Horst Ueberhorst: GESCHICHTE DER LEIBESÜBUNGEN (Istorija fizičkog vaspitanja), Prvo izdanje, Verlag Bartels und Wernitz, Berlin, Band 1, 1972, strana 263, ISBN 3-87039-928-7; Band 2, 1978, strana 347, ISBN 3-87039-996-1; Band 3,Teilband 1, 1980, strana 622 ; Band 3, teilband 2, 1982, od 623-1144; Band 4, 1972, strana 234, ISBN 3-87039-946-5; Band 5, 1976, strana 445, ISBN 3-87039-980-5. Kapitalno delo o istoriji i razvoju fizičkog vaspitanja, fizičke kulture, sporta i pojedinačnih i grupnih sportova od praistorije do dvadesetog veka u svetu i Evropi. Knjiga 5 ima tekst o istorije sporta i fizičke kulture u Jugoslaviji kojeg je napisao profesor Drago Stepišnik (str. 347-368). Sve knjige su na nemačkom jeziku, formata 17 x 24 cm, sa kožnim povezom, ilustrovane crno-belim fotografijama, tabelama, i pod redakcijom profesora Horsta Ueberhorsta sa Rur Univerziteta u Bohumu. Tom 5 ima na nekoliko strana podvučenih redove hemijskom olovkom. Sve knjige imaju potpis i pečat vlasnika. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjige kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Cena je za komplet (6 knjiga) sa poštarinom.

SRBI POBEDILI NA KOSOVU - V.V. Makušev КЊИГА КОЈА, КОНАЧНО, СТАВЉА ТАЧКУ НА МНОГА ПИТАЊА: 1. У КОСОВСКОМ БОЈУ 1389-ТЕ ПОБЕДИЛО ЈЕ СРБСТВО! 2. ПОДМЕТАЧИНА НЕПРИЈАТЕЉА О ИЗДАЈИ У СРБСТВУ НИЈЕ ЗАЖИВЕЛА СВЕ ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И ПОДЕЛИ НАРОДНОГ БИћА НА ЧЕТНИКЕ И ПАРТИЗАНЕ! 3. ЗАШТО ЈЕ РИМ/ВАТИКАН РЕАГОВАО ОДМАХ ПОСЛЕ ПОБЕДЕ СРБСТВА НА КОСОВУ НАПАДОМ У ЈЕСЕН ОД СТРАНЕ УГАРА! 4. УПУТСТВО ЗА `ЧИТАЊЕ` ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ НА ПРИМЕРУ ФРАЊЕ РАЧКОГ И ХАМЕРА! 5. ЗАШТО ИМАМО СИРОМАШНУ КЊИЖЕВНОСТ (КАКО БИ РЕКАО СТОЈАН НОВАКОВИЋ), и још многа друга `нечитљива` места у нашим читанкама историјским (КОЈЕ ПИШУ НАШЕ НЕПРИЈАТЕЉИ) су објашњена! Као закључак се намеће да моћ народног памћења, као што видимо не само србског, издржа све бујице прљавштине, лажи и неистина и да се Истина о победнику у Косовском боју данас, почетком двадесет и првог века, још моћније, још светлије, још величанственије јавља, те да су на Косову пољу учињена у име свеколиког Хришћанства велика и славна, величанствена и незаборавна дела, дела која ће и наше генерације оставити у праху и пепелу и као жива Истина отићи даље у будућност ове цивилизације, док је света и века причаће се о величанственој победи Србства... Аутор предговора, Љубодраг Весић, користио је, као полазну основу, документа до којих је дошао руски историчар Макушев у другој половини деветнаестог века у италијанским архивама! Србска историографија ће се делити од сада на период пре објављивања књиге СРБИ ПОБЕДИЛИ НА КОСОВУ и после објављивања ове књиге... ТВРДИ ПОВЕЗ, А5 ФОРМАТ, 180 СТРАНА! K.S.N.

КЊИГА КОЈА, КОНАЧНО, СТАВЉА ТАЧКУ НА МНОГА ПИТАЊА: 1. У КОСОВСКОМ БОЈУ 1389-ТЕ ПОБЕДИЛО ЈЕ СРБСТВО! 2. ПОДМЕТАЧИНА НЕПРИЈАТЕЉА О ИЗДАЈИ У СРБСТВУ НИЈЕ ЗАЖИВЕЛА СВЕ ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И ПОДЕЛИ НАРОДНОГ БИћА НА ЧЕТНИКЕ И ПАРТИЗАНЕ! 3. ЗАШТО ЈЕ РИМ/ВАТИКАН РЕАГОВАО ОДМАХ ПОСЛЕ ПОБЕДЕ СРБСТВА НА КОСОВУ НАПАДОМ У ЈЕСЕН ОД СТРАНЕ УГАРА! 4. УПУТСТВО ЗА `ЧИТАЊЕ` ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ НА ПРИМЕРУ ФРАЊЕ РАЧКОГ И ХАМЕРА! 5. ЗАШТО ИМАМО СИРОМАШНУ КЊИЖЕВНОСТ (КАКО БИ РЕКАО СТОЈАН НОВАКОВИЋ), и још многа друга `нечитљива` места у нашим читанкама историјским (КОЈЕ ПИШУ НАШЕ НЕПРИЈАТЕЉИ) су објашњена! Као закључак се намеће да моћ народног памћења, као што видимо не само србског, издржа све бујице прљавштине, лажи и неистина и да се Истина о победнику у Косовском боју данас, почетком двадесет и првог века, још моћније, још светлије, још величанственије јавља, те да су на Косову пољу учињена у име свеколиког Хришћанства велика и славна, величанствена и незаборавна дела, дела која ће и наше генерације оставити у праху и пепелу и као жива Истина отићи даље у будућност ове цивилизације, док је света и века причаће се о величанственој победи Србства... Аутор предговора, Љубодраг Весић, користио је, као полазну основу, документа до којих је дошао руски историчар Макушев у другој половини деветнаестог века у италијанским архивама! Србска историографија ће се делити од сада на период пре објављивања књиге СРБИ ПОБЕДИЛИ НА КОСОВУ и после објављивања ове књиге... ТВРДИ ПОВЕЗ, А5 ФОРМАТ, 180 СТРАНА!

HRVATSKA U DIPLOMATSKIM IZVJEŠTAJIMA IZBJEGLIČKE VLADE 1941-1943 I-II: Ljubo Boban Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 1 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 337 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 Registri. Predmetne odrednice Hrvatska -- Istorija -- 1941-1943 Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 2 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet ; Ljubljana : Delo, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 (karton s omotom) Napomene Kratice: str. 6 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Nezavisna država Hrvatska -- 1941-1943 -- Istorijska građa Nezavisna država Hrvatska -- Diplomatska istorija -- 1941-1943 -- Istorijska građa Dobro očuvane knjige. bd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje! Beograd XXI veka: iz starih utopija i antiutopija - Ivo Tartalja Mnogi pisci starog i novog doba opisuju grad kakav prema njihovom shvatanju treba da bude sazdan. Ukoliko su im zamislili neostvarive, njihovi se opisi nazivaju utopije. Neki drugi pisci, ili isti pisci u drugim vremenima, više su skloni da govore o tome kakav grad ne treba da postane. Kao da su puke replike u polemici sa utopistima, njihovi su spisi prozvani antiuptopije ili distopije.“ Sadržaj: GODINA 2071. Grad iz mašte i grad maštanja Beograd na karti utopija Objavljivanje teksta Ko je mogao biti autor Podatak Arkadija Varađanina Neiščitani pisac Podudarne teme Đorđa Natoševića Bledi obrisi razvalina GODINA 2095. Antiutopija Svetolika Rankovića GODINA 2011. Prognoza – ili utopija? – Stojana Novakovića LETA GOSPODNJEG 1989. PRILOZI Milan Jovanović, Nove Varoši – Novi Beograd Beograd posle 200 godina Svetolik Ranković, U XXI veku Stojan Novaković, Nakon sto godina Ivo Tartalja (Beograd, 31. jul 1930 — Beograd, 3. novembar 2020) bio je srpski teoretičar i istoričar književnosti, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i počasni član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u kojem se nalazi porodična Zbirka porodice Tartalja. Biografija Ivo Tartalja rođen je 31. jula 1930. u Beogradu, u jednoj od poslednjih grofovskih porodica na Balkanu.[1] Njegov otac bio je književnik i pesnik Gvido Tartalja a stric slikar Marino Tartalja.[2] Tartalja se školovao u Beogradu, gde je završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, Prvu mušku gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet (filozofska grupa), na kome je doktorirao 1961. godine.[2] Radio je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filozofskog, potom Filološkog fakulteta od 1955. do penzionisanja 1995. godine.[2] Pored redovne nastave na fakultetu izvodio je tečajeve za postdiplomsku nastavu u Beogradu, Novom Sadu i Prištini.[2] Po više semestara takođe je održavao nastavu iz teorije književnosti na novoosnovanim fakultetima u Nišu i Kragujevcu.[2] Od osnivanja Instituta za književnost i umetnost (najpre Centra za teoriju književnosti i umetnosti) radio je u ekipi osnivača i više godina kao referent za estetiku (1960–1968).[3] Radio je kao sekretar Odbora za kritička izdanja u SANU (1972-1975), kao član uredništva biblioteke „Književna misao“ Srpske književne zadruge, edicije „Srpska književna kritika“[4] Instituta za književnost, kao i u redakcijama više periodičnih publikacija. Preminuo je 3. novembra 2020. godine u Beogradu.[2] Tartalja je bio počasni član i osnivač Adligata.[5] Dela Kao posebna izdanja objavio je knjige: Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba (Srpska akademija nauka i umetnosti, 1964), - doktorska disertacija[6] Đure Daničića lekcije iz estetike ( Institut za književnost i umetnost, 1968)[7] Pripovedačeva estetika, prilog poznavanju Andrićeve poetike (Nolit, 1979)[8] Beograd 21 veka – iz starih utopija i antiutopija (Srpska književna zadruga, 1989)[9] Put pored znakova (Matica Srpska, 1991, Zavod za udžbenike, Banja Luka, 2006)[10] Teorija književnosti za srednje škole (Zavod za udžbenike, Beograd, 1998, 2000, 2003, 2006, 2008, 2013)[11] Do praestetike (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007)[12] Pesma o pesmi: širom književnosti (Srpska književna zadruga, 2013)[13] Estetika Đure Daničića, posthumno, 2019.[14] Priredio je za štampu Studije i kritike Ljubomira Nedića, tri knjige Sabranih dela Bogdana Popovića (O umetnosti i stilu, Književna teorija i estetika, Listići i drugi članci), i knjigu Vojina Rakića Bogdan Popović iz razgovora davnih. Uredio je i pojedine zbornike. Bibliografija njegovih radova objavljenih do 1986. godine objavljena je u sklopu dela „Anali Filološkog fakulteta” 1979. i 1996. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Olga Brukner - Velika Dautova - Rusevljan - Petar Milosevic Arheologija (od grčkih reči αρχαίος = star, (u savremenom grčkom i prastar) i λόγος = nauka, reč, misao) je nauka koja izučava materijalne ostatke, tj. sve uočljive tragove ljudskih delatnosti radi upoznavanja njihove sadržine u određenom vremenu i prostoru, kao i njihovog značenja u određenom socijalnom, ekonomskom i istorijskom okruženju. Iako je uobičajeno da se njeno proučavanje vezuje za „starine“, tj. za davnu prošlost, njome je obuhvaćeno vreme od najstarijih materijalnih ostataka, pa sve do današnjih dana.[1] Po svom sadržaju i ciljevima arheologija je društveno-istorijska naučna disciplina. Po naučnim izvorima i metodi rada arheologija je istovremeno i egzaktna nauka, što znači da se bazira na materijalnim ostacima (pokretnim i nepokretnim) potpomažući se pritom, ako ih ima, pisanim izvorima radi što boljeg testiranja hipotezâ. Njen osnovni i trajni cilj takvog načina rada jeste upoznavanje čoveka kao inteligentnog člana ljudskog društva, stvaraoca i tvorca kontinuirane kulturne evolucije.[2] Arheologija poseduje određene metode u izučavanju prošlosti ljudi. Pored toga oslanja se i na ceo niz drugih, pomoćnih naučnih disciplina kao što su: geologija, paleontologija, antropologija, etnologija, antička istoriografija, hemija i dr.[3] Na arheologiju se može gledati i kao na društvenu nauku i humanističku nauku. Ovo zavisi od paradigme koja se posmatra.[4] Rezultati i plodovi arheoloških istraživanja postižu svoj cilj ako postanu pristupačni, vidljivi i razumljivi ne samo stručnjacima, nego i svima onima čiju pažnju privlači arheologija kao izrazito socijalna i antropološka nauka.[5] Arheologija i društvene nauke Arheologija, koja se u novije doba sve više vezuje uz antropologiju a ne istoriju kako je to bilo uobičajeno u prethodnom razdoblju i to naročito u Evropi, proučava ljudska društva i objekte koje su ona ostavila za sobom. To naročito dolazi do izražaja tokom proučavanja praistorije o kojoj su gotovo uvek jedina svedočanstva njeni materijalni ostaci (npr. oruđa od kamena, kosti i metala, keramika, ostaci arhitekture, itd.). Pored praistorije arheologija se bavi i proučavanjem istorijskih perioda, to jest perioda u kojima postoje pisani izvori, i ona u tom slučaju uglavnom ima ulogu pomoćne istorijske nauke. Iako su neki od njenih spektakularnijih otkrića glavni znak prepoznavanja arheologije, takvi su nalazi srazmerno retki i najčešće nedovoljno dokumentovani tako da oni vrlo često nemaju veliku vrednost sa stanovišta naučne arheologije. Moderna arheologija se zasniva na timskom radu i detaljnom dokumentovanju i analizi svih nalaza (uključujući tu i informacije o prirodnoj sredini, ljudske ostatke, arhitekturu, artefakte, biofakte, itd.) i njihovih asocijacija u cilju što preciznijeg rekonstruisanja ljudskih kultura i uopšte ljudskog života u prošlosti....

Crna knjiga: Patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992-1995 / Miroslav Toholj Cetinje 2000. Tvrd povez, ćirilica, 595 strana + 9 strana sa tablama + 530 strana + 22 strane sa tablama. Knjiga su veoma dobro / odlično očuvane. V2 Ova knjiga o zlu u početku je zamišljena sa sasvim jasnom svrhom — da se političkoj javnosti Zapada predoče činjenice koje bi možda mogle izbalansirati pristup zbivanjima u Bosni i Hercegovini, pa i u bivšoj Jugoslaviji, dok kod nas još bješe blaženih iluzija u tom pogledu. (Otuda su i poimenični spiskovi na ovim stranicama utemeljeni na abecednom, latiničnom poretku koji je manje-više dosljedno poštovan.) Na dokumentarnom i faktografskom karakteru insistira i grafička struktura. Svi doslovni navodi i citati ispisani su kurzivom. U kasnijoj fazi pisanja autor je, međutim, odustao od prvobitne namjere, s obzirom da su oni kojima je spočetka knjiga bila namijenjena nedvosmisleno i na mnoštvo različitih načina pokazali da ih fakti ne zanimaju, kao i to da je njihov pristup prilikama u Bosni i Hercegovini, pa i na svem Balkanu, instrumentalizovan u korist mračnih namjera i morbidnih ciljeva na koje će ova hronika ponekad uzgredno pokazati. Iskrsla je opasnost da će u vremenu koje dolazi - a već o tome postoje nagovještaji - čak i oni koji su najviše patnje podnosili, sami zaturiti mnogo šta od onoga što je uzrokovalo patnje. Stoga je stvarna svrha knjige da se za duga vremena ništa ne preda zaboravu. Čitalac će otuda, možda, naići na neke opštepoznate činjenice, ali ovdje su one date usljed bojazni da će ukupna slika, onakva kakva odista jest, vremenom blijedjeti i u pojedinostima i u osnovnim konturama, pa bi nesmotreno bilo unaprijed je činiti propadljivom, ispuštajući bilo šta od onog što joj pripada. S druge strane, gdjekoja sitnica čitaocu će se učiniti suvišnom, no sve one su date sa nekim razlozima koje je suvišno objašnjavati. U nekom kasnijem izdanju jedno i drugo samo će sobom otpadati ili se dopunjavati, i sve će doći na svoju pravu mjeru. U toku rada na ovoj knjizi korišteni su svi dostupni muslimanski i hrvatski izvori, dok je dio navoda dat na osnovu razgovora sa svjedocima, koje je autor sakupljao i kao rukovodilac Dokumentacionog centra za istraživanje ratnih zločina, što ga je zasnovao u ljeto 1992. na Palama, a što je kasnije ozvaničila i odluka Predsjedništva Republike Srpske... Naslovom ove hronike svjesno se upućuje na slično djelo, pisano za period Prvog svjetskog rata, iz pera znamenitog istoričara Vladimira Ćorovića, čija bi sudbina s početka Drugog svjetskog rata i sama mogla biti predmet slične knjige koja, kao cjelina, nikada nije napisana. Stoga sve lične napore autor i posvećuje sjeni stradalnog Ćorovića, budući da ga je njegov zemljački primjer, povrh jednog vlastitog duga, stalno podsjećao na obavezu. Što se pak tiče spomenutog vlastitog duga, neka čitalac ima razumijevanja što će na ovom mjestu biti nevedeno nekoliko pasusa koje je, u okviRU rada „Bosna i Hercegovina na krstu”, štampao Sava Toholj u listu Narodna odbrana (Beograd, 20. april 1940, god. 15, br. 17-19), opisujući (prema primjeru zabranjene Ćorovićeve knjige) patnje Srba u Bosni i Hercegovini u vrijeme Prvoga svjetskog rata, samo godinu dana uoči još jednog „svjetskog” pokolja nad srpskim narodom u toj istoj Bosni i Hercegovini, ali i šire.

U dobrom stanju Jugoslavenska revolucija i socijalizam. Sv. 1 / Josip Broz Tito ; izbor priredio Miloš Nikolić ; predgovor Aleksandar Grličkov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 (Ljubljana : Delo) Fizički opis XLIII, 433 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Grličkov, Aleksandar Zbirka Biblioteka Prometej ; 16 Napomene Misao i djelo Josipa Broza Tita: str. IX-XXXVIII Napomena priređivača: str. XXXIX-XLIII Registri Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Politika neangažovanja -- Jugoslavija Narodnooslobodilačka borba, 1941-1945 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1928-1979 Jugoslavenska revolucija i socijalizam. Sv. 2 / Josip Broz Tito ; izbor priredio Miloš Nikolić ; predgovor Aleksandar Grličkov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 (Ljubljana : Delo) Fizički opis VII, 563 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Miloš Grličkov, Aleksandar Zbirka ǂBibliotekaǂ Prometej ; 16 Napomene Bibliografija: str. 521-561 Registri Predmetne odrednice Socijalizam -- Jugoslavija Politika neangažovanja -- Jugoslavija Narodnooslobodilačka borba, 1941-1945 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1928-1979

Beograd 1978. Mek povez, 198 strana. Knjiga je odlično očuvana. R13 Federiko Šabo (1901—1961) pripada najužem krugu najznačajnijih evropskih istoričara prve polovine našeg veka. Istovremeno, on je jedan od najistaknutijih italijanskih intelektualaca antifašista. Protiv Musolinijeve diktature Šabo se angažovao još sredinom dvadesetih godina, a u drugom svetskom ratu je bio jedna od vodećih političkih ličnosti oblasti Val d`Aosta. Svoje najvažnije naučne rezultate Šabo je postigao proučavajući XVI vek i izuzetno visoki međunarodni ugled je stekao kao vrstan poznavalac Makijavelija i epohe renesanse. Objavio je više posebnih studija i zbornika svojih radova: VLADALAC NIKOLA MAKIJAVELIJA, STUDIJE O MAKIJAVELIJU, STUDIJE O RENESANSI, MILANO U CARSTVU KARLA V, EPOHA KARLA V, ISTORIJA ITALIJANSKE SPOLJNE POLITIKE 1870—1896, O NACIONALNOJ IDEJI, ISTORIJA EVROPSKE IDEJE itd. Knjiga koja je u ruci čitalaca nastala je iz niza predavanja, koja je Šabo održao na pariskoj Sorboni 1950. godine, dakle takoreći bez ikakve vremenske distance od perioda koji je obradio. Uprkos tome on je kao vrstan istraživač istorije stvorio pouzdanu osnovu slike italijanskog političkog života tokom trideset godina od kraja prvog svetskog rata da prvih godina mira nakon drugog svetskog rata. Ova knjiga doživela je čitav niz inostranih izdanja i postala uvodni kurs u savremenu istoriju Italije širom Evrope pa i dobrog dela sveta. Sadržaj: Predgovor jugoslovenskom izdanju / Milorad Ekmečić Predgovor PRVI DEO: POSLERATNE GODINE Prvo poglavlje. — Razočaranost posle rata Drugo poglavlje. — Ekonomske i društvene posledice rata 1. Beda i ekonomski slom srednjih slojeva 2. Seoske mase i borba za zemlju 3. Porast industrijskog proletarijata Treće poglavlje. — Partija i vlada 1. Italijanski politički život do prvog svetskog rata 2. Preobražaj italijanskog političkog života. Izbori iz 1919. godine 3. Politička kriza. Njeni uzroci i vidovi ispoljavanja DRUGI DEO: FAŠIZAM Prvo poglavlje. — Uspon fašizma 1. Musolini i počeci fašizma 2. Faktori fašističkog uspeha 3. Duboki razlozi dolaska fašizma na vlast Drugo poglavlje. — Fašistički režim 1. Utvrđivanje diktature i njenih institucija 2. Učvršćivanje fašizma 3. Etiopski rat i njegove posledice po režim TREĆI DEO: DANAŠNJA ITALIJA Prvo poglavlje. — Rat i slom fašističkog režima. Pokret otpora 1. Politički okviri borbe protiv fašizma 2. Pad fašizma. Politička situacija i podela Italije 3. Pokret otpora, njegova vojna organizacija i politička akcija 4. Politička situacija u trenutku potpunog oslobođenja italijanske teritorije Drugo poglavlje. — Političke partije u Republici Italiji 1. Prvi izbori u slobodnoj Italiji 2. Politički život posle junskih izbora 1946. godine 3. Raspodela političkih snaga u današnjoj Italiji Treće poglavlje. — Ekonomska situacija 1. Ekonomske i finansijske posledice rata — 2. Ekonomski razvoj od 1945. do 1949. godine 3. Nezaposlenost i demografski problem Zaključak

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi ima podvucenih recenica obicnom olovkom i malo hem. Sve ostalo uredno! Druga knjiga nema podvlacenja. Lazar Arsenijević Batalaka je savremenik Prvog srpskog ustanka, stoga je njegovo delo bio prvi pokušaj da se uz obilnu dokumentarnu građu i sa kritičkim osvrtom, da kompletna istorija srpske revolucije Karađorđeva vremena. Pisac je svoju istoriju srpskog ustanka stvarao dugo. Dokumentaciju, službena akta, prepisku sa savremenicima, kao i ekscerpte iz objavljenih dela skupljao je sa najvećom pažnjom. Lazar Arsenijević Batalaka (Zemun, oko 1795— Beograd, 15/27. januar 1869) bio je srpski istoričar, ministar i državni savetnik. Rodio se oko 1795. godine u selu Zemunu. Njegov otac Arsenije Antonijević se u Srem preselio posle propasti Kočine krajine 1791. godine. Batalaka je bio sinovac znamenitog bukovičkog prote pop Atanasija Antonijevića. Porodica se ta starinom doselila sa obala crnogorske reke Pive. Osnovnu školu je završio u Zemunu, a u Beograd je sa majkom i bratom prešao 1807. godine.[1] Obrazovanje je stekao tokom Prvog srpskog ustanka na Velikoj školi koju je osnovao Ivan Jugović (Jovan Savić). Tu mu je profesor bio i Lazar Vojnović (1783-1812), kome je održao posmrtni govor.[2] Po propasti ustanka, 1813, odlazi u izbeglištvo najpre u Austriju gde je kratko boravio u Novom Sadu a potom u Rusiji gde je u Hoćinu i Kišinjevu proveo više od deset godina. U izgnanstvu je bio u vezi sa istaknutim ustaničkim vođama (Karađorđe, Lukom Lazarevićem, Vulom Ilićem, Janićijem Đurićem, Savom Filipovićem i drugima) a izdržavao se podučavajući decu imućnijih srpskih izbeglica. U Srbiju se vratio 1827. godine i stupio u državnu službu. Najpre je služio u raznim nadleštvima, u Požarevcu, Kladovu, Kragujevcu (gde mu je 1828. godine Dimitrije Davidović nadenuo nadimak Batalaka izvedeno od Bata Laka[3] tj. Bata Lazar), Beogradu i Smederevu. Nakon dinastičkog prevrata u Srbiji 1842, naglo je napredovao u državnoj službi. Državni savetnik postao je 1842, potom kapućehaja u Carigradu (1846 — 1847), ministar prosvete i pravde (1848) i ponovo ministar prosvete (1852 — 1854). Ponovni dinastički prevrat u Srbiji (1858) ovoga puta se negativno odražava na njegovu političku karijeru. Posle kratkotrajnog pritvora, sa ostalim državnim savetnicima u vojnoj bolnici u Beogradu penzionisan je 1858. nakon toga se posvetio pisanju memoara (1858-1864) i delimično saradnji sa Garašaninom na nacionalnoj propagandi. Istoriografiju je zadužio upravo svojim delom koje je pisao po penzionisanju, Istorija srpskog ustanka. Značaj njegovog dela i čenjenica da je prilikom pisanja koristio mnogo autentične istorijske građe i do danas izaziva nedoumicu da li se njegov rad može svrstati u naučnu literaturu ili je pak reč o klasičnom memoarskom delu. Istovremeno, neskrivena naklonost Karađorđu i oštri polemički stavovi prema nekim istorijskim ličnostima i autorima (Vuku Karadžiću na primer) navode na pretpostavku da njegov rad sadrži i elemente političkog spisa. U osnovi, reč je o jednom od važnijih memoarskih dela o Prvom srpskom ustanku (prvi deo izdat 1898, drugi deo 1899, a zajedno su objavljeni tek 1879. godine). Osim ovog dela napisao je samo još jedan rad Karakteristika Crnog Đorđa izdato 1854. godine. Umro je u Beogradu januara 1869. godine[4], sahranjen je na groblju kod Markove crkve. Njegove naslednice su bile tri kćerke: Katarina Jovanović, Sofija Bučović i Milica Simonović.[5] Ostavio je izvesni novčani fond Srpskoj kraljevskoj akademiji u Beogradu, iz kojeg su trebala da se posthumno štampaju njegova istoriografska dela u rukopisu. Postao je 11. juna 1842. godine počasni član Društva srpske slovesnosti u Beogradu...

U dobrom stanju Historija prostitucije. 1, Prostitucija primitivnih, klasičnih i istočnjačkih naroda Fernando Henriques ; [preveo Antun Patik] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1968 Zagreb : Epoha, 1968 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 431 str., [48] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Patik, Antun Prevod dela: Prostitution and society / Fernando Henriques Bibliografija uz svako poglavlјe. Predmetne odrednice Prostitucija -- Istorija S A D R Ž A J Predgovor ... 5 I. Obredna prostitucija .... 13 II. Bludnica i seksualni život u staroj Grčkoj... 36 III. Rimska prostitucija ... 82 IV. Klasična Indija ... 153 V. Bojovnici i djevojčure ...196 VI. Kineske prostitutke... 235 VII. Svijet gejša ... 276 VIII. Bliski istok... 330 IX. Afričke bludnice ... 374 X. Primitivna prostitucija u Novom svijetu i na Pacifiku ... 411 Historija prostitucije. 2, Prostitucija u Evropi i Novom svijetu Fernando Henriques ; [preveo Antun Patik] Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1968 Zagreb : Epoha, 1968 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 374 str., [32] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Patik, Antun = Patik, Antun Prevod dela: Prostitution and society / Fernando Henriques Bibliografija uz svako poglavlјe. Predmetne odrednice Prostitucija -- Istorija S A D R Ž A J I. Seksualnost i kršćanstvo ...5 II. Srednjovjekovna bludnica ... 26 III. Stoljeće kurtizane ...64 IV. Rusija i Francuska u osamnaestom stoljeću ...106 V. London u osamnaestom stoljeću ...136 VI. Crnačka prostitucija na Karibima i Brazilu ...186 VII. Porok u Sjedinjenim Američkim Državama ...226 VIII. Prostitucija u New Yorku ...267 XI. »Najčišća, najveća nacija na svijetu«? ...308 X. Američka crnačka prostitucija u dvadesetom stolieću ...338 XI. Era moderne prostitucije u SAD ...351

U dobrom stanju knjiga 1 Dnevnik : [neobjavljen rukopis]. 1 / Jovan Žujović ; priredio Dragoje Todorović Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhiv Srbije, 1986 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 254 str., [16] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm Drugi autori - osoba Todorović, Dragoje ISBN (Broš.) Napomene Str. 5-29: Predgovor / Dragoje Todorović. Predmetne odrednice Žujović, Jovan, 1856-1936 -- Dnevnici knjiga 2 Dnevnik : [neobjavljen rukopis]. 2 / Jovan Žujović ; priredio Dragoje Todorović Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhiv Srbije, 1986 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 263 str., [14] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm Drugi autori - osoba Todorović, Dragoje Mirković, Ljiljana = Mirković, Ljiljana ISBN (Broš.) Napomene Registar / Ljiljana Mirković. Predmetne odrednice Žujović, Jovan, 1856-1936 -- Dnevnici Ujedinjena omladina srpska, Svetozar Marković, Bakunjin Jovan Žujović (Brusnica, 18. oktobar 1856 — Beograd, 19. jul 1936) bio je srpski geolog, univerzitetski profesor, političar i akademik. Žujović je osnivač geološke nauke u Srbiji, pionir kraniologije u Srbiji. Bio je profesor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpskog geološkog društva. Aktivno se bavio politikom. Bio je član Senata (1901). Ministar prosvete i crkvenih dela bio je u dva navrata, od 16. maja do 30. jula 1905. i 11. oktobra 1909. do 12. septembra 1910. godine. Ministar inostranih dela Srbije bio je od 30. jula do 2. decembra 1905. godine. Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije kralja Milan Obrenović je 5. aprila 1887. ukazom imenovao prvih 16 članova akademije. Među njima je bio Jovan Žujović, kao najmlađi. Prema tadašnjim običajima postao je sekretar akademije. Posle smrti Stojana Novakovića postao je 2. aprila 1915. predsednik Srpske kraljevske akademije. Ovu funkciju je obavljao šest godina, do 1921. godine. Prilikom osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. izabran je za redovnog profesora, jednog od osam koji su zatim birali ceo ostali nastavni kadar univerziteta. Takođe, prilikom svečanog otvaranja univerziteta, držao je govor u ime Srpske kraljevske akademije. Bio je specijalni izaslanik srpske vlade u Parizu za vreme Prvog svetskog rata u misiji organizovanja srpskih škola za izbegle đake i skupljanje pomoći. Kao jedan od prvaka JRS, sjećao se 1923. da se toliko `Srbijanaca` učilo u Cirihu socijalizmu i republikanizmu da su ih po povratku u Srbiju često nazivali pripadnicima `ciriške škole`, `ciriškim revolucionarima`, `ciriškim otrovima`. Ideje Svetozara Markovića, srpskog socijaliste i radikala, takođe su uticale u socijal-republikanskom duhu na obrazovanje Jovana Žujovića i drugih srpskih omladinaca, potonjih članova Republikanske stranke u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Nakon povratka u Srbiju Svetozar Marković je sa svojim pristalicama pokrenuo list `Radnik`, u kome su raspravljali `poglavito radničko pitanje, tumačili socijalizam i Internacionalu, branili Parisku Komunu`.

ISBN: 978-86-17-18579-2 Broj strana: 563 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 25 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Zavod za udžbenike Možda je bilo koje predstavljanje ne samo ovog istorijskog dela najbolje početi citatom, kao uostalom i sam autor ove dvotomne monografije, postmodernističkog holandskog filozofa Franka Ankersmita, pre ma kome istorija nije rekonstrukcija onoga što nam se desilo u raznim fazama života, „već stalno poigravanje sa sećanjem na to“. Ovo inače, drugo izdanje poznatog dela Koste Nikolića dolazi posle deceniju ipo od objavljivanja njenog prvog izdanja, koje doduše imalo tri toma. Vreme je donelo nužna skraćenja i određenje promene, a u tih prethodnih petnaestak godina i slika o događajima u Drugom svetskom ratu u srpskom društvu se znatno uravnotežila. Potreba da se posle pet decenija komunističke stigmatizacije četničkog pokreta, početkom devedesetih je donela pravu bujicu raznih tekstova i sećanja, koji su se do tada mogli objaviti samo u srpskoj emigrantskoj štampi. Preživeli pripadnici tzv. četničkog pokreta doživeli su u međuvremenu i zakonodavnu satisfakciju kroz državno priznanje da su bili pripadnici antifašističkog pokreta. Na skoro 1200 strana Kosta Nikolić daje istoriju Ravnogorskog pokreta, koji je bio znatno širi i ambiciozniji od onoga na šta se svodio i svodi onim poznatim atributom „četnički“. U delu su sve faze njegovog razvoja, posebno ona do 1943. i Bitke na Neretvi, kao i ona druga faza, od tada pa do kraja Drugog svetskog rata. Monografija je puno svetla bacila i na tzv saradnju sa neprijateljima. Delo pre svega svedoči o užasnoj drami srpskog građanskog rata koje je ovde doneo Drugi svetski rat. I to samo dve decenije od onog prvog, u kojem je tadašnja Kraljevina Srbija sa nešto više od 4 miliona stanovnika izgubila čak 1 250 000 svojih stanovnika. U vremenu kada Srbija vida svoje otvorene tranzicione rane, delo Koste Nikolića daje priliku, posebno mlađim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga predstavlja briljantnu istoriju diplomatije datu u brzim, živim i energičnim obrisima čiji je autor uticajni bivši američki državni sekretar. Kisindžerova kapitalna studija predstavlja svojevrsni „pogled iznutra“ u dinamiku i mehanizam međunarodnih odnosa i umetnost diplomatije. Kombinujući razne zanimljive epizode iz istorije diplomatije sa sopstvenim bogatim iskustvom u pregovorima sa najznačajnijim svetskim liderima i akterima na međunarodnoj sceni, Henri Kisindžer nudi uvid u dinamiku međunarodne diplomatije – iz istorijske i lične perspektive. Ujedno ova knjiga predstavlja i Kisindžerov odgovor na pitanje kako funkcioniše svet u kojem živimo i u čemu je specifičnost američkog pristupa spoljnjoj politici u odnosu na druge nacije. Ovo, po mnogima kontroverzno delo predstavlja kulminaciju jednog života posvećenog diplomatiji i međunarodnim odnosima, te predstavlja plod teorijsko-istorijskog znanja i duge i ambiciozne diplomatske prakse. Henri Alfred Kisindžer (IPA: /ˈkɪ.sɪn.dʒər/), rođen kao Hajnc Alfred Kisindžer (nem. Heinz Alfred Kissinger, IPA: /haɪnts al.fʁɛt kɪs.ɪŋɐ/); Firt, 27. maj 1923), američki je političar i diplomata. Igrao je važnu ulogu u američkoj politici između 1969. i 1977. godine, na poziciji državnog sekretara od 1969. do 1977. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir. Bio je zagovornik realne politike u međunarodnim odnosima (nem. Realpolitik). Bitno je doprineo popuštanju zategnutosti u odnosima SAD sa Sovjetskim Savezom i Kinom tokom 1970-ih, i smirivanju izraelsko-arapskih tenzija. Škola i karijera Henri Kisindžer je rođen kao Hajnc Alfred Kisindžer 1923. u Firtu, u nemačkom regionu Frankenu. Potiče iz jevrejske porodice; otac mu je bio učitelj. Zbog pogroma i proterivanja Jevreja iz Hitlerove Nemačke, 1938. godine beži sa roditeljima u Njujork (SAD). 19. juna 1943. dobija američko državljanstvo i odmah potom je mobilisan. Posle Drugog svetskog rata, ostaje u Nemačkoj gde radi u američkoj zoni kao kontraobaveštajac. Godine 1947., vraća se u SAD gdje nastavlja školovanje na Harvard univerzitetu gdje 1954. brani doktorsku disertaciju na temu „Meternih, Kastlro i problemi mirovnog ugovora 1812-1822`. Između 1954. i 1971. bio je član rektorata Harvardskog univerziteta, kao i naučni saradnik i predavač. U to vreme bio je saradnik u mnogim političkim kao i vojnim institucijama SADa. Nakon napuštanja aktivne političke karijere 1977, prihvata profesuru na katedri za međunarodnu diplomatiju na vašingtonskom Džordžtaun univezitetu. Politička karijera Prva politička iskustva, Henri Kisindžer skuplja od 1957. kao savetnik guvernera Nelsona Rokfelera. Posle toga je bio cenjen i kod američkih predsednika Kenedija, Džonsona i Niksona. Izborom Niksona za predsednika 1968. Kisindžer postaje zvanični predsednikov savetnik za pitanja bezbednosti (National Security Advisor). SAD su u tom periodu imale više problema na tom polju, od Vijetnamskog rata pa do povećanog sovjetskog uticaja na Bliskom istoku. U julu i novembru 1971. preduzima dvije tajne misije u Narodnoj Republici Kini, gde sa tadašnjim kineskim premijerom Džou Enlajem priprema Niksonovu posetu Kini, kao i ukupnu normalizaciju odnosa između dve zemlje. Iste godine posećuje i Sovjetski Savez gde priprema sporazum o ograničenju naoružanja poznatom kao SALT 1 (Strategic Arms Limitation Talks) kao i o ograničenju broja strateških raketa ABM-Ugovor (Anti Ballistic Missiles) između SAD i Sovjetskog Saveza. Sa Severnim Vijetnamom (Lê Ðức Thọ) je Kisindžer takođe imao tajne pregovore koji su doveli do potpisivanja ugovora koji zbog oružane pomoći SAD Južnom Vijetnamu nije zaživio. Oba političara su dobili Nobelovu nagradu za mir, koju je Vijetnamac odbio. Godine 1973, do 1974. Kisindžer je učestvovao i u pregovorima Izraela i arapskih zemalja, prvenstveno sa Sirijom. Zbog njegove politike prema zemljama trećeg sveta, Kisindžer je jedan od kontradiktornih političara ere Hladnog rata. On i CIA su 1973. podržavali krvavi puč generala Avgusta Pinočea protiv demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea čiji socijalistčki pravac nije odgovarao američkim interesima i Latinskoj Americi. Zbog umešanosti Kisindžera kod tog i sumnje za umešanost u Operaciji Kondor sredinom 70-ih, Kisindžeru su upućeni sudski pozivi za svedočenja (a i optužbe) iz mnogih zemalja, kojima se on nije odazvao. 2001. je brazilska vlada povukla poziv Kisindžeru za održavanje govora u Sao Paolu, zato što mu nije mogla garantovati diplomatski imunitet. U međuvremenu objavljeni tajni dokumenti pokazuju da je Kisindžer, zajedno sa tadašnjim predsednikom Fordom autorizovao, međunarodnom pravu protivnu, invaziju Istočnog Timora od strane Indonezije, koja je ukupno „koštala“ 60.000 žrtava. Dolaskom na vlast predsednika Kartera, Kisindžer se povlači iz političkog delovanja. Podržavao je kandidaturu Regana za predsednika, i nakon njegove pobede postaje član Reganovog savetničkog tima. Stavovi o ratovima u bivšoj Jugoslaviji Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji u američkim medijima kritikovao je stav SAD o priznavanju Bosne i Hercegovine smatrajući taj stav apsurdnim. Apelovao je na zapadne zvaničnike da se ne mešaju u rat između Srba i Hrvata jer je istorija odnosa ova dva naroda duga nekoliko vekova i da oni treba sami da se dogovore. Takođe je kritikovao sporazum u Rambujeu za koji je rekao da ga u takvoj formi ne bi prihvatio nijedan Srbin, da je to bila čista provokacija i da takav sporazum uopšte nije smeo da se nađe na stolu za pregovore. Kako god, kada je bombardovanje počelo smatrao je da se vazdušni napadi nastave jer bi kredibilitet NATO-a bio doveden u pitanje ukoliko bi se sa time prestalo, ali se čvrsto zalagao da se ne preduzima nikakva kopnena akcija. Ostalo 1987. dobija „Karlovu nagradu“ grada Ahena. 2005. je postavljen (još neodgovoren) zahtev društvenih i političkih organizacija Ahena Kisindžeru, zbog navodnog učešća u ratnim zločinima za oduzimanjem te nagrade. Od 1998. je počasni građanin rodnog grada Fuert. Član je naučnog odbora fondacije „Oto fon Bizmark“ od 1996. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista i akademik. Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Potiču Milićevići iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[1] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu, i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novo oslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[2], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[3] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[4] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[5] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[6] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[7] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Bibliografija Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

SRPSKA ISTORIJA 1- 11 1. ISTORIJA SRBA 1-2 Konstantin Jiriček Slovo ljubve Beograd 1981 , tvrd povez, divot izdanje, kožni povez sa zlatotiskom , 2 knjige , preko 1100 strana, prva knjiga: politička istorija do 1537 godine, druga knjiga : kulturna istorija ,Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. 2. MILOŠ OBRENOVIĆ 1-3 - Dr Mihajlo Gavrilović Slovoljubve Beograd, reprint izdanja iz 1908 godine, tvrd povez, divot izdanje, kožni povez sa zlatotiskom , 3 knjige , 579+758+661 strana, 24cm , Knjiga prva 1813-1820, Knjiga druga 1821-1826, Knjiga treća 1827-1835, Pogovor Radovan Samardžić, Ćirilica , studija o Milošu Obrenoviću i njegovoj vladavini kao i o prilikama u Srbiji u njegovo doba ,najobimnija studija o Milošu Obrenoviću uopšte , Dr Mihailo Gavrilović - Miloš Obrenović I-III Reprint izdanja Zadužbine I.M. Kolarca iz 1908. 1909. i 1912. godine O Mihailu Gavriloviću (1868 - 1924) je rečeno da je bio Leopold Ranke srpske istoriografije. Gavrilović je prvi počeo obrađivanje naše istorije XIX veka na osnovu arhivske građe. Naši stariji istoričari bavili su se poglavito srednjim vekom. Mihailo Gavrilović je u svoje posmatranje istorije unosio onaj vedri razionalizam koji je bio svojstven tvorcima duhovnog preporoda Srbije između 1903. i 1914. godine. Gavrilovićevo najvažnije delo, obimna monografija Miloš Obrenović, odlikuje se, pre svega, obiljem obrađene građe. Gavrilović je upotrebio ne samo onu građu koja se nalazila u našoj državnoj arhivi nego i onu građu koja se nalazila u stranim arhivama, - francuskim, ruskim i austrijskim. U našoj istorijskoj književnosti teško će se naći jedno delo bolje dokumentovano nego njegov Miloš Obrenović. Miloš Obrenović je objavljen u tri obimne knjige. Četvrta završna knjiga bila je napisana, ali je, za vreme svetskoga, propala sa drugim Gavrilovićevim hartijama. Uspeh Mihaila Gavrilovića da jednu složenu istorijsku ličnost i njeno doba predstavi nepristrasno znatan je tim pre što on tu ličnost, oslobađajući je legendarnog, nije lišio i njene stvarne vrednosti: “da je Miloš bio jedan veliki čovek, to se bez sumnje znalo i pre Gavrilovića, ali koliko je on bio veliki, i u čemu se upravo njegova veličina sastoji, o tome se imaju precizne ideje tek zahvaljujući Gavriloviću.” Posle Gavrilovićevih radova, Miloš Obrenović “izgleda još veći nego dotle, Miloš je imao tu osobinu velikih ljudi da želi stvari koje izgledaju nemogućne običnom svetu.” 3. ISTORIJA SRPSKOG USTANKA 1-2 Lazar Arsenijević - Batalaka Povez: tvrdi Izdavač: Slovo ljubve, Beograd Godina izdanja: 1979. Obim: 1019 Format: 24 x 17 4. Diplomatska istorija Srbije 1-2 Jovan Ristić Izdavač: Slovo ljubve, Beograd 1979; Biblioteka fototipskih izdanja, fototipsko izd. Detaljnije: tvrd povez, divot izd., strana 333+363, 25cm, Knjiga I: Prvi rat 1875 — 1878 Knjiga II: Drugi rat 1875 — 1878 Sadržaj: Knjiga I Predgovor I Odnošaji između Otomanske Porte i njenih Vasalnih Kneževina posle Pariskoga Mira II Stanje Otomanske Carevine posle Pariskog Mira — Ustanak u Bosni i Hercegovini III Srbija i Crna Gora pred ulazak u rat IV Prvi diplomatski pregovori o ustanku V Srbija i Crna Gora stupaju u savez VI Srbija i Crna Gora ulaze u borbu VII Odziv Srpske borbe u Evropi VIII Položaj drugih balkanskih naroda i država prema Srpsko — Turskoj borbi IX Primirje X Zaključenje mira XI Prilozi Knjiga II Predgovor I Pregovori između Srbije i Rusije pred Rusko-Turski rat II Odnošaji između Rusije i Nemačke u oči Istočne krize III Rusija objavljuje rat Turskoj IV Dalji razvoj pregovora između Srbije i Rusije V Srbija i Porta u oči drugog Srpsko - Turskog rata VI Srbija i Glavni Vojni Stan Ruski VII Srbija ulazi u rat kao saveznik Rusijie VIII Operacije Srpske vojske posle osvojenja Niša IX Značaj Srpske vojne kampanje X U oči primirja XI Primirje XII Sveto-Stevanski Ugovor o miru XIII Pregovori između Srbije i Austrije XIV Srbija na Berlinskom Kongresu XV Proglašenje Državne Nezavisnosti XVI Nezavisnost Srpske Crkve u Srbiji XVII Prilozi Pogovor: Jovan Ristić i njegova Diplomatska istorija Srbije 1875 - 1878. / Vladimir Stojančević 5. ISTORIJA SOCIJALIZMA U SRBIJI / RAT I SRPSKA SOCIJALNA DEMOKRATIJA / OKUPACIJA Izdavač: Slovo ljubve, Beograd, 1979. Tvrdi povez Broj strana: 180 + 170 + 96 + XLII (Pogovor) Format: 18,5x24,5 cm 6. STARA CRNA GORA - Dr Jovan Erdeljanovic Sa kartama u dodatku Etnička prošlost i formiranje crnogorskih plemena Izdavač: Slovo ljubve, Beograd Povez: tvrd sa zlatotiskom Broj strana: XI + 901 Stanje svih knjiga vrlo dobro L. 3 ORM. 5. +

Naslov Jovan Rajić : život i delo / urednik Marta Frajnd Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za književnost i umetnost, 1997 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 462 str., [5] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Frajnd, Marta, 1938- = Frajnd, Marta, 1938- Vojinović, Staniša Zbirka Posebna izdanja / Institut za književnost i umetnost ; knj. 19 (Broš.) Napomene „Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.“ --> uvod. Slike J. Rajića. Tiraž 750 Bibliografija radova o Jovanu Rajiću / Staniša Vojinović: str. 391-436. Indeks imena / Marta Frajnd: str. 437-457. Bibliografija uz većinu radova. Rezimei na engl. ili rus. jeziku uz svaki rad. Predmetne odrednice Rajić, Jovan, 1726-1801 -- Zbornici Uroš, srpski car, 1355-1371 Branković, Đorđe, 1645-1711 UVOD Zbornik radova Jovan Rajić – život i delo (dvesta Godina Istorije, 1794–1994) sadrži četrdeset i dva teksta o Jovanu Rajiću i njegovim istorijskim, književnim i teološkim spisima. Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Neposredan povod za organizaciju skupa i za izdavanje Zbornika koji se sada pojavljuje pred javnošću bila je dvestagodišnjica prvog i jedinog potpunog izdanja najznačajnijeg Rajićevoga dela – Istorije raznih slovenskih naroda (1794/5). Ova dvestagodišnjica nas je opomenula da je svestrano delo Jovana Rajića, uprkos ogromnom uticaju koje je imalo na savremenike i na srpsku kulturu sve do sredine devetnaestog veka, danas još uvek nedovoljno poznato i proučeno. Retke vrsne studije kao što je knjiga Nikole Radojčića „Srpski istoričar Jovan rajić“ (1952), samo podvlače obavezu naše nauke da se ovom velikom istoričaru, piscu i teologu dostojnije oduži, pre svega izdavanjem njegovih dela čija su sva izdanja starija od sto godina i teško dostupna, dok je veliki broj njegovih spisa još u rukopisu. Ovakav nemaran odnos prema radu jednog od najznačajnijih kulturnih pregalaca srpskog osamnaestog veka ometa stvaranje celovitije i istinitije predstave o srpskoj istoriografiji, književnosti i teologiji druge polovine osamnaestog i prve polovine devetnaestog veka. Zbornik „Jovan Rajić – život i delo“ je pokušaj da se ti propusti delimično nadoknade. Raznovrsnost Rajićevog dela uslovila je da pristup ovom poslu na skupu održanom 1994. i u Zborniku bude interdisciplinaran. Širina Rajićevog dela koje je obuhvatalo istoriju, teologiju, književnost, poeziju, prevođenje i pedagogiju, zahtevala je da se na okupu nađu istoričari, književni istoričari, teolozi, istoričari umetnosti i arhivski radnici. Okupljanje saradnika različitih interesovanja učinilo je da Zbornik prevaziđe svoju prvobitnu namenu (obeležavanje dvesta godina od pojave Rajićeve Istorije) i postane zbir radova koji svestrano osvetljavaju život i delo Jovana Rajića. U Zborniku nedostaju dva saopštenja podneta na skupu, izlaganja Dinka Davidova („Jovan Rajić i Zaharije Orfelin”) i Čedomira Denića („Pokušaj objavljivanja Sabranih dela Jovana Rajića”) koja nisu dostavljena uredništvu Zbornika. Predmet istraživanja dr Mirjane D. Stefanović u radu „Nepoznata (zaboravljena) pesma Jovana Rajića o Marku Kraljeviću i njegovoj ženi” – izazvao je živu diskusiju u toku skupa, zato što je izvestan broj učesnika izrazio sumnju u njegovu autentičnost. Pošto je dr Stefanović ostala uverena u to, uredništvo je (bez obzira što njegovi članovi dele sumnje izražene na skupu) odlučilo da se rad objavi onako kako je podnesen. Smatramo da je objavljivanje rada pravi način da se teze iznete u radu izlože sudu javnosti i potvrde ili opovrgnu daljim istraživanjima ili raspravama. Zbog toga smo uz njen prilog doveli i kratku belešku o Jovanu Rajiću Mlađem. Prijatna dužnost nam je da najlepše zahvalimo onima koji su nam pomogli u pripremanju skupa i objavljivanju Zbornika: prof. dr Borivoju Marinkoviću za sugestije prilikom pripreme skupa i za literaturu o Jovanu Rajiću koju nam je ustupio; ambasadoru SRJ u Češkoj, gospodinu Đoki Stojčiću, koji je pomogao da se prikupi prepiska Jovana Rajića u arhivima u Pragu; Njegovom preosveštenstvu vladici šumadijskom, dr Savi Vukoviću za učešće u pripremi skupa, Ivanu Gađanskom i saradnicima Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” za organizaciju izložbe o Jovanu Rajiću koja je propratila skup u decembru 1994; a posebno Ministarstvu za nauku i tehnologiju Republike Srbije na pomoći da se ovaj Zbornik objavi. Beograd, maj 1996. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 – Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog. Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u „domu Raje Vidinca“. Po očevom nadimku „Raja“, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - „Rajić“. U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron, u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju. Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi. Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima, pa pređe u Temišvar da sprema „klirike“ (buduće sveštenike). Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772 –1801) je ostao do smrti. Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, „niže prestola Majke Božije“, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada. Na ploči je bilo uklesano: „ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja – braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.“ Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu. Dela Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa. Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 179–1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio „mešovit nacionalni sastav“, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini – svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno „nepoverenje“. Rajić je međutim mnogo uticao – pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu „bugarskog porekla“ sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države. U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografija Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. – Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788 – 1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Najvažniji radovi Istorija u četiri toma: Раичъ, Іоаннъ (1794a). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 1. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794b). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 2. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794c). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 3. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1795). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 4. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. MG134

: Grupa izdavača Beograd 1982 god, -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Latinica -Broj strana: 434+603 u veoma dobrom stanju Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope I-II, Dušan Lukač PRVI DEO - 1933-1936 / DRUGI DEO 1937-1941 Izdavac - Vojnoizdavački zavod-Balkanološki institut SANU-Prosveta-Rad-Partizanska knjiga , Beograd 1982. Čehoslovačka, Austrija, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija, Bugarska... Dušan Lukač (Ivanjska, 11. novembar 1926 — 2000) bio je srpski istoričar. Biografija Rođen je 11. novembra 1926. godine u selu Ivanjska u opštini Otoka u Bosanskoj Krajini. Nakon završene Učiteljske škole u Banja Luci 1948. godine, prešao je u Sarajevo na studij istorije na Filozofskom fakultetu u ovom gradu, koji završava 1952. godine. Po završetku studija radio je u Banjoj Luci, kao profesor u gimnaziji, a potom i kao kustos u Muzeju Bosanske Krajine.[1] Doktorat istorijskih nauka sa temom „Ustanak 1941. u Bosanskoj Krajini i prvih pet krajiških narodnooslobodilačkih partizanskih odreda“ odbranio je 1965. na Filozofskom fakultetu u Beogradu,[1] pred komisijom koju su sačinjavali: Vaso Čubrilović, Jovan Marjanović i Jovan Milićević. Disertaciju je 1967. godine objavio Vojnoizdavački zavod, pod naslovom „Ustanak u Bosanskoj Krajini”, u okviru serije „Ratna prošlost naših naroda”.[2] Nakon odbrane disertacije trajno je prešao u Beograd, na Institut za istoriju radničkog pokreta, gdje je dobio zvanje naučnog istraživača. Tema njegovog rada na Institutu (koji je promenio naziv u Institut za savremenu istoriju) je Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918—1941, koju je objavio 1972. godine, kao posebnu knjigu i na osnovu koje je stekao zvanje višeg naučnog saradnika.[1] Po osnivanju Balkanološkog instituta SANU prešao je da radi u ovoj instituciji. Tema rada je bio Prodor Hitlerovog Trećeg rajha na Balkan.[1] Početkom sedamdesetih i tokom nekoliko godina je bio rukovodilac projekta „Velike sile na Balkanu u XX vijeku”.[3] Paralelno sa ovim istraživanjima, prihvatio se zadatka da prikuplja građu za „Srbi u etnodemografskim tokovima i samoodbrani svoga opstanka u XIX i XX veku“. Posebno plodna aktivnost bila je tokom studijskog boravka u trajanju od šest mjeseci u Moskvi i Berlinu. Učestvovao je na skupovima u Kijevu, Harkovu, Bukureštu, Sofiji, Solunu, Atini, Budimpešti, Beču, Koblencu, Londonu, Bonu itd. Bio je sekretar Odbora SANU za prikupljanje i objavljivanje arhivske građe o spoljnjoj politici Srbije 1903—1914. Za štampu je sam priredio VI tom ove publikacije od dvije knjige odštampane 1981. godine.[4][5] Naučno-istraživački rad Dušana Lukača je vezan za teme savremene istorije. U toku svog radnog vijeka objavljivao je djela iz sledećih tematskih blokova: istorija NOR u Jugoslaviji, istorija radničkog pokreta, istorija Prvog i Drugog svjetskog rata, odnosi zamalja Istočne Evrope i Balkana prema njemačkom Trećem rajhu i migracije Srba u XIX i XX vijeku.[1] Učestovovao je u redakcijama: „Istorijskog glasnika Srbije“ od osnivanja, „Istorijskog zbornika“ Institutu za istoriju u Banjoj Luci, kao i zbor­nika Univerziteta „Đuro Pucar Stari“ u Banjoj Luci. Za knjigu „Ustanak u Banjoj Luci“ je 1967. godine dobio Nagradu „22. decembar“ Jugoslovenske narodne armije, a 22. aprila. 1969. godine je za rad na unapređenju prosvjete, nauke i kulture u Bosanskoj Krajini odlikovan nagradom skupštine grada Banja Luke „Veselin Masleša“. Predsjedništvo SFRJ 1987. godine dodjelilo mu je Oreden bratstva i jedinstva sa zlatnim vijencem.[6] Preminuo je 2000. godine.

Autor: Prelog Milan Izdavač: Fortuna, Zagreb Broj stranica: 178+190 Godina izdanja: 2023 Dimenzije: 13.5 x 20.5 cm Pismo: Latinica Stanje: Nova knjiga Povez: Tvrdi Milan Prelog: Povijest Bosne u doba osmanlijske vlade I–II I dio: 1463–1739, 178 str. II dio: 1739 –1878, 190 str. „Smatram ovu ’Povijest Bosne u doba osmanlijske vlade’ samo pokušajem, da se na osnovu dosadanje literature i vrela, u prvom redu dakako zapadnih, poda u jednoj cjelini slika osmanlijkoga gospodstva u našim zemljama. Vrlo uvaženi dr. Bašagić u svojoj poznatoj „Kratkoj uputi` prikazao je isključivo islamski elemenat u ovim zemljama, a ja sam pokušao, da barem u najslavnijim crtama prikazem sudbinu svih triju glavnih konfesija u zemlji. Vrlo dobro znadem, da imade u ovom prvom dijelu mnogo manjkavosti, jer je i materijal za pojedine epoke često vrlo oskudan. U novije doba marljivo se izdavaju spomenici iz osmanlijskih vremena povijesti Bosne, pa će i u tome danas sjutra biti bolje. Na kraju drugoga dijela bit će dodan iscrpivi sadržaj i indeks imena.“ (Pisac) Milan Prelog (Osijek, 19. jun 1919. – Zagreb, 25. avgust 1988) bio je hrvatski i jugoslovenski istoričar umetnosti, redovni profesor na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Rođen je 19. juna 1919. godine u Osijeku. Od kraja iste godine živi u Zagrebu, gde od 1926. do 1930. pohađa osnovnu školu, a od 1930. go 1938. godine realnu gimnaziju. Studira istoriju umetnosti i klasičnu arheologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu od 1938. godine, s prekidom za vreme rata, kad od 1943. do oslobođenja sudeluje u NOVJ. Diplomirao je 30. juna 1944. Obavlja različite poslove u prosveti od 1946. do 1948, kad dobija mesto asistenta na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Dve godine kasnije postaje predavač na katedri za istoriju umetnosti i kulture na fakultetu. Doktorirao je 1951. godine sa tezom „Prilog analizi razvoja srednjovjekovne umjetnosti u Dalmaciji“ (komisija: Grga Novak, Miho Barada, Andre Mohorovičić, Grga Gamulin). Bio je na kratak period vremena honorarni direktor Konzervatorskog zavoda Narodne Republike Hrvatske, mesto koje je usled neslaganja sa politikom institucije napustio 1954. Objavljuje iz oblasti istorije umetnosti, urbanizma i zaštite spomenika kulture u dnevnoj i naučnoj štampi, radiju i TV programima. Habilitirao se sa radom „Poreč, historijski razvoj grada i njegovi spomeni“ 1957. godine za „venia docendi“. Godinu dana kasnije postaje privatni docent na Filozofskom fakultetu. Na Odseku za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta najpre je od 1948. godine predavao kolegije iz predmeta Istorija umetnosti naroda FNRJ, a od 1959. godine preuzeo je i reorganizovao kolegij Opšte istorije umetnosti srednjeg veka. Uveo je u nastavu istorije umetnosti poseban predmet: Ikonografija, a 1957/58. držao je predavanja iz Teorije likovnih umetnosti. Izabran je za vanrednog profesora juna 1962, a redovnim profesorom postao je 13. oktobra 1972. Održavanjem predavanja iz slobodnog kolegija Urbanizam, koja je započeo 1969. godine, prof. Prelog je prvi u Jugoslaviji utemeljio nastavu Istorije naselja na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. U nekoliko navrata bio je šef Odseka za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Bio je suosnivač Instituta za povijest umjetnosti (1961) pri Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je od samog osnutka vodio i organizovao naučnoistraživački rad u području srednjevekovne umetnosti, te studijska istraživanja urbanih aglomeracija jadranskog područja. Razvijajući metodu dokumentarne arhitektonske obrade, postavio je temelje savremenom interdisciplinarnom pristupu analize i vrednovanja istorijskih urbanih jezgri. Na početku šezdesetih godina pod njegovim vodstvom započeta su u Institutu istraživanja u nizu starih gradova na Jadranu. Prelogova metoda dokumentarne obrade istorijskih urbanih aglomeracija uzorno je primenjena na primeru grada Dubrovnika, što se pokazalo temeljnom podlogom prilikom upisa toga grada u UNESCO-ov registar svetske kulturne baštine (1979). Šezdesetih godina je bio uključen na izradi zaštite i prostornog uređenja jadranskog područja. Istraživao je razdoblje od kasne antike do renesanse, posebno odnos antike i romanike, istoriju urbanizma, probleme regionalnoga planiranja i zaštite spomeničke baštine, posebno urbanih aglomeracija. U interpretaciju predromaničke umetnosti uveo je dinamički kriterij (pasivna i aktivna negacija antike), u proučavanju istorijskih naselja razvio je pristup iz regionalnoga merila, a u analizi savremenog urbanizma kritičku sociološku metodu. Od 1965. do 1974. bio je šef Odela za naselja i urbanizam u Institutu za društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu. Od 1969. bio je član direktorija postdiplomskog studija »Urbanizam i prostorno planiranje« u organizaciji Instituta za društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu i Arhitektonskog fakulteta u Zagrebu. Sudeluje u izradi plana i programa postdiplomskog studija. Na postdiplomskom studiju Fakulteta ekonomskih nauka u Zagrebu predavao je predmet: Politika ekonomskog razvoja i metode analize. Od 1971/72. bio je voditelj Centra za postdiplomski studij Sveučilišta u Zagrebu sa sedištem u Dubrovniku (Kulturna istorija istočne obale Jadrana). Bio je odgovorni urednik za redakciju SR Hrvatske u Likovnoj enciklopediji Jugoslavije; odgovorni urednik sinteze istorije umetnosti u Hrvatskoj (knj. 1. „Barok u Hrvatskoj“), kao i odgovorni urednik periodičnih i monografskih izdanja Instituta. Vršio je brojne društvene i političke funkcije: bio je poslanik Savezne skupštine SFRJ od 1964. do 1969; član Komisije za idejna pitanja CKSKJ od 1971. do 1974, član Komisije za idejna pitanja CKSKH od 1971. te član Savjeta Republike SR Hrvatske. Za izuzetan naučni, stručni i društveni doprinos primio je niz priznanja. Penzionisan je 1979. godine, no honorarno nastavlja da se bavi naučnim istraživanjima i vodi projekte pri Odelu za istoriju umetnosti Instituta za povijesne znanosi pri zagrebačkom sveučilištu, sve do smrti. Preminuo je 28. avgusta 1988. godine u Zagrebu. Izabrana bibliografija Između antike i romanike, Peristil, 1954. Vojin Bakić - Mala likovna biblioteka, Zagreb, 1958. COBISS.SR 78862087 Romanika, Jugoslavija, Spektar; prva književna komuna, Beograd, Zagreb, Mostar: 1984. COBISS.SR 277059079 Eufrazijeva bazilika u Poreču, Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1986. Prostor – vrijeme, Grafički zavod Hrvatske , 1991 Poreč, grad i spomenici, Zagreb : Institut za povijest umjetnosti, 1957 /. 2007. ISBN 978-953-6106-69-1. Tekstovi o Dubrovniku , Zagreb : Institut za povijest umjetnosti ; Dubrovnik. ISBN 978-953-6106-46-2. Studije o hrvatskoj umjetnosti 1–3, Zagreb : Institut za povijest umjetnosti : Naklada Prelog, 1999. MG67 (N)

STARI SRPSKI ZAPISI I NATPISI, skupio ih i sredio Ljubomir Stojanović, KNJIGE 1, 2, 3, 4, 5, 6, Beograd – Novi Sad, 1982, 1984, 1985, 1986, 1987. i 1988. Originalni tvrdi kartonski povezi sa zlatotiskom na prednjim koricama i na riknama. Odlična očuvanost, bez oštećenja. Jezik srpski, ćirilica, (XIV+480+61) + (VIII+487+40) + (227+31) +(334+221) + (X+347+16) str. (knjige 1, 3, 4, 5, 6). Izdavači: „Srpska akademija nauka i umetnosti“ Beograd, „Narodna biblioteka Srbije“ Beograd i „Matica srpska“ Novi Sad. Štampa: `Narodna biblioteka Srbije` Beograd. Deo edicije: `Fototipska izdanja / SANU / NBS / MS`, knjige br. 4, 5, 7, 10, 11 i 13. Priređivači: Sima Ćirkovič (I), Lucija Cernić (II–VI). Predgovori: Sima Ćirković (I), Lucija Cernić (II–VI). NAPOMENA: U pitanju je fototipsko izdanje originala objavljenih 1902, 1903, 1905, 1923, 1925. i 1926. godine u Beogradu (u Državnoj štampariji Kraljevine Srbije, knjige I-III) i Sremskim Karlovcima (u Srpskoj kraljevskoj akademiji, knjige IV-VI). Ljubomir Stojanović (ponekad pominjan kao Ljuba Stojanović; Užice, 6/18. avgust 1860. – Prag, 16. jun 1930) bio je srpski državnik, političar i filolog, redovni član Srpske kraljevske akademije. Filolog i istoričar po obrazovanju, Ljubomir Stojanović je završio Filozofski fakultet Velike škole u Beogradu, a usavršavao se u Beču, Petrogradu i Lajpcigu. Najpre gimnazijski profesor, Stojanović je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu od 1891. do 1899. godine. U politiku, Stojanović ušao 1897, kao član Narodne radikalne stranke. Kao osnivač i predsednik Samostalne radikalne stranke, proizašle iz izdvajanja mlađih radikala iz Narodne radikalne stranke, posle 1901. godine (stranka zvanično od 1905) bio je više puta ministar prosvete i crkvenih dela (1903, 1904, 1906, 1909) u Srbiji, pod demokratskom i ustavnom vladavinom kralja Petra I Karađorđevića. U dva navrata bio je i predsednik samostalske vlade (1905–1906). Izbori koje je sprovela samostalska vlada Ljubomira Stojanovića (23. jula 1905), ostali su zapamćeni kao najslobodniji u nizu parlamentarnih izbora sprovedenih po Ustavu od 1903. godine. državni savetnik, Stojanović je bio od 1910. do 1912. Tokom Prvog svetskog rata Posle Prvog svetskog rata Stojanović je bio jedan je od osnivača Republikanske stranke i prvi predsednik njenog Glavnog odbora. Od 1913 do 1923. godine bio je sekretar Srpska kraljevske akademija nauka, buduće Srpske akademije nauka i umetnosti; vrlo aktivan na naučnom polju. Stojanović je objavio izdanja velikog broja starih spomenika, rukopisa, dokumenata, zapisa, natpisa, rodoslova i pisama: Miroslavljevo jevanđelje, Stari srpski natpisi i zapisi (6 knj.), Stari srpski rodoslovi i letopisi, kataloge rukopisa Srpske kraljevske akademije i Narodne biblioteke u Beogradu i drugo. Stojanović je objavljivao kritički priređena dela Vukova dela, ukupno 17 tomova, od kojih je najznačajnija Vukova prepiska. Pisao je i priređivao udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, srpskim crkvama od 15. do 16. veka, o arhiepiskopu Danilu, a najznačajnije mu je delo biografija Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića. Opisivan je kao moralista u politici: „Drugi jedan cenzor javnih naravi, Ljuba Stojanović, više se bunio na njih što su onakve kakve su, nego što je ispitivao zašto su takve. S njegovim u neku ruku totalitarnim shvatanjem demokratije, na lenjir izvedene, savršene u poretku i ljudima, on je u potcenjivanju svega današnjeg polazio od onoga što u dalekoj budućnosti jednog dana treba da bude. Zato je svoj sud o svemu sekao kao na panju. Prilaziti „neobrađenim masama“ sa težnjom da ih razume i strpljivo ih preobražava, on nije umeo. S tim krutim stavom Ljubi Stojanoviću nelagodno je bilo praviti blagovoljenje birača, i zato je prilikom postavljanja njegove kandidacione liste u okrugu, objašnjavanja sa narodom, mesto njega morao vršiti neko drugi. Nesavitljiv u svom moralnom asketizmu, nezavisan od svega i svakog i gotov na svako lično samopregorenje, Ljuba Stojanović nije mogao da pojmi da i svaki drugi nije u stanju da čini kao i on – u kakvim god prilikama bio, ličnim, porodičnim, s kakvom god glavom i opterećenjem u glavi...“ Objavio je monumentalno delo o srednjovekovnim srpskim izvorima „Stari srpski zapisi i natpisi“ u 6. tomova: 1. knjiga 1902. na 480 strana; 2. 1903. godine na 482 strane; 3. 1905. godine na 487 strana; 4. 1923. godine na 227 strana; 5. 1925. godine na 334 strane; 6. 1926. godine na 347 strana. U Užicu je postojala njegova rodna kuća srušena aprila 2016. godine. Dela Srpski rodoslovi i letopisi, uredio ih Lj. Stojanović, U Beogradu : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1883. Miroslavljevo jevanđelje (Évangéliaire ancien serbe du prince Miroslav), Preface (in Serbian and French) and notes (pp. 203–229) by Ljubomir Stojanović. – `Édition de sa majesté Alexandre I roi de Serbie` p. [iv], Fotografska reprodukcija i štampa c. i k. dvorskog umetničkog zavoda Angerera i Gešla, u Beču, 1897. Vuk Stefanović Karadžić : njegov rad na srpskom jeziku i pravopisu : govor prof. Ljub. Stojanovića u svečanoj sednici akademijskog saveta Velike škole na dan prenosa Vukovih kostiju iz Beča u Beograd 20. septembra 1897. godine, Ljub. Stojanović, Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije 1899. Stare srpske štamparije, od Ljub. Stojanovića, Beograd : Nova električna štamparija Petra Jockovića, 1902. Katalog Narodne biblioteke u Beogradu. Knj. 4, Rukopisi i stare štampane knjigećć, sastavio Ljub. Stojanović, Beograd : Kralj.-srpska državna štamparija, 1903. Srpska gramatika za III razred gimnazijećć, sastavio Ljub. Stojanović, Beograd : Velimir Valožić, 1913. Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića : (26. okt. 1787 + 26. jan. 1864), napisao Ljub. [Ljubomir] Stojanović, Beograd, Geca Kon, 1924, XXIV-783 str. Stare srpske povelje i pisma. Knj. 1, Dubrovnik i susedi njegovi. Deo 1, sredio Ljub. Stojanović, Beograd : Srpska Kraljevska Akademija, 1929. MG102

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nenadmašan u slikanju portreta (dostojnog naslednika imaće jedino u Tacitu), Salustije proširuje svoju galeriju iz `Katilinine zavere` (Katilina, Sempronija, Cezar, Katon). Pred čitaocima su ovoj knjizi: Jugurta, Skaur, Metel, Marije, Sula. U direktnom opisu pisac se usredsređuje na ingenium. Sa malo reči, hitro, snažno, bezobzirno daje glavne karakterne crte. Duže opise zasniva na brižljivoj gradaciji antitetičkih pojmova, a sve sa ciljem da celinu zaokruži poentom. Govori (pisani po svim pravilima besedništva i kasnije korišćeni u nastavi retorike) i postupci likova dopunjuju živ i jasan umetnički portret. Gaj Salustije Krisp (lat. Gaius Sallustius Crispus, 86–34. st. e.) bio je rimski istoričar i književnik, rođen u uglednoj plebejskoj porodici u Amiternu, u sabinskoj zemlji. Nakon što je u mladosti često poboljevao, Salustije je ušao u javni život i 52. godine st. e. bio izabran za narodnog tribuna, iste godine kada su u uličnom sukobu Milonove pristalice ubile Klodija. Salustije je bio protivnik Milona, Pompejevih pristalica i uopšte stare rimske aristokratije. Od samog početka svoje političke karijere Salustije je pristajao uz Julija Cezara, kome je i dugovao svoje napredovanje u državnoj hijerarhiji. Cenzor Apije Klaudije Pulher izbacio je 50. godine st. e. Salustija iz senata, zvanično zbog velikog nemorala, ali zapravo verovatno zbog toga što je bio Cezarov pristalica. Sledeće godine, nesumnjivo zahvaljujući Cezarovom zalaganju, Salustije je vraćen u senat i istovremeno bio izabran za kvestora. Godine 46. st. e. bio je pretor i pratio je Cezara u njegovom afričkom pohodu protiv pompejevaca, koja je okončala odlučujućom pobedom nad preostalim Pompejevim pristalicama u bici kod Tapsa. Kao nagradu za svoju vernost Salustije je na upravu dobio provinciju Numidiju, kojom je upravljao uz tako represivne akcije i s tako velikom iznuđivanjem od lokalnog stanovništva da ga je po povratku u Rim samo Cezarov uticaj spasio od osude i kazne. Po povratku u Rim od opljačkanog provincijskog novca kupio je i veličanstveno uredio znamenite vrtove na Kvirinalu, koji se od tada zovu Horti Sallustiani ili `Salustijevi vrtovi`. Nakon toga povukao se iz javnog života i posvetio se pisanju istorijskih dela i daljem ulepšavanju svojih vrtova. Istorijska dela Salustijev prikaz Katilinine zavere, pod naslovom `O Katilininoj zaveri` (De coniuratione Catilinae) ili `Katilinin rat` (Bellum Catilinae), te prikaz rata s Jugurtom, pod naslovom `Jugurtin rat` (Bellum Iugurthinum), u potpunosti su se sačuvali do danas, dok su od njegovog većeg i značajnijeg dela pod naslovom `Istorije` (Historiae) – koje je obrađivalo istoriju Rima od 76. do 67. godine st. e. i navodno bilo napisano kao nastavak Sizeninog istoriografskog dela – sačuvani samo manji fragmenti. Katilinina zavera `Katilinina zavera`, prvo delo koje je Salustije objavio, daje prikaz događaja znamenite 63. godine st. e. Salustije prihvata već rašireni prikaz Katiline kao iskrenog neprijatelja zakona, reda i morala, ali ne pokušava da pruži nikakve razloge koji bi objasnili Katilinina politička stanovišta, namere i akcije. Katilina je bio pristalica Suline politike, kojoj se Salustije protivio. Mnogi ispitivači smatraju da je glavni cilj ovog Salustijevog dela bio da se sa njegovog pokrovitelja Cezara skine svaka sumnja za učešće u Katilininoj zaveri, za šta su ga mnogi optuživali. Salustijev ton, stil i opisi ponašanja pripadnika rimske aristokratije pokazuju da je bio duboko uznemiren opadanjem rimskih moralnih vrednosti. Opisujući s oštrim prekorom Katilinin zločinački karakter i izdajničke namere, Salustije ipak primećuje da je taj čovek imao i mnogih plemenitih osobina, zapravo sve ono što je jednom Rimljaninu bilo neophodno da bi postigao uspeh. Tema koju je odabrao pružila je Salustiju široke mogućnosti da pokaže svu svoju retoričku veštinu pišući protiv stare rimske aristokratije, čiju je degeneraciju opisivao u najcrnjim mogućim tonovima. U delu možda ne odaje Ciceronu dovoljne zasluge za otkrivanje i slamanje Katilinine zavere, ali nije ni nepošten prema njemu. Jugurtin rat Salustijev Jugurtin rat, premda predstavlja vrednu i zanimljivu monografiju, mnogi smatraju neuspelim delom. Možemo pretpostavljati da je materijal za ovo delo prikupljao i prve beleške napisao tokom svoje uprave provincijom Numidijom. I u ovom delu Salustije oštro kritikuje slabost i potkupljivost rimskog senata i optimata, često zamornim, moralizatorskim i filozofirajućim tonom. Međutim, sa stanovišta vojne i ratne istoriografije, ovo je delo nezadovoljavajuće, jer je puno geografskih nepreciznosti i pogrešaka, dok mu s druge strane nedostaje bilo kakva pouzdana hronologija. Ostala dela Sačuvani fragmenti Salustijevih Istorija (od kojih su neki otkriveni tek 1886) pokazuju svu političku pristrasnost autora, koji s posebno strastvenim žarom opisuje reakcije protiv Sulinih zakona i mera nakon diktatorove smrti. Šteta je što je delo izgubljeno, jer bi bacilo dosta svetla na ovaj period rimske istorije koji je bio ispunjen značajnim događajima. Delo je obrađivalo rat protiv Sertorija u Hispaniji, Lukulove vojne pohode protiv Mitridata VI Pontskog te Pompejeve pobede na istoku. Dve Poslanice Cezaru (Epistulae ad Caesarem senem) predstavljaju savetodavna pisma, u kojima se opisuju opasnosti koje prete rimskoj državi od pohlepe za materijalnim bogatstvima. Stariji ispitivači su smatrali da ove poslanice ne potiču od Salustija, već od nekog anonimnog retora iz 1. veka st. e., ali danas ima mnogo onih koji na osnovu sadržine i stila potvrđuju njihovu autentičnost. Isti je slučaj i sa Invektivom protiv Cicerona (Invectiva in Ciceronem), koja govori o događajima do 54. godine st. e. i koja izvrgava ruglu delatnost Ciceronovu, ali i samu njegovu ličnost, poreklo i porodicu. Značaj i uticaj Uopšteno posmatrano, antika je smatrala da je Salustije bio dobar istoričar i pisac. Tacit ga veoma hvali (Annales, III, 30), dok ga Kvintilijan smatra boljim od Tita Livija (II, 5; X, 1) i stavlja ga u istu ravan s najboljim grčkim istoričarem Tukididom. Salustije je značajan jer je utemeljio novi pravac u književnosti, s obzirom da su analisti (jedini koji su pre njega u Rimu pisali istoriografska dela) bili malo šta više od suvoparnih hroničara. Salustijeva dela, u odnosu na analiste, predstavljaju napredak, kako po svojim pripovedačkim kvalitetima tako i po istorijskoj metodi koja je bliža naučnoj: Salustije se, naime, trudi da objasni povezanost i značenje različitih događaja te da otkrije uzroke događaja i motive koji stoje iza nečijih akcija. Salustijeve slabosti, međutim, leže u tome što je on neprecizan u geografskim pitanjima i hronologiji, te što je pristrasan u svojoj naklonosti prema popularima i neprijateljstvu prema optimatima. Ipak, on često uspeva i da prepozna nesumnjive kvalitete kod svojih protivnika i greške na vlastitoj strani. Salustije takođe daje majstorske književne portrete glavnih ličnosti o kojima piše, pre svega Jugurte i Katiline, Gaja Marija i Kornelija Sule. U prikazu Katilinine zavere verovatno se oslanjao na Cicerona, kao i na vlastito sećanje na taj događaj, dok je za prikaz Jugurtinog rata koristio različite izvore, među njima Sulin autobiografski spis, Sizenine `Anale`, vlastiti materijal koje je prikupio u Africi te neke spise koji su bili prevedeni s punskog jezika. Na izbor tematike o kojoj će pisati uticala je, kako sam kaže, iznenađujuća i potencijalno opasna priroda Katilininih i Jugurtinih akcija. Sva Salustijeve dela imaju zajedničku tematsku potku: borbu populara protiv vladajućeg nobiliteta. Kontrast između njegovog života i visokog moralizatorskog tona u njegovim delima često je korišten u napadima protiv Salustija. Međutim, moguće je da se Salustije zaista promenio nakon što se povukao iz javnog života, i da mu je svest o vlastitim slabostima iz prethodnog perioda usadila pesimistički pogled na moralne vrline njegovih sugrađana, pa i strogost s kojom o njima sudi u svojim delima. Njegov je glavni uzor bio Tukidid, koga pokušava da sledi u istinoljubivosti i nepristrasnosti, u umetanju `filozofskih` razmišljanja i izmišljenih (pretpostavljenih) govora i pisama, te u kratkoći stila koji je ponekad na granici razumljivosti. Salustije nije originalni politički mislilac, ali ta misao odslikava tipičan rimski moralistički stav prema tradicionalnoj `vrlini` (virtus) i pesimistički stav prema sveprožimajućoj korumpiranosti. Salustijevu sklonost arhaičnim rečima i izrazima, koja je imitirala dela njegovog savremenika Katona Mlađeg, ismevali su kao afektaciju, ali su upravo ta afektacija i njegova retorska preterivanja učinila Salustija jednim od omiljenih pisaca u 2. veku nove ere i kasnije.

ISTORIJA SRPSKOG NARODA 1-10 Историја српског народа SKZ, Beograd, od 1981-1993. prvo izdanje 1-10 (komplet) tvrd povez , zlatotisk veoma dobro očuvano KAPITALNO ćirilica I Od najstarijih vremena do Maričke bitke (1371), 697 strana + strane sa fotografijama (1981) II Doba borbi za očuvanje i obnovu države (1371-1537), 592 strane + strane sa fotografijama (1982) III-1 Srbi pod tuđinskom vlašću 1537-1699, 695 strana + strane sa fotografijama (1993) III-2 Srbi pod tuđinskom vlašću 1537-1699, 474 strane + strane sa fotografijama (1993) IV-1 Srbi u XVIII veku, 603 strane + strane sa fotografijama (1986) IV-2 Srbi u XVIII veku, 395 strana + strane sa fotografijama (1986) V-1 Od Prvog ustanka do Berlinskog kongresa 1804-1878, 567 strana + strane sa fotografijama (1981) V-2 Od Prvog ustanka do Berlinskog kongresa 1804-1878, 494 strana + strane sa fotografijama (1981) VI-1 Od Berlinskog kongresa do ujedinjenja 1878-1918, 679 strana + strane sa fotografijama (1983) VI-2 Od Berlinskog kongresa do ujedinjenja 1878-1918, 584 strana + strane sa fotografijama (1983) format 23×17 cm 12. 3 kg Autori: Dragoslav Srejović, Miroslav Mirković, Jovan Kovačević, Pavle Ivić, Sima Ćirković, Dimitrije Bogdanović, Vojislav J. Đurić, Ljubomir Maksimović, Jovanka Kalić, Božidar Ferjančić, Miloš Blagojević, Gordana Babić Đorđević, Rade Mihaljčić, Andrej Mitrović, Dragiša Živković, Predrag Palavestra, Dejan Medaković, Vladeta Tešić, Čedomir Popov, Milorad Ekmečić, Milorad Pavić, Rajko Veselinović, Miroslav Pantić, Nikola Gavrilović, Aleksandar Mladenović, Sreten Petković, Toma Popović, Radovan Samardžić Историја српског народа у шест књига, са десет свезака: од досељавања Срба у Југоисточну Европу, до 1918. године, капитално је дело у издању Српске књижевне задруга, које обрађује и обједињава политичку историју српског народа са друштвеним, културним и економским развојем. Прва издања појединачних књига појавила су се у раздобљу од 1981. до 1993. године, а касније су приређивана и нова издања, друго (1994) и треће (2000). У оба накнадна издања задржан је исти штампарски прелом из првог издања. Дело је конципирано као вишетомна монографска публикација, заснована на унутрашњој подели томова и свезака на тематска поглавља, чија је израда поверена водећим стручњацима за поједине периоде, док је уклапање свих поглавља у јединствену целину било поверено уређивачком одбору. Међу уредницима и ауторима су били највећи српски стручњаци у областима историје, уметности, књижевнсти, социологије и језика: Драгослав Срејовић, Мирослава Мирковић, Јован И. Ковачевић, Павле Ивић, Сима Ћирковић, Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђурић, Љубомир Максимовић, Јованка Калић, Божидар Ферјанчић, Милош Благојевић, Гордана Бабић-Ђорђевић, Раде Михаљчић, Андреј Митровић, Драгиша Живковић, Предраг Палавестра, Дејан Медаковић, Радован Самарџић, Владета Тешић, Чедомир Попов, Милорад Екмечић, Милорад Павић, Рајко Веселиновић, Мирослав Пантић, Никола Гавриловић, Александар Младеновић, Сретен Петковић, Тома Поповић, Радован Самарџић и други. Историја српског народа представља важно научно дело у коме је на прегледан начин приказано десет векова историје српског народа.

GRAD U HISTORIJI: Njegov postanak, njegovo mijenjanje, njegovi izgledi Izdavač: Naprijed, Zagreb Prevod: Vladimir Ivir Povez: tvrd Broj strana: 692 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Pečatirana, poneka flekica na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Mumfordovo monumentalno djelo „Grad u historiji“ objavljeno je prvi put 1962. godine i odmah proglašeno kapitalnim djelom kulture našega vremena. Prema riječima talijanskog urbanista Marija Laba, Mumford je u ovoj svojoj knjizi dao „definiciju grada koja nadmašuje definicije svih historičara i filozofa koji su se tim problemom bavili prije njega“. S A D R Ž A J: 1. Svetište, selo i utvrđenje 2. Kristalizacija grada 3. Oblici i obrasci predaka grada 4. Priroda antičkoga grada 5. Pojava polisa 6. Građanin i idealni grad 7. Helenistički apsolutizam i urbanost 8. Od megalopolisa do nekropolisa 9. Samostan i zajednica 10. Unutarnje uređenje srednjovjekovnog grada 11. Raspadanje srednjeg i najava novog vijeka 12. Struktura barokne moći 13. Dvor, parada, prijestolnica 14. Trgovačka ekspanzija i urbano rastvaranje 15. Paleotehnički raj: „Ugljeni grad“ 16. Od predgrađa do grada budućnosti 17. Mit megalopolisa 18. Retrospektiva i perspektiva (K-37)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubomir Stojanović (ponekad pominjan kao Ljuba Stojanović; Užice, 6/18. avgust 1860. – Prag, 16. jun 1930) bio je srpski državnik, političar i filolog, redovni član Srpske kraljevske akademije. Filolog i istoričar po obrazovanju, Ljubomir Stojanović je završio Filozofski fakultet Velike škole u Beogradu, a usavršavao se u Beču, Petrogradu i Lajpcigu. Najpre gimnazijski profesor, Stojanović je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu od 1891. do 1899. godine. U politiku, Stojanović ušao 1897, kao član Narodne radikalne stranke. Kao osnivač i predsednik Samostalne radikalne stranke, proizašle iz izdvajanja mlađih radikala iz Narodne radikalne stranke, posle 1901. godine (stranka zvanično od 1905) bio je više puta ministar prosvete i crkvenih dela (1903, 1904, 1906, 1909) u Srbiji, pod demokratskom i ustavnom vladavinom kralja Petra I Karađorđevića. U dva navrata bio je i predsednik samostalske vlade (1905–1906). Izbori koje je sprovela samostalska vlada Ljubomira Stojanovića (23. jula 1905), ostali su zapamćeni kao najslobodniji u nizu parlamentarnih izbora sprovedenih po Ustavu od 1903. godine. državni savetnik, Stojanović je bio od 1910. do 1912. Tokom Prvog svetskog rata Posle Prvog svetskog rata Stojanović je bio jedan je od osnivača Republikanske stranke i prvi predsednik njenog Glavnog odbora. Od 1913 do 1923. godine bio je sekretar Srpska kraljevske akademija nauka, buduće Srpske akademije nauka i umetnosti; vrlo aktivan na naučnom polju. Stojanović je objavio izdanja velikog broja starih spomenika, rukopisa, dokumenata, zapisa, natpisa, rodoslova i pisama: Miroslavljevo jevanđelje, Stari srpski natpisi i zapisi (6 knj.), Stari srpski rodoslovi i letopisi, kataloge rukopisa Srpske kraljevske akademije i Narodne biblioteke u Beogradu i drugo. Stojanović je objavljivao kritički priređena dela Vukova dela, ukupno 17 tomova, od kojih je najznačajnija Vukova prepiska. Pisao je i priređivao udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, srpskim crkvama od 15. do 16. veka, o arhiepiskopu Danilu, a najznačajnije mu je delo biografija Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića. Opisivan je kao moralista u politici: „Drugi jedan cenzor javnih naravi, Ljuba Stojanović, više se bunio na njih što su onakve kakve su, nego što je ispitivao zašto su takve. S njegovim u neku ruku totalitarnim shvatanjem demokratije, na lenjir izvedene, savršene u poretku i ljudima, on je u potcenjivanju svega današnjeg polazio od onoga što u dalekoj budućnosti jednog dana treba da bude. Zato je svoj sud o svemu sekao kao na panju. Prilaziti „neobrađenim masama“ sa težnjom da ih razume i strpljivo ih preobražava, on nije umeo. S tim krutim stavom Ljubi Stojanoviću nelagodno je bilo praviti blagovoljenje birača, i zato je prilikom postavljanja njegove kandidacione liste u okrugu, objašnjavanja sa narodom, mesto njega morao vršiti neko drugi. Nesavitljiv u svom moralnom asketizmu, nezavisan od svega i svakog i gotov na svako lično samopregorenje, Ljuba Stojanović nije mogao da pojmi da i svaki drugi nije u stanju da čini kao i on – u kakvim god prilikama bio, ličnim, porodičnim, s kakvom god glavom i opterećenjem u glavi...“ Objavio je monumentalno delo o srednjovekovnim srpskim izvorima „Stari srpski zapisi i natpisi“ u 6. tomova: 1. knjiga 1902. na 480 strana; 2. 1903. godine na 482 strane; 3. 1905. godine na 487 strana; 4. 1923. godine na 227 strana; 5. 1925. godine na 334 strane; 6. 1926. godine na 347 strana. U Užicu je postojala njegova rodna kuća srušena aprila 2016. godine. Dela Srpski rodoslovi i letopisi, uredio ih Lj. Stojanović, U Beogradu : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1883. Miroslavljevo jevanđelje (Évangéliaire ancien serbe du prince Miroslav), Preface (in Serbian and French) and notes (pp. 203–229) by Ljubomir Stojanović. – `Édition de sa majesté Alexandre I roi de Serbie` p. [iv], Fotografska reprodukcija i štampa c. i k. dvorskog umetničkog zavoda Angerera i Gešla, u Beču, 1897. Vuk Stefanović Karadžić : njegov rad na srpskom jeziku i pravopisu : govor prof. Ljub. Stojanovića u svečanoj sednici akademijskog saveta Velike škole na dan prenosa Vukovih kostiju iz Beča u Beograd 20. septembra 1897. godine, Ljub. Stojanović, Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije 1899. Stare srpske štamparije, od Ljub. Stojanovića, Beograd : Nova električna štamparija Petra Jockovića, 1902. Katalog Narodne biblioteke u Beogradu. Knj. 4, Rukopisi i stare štampane knjigećć, sastavio Ljub. Stojanović, Beograd : Kralj.-srpska državna štamparija, 1903. Srpska gramatika za III razred gimnazijećć, sastavio Ljub. Stojanović, Beograd : Velimir Valožić, 1913. Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića : (26. okt. 1787 + 26. jan. 1864), napisao Ljub. [Ljubomir] Stojanović, Beograd, Geca Kon, 1924, XXIV-783 str. Stare srpske povelje i pisma. Knj. 1, Dubrovnik i susedi njegovi. Deo 1, sredio Ljub. Stojanović, Beograd : Srpska Kraljevska Akademija, 1929.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubomir Stojanović (ponekad pominjan kao Ljuba Stojanović; Užice, 6/18. avgust 1860. – Prag, 16. jun 1930) bio je srpski državnik, političar i filolog, redovni član Srpske kraljevske akademije. Filolog i istoričar po obrazovanju, Ljubomir Stojanović je završio Filozofski fakultet Velike škole u Beogradu, a usavršavao se u Beču, Petrogradu i Lajpcigu. Najpre gimnazijski profesor, Stojanović je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu od 1891. do 1899. godine. U politiku, Stojanović ušao 1897, kao član Narodne radikalne stranke. Kao osnivač i predsednik Samostalne radikalne stranke, proizašle iz izdvajanja mlađih radikala iz Narodne radikalne stranke, posle 1901. godine (stranka zvanično od 1905) bio je više puta ministar prosvete i crkvenih dela (1903, 1904, 1906, 1909) u Srbiji, pod demokratskom i ustavnom vladavinom kralja Petra I Karađorđevića. U dva navrata bio je i predsednik samostalske vlade (1905–1906). Izbori koje je sprovela samostalska vlada Ljubomira Stojanovića (23. jula 1905), ostali su zapamćeni kao najslobodniji u nizu parlamentarnih izbora sprovedenih po Ustavu od 1903. godine. državni savetnik, Stojanović je bio od 1910. do 1912. Tokom Prvog svetskog rata Posle Prvog svetskog rata Stojanović je bio jedan je od osnivača Republikanske stranke i prvi predsednik njenog Glavnog odbora. Od 1913 do 1923. godine bio je sekretar Srpska kraljevske akademija nauka, buduće Srpske akademije nauka i umetnosti; vrlo aktivan na naučnom polju. Stojanović je objavio izdanja velikog broja starih spomenika, rukopisa, dokumenata, zapisa, natpisa, rodoslova i pisama: Miroslavljevo jevanđelje, Stari srpski natpisi i zapisi (6 knj.), Stari srpski rodoslovi i letopisi, kataloge rukopisa Srpske kraljevske akademije i Narodne biblioteke u Beogradu i drugo. Stojanović je objavljivao kritički priređena dela Vukova dela, ukupno 17 tomova, od kojih je najznačajnija Vukova prepiska. Pisao je i priređivao udžbenike gramatike za srednje škole, studije o starim srpskim štamparijama, srpskim crkvama od 15. do 16. veka, o arhiepiskopu Danilu, a najznačajnije mu je delo biografija Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića. Opisivan je kao moralista u politici: „Drugi jedan cenzor javnih naravi, Ljuba Stojanović, više se bunio na njih što su onakve kakve su, nego što je ispitivao zašto su takve. S njegovim u neku ruku totalitarnim shvatanjem demokratije, na lenjir izvedene, savršene u poretku i ljudima, on je u potcenjivanju svega današnjeg polazio od onoga što u dalekoj budućnosti jednog dana treba da bude. Zato je svoj sud o svemu sekao kao na panju. Prilaziti „neobrađenim masama“ sa težnjom da ih razume i strpljivo ih preobražava, on nije umeo. S tim krutim stavom Ljubi Stojanoviću nelagodno je bilo praviti blagovoljenje birača, i zato je prilikom postavljanja njegove kandidacione liste u okrugu, objašnjavanja sa narodom, mesto njega morao vršiti neko drugi. Nesavitljiv u svom moralnom asketizmu, nezavisan od svega i svakog i gotov na svako lično samopregorenje, Ljuba Stojanović nije mogao da pojmi da i svaki drugi nije u stanju da čini kao i on – u kakvim god prilikama bio, ličnim, porodičnim, s kakvom god glavom i opterećenjem u glavi...“ Objavio je monumentalno delo o srednjovekovnim srpskim izvorima „Stari srpski zapisi i natpisi“ u 6. tomova: 1. knjiga 1902. na 480 strana; 2. 1903. godine na 482 strane; 3. 1905. godine na 487 strana; 4. 1923. godine na 227 strana; 5. 1925. godine na 334 strane; 6. 1926. godine na 347 strana. U Užicu je postojala njegova rodna kuća srušena aprila 2016. godine. Dela Srpski rodoslovi i letopisi, uredio ih Lj. Stojanović, U Beogradu : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1883. Miroslavljevo jevanđelje (Évangéliaire ancien serbe du prince Miroslav), Preface (in Serbian and French) and notes (pp. 203–229) by Ljubomir Stojanović. – `Édition de sa majesté Alexandre I roi de Serbie` p. [iv], Fotografska reprodukcija i štampa c. i k. dvorskog umetničkog zavoda Angerera i Gešla, u Beču, 1897. Vuk Stefanović Karadžić : njegov rad na srpskom jeziku i pravopisu : govor prof. Ljub. Stojanovića u svečanoj sednici akademijskog saveta Velike škole na dan prenosa Vukovih kostiju iz Beča u Beograd 20. septembra 1897. godine, Ljub. Stojanović, Beograd : Državna štamparija Kraljevine Srbije 1899. Stare srpske štamparije, od Ljub. Stojanovića, Beograd : Nova električna štamparija Petra Jockovića, 1902. Katalog Narodne biblioteke u Beogradu. Knj. 4, Rukopisi i stare štampane knjigećć, sastavio Ljub. Stojanović, Beograd : Kralj.-srpska državna štamparija, 1903. Srpska gramatika za III razred gimnazijećć, sastavio Ljub. Stojanović, Beograd : Velimir Valožić, 1913. Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića : (26. okt. 1787 + 26. jan. 1864), napisao Ljub. [Ljubomir] Stojanović, Beograd, Geca Kon, 1924, XXIV-783 str. Stare srpske povelje i pisma. Knj. 1, Dubrovnik i susedi njegovi. Deo 1, sredio Ljub. Stojanović, Beograd : Srpska Kraljevska Akademija, 1929.