Naslov originala CAPABLANCA - CHESS FUNDAMENTALS Mek povez, br.strana 236, jezik srpski, Sportska knjiga, Beograd 1987.god. Autor - treci svetski sampion Hoze Raul Kapablanka Stanje – odlicno 5- (veoma ocuvana, male flekice na gornjem delu rabata) HOZE RAUL KAPABLANKA - OSNOVI SAHA iz Sadrzaja 1. Osnovni pojmovi, figure, njihovo kretanje, cilj igre, osnovni matovi 2. Kako uciti i usavrsavati se u sahu 3. Opsta strategija otvaranja 4. Sredisnjica 5. Principi zavrsnica 6. O principima sredisnjice 7. Pregled teorije otvaranja (partija) 8. Strategija zavrsnica 9. Zavrsni deo - opsti zakljucci 10. Izabrane partije za sahiste nizih kategorija, kao i ljubitelje saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo.

Cezar / Lorenzo Vincenti Cortes (Kortes) / Carlo Della Corte Cena je za komplet. Zagreb 1976. Tvrd povez, zaštitni omot, ilustrovano, 189 + 189 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; sitnije oštećenje zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjige su odlično očuvane. K8 Sadržaj: CEZAR Progonjen Urota »Troglava neman« Horizonti slave Kvadratni legioni Galija u plamenu Kocka je bačena Tragedije na Istoku Kleopatra Trijumfi Martovske ide Snimka jedne bitke: Alesija — Utvrde oko Alesije — Opsada — Galski ustanak — Pohod na Alesiju — Dvije bitke Predaja Alesije — Razmišljanja Cezarovi neprijatelji i saveznici — Gnej Pompej Veliki — Tit Acij Labien — Ariovist — Vercingetorig Cezarove znamenite misli i rečenice Što su o Cezaru rekli drugi pisci Iz Cezarovih djela Kronologija Bibliografija CORTES San koji treba ostvariti Prijateljstvo s Velazquezom U očekivanju polaska na put Jedrima prema Yucatanu Odmor u Cozumelu Prve borbe Ugodan poklon: donna Marina Ostvarenje mračnog proročanstva Posjete i pokloni u ime Montezume Neočekivana pomoć Villa Rica de la Vera Cruz Diplomacija i pragmatizam Uništenje flote Počinje marš u unutrašnjost Žestoke bitke u Tlaxcali Pokolj u Choluli Montezuma u susret Cortesu Kralj, zarobljenik u svojim palačama Pobjeda protiv Panfila de Narvaeza Pobunjeni glavni grad Montezumina smrt »Noche triste« Novi pohod na prijestolnicu Tenochtitlan je opkoljen Kraj kraljevstva Tužni zalazak Radiografija bitke Tenochtitlan — Cortesove snage — Marš približavanja — Najzad u Tenochtitlanu — Nova opasnost za Cortesa: Panfilo de Narvaez — Pobuna Azteka: »noche triste« — Osvajanje Tenochtitlana Cortesovi neprijatelji i saveznici — Montezuma — Diego Velazquez — Pedro de Alvarado Kako su ga doživjeli Čudesa Aztečkog carstva Cortesov portret — Bajoslovna palača Montezume — Obitavališta Azteka — Sjaj Tenochtitlana Kronologija Bibliografija

`Šapat krša i sjenka snova- Zapis o dalmatinskom selu Kožlovcu`. - Srboljub Zorica Kožlovac Knjiga je izišla iz štampe 2011 godine i nosi naziv: `Šapat krša i sjena snova- Zapis o dalmatinskom selu Kožlovcu`. Radi se o jednom zaista vrednom djelu i autor zaslužuje mnoge pohvale. Mi ćemo kroz ovih nekoliko slika iz same knjige, pokušati bar malo predstaviti ili približiti knjigu našim čitaocima. Beograd 2011 350 str. ilustracije L.1.O.7.P.2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stevan Pešić (Donji Kovilj, 1939 - Beograd, 1994) je bio srpski i jugoslovenski pisac i pesnik. Posebno je poznat po svojim putopisima sa Nepala, Tibeta i Šri Lanke. Stevan Pešić je rođen 1936. godine u Kovilju, gde je završio osnovnu školu, a u Sremskim Karlovcima gimnaziju. Živeo je i stvarao u Beogradu, kao slobodan umetnik.[1] 1965. godine mu je objavljenja prva zbirka poezije pod naslovom Mesečeva enciklopedija. Proputovao je mnoge zemlje, a najviše vremena je proveo na Tibetu, u Indiji, Nepalu, Sri Lanki.[2] Posebno je poznat po svojim poetičnim putopisima sa Nepala i Šri Lanke (Katmandu 1982, Svetlo ostrvo 1984.), u kojima iznosi i izbiljne filozofske misli. “ U kosmosu postoji radost kao sila, energija. Nije stvaralačka, ali daje smisao stvaranju; nije joj uzrok ni postojanje sveta, jer su joj život i smrt jednaki. Kod životinja i bilja je česta, kod ljudi je izuzetna milost. ” — Svetlo ostrvo Stevan Pešić je jedan od legata Gradske biblioteke Novog Sada. Njegova majka Darinka poklonila je 1988. godine novosadskoj biblioteci veliki broj knjiga iz njegove lične biblioteke, od kojih mnoge imaju posvete i potpise autora.[3] Iako je za života objavio više knjiga, umro je u nemaštini 1994. godine u Beogradu....

Čovek koji je hteo da bude kralj i druge priče Izdavač: Izdavačka zajednica VAJAT, Beograd Biblioteka Radoznalih, knjiga 5 Izbor i prevod: Anika Krstić Povez: broširan Broj strana: 175 Vrlo dobro očuvana. Radjard Kipling, dobitnik Nobelove nagrade i proslavljeni pisac Knjige o džungli, predstavlja nam se ovde kroz nekoliko nezaboravnih priča. Svaka se bavi događajima koje nije moguće lako objasniti, bez obzira da li se radi o tradicionalnoj priči o duhovima ili jezivoj realističnoj noćnoj mori. Snažne, egzotične i ekstravagantne, ove priče se smatraju najboljim koje je Kipling napisao, a Čovek koji je hteo da bude kralj je u mnogim izborima proglašena za najbolju priču koja je napisana na engleskom jeziku. Po motivima ove priče snimljen je legendarni istoimeni film u režiji Džona Hjustona, sa Majklom Kejnom i Šonom Konerijem u glavnim ulogama. Gotovo sva Kiplingova dela su više puta ekranizovana. S A D R Ž A J: 1. Čovek koji je hteo da bude kralj 2. Mali Tobra 3. Lispet 4. Upravnik oblasti 5. Kći puka 6. Priča o Muhamedu Dinu 7. Kapija stotinu jada 8. Na gradskom zidu 9. Njegova venčana žena 10. U cvetu mladosti 11. Odbačen 12. Viljem Osvajač (K-94)

U dobrom stanju KNJIGA I Odsada do vječnosti. Sv. 1 / James Jones ; [s engleskog preveo Vlatko Šarić] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1967 Zagreb : Zora, 1967 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 438 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Šarić, Vlatko, 1898-1986 = Šarić, Vlatko, 1898-1987 Biblioteka Strani pisci KNJIGA II Odsada do vječnosti. Sv. 2 / James Jones ; [s engleskog preveo Vlatko Šarić] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1967 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 498 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Šarić, Vlatko Simić, Novak Zbirka Biblioteka Strani pisci Prevod dela: From here to eternity / James Jones. James Jones / Novak Simić: str. 493-498. Predmetne odrednice Džouns, Džejms, 1921-1977 -- `Odsada do vječnosti` Jones, James, 1921-1977 = Džouns, Džejms, 1921-1977

RIČARD KLAJN CIGARETE SU UZVIŠENE Prevod - Aleksandar I. Spasić Izdavač - Gradac, Čačak Godina - 2019 284 strana 18 cm Edicija - Biblioteka Cveće zla ISBN - 978-86-89901-58-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod 1. Šta je cigareta? 2. Cigarete su uzvišene 3. Zenonov paradoks 4. Zloduh i Karmen 5. Vojnikova prijateljica 6. `L`air du temps` Polemički zaključak Napomene Navedena dela `U ovoj knizi možete naći šta su o cigaretama i pušenju pisali filozofi, pevali pesnici, uzdisali ljubavnici... Oda cigareti i njenom svetom dimu koji nas transcedira u drugo vreme, a ponekad i u drugi prostor lepo je oslikana u ovom delu. Kao što Klajn sam piše: „U ovoj knjizi se cigareti pridaje izvesno filozofsko dostojanstvo, koje se izvodi iz toga što se ona smatra nekakvim simboličkim oruđem, i što joj se priznaju pesnička svojstva svetog ili erotskog objekta, snadbevenog magijskim odlikama i činima zavođennja, i okruženog tabuima i dahom opasnosti – ona je mejdan nedozvoljenog uživanja, put do transcendentnog i podstrek na represiju.“` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Richard Klein Cigarettes Are Sublime

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opremio: Uros Vagaja Ivan Cankar (Vrhnika, 10. maj 1876 — Ljubljana, 11. decembar 1918) je bio slovenački književnik.[1][2] Život i rad Završio je realku u Ljubljani (1888-1889) kao osrednji đak.[3] Studirao je u Beču tehniku, ali je nije završio i potpuno se posvetio književnosti. U slovenačkoj književnosti javio se pesmama i zbirkom `Erotika` (1899)[3], koja je ozlojedila konzervativne krugove te je ljubljanski biskup Jeglič otkupio celu zbirku i zapalio je. Jedan je od tvoraca slovenačke moderne književnosti, u savremenom političkom životu bio je angažovan kao socijaldemokrata, a njegove političke ideje našle su odraza u svim njegovim delima.[4] Tematski je obuhvatio sve slojeve slovenačkog društva: od seljaka do inteligencije, a stilom varira od neoromantičkog do naturalističkog. Glavne su karakteristike njegovih proza i drama oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela su delimično prevedena na mnoge jezike, čak i na kineski i indijski. Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo.[5]Cankar biva osuđen na sedam dana zatvora koji je odslužio od 12. do 19. septembra 1913. godine.[5] Zbog toga je i u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu. Umro je 11. decembra 1918. godine usled komplikacija prilikom upale pluća i sahranjen na groblju Žale u Ljubljani.[2] Dela Poezija Erotika (1899, 2. izdanje 1902) Proza Vinjete (1899) Knjiga za lakomislene ljude (1901) Stranci (1901) Na klancu (roman) (1902) Ob zori (1903) Život i smrt Petra Novljana (1903) Gospođa Judit (1904) Kuća Marije Pomoćnice (1904) Krst na gori (1904) Potepuh Marko in kralj Matjaž (1905) V mesečini (1905) Martin Kačur (roman) (1906) Nina (roman) (1906) Smrt n pogreb Jakoba Nesreče (1906) Aleš iz Razora (1907) Sluga Jernej i njegovo pravo (1907) Novi život (roman) (1908) Zgodbe iz doline šentflorjenske (1908) Kurent (1909) Komšija Luka (1909) Za križem(1909) Tri drame (1911) Volja i moč (1911) Milan i Milena (roman) (1913) Podobe iz sanj (1920) Mimo življenja (1920) Moj život (1920) Grešnik Lenart (1921) Drame Jakob Ruda (1901) Za dobro naroda (1901) Kralj Betajnove (1902) Pohujšanje v dolini šentflorjenski (1908) Sluge (1910) Lepa Vida (1912) Romantične duše (1922) Eseji Krpanova kobila (1907) Bela hrizantema (1910) Njegova najznačajnija dela su Hlapci, Za narodov blagor i Na klancu.

Milena Pavlović - Barili (retrospektivna izložba 1926-1945) Izdavač: Muzej savremene umetnosti, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 105+ilustracije Format: 24 X 21,5cm Povez: Meki povez sa klapnom Opis i stanje: Sadržaj na slici, štampano na kvalitetnom papiru, bogato ilustrovano, dobro očuvano Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata.[1] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire, prerano, u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[2] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. 14.10.2023.

Lepo očuvano Rad - Beograd, 1986. Clinamen, Iz elemenata uvoda u fantastičku metafiziku, Autorizovani apokrif: Apograf, Autogrif - Borhesu, San o poreklu književnosti, Pitanje putanje, Specula speculi, Vrtovi Autor razlaže i slaže fantazije, razgrće fantastičku metafiziku počev od Borhesa, ispisuje lavirinte, ogledala, vrtove Rođen je 13. decembra 1946. godine u Zrenjaninu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje. Dolaskom u Beograd na studije, započinje njegova i urednička karijera, od biltena Tehnološkog fakulteta, preko lista beogradskih studenata Student, kasnije do časopisa (Delo, Književna reč, Gradac...) i izdavačkih kuća (Rad, Službeni glasnik...). Svojevremeno je zbog tekstova u Studentu privođen i osuđivan a list zabranjivan ili povlačen iz prodaje i spaljivan od strane tadašnje vlasti. I kao urednik časopisa Delo bio je često pod prismotrom, i saslušavan od strane ondašnje političke policije. Uprkos političkim pretnjama i zabranama, uz ostalo, priredio je u Srednjoj i Istočnoj Evropi prvo izdanje važnog dela o logorskom sistemu, Solženjicinov Arhipelag Gulag, i to srpsko izdanje je u španskim novinama proglašeno jednim od deset najvažnijih događaja te godine u svetu. O njegovom književnom delu priređeni su, između ostalog, temati u časopisima Reč (Beograd), Polja (Novi Sad), Ulaznica (Zrenjanin) i Braničevo (Požarevac). Monografsku studiju o njegovom esejističkom delu napisao je dr Svetislav Jovanov, Jeretik u oltaru, izd. KOV, Vršac, 1994. Ogledi i kritičkointerpretativni tekstovi o Aćinu nalaze se u autorskim knjigama Vladimira Bitija (Zagreb), Branka Popovića, Marka Nedića, Mihajla Pantića, Radomana Kordića, Saše Hadži Tančića, Tanje Kragujević, Ivane Milivojević, Zorana Slavića, Dragana Velikića, Slađane Ilić, Save Damjanova, Bogića Rakočevića, Aleksandre Mančić i drugih. O njegovim radovima objavljeno je i stotinak studija, osvrta i prikaza u književnim časopisima, listovima, dnevnoj i nedeljnoj štampi, na radiju i televiziji. Kao osobeni izraz književnog poverenja, otvorena pisma u časopisima, a svako je svojevrsni esej za sebe, napisali su mu profesor Sreten Marić, Ivan Lovrenović (Sarajevo), Ljubomir Simović i Jovan Hristić. Preveo je na srpski više od četrdeset klasičnih i novijih književnih i filozofskih dela sa nemačkog, francuskog i engleskog jezika. Između ostalog preveo je sabrana dela Franca Kafke.[1] Živi i radi u Beogradu. Član je Srpskog književnog društva.[2] Objavljena dela[uredi | uredi izvor] Jovica Aćin u Muzeju srpske književnosti u Beogradu. Priče i eseji zastupljeni su mu u nizu srpskih i stranih antologija, časopisnih izbora i zbornika, a prevođeni su mu i objavljivani u mnogim časopisima u Francuskoj, Italiji, Španiji, Engleskoj, Kanadi, Rusiji, Poljskoj, Ukrajini, Vijetnamu, Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Grčkoj... Po jednoj od njegovih priča, iz knjige Pročitano u tvojim očima, snimljen je, koncem 2008. godine, i umetnički efektan kratkometražni igrani film (čiji je autor Andrej Aćin). Knjige priča[uredi | uredi izvor] Duge senke kratkih senki, u tri izdanja: Svjetlost (Sarajevo) 1991, Draganić (Beograd) 1997. i Ulaznica (Zrenjanin) 2003. Uništiti posle moje smrti, u dva izdanja: KOV (Vršac) 1993. i Stylos (Novi Sad) 2000. Leptirov sanovnik, Draganić (Beograd), 1996. Nezemaljske pojave, Narodna knjiga, 1999. Lebdeći objekti, Narodna knjiga, 2002. Ko hoće da voli, mora da umre, Stylos (Novi Sad), 2002. Mali erotski rečnik srpskog jezika, Stylos (Novi Sad), 2003. Dnevnik izgnane duše (novela), Stubovi kulture, 2005. Pročitano u tvojim očima, u dva izdanja: Stubovi kulture 2006. i 2007. Ušće Okeana, Geopoetika, 2012 Jevanđelje po magarcu, Kulturni centar Novi Sad, 2013. Knjige eseja[uredi | uredi izvor] Izazov hermeneutike, DOB (Dom omladine Beograd), 1975. Paukova politika, Prosveta, 1978. Šljunak i mahovina, Rad, 1986. Poetika rastrojstva, Svetovi (Novi Sad), 1987. Poetika krivotvorenja, Svetovi (Novi Sad), 1991. i Službeni glasnik, 2013. Gatanja po pepelu, u dva izdanja: Stubovi kulture 1993. i 2003, a treće izdanje u Zagrebu kod izdavačke kuće Antibarbarus, 2009. Šetnja po krovu (priče i eseji uz sabrane crteže Franca Kafke), Geopoetika, 2007. Goli pripovedač, KOV (Vršac) 2008. i Službeni glasnik 2011. Apokalipsa Sad, u tri izdanja: KOV (Vršac) 1995, Rad 2004, Službeni glasnik 2012. Zajednički radovi sa slikarima, bibliofilska izdanja[uredi | uredi izvor] Odiseja jedne senke (sa slikama Ljube Popovića), Gradac, 2000. Goli demoni, nage žene (sa crtežima Milenka Miletića), Rad, 2006.

SLOBODAN JARČEVIĆ ISTORIJSKE SKRIVALICE Meki povez Слободан Јарчевић (Горње Равно, 2. фебруар 1942 — Београд, 11. август 2020) био је српски књижевник, публициста и ратни министар иностраних послова Републике Српске Крајине.[1] Биографија Рођен је за вријеме Другог свјетског рата 2. фебруара 1942. године у Горњем Равном на Купресу (данашња Федерација БиХ, БиХ). Преселио се у Нове Козаце, у Банату, 1946. године, са породицом. Отац му је био антифашистички борац, и преминуо је 1949, па је Слободан остао да живи са мајком и два млађа брата. Основну школу је завршио у Новим Козацима, средњу економску школу је завршио у Кикинди, а Факултет политичких наука у Београду. Са средњом школом радио у Индустрији грађевинском материјала Тоза Марковић у Кикинди, у периоду од 1963. до 1964. Војни рок служио ид 1965. до 1967. у тенковској јединици у Јастребарској у СР Хрватској, СФРЈ. На јавном конкурсу за дипломатију 1970. године, био је најбољи у групи. Тада је био запослен у Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ. У дипломатској служби остао до 2002. године. Као дипломата службовао је у Замбији, Грчкој, Индији, Румунији, Кувајту и Белорусији. Након распада СФР Југославије био је министар иностраних послова Републике Српске Крајине, а од 1992. до 1994. саветник председника РСК Милана Мартића. Подржавао је Српску аутохтонистичку историјску школу. Сарађивао је са Јованом И. Деретићем. Награђен је „Великом повељом“ и звањем почасног доктора наука у Друштву за истраживање старе словенске историје Сербона у Нишу 2008. године. Радио је у часописима: Дневник, Реч младих, НИН, Погледи, Дуга, Новости, Српско наслеђе, Политика, Глас јавности, Борба, Књижевност, Експрес политика, Књижевне новине, Кикиндске новине, Енигма, Збиља и Сербона. Преминуо је 11. августа 2020. године.[2][3] Дела Објављена дела И богови су говорили српски Изгон Срба и Грка Ратници светог Ђорђа Историјске скривалице (у два тома) Срби пре бискуповог Адама Република Српска Крајина - државна документа Греси историчара Хрватска језичка беспућа Измишљено досељавање Срба (коаутор, заједно са Јованом И. Деретићем) Народ српски а историја хрватска Бивши Срби Градишћански Хрвати су Срби Брисање знакова српства И од Истре до Дрине Србија Мостарске издаје Радови у зборницима Албанци лажни Илири Летопис матице српске у Дубровнику Објављене нове књиге: Бивши Срби Македонци, Бивши Срби Шиптари Срби пре бискуповог Адама (допуњено издање) Дела спремна за објаву Запад и руско-српски односи Историјске скривалице (трећи део) Млади Карађорђе Рецензије и критике Република Српска Крајина (други део)

Izdavač: Rad, Beograd Kolekcija Pečat Prevod: Jovica Aćin Povez: broširan Broj strana: 127 Odlično očuvana. Formirani u školi bezvoljnika, u školi idolopoklonika fragmenata i ožiljka, pripadamo kliničkom vremenu u kome se računaju jedino slučajevi. Uresređujemo se na ono što je neki pisac prećutao, na ono što je mogao da kaže, na njegove neme dubine. Ako za sobom ostavlja delo, ako je sebe izrazio, sebi je osigurao naš zaborav. S A D R Ž A J: 1. Atrofija reči 2. Lupež Ponora 3. Vreme i anemija 4. Zapad 5. Cirkus usamljenosti 6. Religija 7. Vitalnost ljubavi 8. O muzici 9. Vrtoglavica istorije 10. Na izvorima praznine (K-133)

Nova, nekorišćena Kulturna intimnost : socijalna poetika u nacionalnoj državi / Majkl Hercfeld ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jezik srpski Godina 2004 Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2004 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 336 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka Biblioteka XX vek ; 140 Prevod dela: Cultural Intimacy / Michael Herzfeld Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 279-313 Registar. Predmetne odrednice Nacionalna država Manjinske grupe Etnicitet Grupni identitet Etničke grupe Etnički odnosi Majkl Hercfeld ( Michel Herzfeld) je profesor antropologije na Univerzitetu Harvard. Istražuje na terenima Južne Evrope i Jugoistočnoj Azije. Predsednik je Udruženja za proučavanje moderne Grčke (Modern Greek Studies Association) i Društva za antropologiju Evrope (Society for the Anthropology of Europe). Poslednjih godina bavi se istraživanjem načina na koje se konstruiše prošlost i usađuju društvene i kulturne vrednosti, kao i društvenim osnovama saznanja. Neka od novijih Hercfeldovih dela: A Place in History: Social and Monumental Time in a Cretan Town (1991); The Social Production of Indifference: Exploring the Symbolic Roots of Western Bureaucracy (1992); Cultural Intimacy: Social Poetics in the Nation-State (1997); i Portrait of a Greek Imagination: An Ethnographic Biography of Andreas Nenedakis (1997). Knjiga sadrži predgovor srpskom izdanju i sledeće poglavlja: 1.Šta je kulturna intimnost, 2.O definicijama i granicama, 3.Ubedljiva sličnost, 4. Zašto su metafore opasne: od uzburkanih voda do uzavrele krvi, 5.Kulturna intimnost i značenje Evrope, 6.Strukturalna nostalgija: vreme i zakletva u planinskim selima na Kritu, 7.Socijalna poetika u teoriji i praksi: regularni momci i neregularni postupci, 8. Praksa stereotipa i Pogovor: Ka borbenoj sredini terena?

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobitnik Nobelove nagrade, beleži opadajuću društvenu moć komercijalne porodice Forsajt iz više srednje klase kroz tri generacije, počevši od viktorijanskog Londona tokom 1880-ih do ranih 1920-ih. Džon Golsvordi (engl. John Galsworthy; Kingston na Temzi, 14. avgust 1867 — London, 31. januar 1933), bio je engleski romanopisac i dramaturg. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1932. godine.[1] U svojim delima kritikovao je britanski klasni sistem i materijalizam viših klasa. Još jedan čest motiv bile su nesrećno udate žene.[2] Najpoznatije delo mu je „Saga o Forsajtovima“ (The Forsyte Saga, 1906—1921) i njeni nastavci „Moderna komedija“ (A Modern Comedy) i „Kraj poglavlja“ (End Of The Chapter). Dramu „Srebrna kutija“ (The Silver Box) napisao je 1906.[3] Godine 1921. postao je prvi predsednik međunarodnog PEN centra.[4] Po njemu je u Beogradu nazvana Ulica Golsvordijeva...

STRAH OD MALIH BROJEVA: Ardžun Apaduraj **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Strah od malih brojeva : ogled o geografiji gneva / Ardžun Apaduraj ; prevela s engleskog Slavica Miletić Jedinstveni naslov Fear of Small Numbers. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2008 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 157 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Miletić, Slavica Zbirka Biblioteka XX vek ; 167 ISBN 978-86-7562-071-6 (BXXV; broš.) Napomene Prevod dela: Fear of Small Numbers / Arjun Appadurai Prema Predgovoru, ovaj rad je nastao u drugoj fazi dugoročnog komparativnog projekta o masovnom etnocidnom nasilju u svetu, započetog 1989. godine. Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 4 Bibliografija: str. 151-153 Registar. Predmetne odrednice Globalizacija Etnički sukobi Strah od malih brojeva govori o «masovnom nasilju motivisanom kulturnim razlikama». Ima sledeća poglavlja: 1. Od etnocida do ideocidi, 2. Civlizacija sukoba, 3. Globalizacija i nasilje, 4.Strah od malih brojeva, 5. Naši teroristi, mi sami i 6. Globalizacija odozdo u doba ideocida.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma. Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak Porodica Onore de Balzak je sin malograđanskih roditelja. Otac, Bernar Fransoa, rođen u Tarnu, regionu južne Francuske, bio je čuven po svojoj originalnosti. Majka mu je Parižanka, iz porodice koja je držala trgovinu gajtana i čoje. Imala je osamnaest godina kada se udala za supruga koji je imao pedeset. Svom prezimenu je dodao plemićko de 1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.[1] Detinjstvo i rana mladost Vendomski koledž (gravira A. Queyroy) Portret iz 1820. godine (Achille Devéria) Detinjstvo je proveo na imanju svojih roditelja, obavljajući poljske radove. Od sedme do četrnaeste godine provodi dane u Vendomskom koledžu, ne videvši nijednom roditeljski dom. Njegov život u ovom kaluđerskom zavodu nije nimalo srećan. On, koji je bio navikao na slobodno vaspitanje, morao je da se povinuje strogim propisima ovog poluvojničkog, polukaluđerskog koledža, da živi između četiri zida, sedeći na klupi. Umesto da radi svoje školske zadatke, predavao se svojim unutrašnjim snovima. Ipak, u dvanaestoj godini bude se njegove književne sposobnosti. U četvrtom razredu stekao je reputaciju pisca. Ovaj učenik, najviše kažnjavan u razredu, postaje strastan čitač. Ništa nije izgledalo nedostupno inteligenciji ovog čudesnog deteta koje je čitalo dela svih vrsta, istorijska, filozofska, naučna, književna. Čak je i rečnike čitao sa uživanjem. Nastavlja školovanje u rodnom mestu.[1] Balzak je prešao da živi u Parizu 1814. godine kada mu je otac tamo premešten. Njegovo pohađanje Pravnog fakulteta u Parizu se poklopilo sa početkom francuske restauracije. Ulazio je u različite poslovne poduhvate koji su mu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Bio je štampar, izdavač, slovolivac, vlasnik listova. Propao je u poslu sa slovolivnicom i štamparijom. Posle tog finansijskog sloma dugovi će ga pratiti čitav život.[1] O Balzaku Balzak je bio veoma osećajne prirode. Sam je često govorio, sa žalošću u srcu, da ga je priroda namenila osećajnom životu, životu srca. Govorio je da ga je priroda stvorila za ljubav i nežnost, a sudbina ga je nagnala da ispisuje svoje želje, umesto da ih proživljava. Uprkos raznim nedaćama, Balzak se nikad nije osećao potpuno pobeđen. Njegova se hrabrost, izdržljivost i upornost pokazuju jačim od njegove bede i trenutne malodušnosti. On se na kraju uvek uspravljao i hrabro borio sa životom, čineći podvige u koje malo ko može da poveruje. Za deset dana je napisao Pjeretu, za osam dana je napisao trećinu velikog dela Izgubljene iluzije, za tri noći Matoru devojku, i to usred najvećih neprilika, trzavica i borbi. Da bi objavio jednu svoju pripovetku u prvom broju Pariske hronike, čiji je direktor postao, Balzak za noć smišlja, piše i štampa Bezbožnikovu misu. Balzak je veseo i dobar. Njegova dobrota ima u sebi nečeg detinjeg i prijemčivog što osvaja na prvi dodir. Balzak je i uobražen i ta njegova mana prelazi ponekad u nevaspitanje. Bio je sujetan, gord i samoljubiv. Nije mogao da savlada nagon za isticanjem svoje ličnosti. Voleo je da se pokaže, da se zapazi i istakne. Ne može da savlada ni poriv za precenjivanjem svog dela i govorio je najveće pohvale o svojim romanima, koji su “remek dela”, “veličanstveni spisi”, ”velike tvorevine”.[1] Evelina Hanska Balzakov dom u ulici Fortune Portret Eveline Hanske iz 1825. godine ( Holz von Sowgen) Poljska plemkinja, Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je započela prepisku sa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnom Strankinjom koja se divi Balzakovim delima, razvila se obostrana ljubav. Sa gospođom Hanskom se sastao najpre u Švajcarskoj, zatim u Beču i Petrogradu. Nakon što je postala udovica 1842. godine, gospođa Hanska je odbila ruku Balzaka. Sa njom je zatim putovao po Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Belgiji. Venčao se sa gospođom Hanskom 1850. godine u Berdičevu, u Ukrajini.[1] Društvena angažovanost Bio je predsednik Društva književnika. Dva puta se kandidovao za Francusku akademiju. Prvi put (1839) je povukao kandidaturu u korist Viktora Igoa, a drugom prilikom (1849) je dobio samo dva glasa. Stil pisanja Prva strana Balzakovog rukopisa Beatrisa Iz želje za novcem i slavom pisao je ono šta je smatrao popularnim, i čime bi mogao da privuče širi krug čitalaca. Napisao je čitavu biblioteku u relativno kratkom vremenskom periodu od dvadeset godina. Često je pisao i po 16 sati dnevno uz pomoć sveće ne bi li što pre objavio svoje delo. Nije posvećivao neku naročitu pažnju ni frazama, ni slikama, ni nijansama stilskog savršenstva, izražavajući se često plačljivo, sentimentalno, kao najbanalniji pisci masovne pučke literature. Ovakvo pisanje rezultovalo je time da većina njegovih dela daje utisak nedovršenosti i neurednosti, ima grešaka u tekstu, a pojedini delovi su površni ili nedovršeni.[2] Realizam Balzak se smatra prethodnicom književnog realizma jer upotrebljava detalje, posebno detalje objekata za ilustraciju života svojih likova. Balzak je namerno i sistematski donosilac novina. Kao romansijer svestan je svoje originalnosti i smatra svoju tehniku širokom i podesnom za neočekivane obrte.[3][4] Likovi propalih karijerista, nesretnih ljubavnika, suludih škrtaca, deklasiranih dostojanstvenika bonapartističkog carstva predstavljaju uvod u novu modu književnog stvaranja, koja će se po svim evropskim književnostima razviti pod zajedničkim nazivom realizam.[2] Onore de Balzak i Gistav Flober imali su veliki uticaj na kasnije realističare i naturaliste: Gi de Mopasan, Žorž-Šarl Ismans, i u Engleskoj Džordž Eliot. Likovi Balzak je prvi upotrebio mehanizam vraćanja istih likova kroz svoje knjige kako bi izrazio jedinstvo društva koje slika. Princip ponovnog pojavljivanja ličnosti nema samo to preimućstvo da izaziva gotovo automatsko umnožavanje i pronalaženje strukture romana, on donosi i značajno rešenje problema odnosa između romana i stvarnosti, savršeno pravdajući uvođenje stvarnih ličnosti u okvire romanesknog sveta. Kod Balzaka postoje dve krajnosti: s jedne strane ličnosti kao što su kraljevi i carevi, ličnosti nezamenljive zato što su samom svojom prirodom predodređene da pojedinačno budu poznate kao takve, ali o kojima upravo zbog toga romanopisac ne može ništa reći; s druge strane nepoznate ličnosti o kojima može da kaže sve što hoće zato što samom svojom prirodom mogu biti zamenjene, što ih je uvek mnogo i jer je normalno da nam imena budu nepoznata.[4] Balzak je svojim književnim delom obuhvatio čitavo francusko društvo svoga vremena: rojalističku aristokratiju, koja se ne snalazi u vrtlogu stvaranja novog društva, i nove grube elemente mladih građanskih snaga u rađanju: pustolove, novorođene bogataše, propalice, deklasirane činovnike, korumpiranu administraciju, novinare, provincijalne gospođice, advokate, popove, legitimističko plemstvo itd.[2] Dela Iako je odrastao daleko od Pariza, Balzak je bio dosta vezan za ovaj grad. Svoja najbolja dela je napisao u Parizu ili o Parizu. Ljudska komedija Nekoliko tomova Balzakovih dela iz 1901. godine Ljudska komedija (La Comédie humaine) zajednički je naziv za njegove romane, međusobno povezane, u kojima je nastojao da pruži sliku o svom vremenu, društvenim i istorijskim, filozofskim kretanjima, da prikaže život svih društvenih klasa i slojeva, da osvetli tajne čovekove psihe. U predgovoru Ljudskoj komediji (objavljenom 1842. godine) naglasio je da će to biti istorija koju su zaboravili toliki istoričari, istorija naravi.[1] Predvideo je da Ljudska komedija sadrži 137 dela, ali je stigao da napiše 91 delo. Tom broju se mogu dodati još tri romana koje nije predvideo prvobitnim planom. U broj od 94 dela ne ulaze Golicave priče ni Balzakovi mladalački romani napisani pre 1829. godine. Studije naravi Studije naravi razvrstane su po temama u šest grupa: Prizori iz privatnog života (Čiča Gorio), Prizori iz provincijskog života (Evgenija Grande, Izgubljene iluzije), Prizori iz pariskog života (Sjaj i beda kurtizana, Rođaka Beta, Rođak Pons), Prizori iz političkog života (Jedna mračna afera, Poslanik iz Arsija), Prizori iz vojničkog života (Šuani), Prizori iz seoskog života (Ljiljan u dolu). Filozofske studije Šagrinska koža Traganje za apsolutnim Analitičke studije Analitičke studije sadrže samo jedno delo koje nije roman već ogled Fiziologija braka

IST4 44866) BILO JE TO OVAKO 1 i 2 , Mira Marković , Novosti Beograd 2015 , Posle petnaest godina ćutanja u izgnanstvu, a ispunjavajući poslednju želju svog muža Slobodana, Mira Marković otvara javnosti do sada potpuno nepoznatu priču o svojoj porodici; o precima, tragediji svoje majke Vere Miletić, ocu Momi Markoviću, zaljubljivanju u Slobodana, deci Mariji i Marku, teškom usponu i još težem padu, jugoslovenstvu, ulozi stranaca u razbijanju Jugoslavije, pokušajima Miloševića da se nosi s velikim silama i još većim izazovima, ulozi Holbruka i drugih misionara koji su na Balkan dolazili kao mirotvorci, a suštinski su raspirivali vatre. Ovo je jedinstvena memoarska knjiga; Mira Marković, uprkos činjenici da su je godinama i levi i desni predstavljali kao veliko zlo i da je u izgnanstvu, ne piše osvetnički, ne obračunava se ni sa kim, već nudi svedočenje o ljudima i vremenu, o poltronima i konvertitima, o saradnicima koji su njoj i njenoj porodici prvi okrenuli leđa, o vođama “oktobarske revolucije” 2000. o izdaji, ružama i trnju, dramatičnoj noći u vili `Mir` kada je uhapšen njen muž, o haškim danima i smrti Slobodana, o tome kako se našla na crvenoj Interpolovoj poternici, o danima izgnanstva u Moskvi. Sigurni smo da će ovo obimno dvotomno delo simboličnog naslova `Bilo je to ovako` - zbog načina kako je napisano - postati nezaobilazno štivo kada se bude pisala neselektivna srpska istorija. Mira Marković, pišući o najtežim srpskim godinama, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ni mrzitelje, ni obožavaoce, ni neutralne. Ovo je priča koja je nedostajala. mek povez, format 16,5 x 23,5 cm , ilustrovano , 480 + 507 strana ,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je srpski esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje! Beograd XXI veka: iz starih utopija i antiutopija - Ivo Tartalja Mnogi pisci starog i novog doba opisuju grad kakav prema njihovom shvatanju treba da bude sazdan. Ukoliko su im zamislili neostvarive, njihovi se opisi nazivaju utopije. Neki drugi pisci, ili isti pisci u drugim vremenima, više su skloni da govore o tome kakav grad ne treba da postane. Kao da su puke replike u polemici sa utopistima, njihovi su spisi prozvani antiuptopije ili distopije.“ Sadržaj: GODINA 2071. Grad iz mašte i grad maštanja Beograd na karti utopija Objavljivanje teksta Ko je mogao biti autor Podatak Arkadija Varađanina Neiščitani pisac Podudarne teme Đorđa Natoševića Bledi obrisi razvalina GODINA 2095. Antiutopija Svetolika Rankovića GODINA 2011. Prognoza – ili utopija? – Stojana Novakovića LETA GOSPODNJEG 1989. PRILOZI Milan Jovanović, Nove Varoši – Novi Beograd Beograd posle 200 godina Svetolik Ranković, U XXI veku Stojan Novaković, Nakon sto godina Ivo Tartalja (Beograd, 31. jul 1930 — Beograd, 3. novembar 2020) bio je srpski teoretičar i istoričar književnosti, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i počasni član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u kojem se nalazi porodična Zbirka porodice Tartalja. Biografija Ivo Tartalja rođen je 31. jula 1930. u Beogradu, u jednoj od poslednjih grofovskih porodica na Balkanu.[1] Njegov otac bio je književnik i pesnik Gvido Tartalja a stric slikar Marino Tartalja.[2] Tartalja se školovao u Beogradu, gde je završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, Prvu mušku gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet (filozofska grupa), na kome je doktorirao 1961. godine.[2] Radio je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filozofskog, potom Filološkog fakulteta od 1955. do penzionisanja 1995. godine.[2] Pored redovne nastave na fakultetu izvodio je tečajeve za postdiplomsku nastavu u Beogradu, Novom Sadu i Prištini.[2] Po više semestara takođe je održavao nastavu iz teorije književnosti na novoosnovanim fakultetima u Nišu i Kragujevcu.[2] Od osnivanja Instituta za književnost i umetnost (najpre Centra za teoriju književnosti i umetnosti) radio je u ekipi osnivača i više godina kao referent za estetiku (1960–1968).[3] Radio je kao sekretar Odbora za kritička izdanja u SANU (1972-1975), kao član uredništva biblioteke „Književna misao“ Srpske književne zadruge, edicije „Srpska književna kritika“[4] Instituta za književnost, kao i u redakcijama više periodičnih publikacija. Preminuo je 3. novembra 2020. godine u Beogradu.[2] Tartalja je bio počasni član i osnivač Adligata.[5] Dela Kao posebna izdanja objavio je knjige: Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba (Srpska akademija nauka i umetnosti, 1964), - doktorska disertacija[6] Đure Daničića lekcije iz estetike ( Institut za književnost i umetnost, 1968)[7] Pripovedačeva estetika, prilog poznavanju Andrićeve poetike (Nolit, 1979)[8] Beograd 21 veka – iz starih utopija i antiutopija (Srpska književna zadruga, 1989)[9] Put pored znakova (Matica Srpska, 1991, Zavod za udžbenike, Banja Luka, 2006)[10] Teorija književnosti za srednje škole (Zavod za udžbenike, Beograd, 1998, 2000, 2003, 2006, 2008, 2013)[11] Do praestetike (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007)[12] Pesma o pesmi: širom književnosti (Srpska književna zadruga, 2013)[13] Estetika Đure Daničića, posthumno, 2019.[14] Priredio je za štampu Studije i kritike Ljubomira Nedića, tri knjige Sabranih dela Bogdana Popovića (O umetnosti i stilu, Književna teorija i estetika, Listići i drugi članci), i knjigu Vojina Rakića Bogdan Popović iz razgovora davnih. Uredio je i pojedine zbornike. Bibliografija njegovih radova objavljenih do 1986. godine objavljena je u sklopu dela „Anali Filološkog fakulteta” 1979. i 1996. godine.

Izdavač: Književno-izdavačka zajednica A-Š Delo, Beograd Biblioteka Spaljenih knjiga, knjiga br. 2 Prevod: Veselin Mrđen Pogovor: Dušan Makavejev Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 353 Sadržaj priložen na slikama. Vrlo dobro očuvana. S A D R Ž A J: 1. Biologija i seksologija pre Frojda 2. Per Gint 3. Praznine u seksualnoj teoriji i psihologiji 4. Razvoj teorije orgazma 5. Razvoj vegetoterapijske tehnike analize karaktera 6. Jalova biološka revolucija 7. Prodor u carstvo vegetativnog sistema 8. Orgastički refleks i tehnika vegeto-terapije sa stanovišta analize karaktera 9. Od psihoanalize do biogeneze Dr Vilhelm Rajh (1897‒1957), austrijski psihoanalitičar jevrejskog porekla, jedan od briljantnih učenika i naslednika Sigmunda Frojda i borac za slobodno društvo koje nije u sukobu sa iskonskim ljudskim potrebama, bio je najproganjaniji naučnik 20. veka. U svojim kasnijim istraživanjima uspeo je da detektuje postojanje eterične energije koju je nazvao „orgon“ – prvobitna, sveprisutna kosmička životna energija. Beži pred nacistima, koji spaljuju njegova dela, i nastavlja rad u Americi, ali ga tamošnja Agencija za lekove i hranu optužuje za nadrilekarstvo, a FBI ga lišava slobode i spaljuje tone njegovih knjiga i drugih materijala. Rajh umire u izolaciji, u zatvoru, ali njegove ideje i dalje raspaljuju maštu čovečanstva. (K-107)

Raško V. Jovanović : OD ISTOG SLUŠAOCA I - II , RDU Radio-televizija Srbije Radio Beograd 2010, Knjiga I (1976 - 1992), str. XII, 338 стр., стр. XIII-XXXIII ; 24 cm + Стр. IX-XI: Реч радио критике / Ђорђе Малавразић Напомене и библиографске референце уз текст Knjiga II (1993 - 2006), VIII, 366 стр., стр. IX-XXXIV ; 24 cm Predmetne odrednice Радио емисије, културно-уметничке -- Југославија -- 1976-1992 -- У штампи Očuvanost 4-. Više od tri decenije prof. dr Raško V. Jovanović piše osvrte i komentare na redovni program, pre svega Radio Beograda, ali i drugih radio-stanica u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, i objavljuje ih u novinama i časpisima ili preko radio talasa. Iz tih izvora nastala zbirka tekstova, u dva toma (I - 1976-1992, II - 1993-2006), predstavlja jedinstvenu hroničarsku i kulturnu građu, korisnu za svako buduće proučavanje istorije radiofonije. Jovanović Raško V., 1932-2022 Prof. Jovanović bio je književnik, teatrolog, pozorišni i radio kritičar, redovni profesor i predsednik Umetničkog saveta “Nušić” Fondacije u Beogradu. “Kada pomislite na kvalitetnu i objektivnu pozorišnu kritiku, uvek vam je Raško Jovanović pred očima. Kada pomislite na pozoršte i Akademiju umetnosti, neizostavno će i Raško Jovanović biti deo misli. A kada kažete: život i delo Branislava Nušića, imate utisak kao da su bili savremenici i najbolji drugovi. Ne bi „NUŠIĆ“ FONDACIJA znala sve to što je do sada naučila – da nije tu sa njom i Raško. Raško je bio simbol zlatnog doba beogradskog kulturnog života.”, ističu iz Nušić fondacije. Raško V. Jovanović je rođen 18. avgusta 1932. godine u Beogradu. Diplomirao je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu 1955. godine. Doktorirao je 1968. godine na Filološkom fakultetu. Od 1956. do 1964. godine bio je kustos Muzeja pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, a od 1964. do 1972. godine rukovodilac Arhiva i Muzeja i šef Dramaturškog odeljenja Narodnog pozorišta u Beogradu. Od 1973. do 1981. godine radio je kao naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Od 1982. do 1985. godine bio je umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta, a od 1986. do 1992. godine naučni saradnik i naučni savetnik u Institutu za novinarstvo u Beogradu. Od 1965. do 1969. godine bio je sekretar Uredničkog odbora časopisa „Scena“, a od 1970. do 1972. godine glavni i odgovorni urednik časopisa „Pozorišna kultura“. Bavio se i pedagoškim radom: od 1971. do 1976. godine bio je docent na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, a od 1995. do 2004. godine redovni profesor za predmete Istorija drame i pozorišta i Mediji masovnih komunikacija na Akademiji umetnosti u Beogradu, na kojoj je od 1998. do 2001. godine bio i dekan. Bio je autor zapaženih teatroloških studija, kao i brojnih pozorišnih i književnih kritika i eseja. Od 1955. godine objavljuje književne i pozorišne kritike i eseje u časopisima: „Književnost“, „Pozorište“, „Scena“, „Letopis Matice srpske“, „Pozorišna kultura“, „RTB teorija i praksa“, „Republika“, „Izraz“, kao i u listovima: „Borba“, „Politika“, „Delo“, „Književne novine“ i tako dalje. Objavljivao je naučne i stručne radove u: „Teatronu“, „Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku“ i u časopisu „Novinarstvo“. Od 2002. do 2006. godine bio je pozorišni kritičar časopisa: „Drama“, a od 2008. godine je saradnik u „Pečatu“. Jedan je od retkih kritičara koji je redovno pratio radijski program i o njemu pisao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autobiografski memoari francuskog pisca Alphonsea Daudeta. Rođen sam 13. svibnja 18..., u gradu u Languedocu gdje, kao i u svim gradovima na jugu, ima puno sunca, poprilično prašine, samostan karmelićanki i dva-tri rimska spomenika. Alfons Dode (franc. Alphonse Daudet; Nim, 13. maj 1840 — Pariz, 16. decembar 1897) bio je francuski književnik. Biografija Dode je rođen u Nimu, u Landoku 1840 godine.[1] U detinjstvu su ga roditelji, zbog slabog zdravlja, poslali na selo, gde je naučio provansalski jezik i naslušao se provansalskih legendi. Porodica mu se preselila u Lion 1849. gde je Dode išao u gimnaziju. U Pariz je otišao 1857 godine. Prva dela bila su mu zbirka pesama Ljubavnice i autobiografski spis Mališan. Ozbiljno bolestan, otputovao je na jug Francuske 1861. godine, a potom u Alžir. Godine 1863. otputovao je na Korziku, a malo kasnije je boravio kod svojih rođaka u zamku Montoban. Sva ova putovanja su važna jer će biti izvor utisaka za njegova dela Pisma iz mog mlina (1860), koja su ga učinila slavnim, i za romane o Jugu, od kojih je najčuvenija triologija o Tartarenu Taraskoncu. Tu je stvorio besmrtan tip južnjaka, hvalisavog dobričine, koji je pomalo i Don Kihot i Sančo Pansa.[2] Zatim slede brojni romani: Fromon Mlađi i Risler stariji (1874), Žak (1876), Nabob (1887), Kraljevi u izgnanstvu (1879), Numa Rumestan (1881), Jevanđelist (1883), Safo (1884), Besmrtnik (1888).[3] Tu su i mnoge knjige pripovedaka i drama Arlezijanka (1872). Umro je 1897. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Delo Mese Selimovica, tumacenja proze i poezije, postmodernizam Hans - Jurgen Helse - Dileme postmoderne Poniz - O avangardi i modernizmu (postmodernizam je ipak lep san) Bodrijar - Rad i smrt Katalin ladik Kurt Vonegat - Izvestaj o barnhaus efektu .... Polja je naučni časopis za književnost i teoriju koji izlazi od jula 1955. godine, sa povremenim prekidima, do danas. O časopisu Časopis Polja regionalno prepoznatljiv novosadski časopis u kome su sudelovali kao autori vodeći književnici i umetnici regionalne umetničke scene. U svojoj ranoj fazi, posebno je ohrabrivao avangardni i neoavangardni izraz novosadske i šire, jugoslovenske umetničke scene.[1] Časopis je izlazio sa različitim podnaslovima: na početku kao Mesečnik za umetnost i kulturu, od broja 37 (1959) kao List za kulturu i umetnost, od broja 167 (1973) kao Časopis za kulturu i umetnost, od broja 191 (1975) kao Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja, od broja 420 (2002) kao Časopis za književnost i teoriju. Prvobitno izlazi na latinici, od broja 399 (1992) izlazi na ćirilici, potom od 2002 ponovo na latinici, i od broja 480 (2013) opet na ćirilici.[2] Istorijat Prvi broj časopisa Polja objavljen je 1955. godine u okviru novosadske Tribine mladih, koja je bila poznata po promovisanju novih, avangardnih tendencija u ondašnjoj umetnosti i posebno književnosti. Sve do kulminacije jugoslovenske krize devedesetih, časopis se, s manjim prekidima, redovno pojavljivao i promovisao najnovije tendencije književnosti i umetnosti. Početkom devedesetih se časopis, zbog nedostatka finansijskih sredstava gasi, da bi se već krajem devedesetih ponovo pokrenuo, u okviru izdavačke delatnosti Kulturnog centra Grada Novog Sada....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hugo Klajn (Vukovar, 30. septembar 1894 — Beograd, 2. decembar 1981) bio je jugoslovenski lekar, reditelj, profesor i šekspirolog.[1][2] Biografija Hugo Klajn je rođen u Vukovaru, u hrvatsko-jevrejskoj porodici, koja je generacijama živela u Hrvatskoj. Osnovnu i srednju školu završio je u Vukovaru.[3] Učenik Sigmunda Frojda doktorirao je medicinu 1919. god. na Medicinskom fakultetu u Beču.[1] Između dva svetska rata radi kao lekar u Beogradu, te prevodi i piše tekstove iz oblasti psihoanalize. Uz Nikolu Šugara, smatra se ocem psihoanalize u Jugoslaviji. Klajn je dao posebno originalni doprinos izučavanju ratnih neuroza svojom studijom iz 1945. godine, `Ratna neuroza Jugoslavena` (objavljenom tek 1955. godine, u izdanju Sanitetske uprave JNA). Od 1945. god. postaje stalni reditelj u Narodnom pozorištu u Beogradu.[2] Režirao u narodnim pozorištima u Sarajevu, Nišu, Skoplju, Mostaru, Banjaluci i Splitu. Režirao niz pozorišnih predstava („Hamlet“ Šekspira, „Šuma“ Ostrovskog, „Gospoda Glembajevi“ Krleže, „Pobuna na Kejnu“ Vouka, „Živi leš“ Tolstoja“) i televizijskih drama (kao što je „Dnevnik Ane Frank 1959. god).[1] Pozorišni kritičar, prevodilac i poznavalac Šekspirovih dela, pisac eseja i knjiga iz oblasti pozorišta: „Osnovni problemi režije“, „Šekspir i čoveštvo“, „Pojave i problemi savremenog pozorišta“ kojima udara osnove modernom i naučno-analitičkom teatru kome težimo i danas. Dobitnik nagrade Vlade FNRJ za režiju i Sedmojulske nagrade za životno delo. Pedagoškim radom na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (sadašnji Fakultet dramskih umetnosti) se bavio od 1949. godine, kao profesor pozorišne režije, a od 1949. god do 1952. god je predavao i psihologiju. Svojom dvadesetogodišnjom praksom reditelja-analitičara koju je preneo na svoje učenike i pretočio u svoje delo „Osnovni problemi režije“, Dr Hugo Klajn je utro put mnogim generacijama koje i danas pokušavaju da ga prate. Tako da i danas kada govorimo o sistemu glume i režije po kome se rukovode umetničke škole u svetu, govorimo o „Sistemu glume“ Stanislavskog i „Osnovni problemi režije“ dr. Huga Klajna, koji zajedno čine osnovicu za obrazovanje novih generacija umetnika poznatom kao „Sistem Klajn-Stanislavski“. U braku sa suprugom Stanom (1905–1986), rođenom Đurić, imao je sina, akademika i lingvistu Ivana Klajna. Stana je iz prethodnog braka sa Vladislavom Ribnikarom imala ćerke Milicu i Ivanu i sina Slobodana.

U dobrom stanju Istorija antičke književnosti / I. M. Tronski ; [preveli Miroslav Marković i Bogdan Stevanović] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1952 Beograd : Naučna knjiga, 1952 (Beograd : Borba) Fizički opis 483 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Marković, Miroslav, 1919-2001 = Marković, Miroslav, 1919-2001 Stevanović, Bogdan Prevod dela: История античной литературы Registar. Predmetne odrednice Antička književnost -- Istorija Tronski, Josif Mojsejevič, 1897-1970 SADRŽAJ I DEO: GRČKA KNJIŽEVNOST 1. Istoriski značaj antičke književnosti 2. Pojam antičkog društva 3. Izvori za proučavanje antičke književnosti I ODELJAK: ARHAJSKI PERIOD GRČKE KNJIŽEVNOSTI Glava I: Preknjiževni period 1. Grčki folklor 2. Kritsko-mikensko doba Glava II: Najstariji književni spomenci 1. Homerski ep 1) Mit o Trojanskom ratu 2) Ilijada 3) Odiseja 4) Vreme i mesto postanka homerskih spevova 5) Aedi i rapsodi. Heksametar 6) Homersko pitanje 7) Homerska umetnost 2. Heziod Glava III: Razvitak grčke knjmževnosti u periodu postajanja klasnog drunggva i države 1. Grčko društvo i kultura UP-U veka 2. Pohomerski ep 3. Lirika 1) Vrste grčke lirike 2) Elegija i jamb 3) Monodiska lirika 4) Horska lirika 4. Zametanje književne proze II ODELJAK: ATIČKI PERIOD GRČKE KNJIŽEVNOSTI Glava I: Grčko društvo i kultura U-1U veka 1. Procvat i kriza atinske demokratije (V vek) 2. Raspadanje polisnog sistema (IV vek) Glava II: Razvitak drame I I. Obredni izvori grčke drame 1 2. Tragedija 1 1) Poreklo i struktura atinske tragedije 1 2) Atinsko pozorište 1 3) Eshil 1 4) Sofokle 1 5) Euripid 3. Komedija ... ..154 1) Folklorne osnovne komedije ...154 2) Sicilijanska komedija. Epiharm ...150 3) Stara atička komedija ...157 4) Aristofan ...59 5) Srednja komedija ....166 Glava III: Proza U-1U veka ............ 167 1. Istoriografija ............ 168 2. Besedništvo .......... 174 3. Filozofski dijalog. Teorija saznanja ........ 180 III ODELJAK: HELENISTIČKI I RIMSKI PERIOD GRČKE KNјIŽEVNOSTI Glava I: Helenističko drupggvo i njegova kultura ...... 190 Glava P: Povoatička komedija ............ 199 Glava Š: Aleksandriska poezkja .......... 210 Glava IV Helenistička proza ............ 228 Glava V: Grčka književnost perioda Rimskog Carstva .... 234 1. Grčka pod rimskom vlašću .......... 234 2. Aticizam ................ 238 3. Plutarh ................ 240 4. Besedništvo. Druga sofistika .......... 243 5. Lukijan ................ 246 6. Pripovedačka proza. Roman .......... 254 7. Poezija ................ 265 II DEO: RIMSKA KNјIŽEVNOST IV ODELJAK: RIMSKA KNјIŽEVNOST PERIODA REPUBLIKE Glava I: U v o d ............ 269 1. Istoriski značaj rimske književnosti ...... 269 2. Periodizacija rimske kn^Jževnosti ...... 272 Glava P: Preknjižsvni period .......... 272 Glava III: Prvi vek rimske književnosti...... 280 1. Rimsko društvo i kultura III i prve polovine II v. pre n. e. 280 2. Prvi pesnici.............. 281 3. Plaut ................ 286 4. Enijs i njegova škola. Terencije ...... 299 5. Pozorište u Rimu .......... .. 308 6. Proza. Katon ............ 310 Glava IV: Književnost poslednjeg veka republike ...... 312 1. Rimsko društvo i kultura poslednjeg veka republike .... 312 2. Književnost krajem II i početkom I v. pre n. e. 317 3. Ciceron ....... 321 4. Opozicija protiv ciceronizma. Rimska ietoriografija krajem republike ........332 5. Lukrecije .... 339 6. Aleksandrinizam u rimskoj poeziji. Katul .... 345 ODELJAK V: RIMSKA KNјIŽEVNOST CARSKOG PERIODA Glava I: Rimska klјižsvnost iz doba prelaza pa Carstvo (Avgustov vek) 1. Rimsko društvoi kultura „Avgustovog veka“ ....355 2. Vergilije ....355 3. Horacije ....366 4. Rimska elegija ....377 5. Tibul ....383 6. Propercije ....396 7. Ovidije ....399 8. Tit Livije 402 Glava II: Srsbrni vsk rimske književnosti ....410 1. Rimsko društvoi kulturaI veka n. e. ....413 2. „Novi“ stil. Seneka ....413 3. Poezija Neronovog doba ....420 4. Petronije ....432 5. Fedar ...442 6. Reakcija protiv„novog“ stila. Stacije ....442 7. Marcijal ....444 8. Plinije Mlađi ....447 9. Juvenal ....451 10. Tacit .... 455 Glava III: Pozna rimska književnost ....458 1. Drugi vek naše ere ....458 2. Treći-šesti vek naše ere ....464 Indeks ....487