Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano! Isak Asimov KAKO SMO SAZNALI 1-4 komplet - O elektricitetu, Ilus: Metju Kalmenov - O atomima, Ilus: Dejvid Vul - O nuklearnoj energiji, Ilust: Dejvid Vul - Da je zemlja okrugla, Ilust: Metju Kalmenov Gornji Milanovac : Dečje novine, 1980 ilustrovano metju kalmenov,21 cm, tvrd povez, Prevod Zoran Djuković Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Odlično Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969) bio je prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. Bio je i dopisnik „Pariske ilustracije”.[2] Odbio je saradnju sa Nijemcima i kvislinzima 1941. godine i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na zadnjoj korici poceo papir malo da se ljusti, vidi se na jednoj od fotografija, nista strasno! Unutra odlicna! I izdanje ! 1990 g. Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) bio je srpski arhitekta,[1] graditelj,[2] umetnik, filozof,[2] profesor[2] Beogradskog univerziteta, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. godine.[3] Značajan je neimar memorijalne arhitekture,[2] spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu,[2] Jasenovcu, Garavicama,[2] Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Značaj Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac.[2] Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača.[3] Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Mada je kršten još kao dete, njegovi posmrtni ostaci kremirani su u Beču, dok je urna sa pepelom smeštena na Jevrejsko groblje u Beogradu.[4][5][6][7] Posmrtni ostaci njegove supruge Ksenije, koja je preminula 2017. godine, nalaze se na istom mestu.[8] Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su:[9][10] Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića - Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eeji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007)

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Todorov, Tzvetan, 1939-2017 = Todorov, Cvetan, 1939-2017 Naslov Mi i drugi : francuska misao o ljudskoj raznolikosti / Cvetan Todorov ; preveli sa francuskog Branko Jelić, Mira Perić i Mirjana Zdravković Jedinstveni naslov Nous et les autres. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : I. Čolović : I. Mesner, 1994 (Beograd : Slovograf) Fizički opis 396 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jelić, Branko, 1931-1994 = Jelić, Branko, 1931-1994 Perić, Mira Zdravković, Mirjana Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek. Posebna izdanja (broš.) Napomene Prevod dela: Nous et les autres Bibliografija: str. 381-390 Registar. Predmetne odrednice Filozofija politike -- Francuska -- 18-20v Socijalna filozofija -- Francuska -- 18-20v Sadržaj PREDGOVOR 5 1 Univerzalno i relativno 17 Etnocentrizam 19 Scijentizam 29 Montenj 47 Razvoj relativizma 59 Levi-Stros 73 2 Rase 97 Rasa i rasizam 99 Gobino 131 Renan 141 Putevi rasijalizma 153 3 Nacije 167 Nacije i nacionalizam 169 Tokvil 187 Mišle 201 Renan i Bares 213 Pegi 227 Posledice nacionalizma 241 4 Egzotika 255 О pravilnoj upotrebi drugih 257 Šatobrijan 273 MI I DRUGI Loti 297 Segalen 311 Moderni putnici 325 5 Umerenost 337 „Persijska pisma” 339 „O duhu zakona` 351 Dobro odmereni humanizam ) 367 BIBLIOGRAFIJA 383 INDEKS 393 Francuska misao o ljudskoj raznolikosti. Cvetan Todorov, francuski pisac bugarskog porekla, danas je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih intelektualaca u Francuskoj, veoma cenjen i prevođen u drugim evropskim zemljama i u Americi. Todorov je rukovodilac istraživanja u francuskom Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS). Dosad je na srpskohrvatski jezik prevedeno nekoliko dela Cvetana Todorova (Teorije simbola, žanrovi govora, Fantastika i književnost, Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku). U ovoj knjizi Todorov se usredsređuje na analizu ideja nacije i nacionalizma, rase i rasizma i egzotike u delima francuskih mislilaca i pisaca, od Montenja do Levi-Strosa. Knjiga ima obimnu bibliografiju i indeks imena. Cvetan Todorov, Todorov je bugarsko-francuski filozof i književni kritičar, lingvista, semiotičar, književni kritičar, istoričar filozofske misli i kulturolog bugarskog porekla. Prve 23 godine svog života proveo je u Bugarskoj, a zatim se trajno nastanio u Francuskoj. U intervjuu jednom bugarskom listu 2008. godine identifikovao se kao Bugarin i Francuz. Cvetan Todorov je poznat pre svega kao književni kritičar i teoretičar, njegova filozofska razmišljanja o samoodređenju od velikog su značaja za antropologiju i sociologiju. Pitanje sopstvenog i tuđeg kulturnog identiteta jedna je od važnih tema u raspravama savremene antropologije. Knjige Cvetana Todorova, napisane na francuskom, u Bugarskoj se prevode od 1984. godine. Cvetan Todorov rođen je 1. marta 1939. godine u Sofiji. Njegov otac bio je bibliograf Todor Borov, a deda po majci bio je javni ličnost Ivan Peev-Plachkov. Njegov brat Ivan Todorov poznati je fizičar. Završio je srednju školu u Bugarskoj i studirao bugarski jezik i književnost na Sofijskom državnom univerzitetu, gde je i diplomirao 1961. 1963. godine otišao je u Pariz kao stipendista. 1970. odbranio je doktorsku disertaciju na temu „Teorija književne analize“ pod vođstvom Rolanda Barthesa. On brani tezu da je poetika – to su specifični jezički uslovi stvaranja i značenja umetničkog teksta. Od 1987. godine rukovodio je Centrom za proučavanje umetnosti i jezika u Francuskom nacionalnom istraživačkom centru, gde radi od 1968. Muž je spisateljice Nanci Houston, sa kojom ima dvoje dece. Razveo se s njom nakon 35 godina braka. Počasni doktor Sofijskog univerziteta (1988). Godine 1990. mu je dodeljeno zvanje doktora počasnog kauze sa Univerziteta u Liježu. Cvetan Todorov dobitnik je nagrade Princa Asturija za društvene nauke za 2008. godinu. Umro je 7. februara 2017. u Parizu nakon komplikacija od neurodegenerativne bolesti. Kreativnost Na početku karijere zanimala ga je uglavnom književna teorija, a posle 1990 – istorija i odnos sa drugima u teškim oblastima istorije poput osvajanja Centralne Amerike i Drugog svetskog rata. Cvetan Todorov etablirao se kao naučnik sa prevodom ruskih formalista, koji je značajno doprineo razvoju moderne poetike. Potom je objavio „Književnost i značaj“ (1967). U Uvodu u fantastiku (1970) naučnu fantastiku uzima ozbiljno i dubinski. Todorov uglavnom proučava različitost različitih kultura, ispituje problem „Mi i drugi“, sporove humanista u Evropi još od doba otkrića Novog sveta i procesa kolonizacije. Pitanje vlastite i tuđe kulture je u srcu antropoloških diskursa u Evropi. Njegova analiza značaja i samoodređenja od velikog je značaja za antropologiju i sociologiju. Todorov, za razliku od Machiavellija i Hobbesa, u zajednici ne vidi zli organizam u kojem je čovjek povezan samo zbog svoje slabosti. Suprotno tome, za njega je zajednica neizbežnost diktirana potrebom za prepoznavanjem čoveka, ukorenjenim u njegovoj psihi. Ovaj koncept zasnovan je na Lacanovoj psihoanalizi i interpretaciji dela Hegela i Kozheva. Cvetan Todorov govori o sebi kao o emigrantu i opisuje sebe kao Evropljanina. Razmišlja o istini, zlu, pravdi, istorijskom pamćenju, bolu domovine, susretu kultura i zabludama modernih demokratija. Preispituje svoj život u Bugarskoj i Francuskoj, ljubav prema književnosti, distancu od strukturalizma i apolitičnosti. Objašnjava svoj kritički humanizam, njegovu ekstremnu umerenost, odbojnost prema bipolarnim modelima i Gvozdenu zavesu. On se bavi problemima zajedništva, mešanjem kultura („mestizos“), „sivim oblastima“ i traži odgovor na pitanje „Kako živeti?“ U svojoj knjizi Osvajanje Amerike. Pitanje drugog ” Cvetan Todorov odražava način na koji su konkvistadori brutalno uništili lokalne kulture u Americi. Slijedeći Mihaila Bakhtina, Todorov ideju dijaloga predstavlja kao „situaciju u kojoj niko od učesnika ne svodi drugog na objekt.“ Za dijalog su potrebna dva predmeta. MG116

Laza Kostić O politici i umetnosti Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica Srpska Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) bio je srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, novinar, dramski pisac i estetičar. Biografija Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Laza Kostić (1841–1910), srpski pisac. Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11] Stih, proza, pozorište Kostić se u svojoj poeziji često dotakao univerzalnih tema i ljudskih briga, posebno odnosa između čoveka i Boga, društva i bližnjih. Doprineo je stilskim i jezičkim inovacijama, slobodno eksperimentišući, često nauštrb jasnoće. Njegovo delo je bliže evropskom romantizmu nego bilo kom drugom srpskom pesniku njegovog doba. Kostić je u brojnim, nepotpunim teorijskim esejima neuspešno pokušao da kombinuje elemente narodne narodne pesme sa elementima evropskog romantizma. Nedostatak uspeha može se pripisati naprednoj prirodi njegove poezije, idejama njegovog vremena i njegovoj ekscentričnosti. Kostićeva drama Maksim Crnojević (1863.) predstavlja prvi pokušaj dramatizacije epske pesme. Pera Segedinac (1875) se bavi borbom Srba za svoja prava u Austro-Ugarskoj i njegova predstava Gordana (1890) nije dobila puno pohvala.[12] I sâm prevodilac Šekspira, Laza Kostić svesno je unosio šekspirovske elemente adaptirajući srpsku istoriju i epiku za teatar, ali je i pored toga stvarao jedan originalan i prepoznatljiv stil. I pesnički talenat, ali i dobro poznavanje antike i renesanse, učinili su da Kostić stvori tragedije čiji zapleti odskaču od književno-istorijskih uzora, a sama radnja, što je i tipično za dela romantizma, u prvi plan ističe ljubavni i nacionalni zanos.[12] Kostić je bio kontroverzna ličnost; u mladosti ga je više slavilo nego što je razumelo, a u starosti je postao manje popularan, pravu slavu postigao je tek nakon smrti. Danas je opšteprihvaćeno da je Kostić začetnik moderne srpske poezije. Privatni život i ličnost Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“.[13]Laza Kostić može se okarakterisati kao ekscentrik, ali je imao genijalnu iskru. Prvi je u dramu poezije uveo jambski stih i prvi je prevodio Šekspirova dela na srpski jezik. Na jednom evropskom autorskom kongresu s početka 20. veka pokušao je da objasni odnos između kulture Srbije i zapadnoevropskih kultura. Lenka Dunđerski Jelena Lenka Dunđerski, najveća ljubav srpskog pesnika Laze Kostića, koji joj je posvetio pesmu Santa Marija Dela Salute. Kostić je bio prijatelj sa Lazarom Dunđerskim, patrijarhom jedne od najvažnijih srpskih plemićkih porodica u Austrougarskoj.[14] Bio je zaljubljen u Jelenu Lenku Dunđerski, Lazarovu mlađu ćerku,[14] koja je bila 29 godina mlađa od njega.[15] Pesnika nije očarala samo Lenkina lepota, već i njeno obrazovanje, zanimanje za umetnost, poznavanje jezika (nemački, francuski, mađarski). Do susreta sa Lazom već je odbila nekoliko bračnih ponuda, a potom nije htela ni čuti za druge. Zato su Sofija, njena majka, i brat Gedeon govorili da ostareli i siromašni pesnik rasteruje prosce. Ali Lenkin otac Lazar, koji je pesnika, svog prijatelja i kuma, izuzetno cenio i u to vreme ga materijalno izdržavao, imao je diplomatskiji stav. Ni devojka nije bila ravnodušna prema Lazi, trideset godina starijem od nje, o čemu svedoči i njen dnevnik, čiji su fragmenti objavljeni 120 godina nakon njene smrti:[16] „ Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene. Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan. Kaže: “Razdaljina razbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikada, a ne smem da Vas volim. Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas istisnem odatle. Zato sam i pobegao od vas.` Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno! Šta je prepreka našem osećanju? Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam mu se pod noge. Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se nečega boji? Mog bogatstva? Ništa to meni nije važno. Samo on. ” Laza Kostić u narodnoj crnogorskoj nošnji. Pesnik je sve teže prihvatao Lenkinu ljubav. Često se povlačio u samovanje u manastiru Krušedol. Čak je i sam pokušavao da Lenki nađe muža. Iako mu je Lenka uzvratila ljubav, Lazar Dunđerski nije odobravao njihovu vezu i nije im dozvolio da se venčaju.[15] Ugovorio je brak između Kostića i Julijane Palanački.[15] Kostić je pokušao da dogovori brak između Lenke i srpsko-američkog naučnika Nikole Tesle, ali je Tesla odbio ponudu.[17] Lenkin otac savetuje pesniku da se konačno oženi Julijom Palanački, bogatom somborskom miraždžikom. U borbi između mozga i srca, u pesniku je pobijedio razum. Tako je i učinio pa će sa Julijom 1895. otići na bračno putovanje u Veneciju i posetiti crkvu Santa Marija dela Salute. Lenka je ćutala skrivajući svoje emocije. Te iste godine, dva meseca posle Lazinog venčanja, iznenadno je umrla u Beču, na svoj 25. rođendan.[18] Njena smrt, prema mišljenju lekara uzrokovana tifusnom groznicom, ostala je pod velom tajne. Mnogi autori govore da je počinila samoubistvo, ili da je umrla od tuge.[19] Pre Lazinog venčanja zapisala je u svoj tajni dnevnik:[20] „ Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život? ” Posle njene smrti, Kostić je napisao Santa Marija dela Salute, jedno od njegovih najvažnijih dela[21] i, kako se kaže, jednu od najlepših ljubavnih pesama napisanih na srpskom jeziku.[20][22] Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Marija dela Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine.[13] Dela Bista Laze Kostića u Kulpinu. Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. [23][13]Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.[23] Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.[23] Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filozofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[24] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11] Nasleđe Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [25]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[26] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Po njemu je nazvana Ulica Laze Kostića (Sombor). Laza Kostić je uvršten u 100 najistaknutijih Srba.

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin DjuretićNarodna knjigaInstitut za savremenu istoriju BeogradInstitut za istoriju, Sarajevo1981.Tvrd povezВеселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске.БиографијаЂуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2]Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу.Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4]Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5]ПризнањаОрден Немањића првог реда,Ордена Светог Саве првог реда,Сретењски орден трећег степенаЗа књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`.ДјелаНеке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967)Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981)Влада на беспућу, Београд, (1982)Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989)Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6]Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992)Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Српска беспућа XX века, Београд, (2006)Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012)Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)7/12

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milorad Ekmečić (Prebilovci, 4. oktobar 1928 — Beograd, 29. avgust 2015) bio je srpski istoričar, akademik i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Prebilovcima, opština Čapljina, 4. oktobra 1928. godine, od oca Ilije i majke Kristine. Osnovnu školu (četiri razreda) završio je u Čapljini, a gimnaziju u Mostaru 1947, uz oslobađanje od mature. U toku Drugog svetskog rata, Ekmečić je izgubio 78 članova porodice u masakru u Prebilovcima. Otac Ilija, ujak i drugi članovi porodice su ubijeni od strane komšija, hrvatskih ustaša koji su izvršili genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ubijeni u Prebilovcima su 2015. godine uneti u imenoslov Srpske pravoslavne crkve i kanonizovani kao Sveti mučenici prebilovački.[1][2] Rat je proveo do 1943. godine u Čapljini, a nakon gubitka i majke — u Prebilovcima na slobodnoj teritoriji. Od oktobra 1944. do jula 1945. godine bio je u NOV. Upisao je opštu istoriju na Sveučilištu u Zagrebu, gde diplomira 1952. godine. Iste je godine izabran za asistenta na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, ali je zbog bolesti na dužnost stupio nekoliko meseci kasnije. Proveo godinu dana na istraživačkom radu u arhivima u Zagrebu, Beogradu, Zadru, kao i nekoliko meseci u Beču. Doktorsku disertaciju „Ustanak u Bosni 1875—1878.” odbranio je na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine i ona je do sada doživela tri izdanja i nepotpun prevod na nemački jezik (u izdanju Instituta za istoriju jugoistočne Evrope u Gracu). Nakon specijalizacije u Prinstonu (SAD) od godinu dana, nastavio sa radom na Filozofskom fakultetu u Sarajevu sve do izbijanja građanskog rata 1992. godine. U maju 1992. godine je bio uhapšen od strane muslimanskih „Zelenih beretki” zajedno sa porodicom, i nakon maltretiranja pušten u kućni pritvor (iz osnovne škole Vratnik). Uspeo je da tajno prebegne na teritoriju Republike Srpske, a kasnije da pređe u Srbiju. Nakon toga je od septembra 1992. do penzionisanja 1. oktobra 1994. bio redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti BiH izabran 1973, a za redovnog 1981. godine. Postao je 16. novembra 1978. godine član Srpske akademije nauka i umetnosti van radnog sastava, u radni sastav preveden 1. jula 1992. godine. Bio je dopisni član i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti od 1993, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Milorad Ekmečić je bio član Senata Republike Srpske u drugom sazivu od 2009. godine. Njegova sabrana dela u 15 tomova objavljena su 2022. godine.[3] Nagrade Dana 1. novembra 2010. godine predsjednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović ga je odlikovao Ordenom časti sa zlatnim zracima.[4] Dobitnik je Kočićeve nagrade 2004. godine, a decembra 2011. godine dobio je Orden Svetog Save.[5] Po njemu je nazvano Udruženje istoričara Republike Srpske „Milorad Ekmečić”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Richard Felix Raine Barker (7. svibnja 1917. - 11. srpnja 1997.) bio je engleski novinar, dramski kritičar i povjesničar. Poznat je po tome što je bio najmlađi dramski kritičar na Fleet Streetu. Biografija Barker je rođen u Londonu 7. svibnja 1917. [1] kao sin arhitekta Anthonyja Rainea Barkera i njegove supruge, fotografkinje Patricie Russell [2]. Školovao se u školi Felsted prije nego što je pohađao školu Choate u Connecticutu kao dio programa razmjene učenika.[3] Oženio se Antheom Francis Gotch 1950. godine.[4] Felix Barker umro je 11. srpnja 1997. [1] Karijera Barker je započeo svoju karijeru u kasnim tinejdžerskim godinama izvještavajući za Evening News. Dva dobro prihvaćena članka, jedan o školskom životu, a drugi o požaru u Crystal Palaceu 1936. [1], donijeli su mu tjednu kolumnu kao amaterski dramski kritičar novina u dobi od 19 godina, što ga čini najmlađim dramskim kritičarom koji je radio na Fleet Streetu. [4] Tijekom Drugog svjetskog rata služio je kao vojnik, a kasnije i narednik u Gordon Highlandersima gdje je pomagao u vođenju kazališne zabavne skupine Balmorals. Nakon rata ponovno se pridružio Večernjim novostima, postavši pisac priloga 1946., zamjenik dramskog kritičara kasnije te iste godine, a glavni kritičar 1958..[4] Godine 1960. Barker je proširio svoj rad na filmsku kritiku, što ga je učinilo jednim od rijetkih kritičara u to vrijeme koji su radili i na kazalištu i na filmu.[2] Postao je predsjednik The Critics` Circle 1974. Tijekom svoje karijere kritičara, Barker se također afirmirao kao pisac i povjesničar, objavljujući djela kao što su The Oliviers (1953), The House that Stoll Built (1957), London: 2000 godina grada i njegovih ljudi (1974., s Peterom Jacksonom), London kakav je mogao biti (1975., s Ralphom Hydeom), [4] i Povijest Londona u kartama (1990., s Peterom Jacksonom). Njegova posljednja knjiga bila je Edwardian London, objavljena 1995. [2] Posthumno je izdano izdanje Londonskog topografskog društva pod brojem 167, što predstavlja još jednu važnu suradnju s umjetnikom Peterom Jacksonom, pod naslovom The Pleasures of London (2008.), a uredile su ga Ann Saunders i Denise Silvester-Carr. U mirovini je živio u Benendenu u Kentu gdje je uredio zemljište kuće Wealden Hall iz 15. stoljeća koju je njegov otac Anthony Raine Barker temeljito obnovio iz 1930-ih. Imao je dvoje djece, Kenta Barkera (1953–) i Maxine Barker (1956–1992).

Laza Kostić O politici i umetnostiTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Matica SrpskaLazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) bio je srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, novinar, dramski pisac i estetičar.BiografijaRođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6]Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva.U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen.[7]Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.Književni radLaza Kostić (1841–1910), srpski pisac.Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati.Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma.Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11]Stih, proza, pozorišteKostić se u svojoj poeziji često dotakao univerzalnih tema i ljudskih briga, posebno odnosa između čoveka i Boga, društva i bližnjih. Doprineo je stilskim i jezičkim inovacijama, slobodno eksperimentišući, često nauštrb jasnoće. Njegovo delo je bliže evropskom romantizmu nego bilo kom drugom srpskom pesniku njegovog doba. Kostić je u brojnim, nepotpunim teorijskim esejima neuspešno pokušao da kombinuje elemente narodne narodne pesme sa elementima evropskog romantizma. Nedostatak uspeha može se pripisati naprednoj prirodi njegove poezije, idejama njegovog vremena i njegovoj ekscentričnosti.Kostićeva drama Maksim Crnojević (1863.) predstavlja prvi pokušaj dramatizacije epske pesme. Pera Segedinac (1875) se bavi borbom Srba za svoja prava u Austro-Ugarskoj i njegova predstava Gordana (1890) nije dobila puno pohvala.[12]I sâm prevodilac Šekspira, Laza Kostić svesno je unosio šekspirovske elemente adaptirajući srpsku istoriju i epiku za teatar, ali je i pored toga stvarao jedan originalan i prepoznatljiv stil. I pesnički talenat, ali i dobro poznavanje antike i renesanse, učinili su da Kostić stvori tragedije čiji zapleti odskaču od književno-istorijskih uzora, a sama radnja, što je i tipično za dela romantizma, u prvi plan ističe ljubavni i nacionalni zanos.[12]Kostić je bio kontroverzna ličnost; u mladosti ga je više slavilo nego što je razumelo, a u starosti je postao manje popularan, pravu slavu postigao je tek nakon smrti. Danas je opšteprihvaćeno da je Kostić začetnik moderne srpske poezije.Privatni život i ličnostLaza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“.[13]Laza Kostić može se okarakterisati kao ekscentrik, ali je imao genijalnu iskru. Prvi je u dramu poezije uveo jambski stih i prvi je prevodio Šekspirova dela na srpski jezik. Na jednom evropskom autorskom kongresu s početka 20. veka pokušao je da objasni odnos između kulture Srbije i zapadnoevropskih kultura.Lenka DunđerskiJelena Lenka Dunđerski, najveća ljubav srpskog pesnika Laze Kostića, koji joj je posvetio pesmu Santa Marija Dela Salute.Kostić je bio prijatelj sa Lazarom Dunđerskim, patrijarhom jedne od najvažnijih srpskih plemićkih porodica u Austrougarskoj.[14] Bio je zaljubljen u Jelenu Lenku Dunđerski, Lazarovu mlađu ćerku,[14] koja je bila 29 godina mlađa od njega.[15] Pesnika nije očarala samo Lenkina lepota, već i njeno obrazovanje, zanimanje za umetnost, poznavanje jezika (nemački, francuski, mađarski). Do susreta sa Lazom već je odbila nekoliko bračnih ponuda, a potom nije htela ni čuti za druge. Zato su Sofija, njena majka, i brat Gedeon govorili da ostareli i siromašni pesnik rasteruje prosce. Ali Lenkin otac Lazar, koji je pesnika, svog prijatelja i kuma, izuzetno cenio i u to vreme ga materijalno izdržavao, imao je diplomatskiji stav. Ni devojka nije bila ravnodušna prema Lazi, trideset godina starijem od nje, o čemu svedoči i njen dnevnik, čiji su fragmenti objavljeni 120 godina nakon njene smrti:[16]„ Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene.Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan. Kaže: “Razdaljina razbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikada, a ne smem da Vas volim. Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas istisnem odatle. Zato sam i pobegao od vas.` Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno! Šta je prepreka našem osećanju? Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam mu se pod noge. Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se nečega boji? Mog bogatstva? Ništa to meni nije važno. Samo on.”Laza Kostić u narodnoj crnogorskoj nošnji.Pesnik je sve teže prihvatao Lenkinu ljubav. Često se povlačio u samovanje u manastiru Krušedol. Čak je i sam pokušavao da Lenki nađe muža. Iako mu je Lenka uzvratila ljubav, Lazar Dunđerski nije odobravao njihovu vezu i nije im dozvolio da se venčaju.[15] Ugovorio je brak između Kostića i Julijane Palanački.[15] Kostić je pokušao da dogovori brak između Lenke i srpsko-američkog naučnika Nikole Tesle, ali je Tesla odbio ponudu.[17]Lenkin otac savetuje pesniku da se konačno oženi Julijom Palanački, bogatom somborskom miraždžikom. U borbi između mozga i srca, u pesniku je pobijedio razum. Tako je i učinio pa će sa Julijom 1895. otići na bračno putovanje u Veneciju i posetiti crkvu Santa Marija dela Salute. Lenka je ćutala skrivajući svoje emocije. Te iste godine, dva meseca posle Lazinog venčanja, iznenadno je umrla u Beču, na svoj 25. rođendan.[18] Njena smrt, prema mišljenju lekara uzrokovana tifusnom groznicom, ostala je pod velom tajne. Mnogi autori govore da je počinila samoubistvo, ili da je umrla od tuge.[19] Pre Lazinog venčanja zapisala je u svoj tajni dnevnik:[20]„ Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život? ”Posle njene smrti, Kostić je napisao Santa Marija dela Salute, jedno od njegovih najvažnijih dela[21] i, kako se kaže, jednu od najlepših ljubavnih pesama napisanih na srpskom jeziku.[20][22]Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Marija dela Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine.[13]DelaBista Laze Kostića u Kulpinu.Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. [23][13]Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.[23]Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.[23]Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi;tri drame:Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143Pera Segedinac (1882)Uskokova ljuba ili Gordana (1890);estetičku raspravu:Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880),filozofski traktat:Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884),i veliku monografiju:O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[24]Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti.Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11]NasleđePoštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godineJedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [25].Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[26]O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Po njemu je nazvana Ulica Laze Kostića (Sombor).Laza Kostić je uvršten u 100 najistaknutijih Srba.1/34

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko - Madjarsko izdanje! Retko Drveće - Fák Bela Hamvaš Srpski, 2007 978-86-86285-01-0 14.5x17.5 cm, meki povez, 94 str. Knjiga Drveće - Fák, na srpskom i mađarskom jeziku, objavljena je povodom sadnje Hamvašove lipe na Paliću, 2007, 110 godina od njegovog rođenja. Knjiga sadrži Hamvaševe eseje posvećene lipi (`Pobeda`), jeli (`Melanholija`), brezi (`Devica`) i smokvi (`Blagoslov`), kao i tekst `Čontvarijev veliki kedar` te kratki tekst Hamvaševe udovice Katalin Kemenj `Pozdrav sadiocima drveta`. Prevod, Sava Babić. Svi ovi tekstovi i u mađarskom originalu pod naslovom `Fak`. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991)

Dr Jovan F. Trifunovski - Zapisi sa terena Prilozi iz nasih krajeva Autorsko izdanje, Beograd, 1996. Mek povez, 132 strane, posveta. makedonija, stara srbija, skopska kaza, skopska crna gora, ovce polje, dobro polje, kumanovo, staro nagoricane, strumica, file... Jovan Trifunoski (Vrutok, 23. septembar 1914 — Beograd, 1. februar 1997) bio je srpski i makedonski geograf i antropogeograf. Biografija Rođen je 23. septembra 1914. godine u selu Vrutok kod Gostivara, u srpskoj zemljoradničkoj porodici. Otac se zvao Filip, a stric Srbin. Osnovnu školu završio je u rodnom selu a sedam razreda gimnazije u Skoplju. Osmi razred i diplomski ispit položio je u Tetovu. Na Filozofski fakultet u Skoplju upisao se 1935. i završio ga sa uspehom 1939. godine. Posle završenih studija odlazi u vojsku u Beogradu, gde služi u Vojno-geografskom institutu. Iz vojske je izašao kao geodetski potporučnik. Od novembra 1940. do marta 1941. godine bio je asistent na geografskom institutu pri Filozofskom fakultetu u Skoplju. Učestvovao je u Aprilskom ratu. Za vreme okupacije boravio je kao izbeglica[1] u Beogradu. Od 1941. do 1943, radio je kao asistent na Geofrafskom institutu u Beogradu kada je otpušten, pa je radio kao profesor geografije u Drugoj i Petoj beogradskoj gimnaziji. Godine 1943. položio je državni asistenski ispit koji mu je priznat i od novih vlasti pred specijalnom državnom komisijom 1945. od 1943. do 1945. radio je kao asistent na Beogradskom geografskom institutu. Godine 1946. prebačen je u Skoplje, na Skopski filozofski fakultet gde je kao asistent radio do 1952, kada dobija zvanje univerzitetskog predavača. Doktorirao je 1950. godine pred komisijom Sanu odbranivši kao tezu antropogeografsku studiju: Kumanovsko-preševska Crna Gora. Na Skopskom Univerzitetu radio je do svog penzionisanja 1979. godine. Radio je u Beogradu i Skoplju kao redovni i vanredni profesor. Celog života radio je na antropogeografskim izučavanjima, ostvarujući ideju Jovana Cvijića, bar što se tiče južnog dela Jugoslavije, o antropogeogrefskom izučvanju svih naselja u zemlji-Edicija Naselja i poreklo stanovništva. Objavio je veliki broj monografija i stručnih rasprava na temu antropogeografije u eminentnim časopisima kao što su: Glasnik srpskog geografskog društva, Srpski etnografski zbornik, Glasnik SANU-a i u mnogim drugim.[2] Često je isticao srpsku etničku pripadnost i u svojim radovima isticao srpski karakter makedonskog stanovništva, ne odričući savremeno postojanje makedonske nacije. Godine 1995. to svoje mišljenje iskazao je u delu Makedoniziranje Južne Srbije.[3] Od početka 1984. godine bio je stalno nastanjen u Beogradu, gde je i umro 1. februara 1997. godine.[4] U radovima se do 1944. potpisivao kao Trifunović.[5] Bibliografija Kumanovsko-preševska Crna Gora, Beograd 1951. Kumanovska oblast, Skopje 1974. Krivopalanačka oblast Seoska naselja Skopske kotline, Skopje 1974. Seoska naselja Skopskog polja Skopska Crna Gora Skopski Derven Porečieto na Kadina reka Sliv Markove reke Polog Ohridsko-struška oblast Bitoljsko-prilepska kotlina Kočanska kotlina Strumički kraj Ovčepoljska kotlina Kičevska kotlina Vranjska kotlina Grdelička klisura Kačanička klisura Gornja Pčinja Makedonska gradska naselja Albansko stanovništvo u Sr Makedoniji Tursko stanovništvo u Sr Makedoniji O poreklu stanovništva u Strumičkoj kotlini Makedoniziranje južne Srbije Trifunoski, Jovan F. (1990). „Velika seoba Srba u narodnim predanjima iz Makedonije” (PDF). Etnološke sveske. 11: 54—61.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dinko Davidov (Sivac, 4. oktobar 1930 — Beograd, 18. maj 2019) bio je srpski i jugoslovenski istoričar umetnosti i redovni član SANU.[1] Biografija Rođen je 4. oktobra 1930. godine u Sivcu (Bačka). Osnovnu školu završio je u Staparu. Diplomirao je na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Bio je kustos Galerije Matice srpske od 1965. do 1978, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU od 1979. i direktor Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti od 2001. do 2009. U tom periodu u Galeriji SANU je priređeno 40 izložbi sa katalozima, a 24 kataloga potpisao je kao urednik. Autor je izložbe i posebnog izdanja kataloga „Svetogorska grafika” (Beograd 2004).[2] Osnovna oblast rada akademika Davidova bila je srpska umetnost od 17. do 19. veka. Za dopisnog člana SANU izabran je 2000. godine, a za redovnog 2006. Dobitnik je Vukove nagrade za nauku za delo „Sentandrejska saborna crkva” 2001. godine. Bibliografija Autor je knjiga `Sentandreja - srpske povesnice` (2011), `Pomeni davnih seoba - znamenja srpske povesnice` (2017), `Totalni genocid` (2019). Priredio je više značajnih izdanja, između ostalih, „Srpska grafika XVIII veka - nova saznanja” (1986), „Manastir Šišatovac” (1989) i „Postvizantijska umetnost na Balkanu” (2003).

Rečnik srpskog žargona Borivoj Gerzić prvo izdanje, 2012. format: 13,5 x 20 cm strana: 400 izdavač: SAI, Beograd latinica CENA U KNJIŽARAMA: 1870 DIN. Iz recenzije «Obimna, raznovrsna i dobro izabrana građa odakle žargonizmi potiču, njihov broj i šarolikost žargonskih grupa (vojnički, politički, narkomanski, stručni itd.) iz kojih su žargonski izrazi odabrani, kao i dobro jezičko osećanje i kompetencija autora, uslovili su da se bez ustezanja može reći da je ovo najbolji i najpouzdaniji rečnik aktuelnog, i ne samo aktuelnog, srpskog žargona (i kolokvijalnog jezika uopšte).» Aleksandar Milanović «Izdavački poduhvat godine u oblasti specijalizovanih rečnika.» Pavle Ćosić O žargonu Jezik je živ organizam koji se stalno menja, a žargon, ili sleng – jedan od njegovih najnestalnijih oblika – gotovo je neuhvatljiv deo ljudske komunikacije. Žargon je jezik koji se upotrebljava u svakodnevnoj komunikaciji. On je živopisan i slikovit i, po definiciji, uvek je alternativni izraz. U jezik ulazi s raznih strana, obično iz zatvorenih zajednica (potkultura) kakve čine đaci, tinejdžeri i studenti, vojnici, rok muzičari, narkomani, kriminalci, pripadnici šou-biznisa, ulične bande, skitnice, kockari, zanatlije, sportisti, hakeri itd. Izražavanje oslobođeno gotovo svih normi, tajno sporazumevanje, spontanost, šok, inovacija i bunt protiv društvenih pravila ili jezičkih standarda – osnovna su obeležja žargona. Tokom poslednjih decenija XX veka žargonsko izražavanje i kod nas – prvenstveno usled pucanja krutih ideoloških šablona – u sve većoj meri prodire u razne segmente društva, ali takođe pod uticajem anglo-američke kulture (putem filmova, televizije, pozorišta – pogotovo savremenih dramskih tekstova, zatim rok muzike, izdavačke delatnosti, novina itd.). Ali potreba za žargonskim izražavanjem je autohtona pojava u svakoj kulturi, pa i korene žargona treba tražiti u dubinama svesti, u podsvesti. Volt Vitmen je žargon definisao kao `pokušaj čovečanstva da se uzdigne iznad suvoparne doslovnosti, da se bezgranično izrazi`. Nekada je bilo teško i zamisliti da se u ozbiljnim književnim delima koristi govor ulice (izuzeci su, recimo, Vijon, Balzak ili Viktor Igo), a danas nam je potreban rečnik žargona da bismo razumeli savremenu prozu, poeziju, dramu, moderne filmove, kao i skoro sve oblike masovne komunikacije, a naročito televiziju. Bez žargona bi, možda, i savremena literatura bila beskrvna i nedovoljno izražajna. Žargon je do te mere prisutan da je gotovo nemoguće baviti se literaturom a ne upotrebiti makar neki žargonski izraz, pogotovo ako je reč o delima namenjenim mladima, ili delima koja sami mladi stvaraju. Moglo bi se reći da se baš u žargonu najjasnije ogleda težnja mlađe populacije da menja postojeće, ustaljeno, nasleđeno; upravo im žargon omogućava da slobodno stvaraju nove reči i svojevrstan paralelni jezik. S obzirom na to da su tajni jezici, žargon i argo, na neki način, osnova slobodarske misli još od `mračnog` srednjeg veka, žargon može da se shvati i kao avangarda, alternativa postojećem, mada ima i onih koji ga smatraju za `đubrište` jezika (odakle, opet, može nastati nova, sveža, efektna reč). Ne bi trebalo zaobići ni činjenicu da potreba za žargonom nastaje i onda kada je neophodno tajno se sporazumevati, pogotovo danas u zagušenim urbanim i stambenim sredinama, opterećenim generacijskim sukobljavanjima. Postojanje žargona nesumnjiv je znak bogatstva jednog jezika. Reč je o masovnoj, slikovitoj zameni bajatih, istrošenih pojmova: postojeće reči tokom dugogodišnje upotrebe gube svežinu i oštrinu, pa su potrebni novi izrazi za iste pojmove, koji će biti emotivno snažniji. Ili, kao što Markuze, kritikujući ideologiju razvijenog industrijskog društva i autoritaran jezik, lucidno primećuje: `Popularni jezik upada u oči svojim prkosnim i neposlušnim humorom u odnosu na oficijelno i poluoficijelno rasuđivanje. Retko su sleng i kolokvijalan govor bili tako kreativni. Kao da običan čovek u svom govoru želi da potvrdi sopstvenu humanost nasuprot postojećim silama, tako da će odbijanje i revolt, savladani u političkoj sferi, izbiti u vokabularu koji naziva stvari njihovim imenom` (idiotska kutija – televizor; džank /đubre/ – heroin; kancerke – cigarete, dnevne laži – novine itd.). Konačno, ako je žargon suvišan, besmislen i, kao što ga je još u XIX veku opisao Viktor Igo, `odvratni idiom koji kipti gadom, onaj boginjavi rečnik u kome svaka reč izgleda da je prljavi prsten nekog čudovišta blata i mraka` – zašto se njime bavi nauka? Zato što se mora registrovati i zato da bi mu se odredilo mesto u istoriji jezika. `Argo može biti konspiracija, iživljavanje, igra, i šta god hoćete`, piše lingvista Milija Stanić, `ali on uvek ostaje jezik. To nikako ne treba gubiti iz vida.` Žargon svakako može biti problematičan ako se posmatra, recimo, sa vaspitnog stanovišta, ali njegova istorija važna je za razvoj jezika. Zato i Igo na kraju odeljka o argou u Jadnicima postavlja pitanje moralistima: `Ali otkad užas isključuje izučavanje?` Osnovni cilj sastavljača ovog rečnika bio je da u jednoj knjizi sakupi što više pretežno savremenih srpskih žargonizama, kao i žargonu srodnih reči i izraza (u koje po nekim definicijama spadaju i reči koje se karakterišu kao kolokvijalni govor). Tokom više od jedne decenije (2000–2012), izvori primera koji pokazuju kako se određena žargonska reč koristi bili su: 12 dnevnih listova, 11 nedeljnika, 16 mesečnika, 15 televizijskih i radio stanica, oko 150 književnih dela, časopisa, zbornika, studija, monografija, stripova itd., kao i internet (najmanji broj primera potiče iz privatnih izvora). Što se samih žargonskih reči tiče, njihovi tvorci zauvek ostaju nepoznati. B. G. Iz rečnika: odron 1. oronula osoba, propao čovek (i psihički i fizički). 2. ružna devojka. Majko mila, odron. PNP 3. loše, užasno. 4. zabavno, duhovito, smešno. 5. nark. neuspela kupovina droge. odrukati krim. potkazati (policiji), odati. v. tasterisati. ... imena i telefonske brojeve ostalih policiji su “odrukali” upravo oni. NAC odsoviti odspavati. v. otkuntati. odsvirati klavir izdržati kaznu u zatvoru. Skoro odmah sam saznao da je dosad bio fašista, vozač u podzemnoj železnici, lkoholičar, narkoman, kao i narko-diler; a odsvirao je i`klavir`. NDTK odsvirati (svoje) 1. završiti (karijeru). Govoriće vam da ste odsvirali svoje... BJA 2. umreti. v. odapeti. ... i tako je ta izdajica Džordži odsvirao svoje. PAP oduvati 1. daleko nadmašiti, potpuno poraziti. v. izuti. Trebalo je da to bude jedan od naših dotad najvećih nastupa, i bili smo veoma spremni da totalno oduvamo Poison. SLE 2. oduševiti. Uskoro smo imali neveliku publiku koju smo oduvali svirkom. SLE 3. oterati, odbaciti. v. dvojkirati. Takvog muškarca ćete “oduvati” rečenicom tipa: Na kom je jeziku napisan “Hazarski rečnik”? BAL oduzeti se (od cirke) prepiti se. Zatim smo nastavili da se potpuno oduzimamo od cirke koju smo poneli sa sobom. SLE odvajati fol simulirati, pretvarati se, glumeti nešto. isto folirati. Mogu da odvajam folove starom Spenseru, a istovremeno mislim na te patke. LUR odvajati se flertovati. isto muvati se. Rado bi objavili knjigu Uroša Filipovića Staklenac, koji je proveo čitav život “odvajajući se” sa pederima po beogradskim WC-ima. APL odvala 1. glupost, budalaština, besmislica, koještarija. v. izvala. Ostaću bez posla zbog jedne glupe odvale na jednom glupom avionskom letu. ULD 2. vic, dosetka, po

Cena: 1.500 dinara Isporuka: Kurirskom sluzbom+oko 300 dinara ili licno preuzimanje Video zapis: https://youtu.be/HnyFoBbS7VU Članom 26.Zakona o oružju i municiji punoletna lica mogu nositi gasne sprejeve i uredjaje za izazivanje elektrošokova. Istim članom propisano je da maloletna lica starija od 16 godina mogu nositi gasni sprej. Veoma jak i praktican model,jedini koji ima i zastitne metalne trake na prednjem delu protiv otimanja sokera.... 928 spada u 1 (stun gun) klasu sokera sa naponom praznjenja oko 2.500-5.000Kv,broj elektroda je 2+2 sa razmakom od 23mm dok je kontrolni raskorak 13mm,ima 1.led sijalicu,baterije su Nickel-cadmium (Ni-Cd) 2/3AAA (R1) x 4,voltaza baterija je 4,8v,ciklus punjenja i praznjenja je oko 400 puta,dimenzije 160x30x47 mm (l/h/W) a masa 170gr. Metoda primene. Kao psihološko oružje: - prilikom ispuštanja munja između elektroda i pucketanje. Direktan kontakt (elektroda), uključujući i odeću. Glavne pogođene oblasti: vrata, dekoltea mišići, leđa, ingvinalna regija. Nije neophodno da se cilja u glavi i srcu. Soker je u stanju da utiče na neprijatelja preko debelog sloja odeće, samo vam treba veliki napor da se izvrši pritisak. I ne bojte se da ga koristite ako ste u direktnom kontaktu sa protivnikom; Dezorijentacija napadača kada je izložen sokeru traje od nekoliko sekundi do petnaest minuta. Napadac ima gubitak koordinacije i paralize mišića. Napadač dobija psihološko iznenadjenje i bol, šok zbog grča mišića i neko vreme nije u stanju da izvrši radnje, postaje nesposoban i nije agresivan. Kod napada velikih rasa pasa- trajanje pražnjenja neće prelaziti dve sekunde. Psi se po prirodi plaše prirodnog gasa, ozona, koji se emituje tokom upotrebe sokera. Rad uređaja. - Potpuno punjenje baterije traje 6-8 sati. - Ako ne koristite baterije uređaja može da stoji do 6 meseci! - Za prevenciju preporučujemo da se stavi na punjenje svakog meseca oko 30-40 minuta. - Trajanje praznjenja ne bi trebalo da prelazi pet sekundi, inače uređaj se može pokvariti. Iz tog razloga idle (demo) ispuštanja ne sme biti veća od dve sekunde. - Uređaj bi trebalo da bude van domašaja dece. Skladištenje se obavlja u kesu (ako je isporučena) i na mestu zaštićeno od prašine i vlage. Kada je potpuno napunjena baterija može da proizvede oko 200 - 300 praznjenja 1 - 3 sec. onda se pune iz struje na 220 volti (punjač ili kabl dolazi sa omamljivacem). U skladu sa svim propisima za rad soker će vam trajati dugo vremena, pouzdano i bez kvarova. Upotreba: Soker 928 sa jedne strane ima crno dugme koje kada jedanput gurnete napred-pali se prirucna baterijska lampa...kada jos jednom gurnete napred stavlate soker u poziciju `spreman za rad` i tada se pali mala crvena led dioda...tada je potrebno da pritisnete crveno dugme sa druge strane sokera i koliko dugo drzite toliko ce soker dejstvovati ( na prazno ne duze od sekund dva a pri odbrani ne duze od 5 sekundi osim u ekstremnim slucajevima) Nalepnice i snaga na uredjaju mogu varirati a što generalno ne utiče na osobine i namenu šokera...

GEORGIJE FLOROVSKI ruski intelektualac i pravoslavni bogoslov Istina, Beograd/ Šibenik, 2013. 503 strana. Očuvana. У библиотеци „Савремено богословље“ издавачке куће „Истина“ Далматинске епархије и по благослову њеног епархијског архијереја г. Фотија, изашло је ово, можемо рећи, капитално дело о Георгију Флоровском. Са енглеског су књигу превеле Наташа Б. Колунџић и сестринство манастира Тројеручице – Шибеник, на чијем изванредном преводу и овом приликом благодаримо. Поред предговора уредника Ендрју Блејна из Финске, књига садржи опсежан животопис овог православног философа, историчара и богослова, и при том је обрађен његов животни пут у Русији (1983 – 1920), Европи (1920 – 1948) и Америци (1948 – 1979), док су у додатку донети радови Марка Рифа („Искушења и расцепи: Георгије Флровски као руски историчар“) и Џорџа Х. Вилијамса („Неопатристичка синтеза Феорфија Флоровског“). Библиографија радова овог незаобилазног руског интелектуалца донета је на страницама 447 – 501, фототипски пренето из оригиналног издања и отуда не садржи све библиографске јединице објављених радова, посебно не на српском језику. Рецимо, нема назнаке да је његову студију „Очев дом“ још пре Другог светског рата превео о. Јустин Поповић, а посебно што је у последње време овај теолог много превођен и објављиван у часописима, па је присутан и у интернету. Нема назнака да је Путеве руског богословља својевремено превео Еп. Данило (Крстић), а Источне оце IV века превео је Дејан Ј. Лучић у редакцији превода Епископа будимског Данила (1997. г., објављено у Паризу 1931.г.), као ни да је протојереј Миливој Р. Мијатов превео Источне оце од V до VIII века (1998.г., објављено на руском1933.г.) или Александар Ђаковац - Богословске студије (2013. г.). Ту се налазе и преводи дела Хришћанство и култура (превео Дејан Аничић 1995.г.), Критика недостатка занимања за догмате међу руским православним верницима (превод Ивице Чаировића). Преведено је и дело Екуменски дијалог: теологија и историја (2015.г.), Теологија и историја: Црква и царство (2016.г.). Не можемо навести све чланке који су до сада објављени на нашем језику. Писац ових редова је превео једну свеску из комплетних дела Георгија Фловровског објављених у издању познате издавачке куће Nordland Publishing Companу у САД (дело ће објавити Православни богословски факултет св. Василија Острошког у Фочи). Дело пред нама није класична биографија у којој се излажу подаци из живота писца уз навођење његових кључних дела, одн. није то библиографија. У књизи има много навода из самих дела, па се може стећи добар увид у ширину ауторових интересовања на разним богословским пољима, првенствено из руског богословља, па и оног које се односи на савремена међухришћанска, одн. екуменска питања. Имамо на уму и чињеницу да је овај руски философ – богослов држао кључно предавање на оснивачкој скупштини Светског савета Цркава у Амстердаму 1948.г. Није без разлога епископ будимски Данило (Крстић) назвао свог ментора на докторским студијама на Харварду „васељенским протојерејем“. Као професор Богословске академије Светог Владимира у Њујорку Флоровски је учествовао у раду многих екуменских скупова, на којима је држао предавања или жустро учествовао у дискусијама сведочећи православно учење. Читалац се може дивити вредноћи овог богослова и верности црквеном, светоотачком предању. Флоровски је једноставно отшкринуо вратнице у дубинске ризнице православног светоотачког богословља пред протестантским светом који је био скоро занемарио ову заједничку платформу са које се може кретати у неговању хришћанског јединства. Постављање Георгија Флоровског за професора на Харварду 1956.г. (где је само годину дана раније био постављен угледни немачки теолог Паул Тилих, којег сам слушао на својим последипломским студијама на Институту за више богословске студије у Босеу код Женеве!), добрим делом је допринело јачању програма ове високе богословске школе усмереног према православном богословљу. Овде је отац Георгије делао као професор историје Источне Цркве, док је раније предавао на Кембричком универзитету или још раније на Академији Светог Сергија у Паризу. У Харварду је овај врли црквени посленик предавао и литургику, хришћанску духовност и патристику. Можемо претпостављати колику је ерудицију овај Рус пројављивао пред својим слушаоцима! На једном примеру показаћемо шта значи учешће у међухришћанским, одн. екуменским скуповима на примеру о. Георгија. На заседању Централног одбора Светског савета цркава у Сент Ендрјусу 1960. г., захваљујући залагањима овог православниг богослова, прихваћено је да Основица коју треба да прихвате и потпишу нове цркве чланице ССЦ буде проширен с два додатка: „према Светом Писму“ и уз навођење Лица Свете Тројице поименично, а не само: „који верују у Свету Тројицу“. Овиме је наглашен, с једне стране, ауторитет Библије за све хришћане, а другом одредбом, тројичном формулом: „једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа, истакнут је христолошки фокус Основице , па тако она и дан-данас гласи: „Светски савет Цркава је заједница Цркава које, према Светом Писму, исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситељам, па стога настоји да заједнички испуни свеопшти позив на славу једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа“. Наредне године, на заседању Треће скупштине у Њу Делхију, кад је Руска Православна црква постала чланица овог међуцрквеног тела, заједно са другим источноевропским помесним Црквама (Српска Црква се учланила као последња, тек 1966.г.), око 90% делегата је гласало за нову формулацију, што је било довољно за њено усвајање (стр. 177). О. Георгије је на ранијем заседању Централног одбора дефинисао и бранио изјаву: „Светски савет Цркава није и никада не сме бити Суперцрква“, он нема сопствену еклисиологију и његов циљ је да „Цркве ступе у живи однос“. И ово редефинисарање улоге ССЦ прихваћено је такође у Њу Делхију. На другом скупу, Комисије за веру и црквено устројство, захваљујући богословском заузимању и угледу Флоровског, у завршеном документу је стајало: „Савет није Црква, нити тежи да то буде“, већ се „нуди као слуга Црквама и као слуга Цркве“ (стр. 180). Док ово бележимо, морамо се запитати да ли су и наши богослови, учесници међухришћанских богословских скупова схватали да морају сведочити своју веру пред инославнима и да треба да отварају ризнице истинског богословља? Или је њихово учешће било свођено на пуко присуствовање у смислу да је то „нешто протестантско“, па се не треба ни мешати у дискусије. О. Флоровски није тако мислио, па се може назвати православним мисионаром – богословом у инославном богословском свету. Флоровски је писао сажето. Једном је отворено говорио о својој ерудицији: „ Путеви су могли имати шеснаест томова да није било мог сажетог стила“. У области библиографије огромно знање и памћење били су општепознати и од велике помоћи, што могу посведочити многи билиотекари, научници и студенти. „Могао вам је навести дела за која нико није знао ни да постоје“ (стр. 269). „Једнако задивљујући аспект ума оца Георгија Флоровског била је његова способност за анализу и синтезу. Умом је проницао у унутрашњу структуру и срж ствари и, након што би је изнашао, разумео би је и дао облик њеном сушштинском значају“ (стр. 270). Цитира се доскорашњи архиепископ кентерберијски Роуен Вилијамс, иначе добар познавалац руског богословља, који је за Флоровског рекао да „он није ходајући уџбеник, већ оригинални и радикални ум“. Џорџ Х. Вилијамс обрађује тему неопатристичке синтезе Георгија Флоровског на стр. 373 – 443. Занимљиво је приметити и то да аутор овог стручног рада напомиње да му је при изради ове јединице, иначе темељне теме руског богослова, а и његов је израз, терминус техникус, неопатристичке синтезе, помогао и наш теолог – др Данило Крстић, који је зацело изванредно познавао учење свога професора. Препоручујемо да се ова студија добро проучи, Неопатристичка синтеза је значила преобликовање учења Отаца од четвртог до краја осмог века. Зато за Флоровског „потпуни библијски или хришћански јелинизам представља период завршене патристичке синтезе“ (стр. 379). Џ. Вилијамс излаже увиде Флоровског на ову тему у подељцима: 1) Твар и тварност: „Аскетски подвиг“, 2) Христологија и иконографија, 3) Искупљење и спасење: обожење, 4) Есхатологија, 5) Црква, 6) Свето Писмо, Предање и историја, 7) Црква и свет. Књигу о Флоровском могу читати и богословски неупућена лица, и уверени смо да ће многима од њих помоћи да почну читати и саме радове овог истакнутог руског интелектуалца који је пронео бакљу православног богословља у западни свет као нико пре њега. протођакон Радомир Ракић

Nikola Suica - Leon Koen 1859-1934 Jugoslovenska galerija umetnickih dela, Beograd, 2001. Mek povez, veliki format, 80 strana, bogato ilustrovano. RETKO! Leon Kojen Leon Koen (Beograd, 1859 – Vršac, 15. maj 1934) bio je srpski slikar. Najznačajniji je predstavnik simbolizma u Srbiji. Biografija Leon Koen je rođen u Beogradu 1859. godine [1]. Porodica Koen je stara beogradska porodica. Njihovi preci nastanili su se u njemu još u sedamnaestom veku. U matičnim knjigama jevrejske opštine sefardskog reda bilo je zabeleženo da je je porodica Koen imala šest sinova: Davida, Isaka, Arona-Aleksandra Popovića, Jakova, Morena-Miki i Leona i jednu ćerku Lunu(?).[2] Koenov otac Aron bio je trgovac (rođen 1824. godine u Sofiji), a majka Sara (rođena 1841. godine u Beogradu). Porodica Koen bila je vrlo skromna. Živeli su u jevrejskoj četvrti Jalija kraj Dunava (Dorćol). Bili su tihi, siromašni ljudi, bez velikih prohteva. Živeli su od svog rada i pomagali uvek jedni druge. Leon Koen je detinjstvo proveo u kući svojih roditelja. Braća i sestra su ga mnogo voleli, pogotovu što je bio najmlađi. Na Leonov život i razvoj mnogo je uticao njegov najstariji brat David, koji je bio pravnik, pisar Vojnog suda, a kasnije advokat. U Prvom svetskom ratu David je bio oficir i kao vrlo poverljiv i pouzdan održavao je kontakte sa Vojvodom Mišićem, Pavlom Jurišićem i Vojvodom Stepom Stepanovićem.[3] David je bio poznat po rodoljubivim „Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti” i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu.[4] Zbog veličanja Srbije, Bugari su ga ubili u Nišu za vreme okupacije.[5][6] Leon Koen je osnovnu školu završio na Dorćolu, kao i nekoliko razreda beogradske realke.[7] Zbog siromaštva, roditelji nisu mogli da ga školuju do kraja. Prema porodičnom zahtevu prešao je na učenje najpre trgovačkog, a zatim i krojačkog zanata. Izvesno vreme radio je kao krojački kalfa u trgovini Gutman u Beogradu .[8] U ovom periodu počelo je da ga interesuje slikanje i umetnost. Često je posle posla odlazio na Univerzitet da sluša predavanja Mihaila Valterovića, Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Đorđa Milovanovića i Bogdana Popovića.[8] Predavanje profesora Velike škole Svetomira Nikolajevića „Pred Šekspirom„ bilo je presudno da Leon Koen napusti krojački zanat i da se posveti slikarstvu.[9] Prvi pokušaj da nešto dokuči iz tajne o umetnosti, o umetničkom izrazu, potražio je u samom Beogradu, u školi slikanja kod Steve Todorovića 1881/1882. godine.[2] Za materijalno neobezbeđenog Koena učenje kod Todorovića nije bilo lako. Danju je crtao i posećivao predavanja, a noću radio za opstanak. Školovanje i život u Minhenu Krajem 1882. godine odlazi prvi put u Minhen na školovanje.[10] Svoju prvu školsku godinu 1882/1883 još mlad i omamljen novom sredinom, dosta je dobro materijalno izdržao. Finansijski su mu pomagali brat David, neki prijatelj iz Beograda, srpski konzul u Minhenu Hajim Davičo i Jevrejska crkvena opština, koja mu je slala dva dukata mesečno.[11] Posle jednogodišnjeg boravka u Minhenu, po povratku u Beograd, odlazi kod profesora Velike škole, kasnije akademika Đorđa Milovanovića na usavršavanje slikarstva.[12] Godinu dana kasnije Milovanović mu je izdao pismenu preporuku u kojoj ga hvali kao „mladića veoma vrednog i talentovanog”, i preporučuje mu da svoje slikarsko školovanje nastavi u Minhenu. U proleće 1884. godine upisuje se na pripremni kurs Antičke klase (Antikenklasse) pri Minhenskoj Akademiji likovne umetnosti.[1] Na kraju prve godine učenja na Akademiji izdato mu je svedočanstvo da je vredan, da pokazuje uspeh, usled kojeg zaslužuje svako priznanje. Na osnovu ovakvog uspeha oslobođen je plaćanja pola školarine. Živeo je skromno i svega se odricao samo ne boja i slikanja. Međutim, novčana pomoć koju je dobijao iz Beograda nije bila dovoljna, tako da je 31. oktobra 1884. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova da mu dodele stipendiju.[13] Pošto ova molba nije odmah rešena, brat David je krajem decembra 1884. godine uputio novu molbu i priložio je uverenja Steve Todorovića i Đorđa Milovanovića (učitelji crtanja Leona Koena), kao i originalno svedočanstvo profesora minhenske akademije. Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova odobrilo je 4. maja 1885. godine državnu stipendiju Leonu Koenu, pod uslovom da redovno šalje izveštaje o svom školovanju i napredovanju.[14] Radoznao i veliki radnik, i na Univerzitetu i Minhenu, kao vanredni slušalac, posećivao je predavanja iz psihologije, istorije umetnosti i filozofije.[8] U tom periodu izradio je i svoje prve slike Nalaženje Mojsija (1885) i Noć (1886). Međutim, duševno se razboleo, tako da je u školskoj godine 1885/1886. duže vreme odsustvovao. Uprkos bolesti uradio je dvadesetak skica i svoju treću sliku Đurađ Branković. Godine 1887. Koen upisuje Prirodnu klasu (Naturklasse) kod profesora Ludviga Herteriha, jednog od predstavnika starije minhenske secesije.[13] U školskoj godini 1887/1888. Koen i dalje radi na crtanju akta i portreta, uči perspektivu i anatomiju. Pod utiskom Šekspirove tematike i potrebe da slika karaktere, uradio je kompozicije Hamlet, Kralj Lir , Ričard III . Koen, pun planova i želje da nastavi učenje, ohrabren dobrim preporukama, podnosi novu molbu za produženje stipendije. Pomoć mu je odobrena samo do septembra 1889. godine. Nakon tog perioda, profesori u Minhenu preporučuju mu prelazak na Komponierschule, poslednji kurs na akademiji. Koen se obraća Ministarstvu prosvete tražeći uvećanu stipendiju, kako bi bio u mogućnosti da plaća skupe modele i boje. U nesporazumu sa Ministarstvom prosvete zbog „neljudskog tona” i molbe za povećanje stipendije, odlukom Ministra prosvete, oduzima mu se novčana državna pomoć 1890. godine.[15] U toj žučnoj raspravi sa Ministarsvom, Koen je doživljava pravi duševni slom, tako da se u Beograd vraća iscrpljen i slomljen. Odveden je u duševnu bolnicu, gde se lečio tri meseca. Posle oporavka u pomoć mu priskače brat David, koji pronalazi finansijska sredstva i omogućava mu povratak u Minhen 1891. godine. U Minhenu se družio sa našim umetnicima. Na umetničkoj akademiji studirali su: Nadežda Petrović, Miloš Tenković, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, Milan Milovanović, Dragoljub Pavlović, Dragomir Glišić, Vojislav Stefanović, Marko Murat i Stevan Aleksić.[16] Vreme između 1893. do 1898. godine označava drugi period Koenovog rada. Bez zvanične pomoći, upućen samo na porodična sredstva, Koen je to vreme proveo i teškoj novčanoj oskudici. Upravo su te godine bile godine njegovog napornog rada, vreme u kojem je ostvaren i njegov najveći uspeh. Sarađuje sa Beogradom i u književno političkom listu „Ogled” objavljuje u dva nastavka, odlomak dela Tako je govorio Zaratrusta od Fridriha Ničea (broj 3. i 4. 1894. godine.).[17] Bio je to prvi prevod ovog poznatog dela na srpski jezik. Tekst je potpisan sa L. Izložbe i nagrade Proleće, 1902. Krajem 1896. godine doživeo je veliki uspeh. Njegova slika Josifov san nagrađena je Srebrnom medaljom Akademije.[18] Sledeće godine (1897) sa ovom slikom učestvuje na Međunarodnoj izložbi u Staklenoj palati (Glaspalastu) u Minhenu i na Bijenalu u Veneciji.[19] Najviše je slikao motive iz Starog zaveta i religijske sadržine: Josifov san, Car Solomun, Car Baltazar, Mojsije, Raj, Adam i Eva, Večiti Juda; zatim teme iz srpske istorije: Usamljeni grobovi, Đurađ Branković; likove iz grčke mitologije: Apolo s muzama, Haron; od literature: Hamlet, Ričard III; kao i simbolični alegorijski motivi Jesen, Amor universal, Dvoje idealnih s genijem.[19] Prvu samostalnu izložbu priredio je 1898. godine u Beogradu, u zgradi Stare skupštine.[20] Bila su izložena trideset i četiri rada. Nagrađena slika Josifov san, probudila je veliko interesovanje. Posle izložbe Leon Koen je padao u sve veću nervnu rastrojenost i teška bolest se sve više približavala. Na Svetskoj izložbi u Parizu, maja 1900. godine predstavlja se slikama Otmica devojke i Josifov san. Pored Leona Koena na ovoj značajnoj manifestaciji od jugoslovenskih umetnika bili su: Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Đorđe Krstić, Marko Murat, Rista Vukadinović i drugi. Tih godina počinje i rad na ciklusu slika „Tragedija i trijumf čovečanstva”, zamišljenom u alergijskim prizorima života transponovanog odnosa čoveka u prirodi.[21] Tokom boravka u Minhenu aktivno se uključuje u umetnički život u kojem postepeno postaje cenjen među kolegama i kritičarima. Druži se sa Francom fon Stukom (Franz von Stuck), velikanom minhenskog simbolizma, Fricom fon Udeom (Fritz von Uhde), kritičarem, kao i sa studentima iz slikarske škole Antona Ažbea, Nadeždom Petrović.[22] Upoznaje Vasilija Kandinskog s kojim izlaže s novoosnovanim likovnim udruženjem „Phalanx” 1902. godine. U Minhenu upoznaje jednu ženu, nemačku jevrejku, Jozefinu Simon, koja je ispunjavala njegov nemirni život.[23] Godinama je stanovao kod nje i njene majke, i sanjao o zajedničkom životu sa njom. Međutim, njegova ljubav se držala po strani i otvoreno ga ucenjivala. Kao preduslov za venčanje, tražila je da Koen proda sve svoje slike. To je pogoršalo njegovu nervnu rastrojenost. Kasnije se Leon Koen oženio sa njom, ali tada je već bio dosta bolestan. Na žalost, usled pogoršanja zdravstvenog stanja stvaralaštvo Leona Koena prekida se 1905. godine. Njegove slike i radovi pojavljuju se 1909. godine na izložbi srpskog udruženja „Lada”, kao i 1912. godine u Zagrebu na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi gde je sa udruženjem srpsko-hrvatskih umetnika „Medulić” predstavljen dvema slikama: Zemaljski raj i Prolećna simfonija.[24] Dok se on lečio, njegova žena je jednu po jednu njegovu sliku prodavala. Tako im se zauvek izgubio trag. Prvi svetski rat zatiče Leona Koena u Minhenu. On je u sve većim materijalnim neprilikama, a napušta ga i žena koju je mnogo voleo. Godine 1915, tragično gine njegov brat David, verni pratilac Leonovih umetničkih i životnih kriza. Posle Prvog svetskog rata, kao teškog duševnog bolesnika, prijatelji uspevaju da ga vrate u Beograd. Sve njegove slike iz kuće u Minhenu doneli u u rodni grad. Od 1920. do 1926. godine smešten je u beogradsku duševnu bolnicu.[25] Otpušten je par dana pre otvaranja svoje izložbe. Na retrospektivnoj izložbi održanoj u školi Kralja Petra kod Saborne crkve u Beogradu 3. maja 1926. godine, prikazano je četrdeset sedam Koenovih radova, slika, skica i studija.[26] Za izložbu je zaslužan njegov prijatelj, publicista David Pijada, koji je prikupio sva njegova dela. U želji da se slike Leona Koena sačuvaju kao kulturno dobro beogradskih Jevreja, Jevrejska sefardska opština otkupila je sva dela od njegove braće, prijatelja, rodbine i ukrasila prostorije Jevrejskog doma.[21] Duševno stanje mu se nije menjalo, pa je smešten na kućnu negu u Vršac, kod Darinke Petrović, rođene Kašanski, januara 1931. godine.[27] Troškove boravka plaćala je Jevrejska crkvena opština. Leon Koen umire od staračke iznemoglosti 15. maja 1934. godine u Vršcu.[28] Sahranjen je dva dana kasnije na Jevrejskom groblju u Beogradu. Posle smrti, Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu priredila je od 23. septembra do 2. oktobra 1934. godine, u Velikoj i Maloj sali Jevrejskog doma, komemorativnu izložbu njegovih dela.[26] Godinu dana posle njegove smrti 16. februara 1935. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, organizovana je velika retrospektivna izložba njegovih dela.[29] Ponoseći se svojim velikim umetnikom Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu podigla je i otkrila spomenik Leonu Koenu na jevrejskom groblju 24. oktobra 1937. godine.[30] Prvi put posle 1935. godine, organizovana je izložba slika Leona Koena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu oktobra 2001. godine, gde su prikazane sve sačuvane slike.[31] Spisak radova Josifov san, ulje, original 3x4. Predstavlja Josifa sa stadom ovaca. Leži na polju. U snu mu se javljaju: otac kao sunce, majka kao mesec i braća kao zvezde. Usamljeni grobovi, ili Otmica. Ulje. Dimenzija oko 4x3.. Slika iz narodnog života, po pesmi Vojislava Ilića, u kojoj se iznosi žrtva turskog varvarstva, kada dahije Sali-Age zvorničkog ubijaju nejakog Jovana i nasilno odvode u harem njegovu sestru Jovanu. Večiti Juda I. Original. Ulje. Predstavlja pogruženog starca, sede razbarušene kose. To je večiti lutalica i prognanik sa štapom u ruci. Traži smrt i nigde je ne nalazi. Raj. Original. Ulje. U pejzaž su ubačeni stubovi. Slika bogata u boji. Apolo s muzama. Original. Ulje. Muze slušaju svirku Apola među arkadama, kao pod pergolom. Sara Martin I. Original. Ulje. Predstavlja jevrejsku misionarku koja posećuje zabludele osuđenike i pokušava da ih čitanjem tekstova iz biblije povrati na pravi put. Ričard III. Original. Ulje. Predstavljen je kako ga uznemiravaju duhovi nevinih srodnika koje je pobio. Amor universalis. Original. Ulje. Komponovao pejzaž sa balustradama. Nedovršena slika. Umetnikov san. Original. Ulje. Par idealnih sa genijem ljubavi. Jesen, I I varijanta, pejzaž, ulje. Simbolična kompozicija tragedije i trijumfa čovečanstva. U prvom planu levo genije smrti drži i ruci peščani časovnik, kojim odbrojava poslednji trenutak života; u drugoj ruci drži srp, kojim kosi sve u prirodi. Haron I. Original. Ulje. Prevozi čamcem dvoje mladih zaljubljenih, koje prati anđeo ljubavi. Akt ženski, u prirodnoj veličini, ulje. Adam i Eva, skica, ulje. Car Solomun. Original. Ulje. Slika nestala pre 1941. godine. Ne zna se kako je komponovana. Car Solomun. Original. Pastel. Sedi umorno na tronu u purpurnoj odeći. Levo iza njega šuma, pejzaž; desno iznad Solomuna arhitektura. Car Baltazar. Original. Ulje. Kompozicija sa više figura. Razbojništvo na vodi. Skica rađena uljem crno belim, slična kompozicija kao Otmica. Starac kraj mora. Ulje. Skica. Pejzaž slikan kao snažan kolorističi sfumator, sve u magli. Mojsije u kovčegu i faraonova kći. Skica. Ulje Portret umetnikove žene. Ulje. Obučena u crvenu haljinu sa belom kragnom i crnom mašnom. Portret umetnikove majke. Ulje. Portret umetnikove sestre. Ulje. Portret umetnikove žene u sivom. Ulje. Portret žene. Skica. Portret muškarca. Skica Proleće I. Ulje. Nedovršena slika. Predstavlja praskozorje, kad još konture objekata nisu jasne. Žena koja se moli u tamnici. Studija. Ulje. Dete pri spavanju. Ulje Pejzaž Portret Dantea Đurađ Branković. Ulje. Velika kompozicija. Original po svojoj prilici nije nikad dospeo u zemlju.. Fotografiju ovog rada poslao Ministarstvu prosvete još 1866. godine. Noć. Crtež ugljenom. Hamlet. Ulje. Velika kompozicija. Nahod Mojsijev. Ulje. Original ostao u Minhenu Kain i Avelj. Ulje Portret mladog Italijana. Ulje. Portret sestre Italijana. Ulje. Portret sestre Leona Koena. Ulje. Portret Santa Simanovića. Zeta Leona Koena. Ulje. Lov na lavove. Ulje. Borba na moru. Ulje. Turci otimaju Srpkinje za harem. Ulje. Autoportret Leona Koena. Ulje (40cm x 52cm). Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Autoportret Atanasija Todorovića. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Vizija. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Suradnici u ovoj knjizi prvenstveno se bave plodnim i bogatim životom koji je Olivier stvorio tijekom šezdeset godina na pozornici, na filmu i televiziji. Oni su prijatelji, kolege, mladi i stari - i neki kritičari - sa Sheridan Morley o tome što Olivier misli o kritičarima i oni o njemu. Kao i bilo koji drugi muškarac ili žena u ovom stoljeću, Olivier je postao dio svačijeg privatnog svijeta. Ne postoji izvanredna i cjelovita biografija - usprkos svim brojnim zapisima o njemu koji su napisani - iz jednostavnog razloga što je zbroj čovjeka, njegovog života i njegovog djela još uvijek prevelik da bi ga bilo koji pojedinac mogao obuhvatiti. Umjesto toga, ovdje nudim drugačiju vrstu života: dvadeset i dvije kratke biografije - dvadeset i tri ako uključimo crtež jakne Antonyja Shera. Svaki od njih otkriva oštru i privatnu percepciju, a neki od njih nisu prepoznatljivi iste osobe. Zamolio sam svakog suradnika da se usredotoči na određeni aspekt ili područje teme, tako da se radovi mogu rasporediti u tri dijela. Prvi, `Glumac`, uključuje ono što bi se moglo nazvati dobro odjevenim komadima; drugi, `Redatelj,` prikazuje subjekt malo déshabillé. Posljednji, `Čovjek`, vodi čitatelja, usuđujem se nadati, još dublje u misterij i nedokučivost ovog velikog glumca. Također sam pokušao ovu proslavu učiniti malo drugačijom od uobičajenog `Festschrifta` potičući suradnike da budu otvoreni i pošteni. Ovaj pristup, sa zadovoljstvom mogu izvijestiti, potvrđuje i sam subjekt u priči koju John Mortimer priča na početku posljednjeg djela. Neću izvlačiti Olivierove opaske iz konteksta, ali one su moj autoritet za ovu knjigu, kao i za cjelokupno biografsko pisanje. Iskrenost je najiskreniji oblik laskanja, istina najveći oblik slavlja. Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno malo hem malo obicnom grafitnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Glumac, reditelj, pedagog i jedan od najznačajnijih teoretičara pozorišne umetnosti 20. veka. Zajedno sa V. Nemirovič-Dančenkom 1898. osniva Moskovski hudožestveni teatar (MHT) koji postaje svojevrsna laboratorija glume u kojoj Stanislavski kroz praktičan rad sa glumcima i svojim učenicima počinje da stvara osnovne postulate „sistema“ glume kao umetničkog „preživljavanja“. Velike uspehe ostvario je postavkama dela A. K. Tolstoja, Čehova i Gorkog. U režiji i glumi pozorišni realizam razvio je do savršenstva, a MHT je postao pojam teatra realizma i produbljene psihološke interpretacije. „Sistem“ Stanislavskog, prevođen je na sve svetske jezike još tokom njegovog nastanka njegova univerzalnost i istinitost učiniile su ga nezaobilaznom literaturom svih velikana glume kao i budućih glumaca. „…ono o čemu ja pišem u svojoj knjizi ne odnosi se na jednu epohu i njene ljude, već na organsku prirodu svih umetnika svih nacionalnosti i svih epoha“. Konstantin Sergejevič Stanislavski (rus. Константин Сергеевич Станиславский; Moskva, 5. januar 1863 — Moskva, 7. avgust 1938) je bio ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser.[1] On je osnivač Hudožestvenog teatra u Moskvi 1898. i umetnički rukovodilac i ideolog tog pozorišta do kraja života 1938. Kao veliki pozorišni inovator imao je značajan uticaj na savremenike. Bio je široko prepoznat kao izvanredan karakterni glumac i brojne produkcije koje je režirao stekle su mu reputaciju jednog od vodećih pozorišnih reditelja svoje generacije.[2] Njegov glavni izvor slave i uticaja počiva na njegovom `sistemu` glumačke obuke, pripreme i tehnike probe.[3] Stanislavski (njegovo umetničko ime) nastupao je i režirao kao amater sve do svoje 33. godine, kada je sa Vladimirom Nemirovičem-Dančenkom, nakon legendarne 18-satne diskusije, osnovao svetski poznatu kompaniju Moskovskog umetničkog pozorišta (MAT).[4] Njegove uticajne turneje po Evropi (1906) i SAD (1923–24) i prekretničke produkcije Galeba (1898) i Hamleta (1911–12) uspostavile su njegovu reputaciju i otvorile nove mogućnosti za pozorišnu umetnost.[5] Pomoću MAT-a Stanislavski je imao ključnu ulogu u promociji nove ruske drame svog doba - uglavnom dela Antona Čehova, Maksima Gorkog i Mihaila Bulgakova - publici u Moskvi i širom sveta; postavio je i hvaljene produkcije širokog spektra klasičnih ruskih i evropskih drama.[6] Sarađivao je sa rediteljem i dizajnerom Edvardom Gordonom Krejgom i imao je formativnu ulogu u razvoju nekoliko drugih vodećih praktičara, uključujući Vsevoloda Mejerholda (koga je Stanislavski smatrao svojim „jedinim naslednikom u pozorištu“), Jevgenija Vahtangova i Mihaela Čekova.[7] Na proslavi 30-godišnjice MAT-a 1928. godine, masovni srčani udar na sceni okončao je njegovu glumačku karijeru (mada je sačekao dok zavesa nije pala pre nego što je zatražio medicinsku pomoć).[8] On je nastavio je da režira, podučava i piše o glumi do svoje smrti nekoliko nedelja pre objavljivanja prvog toma svog velikog životnog dela, glumačkog priručnika Glumački Rad (1938).[9] On je odlikovan Ordenom crvenog barjaka i Ordenom Lenjina, i prvi je dobio titulu Narodnog umetnika SSSR-a.[10] Stanislavski je pisao da „nema ništa dosadnije od glumačke biografije” i da „glumcima treba zabraniti da govore o sebi”.[11] Na zahtev jednog američkog izdavača, međutim, nevoljno je pristao da napiše svoju autobiografiju, Moj život u umetnosti (prvi put objavljenu na engleskom 1924. i u revidiranom izdanju na ruskom jeziku 1926. godine), iako je njen izveštaj o njegovom umetničkom razvoju nije uvek tačan.[12] Objavljene su tri biografije na engleskom jeziku: Stanislavski: Život (1950) [David Magarshack[|Dejvida Magaršaka]]; Stanislavski: njegov život i umetnost Žana Benedetija (1988, revidirano i prošireno 1999)[13]] i Nikolaja M. Gorčakova „Stanislavski režira“ (1954).[a] Prevedeni engleski prevod Elene Poliakove ruske biografije Stanislavskog iz 1977. takođe je objavljen 1982. godine. Pregled sistema Svoju glumu i režiju Stanislavski je podvrgao rigoroznom procesu umetničke samoanalize i refleksije.[14] Njegov sistem[b] glume se razvio iz njegovih upornih napora da ukloni blokade na koje je naišao u svojim nastupima, počevši od velike krize 1906. godine.[15] Svoje rane radove je proizveo koristeći eksternu tehniku usredsređenu na režisera koja je težila organskom jedinstvu svih njegovih elemenata — u svakoj produkciji je unapred planirao interpretaciju svake uloge, blokadu i inscenaciju.[16] Takođe je u proces produkcije uveo period diskusije i detaljne analize glumačke ekipe.[17] Uprkos uspehu koji je ovaj pristup doneo, posebno svojim naturalističkim postavkama drama Antona Čehova i Maksima Gorkog, Stanislavski je ostao nezadovoljan.[18] Biografija Rodio se u Moskvi kao Konstantin Sergejevič Aleksejev, u jednoj od bogatijih porodica u Rusiji. Prvi put glumi u pozorištu sa sedam godina. Izabrao je umetničko ime Stanislavski na početku karijere (verovatno da bi sačuvao reputaciju svoje porodice). Godine 1888, Stanislavski je osnovao Društvo umetnosti i književnosti pri Malom Teatru, gde je stekao iskustvo o estetici i scenskom nastupu. Godine 1897, je bio jedan od suosnivača Moskovskog teatra umetnosti (MTU) zajedno sa Vladimirom Nemirovičem-Dačenkom. Jedna od prvih produkcija bila je Čehovljev Galeb. U MTU je Stanislavski počeo da razvija, zasnovan na tradiciji realizma Aleksandra Puškina, svoj čuveni „Sistem” (koji se ponekad pogrešno naziva i metod). Sistem Stanislavski se fokusira na razvoj realnih karaktera na sceni. Glumci se savetuju da koriste „emocionalnu memoriju” da bi na prirodan način prikazali emocije lika koga glume. Da bi ovo postigli, glumci treba da se sete momenta iz sopstvenog života kada su osećali traženu emociju, i da je ponovo prožive u svojoj ulozi da bi gluma izgledala realnije. Veliki broj današnjih glumaca kako u pozorištu, tako i na televiziji i filmu, duguju mnogo sistemu Stanislavskog. Korišćenjem Sistema, glumac duboko analizira motivacije uloge koju igra. Glumac mora da pronađe „cilj” za svaku pojedinačnu scenu, kao i „super cilj”, za celu predstavu. Jedan način da bi ovo postiglo je korišćenje Stanislavskovljevog „magičnog ako”.[19] Glumci moraju stalno da sebi postavljaju pitanja. Na primer, jedno od prvih pitanja koje moraju sebi da postave je „Šta bi bilo kada bih se ja našao u istoj situaciji kao i osoba koju glumim?” Stanislavski je takođe imao značajan uticaj na modernu operu i pojačao je rad pisaca kao što su Maksim Gorki i Anton Čehov. Stanislavski je preživeo i Rusku revoluciju 1905 i rusku revoluciju 1917. Navodno je Lenjin intervenisao da bi ga zaštitio. 1918. Stanislavski osniva prvi studio kao školu za mlade glumce i piše nekoliko važnijih dela....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Atlas (grč. Ἄτλας [Átlas], lat. Atlas) ili Atlant, je u grčkoj mitologiji bio sin titana Japeta i okeanide Klimene[1] ili Azije ili Posejdona i Klito.[2] Atlas takođe igra ulogu u mitovima o dva najveća grčka heroja: Herakle (Herkules u rimskoj mitologiji) i Persej. Prema drevnom grčkom pesniku Hesiodu, Atlas je stajao na krajevima zemlje na krajnjem zapadu.[3] Kasnije se uobičajeno poistovećivao sa planinama Atlas u severozapadnoj Africi i za njega se govorilo da je bio prvi kralj Mauretanije (današnji Maroko, što ne treba mešati sa današnjom zemljom Mauritanija).[4] Za Atlasa se govorilo da je bio vešt u filozofiji, matematici i astronomiji. U antici je bio zaslužan za pronalazak prve nebeske sfere. U nekim tekstovima mu se čak pripisuje i izum same astronomije.[5] Atlas je bio sin titana Japeta i okeanide Azije[6] ili Klimene.[7] On je bio brat Epimeteja i Prometeja.[8] Imao je mnogo dece, uglavnom kćeri, Hesperida, Hijada, Plejada i nimfu Kalipso koja je živela na ostrvu Ogigija.[9] Termin Atlas se koristi za opisivanje zbirke mapa od 16. veka kada je flamanski geograf Gerardus Merkator objavio svoje delo u čast mitološkog Titana. „Atlantski okean” je izveden iz „Atlaskog mora”. Ime Atlantide koje se pominje u Platonovom dijalogu o Timeju potiče od „Atlantis nesos“ (stgrč. Ἀτλαντὶς νῆσος), što doslovno znači „Atlasovo ostrvo“.

Beograd 1982. Tvrd povez,376 strana. Napomena: na prvih osam strana (u predgovoru) tragovi olovke; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: Teorija o zdravoj ličnosti (B. Popović) Predgovor 1. Psihološki pristup nauci Psihologija naučnika Neke implikacije psihološkog pristupa nauci 2. Usredsređenost na probleme nasuprot usredsređenosti na sredstva u nauci Prenaglašavanje tehnike Usredsređenost na sredstva i naučna ortodoksija 3. Predgovor za teoriju motivacije Jedinka kao integrisana celina Glad kao model Sredstva i ciljevi želja i kultura Višestruka motivisanost Motivišuća stanja Veze različitih motivacija Lista nagona Klasifikacija motivacionog života Motivacija i podaci o životinjama Sredina Integracija Nemotivisano ponašanje Mogućnost dostignuća Uticaj stvarnosti Znanje o zdravoj motivaciji 4. Teorija ljudske motivacije Osnovne potrebe Daljnja svojstva osnovnih potreba 5. Uloga podmirenja osnovnih potreba u psihološkoj teoriji Neke opšte posledice zasićenosti potreba Učenje i podmirenje osnovnih potreba Podmirenje potreba i formiranje karaktera Pojam podmirenja zdravlja Drugi fenomeni koji su delom određeni podmirenjem potreba Patologija izazvana podmirenjem Funkcionalna autonomija viših potreba Neki fenomeni koji su velikim delom određeni podmirenjem osnovnih potreba 6. Instinktivna priroda osnovnih potreba Preispitivanje teorije instinkata Osnovne potrebe kao instinktoidne 7. Više i niže potrebe Razlike između viših i nižih potreba Neke posledice ovog razlikovanja 8. Psihopatogeneza i teorija ugrožavanja Lišavanje, osujećenje i ugrožavanje Sukob i ugrožavanje 9. Da li je destruktivnost instinktoidna Podaci o životinjama Podaci o deci Antropološki podaci Neka teorijska razmatranja Kliničko iskustvo Podaci iz endokrinologije, genetike, itd. 10. Izražajne komponente ponašanja Dejstveno i izražajno ponašanje Oslobađanje i katarza; nezavršene radnje; čuvanje tajni Ponavljani fenomeni; postojano neuspešno dejstvovanje; detoksifikacija Definicija neuroza Potpuni slom; bespomoćnost Psihosomatski simptomi Slobodne asocijacije kao izraz stanja organizma 11. Samoostoareni Ljudi: proučavanje psihološkog zdravlja Lični predgovor Ispitanici i metod Prikupljanje i prikaz podataka Uspešnije opažanje stvarnosti i lagodniji odnosi sa njom Prihvatanje (sebe, drugih, prirode) Spontanost; jednostavnost; prirodnost Usredsređenost na problem Osobina izdvojenosti; potreba da se bude sam Autonomija; nezavisnost od kulture i sredine; volja; aktivni delatnici Neprekidna svežina doživljavanja Mistični doživljaj; vrhunski doživljaj Osećanje zajedništva Međusobni odnosi Demokratski složaj karaktera Razlikovanje sredstava i krajnjih ciljeva, dobrog i zlog Filosofski prijateljski smisao za humor Stvaralaštvo Otpor prema enkulturaciji Nesavršenosti samoostvarenih ljudi Vrednosti i samoostvarenje Razrešenje dihotomije u samoostvarenju 12. Ljubav samoostvarenih ljudi Preliminarni opis nekih svojstava ljubavi između polova , Gubljenje odbrambenog stava u samoostvarenim ljubavnim odnosima Sposobnost da se voli i bude voljen Seksualnost u samoostvarenoj ljubavi Briga, odgovornost, ujedinjavanje potreba Zabava i veselje u zdravom ljubavnom odnosu Prihvatanje individualnosti drugih osoba; poštovanje drugih Ljubav kao krajnji doživljaj; divljenje; čuđenje; strahopoštovanje Izdvojenosti i individualnost Bolji ukus i veća sposobnost opažanja zdravih ljubavnika 13. Saznavanje individualnog i opšteg Uvod Rubrikovanje u pažnji Rubrikovanje u opažanju Rubrikovanje u učenju Rubrikovanje u mišljenju Stereotipisanje i neholističko teoretisanje Jezik i imenovanje 14. Nemotivisane i nesvrhovite reakcije Primeri relativno nemotivisanih reakcija Umetnost Uvažavanje, uživanje, zadivljenost, veselje, znalaštvo, krajnji doživljaj Stilovi i ukusi Igranje Ideologija, filosofija, teologija, kognicija 15. Psihoterapija, zdravlje i motivacija Neke pojave koje podržavaju shvatanje o psihoterapiji i ličnom izrastanju kao podmirenju posredstvom meduosobnih odnosa Psihoterapija kao dobar odnos među ljudima Dobri ljudski odnosi kao psihoterapija Psihoterapija i dobro društvo Uloga obuke i teorije u modernoj psihoterapiji Samolečenje; kognitivna terapija Grupna terapija; grupe ličnog izrastanja 16. Normalnost, zdravlje i vrednosti Definicije normalnosti Novi pojmovi normalnosti Razlike između novijih i starijih pojmova Čovekova unutrašnja priroda Definicija dobrih uslova Psihološka utopija Sredina i ličnost Priroda normalnosti DODATAK A Problemi koje rađa pozitivan pristup psihologiji Učenje Opažanje Emocije Motivacija Inteligencija Kognicija i mišljenje Klinička psihologija Psihologija životinja Socijalna psihologija Ličnost DODATAK B Holističko-dinamičko, organizmička teorija, dinamika sindroma Priroda psiholoških podataka i metoda Holističko-dinamičko stanovište Definicija pojma sindroma Odlike sindroma ličnosti (dinamike sindroma) Stepen međusobne povezanosti u organizmu Povezanost sindroma Sindrom ličnosti i ponašanja Logičko i matematičko izražavanje podataka o sindromu Lista navedenih autora i dela Lista autora čija su dela prevedena na srpskohrvatski jezik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! John F. Gordon Pirenejski planinski pas ili Chien de Montagne des Pyrénées je francuska pasmina pasa čuvara stoke; u Francuskoj se obično naziva Patou. Potječe s istočne ili francuske strane Pirinejskih planina koje odvajaju Francusku i Španjolsku i prepoznat je kao zasebna pasmina od Mastín del Pirineo ili Pirenejskog mastifa sa španjolske strane planina, s kojima je u bliskom srodstvu. Patou se naširoko koristi diljem Francuske kao čuvar stoke, osobito u francuskim Alpama i Pirinejima, štiteći stada od grabežljivaca vukova i medvjeda. Poznat je kao Veliki Pireneji u Sjedinjenim Državama, gdje se također koristi za zaštitu stada od raznih grabežljivaca. Povijest Pirenejski planinski pas na početku dvadesetog stoljeća Pirenejski planinski pas je tradicionalna pasmina Pirineja. U Francuskoj ga obično nazivaju `Patou`.[bilješka 1] Ponekad se tvrdi da su njegovi preci – i oni pirenejskog mastifa – bili bijeli psi čuvari stoke doneseni na to područje iz Azije u rimsko doba, pa je stoga srodni Maremmano-abruzskom ovčaru iz Italije i Kuvaszu iz Mađarske.[2][3] Genomski podaci ga svrstavaju u isti genetski klas kao i faraonski gonič, gonič Cirneco dell`Etna i ibiški gonič.[4] U sedamnaestom stoljeću, Madame de Maintenon i Louis, Dauphin od Francuske, doveli su psa ove vrste na dvor kralja Luja XIV, gdje su ubrzo postali vrlo traženi, a kralj ga je čak nazvao Kraljevski pas Francuske.[2] ][3][5] Francusko plemstvo ih je počelo koristiti za čuvanje svojih dvoraca, osobito na jugu zemlje.[5] Ponekad se tvrdi da su francuski doseljenici ponijeli ove pse sa sobom u Kanadu i da su oni među precima Newfoundlanda.[3] U 1830-ima, Pirenejski planinski psi korišteni su kao jedna od temeljnih pasmina u stvaranju Leonbergera.[3] Nakon istrebljenja vukova iz Pirineja u devetnaestom stoljeću, broj pasa je opao i do početka dvadesetog stoljeća pasmina je bila na rubu izumiranja.[2][3] Lokalni pastiri prodavali su mladunce željnim turistima, a neki od njih našli su se u Britaniji, gdje ih je početkom stoljeća nekoliko registrirano u Kennel Clubu; Britanski interes za tako veliku pasminu opao je tijekom Prvog svjetskog rata.[2] Francuski aristokrat i stručnjak za pse Bernard Senac-Lagrange zaslužan je za spašavanje pasmine od izumiranja početkom dvadesetog stoljeća, obilazeći planine kako bi prikupio najbolje dostupne primjerke za formiranje baze za uzgoj.[5] Godine 1923. Senac-Lagrange je osnovao klub pasmine, Réunion des Amateurs de Chiens Pyrénées, i sastavio prvi standard pasmine;[6] također je registrirao pasminu kao Chien de Montagne des Pyrénées kod Société Centrale Canine iste godine. [2][5][7] Godine 1946. Real Sociedad Canina de España priznao je velike bijele pse čuvare stoke na zapadnoj ili španjolskoj strani Pireneja kao Mastín del Pirineo ili Pirenejski mastif, s nešto drugačijim standardom pasmine.[3][8] Chien de Montagne des Pyrénées definitivno je prihvaćen od Fédération Cynologique Internationale 1955. godine.[9] Početkom 1930-ih Pirenejski planinski pas izvezen je u Sjevernu Ameriku, gdje je poznat kao Veliki Pirineji i postao je omiljen u izložbenom ringu u Kanadi i Sjedinjenim Državama.[3][5] Godine 1935. Američki kinološki klub usvojio je novi standard pasmine koji je imao niz odstupanja od francuskog izvornika koja ne bi bila dopuštena u Francuskoj.[2] Ovaj je standard promovirao preuveličavanje određenih fizičkih značajki nauštrb funkcionalnog oblika, a kasnije ga je prihvatio Kinološki savez Velike Britanije.[2] U 2011. godini, kako bi se borio protiv percipiranog pogoršanja izložbenih linija pasa, Klub pasmina britanskih pirinejskih planinskih pasa izdao je brošuru s uputama izložbenim sucima da ne nagrađuju glamurozne primjerke pasmine teške tjelesne građe i kratke njuške umjesto mršavih i mišićavih pasa. primjeri s kaputima otpornim na vremenske uvjete, koji mogu obavljati svoju izvornu ulogu u visokim planinskim predjelima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! John Chadwick, FBA (21. svibnja 1920. - 24. studenog 1998.) bio je engleski lingvist i klasični učenjak koji je bio najpoznatiji po dešifriranju, s Michaelom Ventrisom, Lineara B. Rani život, školovanje i ratna služba John Chadwick rođen je na adresi 18 Christ Church Road, Mortlake, Surrey, 21. svibnja 1920. kao mlađi sin Margaret Pamele (rođene Bray) i Freda Chadwicka, državnog službenika.[1] Školovao se u školi St Paul`s School i Corpus Christi Collegeu u Cambridgeu. Chadwick se dobrovoljno prijavio za Kraljevsku mornaricu 1940. nakon što je završio prvu godinu klasičnog tečaja na Cambridgeu. Isprva je služio u Sredozemlju kao obični mornar na lakoj krstarici HMS Coventry i vidio je akciju kada je njegov brod torpedirala talijanska podmornica i ronilačko bombardiranje. Godine 1942. poslan je na obalu u Aleksandriji na razgovor s načelnikom mornaričke obavještajne službe i odmah je dodijeljen obavještajnim dužnostima u Egiptu i promaknut u privremenog potporučnika u RNVR-u. Nakon toga je radio na talijanskim kodovima.[2][3][4] Chadwick je zaključio iz nekog R/T prometa koji je trebao biti obrađen u Bletchley Parku da je britanska podmornica potopljena u blizini Taranta. Godine 1944. prebačen je u Bletchley Park (`Postaja X`), naučio je japanski i radio na čitanju kodiranih poruka koje su slali predstavnici japanske mornarice u Stockholmu i Berlinu.[4] Nakon završetka rata 1945. vratio se studiju na Cambridgeu, diplomirao s odličnim uspjehom u Klasici, II. dijelu, s odličnim uspjehom u svom posebnom predmetu, lingvistici.[4] Dok je studirao na koledžu Corpus Christi, pokušao je, s nekim svojim kolegama studentima, upotrijebiti kriptografske metode za dešifriranje `minojskog linearnog pisma B`. Oni su već tada bili svjesni rada Michaela Ventrisa. Prestali su aktivno raditi na problemu zbog nedostatka objavljenih podataka s natpisa.[4] Karijera Godine 1950. objavio je svoj prvi znanstveni rad, izdanje Medicinskih djela Hipokrata, u koautorstvu sa svojim rođakom, Williamom Nevilleom Mannom, uglednim liječnikom.[4][6] Nakon što je završio diplomu, pridružio se osoblju Oxfordskog latinskog rječnika prije nego što je 1952. započeo predavač klasike na Cambridgeu.[4] U srpnju te godine čuo je radio emisiju Michaela Ventrisa o svom radu na Linearu B i ponudio svoju pomoć kao `običnog filologa`.[1] Ljudi su počeli surađivati na progresivnom dešifriranju lineara B, pišući dokumente na mikenskom grčkom 1956., nakon kontroverznog prvog rada tri godine ranije. Chadwickove filološke ideje primijenjene su na Ventrisovu početnu teoriju da je linear B rani oblik grčkog, a ne drugi mediteranski jezik.[7] Nakon Ventrisove smrti, Chadwick je postao figura u radu na Linearu B, napisavši pristupačnu i popularnu knjigu Dešifriranje Lineara B 1958. i revidirajući Dokumente na mikenskom grčkom 1978. [1]. Umirovljen je 1984., do kada je postao četvrti (i posljednji) Perceval Maitland Laurence Reader klasike na Cambridgeu. Nastavio je stipendirati sve do smrti, bio je aktivan član nekoliko međunarodnih društava i napisao brojne popularne i znanstvene članke. Također je bio član Britanske akademije[8] i koledža Downing u Cambridgeu.

Prosveta, 1984. Edicija Baština Urednica Svetlana Velmar Janković Iako Milana Đ. Milićevića većina etnografskih stručnjaka iz njegovog vremena nije ozbiljno shvatala, on je, pišući delo Život Srba seljaka, uspešno i vrlo revnosno obavio glavni zadatak koji je sebi i postavio – zabeležio je mnogo karakeristika vezanih za život Srba u seoskoj sredini. Ova knjiga je još jedna dokaz da entuzijazam, želja i cilj koji neko oseća kao duhovni poziv predstavljaju mnogo više nego puki rad za novac ili titulu. U ovoj knjizi Milićević se ponaša kao pravi zapisivač, kao neko ko beleži ono što vidi, čuje, u pravom smislu reči istražuje, ističe sličnosti i razlike između različitih krajeva i čitaocima nudi vrhunski kvalitetnu, sređenu građu koja je naučna, dokumentarna i izneta jasnim jezikom koji svako razume. Svoje jezičke i književne sposobnosti koristi sa željom da ovo delo ne bude samo skup informacija za naučnike, nego delo za širu publiku, zanimljivo kako savremenicima, tako i potomcima. I zaista, Život Srba seljaka je interesantno čitljivo štivo, koje nam danas nudi odgovor na pitanje kako su živeli naši preci. knjiga „Život Srba seljaka”Knjiga Život Srba seljaka je podeljena u tematska poglavlja koja obrađuju različite aspekte života. Najzanimljiviji su svakako opisi različitih nošnji, gde se imena određenih odevnih predmeta više i ne koriste. Na izvestan način on dokazuje da je naš narod imao dosta estetičkih kriterijuma, kao i želju da se bude čist, dostojanstven, da se izgleda lepo, da devojke na svojim odevnim predmetima imaju interesantne šare, detalje, ali da istovremeno ta garderoba bude praktična i usklađena sa stilom seoskog života. Opisani su i seoski radovi u kući i u polju, pa se tu posebno ističu objašnjenja vezana za pravljenje tkanina, koje danas gotovo da i ne postoji. Milan Đ. Milićević detaljno objašnjava svaki deo razboja i, uopšte, svake god sprave ili alata koji su se za ovu namenu koristi, i u tom smislu čuvar je kako etnografskih detalja, tako i jezika, reči koje se sve više zaboravljaju. Život Srba seljaka u sebi nosi i zanimljive priče i verovanja o intrigantnim temama vezanim za plodnost, začeće, rađanje dece, ženski ciklus. U tome se vidi isprepletenost narodnih verovanja, travarskih znanja, ali se tu otkriva i filozofija života u kojoj je rađanje kao produženje vrste svetinja, kao i ostvarenje svakog pojedinca u ulozi roditelja. Neobični su i delovi knjige Život Srba seljaka koji govore o proricanju, o neobičnim ljudima iz naroda koji su imali dar ili veštinu da nekome naslute buduće događaje. U tom poštovanju prema takvim pojedincima oseća se odnos prema onostranom, nada da će se, kada se zna budućnost, neko spasti od nečega, pripremiti se itd. Kroz priče o načinima obrade zemlje vidi se jaka zavisnost seoskog življa od prirode, vremenskih nepogoda… U tom smislu spominju se i verovanja, rituali, ostaci rodoverja, ali se, kao deo svakodnevice prikazuju i odnosi u zajednici. One situacije kada komšije jedan drugom pritiču u pomoć, kada zajedno nešto rade, itd. Dečija igra je još jedna tema kojom se Milan Đ. Milićević bavi u knjizi Život Srba seljaka. On prikazuje mnoge zanimljive zanimacije za različite uzraste dece, koje ih okupljaju i kroz koje se oni nadmeću i upoznaju svet. Najčešće su u pitanju igre koje zahtevaju jako malo igračaka i uopšte nekih materijalnih sprava. Uglavnom su to neki drveni predmeti koje deca sama prave. Igre se svode na pesmu, zadirkivanje, takmičenje, mudrost, sposobnost da neko pre drugih nešto uradi, seti se nečeg itd. Ove igre su povezane sa životom u prirodi, pa zahtevaju i da deca tu prirodu poznaju, razumeju… Kroz sve segmente svakidašnjice opisane u knjizi Život Srba seljaka prožimaju se crkveni praznici, običaji, uopšte tim životom vlada crkveni kalendar, a koji je opet povezan sa pređašnjim, godišnjim ciklusom iz slovenske religije, koji nije ništa drugo nego poštovanje prirodnih mogućnosti i nekih bioloških potreba ljudi. Striktno se zna kada su postovi, a kada mesojeđe, kada se radi, a kada odmara, koji se praznici kako obeležavaju. A cilj je neretko ispunjenje telesnih i duhovnih potreba. Pa je jasno da je post dovodio do zdravog pročišćenja organizma, da su slave i silni praznici imali za cilj da ispune socijalne potrebe, posebno stanovnika u raštrkanim planinskim selima gde se čak i komšije retko sreću. I na kraju, verovatno najinteresantniji je materijal o partnerskim odnosima, o devojkama koje sanjaju suđenika, o venčanjima, običajima vezanim za sve to, a kroz koje nam Milan Đ. Milićević pripoveda priču o mladalačkom iščekivanju, o težnji ka skladnom porodičnom životu, o roditeljskoj tuzi kada udaju ćerku, o radosti kada se sluti rađanje potomaka. I to je ona suštinska sila koja je preneta kroz vekove, onaj sistem vrednosti i važnih životnih ciljeva koji je, iako potekao iz patrijarhalnog sela u prošlosti i dalje ostao nešto što se ničim zaista boljim ne može suštinski zameniti. I tako je Život Srba seljaka ne samo etnografski zbornik informacija već delo zanimljivo za psihologe, antropologe, sociologe i sve ljude koji tragaju za odgovorom šta je život i da li su naši preci, sudeći po tome što su opstali i odolevali mnogim istorijskim izazovima i opasnostima, zapravo, znali nešto što mi danas ne umemo da vidimo, a što je možda najvažnija civilizacijska mudrost, koja je potekla od ruralnog čoveka. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili pre tri veka. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Odabrana dela Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Autor - osoba Sjekloća Miler, Irena Naslov Numerologija 21-og veka : dvocifreni brojevi : psihologija matematike - broj u 21. veku : korespodencije od 10-20 : proširena tabela 1-12960000 / Irena Sjekloća Miler Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Esotheria, 2007 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 267 str. : autorkina slika ; 24 cm Zbirka Uroboros : edicija enciklopedija i priručnika (broš.) Napomene Tiraž 1.000 O autoru: str. 5. Predmetne odrednice Numerologija Sadržaj: Ekskluzivno, prvi put u istoriji numerologije. Delo je plod dvadestogodišnjeg iskustva autora. Jedinstvena knjiga koja vas uvodi u psihologiju matematike 21. veka. Kompletne korespondencije dvocifrenih brojeva od 10 do 20 sa komparativnim prikazom njihovog dejstva u 20. i 21. veku kroz sudbinu čoveka. Sa specijalnim naglaskom na zdravlje čoveka, brojeve u Tarotu, viši i niži psihološki tip ličnosti i arhetipski amanet pojedinačno za svakog od vas. I sve to sa značenjem velike proširene tabele brojeva od 1 – 1296000. Dvocifreni brojevi – numerologija 21. veka Napomena Knjiga iz numerologije, koja se nalazi pred vama, u potpunosti je prilagođena 21-om veku, opisujući temeljno i kompleksno dvocifrene brojeve istovremeno na jedan star i nov način, jer su i oni, kao i sve stvari ovog sveta, podložni promenama. Dakle, brojevi su se u 20. veku, a i pre toga, ponašali na određen način, a u 21. veku će se ponašati na jedan drugi način shodno energiji vre-mena u kome egzistiraju. Takođe treba istaći da u literaturi iz numerologije na svetskoj sceni, a takođe i evropskoj gotovo ništa nema napisano о dvocifrenim brojevima. Ovo je prvi put u istoriji numerologije da se pojavljuje ovako kompleksna knjiga koja je posvećena isključivo dvocifrenim brojevima. Knjiga koja se nalazi pred vama je prva u nizu kada su u pitanju dvocifreni brojevi što znači da će nakon nje uslediti još par knjiga о dvocifrenim, a i višecifrenim brojevima kao prirodni nastavak na knjigu sa ovom pokrenutom tematikom. * Sa druge strane, od istog autora već imamo na raspolaganju knjige iz numerologije u tri toma na 1200 strana koje obrađuju masu numeroloških postupaka i proračuna, 0 i brojeve od 1 do 9. Preporuka je da u vašoj numerološkoj biblioteci posedujete ove tri knjige autora dr Irene Sjekloća Miler. Naslovi tih knjiga su „Numerologija 0“, Numerologija 1“ i „Numerologija 2“, u izdanju izdavačke kuće Esotheria. Dragi čitaoci i tragaoci dobro došli u fascinantni svet jednocifrenih i višecifrenih brojeva po prvi put u istoriji numerologije! MG131 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika...