Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

NOVA PLANETA - Ranko Pavlović Istočno Sarajevo 2014 88 str ilustracije Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [2] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[2] Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika. L.1.O.2.P.1.

Set u kožnoj futroli. 1) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrno nalivpero / pero od 14-karatnog zlata Proizvođeno je između 2/1965. i 8/1970. Boja tela: crna Boja poklopca: `silvexa` (srebrna) Boja prstena na telu: srebrna Engleski: Pelikan 20 Silvexa Fountain Pen / Black / Nib: 14 ct gold (M20 Silvexa Black) 2) Pelikan 20 Silvexa crno/srebrna mehanička olovka / mine od 1,18mm Proizvođeno 1970-tih. Engleski: Pelikan 20 Silvexa Mechanical Pencil / Black/Silver / 1.18mm Leads Obeleženo je da je komplet polovan bez oštećenja ali najverovatnije je samo par puta korišćen. Odlično je očuvan. Stajao je u futroli i samo se na donjem delu futrole vide male bele tačkice, a unutar futrole su na dva mesta ispisani inicijali. Nalivpero je poređeno radi potvrde serije na sledećem sajtu: https://www.pelikan-collectibles.com/en/Pelikan/Models/Revised-Piston-Fillers/P1-Other/index.html Nema takvih podataka i o mehaničkim olovkama. Dimenzije nalivpera: dužina 131mm, duzina tela: 115mm, dužina poklopca 61mm Težina: 16g Dimenzije mehaničke olovke: dužina 132mm Težina: 18g Težina seta sa futrolom: 78g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano knjiga je u odličnom stanju - kao nova Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada.

МУЗЕЙ-УСАДЬБА Л. Н. Толстого ЯСНАЯ ПОЛЯНА 24 открытки Foto: Е. Стоналова Izdavač: Издательство Планета, Москва 1976. Set od 24 razglednice, 21x9cm Dobro očuvano (omot iskrzan, vidite foto) - LAV TOLSTOJ I JASNAJA POLJANA Odavno se stvorila neraskidiva veza između imena velikog ruskog pisca Lava Tolstoja i tog kutka Rusije, Jasne Poljane, gde je rođen i živeo poslednje godine svog života. Jasna Poljana za Tolstoja nosi utiske srećnog, poetskog vremena detinjstva, i prvo upoznavanje sa prirodom, i prva osećanja neraskidive veze sa ljudima. Evo dnevničkog zapisa za 10. jun 1891: `Skoro je leto. Ivan i Marija, miris trulog meda od kamilice, različka i tišina u šumi, samo pčele i insekti neprestano bruje u krošnjama drveća. Danas sam ga pokosio, dobro` Ali čak iu selu, u svojoj voljenoj Jasnoj Poljani, Leva Nikolajeviča je neprestano mučila svest o nepravdi društvene strukture carske Rusije. „Glavno je bolno osećanje siromaštva, ne siromaštva, već poniženja, potlačenosti naroda“, piše on u svom dnevniku 11. juna 1909. godine. Tolstoj je toplo odgovarao na sve što je zabrinjavalo ljude njegove epohe. Srca miliona ljudi privukla su Tolstoja kao pobornika istine, visokih moralnih i društvenih ideala. Značaj umetničkog stvaralaštva pisca, njegova svetska slava kao mislioca učinili su Jasnu Poljanu dragom i bliskom celom progresivnom čovečanstvu. Desetine hiljada pisama povezivalo je Jasnu Poljanu sa svim zemljama sveta. Odavde je, po rečima A. M. Gorkog, „zvučao strog i istinit glas“. Carska vlast nije želela da ga nadživi slava pisca. Ništa nije učinjeno da se njegovo ime ovekoveči. Zbog toga je, nakon Tolstojeve smrti, imanje Jasna Poljana propadalo. Godine 1910. V. I. Lenjin je napisao: „Umetnik Tolstoj je poznat neznatnoj manjini čak i u Rusiji. Da bi njegova velika dela bila zaista dostupna svima potrebna je borba i borba protiv takvog društvenog sistema. koja je osudila milione i desetine miliona na tamu, ugrožene uslove, teški rad i siromaštvo, potrebna je socijalistička revolucija.” Pobeda Velike oktobarske socijalističke revolucije otkrila je Tolstoja pisca mnogim milionima radnih ljudi. Rezolucijom Prezidijuma Sveruskog centralnog izvršnog komiteta od 10. juna 1921. godine, Jasna Poljana je proglašena državnim muzejom-rezervatom. Tokom godina postao glavni centar za istraživački rad na proučavanju stvaralačkog nasleđa Lava Nikolajeviča Tolstoja i centar za promociju njegovih književnih dela. Na pedesetu godišnjicu postojanja, Muzej Jasnaja Poljana dočekao je svog tromilionog posetioca. Svi koji su jednom imali priliku da posete ovo prelepo zaštićeno područje Tulske oblasti jednoglasni su da je bez Jasne Poljane nemoguće u potpunosti razumeti i doživeti Tolstojevo delo. Ovde sve, počev od čuvenih kula na ulazu u imanje, breze „Prešpekt“, aleja lipa parka „Klini“, donosi ljudima radost prepoznavanja slika prirode i života koje smo voleli od mladosti. Jasnaja Poljana kao da nas približava velikom piscu i pomaže nam da razumemo mnogo toga u njegovom delu. ___V. Lebedeva 1. Вид на усадьбу 2. Въезд в усадьбу Большой пруд 3. Березовый мостик на Нижнем пруду Клен в Нижнем парке 4. Уголок зала и гостиной в доме Толстого 5. Уголок зала в доме Толстого Портрет Л. Н. Толстого 6. Вид из кабинета на гостиную и зал Гостиная в доме Л. Н. Толстого 7. Кабинет Л. Н. Толстого Бюст Л. Н. Толстого 8. Дорога между Старым Заказом и яблоневым садом Кабинет Л. Н. Толстого. Уголок с «рогатым» креслом 9. Спальня Л. Н. Толстого Дорога через луг по левому берегу реки Воронки 10. Калиновый луг «Любимая скамейка» Л. Н. Толстого в «Елочках» 11. Спуск к реке Воронке 12. Тропинка в зимнем лесу Ясеневая аллея 13. Дуб и береза Вид на «широкую» поляну 14. Абрамовская посадка Калиновый луг 15. Лесные засечные массивы 16. Левый берег реки Воронки. Опушка Засеки 17. Березовая роща 18. Лесное пастбище 19. Деревня Грумант 20. Река Воронка возле деревни Грумант 21. Лесная дорога через «косую» поляну Вид на деревню Грумант 22. Весна в лесу. Дорога вдоль реки Воронки 23. Кучерская изба 24. Могила Л. Н. Толстого g51

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! – U svakom slučaju – reče Strašilo – ja ću ipak tražiti mozak, a ne srce, jer budalast čovek ne bi znao šta će sa srcem čak i kad bi ga imao. – Ja ću tražiti srce – odvrati Limeni Drvoseča – jer mozak čoveka ne čini srećnim, a sreća je najbolja stvar na svetu. Kada strašan ciklon pogodi Kanzas i odnese njihovu kućicu, devojčica Doroti i njen pas Toto obrešće se u čarobnoj Zemlji Oz. Doroti više od svega želi da se vrati kući, a u tome joj može pomoći jedino Veliki i Strašni Oz, čarobnjak koji živi u Smaragdnom gradu. Na čudesnom, uzbudljivom, ponekad i opasnom putovanju, Doroti i Toto će doživeti mnoge avanture, a usput će steći neobične prijatelje kojima će pomoći da ostvare svoje snove. Jedno od najpopularnijih dela američke književnosti za decu, ova knjiga nas uči da su upornost, hrabrost, prijateljstvo i velikodušnost vrednosti koje će nam pomoći da savladamo sve prepreke. One se nalaze u svakom od nas, samo treba da se dobro zagledamo u sebe da bismo ih pronašli. „L. Frenk Baum je deci pokazao da se magija krije u svakodnevici, čime je milione dečaka i devojčica nagnao da zavole čitanje.“ Salem Press Lajmen Frenk Baum (engl. Lyman Frank Baum; Čitenango, 15. maj 1856 — Holivud, 6. maj 1919) poznatiji kao L. Frenk Baum je bio američki dečji pisac, poznat široj publici po svom romanu „Čarobnjak iz Oza“, koji je doživeo brojne pozorišne, filmske i televizijske adaptacije. Posle Limana Frenka Bauma o Ozu su pisali i drugi pisci, čime se ovo popularno delo svrstalo među klasike dečje književnosti. Lajmen Frenk Baum rođen je 15. maja 1856. godine u gradu Čitenangu, u američkoj državi Njujork, kao sedmo od devetoro dece u porodici mešovitog, nemačkog škotsko-irskog i engleskog porekla.[1] Njegov otac Bendžamin Vord Baum bio je naftni magnat. Porodica se 1861. godine preselila u obližnju Sirakuzu. Posle nekoliko uspešnih poslovnih prilika kupio je veliku farmu u blizini koje je bio Daščani put (Plank Road), koji su koristili lokalni farmeri, a na kome je dotrajale daske zamenjivala firma „Tin Woodman” (Limeni drvoseča), koja je kasnije postala inspiracija za lik koji će se pojaviti u Baumovoj fikciji godinama kasnije. Mladi Frank je bio krhko, osetljivo dete, manje fizički aktivno od ostale dece, zbog naizgled urođene srčane mane. Imao je srčane smetnje, manifestovane sinkopom, često izazvane emocionalnim stresom.[2] Budući da su mu roditelji obezbedili školovanje kod kuće, Frenk je u detinjstvu imao malo drugova. Mnogo vremena provodio je u očevoj biblioteci. Čitajući tada popularne dečje bajke, razvio je odbojnost prema zastrašujućim stvorenjima i nasilju u njima, pa je počeo da ih adaptira i daje drugoj deci na čitanje. Kasnije je počeo da piše i sopstvene priče. Baumov Bazar, prodavnica novotarija, koju je Baum otvorio u Aberdeenu 1. oktobra 1888. godine Frank Baum okružen likovima iz predstave `Fairylogue and Radio-Plays` (`Bajkologija i Radio-drame`) (1908) Godine 1869, sa dvanaest godina, roditelji su ga upisali u vojnu školu. Stroga disciplina i naporne vežbe bile su prenaporne za njegovo zdravlje, doživeo je još jedan napad,[2] pa je školu napustio. Po povratku koći otac mu je kupio štamparsku presu. Frenk je, zajedno sa mlađim bratom Harijem, počeo da izdaje dnevne novine u kojima je, pored aktuelnih članaka, objavljivao i svoje priče i pesme. U dvadeset petoj godini života Frenk počinje da se interesuje za pozorište. Nakon neuspešnih pokušaja da nastupa u glavnim ulogama, otac mu je sagradio pozorište u Ričburgu (država Njujork). Za ovo pozorište napisao 1882. godine je melodramu „Sluškinja Aran”, za koju je komponovao i muziku i u kojoj je igrao glavnu ulogu. Dok je sa trupom bio na turneji, pozorište je izgorelo, pa su tada uništene i jedine poznate kopije Baumovog scenarija.[3] Tokom perioda u kom se bavio pozorištem, Frenk Baum je upoznao Mod Gejdž, ćerku američke sifražetkinje i borca za prava američkih Indijanaca, Matilde Džoslin Gejdž.[4] Frenk i Mod venčali su se u novembru 1882. U braku su dobili četvoro dece. Pozorišni život napustio je 1883. godine. Porodica se seli u Aberdin u Južnoj Dakoti, gde Frenk pokušava da se bavi privatnim poslom. Otvara prodavnicu `Baum`s Bazaar` (Baumov bazar) koja je propala. Posle nekoliko neuspešnih poslovnih pokušaja počinje da piše literaturu za decu,[5] čime je započeta njegova izuzetna književna karijera. Karijeru pisca započeo kao novinar, prvo u Aberdinu, a potom u Čikagu.[6] Frenk Baum umro je 6. maja 1919. godine. Podlegao je kongestivnom zatajenju srca u šezdeset drugoj godini.[2] Sahranjen je u Glindejlu, u Kaliforniji.[7] Književni rad Lajmen Frenk Baum napisao je sve ukupno 55 romana, 83 kratke priče, 200 pesama. Često je nastojao da svoja dela adaptira za pozorište ili film. U svojim pričama predvideo je medije poput TV-a, laptopa i bežičnog telefona.[1] Njegova prva knjiga, „Father Goose” („Otac Gusan”) objavljena je 1899. godine i postigla je komercijalni uspeh.[6] Sledeće godine objavio je svoje najpoznatije delo, modernu bajku za decu Čudesni čarobnjak iz Oza objavio je 1900. godine i ona je postala jedna od najčitanijih knjiga za decu. Do danas je ova knjiga doživela prevod na gotovo sve svetske jezike. Posle ovog velikog hita o Čudesnoj zemlji Oz napisao je još 13 knjiga.[1] Poslednji roman iz ovog serijala, Glinda od Oza (Glinda of Oz), Baum je završio bukvalno na smrtnoj postelji.[2] U uvodu romana „Čudesni čarobnjak iz Oza”, koju je posvetio svojoj supruzi, Lajmen Frenk Baum je napisao:[8] „ ... starovremske bajke u dečjim bibliotekama danas uglavnom nalaze mesto kao već „istorijsko” štivo. Jer, prispelo je vreme za pojavu novih „čudesnih priča”, iz kojih su dusi, patuljci i vile uklonjeni, zajedno sa svim onim zastrašujućim i jezovitim zbivanjima što su ih njihovi tvorci smišljali kako bi pojačali naravoučenije svake pojedinačne pripovesti. Savremeno obrazovanje već uveliko obuhvata i moralne pouke; i stoga današnje dete u čudesnim pričama traži najvećma zabavu, s lakoćom zanemarujući sva neprijatna iskustva. Sa tim na umu, knjigu „Čudesni čarobnjak iz Oza” napisao sam pre svega da bih ugodio današnjoj deci. Njena je težnja da bude moderna bajka, u kojoj je očuvano sve čudesno i lepo, i iz koje je izgnano sve neskladno i bolno. ” Naslovna strana prvog izdanja `Čarobnjaka iz Oza` iz 1900. godine Serijal knjiga o Zemlji Oz Čarobnjak iz Oza (The Wonderful Wizard of Oz) (1900) Čarobna zemlja Oz (The Marvelous Land of Oz) (1904) Ozma od Oza (Ozma of Oz) (1907) Doroti i čarobnjak u Ozu (Dorothy and the Wizard in Oz) (1908) Put za Oz (The Road to Oz) (1909) Smaragdni grad, prestonica Oza (The Emerald City of Oz) (1910) Krpena devojka iz Oza (The Patchwork Girl of Oz) (1913) Tiktak iz Oza (Tik-Tok of Oz) (1914) Strašilo iz Oza (The Scarecrow of Oz) (1915) Rinkitink u Ozu (Rinkitink in Oz) (1916) Nestanak princeze od Oza (The Lost Princess of Oz) (1917) Limeni drvoseča iz Oza (The Tin Woodman of Oz) (1918) Magija Oza (The Magic of Oz) (1919) Glinda od Oza (Glinda of Oz) (1920, objavljen posthumno) Druga Baumova dela o zemlji Oz Godine 1905. objavljen je i strip sa 27 priča Queer Visitors from the Marvelous Land of Oz (Čudni posetioci iz čarobne zemlje Oz), koji nije preveden na srpski jezik, kao ni naredna dela. Takođe 1905. objavljena je knjiga The Woggle-Bug Book, koja je dugo vremena predstavljala rariteti u Baumovoj bibliografiji[9] Godine 1913. objavljena je zbirka od 6 kratkih priča Little Wizard Stories of Oz (Priče malog čarobnjaka iz Oza) Godine 1921. objavljena je The Royal Book of Oz]] (Kraljevska knjiga Oza)koja je posthumno pripisana Baumuali, ali je zapravo u potpunosti delo američke književnice Rut Plamli Tomson (Ruth Plumly Thompson),[10] koja je napisala još devetnaest Oz knjiga. Osim nje, serijal o zemlji Oz su tokom nekoliko godina nastavili da pišu i drugi autori.

Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je ovo (Ovo je Duško Radović) Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 80 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1954. godina Naslovna strana i ilustracije: Mate Zlamalik Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 — Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj.[1] Biografija i karijera Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine.[2] Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima.[3] Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike.[3] Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima.[3] Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni.[3] Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre..[3] Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspješno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završetcima..[3] Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Zlatna Knjiga

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta ! Ilustracije: Danica Rusjan Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 — Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj.[1] Biografija i karijera Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine.[2] Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima.[3] Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike.[3] Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima.[3] Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni.[3] Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre..[3] Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspješno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završetcima..[3] Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Biblioteka Vjeverica

Petar Pan Džejms Metju Bari Format: 13x20 cm Broj strana: 200 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Godina izdanja: 13. april 2021. ISBN: 978-86-521-4015-2 Prevodilac: Aleksandar V. Stefanović Z Knjige za decu / Ekranizovane knjige / Klasici / Klasici književnosti za decu Starosna grupa: Školarci: 10–12 god. O knjizi Komentari 1 Sva deca, osim jednog deteta, rastu. Džon, Majkl i Vendi Darling žive s roditeljima i svojom dadiljom, psom Nanom, u mirnoj londonskoj četvrti u kojoj se obično ništa ne dešava. Ali to će se promeniti kada jedne večeri u njihovu sobu ulete Petar Pan, nestašni dečak koji ne želi da odraste, i hirovita vila Zvončica. Ovi neobični posetioci povešće mališane na nezaboravno putovanje u magičnu Nedođiju, zemlju mnogih čuda i lepote, ali i brojnih opasnosti koje će junaci morati da savladaju kako bi se vratili kući. Roman Petar Pan je jedan od najmaštovitijih i najuzbudljivijih klasika književnosti za decu. Neverovatne pustolovine i humor prepliću se sa razmišljanjima o slobodi i odgovornosti, sukobu između želja i realnosti, što ovo delo čini nezaobilaznim štivom na policama čitalaca svih generacija. K.D.S.O.2.P.5.

Naša djeca, Zagreb 1979. dobro očuvano kao na slikama extra retko u ponudi Ismet Ico Voljevica (Mostar, 1922—2008, Zagreb) bio je jedan od naistaknutijih i najnagrađivanijih hrvatskih karikaturista. Najveći deo svog života objavljivao je karikature u Večerenjem listu, knjigama i drugim izdanjima. „Grga protokol” bio je jedan od Voljevicevih neuništivih likova sa karikatura, jer je bip uvek aktuelan. Karikatura Grge protokola objavljena je u 12.830 situacija neprekidno svaki dan u Večernjem listu od 1. januara 1962. do 30. novembra 2000. godine. Ismet Voljevica Datum rođenja 18. jul 1922. Mesto rođenja Mostar Kraljevina SHS Datum smrti 30. oktobar 2008. (86 god.) Mesto smrti Zagreb Hrvatska Najvažnija dela Karikatura Grga protokol Život i karijera Uredi Rođen je 18. jula 1922. godine u Mostaru. Po završenoj gimnaziju u Sarajevu studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Na studije je otišao 1947. po naredbi tadašnje komunističke vlasti, da bi svi koji imaju gimnaziju popunili prazna mesta na fakultetima u posleratnom periodu. Tako se Voljevica iz Sarajeva našao na arhitekturi u Zagrebu.[1] Još kao student počeo je da sarađuje u humorističkom nedeljniku Kerempuh, u kojem je tri godine, do 1954., objavljivao karikaturu „Grga protokol”. Potom je Grgu objavljivao u Globusu i Narodnom listu, a onda je prešao u tadašnji NIŠP Vjesnik, gde je najpre u Vjesniku, a onda od 1. juna 1962. do novembra 2000. godine u Večernjem listu, objavio 12.830 karikaturu Grge protokola. Tako da je sa onima ranijim popularnim strip-karikaturam bila objavljena, ukupno u 15.230 raznih verzija. Stariji čitaoci Večernjeg lista sigurno se sećaju te strip-karikature koja je bila svakodnevni komentar aktuelnih zbivanja iz ugla običnog čoveka, koja je svakodnevno izlazila na poslednjoj stranici ovog lista. Ico Voljevica je za svoje vreme u kome je intenzivno stvarao karikature bio jedan od najjačih kolumnista Večernjeg lista. Posebno je bio cenjen i omiljen među čitaocima. Večernji listi i Grga zahvaljujući njemu postali su sinonimi, i Večernjem listu, koji se čitao od poslednje stranice doneli veliki tiraž. Preminuo je u Zagrebu u 87. godini života, nakon duge i teške bolesti.[2]

Entoni Horovic Dečaci iz Paun BlanaTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaO autoruEntoni Horovic (engl. Anthony Horowitz; Stenmor, Ujedinjeno Kraljevstvo, 5. april 1955) jedan je od najpopularnijih dečjih pisaca, čije se knjige prodaju u mnogim zemljama širom sveta.Britanski ministar kulture nazvao je gospodina Horovica „ne tako tajnim oružjem kako bi se dečaci motivisali da čitaju“.[1] Napisao je preko pedeset knjiga, a takođe je adaptirao i mnogobrojne serije o Herkulu Poapou koje su bazirane na romanima Agate Kristi.[2] Ovaj svestrani pisac iz severnog dela Londona svoje romane objavljuje još od svoje dvadeset treće godine, mada njegova prava popularnost nastupa tek pošto pisac zalazi u četrdesete, i to zahvaljujući pojavi Aleksa Rajdera – dečaka špijuna. Romani iz serije o Aleksu Rajderu su redovno na vrhu top listi „Njurojk Tajmsa“, a prodati su u preko dvanaest miliona primeraka širom sveta. Dela gospodina Horovica prevedena su na više od dvadeset i osam jezika. On je jedan od najsvestranijih umetnika Velike Britanije, s obzirom na broj žanrova u kojima se dokazao: beletristika, žurnalistika, pisanje scenarija za televiziju, pozorište, film i dr. [3]DetinjstvoRođen je u severnom delu Londona, a neki kažu da je njegovo detinjstvo ličilo na neki Dikinsov roman ili pak na priču braće Grim. Odgojen je u bogatoj porodici gde su ga uglavnom čuvale guvernante, a deo piščeve svakodnevice bili su takođe posluga, šoferi... Za Horovicove roditelje bi se moglo reći da su bili pomalo ekscentrični. O tome najbolje možda svedoči podatak da mu je majka jednom prilikom za rođendan poklonila ljudsku lobanju. [3] Horovic inače kaže da je već sa osam godina bio svestan činjenice da će se sigurno baviti pisanjem. Na prvom mestu zato što, kako sam pisac zasigurno ironično ističe, „nije imao talenta ni za šta drugo“. Prvi komad napisao je sa devet godina, dok je svoj prvi strogo literarni rad, Zlokobna Tajna Krederika K. Bauera objavio sa svega dvadeset i dve godine.[4] Pisac ističe da je još kao dete želeo da kreira lik dečaka tinejdžera koji spasava svet koji bi ga makar u mašti odveo iz učmale atmosfere stroge privatne škole. [5]Zrelo doba i porodični životHorovic živi u centralnom Londonu sa svojom ženom Džil Grin koja je televizijski producent, i dvojicom svojih sinova – Kasijanom i Nikolasom. Njegova čitava porodica je uključena u kreativni proces, pa je tako supruga Džil producirala Horovicov scenario za komad „Fojlov Rat“ koji je 2003. godine dobio Lu Grejd nagradu. Sin Kasijan se već oprobao i dokazao u nekoliko glumačkih rola, dok mu Nikolas pomaže u istraživanju i prikupljanju materijala i ideja za svoje radove. Muški deo porodice kao hobi praktikuje ronjenje, snoubording i surfovanje.[2]Književna delaEntoni Horovic jedan je od najplodnijih i najuspešnijih pisaca Britanije. Jedinstven je i prepoznatljiv pre svega zbog svog izražavanja kroz najrazličitije medije. Entoni je napisao preko trideset i pet knjiga, a u njegovom književnom opusu svakako posebno mesto zauzima serija knjiga o Aleksu Rajderu, dečaku špijunu, koja je 2006. godine adaptirana za film koji je kasnije prikazivan širom sveta. Procenjeno je da je u svetu prodato preko trinaest miliona kopija ovog avanturističkog romana. Osim kao dečji pisac, Entoni je stekao brojna priznanja i kao pisac knjiga za odrasle. „Konan Dojl Estejt” i „Orion Buks”, napravili su narudžbinu kako bi Horovic napisao novi roman o slavnom liku Artura Konana Dojla - Šerloku Holmsu. Novembra 2011. godine objavljen je roman Kuća od svile o pomenutom Dojlovom junaku koji je jednoglasno proglašen naslovom jeseni pomenute godine. Trenutno radi sa Stivenom Spilbergom i Piterom Džeksonom na nastavku animirane avanture Tintin5/31

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frédérique Papy-Lenger (12. kolovoza 1921. - 9. siječnja 2005.) bila je belgijska matematičarka i matematičarka aktivna u pokretu Nove matematike 1960-ih i 1970-ih. Rani život i obrazovanje Frédérique Lenger rođena je 12. kolovoza 1921. u Arlonu u Belgiji kao jedna od tri kćeri odvjetnika. Nakon studija klasike u Lycée Royal d`Arlon, studirala je za licencijat matematike na Université libre de Bruxelles od 1939. do 1943. Sveučilište je službeno zatvoreno 1941. kako bi se spriječilo njegovo preuzimanje od strane njemačke okupacije, a njezin studij je nastavljen u tajnosti. [1] Godine 1968. završila je doktorat s dvodijelnom disertacijom, jednim dijelom o matematičkom obrazovanju, a drugim o geometrijskim transformacijskim grupama.[1][2] Karijera Od 1947. do 1950. Lenger je predavala matematiku na l’Ecole Decroly, dok je radila kao asistentica matematičaru Paulu Liboisu, koji joj je predložio da provodi istraživanja koja uključuju projektivnu geometriju i trialitet. Ovo je postalo preteča rada drugog Liboisovog učenika, Jacquesa Titsa. Godine 1950. Lenger se pridružio matematičkom fakultetu Lycée Royal d`Arlon; 1957. imenovana je prefektom u Arlonu i ravnateljicom Državne normalne škole u Arlonu.[1] Postala je profesorica matematike na Berkendael State Normal School u Bruxellesu 1960. Godine 1961., s nekoliko drugih matematičara, postala je jedan od osnivača Centre Belge de Pédagogie de la Mathématique (Belgijski centar za pedagogiju matematike). Od 1974. do 1980. radila je u SAD-u, na Comprehensive School Mathematics Programme u St. Louisu, Missouri. U Berkendael se vratila 1980. Umirovljena je 1981., ali je nastavila raditi kao volonterka u Francuskoj školi u Nivellesu do 1992. [1] Prilozi Lenger je započela svoj rad na razvoju modernog školskog kurikuluma matematike 1958., radeći s Willyjem Servaisom i uz konzultacije s Georgesom Papyjem, za kojeg se udala 1960. [1]. S Madeleine Lepropre, Lenger je vodio eksperimentalni program obuke za odgajatelje u dječjim vrtićima temeljen na novom kurikulumu 1958.-1959., i bio je ohrabren entuzijazmom koji su učenici vrtića pokazali za materijal.[3] S Papyjem je sredinom 1960-ih razvila srednjoškolski matematički program u šest svezaka koji se temelji na principima teorije skupova i apstraktne algebre.[4] Bila je pozvani plenarni govornik na prvom Međunarodnom kongresu o matematičkom obrazovanju, gdje je govorila o metodi `minikompjutera` za podučavanje aritmetike binarnih brojeva za školsku djecu.[1][5] Postala je predsjednica osnivačica Međunarodne istraživačke grupe za matematičku pedagogiju 1971. godine.[1] Njezine knjige uključuju L`enfant et les graphes (Didier, 1968), Mathématique moderne (Didier, 1970), Moderna matematika (dva toma, Collier, 1968 i 1969), Graph Games (Crowell, 1971),[6] i Graphs and the Child (Harvard University Press, 1979). Također je izradila mnoge obrazovne brošure kroz Belgijski centar za pedagogiju matematike i Sveobuhvatni školski matematički program.

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Dobro ocuvana knjiga Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovala: Gordana Tvrdic Pcelica Maja i njeni dozivljaji Roman za decu Pčelica Maja i njezine pustolovine (naslov njemačkog izvornika: Biene Maja und ihre Abenteuer, engl.: The Adventures of Maya the Bee) njemački roman, strip, animirana televizijska serija, opera skraćenog naziva `Pčelica Maja` i bojanka, sve temeljeno na priči koju je napisao i objavio Waldemar Bonsels 1912. godine. Zbog pristupačnog i dojmljivog svijeta insekata i interesa umjetnika iz različitih umjetnosti koji su ju proslavili, Pčelica Maja je kao lik i priča poznata velikom broj ljudi kroz niz naraštaja. Često se kao lik koristila, a još se ponegdje koristi, i u različitim komercijalnim kampanjama kojima su djeca ciljana publika. Bila je najčitanije djelo za vrijeme Prvog svjetskog rata. Čitali su ju vojnici u rovovima, mičući se tako od okrutne ratne svakodnevnice. Waldemar Bonsels (21. veljače 1880. u Ahrensburgu - 31. srpnja 1952. u Ambachu [de], Münsing) bio je njemački književnik. Najpoznatije djelo Waldemara Bonselsa je knjiga za djecu Die Biene Maja und ihre Abenteuer (Pčelica Maja i njezine pustolovine, u prijevodu Avanture pčelice Maje). Ovo djelo je poslužilo kao osnova za japansku animiranu televizijsku seriju pod nazivom Maya the Honey Bee sredinom 1970-ih, kao i za hrvatsku operu za djecu koju je napisao Bruno Bjelinski, čime je Bonselovo djelo postalo poznato još većoj publici. Opera je postavljena 2008. u Villachu u Austriji na Koruškom ljetnom glazbenom festivalu.[1] Himmelsvolk (Ljudi na nebu) nastavak je s više filozofskim fokusom, koji mističnim riječima opisuje jedinstvo cjelokupne kreacije i njezin odnos s Bogom. Napisao je niz romana i kraćih priča o ljubavi kao Erosu i višoj razini božanske ljubavi u duhu romantizma (Eros und die Evangelien, Menschenwege, Narren und Helden i dr.), s odnosom čovjeka i prirode u jednostavan život nepromijenjen modernom civilizacijom (Anjekind itd.) te također povijesni roman o Isusovom vremenu (Der Grieche Dositos). Mnogo je putovao po Europi i Aziji. Indienfahrt (Putovanje u Indiji) plod je jednog od ovih putovanja. Bonsels je bio otvoreni antisemit i izrazio je svoje odobravanje nacističke politike protiv Židova 1933., nazivajući Židove `smrtonosnim neprijateljem` koji je `trovao kulturu`[2] u članku (NSDAP und Judentum) koji je bio naširoko objavljen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedna stranica se uredno odvojila od tabaka, nije pocepano. Robin Hud (engl. Robin Hood) je junak iz engleskih srednjovekovnih narodnih priča. Robin Hud je pobunjenik, odmetnik, iz Šervudske šume koja se nalazi u blizini grada Notingema u Engleskoj. Njegovi najveći neprijatelji su Princ Jovan bez Zemlje i šerif Notingema. Robin Hud od svojih neprijatelja uzima novac i daje ga sirotinji ili ga vraća ukoliko im je prethodno pod nekim izgovorom uzet. Robin Hud je u 20. veku omiljeni heroj mnogih filmova, pre toga je značajna ličnost bila u romantičnim romanima, kao što je Ajvanho. Po nekim tvrdnjama članovi njegove bande su bili: Mali Džon, Tak (poznatiji kao fratar Tak), Alan A Dejl,Veliki Džon, Đak-Safija, Vil Skarlet, Kejt. Neki čak tvrde da je legendarna ledi Merijen (Marijana) mogla da se stavi kao član bande. Aleksandar Dima (franc. Alexandre Dumas; Viler Kotre, 24. jul 1802 — Djep, 5. decembar 1870) je bio francuski književnik.[1] Otac je Aleksandra Dime Sina, takođe pisca i dramaturga.[2] Aleksandar Dima otac jedan je od začetnika takozvanog romana — feljtona. Talentovan pisac bogate fantazije i živog duha, podjednako uspješno se okušao u pozorišnim djelima i u istorijskim romanima. Najpozantije mu je djelo avanturistički roman „Tri musketara“, poznat po zanimljivom zapletu, mnogim pustolovinama i simpatičnim i hrabrim junacima.[3] Uticaj Diminih istorijsko-avanturističih romana osetio se gotovo u celoj evropskoj popularnoj literaturi. Napisao je, što sam, što u saradnji s drugima, oko 300 romana i drama. Za pozorište je zaslužan jer je napisao prvu istorijsku romantičnu dramu „Henrik III i njegov dvor“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Detalji predmeta Stanje Polovno Detaljno stanje Loše Godina Do 1900. Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine U stanju kao na slikama Svojeručni rukopis ruskog konzula Ivana Jastrebova Иван Јастребов, руски конзул на Косову и Метохији у 19. веку, био је велики заштитник српског народа. Из његовог дела „Стара Србија и Албанија“, које је на српском језику објављено први пут, може се много научити. Од његовог времена на КиМ се ништа није променило — насиље је само попримило други облик. За Ивана Степановича Јастребова, руског дипломату и конзула у Призрену, Скадру, Јањини и Солуну, шира српска публика први пут је чула захваљујући роману „Руски конзул“ Вука Драшковића из 1988. године. Тако се тај човек, који није био само дипломата, већ и историчар, етнолог и археолог у свест српског народа увукао најпре као митска фигура, књижевни лик. Тада је била исправљена једна од неправди нанета том великом заштитнику српског народа на Косову и Метохији. Сада „Службени гласник“, објављивањем Јастребовљевог дела „Стара Србија и Албанија“, исправља још једну неправду. „Стара Србија и Албанија“ први пут се појављују пред српском публиком у интегралном издању. Да своје дело објави за живота, Јастребова је спречила изненадна смрт 1894. године, по свему судећи насилна, у Солуну, последњем месту у којем је службовао Пуно име Иван Степанович Јастребов Датум рођења 8. фебруар 1839. Место рођења Громушка, Руска Империја Датум смрти 20. јануар 1894. (54 год.) Место смрти Солун, Османско царство Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов; Громушка, 8. фебруар 1839 — Солун, 20. јануар 1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог; био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870—1876. и 1879—1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију. У савременом контексту дело Ивана Јастребова, каже историчар Дарко Гавриловић, чита се као дуго путовање по српској историји које је приредио један Рус, желећи да упозна не само српску, већ и светску јавност са местима, пределима и земљама у којима су некада живели Срби, а којих је тамо, у његово време, у другој половини 19. века, било све мање. „Када је Јастребов писао о Србима, често је правио паралеле и параболе на оно што је виђао у својој Русији. Будући да је поникао из свештеничке породице и био одлично школован, успео је да, на више него пластичан начин, путујући по старим српским крајевима, а то се пре свега односи на потез од Косова до Охрида и од Охрида до Скадра, заокружи један простор на којем су живели Срби и у исто време опише тај простор са којег они у великом броју одлазе“, каже Гавриловић. Према речима уредника издања Бориса Челиковића, Јастребовљево дело актуелно је и данас, иако је писано пре скоро 130 година, зато што је руски конзул довољно добро спознао све етничке актере простора о којем пише. Школовање Школовао се у Астрахану, који је био привредни и културни центар. Преко њега се одвија веза према средњој Азији где се меша европски и азијски утицај. Касније је Иван учио Духовну академију у Казању где је стекао солидно знање класичних језика. Уписом на Одељење за изучавање источних језика при Министарству спољних послова у Петровграду, одлучио се да се посвети дипломатском позиву Царске Русије.[1] Ту је научио турски, арапски и персијски.[1] Дипломатска активност 1. јануара 1866. године постављен је за дипломатског чиновника у Руском посланству у Цариграду, у рангу вежбаоника.[1] После годину дана у Цариграду Јастребов је постављен 1. јануара 1867. године за секретара и "драгомана" (преводиоца) у Руском конзулату у Скадру.[1] У Призрену Јастребов постаје вицеконзул и ради од 1. априла 1870. године до 18. августа 1874. године. У том међувремену повремено је замењивао руског конзула у Скадру.[1] Именован је 5. августа 1874. године за конзула у Скадру. После годину дана боравка у Скадру Јастребов је постао члан Андријашеве конзулске комисије 17. августа 1875. за Херцеговину. Комисија је требало да испита узроке кризе. Био је сведок ратних сукоба који су наишли као последица интересних сфера између Русије и Аустроугарске Краће време био је конзул и у Дубровнику.[1] Конзул у Призрену Вратио се у Призрен, где је именован за рускога конзула 1. јула 1879.[1] Јастребов је 1879. године дошао у Призрен. Краће време је био конзул у Јањини од 6. септембра 1880. до 20. фебруара 1881. године, када се вратио као руски конзул у Призрен и остао је у Призрену све до марта 1886. године.[1] Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију.[1] Има заслуга за оснивање и опстанак Призренске богословије.[1] (Турске власти су планирале затварање Богословије. То су планирали правдати спорним књигама у књижници Богословије, које из Србије долазе преко руског конзулата. Јастребов је то спречио јер је на листу хартије на турском написао: У име руског цара забрањујем улазак и то поставио на улаз књижнице. Тако је Богословија сачувана од затварања, ауторитетом руског цара и довитљивошћу Јастребова.[2]) Као руски конзул путовао је по угроженим местима на Косову и Метохији и био је сведок страдања српског народа, посебно за време активности Призренске лиге.[3] Призренска лига је била у суштини заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка. Агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца. Јастребов је у то тешко време спасавао отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у руци, спашавао је људе пред руљом итд. Посредовао је између српске владе и Призренске богословије, па су преко њега ишла средства намењена школи, уџбеници и школски прибор.[1] У кризним временима и сам је богословији посуђивао новац и поклањао књиге. Увиђао је значај постојања Библиотеке Призренске богословије, залагао се за њен опстанак и развој и био је један од њених првих дародаваца. Сваку књигу коју је прочитао, која му је користила у његовом научном раду, поклањао је Библиотеци са посветом Призренској семинарији - Јастребов.[4][5] Призрен напушта 6. септембра 1880. када би одређен да управља руским конзулатом у Јањини. Ту остаје до 20. фебруара 1881 и 6. марта би постављен за генералног конзула у Солуну.[2] Генерални руски конзул у Солуну Иван је и у Солуну наставио да брани српске житеље и помаже српску просветну акцију. Умро је у 55. години у Солуну, 7. јануара 1894. године. Смрт га је задесила изненада ноћу; умро је од срчане капи. Оставио је иза себе супругу Нину и децу, сина Растислава и кћерку Људмилу. Провео је тај легендарни Рус заштитник Срба до тада 26 година на југу континента, у дипломатској мисији.[6] На једном венцу положеном на његов гроб писало је искрено речено: "Пријатељу Срба - од Српства".[7] -- --- 09.04. 21:32 prodavac je promenio načine slanja ---

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dobro drvo – vanvremenska priča o odrastanju uz prirodu Dobro drvo – Svako ko je ikada pročitao dobro drvo nema potrebe da ga opisujemo. Uz „Malog princa“ i „Galeba Džonatana Livingstona“ jedna od tri najdivnije priče o odrastanju. Za one koji prvi put čuju za ovu knjigu savetujemo da je što pre pročitate. „Bilo jednom jedno drvo… puno ljubavi za jednog malog dečaka.“ Ovako počinje ova predivna i nezaboravna priča. Svakoga dana dečak je dolazio u posetu drvetu i sa njim se nesebično igrao. Kako je dečak odrastao postajao je sve zahtevniji prema drvetu, a ono je sve vreme bilo puno ljubavi prema tom dečaku. Dobro drvo – priča o odrastanju i umeću davanja Poenta je davati i ne tražiti ništa zauzvrat. To je ono čemu nas ova knjiga uči. Ali pored toga uči nas i kako da više poštujemo darove i nesebičnu požrtvovanost. Priča je napisana i ilustrovana za sve uzraste. Tvrd povez i crteži Knjiga je povezana u tvrd povez sa crtanim ilustracijama koje prate priču. Štampana je čitko kratkim rečenicama na 60 strana sadržaja. Autor se potrudio da je približi svim starosnim dobima. Šeldon Alan Silverstajn – američki pesnik Šeldon Alan Silverstajn, poznatiji kao Šel Silverstajn bio je američki pesnik, scenarista, kantautor, crtač stripova i autor dečjih knjiga. Njegova dela ukrašena su njegovim karakterističnim humorom. Dobro drvo jedna je od mnogih dela ovog autora koja su prevedena na više od trideset svetskih jezika i prodata u preko dvadeset miliona primeraka. Sheldon Allan Silverstein (/ˈsɪlvərstiːn/; [1] 25. rujna 1930. - 10. svibnja 1999.) bio je američki pisac, pjesnik, karikaturist, kantautor, glazbenik i dramatičar. Rođen i odrastao u Chicagu, Illinois, Silverstein je kratko pohađao sveučilište prije nego što je unovačen u vojsku Sjedinjenih Država. Tijekom njegova uspona do istaknutosti 1950-ih, njegove su ilustracije objavljivane u raznim novinama i časopisima, uključujući Playboy namijenjen odraslima. Napisao je i satiričnu abecedu usmjerenu na odrasle, Uncle Shelby`s ABZ Book, pod stiliziranim imenom `Uncle Shelby`, koje je povremeno koristio kao pseudonim. Kao pisac za djecu, neka od njegovih najhvaljenijih djela su The Giving Tree, Where the Sidewalk Ends i A Light in the Attic. Djela su mu prevedena na više od 47 jezika i prodana u više od 20 milijuna primjeraka.[2] Kao tekstopisac, Silverstein je napisao pjesmu Johnnyja Casha iz 1969. `A Boy Named Sue`, koja je dosegla 2. mjesto američke Billboard Hot 100 ljestvice. Njegove pjesme snimao je i popularizirao niz drugih izvođača, uključujući Tompalla Glasera, The Irish Rovers i Dr. Hook & Medicine Show. Dobitnik je dvije nagrade Grammy, kao i nominacija za dodjelu Zlatnog globusa i Oscara. Njegova knjiga Svjetlo na tavanu posvećena je njegovoj kćeri koja je umrla u dobi od 11 godina. Silverstein je umro kod kuće u Key Westu na Floridi od srčanog udara 10. svibnja 1999. u dobi od 68 godina. Rani život Sheldon Allan Silverstein rođen je u židovskoj obitelji u Chicagu 25. rujna 1930. Odrastao je u četvrti Logan Square u Chicagu, gdje je pohađao srednju školu Theodore Roosevelt. Potom je pohađao Sveučilište Illinois, s kojeg je izbačen. Upisao je Akademiju likovnih umjetnosti u Chicagu, koju je pohađao kad je unovačen u američku vojsku; služio je u Japanu i Koreji.

Jadran film 69x49 zacepljen na 2 mesta, vidi slike Fall of the Mohicans (Spanish: Uncas, el fin de una raza, Italian: L`ultimo dei Mohicani) is a 1965 Spanish-Italian Spaghetti Western film directed by Mateo Cano.[1] The film is based on James Fenimore Cooper`s novel The Last of the Mohicans. 1n 1757 French troops take Fort William. British Colonel Munro and his two daughters are captured by the Marques of Montcalm and offered to the Huron chief Cunning Fox. Cast Jack Taylor as Duncan Edward Paul Muller as Colonel Munro Sara Lezana as Cora Munro Daniel Martín as Uncas José Manuel Martín as Cunning Fox Barbara Loy as Barbara Lloyd as Alice Munro Luis Induni as Hawkeye José Marco as Chingachgook Carlos Casaravilla as Tamerind Rufino Inglés as a barman Modesto Blanch Pedro Rodríguez de Quevedo Alfonso del Real José Riesgo Lorenzo Robledo Pedro Fenollar Pastor Serrador

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Retko u ponudi engleski bogato ilustrovano Hajdi je švajcarski roman za decu koji je napisala Johana Špiri. To je svetski poznat bestseler, prvobitno objavljen u dva dela, Hajdine godine učenja i putovanja[α 1] i Hajdi koristi ono što je naučila[α 2][1]. Reč je o romanu o događajima u životu petogodišnje devojčice u zaštiti svoga dede, u švajcarskim Alpima. Napisana je kao knjiga «za decu i one koji vole decu», kao što je citirano podnaslovom, u prvom izdanju 1880. od strane autorice Johane Špiri. Hajdi je jedna od najprodavanijih knjiga ikada napisanih i jedan je od najpoznatijih dela švajcarske književnosti. Spyri je ovom serijom romana stvorila romantičnu i idealno-tipsku sliku Švicarske koja je i danas prostrana. Sadržaj 1 Radnja romana 2 Likovi 2.1 Hajdi 2.2 Deda 2.3 Petar 2.4 Klara 3 Film, televizijska i pozorišna adaptacija 4 Pogledaj još 5 Povezano 6 Bilješke 7 Izvori 8 Bibliografija 9 Spoljašnje veze Radnja romana[uredi | uredi kod] Tetka Deta žuri nazad ostavljajući Hajdi sa dedom. Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Likovi[uredi | uredi kod] Hajdi[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Deda[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Petar[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Klara[uredi | uredi kod] Ovaj dio članka je u začetku. Pogledajte kako uređivati članak i pomozite Wikipediji u njegovom proširenju. Film, televizijska i pozorišna adaptacija[uredi | uredi kod] Oko 20 filmova ili televizijskih produkcija su napravljeni iz originalne priče, mnogi od njih su postali veoma popularni. Među njima su najpoznatiji: Heidi, američki nijemi film iz 1920. godine, ul. Madge Evans Heidi, američki crno-bijeli zvučni film iz 1937. godine, ul. Shirley Temple Heidi, američki TV-film iz 1968. godine Heidi, japanska anime TV-serija iz 1974. godine Pogledaj još[uredi | uredi kod] Johana Špiri (pisac) 2521 Heidi (asteroid) Povezano[uredi | uredi kod] Njemačka književnost Хајди је швајцарски роман за децу који је написала Јохана Шпири. То је светски познат бестселер, првобитно објављен у два дела, Хајдине године учења и путовања (немачки: Heidis Lehr- und Wanderjahre) и Хајди користи оно што је научила (немачки: Heidi kann brauchen, was sie gelernt hat)[1]. Реч је о роману о догађајима у животу петогодишње девојчице у заштити свога деде, у швајцарским Алпима. Написана је као књига `за децу и оне који воле децу` (као што је цитирано поднасловом) у првом издању 1880. од стране швајцарскe ауторке Јохане Шпири. Хајди је једна од најпродаванијих књига икада написаних и једно је од најпознатијих дела швајцарске књижевности. Први превод романа на српски изашао је 1943.[2] Радња романа[уреди | уреди извор]  УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис радње! Тетка Дета жури назад остављајући Хајди са дедом. Петогодишња девојчица Хајди након смрти својих родитеља, остаје без старатеља. Сестра њене мајке, тетка Дета, сазнаје да Хајди има деду који живи на планини и да је он једини који би се могао бринути о њој. Упркос причама да је он чудан и зао човек који живи сам, одвојен од других људи, тетка Дета ипак води Хајди код њега. У почетку деда није хтео узети Хајди да се брине о њој. Није знао ништа о васпитавању деце и бојао се како ће се бринути о девојчици. Међутим, детету се допало на планини и иако је деда у почетку био хладан према њој, ускоро почињу одлично да се слажу. Хајди је живела са дедом у колиби на планини, окружена високим дрвећем и пашњацима. Иако су били асоцијални, Хајди је нашла пријатеља Петра, који је водио дедине козе на пашу. Петар је имао стару, болесну и слепу баку о којој се бринуо, јер је и он остао без родитеља. Њих двоје су постали најбољи пријатељи. Преко лета су заједно водили козе на пашу, а преко зиме је Петар ишао у школу, тако да се нису могли дружити. Па ипак, иако је деда био чудан, у души је био добар човек. Искрена и добронамерна Хајди га је успела отворити према људима, тако да ју је понекад водио код Петра. С обзиром да му је Хајди испричала како Петров кров прокишњава, деда је чак једном приликом отишао и поправио како не би могао ветар да завија у кући. Након три године боравка на планини, тетка Дета се враћа с намером да одведе Хајди у Франкфурт, да је да једној богатој породици на усвајање, како би била пријатељица непокретној девојчици Клари. Клара је нешто старија од Хајди, али је везана за инвалидска колица, па јој Хајди помаже кад јој је било потребно. Овде је Хајди научила и да чита, али није била срећна. Чезнула је за планином и ускоро се разболела. Ради лечења се враћа назад код деде, који јој је јако недостајао. Ускоро је на планини посећује Клара. Петар, који је помислио да Хајди не може имати других пријатеља сем њега, у бесу сломи Кларина колица како она не би имала начина да се креће. Кад су схватили шта се десило, Хајди и деда су били веома љути на Петра. Он им тада обећава да ће урадити било шта да исправи ствари. И тако, Хајди се досетила да је њих двоје однесу на планину како би и Клара видела пашњаке о којима јој је Хајди толико причала и које у Франкфурту никада не би имала прилике да види. На планини, уз Петрову и Хајдину помоћ, Клара успева да прохода. Кад су то угледали Кларин отац и бака који су са њом дошли на планину, плакали су од среће и обећали Хајди да ће се бринути о њој кад њен деда умре. Главни ликови[уреди | уреди извор] Хајди[уреди | уреди извор] Хајди је девојчица од пет година, која је са годину дана остала без родитеља. Радознала је, весела, увек насмејана, послушна и разиграна. Воли свој дом на планини, пристојна, дружељубива и вредна. Она је искрена и отворена, а пре свега, неискварена особа која је увек спремна помоћи другима. Ужива у обичним стварима, као што је гледање звезда из свог сламнатог кревета на тавану и боравак на ливади, међу природом. Веома је јака и зрела за своје године. Њена ведрине и оптимизам зрачи, па је снажно утицала и на деду и позитивно га је променила. Подстакла га је на дружење са људима и смекшала његово тврдо срце. Својом појавом улепшава животе свих ликова у књизи и сви се добро осећају у њеном окружењу, воле је, поштују и цене. Изузетак је госпођица Ротенмајер, која је једини негативан лик и којој сваки Хајдин покрет и свака њена реч смета. Деда Софрониje[уреди | уреди извор] Деда је усамљени седамдесетогодишњи старац који живи сам у колиби на планини. У свом животу је имао тешке тренутке, изгубио је све на картама и у шуми му је погинуо син и од тада се повлачи у себе, далеко од људи. Уточиште проналази међу природом, почиње да живи једноставним животом и сав његов иметак су две козе и дрвена колиба. Поседује углавном позитивне особине: вредан је, спретан, стрпљив и смирен, а одликује га крупнија грађа, густа сива брада и сиве обрве. Међутим, Хајди га успева променити, па он на крају постаје добар пријатељ људима из околног села, а чак и одлучује да се пресели у то село како би Хајди могла да иде у школу. Петар[уреди | уреди извор] Петар је једанаестогодишњи дечак који живи са слепом баком. Он је једноставан пастир који води на пашњак све козе из околине, међу осталом, и две дедине козе. Преко зиме иде у школу, иако невољно, па ће га Хајди касније уз помоћ песмица сама научити да чита. Био је љубоморан на Хајдино и Кларино пријатељство, па ипак, на крају се приказује као добра особа с тим што је дао све од себе како би и Клара видела пашњаке и проходала. Клара[уреди | уреди извор] Клара је дванаестогодишњакиња у потпуности различита од Хајди. Она је градско дете из богате породице, бледог лица са плавим очима, нежна, крхка, срамежљива, мирна, тиха и повучена. И поред тога, веома је пријатна и спремна да помогне. Живи само са татом, који много ради, па се о њој брине госпођица Ротенмајер, али јој често долази бака у посету. Клара није имала пријатељице све док Хајди није дошла код ње. Њих две су се одлично слагале. Њихово пријатељство много мења Клару и њен живот. На крају романа успева да прохода. Филм, телевизијска и позоришна адаптација[уреди | уреди извор] Око 20 филмова или телевизијских продукција су направљени из оригиналне приче. Хајди филмови су постало веома популарни. Хајди постаје велики хит и икона анимиране серије у више земаља широм света. Интересантно је то, да иако првобитна књига описује Хајди као девојчицу са тамном, коврџавом косом, она се обично приказује као мала плавушица. Види још[уреди | уреди извор] Јохана Шпири 2521 Heidi (астероид)