Detalji predmeta Stanje Polovno Detaljno stanje Loše Godina Do 1900. Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine U stanju kao na slikama Svojeručni rukopis ruskog konzula Ivana Jastrebova Иван Јастребов, руски конзул на Косову и Метохији у 19. веку, био је велики заштитник српског народа. Из његовог дела „Стара Србија и Албанија“, које је на српском језику објављено први пут, може се много научити. Од његовог времена на КиМ се ништа није променило — насиље је само попримило други облик. За Ивана Степановича Јастребова, руског дипломату и конзула у Призрену, Скадру, Јањини и Солуну, шира српска публика први пут је чула захваљујући роману „Руски конзул“ Вука Драшковића из 1988. године. Тако се тај човек, који није био само дипломата, већ и историчар, етнолог и археолог у свест српског народа увукао најпре као митска фигура, књижевни лик. Тада је била исправљена једна од неправди нанета том великом заштитнику српског народа на Косову и Метохији. Сада „Службени гласник“, објављивањем Јастребовљевог дела „Стара Србија и Албанија“, исправља још једну неправду. „Стара Србија и Албанија“ први пут се појављују пред српском публиком у интегралном издању. Да своје дело објави за живота, Јастребова је спречила изненадна смрт 1894. године, по свему судећи насилна, у Солуну, последњем месту у којем је службовао Пуно име Иван Степанович Јастребов Датум рођења 8. фебруар 1839. Место рођења Громушка, Руска Империја Датум смрти 20. јануар 1894. (54 год.) Место смрти Солун, Османско царство Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов; Громушка, 8. фебруар 1839 — Солун, 20. јануар 1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог; био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870—1876. и 1879—1886. године. Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију. У савременом контексту дело Ивана Јастребова, каже историчар Дарко Гавриловић, чита се као дуго путовање по српској историји које је приредио један Рус, желећи да упозна не само српску, већ и светску јавност са местима, пределима и земљама у којима су некада живели Срби, а којих је тамо, у његово време, у другој половини 19. века, било све мање. „Када је Јастребов писао о Србима, често је правио паралеле и параболе на оно што је виђао у својој Русији. Будући да је поникао из свештеничке породице и био одлично школован, успео је да, на више него пластичан начин, путујући по старим српским крајевима, а то се пре свега односи на потез од Косова до Охрида и од Охрида до Скадра, заокружи један простор на којем су живели Срби и у исто време опише тај простор са којег они у великом броју одлазе“, каже Гавриловић. Према речима уредника издања Бориса Челиковића, Јастребовљево дело актуелно је и данас, иако је писано пре скоро 130 година, зато што је руски конзул довољно добро спознао све етничке актере простора о којем пише. Школовање Школовао се у Астрахану, који је био привредни и културни центар. Преко њега се одвија веза према средњој Азији где се меша европски и азијски утицај. Касније је Иван учио Духовну академију у Казању где је стекао солидно знање класичних језика. Уписом на Одељење за изучавање источних језика при Министарству спољних послова у Петровграду, одлучио се да се посвети дипломатском позиву Царске Русије.[1] Ту је научио турски, арапски и персијски.[1] Дипломатска активност 1. јануара 1866. године постављен је за дипломатског чиновника у Руском посланству у Цариграду, у рангу вежбаоника.[1] После годину дана у Цариграду Јастребов је постављен 1. јануара 1867. године за секретара и "драгомана" (преводиоца) у Руском конзулату у Скадру.[1] У Призрену Јастребов постаје вицеконзул и ради од 1. априла 1870. године до 18. августа 1874. године. У том међувремену повремено је замењивао руског конзула у Скадру.[1] Именован је 5. августа 1874. године за конзула у Скадру. После годину дана боравка у Скадру Јастребов је постао члан Андријашеве конзулске комисије 17. августа 1875. за Херцеговину. Комисија је требало да испита узроке кризе. Био је сведок ратних сукоба који су наишли као последица интересних сфера између Русије и Аустроугарске Краће време био је конзул и у Дубровнику.[1] Конзул у Призрену Вратио се у Призрен, где је именован за рускога конзула 1. јула 1879.[1] Јастребов је 1879. године дошао у Призрен. Краће време је био конзул у Јањини од 6. септембра 1880. до 20. фебруара 1881. године, када се вратио као руски конзул у Призрен и остао је у Призрену све до марта 1886. године.[1] Својом дипломатском активношћу штитио је Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију.[1] Има заслуга за оснивање и опстанак Призренске богословије.[1] (Турске власти су планирале затварање Богословије. То су планирали правдати спорним књигама у књижници Богословије, које из Србије долазе преко руског конзулата. Јастребов је то спречио јер је на листу хартије на турском написао: У име руског цара забрањујем улазак и то поставио на улаз књижнице. Тако је Богословија сачувана од затварања, ауторитетом руског цара и довитљивошћу Јастребова.[2]) Као руски конзул путовао је по угроженим местима на Косову и Метохији и био је сведок страдања српског народа, посебно за време активности Призренске лиге.[3] Призренска лига је била у суштини заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка. Агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца. Јастребов је у то тешко време спасавао отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у руци, спашавао је људе пред руљом итд. Посредовао је између српске владе и Призренске богословије, па су преко њега ишла средства намењена школи, уџбеници и школски прибор.[1] У кризним временима и сам је богословији посуђивао новац и поклањао књиге. Увиђао је значај постојања Библиотеке Призренске богословије, залагао се за њен опстанак и развој и био је један од њених првих дародаваца. Сваку књигу коју је прочитао, која му је користила у његовом научном раду, поклањао је Библиотеци са посветом Призренској семинарији - Јастребов.[4][5] Призрен напушта 6. септембра 1880. када би одређен да управља руским конзулатом у Јањини. Ту остаје до 20. фебруара 1881 и 6. марта би постављен за генералног конзула у Солуну.[2] Генерални руски конзул у Солуну Иван је и у Солуну наставио да брани српске житеље и помаже српску просветну акцију. Умро је у 55. години у Солуну, 7. јануара 1894. године. Смрт га је задесила изненада ноћу; умро је од срчане капи. Оставио је иза себе супругу Нину и децу, сина Растислава и кћерку Људмилу. Провео је тај легендарни Рус заштитник Срба до тада 26 година на југу континента, у дипломатској мисији.[6] На једном венцу положеном на његов гроб писало је искрено речено: "Пријатељу Срба - од Српства".[7] -- --- 09.04. 21:32 prodavac je promenio načine slanja ---