravka (prvi put izvedena 1628.) Gundulić se vraća kazalištu. U starijoj književnopovijesnoj literaturi to se djelo, zbog brojnih idilsko-pastirskih scena, označavalo kao pastorala, ali noviji su proučavatelji otkrili da Dubravku s baroknom dramom povezuje alegoričnost poprišta, likova i zapleta, a upravo je prozirna politička alegorija pridonijela njezinoj iznimnoj popularnosti. Dubravka je prvi put tiskana tek 1837. godine, a od 1888. često se izvodila u hrvatskim kazalištima. Uglazbili su je Ivan Zajc, Antun Dobronić, Jakov Gotovac i Ivo Malec, a njezini stihovi o slobodi služili su kao geslo hrvatskih nacionalnih ideologija (O lijepa, o draga, o slatka slobodo, / dar u kom sva blaga višnji nam bog je dô, / uzroče istini od naše sve slave, / uresu jedini od ove Dubrave, / sva srebra, sva zlata, svi ljudcki životi / ne mogu bit plata tvôj čistoj lipoti.) (poznata i kao Himna slobodi). U posljednjem desetljeću života Gundulić stvara Osmana, svoje najznačajnije djelo. Osman je povijesno-romantični ep u 20 pjevanja (nedostaju 14. i 15. pjevanje) nastao pod utjecajem Tassova epa Oslobođeni Jeruzalem. Gundulić je namjeravao prevesti Tassov ep (to napominje u posveti Pjesnima pokornim kralja Davida), ali povijesne su mu prilike nametnule novu građu. Iako se na mnogim razinama prepoznaju sličnosti Gundulićeva Osmana i Tassova Oslobođenog Jeruzalema (opisi ženske ljepote, viteških dvoboja, kronografski i topografski opisi; tematsko-kompozicijska struktura – tri tipična svijeta tasovskoga epa: povijesni, romantični i eshatološki[2]), Gundulić ne slijedi u potpunosti Tassova normativno-poetička načela: u Osmanu su, uz određene digresije, opjevani suvremeni politički događaji (vezani uz život i vladavinu turskog sultana Osmana II.). Mišljenja povjesničara književnosti o razlogu nedostatka 14. i 15. pjevanja ne podudaraju se, ali od 20. stoljeća prevladava pretpostavka da je prazninu u srednjem dijelu epa uvjetovao diskontinuitet pjesnikova rada ili nedovoljna koordinacija povijesnih i romantičnih epizoda. Najčešći stih Gundulićevih djela jest osmerac, a strofa katren, no javljaju se i drugi oblici (dvostruko rimovani dvanaesterac, sestina). Zaključak Opsegom i vrstovnom raznolikošću svojega ukupnog opusa, privlačnošću svojih scenskih i epskih prizora, svojom baroknom frazom i oštrinom religioznih i misaonih uvida Gundulić nadvisuje većinu pisaca svojega vremena, pa je već odavno stekao status klasika. Nemjerljiv je njegov utjecaj na formiranje hrvatskoga jezika jer je hrvatski narodni preporod pridao Gunduliću status kultnoga «ilirskoga» autora, a Ivan Mažuranić dopunio je Osmana. Ivan Gundulić stekao je književnu slavu još za života, a u preporodno je doba dobio i do danas sačuvao status kanonskoga pisca starije hrvatske književnosti. Bibliografija Pjesni pokorne kralja Davida, s pjesmom Od veličanstva Božjijeh, Rim, 1621; Venecija, 1630, 1703; Dubrovnik, 1828. Suze sina razmetnoga, Venecija, 1622, 1670, 1703; Dubrovnik, 1628. Arijadna, Ancona, 1633; Dubrovnik, 1829, 1837. Osman, Dubrovnik, 1826; Budim, 1827. (29 izd. do 1996.) Dubravka, Dubrovnik, 1837; Zagreb, 1888. (22 izd. do 1999.) Djela, Zagreb 1844–1847, Knjiga I. Osman s dopunom Ivana Mažuranića, 1844; Knjiga II. Različite pjesni, 1847. Djela Ivana Frana Gundulića, Stari pisci hrvatski, knj. 9, Zagreb, 1877. (prir. A. Pavić), 19192 (prir. Đ. Körbler), 19383 (prir. Đ. Körbler, pregledao M. Rešetar); Ivan Gundulić (izbor) (prir. M. Ratković i J. Ravlić), Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 12–13; Zagreb, 1962, 1964.

A mozda i nije. Svjetska kriza : kako je nastala i kako se razvija s osobitim obzirom na teoriju o razbijanju atoma i Einsteinovu teoriju relativiteta Madjarević, Srećko Врста грађе - књига Svetska kriza Ajnstajn Издавање и производња - Zagreb : pisac, 1936 Језик - хрватски ime MAĐAREVIĆ, Srećko drugo ime MAJER, MAYER, Madzarevic, Srećko zvanje zanimanje ing. šumarstva, šumarski nadzornik, novinar DOGAĐAJI lokacija rođen 19. 11. 1880. Vukovar apsolvirao 1902. umro 1. 1. 1941. dodatne liste autori u bazama HŠD OPIS Maturirao je na osječkoj gimnaziji. Šumarstvo je apsolvirao na Šumarskoj akademiji u Zagrebu 1902., u trajanju od šest semestara. Kao privremeni asistent na Šumarskoj akademiji u Zagrebu, imenovan je 1906. privremenim šumarskim vježbenikom kod Zemaljske vlade, odjel za unutrašnje poslove u Zagrebu. Asistent je geodezije na Šumarskoj akademiji od 1909. do 1913. godine. Kao šumarski vježbenik, 1911. imenovan je kotarskim šumarom kod Kotarske oblasti u Kutini. Iste je godine premješten kao kotarski šumar Kotarskoj oblasti u čabar, a 1917., u istom svojstvu, Kotarskoj oblasti u Križevcima. Poslije rata 1919. imenovan je šumarskim nadpovjerenikom i premješten iz Križevaca u Povjerenstvo za narodno gospodarstvo. U statusu šumarskoga činovnika kod političke uprave, 1920. je šumarski nadzornik kod Šumarskog odsjeka Ministarstva šuma i rudnika u Zagrebu, kod kojeg je 1923. odlikovan Ordenom Sv. Save 4. reda i iste godine umirovljen. Nakon umirovljenja obavljao je stručne šumarske poslove kod velikih šumovlasnika. Bio je i prvi upravitelj Središnjice za ogrjev, a smrt ga je 1941. zatekla na dužnosti tajnika Saveza veleobrtnika i trgovaca šumskim proizvodima. Osim rada u državnoj šumarskoj službi zanimali su ga i opći gospodarski problemi. Bavio se i novinarstvom. Osnovao je gospodarski dnevnik `Hrvatski Lloyd`, bio je nakladnik časopisa `Narodno gospodarstvo`, `Narodno bogatstvo` i `Naše šume`. Bio je suradnik u časopisima `Hrvatska smotra` i `Trgovački glasnik`, a pokrenuo je i satirički list `Čaus`. U Šum. listu javlja se 1908. i 1919. Godine 1932. izdao je knjigu `Naše šume`, bogato opremljenu slikama i kartama, sa svrhom da prikaže značenje naših šuma, njihov uzgoj i iskorišćivanje sa šumarskog, industrijskog i trgovačkog aspekta, s obzirom na tadašnju ekonomsku krizu. Prikaz knjige dao je A. Panov (ŠL 1933. ) s primjedbama na općenite prikaze šuma i na pojmove, statističke podatke, stil, termine i metode obrade problematike u šumarstvu. Godine 1936. izdaje sadržajno originalno djelo `Svjetska kriza, kako je nastala i kako se razvija`, koje je djelo pobudilo pozornost hrvatske javnosti, posebno zbog jasnoće prosuđivanja tadašnje gospodarske krize. Bio je dugogodišnji član HŠD, društveni tajnik (1919.-1920. ) i odbornik (1920.-1921. ), a kao član Jug. šum. udruženja bio je predsjednik Odsjeka za propagandu i financije (1926. ). Na skupštini 1928. u Beogradu sudjeluje u poznatoj raspravi o (lošem) gospodarenju šumama. RADOVI 1 Pitanje koza u Lici. (Narodno gosp. razmatranja) - Zagreb 1907. 2 Napisao S. Mayer, 1908: Tehnika u šumarstvu.. Š.L. 3, s.99 PDF 3 Predavanje i predlog Srećka Majera, kr. šumar. nadpovjerenika, 1919: Reorganizacija šumarstva.. Š.L. 1-2, s.26 PDF 4 Priopćio S. Majer, 1919: Agrarna reforma i naše šume. Š.L. 1-2, s.44 PDF 5 Država kao poduzetnik u šumskoj privredi. P. S. S., Zagreb 1926., s. 511-518. 6 NAŠE ŠUME; NAKLADA PISCA, ZAGREB 1932. BIB 7 SVJETSKA KRIZA; VLASTITA NAKLADA, ZAGREB 1936. BIB -- sve u časopisu ŠUMARSKI LIST -- sve u biblioteci HŠD LITERATURA *** ŠL 1906., s. 498; 1911., 294; 1917., s 188; 1919., s. 55, 118, 188; 1920., s. 159, 238, 292; 1921., s. 90; 1923., s. 253, 571; 1926., s. 661; 1940., s. 38, 268, (Mayer, Mayer, Mađarević). Borošić, J.: ŠIS, s. 3, (Majer). Panov: Mađarević, S.: Naše šume. Zagreb 1932. - ŠL 1933., s. 147-152. L.: Mađarević S.: Svjetska kriza, kako je nastala i kako se razvija. Zagreb 1936., ŠL 1936., s. 364. M. I.: Naši pokojnici u 1941. godini. Uspomeni pok. ing. Srećka Mađarevica. ŠL 3, 1942., s. 90-91. Kauders, A.: Šum. bibliografija I, s. 105, 138, 144, 169, 211, 249, 262. *** ŠN, s. 99 (Mađarević), 102 (Maj-er). *** Povijest šum. Hrvatske 1846-1976, s. 271, 314, 339, 409, (Majer, Mađarević). ***: Hrvatski šumarski životopisni leksikon, knjiga 3, TUTIZ LEKSIKA d.o.o., Zagreb 1996. ORG

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Prev: Svetislav Stefanovic Dramatična pesma Tragedija čoveka je Madachov glavni i najotvrđeniji deo pisanja. Tragični događaji neuspele mađarske revolucije 1848/49, uz smrt bliskih članova porodice kao što su njegova sestra i njen suprug, kapetan Karl Balog de Manko-Buk, i njegov privremeni boravak u zatvoru podstakli su emocionalni status u kome se nalazio završio svoj posao. Danas je to centralni komad repertoara mađarskih pozorišta i obavezno je čitanje za učenike u srednjim školama. Mnogi redovi postali su uobičajeni citati u Mađarskoj. Madach, tada seoski plemić sa gotovo nikakvim književnim iskustvom, poslao je delo pesniku Araniju koji ga je oduševljeno ohrabrivao i predložio neke izmene u tekstu. Komad je isprva objavljen samo u štampanom obliku, a ne u pozornici jer je kroz mnoge promene scene (15 scena) teško bilo proći kroz tehničke standarde današnjeg vremena. Glavni likovi su Adam, Eva i Lucifer. Njih troje putuju kroz vreme kako bi posetili različite prekretnice ljudske istorije i Lucifer pokušava da ubedi Adama da je život (biće) besmislen i da je čovečanstvo osuđeno. Adam i Lucifer uvode se na početku svake scene, s tim da je Adam preuzeo različite važne istorijske uloge, a Lucifer obično deluje kao sluga ili poveritelj. Eva ulazi u svaku scenu tek kasnije. Tragedija čoveka sadrži petnaest scena sa deset istorijskih perioda. Imre Madach de Sztregova et Kelecseni (20. januara [1] 1823. - 5. oktobra 1864.) bio je mađarski aristokrat, pisac, pesnik, pravnik i političar. Njegovo glavno delo je Tragedija čoveka (Az ember tragediaja, 1861). To je dramatična poema dugačka oko 4000 linija, koja razrađuje ideje uporedive sa Goetheovim Faustom. Autor je ohrabrio i savetovao Janos Arani, jedan od najpoznatijih mađarskih pesnika 19. veka. Rođen je u porodičnom dvorcu u Alsosztregovi, Kraljevini Mađarskoj (danas Dolna Strehova, Slovačka), 1823. godine, u srcu bogate plemićke porodice. Od 1829. Madach je studirao u Piarskoj školi u Vaču. [2] Tokom epidemije kolere boravio je u Budimu 1831. Godine 1837. započeo je studije na univerzitetu u Pešti. 1842. godine zvanično je postao advokat. 1860. završio je rad na `Tragediji čoveka`. Umro je u Alsosztregovi u Kraljevini Mađarskoj.

Prvo izdanje prve Pavićeve zbirke priča iz 1973. Retko s omotom. Omot minimalno iskrzan, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Pavić, Milorad Naslov Gvozdena zavesa / Milorad Pavić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1973 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 221 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Danas` / Matica srpska, Novi Sad (Karton sa omotom) „Gvozdena zavesa“ je prva zbirka priča Milorada Pavića, objavljena 1973. godine. U njoj su, s neznatnim izmenama, štampane četiri kratke priče iz pesničke zbirke „Mesečev kamen“: nedostaje samo „Prološko žitije` Hrelje Dragovolje, a tu su takođe i neke od danas antologijskih priča poput „Vedžvudovog pribora za čaj“, „Čuvara vetrova“ ili „Jedanaestog prst“. Ako bi morala da se izdvoji jedna tematska linija priča ove zbirke, onda bi to bila orijentacija na prošlost, na istorijske teme šireg, srpsko-vizantijsko-otomanskog opsega. Iako tako profilisane, ove priče su izrazito moderne i u njima se uočava specifičan Pavićev pripovedački postupak spajanja prošlog i sadašnjeg uz pomoć alegorisjkih slika, neobičnih jezičkih spojeva i književne stvarnosti i junaka koji su oneobičeni, „pomereni“, višeznačni, pa takvi, podsticajni za čitaoca da izgradi niz svojih značenja iz jedne istine koju priča nosi. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beorgadu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str. MG10 (K)

izuzetna montaža na omotaču! lepo očuvano Nolit 1930. montaža Pavle Bihalji Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 8. avgust 1898. — 17. jul 1941) bio je srpski izdavač, književnik i prevodilac jevrejsko-mađarskog porekla. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Literatura 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu.[1] U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.[2] Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Oženio se Bečlijkom Marijom Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je, kao dete Jevrejina i katolkinje, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora. egon kiš zapiši to kiš amerika sjedinjene američke države putopis reportaže reportaža avangarda dizajn omota omotnica omotača avant-garde serbian

kao na slikama vrlo dobro stanje omot zacepljen ali glavni deo dobro očuvan Nolit 1930. montaža Pavle Bihalji Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 8. avgust 1898. — 17. jul 1941) bio je srpski izdavač, književnik i prevodilac jevrejsko-mađarskog porekla. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Literatura 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu.[1] U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.[2] Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Oženio se Bečlijkom Marijom Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je, kao dete Jevrejina i katolkinje, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora. egon kiš zapiši to kiš amerika sjedinjene američke države putopis reportaže reportaža avangarda dizajn omota omotnica omotača avant-garde serbian

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Seljacki pokret u hrvatskoj i slavoniji godije 1848,- 9. i ukidanje kmetske zavisnosti seljaka Aleksej Jelačić (rus. Алексей Кириллович Елачич; Kijev, 10. januar 1892 — Beograd, 20. oktobar 1941) je bio srpski istoričar, publicista i novinar srpsko-ruskog porekla. Aleksej Jelačić rodio se u Kijevu 18. januara 1892. godine. O njegovim roditeljima nema preciznijih podataka, a sam Jelačić na više mesta navodi da je južnoslovenskih korena. U posveti jedne knjige navodi se da mu je majka umrla 11. januara 1912. godine.[1] U Kijevu je završio privatnu osnovnu školu i klasičnu gimnaziju 1909. Činjenica da je završio privatnu osnovnu školu i njegovo ime na spisku zemljoposednika Proskurovskog sreza[2], pretpostavljaju da je iz imućnije porodice. Studije istorije je završio na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu 1914. godine. Iste godine primljen je za asistenta na katedru za rusku istoriju istog fakulteta. Godine 1917. prelazi na Univerzitet svetog Vladimira u Kijevu i na njemu magistrira 1918. godine radnjom „Samoderžavie i narod v Rossii XVIII veka“ (Samodržavlje i narod u Rusiji 18. veka). Godine 1919. prelazi na licej u Kamenc-Podolskom i predaje u istom sve do 1920. godine. Godine 1920. emigrira u Kraljevinu Jugoslaviju i živi u njoj sve do smrti. Bio je angažovan kao gimnazijski profesor u Skoplju (1920–1924), Pljevljima i Prištini (1924–1925). U Ljubljani je 1925. godine doktorirao radnjom „Seljački pokret u Hrvatskoj i Slavoniji godine 1848-1849`, što je prvi temeljitiji rad na navedenu temu uopšte[3]. Od 1925. godine živi i radi u Skoplju kao honorarni profesor ruske i zapadnoslovenske istorije na Filozofskom fakultetu, a istovremeno predaje i u skopskoj gimnaziji. Bio je dugogodišnji Politikin dopisnik iz Skoplja. Iz Skoplja je kraće vreme izbivao 1932. kada nastavnikuje u Kruševcu. Po izbijanju rata 1941. premešten je na rad u leskovačku gimnaziju. U Beogradu je umro 20. oktobra 1941. godine i pokopan je na ruskom groblju. Naučna i publicistička delatnost Od 1909. do doseljenja u Jugoslaviju Jelačić je objavio nekoliko istorijskih radova, seriju književnih prikaza i pregleda u raznim kijevskim časopisima i novinama, te seriju mnogobrojnih izvornih članaka iz ruske i opšte istorije u enciklopediji „Novi Эnciklopedičeskiй Slovarь Efrona“, počev od sv. V., Sankt Peterburg 1911-. Po dolasku u Jugoslaviju brzo ovladava srpskim jezikom i postaje plodan pisac. U mnogim dnevnim novinama piše o revolucionarnim zbivanjima u Rusiji, a u zagrebačkoj „Novoj Evropi“ godinama je objavljivao članke iz ruske istorije. O njegovom značaju u tadašnjem društvu svedoči enciklopedijski članak o njemu u poznatoj „Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenačkoj`[4]. U svojim radovima piše protivboljševički. Miroslav Krleža u časopisu „Književna republika“ oštro je napadao Jelačića kao „aktivnog kontrarevolucionara“ i „generalsku prirepinu`[5]. Zbog takvih svojih stajališta Jelačić je za vreme komunističke Jugoslavije najčešće prešućivan. Napisao je prvi celoviti prikaz ruske istorije na srpskom jeziku, te kraće prikaze poljske i češke istorije. Celovita bibliografija njegovih radova do danas nije izrađena. Spisak njegovih radova do 1925. godine sastavio je sam pisac u knjizi „Seljački pokret u Hrvatskoj i Slavoniji godine 1848-1849` (Zagreb 1925), a Josip Pejin je objavio u „Istorijskom glasniku 1-2` (Društvo istoričara SR Srbije, Beograd 1918) nepotpunu bibliografiju Jelačićevih radova od 1922. godine. Od 2007. godine najznačajnija Jelačićeva dela objavljuju se na internetu, a objavljeno je i nekoliko štampanih izdanja „Istorije Rusije“ i „Istorije Poljske“. Izbor iz bibliografije Ruska revolucija i njeno poreklo, Zagreb 1920. Istorija Rusije, Beograd 1929. Srbi i zakonodavni odbor carice Katarine II, Skoplje 1930. Čehoslovačka istorija, Beograd 1931. -{DjVu}- format, 1,98 -{MB}-. Istorija Poljske, Beograd 1933. Zagonetna epizoda ruske istorije u pesničkoj interpretaciji Iva Vojnovića, Dubrovnik 1931. Vodič kroz Skoplje i okolinu sa 70 slika i jednim planom Skoplja, Skoplje 1937. Rusija i Balkan. Pregled političkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja, Beograd 1940. Samoderžavije i narod u Rusiji XVIII veka. Seljački pokret u Hrvatskoj i Sloveniji.

АК3 58748) ŠTA DA SE RADI ? , N. G. Černiševski prva sveska , Knjižara Koste T. Naumovića Smederevo 1885 , Prva sveska, sadrži prve dve glave romana : 1: Život Vere pavlovne kod roditelja 2: Prva ljubav i zakoniti brak iz pripovedaka o novim ljudima od N(ikolaj). G(avrilovič). Černiševskog, napisan 1862.-1863. g. u zatvoru, preveo R. Bošković . Ovaj roman Nikolaja Černiševskog napisan je 1863. godine tokom boravka u zatvoru zbog subverzivnog delovanja protiv države, i to kao odgovor na gorepomenuti Turgenjevljev roman `Očevi i deca`. On priča priču o Veri Pavlovnoj, ženi koja želi da se oslobodi i emancipuje od konzervativnog i represivnog carističkog režima. Bio je omiljeni Lenjinov roman koji je u protagonistima pozitivnih misli video modele revolucionara koji će nekoliko decenija docnije uzeti uzde zemlje u svoje ruke. Nikolaj Černiševski (rus. Никола́й Гаври́лович Черныше́вский; Saratov, 24. jul 1828 — Saratov, 29. oktobar 1889) je bio ruski pisac, publicista, filozof-utopista, revolucionar, naučnik i književni kritičar i socijalista (viđen od strane nekih kao utopijski socijalista). Bio je vođa revolucionarnog demokratskog pokreta 1860ih i imao uticaja na Lenjina, Emu Goldman i srpskog političkog pisca i socijalistu, Svetozara Markovića. Njegovo najpoznatije i najznačajnije delo je roman „Šta da se radi?“ (rus. Что делать?). Pisao je romane, pripovetke, povesti, književne kritike, memoare i razne filozofske i estetičke traktate. tvrd povez, originalni povez iz epohe sa manjim oštećenjima , format 13 x 19cm , ćirilica, XVI + 184 strane ZA KOMPLETAN ROMAN NEDOSTAJE DRUGI DEO ; na naslovnoj strani i predlistu potpisi grafitnom olovkom, par stana zacepljeno, sadržaj kompletan

Retko četvrto izdanje „Jame“ objavljeno 1944. godine u Beogradu. Korica mestimično iskrzana, unutrašnjost sasvim solidna, kompletna i kompaktna. Izdanja: 1. Bari, septembar 1944 2. Topusko, novembar/studeni 1944 (povezana u padobransko platno) 3. Crna Lokva 1944. 4. Beograd decembar 1944 (više od 14 izdanja do 1999) 5. Zagreb 1947 (više od 9 izdanja do 2001), 6. Sarajevo 1954 (6 izdanja do 1971) Autor - osoba Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 = Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Naslov Jama : poema / Ivan Goran Kovačić ; priredio i predgovor napisao Ivo Frol Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1944 (Beograd : Kultura) Fizički opis 53 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Frol, Ivo, 1908-1986 = Frol, Ivo, 1908-1986 Zbirka Savremena književnost Južnih Slovena ; 1 ISBN (Broš.) Napomene Ivan Goran Kovačić: str. 7-14 Napomene o nekim izmjenama, o manje jasnim mjestima i neobičnijim riječima u `Jami`: str. 51-53. Predmetne odrednice Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Jama je poema Ivana Gorana Kovačića ispjevana kao protest protiv ustaških pokolja nad Srbima u drugom svjetskom ratu. Poemu „Jama` Kovačić je napisao u partizanima. Pjesmu je prvi put čitao ranjenicima Prve U Kovačićevoj poemi je oblikovana tema zločina na potpuno vjerodostojan način. Pisana je u prvom licu pa kao monološka ispovijed vodi čovjeka iz života u smrt i ponovno ga vraća u život u vidu duhovne ljepote pjesme. Oblikovana je tradicionalnim oblikom. Sastoji se od 10 pjevanja, a stihovi su većinom jedanaesterci, raspoređeni u pravilno rimovane šestine. Krv je moje svjetlo i moja tama. Blaženu noć su meni iskopali Sa sretnim vidom iz očinjih jama; Od kaplja dana bijesni oganj pali Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu. Moje su oči zgasle na mome dlanu. (...) Rekli su o poemi „Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi ’Jama’ tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od ’srpskih osvetnika’, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači. Nikada poštenije i čovječnije djelo pjesnika nije bilo grđe kažnjeno i nikad čelo ubice nije bilo ukaljano sramnijim zločinom. Čitajući Goranovu ’Jamu’, pokoljenjima i pokoljenjima srpske omladine stezat će se srce nad zločinima, koji su izazvali takav krik pjesnika, ali isto tako i nad zločinom, koji je tome divnom galebu prerezao grlo.“ (Moša Pijade) Ivan Goran Kovačić (Lukovdol, 21. mart 1913 – Vrbnica, 13. jul 1943) je bio hrvatski i jugoslovenski pesnik, pripovedač, esejista, kritičar i partizan. Rođen je 21. marta 1913. godine u Lukovdolu, selu u Gorskom kotaru, od oca Hrvata Ivana i majke Jevrejke Ruže (devojačko Klajn). Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a kasnije se školovao u Karlovcu i Zagrebu. Još kao gimnazijalac I. G. Kovačić je počeo da objavljuje književne radove u časopisima i listovima. Sa dvojicom svojih prijatelja objavljuje prvu zbirku pesama pod naslovom Lirika 1932. U to vreme I. G. Kovačić je već bio student Filozofskog fakulteta u Zagrebu, ali je kasnije studije napustio. Kao student filozofije na Zagrebačkom univerzitetu, Goran je sarađivao u časopisima sa jasnom levičarskom orijentacijom. Svoje obimno, a ipak nedovršeno književno delo Ivan Goran Kovačić je, kao svoj mladi život, neraskidivo vezao za jugoslovensku narodnu revoluciju. On je od onih mlađih pesnika koji su u svemu sjedinili svoj pesnički i revolucionarni put. U najsudbonosnijim trenucima jugoslovenske istorije Goran je tu doslednost potvrdio sopstvenom krvlju. Pored poezije, I. G. Kovačić se bavio i prozom, esejistikom i kritikom. Godine 1936. štampao je knjigu novela Dani gnjeva. I. G. Kovačić je živeo u vrlo teškim materijalnim prilikama, pa je zbog toga morao da radi u redakciji jednog zagrebačkog lista (Hrvatski dnevnik). Inače je prevodio sa nekoliko jezika i imao je zavidnu književnu i jezičku kulturu. Progresivno opredeljen, Goran je već 1942. zajedno sa poznatim hrvatskim pesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana. Poznatu poemu „Jama“ napisao je u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna kada je bačen veliki broj Srba u kraške jame oko Livanjskog polja. Nju je prvi put čitao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afrić. Već sredinom jula 1943. godine I. G. Kovačića su u selu Vrbnica, blizu Foče, ubili četnici. U trenutku smrti je imao 30 godina. Nepojmljivo tragično su se obistinile njegove reči iz pesme Moj grob: U planini mrkoj nek mi bude hum, Nad njim urlik vuka, crnih grana šum. Ljeti vječni vihor, zimi visok snijeg, Muku moje rake nedostupni brijeg. U relativno kratkom stvaralačkom radu, koji je trajao nepunih deset godina, Goran je pisao „pesme, novele, kritike, započeo dva romana, prevodio s engleskog, francuskog, ruskog i slovenačkog jezika“. Čitao je mnogo, i to odabranu literaturu. Prevodio je, pored ostalih, Šekspira, Bajrona, Šelija, Vajlda, Tenisona, Remboa i Jesenjina. Voleo je usmenu književnost, Mažuranića, Matoša, Nazora i Župančiča. Po svojim pesničkim shvatanjima pripadao je onoj grupi umetnika koja je u prvu lepotu pesničkog dela tražila u punom skladu forme i sadržine. Borio se protiv „bezidejnog artizma“, ali se nije slagao ni sa onim pesnicima koji su „poricali ili zanemarivali estetiku izraza“. Za života Kovačić je izdao zbirku pripovedaka Dani gnjeva i pripremao za štampu zbirku pesama Ognji i rože. Značajan je i njegov esejističko-kritičarski rad, u kome je ispoljio smisao za veoma tanana idejno-estetska opažanja i uopštavanja. U toj oblasti poznati su mu napisi o Bjekoslavu Kalebu, Ranku Marinkoviću, Petru Šegedinu, Dragutinu Tadijanoviću i drugim. Posle oslobođenja Nakladni zavod Hrvatske izdao je celokupno Kovačićevo književno delo u sedam knjiga, iz kojih je prevedeno na mnoge jezike. O njemu je 1979. godine snimljen istoimeni film. Dela Poezija (1932) Dani gnjeva (1936) Ognji i rože (posthumno objavljeno) Sveti psovač (posthumno objavljeno) Eseji i ocjene (posthumno objavljeno) KC (K)

Subotica pre i posle oslobođenja : građa za istoriju Subotice / Joso Šokčić 1934 (Subotica : Štamparija jugoslovenskog dnevnika) 432 str., [25] listova s tablama., [1] presavijen list : ilustr. ; 24 cm Subotica - Kulturna istorija JAKO RETKA KNJIGA unutra je dobro očuvana, spolja je u lošijem stanju, hrbat je otpao pa je zalepljena izolir trakom, mogla bi se srediti kod knjigovesca Dionisije Josip Šokčić (17. travnja 1902. - 27. lipnja 1968.[1]) je bio bački hrvatski pjesnik, prozaik, publicist, nakladnik. iz Subotice i poznati kulturni djelatnik bačkih Hrvata.[2] Radio je kao novinar. Skupljao je zavičajne listove.[3] 1924. je objavio zbirku stihova «Pjesme». Uređivao je više listova i časopisa. Dugo je godina uređivao list Neven.[4] Uređivao je još Bunjevačke novine i druge. Objavljivao je radove u bunjevačkohrvatskom omladinskom književnom časopisu za kulturu iz Subotice Bunjevačkom kolu (1933.-1936.) Zastupao tezu da su Bunjevci posebna nacija. [5] Naposljetku je krajem 1939. objavio u Subotičkim novinama otvoreno pismo naslova Kraj jedne zablude. U njemu je javno priznao da je živio u zabludi `da su Bunjevci neka četvrta nacija`, a uređivanje i vlasništvo nad listom Nevenom predao je svećeniku Blašku Rajiću,[4] jer su mu zbog poricanja hrvatstva Bunjevaca pretplatnici, mahom bunjevački Hrvati, otkazivali pretplate.(`A posli 21 godine ja sam priznao jednu tešku zabludu. Zabludu - da smo mi Bunjevci nika četvrta nacija... Osim toga morao sam viditi kod otvorenih očiju da su se svi nezavisni Bunjevci priznavali Hrvatima, posićivali hrvatske priredbe, potpomagali hrvatsku štampu i svaku hrvatsku manifestaciju. To mi je dalo povoda za razmišljanje. Politika `Bunjevci ostanite Bunjevci` nije primljena u narodu i ona se drži i sada samo pomoću tankog konopca. `Mimonarodna` politika ne može da se održi i meni može dabude samo žao što to nisam i ranije opazio...`).[6] Nakon dolaska vlastiju NOB u Novi Sad 1945., radio je kao novinar u dnevniku Slobodnoj Vojvodini (listu koji je 26. kolovoza 1945. promijenio ime u Hrvatska riječ), suradnici su mu bili Blaško Vojnić Hajduk, Vladislav Kopunović, Stevan Kolar, Josip Kujundžić, Ljubomir Milin, Mileta Ognjanov, Đuro Kemenj, Antun Vojnić Purčar, Joso Kujundžić, a kasnije i Balint Vujkov. Njegov se rad pojavio 1947. u prvom i jedinom broju Njive, prvog poratnog hrvatskog književnog časopisa u Subotici, glasila subotičkog Hrvatskog kulturnog društva. Svojim djelima je ušao u antologije poezije i proze bunjevačkih Hrvata iz 1971., sastavljača Geze Kikića, u izdanju Matice hrvatske. Održavao je kontakte sa poznatom Subotičankom Ilonom Fülöp, poznatom filmskom scenaristicom. Zahvaljujući njenom pismu Šokčiću iz 1953., kojeg je našao književnik i knjižar Slavko Matković, uspjelo se spasiti od zaborava subotički dio njenog životopisa.[7] Autor je opsežne kronologije «Subotica prije i poslije oslobođenja» iz 1934. godine, dviju monografija, monografije o Agi Mamužiću «Život i rad Age Mamužića» i monografija o Miji Mandiću «Mijo Mandić, momenti iz njegovog života i rada». Djela Putokaz Bunjevcima u Vojvodini, 1925. (Dionisije Josip Šokčić) Subotica, 1934. Mijo Mandić. Momenti iz njegovog života i rada, 1934. Subotica pre i posle oslobođenja: građa za istoriju Subotice, 1934. životopis Age Mamužića (rukopis u Nadbiskupijskom arhivu u Zagrebu)

zajedničke molitve anglikanstvo Teologija Služba i bogosluženje hrišćanstvo Pozadina i istorija Anglikanska zajednica Nastavlja se anglikanstvo ikona Hrišćanski portal molitvenik koji se koristi u anglikanskoj zajednici i drugim hrišćanskim crkvama koje su istorijski povezane sa anglikanstvom. Prvi molitvenik, objavljen 1549. u vreme vladavine engleskog kralja Edvarda VI, bio je proizvod engleske reformacije nakon raskida sa Rimom. Delo iz 1549. bio je prvi molitvenik koji je obuhvatao kompletne oblike službe za svakodnevnu i nedeljnu bogosluženje na engleskom. Sadržao je jutarnju molitvu, večernju molitvu, Litiju i Sveto pričešće, a takođe i povremene službe u celini: naredbe za krštenje, krizmu, venčanje, „molitve sa bolesnicima“, i opelo. Takođe je u celosti izneo „pravila“ (to su delovi službe koji su se menjali iz nedelje u nedelju ili, ponekad, svakodnevno tokom cele Crkvene godine): uvode, zbornike i čitanja poslanica i jevanđelja za nedeljnu službu Pričešće. Starozavetna i novozavetna čitanja za svakodnevnu molitvu navedena su u tabelarnom formatu, kao i psalmi i pesme, uglavnom biblijske, koje je bilo predviđeno da se izgovaraju ili pevaju između čitanja.[1] Knjigu iz 1549. ubrzo je nasledila revizija iz 1552. koja je bila više reformisana, ali iz iste uređivačke ruke, one Tomasa Krenmera, nadbiskupa od Kenterberija. Korišćen je samo nekoliko meseci, pošto je posle smrti Edvarda VI 1553. njegova polusestra Marija I obnovila rimokatoličko bogosluženje. Marija je umrla 1558. godine, a 1559. godine Elizabeta I je ponovo predstavila knjigu iz 1552. sa modifikacijama kako bi je učinila prihvatljivom za vernike i sveštenstvo koji su više tradicionalno nastrojeni. Jakov I je 1604. naredio neke dalje izmene, od kojih je najznačajnija dopuna katihizisa jednog odeljka o Tajnama; ovo je rezultiralo Knjigom zajedničkih molitava iz 1604. godine. Nakon burnih događaja oko Engleskog građanskog rata, kada je Molitvenik ponovo ukinut, objavljena je još jedna revizija kao molitvenik iz 1662. godine.[2] To izdanje ostaje zvanični molitvenik Engleske crkve, iako su tokom kasnijeg dvadesetog veka alternativni oblici koji su bili tehnički dopuni u velikoj meri istisnuli Knjigu zajedničkih molitvi za glavno nedeljno bogosluženje većine engleskih parohijskih crkava. Različite permutacije Knjige zajedničkih molitvi sa lokalnim varijacijama se koriste u crkvama unutar i izvan anglikanske zajednice u preko 50 zemalja i preko 150 različitih jezika.[3] U mnogim od ovih crkava, molitvenik iz 1662. ostaje merodavan čak i ako su ga druge knjige ili obrasci zamenili u redovnom bogosluženju. Tradicionalni luteranski, metodistički i prezbiterijanski molitvenici na engleskom jeziku pozajmljeni su iz Knjige zajedničkih molitvi, a obredi venčanja i sahrane našli su svoj put u onima drugih denominacija i na engleskom jeziku. Poput verzije Biblije kralja Džejmsa i Šekspirovih dela, mnoge reči i fraze iz Knjige zajedničkih molitvi ušle su u uobičajeni govor. kozni povez 1912 469 + 207 strana prvih par listova ima fleku kao sto se vidi na jednoj od slika unutra dobro ocuvana

U dobrom stanju. Prvo izdanje, gornji obrez u pozlati. Neznatno oštećenje na donjem delu korice jednog toma. Stranice čiste i bele, povez čvrst i kompaktan. `THE INTIMATE PAPERS OF COLONEL HOUSE` By Charles Seymour; Colonel House Published by Houghton Mifflin, Boston (1926) Hardcover First Edition - with numerous black & white photo plate illustrations !Item Description: Houghton Mifflin, Boston, 1926. Hardcover. Book Condition: Very Good. First edition. Complete in Four Volumes. Hardcover. Red cloth, gilt titles, gilt edged. 8vo. All vols. Some shelfwear, occasional light speckling to cloth, mild soil, Cloth cover shows some discoloration on spine. Illustrated frontispieces, and many internal bookplate photographs. The two volumes have indexes. Vol 1 - Behind the Political Curtain 1912-1915, 474 pages; Vol 2 - From Neutrality to War 1915-1917, 502 pages, including index; Edward Mandell House (July 26, 1858 – March 28, 1938) was an American diplomat, and an adviser to President Woodrow Wilson. He was known as Colonel House, although his rank was honorary and he had performed no military service. He was a highly influential back-stage politician in Texas before becoming a key supporter of the presidential bid of Wilson in 1912 by managing his campaign, beginning in July 1911. Having a self-effacing manner, he did not hold office but was an `executive agent`, Wilson`s chief adviser on European politics and diplomacy during World War I (1914–1918). He became a government official as one of the five American commissioners to the Paris Peace Conference of 1919. In 1919, Wilson broke with House and many other top advisers, believing they had deceived him at Paris. pariska konferencija, prvi svetski rat, veliki rat, amerika, sjedinjene američke države

Prvo izdanje iz 1946. Odlično očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978 Naslov A što sad___? : aktovka / Skender Kulenović Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1946 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kulturno-prosvetno odjeljenje Zemaljskog odbora Jedinstvenih sindikata radnika i namještenika za Hrvatsku, 1946 (Zagreb : Hrvatski tiskarski zavod D.D.) Fizički opis 44 str. ; 16 cm Zbirka Mala pozornica. ǂkolo ǂ1 ; ǂsv. ǂ2 SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. KC

Kao na slikama Bio bi lep primerak uz malu knjigovezačku intervenciju Branko Radičević ; Publisher: U Novom Sadu : Izd. M. Popovića, 1905 Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije.[3] Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intenzivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Nasleđe Uredi Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma Knjige Uredi Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno) Srpski romantizam srpska romantizarska poezija romantizma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Aleksej Jelačić RUSKA REVOLUCIJA I NJENO POREKLO Zagreb, 1925. »Ruska revolucija i njeno poreklo« dr Alekseja Jelačića, je objavljena u Zagrebu 1925, u izdanju „Nove Evrope“. Predgovor izdavača Uvodna reč piščeva I. Postanak i razvitak Carske Rusije II. Kriza Carske Rusije III. Katastrofa Carske Rusije Kratak pregled literature Mape Aleksej Jelačić (rus. Алексей Кириллович Елачич; Kijev, 10. januar 1892 — Beograd, 20. oktobar 1941) je bio srpski istoričar, publicista i novinar srpsko-ruskog porekla. Aleksej Jelačić rodio se u Kijevu 18. januara 1892. godine. O njegovim roditeljima nema preciznijih podataka, a sam Jelačić na više mesta navodi da je južnoslovenskih korena. U posveti jedne knjige navodi se da mu je majka umrla 11. januara 1912. godine.[1] U Kijevu je završio privatnu osnovnu školu i klasičnu gimnaziju 1909. Činjenica da je završio privatnu osnovnu školu i njegovo ime na spisku zemljoposednika Proskurovskog sreza[2], pretpostavljaju da je iz imućnije porodice. Studije istorije je završio na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu 1914. godine. Iste godine primljen je za asistenta na katedru za rusku istoriju istog fakulteta. Godine 1917. prelazi na Univerzitet svetog Vladimira u Kijevu i na njemu magistrira 1918. godine radnjom „Samoderžavie i narod v Rossii XVIII veka“ (Samodržavlje i narod u Rusiji 18. veka). Godine 1919. prelazi na licej u Kamenc-Podolskom i predaje u istom sve do 1920. godine. Godine 1920. emigrira u Kraljevinu Jugoslaviju i živi u njoj sve do smrti. Bio je angažovan kao gimnazijski profesor u Skoplju (1920–1924), Pljevljima i Prištini (1924–1925). U Ljubljani je 1925. godine doktorirao radnjom „Seljački pokret u Hrvatskoj i Slavoniji godine 1848-1849`, što je prvi temeljitiji rad na navedenu temu uopšte[3]. Od 1925. godine živi i radi u Skoplju kao honorarni profesor ruske i zapadnoslovenske istorije na Filozofskom fakultetu, a istovremeno predaje i u skopskoj gimnaziji. Bio je dugogodišnji Politikin dopisnik iz Skoplja. Iz Skoplja je kraće vreme izbivao 1932. kada nastavnikuje u Kruševcu. Po izbijanju rata 1941. premešten je na rad u leskovačku gimnaziju. U Beogradu je umro 20. oktobra 1941. godine i pokopan je na ruskom groblju. Naučna i publicistička delatnost Od 1909. do doseljenja u Jugoslaviju Jelačić je objavio nekoliko istorijskih radova, seriju književnih prikaza i pregleda u raznim kijevskim časopisima i novinama, te seriju mnogobrojnih izvornih članaka iz ruske i opšte istorije u enciklopediji „Novi Эnciklopedičeskiй Slovarь Efrona“, počev od sv. V., Sankt Peterburg 1911-. Po dolasku u Jugoslaviju brzo ovladava srpskim jezikom i postaje plodan pisac. U mnogim dnevnim novinama piše o revolucionarnim zbivanjima u Rusiji, a u zagrebačkoj „Novoj Evropi“ godinama je objavljivao članke iz ruske istorije. O njegovom značaju u tadašnjem društvu svedoči enciklopedijski članak o njemu u poznatoj „Narodnoj enciklopediji srpsko-hrvatsko-slovenačkoj`[4]. U svojim radovima piše protivboljševički. Miroslav Krleža u časopisu „Književna republika“ oštro je napadao Jelačića kao „aktivnog kontrarevolucionara“ i „generalsku prirepinu`[5]. Zbog takvih svojih stajališta Jelačić je za vreme komunističke Jugoslavije najčešće prešućivan. Napisao je prvi celoviti prikaz ruske istorije na srpskom jeziku, te kraće prikaze poljske i češke istorije. Celovita bibliografija njegovih radova do danas nije izrađena. Spisak njegovih radova do 1925. godine sastavio je sam pisac u knjizi „Seljački pokret u Hrvatskoj i Slavoniji godine 1848-1849` (Zagreb 1925), a Josip Pejin je objavio u „Istorijskom glasniku 1-2` (Društvo istoričara SR Srbije, Beograd 1918) nepotpunu bibliografiju Jelačićevih radova od 1922. godine. Od 2007. godine najznačajnija Jelačićeva dela objavljuju se na internetu, a objavljeno je i nekoliko štampanih izdanja „Istorije Rusije“ i „Istorije Poljske“. Izbor iz bibliografije Ruska revolucija i njeno poreklo, Zagreb 1920. Istorija Rusije, Beograd 1929. Srbi i zakonodavni odbor carice Katarine II, Skoplje 1930. Čehoslovačka istorija, Beograd 1931. -{DjVu}- format, 1,98 -{MB}-. Istorija Poljske, Beograd 1933. Zagonetna epizoda ruske istorije u pesničkoj interpretaciji Iva Vojnovića, Dubrovnik 1931. Vodič kroz Skoplje i okolinu sa 70 slika i jednim planom Skoplja, Skoplje 1937. Rusija i Balkan. Pregled političkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja, Beograd 1940. Samoderžavije i narod u Rusiji XVIII veka. Seljački pokret u Hrvatskoj i Sloveniji.

DAN ŠESTI RASTKO PETROVIĆ NOLIT B e o g r a d 1 9 8 2 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ Р о м а н .... Најбоља књига и најаутентичније потресно казивање о великој српској пропасти/Голготи - прелазу преко Албаније из пера сјајног писца и једног од 1300 ђака каплара, брата сликарке Надежде Петровић, чије је младе животе отаџбина као маћеха трошила за пропалу, сулуду и погрешну политику Николе Пашића, званог `Баја зна шта ради`, са његовим мумлањем у браду, црнорукцима и тврдолинијашима, недораслим краљем Петром, мегаломанским престолонаследником Александром, удворичком војном камарилом, црквеним врхом и осталом булументом корупционашких, пропалих и корумпираних политичара што је резултирало библијском пропашћу српског народа од преко милион сатртих СРПСКИХ живота од чега се Србија никада није опоравила.. Чињеница да је у последњих 1ОО година ове године рођено у Србији најмање беба говори о страшној будућности и судбини Срба - о њиховом историјском нестајању, а Срби се и даље деле, држава рехабилитују квислинге, а српски народ не позива на одговорност корумпирану српску политику, српске политичаре и кукавну српску елиту - сви апсолутно одговорни за ово безнадежно стање! Радикалско-карађорђевићевска осовина држана под руском антизападном контролом, настављена под комунистичком диктатуром Србију је увела у потпуни С Л О М ! 50 година власти радикала + 50 година власти комуниста, то је биланс српског Термидора! Шта даље? Једина узданица је српска младост ако у међувремену комплетна не /о д е/ на Запад или не буде корумпирана страначким и лажним школским дипломама, али то онда више неће ни бити важно. Нећемо бити ни први ни последњи народ који је нестао са лице Земље !!!!!!! Читаш и плачеш!!! ................................................... Поговор: ЂОРЂИЈЕ ВУКОВИЋ Напомена о тексту Биографски и библиографски подаци Ћирилица Тврде корице Класичан шивен повез, /н и ј е/ лепљено !!! 677 страница НЕКОРИШЋЕНО Одлично Кондиција: 1О Српски Зид плача !!! Књига да je златом плаћаш !!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 79. str. 1931. god B. Sirola M. Gavazzi Milovan Gavazzi (Gospić, 18. ožujka 1895. – Zagreb, 20. siječnja 1992.) jedan je od najznačajnijih hrvatskih etnologa 20. stoljeća. Postavio je temelje etnološkomu znanstvenom radu u Hrvatskoj te odgojio mnoge naraštaje hrvatskih etnologa.[1] Životopis Studirao je slavistiku, germanistiku i filozofiju u Zagrebu i Pragu. Utemeljitelj je etnološkog znanstvenog rada kao i nastave etnologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za etnologiju. U razdoblju od 1923. do 1927. radio je kao kustos u Etnografskom muzeju u Zagrebu. Od 1927. godine profesor je na Katedri za etnologiju do umirovljenja 1965. godine. Nastavnim se je radom bavio još gotovo dva desetljeća nakon umirovljenja.[1] Bavio se poviješću etnologije, praslavenskom etnografskom baštinom, hrvatskom tradicijskom kulturom i kulturom drugih slavenskih naroda te ostalih europskih naroda kao i izvaneuropskim kulturama. Pored toga proučavao je folklornu glazbu, glazbala i ples. Uz nastavni i znanstveni rad pokrenuo je izdavačku i filmsku djelatnost te je započeo i etnološku kartografiju. Dobitnik je Herderove nagrade 1970. godine. Dvanaesti kongres Međunarodne unije antropoloških i etnoloških društava dodijelio mu je, kao etnologu svjetskoga značenja, 1988. posebnu plaketu. Autor je niza knjiga, studija i članaka.[2] Godišnja nagrada i nagrada za životno djelo Hrvatskog etnološkog društva koja se dodjeljuje za iznimna postignuća u etnologiji nazvana je njegovim imenom. Dr. Božidar Širola (Žakanje, 20. prosinca 1889. – Zagreb, 10. travnja 1956.), hrvatski skladatelj i glazbeni pisac, muzikolog i etnomuzikolog. U Karlovcu je završio pučku školu i pohađao glazbenu školu. Realnu gimnaziju, započetu u Karlovcu završio je u Zagrebu, gdje je nastavio i učenje violine kod Ladislava Miranova, a po završetku gimnazije upisao je studij matematike i fizike. Diplomirao je 1913. i odmah se zaposlio kao nastavnik, te nastavio kao privatni učenik Ivana pl. Zajca učiti glazbenu teoriju i instrumentaciju. Već tada je Širola skladao, i neke su njegove skladbe izvedene u Zagrebu. Kao zborovođa Akademskoga glazbenog društva Mladost putovao je po Austriji, Madžarskoj, Njemačkoj, upoznao značajne skladatelje, te nastavio glazbeno usavršavanje na Institutu za glazbene nauke Sveučilišta u Beču. Na osnovi disertacije Das istrische Volkslied stekao je 1921. naslov doktora filozofije, postavši tako prvi hrvatski školovani muzikolog. Božidar Širola bio je kustos, zatim ravnatelj Etnografskoga muzeja u Zagrebu. Poznat je kao skladatelj (gotovo svih glazbenih oblika), muzikolog (autor prvog sustavnog pregleda povijesti hrvatske glazbe) i etnomuzikolog (autor brojnih rasprava o hrvatskoj folklornoj glazbi). Umro je u Zagrebu 10. travnja 1956.

Solunski put Sv Pavla i druge stvari Stevan Matijašević kao na slikama retko u ponudi Jerusalim Damask ... Aforizmi Katarina Zrinska Kratka istorija Soluna Sveti apostol Pavle (grč. Παύλος), rođen je kao Jevrejin, a postao je hrišćanski apostol, svetitelj, propovednik i književnik. Autor je 14 knjiga i poslanica Novoga Zaveta.[1] Sveti apostol Pavle Sveti Pavle, rad El Greka Rođen je u Tarsu u jevrejskoj porodici Venijaminovog plemena. Najpre se zvao Savle, učio kod Gamalila i bio farisej i progonitelj prvih hrišćana koji su takođe bili jevrejskog porekla. Kada se čudesno obratio u hrišćansku veru postao je apostol i vatreni pobornik i propovednik Jevanđelja, od granica Arabije do Španije. Stradao je zbog propovedanja Jevanđelja i strpljivo podnosio muke, čvrst i stamen u svojoj veri u Gospoda dostigavši takvo savršenstvo da je mogao reći: „Ne živim ja, nego Hristos u meni“. Posečen je u Rimu u vreme cara Nerona kao i apostol Petar. Od svog oca, učenog rabina, Pavle je stekao prvo obrazovanje u Tarsu, gde je pored Mojsijevog zakona učio i tkački zanat; izrađivao je ćilime i vojničke šatore, što će mu kasnije, na misionarskim putovanjima, biti jedan od načina izdržavanja. Tars je u to vreme bio čuven po svom univerzitetu, trećem po ugledu posle Atinskog i Aleksandrijskog. Školovanje je nastavio u Jerusalimu kod tada čuvenog fariseja Gamalila (Dap 22,3; 5,34). Grčki jezik i grčku književnost znao je od rane mladosti. U Svetom pismu spominje se u priči o kamenovanju đakona Stefana. U samom kamenovanju, nije učestvovao, ali ga je odobravao (Dap 7,60). Iz neobuzdane mržnje prema novoj veri, tražio je od jevrejskih duhovnih vlasti da u Damasku pronalaze i hvataju njene privrženike i bacaju ih u tamnicu (Dap 9,1-2). Na putu za Damask, posle čudesnog božanskog čina, doživeo je obraćenje i tada se krstio i postao hrišćanin (Dap 9,1-20; 22,5-16; 9-18). U Damasku i Arabijskoj pustinji, Sv. Pavle je proveo tri godine. Pošto je doznao da Judejci uz pomoć namesnika navatejskog, cara Arete IV, u čijoj se oblasti nalazio Damask, hoće da ga ubiju, vratio se u Jerusalim da bi s tim upoznao Apostole (Dap 9,23-26). Posle petnaest dana boravka u Jerusalimu (Dap 9,23-26; 2 Kor 11,32-33; Gal 1,18), otišao je u svoje rodno mesto (Dap 9,30; Gal 1.18.20). Odatle je sa Varnavom došao u Antiohiju gde se već bila obrazovala prva hrišćanska opština. Tu su obojica uspešno propovedala. Godine 44, odlaze zajedno u Jerusalim, u kome nisu zatekli nijednog od Apostola. Odatle se Sveti Pavle sa Markom, Varnavinim nećakom, vraća u Antiohiju, a kasnije je u pratnji svojih saradnika tri puta putovao radi širenja hrišćanske vere. U Pravoslavlju su ova putovanja poznata kao misionarska putovanja Sv. Pavla. Na prvo putovanje od 45.-48. godine išli su preko Selevkije na Kipar, odakle je Varnava bio rodom (Dap 4,36). Najpre je propovedao u Salamini i u drugim mestima i, najzad, u Pafu, gde obraća u hrišćanstvo prokonzula Sergija Pavla. Odatle odlaze u Pergu Pamfilijsku (Mala Azija), a zatim u Listru gde je Pavle bio kamenovan. Potom idu u Dervu, i u povratku obilaze ista mesta koja su posetili, pa preko primorske varoši Atalije dolaze najzad u Antiohiju (Sirijsku). (Dap 13 i 14; 2 Tim 3,11). Četrnaest godina kasnije, posle prve posete Jerusalimu (Gal 2,1; 1,8) godine 49. Pavle sa Varnavom, Titom odlazi u Jerusalim na Apostolski sabor. Drugo (49/50-52/53) Na drugo putovanje 49.-53., Pavle je išao sa učenikom Silom (Dap 15,22-40). Proputovali su Siriju, Kilikiju, Frigiju, Galatiju, Makedoniju. Treće Pavlovo putovanje se zbilo u periodu od 53.-58. godine. Krenuo je iz Antiohije, kroz Galatiju i Frigiju i stigao u Efes. Tamo je propovedao u sinagogi, nakon čega je došlo do pobune efeskih zlatara predvođenih izvesnim Dimitrijem, jer je Pavlovo propovedanje indirektno bilo usmereno protiv njihovog izvora prihoda - prodaje kipova (statua) efeske boginje zaštitnice Artemide (Dijane) i njenog hrama. Nakon toga odlazi u Troadu, zatim Makedoniju, u Filipi, i Korint (2 Kor 12,14; 13,1), u kome je proveo tri zimska meseca (Dap 20,1-3). Za vreme ove treće posete 58. godine, odavde piše poslanicu Rimljanima (Rm 16,23). Pri povratku, posetio je Filipe u Makedoniji, gde se susreo s jevanđelistom Lukom. Zatim je posetio Troadu, As, Mitilinu, ostrvo Lezbos, Samos i Milit. U Jerusalimu je Pavle optužen da je uveo sa sobom u hram svog pratioca Trofima, neznabošca. Neznabošci pod pretnjom smrtne kazne nisu smeli da uđu u jevrejsko svetilište. Zbog toga je proteran u Kesariju, gde su ga izveli pred rimskog namesnika Feliksa i njegovu ženu Druzilu, pred kojima je održao upečatljiv govor. Saslušavan je u više navrata u toku dve godine (58—60), u Festu, ga je saslušao judejski car Agripa II. Kao nepokolebivi misionar, Apostol je i ovog puta propovedao, iznevši svoju biografiju i velika dela Hristova učinjena na njemu - obraćenje (Dap 23,12-26,32). Nakon toga Pavle, u pratnji rimske straže, plovi u grad Mir u Likiji, a odatle na Krit, pa ka Malti, gde se njegova lađa nasukala na sprud. Godine 61. odlazi u Rim gde je propovedao tamošnjim Judejcima. U Rimu je proveo dve godine, od proleća 61. do proleća 63. godine (Dap 27,1-18,15). Iz Rima odlazi u Španiju (63/64), zatim u Dalmaciju, pa u Efes, gde je Timoteja postavio za prvog episkopa Efesa (64/45). Zatim je preko Troade (1 Tim 4,13) otputovao u Makedoniju (1 Tim 3,14). Neko vreme proveo je na Kritu, gde je Tita postavio za Episkopa (Tim 1,5) pa odatle u Nikopolj u Epiru. 66. godine, ponovo je zatvoren u Rimu (2 Tim 4,16-18).[2] Postradao je mučenički, 67. godine. Posečen je mačem kao rimski građanin. Pravoslavna crkva ga proslavlja 29. juna po julijanskom kalendaru.[3] „Dobar rat izratovah, veru sačuvah.“ sveti pavle svetog pavla solun