NARODNO DELO U 8 KNJIGA RETKO IZDAVAČ: NARODNO DELO BEOGRAD OKO 1930 MEKOG POVEZA DIMENZIJA: 24 CM 1. JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ - DELA 1 2. JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ - DELA 2 3. JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ - DELA 3 4. JAKOV IGNJATOVIĆ - DELA 5. JAKOV IGNJATOVIĆ - DELA 2 RIKNA GORE MALO POHABANA 6. DOSITEJ OBRADOVIĆ - DELA GORE RIKNA MALO ZACEPLJENA 7. PETAR PRERADOVIĆ - DELA RIKNA GORE MALO POHABANA 8. JANKO VESELINOVIĆ - DELA, RIKNA GORE POHABANA 6 CM, DOLE 5 CM PREDNJE KORICE SE ODVOJILE, OCENA: 3 STANJE: OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA: 3 ZA 7 PREOSTALIH 4 DOSTAVU PLAĆA KUPAC, ZAM RF 6/6 W

1865.-66. nemački gotica, prva 2 toma (od 6), odlično uvezane,prekoričene?, prva ima fleku od vlage na prvih 200 strana, sanirano, ostalo odlično, 610,912str.,tvrdi povez,25cm, š x53

Jugoslovenske Drzavne Železnice Godišnjak 1937 Štamparija Državne Železnice Subotica 1937g./ 990 strana Iz predgovora saznajem da je ovo prvi godisnjak JDŽ i da podaci važe zakljucno sa datumom od 1.Marta 1937 godine Knjiga se sastoji iz uglavnom iz četiri dela. Citiram: 1)Podela po jedinicama 2)Rang Lista 3)Tabelarni Pregled:statistički i ostali podaci 4)Registar imena vr443

Francuska revolucija 1-2 - Tomas Karlajl Narodno delo tvrd povez u dve knjige sa 80 slika stanje vrlo dobro rikne malo pohabane

Ubistvo Kneza Mihaila 1-2 Il.N.Đukanović Događaji o kojima se nije smelo govoriti Predratno izdanje knjige u kojoj se nalaze oba dela Knjiga prva:Topčiderska Katastrofa 360 str. Knjiga druga:Nekoliko prvka liberalnih i zavera 482 str. Tvrd povez,ilustrovana,veoma očuvana,povez na par listova popustio i jedan list koji je bio zacepan, popravljen uredno selotejpom. vr446

Čovečanstvo 1-2 H.Dž.Vels rad, blagostanje i sreca roda ljudskoga Narodno delo, iz 30 -tih godina, 1017 strana, 24 cm. Pecatiran redni broj 1936 Tvrdi povez, zlatotis,ćirilica, Stanje:Odlično

Opis proizvoda Karakteristike: • 1/4" prihvat • Bitovi za šrafljenje veličine 1/2/3 • Ključevi za matice veličine 4/6/8/10 mm • Bitovi za šrafljenje Phillips tipa veličine 00/0/1/2/3 • Ključevi za šrafljenje šesterokraki veličine SW1,5/2/2,5/3/4/5/5,5/6/8 mm, i 1⁄16/5⁄64/3⁄32/7⁄64/1⁄8/9⁄64/5⁄32/3⁄16/7⁄32/1⁄4˝ • Bitovi za šrafljenje TORX tipa veličine T5/6/7/8/9/10/15/20/25/27/30/40/45 • FL: Bitovi za šrafljenje ravne glave veličine FL3/4/4,5/5/5,5/6/6,5/7/8 mm • Bitovi za šrafljenje kvadratnog pogona veličine 0/1/2/3 • Torx bitovi veličine 6/8/10 • Ključevi za šrafljenje sa više zuba veličine M5/M6/M8. • Bitovi za šrafljenje tipa Pozidriv veličine 00/0/1/2/3. • Ključevi za šrafljenje sa rupom veličine 2/2,5/3/4/5/6 mm. • TORX-mit-Bohrung: TORX bitovi sa rupom veličine TXB8/10/15/20/25/27/30/35/40, TS10/15/20/25/27/30/40/45/50. • Magnetni držač, 60 mm. • Držač sa plastičnom ručkom i magnetom, 1/4˝.

Milwaukee® SHOCKWAVE™ IMPACT DUTI čelik (hrom-molibden) je legirani čelik visokog kvaliteta koji pruža vrhunsku snagu i izdržljivost. Oznake prečnika utisnute i napunjene mastilom i laserski ugravirani broj dela za otpornost na habanje. Dizajn kugličnog držača za superiorno zadržavanje utičnice. Dizajn sa dve rupe i žleb za sigurnosne dodatke. Karakteristike proizvoda: • Hrom-molibden čelik garantuje maksimalnu izdržljivost u najzahtevnijim aplikacijama. • Izdržljive i jasne oznake – reljefna veličina prečnika ispunjena bojom i laserski ugravirani broj dela. • Dizajn ručke sa iglom obezbeđuje odlično zadržavanje udarne utičnice. • Dizajn sa dve rupe sa žlebovima za zaštitni pribor. Specifikacija proizvoda: • Veličina: 56,6 mm • Količina pakovanja: 1 kom • Prijem alata: 3/4″ – 1/2″ Hex Obim isporuke: • Adapter za udarni nasadni ključ 3/4″ – 1/2″ Hex, 1 komad

Mirko Banjevic- Pobune uma Pesme Braca Kavaja, Niksic, 1930. Mek povez, 63 strane, korice razdvojene, vidi slike. Ipak, kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Mirko Banjević (Pješivci, 28. mart 1905 — Beograd, 6. septembar 1968) bio je crnogorski i jugoslovenski pjesnik.[1] Život i rad Nakon završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu radio je kao novinar i urednik lista Pobjeda i časopisa za književnost i kulturu Stvaranje u Podgorici.[1] Prkosno je zbog svojih ideja robijao u zloglasnom zatvoru Glavnjača. Imao je težak život i pjesničku sudbinu. Banjević je pisac o kome je mnogo pisano, a najpoznatiji esej o njemu, u kome je pjesnik Milo Kralj dao njegov pjesnički portret, nosi naziv „Do iskapi, do iskona“. U Nikšiću, postoji književna zajednica „Mirko Banjević“.[2] Književna zajednica “Mirko Banjević” je osnovana 1979. godine.[2] Oformljena je i književna nagrada “Mirko Banjević” koja se dodjeljuje za poeziju i prozu na nivou države Crne Gore.[2] Dela Objavljene knjige:[1] Pobune uma, Nikšić, 1930. Šume, Nikšić, 1930. Ognjena jutra, Paraćin, 1940. Njegošev spomenik, Cetinje, 1947. Zemlja na kamenu, Beograd, 1950. Zvjezdani voz, Zagreb, 1951. Bezdani, Cetinje, 1956. Sutjeska, Cetinje, 1961. Do iskapi, Beograd, 1964. Roždanici, Cetinje, 1968.

ZORA - OMLADINSKI ČASOPIS ZA KNjIŽEVNOST, god. 1.: br. 1-10, god. 2.: br. 1-12, Sarajevo, 1948-1949. Naknadni tvrdi kartonski platneni povez sa zlatotiskom na rikni i sa očuvanim originalnim meki kartonskim koricama za svaki broj unutar njega. Odlična očuvanost korice, poveza, zlatotiska, listova, originalnih korica, bez podvlačenja i zapisa po listovima. Sadrži pečat prethodnog vlasnika na prednjim forzecima. Jezik srpski, latinica, različita paginacija za svaki broj i svako godiše. Izdavač: `Zemaljsko vijeće NO BiH` Sarajevo. Štampa: `Št. Oslobođenje`. Odgovorni urednik: Ahmet Hromadžić. NAPOMENA: Ahmet Hromadžić (1923-2003) bio je muslimanski književnik iz Bosne i Hercegovine, rođen u Bjelaju kod Bosanskog Petrovca, umro u Sarajevu. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a Tehničku i Višu pedagošku školu u Sarajevu. Posle Drugog svetskog rata, u kojem je učestvovao, radio je kao novinar i urednik `Oslobođenja`, `Krajine` i `Sarajevskog dnevnika`. Pisao je romane i pripovetke za decu i odrasle, književne kritike, reportraže, crtice i članke. Bio je član Društva pisaca BIH; jedan je od pokretača manifestacije `Sarajevski dani poezije`. Najpoznatija dela, zbog kojih ga često nazivaju `bosanskohercegovački Andersen, su mu: `Patuljak iz zaboravljene zemlje`, `Patuljak vam priča` i `Okamenjeni vukovi`. U BIH njegova dela su deo školske lektire, a jedna osnovna škola u Bosanskom Petrovcu nosi njegovo ime.

m12 H.DZ.VELS - COVECANSTVO rad, blagostanje i sreca roda ljudskoga Narodno delo, iz 30` tih godina, 1017 strana, 24 cm

Herbert Džordž Vels: Čovečanstvo: rad, blagostanje i sreća lјudskoga roda. Knj. 1 i 2 Originalni naslov: The Work, Wealth and Happiness of Mankind the Work, Wealth and Happiness of Mankind Izdavač: Narodno delo, Beograd, 1936. 562 + 567-1017 str. Tvrd povez, dobro očuvano; jedna rihtna malo oštećena.

Izdavač: samostalno autorsko izdanje (Zagreb) Godina: 1936 (I deo), 1939 (II deo) Pismo: latinica Broj strana: 176 + 190 Povez: tvrd Visina: 24 cm Spolja vrlo dobre, unutra odlične. Kompletan predgovor autora: „Knjiga koju izdajem pod imenom ’Novčarstvo svijeta’, a od koje sada izlazi I. dio, obuhvata 100 članaka o državama, dominionima, krunskim kolonijama, protektoratima, posjedima i sultanatima kontinenata Afrike, Amerike i Australije. Uz novčano-valutarne probleme, novčane jedinice, međunarodne kratice, osnovne težine novčanih jedinica, finoće novca, metalne i papirnate novce, zlatne standarde, devalvacije, zvanične diskontne stope, kreditne transakcije, bankarstvo, financije, kapitalizam itd., obradio sam—da opravdam naslov knjige—i neophodno potrebna pitanja o kolonijalnim politikama, interesnim sferama, uplivnim zonama, o imperijalizmu, o privrednim faktorima, vanjskoj trgovini, gospodarskoj geografiji, nacionalnoj ekonomiji itd. Ovaj moj rad plod je usklađenih teoretsko-praktičnih opažanja na novčanom svetskom tržištu, upotpunjenih mojim višegodišnjim samostalnim radom kod novčanih, financijskih i kreditnih transakcija, podacima mojih prekomorskih veza, opširnom stručnom literaturom i brojnim naučnim putovanjima u pojedine države i kolonije. Nastojao sam da sadržaj knjige bude što pregledniji i stvarniji, misli u kratko izražene, a tehnički izrazi što više prilagođeni našoj terminologiji. Knjizi sam dodao potrebne tabele i opširni registar, koji će poslužiti čitaocu, da se lakše i brže u množini podataka orijentira. Drugi dio toga djela, koji se već nalazi u obradi, obuhvatat će države i kolonije Azije, Evrope i Okeanije. U nadi, da ovim ispunjavam jedan mali dio praznine, koja se u našoj mladoj privrednoj literaturi osjeća, skromna mi je želja da ova knjiga bude od koristi celokupnom našem narodnom gospodarstvu. U Zagrebu, mjeseca oktobra 1936.” Dr. Ivo Padovan privredni savjetnik {KTJ30.009}

cena: 3.267,00 din (PDV uključen) Vreme isporuke: 2 - 7 dana Cena isporuke: po cenovniku Težina za isporuku: 0,350 kg Deklaracija Kol: Opis i namena proizvoda Klešta papagaj Cobra ES 250 mm 87 51 250 KNIPEX Idealna za servis, održavanje i popravku opreme, u auto i opštoj industriji Duge, uske vilice Dobar pristup radnom predmetu zahvaljujuće veoma tankoj konstrukciji glave i radnog dela Sigurno gripovanje na ravnim deloovima Podesiva dužina za zatezanje šrafova Fina podešavanje radi prilagodjavanja različitim veličinama sa udobnim ručicama Samo zaključavanje: ne klizaju Visoka stabilnost Optimalan prenos sile Bezbedonosno osigurane da spreče štipanje prstiju Hrom vanadijum električni čelik, kovani uljem kaljeni Karakteristike proizvoda Polirana Ručice sa neklizajućom plastičnom oblogom Maksimalno otvaranje 37 mm Maksimalna dubina 42 mm Podešavanje pozicija 19 Dužina 250 mm Težina 328 g 1 1/4 Ø Inch 32 Ø mm 34 mm

Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Beograd,1928. 200 strana u veoma dobrom stanju Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike

Žitije Gerasima Zelića 1-3 Izdavač: Srpska književna zadruga (Beograd) [Broj: 36, 44, 58] Pismo: ćirilica Broj strana: VIII + 211 + II + III (I tom); V + 228 (II tom); XVII + 252 + 2 presavijena lista sa geogr. kartama + 1 list sa slikom autora (III tom) Povez: tvrd Stanje odlično, mali pečat na predlistu L. 1. POL. BELA3. Stanje: ★★★★☆ Veoma dobro očuvane s obzirom da su iz XIX veka, retko u ovakvom stanju. Gerasim Zelić (Žegar, 11. jun 1752. — Budim, 26. mart 1828) bio je kaluđer i arhimandrit u manastiru Krupi, episkopski vikar u Dalmaciji i Boki kotorskoj. Mnogo je putovao, delom iz lične želje, delom je bio prisiljen kao mletački emigrant. Bio je dva puta zatočen, jedanput u Beču, a drugi put u Budimu. Po ugledu na Dositeja Obradovića napisao je autobiografiju, ali nije uspeo da po literarnoj vrednosti stigne do svog uzora. Živ i čitak način izlaganja, obilje zanimljivih životnih i kulturno-istorijskih podataka, posebno o Dalmaciji njegovog vremena, karakterišu ga ipak kao uspešnog pričaoca. U autobiografiji nije uvek potpuno otvoren i tačan. Najčešće je prećutao one okolnosti iz svog života koje bi ga učinile sumnjivim vlastima. Njegov savremenik bio je arhimandrit manastira Krke Savatije Vasiljević (1755—1809), koji mu je 1808-1809. godine pomagao u vršenju vikarijatske službe. Kad je u Pešti 4. februara 1826. godine osnovana `Matica srpska`, on se već 15. februara javlja kao prvi - novi član (pored osnivača) matičin. Otac Gerasim je (umesto redovne članarine od 40 f.) poput osnivača, dao punu članarinu od 100 f. Zelić je imao i slikarskih ambicija, ali nije uspeo da ih ostvari. Ostao je na skromnim ikonografskim pokušajima. Umro je 26. marta 1828. godine u Budimu, gde i počiva na opštem srpskom groblju. Na nagrobnom spomeniku piše da je `za pravoslavlje revnujući, gonjen bio`. L. 1. POL. BELA. 3.

Kao na slikama Retko Nema ostecena osim klasicnih znakova starosti TEL AVIV 1935 Das Neue Ghetto Altneuland Aus dem Nachlass Teodor Hercl (nem. Theodor Herzl; Budimpešta, 2. maj 1860 — Edlah, 3. jul 1904) je bio austrougarski novinar jevrejskog porekla koji se bavio novinarstvom, politikom a takođe je bio i publicista. Iako u ranoj mladosti nije bio preterano okrenut judaizmu, kasniji događaji a posebno Drajfusova afera, su uticali da postane svestan jevrejskog pitanja. Objavljivanjem dveju knjiga, Država Jevreja i Stara zemlja, Nova zemlja, u kojima se bavi pitanjima vezanim za život Jevreja u tadašnjoj Evropi, Hercl postaje poznat kao začetnik cionizma. Sahranjen je u Gori Hercl Plaza. Dela[uredi | uredi izvor] Knjige Der Judenstaat (srp. Држава Јевреја) Altneuland (srp. Стара земља, Нова земља) `Ono što si naumio, više nije san.` (engl. `If you will it, it is no dream.`) Fraza iz Herclove knjige Stara zemlja, Nova zemlja, postala je omiljeni slogan jevrejskog pokreta koji je želeo da Jevreji dobiju sopstvenu državu.[1] Pozorišne predstave[2][3] Kompagniearbeit, komedija, Beč 1880. god. Die Causa Hirschkorn, komedija, Beč 1882. god. Tabarin, komedija, Beč 1884. god. Muttersöhnchen, komedija, Beč 1885. god. Seine Hoheit, komedija, Beč 1885. god. Der Flüchtling, komedija, Beč 1887. god. Wilddiebe, komedija, koautorstvo sa H. Vitmenom, Beč 1888. god. Was wird man sagen?, komedija, Beč 1890. god. Die Dame in Schwarz, komedija, koautorstvo sa H. Vitmenom, Beč 1890. god. Prinzen aus Genieland, komedija, Beč 1891. god. Die Glosse, komedija, Beč 1895. god. Das Neue Ghetto, drama, Beč 1898. Unser Kätchen, komedija, Beč 1899. god. Gretel, komedija, Beč 1899. god. I love you, komedija, Beč 1900. god. Solon in Lydien, drama, Beč 1904. god. Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Teodor Hercl potiče iz ugledne zemunske porodice. Po njemu je nazvana Ulica Teodora Hercla u Zemunu. cionizam cionistički pokret istorija cionističkog pokreta jevreji istorija jevreja jevrejsko pitanje

Владимир Ћоровић: SERBOKROATISCHE GRAMMATIK (СРПСКОХРВАТСКА ГРАМАТИКА) Издавач: G.J.Goshen, Берлин/ Лајпциг, 1913.год. Меки повез, 100 страна, немачки језик, 13цм. Очувано као на фотографијама. РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Владимир Ћоровић (Мостар, 27. октобар 1885 — Еласона, 16. април 1941) био је српски историчар, универзитетски професор и академик. Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра (15. октобра по старом календару) 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици, његов брат је Светозар Ћоровић, један од познатијих српских приповједача из херцеговачког краја. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Била је то средина са веома јаком и разбуђеном српском националном свешћу, којој је тон давала група истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908—1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, где је истраживао старе словенске рукописе. Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Био је сарадник врло значајних српских часописа, а посебно „Босанске виле“, „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и приређивач њеног календара за 1911. годину. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, где је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“. У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године – проглашен је 16. маја 1935. Две године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35. и 1935/36. године. Смењен је после студентског штрајка у априлу 1936, познатог по погибији Жарка Мариновића (одн. подносио је оставку коју Пленум универзитета у почетку није желео примити). После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 16. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић. Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић (1887—1960), сестром Јована Скерлића. Имали су две ћерке. На основу текста који је написао академик Радован Самарџић, Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзнаменитијих Срба (Београд - Нови Сад, 1993, стр. 529-534). Када је 1941. несрећно погинуо, још увек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим делом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс, написао је Самарџић. У књизи Скривени свет Владимира Ћоровића аутор Боривоје Маринковић на 1063 странице је изложио своју студију о целовитом научном, књижевном и едиционом корпусу В. Ћоровића, СПКД Просвјета, (Билећа-Гацко, 2006). Ћоровићев стваралачки опус је обиман. Чине га бројне књиге и појединачни текстови растурени по разним часописима и листовима. Иако су чињени и значајни покушаји, још није састављена и комплетна библиографија његових радова и прилога о њему. Ово су само неке његове књиге: Војислав Илић (Мостар, 1906) Српске народне приповијетке (Матица српска: Нови Сад, 1909) Покрети и дела (Геца Кон: Београд, 1920) Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918 (1. изд.). Београд-Сарајево. Ћоровић, Владимир (1923). Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862. године. Београд: Српска краљевска академија. Ћоровић, Владимир (1924). Велика Србија. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1924). „Деспот Ђурађ Бранковић према Конавоском рату”. Глас СКА. 62: 24—39. Ћоровић, Владимир (1925). Босна и Херцеговина. Београд: Српска књижевна задруга. Ћоровић, Владимир (1927). „Како је војвода Радослав Павловић продавао Дубровчанима Конавље (1423-1427.)”. Годишњица Николе Чупића. 110: 73—109. Ћоровић, Владимир (1928). Уједињење. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1929). Наше победе. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело. Ћоровић, Владимир (1933). Мостар и његова Српска православна општина. Београд: Планета. Ћоровић, Владимир (1936). Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку. Београд: Државна штампарија. (Забрањено издање-тираж заплењен и уништен) Ћоровић, Владимир (1937). „Прошлост Херцеговине”. Мостар и Херцеговина. Београд: Југословенско професорско друштво. стр. 1—29. Ћоровић, Владимир (1939). Политичке прилике у Босни и Херцеговини. Београд: Политика. Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. Постхумно: Историја Срба (БИГЗ: Београд, 1989), користећи оригинални рукопис Владимира Ћоровића, приредили историчари Раде Михаљчић и Радош Љушић. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 1. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 2. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1989). Историја Срба. 3. Београд: БИГЗ. Ћоровић, Владимир (1992) [1936]. Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку (2. изд.). Београд: Библиотека града Београда.

1. izdanje ! Prvo izdanje! Retko !!! ODLICNO OCUVANO Naslovnu stranu izradila: Radmila Djordjevic Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka. Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953) ◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻◼◻

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom stanju! POSVETA AUTORA IZDAVAČ: Udruženje univerzitetski obrazovanih žena Novi Sad GODINA IZDANJA: 1933. BROJ STRANA: 90 POVEZ: meki Jovanka Hrvaćanin (Dubica, 20. januar 1899 — Beograd, 1987) bila je hrvatska i srpska književnica (koja je pisala na srpskom jeziku), romanopisac, pisac za decu i prevodilac književnih dela, najviše sa slovenskih jezika.[1] Život i karijera Rođena je u Dubici (današnji naziv Hrvatska Dubica), 20. januara 1899. godine. Rano detinjstvo provela je u Beogradu. Nakon očevog gubitka posla u Pres-birou, i smrti mlađeg brata 1903, vratila se sa porodicom u rodno mesto, gde je završila osnovu školu. Jovankino školovanje bilo je neuredno. Obeleženo je naglim prekidima i preseljenjima, zbog političkog delovanja i angažovanja njenog oca koji je bio osnivač i organizator prvih svetosavskih beseda u Dubici i Jasenovcu, i član glavnog odbora Radikalne stranke i ratnih prilika na Balkanskom poluostrvu. Gimnaziju je pohađala u Bjelovaru i Beogradu a, nakon Prvog svetskog rata, diplomirala je na Filološkom fakultetu (1923) i položila profesorski ispit (1926). Poznavala je češki, ruski, francuski, nemački, slovenački jezik, i prevodila je brojna književna dela, ali najviše sa slovenskih jezika: Karela Čapeka, Frana Šrameka, Maksima Gorkog, Vjačeslava Ivanova, Franca Bevka, Antona Aškerca, Igora Ševčenka, Lasju Ukrajinku, Kristinu Brenkovu, Ivana Cankara. Radila je kao profesorka u Ženskoj gimnaziji (1923—1931) i Učiteljskoj školi u Novom Sadu, Prvoj ženskoj gimanziji u Beogradu (1933—1940). U Novom Sadu je osnovala Udruženje univerzitetski obrazovanih žena i bila njegov prvi predsednik.[2] Posle Drugog svetskog rata radila je u Pedagoškom institutu, u sekciji za dečju i omladinsku književnost i štampu (1949—1950), potom kao urednik Dečje knjige od 1951. do penzionisanja 1953. Preminula je u Beogradu 1987. Delo Jovanka Hrvaćanin je prve pesme objavila još kao osnovac, a značajnije se posvetila pisanju u gimnazijskim danima. U međuratnom periodu napisala je zbirke pesama i kratku lirsku prozu: Pjesme neviđenom (1926), Otkinuto lišće (1939) Zapisi (1933) — proza. Kao pesnik i prevodilac objavljivala je u skoro svim tadašnjim časopisima: Književni jug, Književna revija, Žena, Svetlost, Nova svetlost, Venac, Misli, Almanah Zapisi iz Cetinja, Književni Sever iz Subotice, Dečji list Miroljub, Dečje novine iz Novog Sada, Zastava, Pravda. U periodu posle Drugog svetskog rata najviše se bavi pisanjem knjiga za decu, kako je sama govorila, podstaknuta od Desanke Maksimović, i tada nastaju zbirke: Računske šale za naše male i Sabiranje za najmlađe (1946), Zanat je zlatan (1947), I ja računam (1951), Ljudi rade (1951), Mica s deset lica i njena drugarica (1954), Pod brezom (1955), Tragom srca (1972), Ptice me bude (1979). Napisala je kratki epistolarni roman Neviđeni (1995) objavljen prvi put u časopisu ProFemina u tri nastavka.[3] Deo njenog opusa (Pjesme neviđenom, roman Neviđeni, Zapisi) nastao u međuratnom periodu, ispinjen je iskustvom iz godina odrastanja i otkriva osnovna svojstva njene poetike: „ jezgrovitost kazivanja, sklonost introspekciji, orijentisanost na unutrašnja preživljavanja. Čežnja za idealom, za ljubavlju kao integralnim iskustvom i istinskim drugim, koji jeste spiritus movens njenog stvaranja, osnova je na kojoj počiva koherentnost napisanog. ” Bibliografija Monografije Pjesme neviđenom (1926) Zapisi (1933) Saradnja kuće u osposobljavanju učenika za pismene zadatke (1938) Otkinuto lišće (1939) Prava vrednost književnosti (1941) Računske šale za naše male (1946) Sabiranje za najmlađe (1946) Zanat je zlatan (1947) I ja računam (1951) Ljudi rade (1951) Mica s deset lica i njena drugarica (1954) Pod brezom (1955) Tragom srca (1972) Ptice me bude (1979) Članci i drugi sastavni delovi [Ostavi nek se list kraj lista slaže…] (1927) R. St. Mićić: Životni put jednog prosvetnog radnika (1940) Desanka Maksimović, Jovanka Hrvaćanin: Dečja poezija naroda SSSR-a (1987).[4] Neviđeni (1995) Neknjižna građa Autograf romana Neviđeni () Proletna kišica (1953)

Prvo izdanje prve Pavićeve zbirke priča iz 1973. Retko s omotom. Omot minimalno iskrzan, unutra odlično očuvano. Autor - osoba Pavić, Milorad Naslov Gvozdena zavesa / Milorad Pavić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1973 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 221 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Danas` / Matica srpska, Novi Sad (Karton sa omotom) „Gvozdena zavesa“ je prva zbirka priča Milorada Pavića, objavljena 1973. godine. U njoj su, s neznatnim izmenama, štampane četiri kratke priče iz pesničke zbirke „Mesečev kamen“: nedostaje samo „Prološko žitije` Hrelje Dragovolje, a tu su takođe i neke od danas antologijskih priča poput „Vedžvudovog pribora za čaj“, „Čuvara vetrova“ ili „Jedanaestog prst“. Ako bi morala da se izdvoji jedna tematska linija priča ove zbirke, onda bi to bila orijentacija na prošlost, na istorijske teme šireg, srpsko-vizantijsko-otomanskog opsega. Iako tako profilisane, ove priče su izrazito moderne i u njima se uočava specifičan Pavićev pripovedački postupak spajanja prošlog i sadašnjeg uz pomoć alegorisjkih slika, neobičnih jezičkih spojeva i književne stvarnosti i junaka koji su oneobičeni, „pomereni“, višeznačni, pa takvi, podsticajni za čitaoca da izgradi niz svojih značenja iz jedne istine koju priča nosi. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beorgadu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str. MG10 (K)

izuzetna montaža na omotaču! lepo očuvano Nolit 1930. montaža Pavle Bihalji Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 8. avgust 1898. — 17. jul 1941) bio je srpski izdavač, književnik i prevodilac jevrejsko-mađarskog porekla. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Literatura 4 Spoljašnje veze Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu.[1] U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.[2] Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Oženio se Bečlijkom Marijom Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je, kao dete Jevrejina i katolkinje, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora. egon kiš zapiši to kiš amerika sjedinjene američke države putopis reportaže reportaža avangarda dizajn omota omotnica omotača avant-garde serbian

Retko četvrto izdanje „Jame“ objavljeno 1944. godine u Beogradu. Korica mestimično iskrzana, unutrašnjost sasvim solidna, kompletna i kompaktna. Izdanja: 1. Bari, septembar 1944 2. Topusko, novembar/studeni 1944 (povezana u padobransko platno) 3. Crna Lokva 1944. 4. Beograd decembar 1944 (više od 14 izdanja do 1999) 5. Zagreb 1947 (više od 9 izdanja do 2001), 6. Sarajevo 1954 (6 izdanja do 1971) Autor - osoba Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 = Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Naslov Jama : poema / Ivan Goran Kovačić ; priredio i predgovor napisao Ivo Frol Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1944 (Beograd : Kultura) Fizički opis 53 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Frol, Ivo, 1908-1986 = Frol, Ivo, 1908-1986 Zbirka Savremena književnost Južnih Slovena ; 1 ISBN (Broš.) Napomene Ivan Goran Kovačić: str. 7-14 Napomene o nekim izmjenama, o manje jasnim mjestima i neobičnijim riječima u `Jami`: str. 51-53. Predmetne odrednice Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Jama je poema Ivana Gorana Kovačića ispjevana kao protest protiv ustaških pokolja nad Srbima u drugom svjetskom ratu. Poemu „Jama` Kovačić je napisao u partizanima. Pjesmu je prvi put čitao ranjenicima Prve U Kovačićevoj poemi je oblikovana tema zločina na potpuno vjerodostojan način. Pisana je u prvom licu pa kao monološka ispovijed vodi čovjeka iz života u smrt i ponovno ga vraća u život u vidu duhovne ljepote pjesme. Oblikovana je tradicionalnim oblikom. Sastoji se od 10 pjevanja, a stihovi su većinom jedanaesterci, raspoređeni u pravilno rimovane šestine. Krv je moje svjetlo i moja tama. Blaženu noć su meni iskopali Sa sretnim vidom iz očinjih jama; Od kaplja dana bijesni oganj pali Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu. Moje su oči zgasle na mome dlanu. (...) Rekli su o poemi „Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi ’Jama’ tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od ’srpskih osvetnika’, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači. Nikada poštenije i čovječnije djelo pjesnika nije bilo grđe kažnjeno i nikad čelo ubice nije bilo ukaljano sramnijim zločinom. Čitajući Goranovu ’Jamu’, pokoljenjima i pokoljenjima srpske omladine stezat će se srce nad zločinima, koji su izazvali takav krik pjesnika, ali isto tako i nad zločinom, koji je tome divnom galebu prerezao grlo.“ (Moša Pijade) Ivan Goran Kovačić (Lukovdol, 21. mart 1913 – Vrbnica, 13. jul 1943) je bio hrvatski i jugoslovenski pesnik, pripovedač, esejista, kritičar i partizan. Rođen je 21. marta 1913. godine u Lukovdolu, selu u Gorskom kotaru, od oca Hrvata Ivana i majke Jevrejke Ruže (devojačko Klajn). Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a kasnije se školovao u Karlovcu i Zagrebu. Još kao gimnazijalac I. G. Kovačić je počeo da objavljuje književne radove u časopisima i listovima. Sa dvojicom svojih prijatelja objavljuje prvu zbirku pesama pod naslovom Lirika 1932. U to vreme I. G. Kovačić je već bio student Filozofskog fakulteta u Zagrebu, ali je kasnije studije napustio. Kao student filozofije na Zagrebačkom univerzitetu, Goran je sarađivao u časopisima sa jasnom levičarskom orijentacijom. Svoje obimno, a ipak nedovršeno književno delo Ivan Goran Kovačić je, kao svoj mladi život, neraskidivo vezao za jugoslovensku narodnu revoluciju. On je od onih mlađih pesnika koji su u svemu sjedinili svoj pesnički i revolucionarni put. U najsudbonosnijim trenucima jugoslovenske istorije Goran je tu doslednost potvrdio sopstvenom krvlju. Pored poezije, I. G. Kovačić se bavio i prozom, esejistikom i kritikom. Godine 1936. štampao je knjigu novela Dani gnjeva. I. G. Kovačić je živeo u vrlo teškim materijalnim prilikama, pa je zbog toga morao da radi u redakciji jednog zagrebačkog lista (Hrvatski dnevnik). Inače je prevodio sa nekoliko jezika i imao je zavidnu književnu i jezičku kulturu. Progresivno opredeljen, Goran je već 1942. zajedno sa poznatim hrvatskim pesnikom Vladimirom Nazorom, stupio u redove partizana. Poznatu poemu „Jama“ napisao je u partizanima inspirisan ustaškim zločinima u okolini Livna kada je bačen veliki broj Srba u kraške jame oko Livanjskog polja. Nju je prvi put čitao ranjenicima Prve proleterske divizije glumac Vjekoslav Afrić. Već sredinom jula 1943. godine I. G. Kovačića su u selu Vrbnica, blizu Foče, ubili četnici. U trenutku smrti je imao 30 godina. Nepojmljivo tragično su se obistinile njegove reči iz pesme Moj grob: U planini mrkoj nek mi bude hum, Nad njim urlik vuka, crnih grana šum. Ljeti vječni vihor, zimi visok snijeg, Muku moje rake nedostupni brijeg. U relativno kratkom stvaralačkom radu, koji je trajao nepunih deset godina, Goran je pisao „pesme, novele, kritike, započeo dva romana, prevodio s engleskog, francuskog, ruskog i slovenačkog jezika“. Čitao je mnogo, i to odabranu literaturu. Prevodio je, pored ostalih, Šekspira, Bajrona, Šelija, Vajlda, Tenisona, Remboa i Jesenjina. Voleo je usmenu književnost, Mažuranića, Matoša, Nazora i Župančiča. Po svojim pesničkim shvatanjima pripadao je onoj grupi umetnika koja je u prvu lepotu pesničkog dela tražila u punom skladu forme i sadržine. Borio se protiv „bezidejnog artizma“, ali se nije slagao ni sa onim pesnicima koji su „poricali ili zanemarivali estetiku izraza“. Za života Kovačić je izdao zbirku pripovedaka Dani gnjeva i pripremao za štampu zbirku pesama Ognji i rože. Značajan je i njegov esejističko-kritičarski rad, u kome je ispoljio smisao za veoma tanana idejno-estetska opažanja i uopštavanja. U toj oblasti poznati su mu napisi o Bjekoslavu Kalebu, Ranku Marinkoviću, Petru Šegedinu, Dragutinu Tadijanoviću i drugim. Posle oslobođenja Nakladni zavod Hrvatske izdao je celokupno Kovačićevo književno delo u sedam knjiga, iz kojih je prevedeno na mnoge jezike. O njemu je 1979. godine snimljen istoimeni film. Dela Poezija (1932) Dani gnjeva (1936) Ognji i rože (posthumno objavljeno) Sveti psovač (posthumno objavljeno) Eseji i ocjene (posthumno objavljeno) KC (K)

RASPEĆE SRPSKOG NARODA U SREMU 1914 I MADŽARI - Toša Iskruljev Novi Sad : Štamparija i knjigoveznica Jovanović i Bogdanov, 1936 640 str., [12] str. s tablama fotografija ; 25 cm Kada je završio Veliki rat, pouzdani istoričar i istraživač, Todor Toša Iskruljev, krenuo je redom po Sremu, od sela do sela i popisivao imena svih žrtava. Ovaj je njegov rad publikovan u autorskom izdanju 1936, ali zarad čuvanja bratstva i jedinstva u Novoj Jugoslaviji, od 1945, nije bio poželjan jer je svedočio o teškim zločinima koje je Mađarska vojska počinila u Sremu 1914. godine.Ovo rodoljubivo delo donosi podatke o brojnim našim žrtvama i upotpunjuje podatke o tužnim i beskrajnim našim žrtvama. Još - god. 1912. - za vreme balkanskog rata, oči sviju Jugoslovena u neoslobođenim krajevima uprte su bile u malenu Srbiju. Sa najvećom pažnjom pratili su oni svaki izveštaj o kretanju hitre i junačke vojske srpske. Golemi uspesi ove vojske na ratnom polju, prema Turskoj, stvarali su velike nade u svakom iskrenom rodoljubu i na skorašnje svoje oslobođenje. Na podbadanje Austro-Ugarske, 30. juna 1913. god., i bratska Bugarska, kao dojučerašnja saveznica srpska, stupi u rat protiv Srbije. Pa tu su i arnautski upadi u novooslobođene srpske krajeve. - I Srbija je sve ove teškoće savladala uz veliko herojstvo. Posle ovih velikih napora i mnogog prolivanja krvi, Srbija nije takoreći ni otpočela da se odmara, kad evo ti carevine Austro-Ugarske, koja je 27. jula 1914. silom uvuče u novo krvoproliće, iz čega je ubrzo buknuo svetski rat. Jugosloveni u neoslobođenim krajevima, stojeći pod priličnim utiskom austrijske i madžarske štape, pratili su sa izvesnom zebnjom sudbinu malene i izmučene Srbije. Nikakav srazmer nisu videli oni u veličini ove dve zaraćene zemlje. Iznurena Srbija sa svojim 4 i po milijona stanovnika bila ja vrlo mala zemlja prema odmornoj i golemoj carevini Austro-Ugarskoj, koja je brojala 52 milijona duša. Ali se već prvih dana ratovanja ispostavilo, da je pisanje austrougarske štampe, po kom će naročito madžarska vojska za 14 dana progutati Srbiju, jedno obično hvalisanje i neozbiljno razmetanje. Srpska vojska je i ovom prilikom dokazala, da: „Boj ne bije svijetlo oružje, Već boj bije srce u junaka!“ Srbija je svako navaljivanje austrijsko i madžarsko na svoju teritoriju odbijala sa najvećim junaštvom, zbog čega se i u samoj neprijateljskoj vojsci brzo utvrdilo uverenje da je rat sa Srbijom vrlo težak pothvat, sa malo nade na uspeh. Madžarsku je obuzeo naročito strah i trepet onda, kada je 6. septembra 1914. Srbija sa jednim delom svoje vojske upala u Srem. Prosto i sad gledam, kako madžarski oficiri tih dana nervozno i uzbuđeno grme po kasarni 7. honvedske regimente u Vršcu i u najvećoj brizi i žurbi spremaju se na beganje prema severu. Madžari nisu mogli nikako da pretstave sebi tu mogućnost da Srbija sme preći Savu i svojim upadom okrnji, po njima, neprikosnovene državne granice krune Sv. Stevana. Ali to se na neiskazanu radost Jugoslovena, a veliko zaprepašćenje Madžara, ipak dogodilo. No na žalost našu, Srbij je zaposela samo južni deo Srema i držala ga u svojim rukama samo 8 dana. Doček srpske vojske u Južnom Sremu bio je svugde na zavidnoj visini, svugde se manifestovala neograničena ljubav prema svojim oslobodiocima. Nacionalna svest se izlivala do vrhunca. Neizmerna ljubav koji su onda iskazali Srbi iz Južnog Srema prema srpskoj vojsci, bila je izraz i izliv osećaja sviju nas neoslobođenih robova. Svi smo mi još onda željno očekivali sunce slobode, da nas ono što pre ozari i ogreje svojom svetlošću i toplotom. Po povlačenju srpske vojske iz Srema, naoružani Madžari, budući nisu mogli da se osvete naoružanoj srpskoj vojsci zbog upada u Srem, odlučili su da se zato osvete mirnom i golorukom srpskom stanovništvu u Sremu. I oni sprovedu svoju odluku brzo i u delo. Nad svojim podanicima u Sremu vršili su takve nečovečnosti i bezdušnosti, ubijanja i krvoprolića, da čovek zdravog razuma prosto nije mogao da veruje da je moguće da se u Srednjoj Evropi jedan narod na ovako zverski način može kinjiti, ubijati i spaljivati. Živih svedoka, kao posmatrača i učesnika sviju tih stradanja i mučenja, ima i danas. I ja svakome - koji bi eventualno posumnjao u istinitost mojih tvrdnji - preporučujem, da sam ode na lice mesta i da se tamo lično uveri, da li je moje pisanje plod fantazije, ili je ono samo vrlo tamno ogledalo strašne stvarnosti. U nameri da pokupim na licu mesta od tih živih svedoka i stradalnika najglavnije podatke o izvršenim divljaštvima nad našim narodom, obišao sam god. 1932. Južni Srem. Na osnovu podataka koje sam prikupio na licu mesta, možemo zaključiti kakva su svirepstva i zlikovačka dela vršile divlje horde madžarskih i austrijskih vojnika po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Prikupljene podatke objavio sam već dobrim delom kroz stupce „Jugoslovenskog Dnevnika“. Sad ih evo puštam i preko ove knjige u javnost, u nameri da ih sačuvam za večita vremena od zaborava kako bi naše buduće generacije pročitale ne samo razne strahote i grozote koje su se vršile nad našim narodom u Sremu, nego i upoznale dušu jednog neprijateljskog naroda prema nama. - Neka je svaka čast i hvala pojedincima kao izuzecima toga naroda. - Ali naša nova pokoljenja treba da znaju da se madžarska politika kosi iz korena sa interesima našega naroda. Madžarska samo vreba zgodan momenat i priliku, kad bi nas mogla napasti, pa da otrgne izvesne delove od naše države, a nas ponovo zarobi. Naša je sveta dužnost, da uvek i u svako doba budemo na oprezi i spremni, da odbijemo svaki njen eventualni napadaj uz najveću pobedu. U drugom delu ove knjige iznosim stanje našeg naroda u Bačkoj prema madžarskoj granici, u nameri da se naše stanje ovde, ukoliko je god moguće, popravi što pre i što bolje i dase onde ojačamo i podignemo na zavidan stepen duhovne i materijalne kulture. Iznosim tu u najglavnijim potezima i istoriju Bajskog trokuta, koji mi nikad ne smemo da izgubimo iz vida i niti se smemo odreći prava na nj. Bajski trokut je još pre nepunih 100 godina bio naseljen čisto našim življem. Ali nasilna i ugnjetačka madžarska politika, kako do sada tako i danas, ide samo za tim da se kako Bajski trokut, tako isto i druge slične teritorije duž naše granice u Madžarskoj što pre očiste i najmanjeg traga koji bi ih potsećao na Slovenstvo, odnosno slovensko poreklo našeg naroda. Za ovim saopštavam i istoriju Sent-Andrije. Čist prihod od ove knjige namenjujem fondu za podizanje spomenika palim srpskim vojnicima u Sremu, kao i palim srpskim mučenicima iz Srema, koji su svojom krvlju i kostima pomogili da se stvori i izgradi današnja naša domovina, velika i lepa Jugoslavija. Želja mi je da na čelu spomenika stoji uzvišeni lik Blaženopočivšeg Viteškog Kralja Aleksandra I. Ujedinitelja. Predgovor Stanje odlično L. 1. POL. BELA 2.

retko u ponudi dobro očuvano Аутор Крлежа, Мирослав Наслов Tito / Miroslav Krleža Врста грађе поезија ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик хрватски Година 1977 Издавање и производња Zagreb : Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine, 1977 (Čakovec : `Zrinski`) Poezija i proza[uredi - уреди | uredi izvor] “Pjesme” I i II, (1918.) “Pjesme” III, (1919.) “Hrvatski bog Mars” (1922.; potpuna i konačna varijanta 1933.) “Pjesme u tmini” (1937.) “Novele” (1924.) “Hiljadu i jedna smrt” (1932.) “Povratak Filipa Latinovicza” (1932.) “Novele” (1937.) “Balade Petrice Kerempuha” (1936.) “Na rubu pameti” (1938.) “Banket u Blitvi” (1938.), (1939.), (1962.) “Zastave” (1969.) Drame[uredi - уреди | uredi izvor] “Kraljevo” (1915.) “Kristofor Kolumbo” (1917.) “Michelangelo Buonarroti” (1918.) “U logoru” (1920.) `Adam i Eva` (1922.) `Galicija` (1922.) `Golgota` (1922.) “Vučjak” (1924.) `Gospoda Glembajevi` (1929.) `U agoniji`, (1928.) “Leda”, (1930.) “Aretej”, (1959.) `Deset krvavih godina`, (1937.) Krleža je ostvario golem opus (po različitim brojanjima, njegova sabrana djela obuhvaćaju između 50 i 80 svezaka) koji pokriva kako središnje književnoumjetničke žanrove, tako i atipične ili marginalne zapise (enciklopedijske natuknice, prepiska o raznim temama, putopisi, ....). Rani utjecaji obuhvaćaju skandinavske dramatike kao Ibsena i Strindberga i filozofa Nietzschea, kojima su se kasnije pridružili prozni i pjesnički uradci Krausa, Rilkea i romaneskno djelo Prousta. Iako je često iskazivao averziju i prijezir prema Dostojevskom, u grozničavim dijalozima Krležinih romana i drama vidljiv je trag ruskoga pisca, kao i impresionizma i ekspresionizma koji su dominirali njemačkim govornim područjem prva dva desetljeća 20. stoljeća. Iako je pokrenuto čak nekoliko edicija, još ne postoji niti jedna koja bi obuhvaćala cijeli Krležin opus. Dodatno takav eventualni pokušaj otežava i činjenica da je sam autor neprekidno intervenirao u svoja već objavljena djela. Poezija[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin je pjesnički opus bjelodan izuzetak od vlastite izreke: `Tko je propao na svim životnim poljima, preostaje mu još bavljenje poezijom i politikom`. Istina, počeo je glagoljivim, whitmanovskim i verhaerenovskim panteističko-egzaltiranim `simfonijama` (`Pan`, 1917., `Tri simfonije`, 1917.), nabujaloga verbalnoga vatrometa koji je trebao ostaviti dojam ekstatične životne radosti u kojoj se pojedinac gubi u, za njega oslobađajućim, ritmovima kozmosa. No, rezulatat je bio daleko od očekivanoga (kao što su ustanovili i drugi vitalistički panteisti koji su u to doba harali literarnom Europom): razlomljena sintaksa, mnoštvo bizarnih asocijacija i šepava ritmika naveli su srpskog pjesnika i kritika Simu Pandurovića na ironičan komentar o jednom Krležinom stihu u kojem ovaj, u karakteristično groteskno-hiperboličnoj maniri najavljuje razaranje vlastitoga mozga: `Ne sumnjamo da će g. Krleža uspeti u svojim namerama!` Nakon te faze uslijedila su zrelija ostvarenja, objavljena u četvorim zbirkama 1918., 1918., te u lirskim djelima početka 30.-ih. Za te se ostvaraje može konstatirati da pokazuju utjecaj srednjoeuropske proturatne lirike i ekspresionističke poetike. Dominantni senzibilitet je paradoksalna mješavina otupjele otuđenosti i sućuti; najbolje pjesme su nabijene pregnantnim slikama društvene bijede i u njima teku asocijativne struje koje vrtlože više disparatnih mislenih i osjećajnih uzlova u uvirno središte pjesničke slike. Opći je dojam toga dijela Krležina pjesničkog djela zrelost u kojoj je hipernadraženi senzibilitet mladca s kompleksom nacionalnoliterarnoga profeta iz rane faze pretočen u snažni i dojmljivi lirski korpus modernističkog uklona – korpus u kojemu su asimilirani i integrirani utjecaji raznih `izama` – poglavito francuske i njemačke provenijencije (dadaizam, nadrealizam, formalizam, ekspresionizam,..). No, nedvojbeno najveći Krležin poetski ostvaraj vizionarni je pjesnički kompendij `Balade Petrice Kerempuha`, 1936. Za taj se rad autor dobro pripremao: glavnom mu lektirom bijaše Belostenčev monumentalni `Gazofilacij`, kao i niz hrvatskih spisatelja koji su pisali na kajkavštini, uključujući Vramca, Pergošića, Habdelića i Brezovačkog. Krleža je u `Baladama` stvorio vlastiti jezik, jezik kojim se nikad i nigdje nije govorilo ni pisalo; savršeni hibridni instrument temeljno kajkavskoga idioma u koji su utkani, virtuozno i funkcionalno, latinski, madžarski, njemački, hrvatski štokavski, talijanski i ini leksemi i stilemi. Sva se kompozicija ne može okarakterizirati ni kao spjev, ni pjesnička drama, ni bilo na koji konvencionalan način. U tom djelu dominira, najvećim brojem pjesama, glas i vizura hrvatskoga plebejskoga `proroka` Petrice Kerempuha, u autorovoj svijesti utjelovljenja socijalno i nacionalno gaženoga pučkoga hrvatstva; tematika je raznovrsna, no prevladavaju slike krvi, mučenja, razaranja..., kao i motivi izdaje, prodaje, veleizdaje, odnarođenja.., dok je summa djela `Planetarijom`, odulja pjesma u kojoj su sažeti svi glavni hrvatski mitovi i likovi posljednjih 500 godina, od bitaka s Turcima do Starčevića i Supila, od Križanića i Gundulića do Strossmayera. Pri pozornijem čitanju vidljiva je izočnost suvremenijih pojava (npr. Radića), kao i nepostojanje zahvata u predtursku prošlost. No, to je možda objašnjivo i time što `Balade` nisu kanile obuhvatiti svehrvatsko povijesno iskustvo, nego su se uglavnom ograničile (što je i logično, uzme li se idiom kojim su pisane) na duboko proživljen i emocijama prezasićen prikaz sjevernohrvatskoga kompleksa i njegovu socijalnonacionalnu golgotu. Neprevodive na hrvatski standardni jezik, a teško pretakane u strane jezike, `Balade` su istodobno korjenito nacionalna i univerzalna knjiga: mitografija tragičnoga ljudskoga kozmosa, inkarniranoga ovaj puta ne u dogodovštinama kraljeva i velmoža, nego u višestoljetnome iskustvu gaženoga hrvatskoga pučkog kolektiva. Drame[uredi - уреди | uredi izvor] Miroslav Krleža je izuzetnu tvoračku energiju posvetio dramskomu žanru – činjenica koja ne začuđuje uzme li se u obzir njegova adolescentska fascinacija dramskom literaturom (poglavito skandinavskom), kao i angažman (društveni život, brak, poznanstva) u kazališnome miljeu koji ga je neprestance privlačio. Iako postoje različite periodizacije Krležina dramskoga spisateljstva, vidljivo je da u ranijoj fazi (`Kraljevo`, 1918, `Kristofor Kolumbo`, 1918, `Michelangelo Buonarrotti`, 1919.) prevladava prometejsko-titanski svjetonazor izražen u likovima herojskih vitalista, ali i groteskne karnevalske sotije u masovkama. Sam je scenski rukopis na tragu prvih ekspresionista, njemačkih, čak im i prethodi. `Kraljevo` je možda prva ekspresionistička drama u Europi. U tim je dramama dakle pod jasnim utjecajem ekspresionizma i eksperimentalnih kazališnih strujanja (poigravanje sa zvucima, rasvjetom, jurnjava i tučnjava po pozornici, retorika likova koja je više nalik na deklamatorske političke proglase); ukratko, to su eksperimentalni komadi koji, iako prikazuju povijesne ličnosti iz renesansnoga miljea, jasno izražavaju piščevu vjeru u budućnost koju je pobudila komunistička revolucija u Rusiji (uostalom, prilično čestom pojavom u Europi neposredno poslije 1. svjetskoga rata bijaše kombinacija kazališnoga eksperimentiranja i lijeve radikalne ideologije). U drugom dijelu stvaralaštva Krleža piše radnjom i energijom nabijene dramske komade u kojima se koriste neki ekspresionistički postupci, no u funkciji realističkoga prikaza socijalnih i nacionalnih previranja posljednjih dana Austro-Ugarske i nastanka nove države (`Galicija`, 1922., `Golgota`, 1922., `Vučjak`, 1923.). Treći dio piščeva dramskoga opusa ujedno je i najpoznatiji: u ciklusu o Glembajevima, autor se vratio skandinavskim naturalističko-simbolističkim uzorima svoje adolescencije. U prikazu pada i rasapa magnatske obitelji Glemabajevih, te drugih osobnosti iz staleža visokoga građanstva, Krleža je, uzme li se u obzir energija i sustavnost koje je uložio u tu trilogiju (`U agoniji`, 1928., `Gospoda Glembajevi`, 1928., `Leda`, 1932.), stvorio pomalo neobičan korpus. Posve sigurno snažni ostvaraj psihološkoga naturalizma, piščev najpoznatiji dramski ciklus je stilski anakron: u doba radikalne eksperimentalne poetike, koja se proteže od Pirandella preko Brechta do poslijeratnih Ionesca i Becketta, Krleža je ignorirao kazališno inovatorstvo i vratio se predčehovljevskim uzorima. Motivi za to ostaju nejasni, no vjerojatno su u vezi s piščevim približavanjem građanskim slojevima, kojima je lakše bilo apsorbirati konvencionalniju dramaturšku poetiku. Ili, jasnije, Krleža se, vjerojatno zbog pritiska okoline, nakon mladenačkog uzleta vratio u provincijske razmjere. Bitno je i naglasiti da je to jedini dio Krležina stvaralaštva u kojem on, nakon dojmljivog početnog uzleta, tematski i stilski zaostaje za glavnim strujanjima svoga vremena (što se nikako ne bi moglo reći za poeziju, novelistiku, roman, esej i memoarsku publicistiku). Poslijeratni autorov opus tvori nekoliko drama od kojih su najpoznatije `Aretej`, 1959. i `Saloma`, 1963., dramske fantazije izvan realističkoga miljea (miješaju se prostorni i vremenski planovi, situacije i likovi) koje problematiziraju politiku, rat i povijest – pokušavajući u ponavljanju obrazaca ljudskog ponašanja kroz povijest otkriti smisao ljudskog života. Iako zahtjevni za izvođenje `Aretej` je u režiji Georgija Para jedna od najznačajnijih predstava Dubrovačkih ljetnih igara. Novele i pripovijesti[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin novelistički korpus ostaje, uz Marinkovićev i Andrićev, dominantnim u hrvatskoj književnosti, a po snazi i univerzalnosti ostvaraja ravnim poznatijim novelističkim ciklusima Thomasa Manna ili Alberta Camusa. Piščev se novelistički opus dijeli, uglavnom, u tri tematska ciklusa. Prvi čini jedna od ponajboljih proturatnih proza, zbirka pripovijesti `Hrvatski bog Mars`, kompletirana 1947. (iako je većina izašla još u ranim dvadesetima). Tema je besmisleno stradanje hrvatskih domobrana poslanih na klaonicu istočnoga bojišta (Galicija), a stil je karakterističan Krležin – spoj impresionizma i ekspresionizma, povišene retorike i melankoličnih meditacija. Dominiraju naturalistički opisi vojničkoga života i smrti, a sve je uronjeno u ozračje implicitnoga komentara koji bismo mogli označiti gnjevnim i nepomirljivim. Već je tu vidljiva Krležina lijeva orijentacija i nada da će komunistička revolucija jednom zasvagda riješiti probleme tlačenja i imperijalnih osvajanja što je jedna od glavnih razlučnica spram ratne i poratne proze npr. francuskih ili američkih autora, koju karakteriziraju beznađe i besmisao- npr. kod Hemingwaya. Kuriozum je i da je u `Hrvatskom bogu Marsu` sačuvano hrvatsko vojno nazivlje koje je ponovo ušlo u uporabu s ostvarenjem suverene hrvatske države. Drugi ciklus tvore tzv. novele malograđanskoga kruga, među kojima se ističu `In extremis`, `Veliki meštar sviju hulja` i `Smrt bludnice Marije`. Taj je ciklus od 11 ili 12 novela kompletiran 1948., a napisan je većim dijelom također u 1920-im. Središtene su najčešće oko sukoba neurotičnoga hrvatskoga intelektualca, idealističko-prevratničke ideologije, i malograđanske buržoaske okoline (tako se može reći da u minijaturi predstavljaju neke od opsesivnih tema kasnijih romana). Treći dio Krležinoga novelističkoga opusa obuhvaća 11 novela, i tematizira «glembajevštinu» ili financijski uspon i moralni pad i slom pripadnika visoke buržoazije. Srodne sa sličnim pripovijestima europskih naturalista na prijelazu stoljeća (no, stilski modernistički usmjerene i samosvojne), te novele pripadaju ponajboljoj europskoj novelistici toga doba, a suvremenomu su čitatelju jamačno najintrigantniji i najzanimljiviji dio Krležina novelističkoga opusa. Romani[uredi - уреди | uredi izvor] Krležini su romani pisani bujnim, `baroknim` stilom i jezikom koji vrvi novotvorenicama i složenicama, bogati esejističkim odlomcima u tradiciji srednjoeuropskoga intelektualističkoga romana (Robert Musil, Rainer Maria Rilke), no i ruskoga romana ideja karakterističnog za Dostojevskoga, nabijeni su radnjom i dramskim scenama koje se isprepliću s kontemplativnim pasažima o naravi ljudskoga postojanja, umjetnosti, politici i povijesti. Dominira egzistencijalistička vizija ljudske sudbine, izrečena povišenom retorikom, često prenepregnutim i isprekidanim dijalozima, te bujicom slika, zvukova i asocijacija u kojima se miješaju glasovi likova i autorov implicitni komentar. Kao esejistički romani ideja, Krležina su djela bliska romanesknoj struji modernizma prevladavajućoj u književnosti njemačkoga jezika (Thomas Mann, Robert Musil), no odvajaju se od njih dramatičnošću radnje i silovitim vrtlogom političkih zbivanja koji ne dopušta detaširano intelektualiziranje, po čemu je Krleža sličniji Arthuru Koestleru ili Malrauxu. Uz ponešto zanemarene romane `Tri kavalira frajle Melanije` i `Vražji otok`, za Krležinu romanesknu umjetnost reprezentativna su četiri djela: `Povratak Filipa Latinovicza`, `Na rubu pameti`, `Banket u Blitvi` i `Zastave`. Povratak Filipa Latinovicza roman je o umjetniku, često dovođen u vezu s proustovskim ciklusom (Krleža je Prousta izuzetno cijenio), no bliži je istini sud da je posrijedi protoegzstencijalističko djelo senzibiliteta stranoga francuskom romanopiscu: dominiraju otuđenje i mučnina, incestuozni seksualni porivi i frustracije, ideološko-politički dijalozi vođeni na rubu histerije, rastakanje svijesti izraženo u gongoristički iskrivljenim rečenicama koje nerijetko krše pravila konvencionalne sintakse. To je još vidljivije u satiričko-političkim romanima. `Na rubu pameti` još je dinamičniji spoj dramske radnje izražene u groteskno hipertrofiranim scenama i dijaloškim dvobojima, lirsko-metafizičkim solilokvijima i naglom upadu kajkavskog vernakulara kao moralnoga suca sve te kafkijanske more kojoj je tema najotpornija ljudska osobina: glupost. Sljedeći je u nizu velikih romana nastalih uoči 2. svjetskoga rata (iako mu je posljednja knjiga dovršena poslije rata) Banket u Blitvi, smješten u imaginarnoj baltičkoj državi i usredotočen na temu totalitarizma i borbe protiv njega. Ta, kako su ju neki nazvali, `poema o politici`, nije samo izuzetan politički roman, nego i sadrži bitne autorove uvide i nazore o determinizmu i slobodi u tkanju ljudskoga života i sudbine, prikazanim u nezaboravnoj sceni marioneta lutkarskoga kazališta, još jedan dug piščev srednjovjekovnoj i renesansnoj plebejskoj kulturi. Četvrti, najopsežniji od istaknutih Krležinih romana, `Zastave`, istodobno je i najhrvatskiji i najteži za prevođenje, te najteže uspostavlja komunikaciju s potencijalnim inozemnim čitateljem. Taj hrvatski `Rat i mir` ili `summa krležiana` (kako su ga kritičari nazvali), panorama je hrvatskoga društva uoči i poslije 1. svjetskoga rata, te daje konačnu autorovu presudu o zanosima i zabludama mladosti: ponajviše o raspadu Austro-Ugarske, hrvatskom nacionalnom pitanju, stvaranju i održivosti Jugoslavije, a sadrži i Krležinu filozofiju povijesti. Dok prethodni romani ne zahtijevaju od čitatelja uranjanje u ideološko-povijesni okvir iz kojega je nastala jugoslavenska država, a po svom su ostvaraju univerzalniji i svjesno inovativne modernističke strukture, `Zastave` su pisane kao golem solilokvij u kojemu pisac više uopće ne haje za žanrovske konvencije ni za efekte privlačnosti čitateljstvu. Taj posljednji veliki roman je Krležin obračun, ali sa samim sobom. Kao bujica teče radnja koja počinje arhetipskim sukobom oca i sina Emeričkih, i koja u svom toku guta konvencije, žanrove i stilove - sve s ciljem što plastičnijega prikaza jugoslavenske ideologije i hrvatske sudbine u presudnim momentima prva dva desetljeća 20. stoljeća. Krležu su često (naravno, dok je imao status državnoga pisca u SFRJ, potajice) prozivali što se nije javno distancirao od komunističkoga totalitarizma i što se stalno vraća na `austro-ugarske teme`. Ta je ocjena nepravedna i površna. Autor se obračunao s totalitarizmom, bilo koje boje, u političkim romanima. Njegov uvid da je za hrvatsku nacionalnu sudbinu važnija Jugoslavija (kao ideja) od komunizma (kao ideje) nedavna je prošlost više nego dostatno potvrdila. U `Zastavama` je bilo kakva ideja jugoslavenstva temeljito razorena, pa su nagrade koje je taj roman dobio u doba SFRJ samo znak piščeva statusa nedodirljive veličine, a i, valja reći, mješavine plitkosti i nezainteresiranosti ondašnje političke i kulturne elite, koja vjerojatno nije ni primijetila svu subverzivnu snagu `Zastava`. Nabijene političkom poviješću, nezaboravnim likovima i situacijama, problematiziranjem hrvatske, srpske, makedonske i albanske nacionalne sudbine, `Zastave` su istovremeno i nadgrobni spomenik jugoslavenstvu i promišljanje usuda naroda koji su tvorili tu zajednicu. Eseji[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin esejistički opus golem je (obuhvaća možda između 30% i 50% njegova djela), izuzetno raznovrstan i bogat, te središnji po značaju za autora. Nasljednik i protagonist srednjoeuropske tradicije intelektualiziranoga esejizma (kakvu nalazimo, npr., kod Krausa i Rilkea, pisaca koji su snažno utjecali na Krležu), pisac je u esejiziranju cijeloga svoga proznoga spisateljstva nerijetko izbrisao granice među žanrovima: tako se misaono-esejistički pasaži pojavljuju u romanima i novelama, a posebno u dnevnicima i putopisima. Osoba izuzetno širokih interesa, Krleža je u svom esejističkom spisateljstvu obuhvatio politiku, glazbu, književnost, likovnu umjetnost, društvene pojave i velike ličnosti europske kulture, povijest, medicinu, filozofiju i druga područja humanistike i društvenih znanosti. Neka izdanja piščevih djela u esejistiku ubrajaju golem korpus Krležinih zabilježaka o leksikografskim pitanjima (dok je bio ravnateljem Leksikografskog zavoda), izašao pod nazivom `Marginalia lexicographica`, te niz opservacija o svemu i svačemu, tiskanom kao višesvezačna `Panorama pogleda, pojava i pojmova`. Eseji su izdavani bilo kao posebne knjige (`Evropa danas`, 1935, `Deset krvavih godina`, 1937, `Eppur si muove`, 1938, `Knjiga studija i putopisa`, 1939, te polemički `Dijalektički antibarbarus` i `Moj obračun s njima`, 1939, 1940), a nemali dio ostalih tekstova izašao je u izdanjima naslovljenima samo kao `Eseji`. U tako bogatu, upravo golemu opusu, razvidne su sljedeće značajke: stil je karakterističan Krležin, bujan i gongoristički, često pretovaren neologizmima i bljeskovitim asocijacijama; enciklopedijska inteligencija piščeva suvereno barata nizom disparatnih pojmova i dovodi ih u asocijativne sveze; nemali broj eseja pripada miješanom žanru jer se u njima pojavljuju dramski i poetski fragmenti. U tekstovima posvećenim glazbenicima, piscima, slikarima, povijesnim ličnostima (Chopin, Petar Dobrović, Proust, Erazmo Rotterdamski, Paracelsus,..), Krleža je dao sjajne portrete osobnosti smještene u kontekst vremena i dominantne kulture. Tekstovi su prezasićeni estetskim senzibilitetom, čak i kad se piše o relativno prozaičnim pojavama. Autorovi eseji o politici i povijesti su problematičniji: studije o hrvatskom nacionalnom usudu, o ličnostima Supila i Radića maestralni su, i po vrijednosti rasvjetljavaju mnoga čvorišta nacionalne prošlosti i problematike bolje nego stručna historiografska djela. Tekstovi pak o svjetskoj politici, skandalima (afera Stavisky) i ideologijama (Brest-Litovsk, Lenjin, polemike o socijalno angažiranoj umjetnosti) osciliraju: nerijetko protkani briljantnim uvidima, bitno su oslabljeni Krležinom fiksacijom na lenjinizam i komunističku ideologiju. Pisac nije nigdje problematizirao marksističku ideologiju niti sovjetsku totalitarnu praksu, pa se stoga za taj dio njegova opusa može reći da je uvelike zastario, a u mnogim vidovima upravo smiješan kao primjer političke kratkovidnosti, pristranosti i dogmatizma. Istina je da je Krleža napadao domatizam komunističke partije u umjetničkim pitanjima, no nikada nije ozbiljnije doveo u pitanje totalitarizam komunističkoga svjetonazora. Krležini eseji pripadaju vrhunskim djelima toga žanra u svjetskoj književnosti. Najbolji su u onim dijelovima u kojima autor daje oduška svomu estetskomu senzibilitetu i stvara dojmljive, nekad kvazidramske, nekad pak impresionističke studije iz područja hrvatske nacionalne problematike, umjetnosti i europske kulture. Vidljivo slabija su djela filozofskih, ekonomskih i analitičkih pretenzija u kojima autor pokušava secirati razne idejne probleme (psihoanaliza, razni metafizički sustavi). Iako veoma načitan i informiran, Krleža je bio poglavito umjetnički, a ne filozofsko-analitički intelekt, pa su ti radovi bitno inferiorniji u usporedbi sa studijama njegova uzora Krausa. Glede piščeve političke esejistike posvećene svjetskoj politici, još je vidljivija dihotomija između sjajnih uvida u političke makinacije međuraća i apologetike komunističke ideologije. Krležin esejistički opus sadrži istodobno izuzetne vrjednote, poglavito o umjetničkim, kulturološkim i nacionalnim temama, kao i dobar dio drugorazrednoga spisateljstva, ponajviše o političko-ideološkoj i religijsko-metafizičkoj problematici. Dnevnici, zapisi i memoarska proza[uredi - уреди | uredi izvor] Grob Bele i Miroslava Krleže na zagrebačkom Mirogoju. Krležini memoarski zapisi i dnevnici idu u red najvrjednije svjetske literature toga žanra. Hrvatski je pisac ostavio impresivan korpus u ovom, za književnost pomalo marginaliziranom i slabije vrjednovanom žanru: Krleža je dnevnik vodio od 1914. do 1977., a tekstovi su objavljeni 1977. u pet knjiga. Godine 1988. tiskani su `Zapisi s Tržiča`, dnevničko-memoarski zapisi u nekoliko knjiga. U taj korpus spadaju i jasno izdvojeni tekstovi poput `Djetinjstva 1902.-1903.` (u kojem Krleža opisuje proces odrastanja i dozrijevanja – tekst je tiskan 1952.). Posebna, i vjerojatno najbolja Krležina intimna knjiga, jedan od vrhova moderne europske misaone i ispovjedne književnosti su `Davni dani`, spoj dnevnika, memoaristike i kasnijih autorovih redaktura (velik dio proznoga uratka potječe iz razdoblja 1. svjetskoga rata, no pisac ga je pedesetih godina dosta radikalno revidirao). Tematski veoma raznorodna, Krležina memoarska esejistika i dnevnički zapisi su sklop piščevih zapažanja o svakodnevnosti življenja, asocijacija i reminiscenicija na prijatelje (i neprijatelje), razmišljanja o filozofskim, etičkim, političkim, umjetničkim, književnim i inim problemima, zabilješke snova, promišljanje prošlosti i djetinjstva, razrađivanje enciklopedijskih natuknica koje su pobudile autorovu znatiželju. Po kakvoći ostvaraja, dnevnici i memoarska proza pripadaju vrhunskim djelima zapadne književnosti te vrste. Citati[uredi - уреди | uredi izvor] Leksikografski zavod u Zagrebu koji je Krleža pokrenuo, a koji danas nosi njegovo ime. „Sačuvaj me bože srpskog junaštva i hrvatske kulture.“ „Ljudi se međusobno varaju, lažu jedni drugima u lice, obmanjuju se laskanjem i prozirno pretvorljivim udvaranjem, a to im često poštenoljudski izgleda nerazmjerno hrabrije nego da jedni drugima kažu golu istinu.“ „S ljudima zajedno smrdi, ali je toplo.“ Plagijati[uredi - уреди | uredi izvor] Krležin najpoznatiji stih `Nigdar ni tak bilo / da ni nekak bilo, / pak ni vezda nebu / da nam nekak nebu.`, iz Balada Petrice Kerempuha, zapravo je plagijat stiha Jaroslava Hašeka koji glasi: `Kako god bilo, nekako je bilo, jer nikad nije bilo, da nekako nije bilo.`[11] ekspresionizam hrvatska jugoslovenska avangarda avant garde poetry serbian yugoslav yugoslavia avantgarde zenit zenitism zenitizam nadrealizam josip broz tito marksizam komunizam ex yu rare retko ...