Marko MURAT Vizit karta, rukopis (1928) mastilo na kartonu signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Из Википедије, слободне енциклопедије Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести[1]. Садржај 1 Живот и дело 2 Види још 3 Референце 4 Литература 5 Спољашње везе Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Srpska akademija nauka i umetnosti, Jugoslavija, Beograd 1977 veliki format/tvrde korice-omotnica/neznatno taknuta/ ilustrovana knjiga odlično očuvana Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Teme, simboli, značenja Izdavač: HESPERIAedu, Beograd Autori: Irina Subotić, Lidija Merenik, Snežana Kragulj, Dobrila Denegri, Ingrid Huljev, Ljiljana Petrović, Zoran Blažina Povez: broširan Broj strana: 312 Ilustrovano. Trojezična: uporedo tekst na srpaskom i prevod na engleskom i italijanskom jeziku. Tekst štampan dvostubačno. Pečatirana, odlično očuvana. Ređe u ponudi. Srbija je u XIX i prvoj polovini XX veka imala tri velike umetnice: uz Katarinu Ivanović i Nadeždu Petrović, Milena Pavlović Barili (1909-1945) najčuvenija je srpska slikarka. U zvanični istorijsko-umetnički poredak srpske umetnosti smeštena je tek posthumno, zahvaljujući inicijativi i legatu njene majke Danice Pavlović, te razumevanjem i delanjem Miodraga B. Protića i Momčila Stevanovića 1954. godine. Od tada se i uspostavlja mit ove talentovane i neobične slikarke i pesnikinje. Sa izuzetkom jednog broja studijskih tekstova ona je u srpskoj kulturi više mistifikovana no istorizovana, dovoljno ekscentričnog prosedea da zbuni pedantne klasifikatore, dovoljno utemeljena u `povratku redu` francuske i italijanske scene dvadesetih i tridesetih, samim tim i relativno nečitka kako za mogućnosti lokalne percepcije slikarstva, tako i zbog činjenice da po svojoj umetničko-intelektualnoj formaciji i potonjoj karijeri, izlazi izvan okvira međuratne jugoslovenske i srpske umetniče scene. PRO FUTURO je druga knjiga trotomnonog zbornika o Mileni Pavlović Barili koja se bavi temama, simbolima i značenjima dela naše poznate slikarke. Knjiga je obuhvatila temeljna istraživanja umetničkog dela Milene Pavlović Barili u oblasti primenjenih umetnosti, pre svega modnog i scenskog kostima, i grafičkog dizajna. S A D R Ž A J: 1. Irina Subotić: Tri fragmenta o Mileni 2. Lidija Merenik: Slika u modi i moda u slici 3. Snežana Kragulj: Brisanje granica 4. Dobrila Denegri: Između svetova 5. Ingrid Huljev: U svetu modnih ilustracija 6. Ljiljana Petrović: Mera vremena 7. Zoran Blažina: Soba apatria (K-134)

Japanska umetnost po periodima Izdavač: Liber, Beograd Edicija Kokoro - Duh Istoka Prevod: Sonja Zidverc-Lekić, Sonja Višnjić Žižović Povez: broširan Broj strana: 408 Ilustrovano. Manje oštećenje na prednjoj korici i prva dva lista, inače knjiga je veoma dobro očuvana. Ernest Francisko Fenoloza (1853-1908) je bio američki profesor filosofije i političke ekonomije na Tokijskom Carskom Univerzitetu. Bio je značajan predavač u periodu Meiđi, kada je Japan prolazio kroz modernizaciju. Tokom svog boravka u Japanu, Fenoloza je sastavio prvi inventar japanskog nacionalnog blaga što je dovelo do otkrivanja kineskih svitaka koje su u Japan doneli japanski monasi vekovima ranije, i spasavanja mnogih budističkih dela koja bi inače bila uništena pod pokretom Haibucu kišaku. Za ova dostignuća, japanski car Meiđi dodelio mu je Orden Izlazećeg sunca i Orden svetog blaga. Pred čitaocem je kapitalno delo u kojem autor stručno i detaljno obrađuje japansku umetnost (skulpturu, slike, panele, svitke, grafike...) po periodima – od 6. veka i budističke umetnosti do 19. veka i građanske umetnosti. Pored umetničkih stilova i dela, autor opisuje i društvene prilike u okviru kojih su ovi stilovi nastajali, razvijali se, menjali i nestajali, što ovo delo čini privlačnim na samo ljubiteljima umetnosti, već Japana uopšte. S A D R Ž A J: 1. Rana korejska i japanska budistička umetnost. Kineski uticaj, bronzane skulpture 2. Grčko-budistička umetnost u Japanu (kulminacija skulpture perioda Nara) 3. Mistična budistička umetnost perioda Fuđivara 4. Feudalna umetnost Japana (period Kamakura - škola Tosa) 5. Idealistička umetnost u Japanu ( Ašikaga) 6. Idealistička umetnost u Japanu (rani Kano) 7. Moderna aristokratska umetnost u Japanu (kasni Kano i škola Korin) 8. Moderna plebejska umetnost u Kjotu (škola Šiđo) 9. Moderna plebejska umetnost u Edu (Ukijo-e, grafike - ilustracije - žanrovske slike) (K-93)

m4 Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Marko Celebonovic Tekst Ivana Jankovic Rima, Kragujevac, 2009. Mek povez, 20 strana. REDAK KATALOG! Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Minesingeri na slikama iz manuskripta Codek Manesse (takođe Manessische Liederhandschrift ili Manessische Handschrift, takođe poznat kao Veliki Heidelberg Liederhandschrift ili Pariski rukopis prema odgovarajućem mestu skladištenja) je najobimniji i najpoznatiji nemački rukopis pesama srednjeg veka.[1] Nazivao ga je tako švajcarski naučnik Johan Jakob Bodmer po obimnoj zbirci pesama iz švajcarske patricijske porodice Manesse. Od Karla Lahmana, germanisti su zbirku nazivali skraćenim sigilom C. Od 1888. ponovo se čuva u biblioteci Univerziteta Hajdelberg (poziv na broj: UB Heidelberg, Cod. Pal. germ. ili cpg 848). Kodeks se sastoji od 426 pergamentnih listova ispisanih obostrano u formatu 35,5 × 25 cm, koji su paginirani kasnijom rukom. Ukupno ima 140 praznih stranica i brojne samo delimično napisane stranice. Tekst je ne samo više puta objavljivan u poboljšanim istorijsko-kritičkim izdanjima, već je – za razliku od drugih rukopisa – i štampan sa karakternom tačnošću (vidi bibliografiju). Manessische Liederhandschrift sadrži poetska dela na srednjem visokom nemačkom jeziku. Njegova baza je napravljena u Cirihu oko 1300. godine, verovatno u vezi sa kolekcionarskom delatnošću ciriške patricije porodice Manesse. Nekoliko dodataka je dodato oko 1340. godine. Tekst potiče od 10-12 različitih pisaca, možda iz okoline Grosminstera u Cirihu.[2] Kodeks se smatra reprezentativnim zbirom srednjovekovnih amaterskih pesama i ujedno je glavni i uglavnom jedini izvor za „postklasičnu“ minstrel. Ukupno 138 minijatura, koje prikazuju pesnike u idealizovanoj formi tokom dvorskih aktivnosti ili koje ilustruju određene odlomke iz njihovog dela koji su tada već bili dobro poznati (kao što je Valthers von der Vogelveide Reichston „I sat uf eime steine” und dahte bein mit Beine`), smatraju se važnim dokumentom gornjorajnske gotike. Još jedna minijatura bez teksta je samo unapred nacrtana. Valter fon Brajzah je ostao bez minijature. Ukupno četiri umetnika su obezbedila minijature za rad... tvrdokoričena 19/12 odlično očuvana exlibris NOVLI.1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzički istrumenti su sprave na kojima se izvode muzička dela. Oni koji se danas upotrebljavaju u umetničkoj muzici dele se na tri glavne grupe: žičane, duvačke i udaračke (udaraljke). Žičani, prema načinu proizvođenja tona, dele se na: gudačke (violina, viola, violončelo, kontrabas) i okidačke (harfa, klavsen, gitara, mandolina, lauta i dr). Duvački se dele na: drvene (pikolo, flauta, klarinet, oboa, fagot i dr.) i limene (horna, truba, trombon, tuba i dr). Udarački mogu biti određene visine zvuka (timpan, ksilofon, metalofon, zvoničići, zvona i dr.) ili neodređene visine zvuka (veliki bubanj, doboš, činele, tam-tam, gong i dr.) Specijalnim kombinovanim vrstama pripadaju klavir, orgulje, čembalo, harmonijum i dr. Mehanički instrumenti reprodukuju muzičko delo bez neposrednog učešća umetnika-izvođača; obično su to sprave koje se stavljaju u pokret bilo mehaničkim putem, bilo električnim pogonom (vergl, piavola, muzička kutija, gramofon, orkestrion i dr). Definicija i osnovne operacije Muzički instrument proizvodi zvukove. Kada su ljudi prešli sa stvaranja zvukova svojim telima - na primer pljeskanjem - na korištenje predmeta za stvaranje muzike od zvukova, nastali su muzički instrumenti.[1] Primitivni instrumenti su verovatno dizajnirani da emuliraju prirodne zvukove, a njihova svrha je više ritual nego zabava.[2] Koncept melodije i umetnička potraga za muzičkom kompozicijom bili su nepoznati ranim sviračima muzičkih instrumenata. Svirač koji proizvodi zvuk flautom da bi označio početak lova, čini to bez razmišljanja o modernom pojmu „pravljenja muzike”.[2] Arheologija Istraživači su otkrili arheološke dokaze o muzičkim instrumentima u mnogim delovima sveta. Neki nalazi su stari 67.000 godina, ali njihov status kao muzičkih instrumenata često je u sporan. Konsenzus se učvršćuje oko artefakata starih oko 37.000 godina i kasnije. Samo artefakti napravljeni od trajnih materijala ili upotrebom trajnih metoda imaju tendenciju da prežive. Stoga se pronađeni uzorci se ne mogu nepobitno smatratio najranijim muzičkim instrumentima.

Odlično stanje same knjige, papirni omot kao na slikama Bogato ilustrovano Jugoslavija Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija[uredi | uredi izvor] Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća[uredi | uredi izvor] Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista[uredi | uredi izvor] Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.[5] Tags: Svetsko slikarstvo skulptura gombrih saga o umetnosti renesansa barok antika avangarda ...

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Elementi likovnog izražavanja Izdavač: Univerzitet umetnosti, Beograd Povez: broširan Broj strana: 216 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Malo požutela po obodu, vrlo dobro očuvana. S A D R Ž A J: UVOD 1. Podela likovnih elemenata 2. Likovni elementi 3. Kompozicija 4. Materijal 5. Geometrijski duh 6. Geometrija i estetika 7. Mogućnost novih formulacija FORMA 8. Razni vidovi forme 9. Analiza linije 10. Rejnolds, Delakroa i Mondrijan 11. Ideje Ozanfana i Žanrea 12. `Univerzalno delo` 13. Odnosi linija 14. Površine i njihovi odnosi 15. Tela (mase) i njihovi odnosi VALERI I TAMNO-SVETLO 16. Valeri i njihove osobine 17. Tamno-svetlo 18. Tamno-svetlo u skulpturi i arhitekturi BOJA 19. Interesovanje za boju 20. Naučna otkrića u Francuskoj 21. Spektar i njegove boje 22. Degradacija boja 23. Mešavina boja 24. Optička mešavina 25. Vibriranje boja 26. Neutralne, tople i hladne boje 27. Prirodne i veštačke boje 28. Vrste boja 29. Palete pojedinih majstora 30. Evolucija shvatanja o boji IZRAZ 31. Pojam izraza (ekspresije) i njegov istorijski razvoj 32. Praktična primena ekspresije 33. Ekspresija i savremena umetnost ODNOS BOJE I FORME RACIONALNO I OSEĆAJNO JEDINSTVO STILA FUNKCIONALNOST I UMETNOST TEORIJA I ŽIVOT DIJALOG O TRAJNOSTI UMETNIČKOG DELA (K-77)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rimska mozaička umetnost koja je imala najveći domet u periodu od 100. p. n. e. do 500. godine dala je mnoštvo umetničkih dela,[1] ali nije dala nekih naročitih novina, bila je značajna dopuna rimskoj arhitekturi. Oni su očuvani na svim teritorijama nekadašnje Rimske imperije, od severne Afrike pa sve do Dunava, a izrada mozaičkih podova u bazenu Sredozemnog mora dostigla je najveće razmere u prvih 500 godina posle Hrista.[2] Osvajanjem grčkih gradova Rimljani su zapravo prisvajali umetnička dela i donosili ih ih u Rim. Međutim sa današnjega stanovšta, rimska kultura nije bila samo derivat ili imitacija grčke kulture, nego je baštinila i etruščansku kulturu, različitu i od rimske i od grčke. Zato za rimsku mozaičku umetnost može se reći daje ona bila most prema izgubljenim helenističkim remek delima, prema kojima su se divili, kopirali ih i prevodili u druge umetničke izražaje.[3] Rimljani su vremenom postali odlični graditelji i vrsni tehnolozi širokog obrazovanja, o čemu najbolje govore „Deset knjiga o arhitekturi” M. P. Vitruvije, za koga se ne zna tačno kada je živeo (za Julija Cezara ili Augusta u 1. vek p. n. e.), i u svom graditeljstvu dobro su spojili mesopotamijsku gradnju opekom i grčku obradu kamena sa sopstvenim zidanjem na nov - rimski način.[4] Opšta razmatranja Plinije Stariji o poreklu mozaičkih podova nedvosmisleno navod, i sa puno poštovanja, da je to grčki izum, „pavimenta originem apud Graecos habent”, iz Helenističkih središta mozaika (Delosa, Pergamona, Aleksandrije) u kojima su posebnu važnost pridavali izradi višebojnih emblemata. Majstori mozaika iz tih središta odlazil su tražeći posao u Italiji, i drugim rimskim provincijama, gde su bili dobro prihvaćeni. To je nanajidljivije u najranijim pompejanskim mozaicima koji u potpunosti oponašaju helenističku tradiciju.[5] Najveći pomak u stvarnju Rimskih mozaika ipak se dogodio nakon transformacije tradicionalne lokalne tehnike pri izradi poda u originalnu interpretaciju grčkoga mozaičkog stila, prilagođenog rimskom ukusu i potrebama.[6] Kako je Rim osvajao nove teritorije rimska urbanizacija i kultura uticala je i mnoga područja Evrope i Azije, koja je intenzivno započeta u 1. veku, kada su rimskim mirom (pax romana) postavljeni temelji za veliki kulturni napredak Rimskog carstva. Na tim prostorima nadmoćna rimska kultura mešala se sa domaćom tradicijskom, stvarajući novu provincijsku kulturu sa lokalnim obelžjima, „kao kamenčić u velikom mozaiku rimkoga kozmopolitizma”.[7] Rimski mozaici, kao i čitava antička umetnost, imaju narativan karakter i prikazuju određenu priču ili događaj. Oblici se senče, pa je predstava bliska svetu prirode i stvarnosti.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tošić OPUS 4 DOKUMENTI Studentski kulturni centar, Beograd, 2001. Tvrd povez, udžbenički format, 250 ilustrovanih strana. Opus 4 bila je umetnička grupa četvorice mladih kompozitora koju su sačinjavali Milimir Drašković, Miodrag Lazarov Pashu, Miroslav Savić i Vladimir Tošić u periodu od 1976. do 1982. godine u Beogradu. Ovi kompozitori su zajedno studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sedmadesetih godina u klasi profesora Vasilija Mokranjca i tokom studija su započeli zajedničku saradnju. Kompozitori, koji su se pored komponovanja i muzičkog izvođenja minimalne muzike bavili i vizuelnom umetnošću, kroz različite medije grafike, filma, fotografije, slajdova, videa, performansa i time bili vrlo svestrani i multimedijalni na jugoslovenskoj/beogradskoj sceni. Kako je Vladimir Tošić u svom delu Opus 4: dokumenti zabeležio, grupa je oformljena prevashodno iz četiri razloga: 1) potrebom za slobodnim izražavanjem sopstvenih umetničkih stavova; 2) potrebom za saznavanjem činjenica o savremenoj muzici; 3) potrebom da se utiče na promenu tradicionalnog načina vrednovanja i, kao kod svih mladih umetnika, 4) potrebom za javnim prikazivanjem svojih radova. Muzika za Opus 4 nije bila samo ostvaren zvuk, tradicionalno zabeležen u notnom sistemu ili slučajno stvorena i zapažena buka kao u Kejdžovom slučaju, ona je pre svega bila ideja čije se efemerno postojanje ostvarivalo umetničkom praksom. Sa Vladimirom Tošićem smo razgovarali o aktivnostima grupe tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uticajima „likovnjaka“ na njihov rad, Kejdža, Glasa i ostalih progresivnih muzičkih praksi kada je grupa Opus 4 stvarala.(Margita Nikolić) Vladimir Tošić (Beograd, 10. april 1949) srpski je kompozitor, multimedijalni umetnik i redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Rad Studije kompozicije završio je u klasi Vasilija Mokranjca a zatim je radio u muzičkim školama „Stanković“ i „Mokranjac“. Od 1986. godine na Fakultetu muzičke umetnosti predaje kontrapunkt, harmoniju i muzičke oblike. Danas je redovni profesor na Katedri za teorijske predmete. Radio je takođe i kao gostujući profesor na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kao kompozitor Tošić je svojom kompozicijom Mélange (1975) postavio temelj redukcionističkog i minimalističkog pristupa u srpskoj muzici i do danas ostao jedan od najdoslednijih zastupnika tog pravca. Bio je član avangardne grupe „Opus 4“ koja je pod okriljem Studentskog kulturnog centra delovala početkom sedamdesetih godina 20. veka. Osnova njegovog stvaralačkog pristupa je redukcionistički princip, koji se u njegovom stvaralaštvu ogleda u tome što je delo zasnovano na bitno smanjenoj količini upotrebljene građe, postupaka i zvučnih parametara. Iz tih razloga su sva njegova dela zasnovana na veoma malom broju različitih elemenata a ponekad čak i na samo jednom (boji, ritmu, harmoniji). Pritom više koristi, i veoma pažljivo razvija, one osobine zvuka koje su nekada bile od manjeg značaja (npr. zvučnu boju), dok tradicionalno vodeće parametre (npr. visinu tona) stavlja u drugi plan. Skoro sva dela Vladimira Tošića sadrže uočljive zajedničke osobine a to su: procesualna organizacija, repetitivnost, simetrična lučna forma i insistiranje na boji. Bavi se dosta proširivanjem muzičkog medija kroz audio–vizuelnu sinesteziju, u najširem smislu, tako da je stvorio niz medijski raznolikih dela: likovnih (muzičke grafike, muzički objekti), ambijentalnih, scenskih, konceptualnih, video radova, foto radova, slajdova... koja je izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi. Dela su mu redovno izvođena na festivalima savremene muzike u SAD i Evropi a takođe se nalaze i na više kompakt-diskova.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine UZ SVAKU KUPLJENU SLIKU POTPISUJEMO KUPOPRODAJNI UGOVOR MOGUĆNOST PLAĆANJA NA RATE Stojan Pačov (Strumica, 1934 – Beograd, 2015) je slikar, koji je živeo i stvarao u Beogradu. Tehnika: Ulje na platnu Dimenzija bez rama: 30,3x50 Dimenzija sa ramom: 47,7x67,4 Godina nastanka: oko 2000. Šifra:609 Stojan Pačov je rođen 1934. godine u Strumici Makedonija Kraljevina Jugoslavija. Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva završio 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine. Bio je član ULUS-a od 1960.[1] godine. Preminuo je 2015. godine, u Beogradu, Srbija. Učestvovao je na preko stotinu pedeset zajedničkih izložbi a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Učesnik je u radu više likovnih kolonija: Strumička internacionalna likovna kolonija (više puta), Likovna kolonija Velušina (Bitola), Likovni susreti "Skadarsko jezero" (Rijeka Crnojevića), na " Borovoj glavi“ , na Zlatiboru i u Kikindi. Studijska putovanja: Italija, Francuska, Engleska, Brisel, SSSR, Egipat, Bugarska. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti: 1. Manastiri, 2. Gradski motivi, 3. Pejzaži, 4. Mrtva priroda, 5. Cveće, 6. Aktovi i 7. Ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu. Svoje talentovane đake učio je da slikaju a kod onih manje talentovanih razvijao je ljubav ka likovnoj umetnosti. Nagrada za slikarstvo na izložbi mladih, 1960. godine u Beogradu, Otkupna nagrada ULUS 1975. godine i Prolećna nagrada za slikarstvo likovnih i primenjenih umetnika Zemuna 1985. godine.

SV 5 60062) Venecija 1957 , Vojislav Marinković , Kulturni centar Beograd 2005 ; izbor fotografija i tekst Goran Malić , Među istaknutim ličnostima srpske fotografije 20. veka nezaobilazno je ime Vojislava Marinkovića. Taj svetski čovek, bonvivan, večiti putnik, koji je predstavljao kulturna dobra i lepote naše zemlje, a bio i diplomata kada su od njega to zahtevali, bio je neumorni tragalac za motivima koje je pretakao u fotografske slike. Iako osnovnim zanimanjem nije bio vezan za fotografiju, postigao je znatno više nego što se moglo očekivati: zastupao je jugoslovensku fotografiju na desetini kongresa u svetu, izlagao svoja dela na mnogim svetskim salonima fotografije, imao samostalnu izložbu u Poljskoj i devet u ondašnjoj Jugoslaviji. Iako u fotografiji amater, uvršten je u enciklopedije i leksikone, među najistaknutije stvaraoce ove zemlje. Pri tom treba imati na umu da je sve u fotografiji uradio volonterski, finansirajući sam svoj rad i izradu dela. Kada i kojom prilikom su snimljene ove fotografije? U maju 1957. godine, članovi Foto-kluba „Beograd” dobili su poziv od Foto-kluba „Gondola` (,,La Gondola`) iz Venecije da dođu u posetu. U delegaciji od sedam članova Marinković je izabran za vođu puta. U Veneciji su srpski fotografi proveli deset dana. Kako nam je Marinković saopštio, ostali saputnici su snimali uglavnom one prizore koje snimaju i turisti. Na izložbama tokom pedesetih godina 20. veka pojavljivale su se njihove slike, ali u ograničenom broju. Najzapaženije radove ostvarili su Vidoje Mojsilović, od čijih su dela ipak zapamćena samo dva - „Gondolijeri” i „Dva sveta` (devojčica i sveštenik), i Raco Bulatović. Marinkovića je zanimalo nešto drugo. Na bezmalo svim njegovim fotografijama su ljudi; takvo je vreme tada bilo - uglavnom nije bilo formalnih rešenja, nego je u žiži uvek bio čovek. Pedesete godine 20. veka, kojima pripada i grupa fotografija iz Venecije, vreme je cvata ponovo otkrivene čovečnosti (posle krvavog rata) i obnove pokidanih veza. Međutim, nije u srpskoj fotografiji kod svih stvaralaca tako: Marinković je neka vrsta rodonačelnika poetskog realizma, umetnik koji uzdiže ljudskost. Njegovi prizori nisu puko beleženje zatečenih motiva. On ima razumevanja za malog čoveka, za skrajnute prizore koje prolaznik i ne uočava jer su suviše obični, svakodnevni. Izdvaja ih on, osetljivi fotograf Marinković, i ume da u njima pronađe nove odnose čitajući jedva primetne znake. Edicija Foto Artget Monografije 5 1/2; mek povez, format 22 x 22 cm , ilustrovano, latinica, 66 strana , tiraž 300 primeraka ,

- Ugrađena tehnologija za smanjenje buke, naša Bluetooth slušalica V5.0 obezbeđuje maksimalan i stabilan kvalitet signala, i garantuje izvanredan kvalitet zvuka, omogućava uživanje u muzici i slobodnom pozivanju, - Bluettoh slušalica BTK-23C vam dozvoljava da se istovremeno povežete sa dva mobilna telefona, - Okretljiv mikrofon od 200 stepeni, 180 stepeni okretnog naušnog dela i 3 veličine ušnih nastavaka uključenih u kutiji omogućava da sami podesite ugao i da postavite ovu slušalicu u desno ili levo uho i uživajte u udobnoj bežičnoj vezi, - Dvostruki mikrofoni sa tehnologijom izolacije šuma CVC 6.0 ukidaju štetan pozadinski šum efektivno kao što je saobraćaj ili gužva, i omogućava da uživate u visokokvalitetnom zvuku bez buke od vetra čak i kada vozite motor ili vozite automobil, - Nova i poboljšana litijum-polimerska baterija omogućava besprekorno uživanje u muzici za do 6 sati i super dugi režim mirovanja od 180 sati, uz brzo punjenje od samo 2 sata. Ravno rastojanje između telefona i slušalica doseže 10m bez prepreke, - Ugrađen napredni Bluetooth V5.0 sa CSR tehnologijom, naša Bluetooth slušalica sa mikrofonom obezbeđuje brzo uparivanje sa svim iOS i Android sistemskim pametnim telefonima i PAD-om, uključujući iPhone / Samsung / HUAWEI seriju, - Model: BTK-S23C, - Brend: Kettz, - Multipoint istovremneno povezivanje sa dva mobilna telefona, - Bluetooth verzija 5.0 + EDR, - Bluetooth Podrška za Bluetooth datoteku: HSP / HFP / AAC / A2DP / AVRCP, - Domet: 10m, - Čip: CSR 63120, - Bluetooth slušalica sa dvostrukim MIC-om, - Voice prompt, - Kontrola jačine zvuka, - Odgovorite, odbacite i završite poziv,- Ponovno biranje poslednjeg broja, - Pesma `` prethodna `` i `` sledeća ``, - Pesma `play` i `pause`, - Baterija je naznačena na telefonu, - Vreme razgovora: do 6 sati, - Vreme slušanja muzike: do 6 sati, - Vreme na čekanju-standby : do 180 sati, - Vreme punjenja: oko 2 sata, - Baterija: 90 mAh, - Boja: crna. U pakovanju dolazi: - Bluetooth slušalica x 1 - Micro USB kabl za punjenje x 1 - Vrhovi slušalica usmerivači u uhu x 2 - Korisničko upustvo x 1.

Izvrsna grafika, Boža Prodanović, AO Hipodrom. Ispis AO levo, signirana desno. Dimenzija 15 x 10 sama grafika bez ispisa, sa ramom 38,5x34,5cm. Ram je Fabris, pod staklom standardno ramljenje. Imam jos 1 grafiku ( AO, manji format), bakropis i jedno predivno staro ulje na platnu Bože Prodanovića na profilu, mozete pogledati! Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `Božidar Prodanović rođen je 1923. godine u Pranjanima. Bavio se grafikom i mozaikom. Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu. Bio je profesor umetničke škole u Peći od 1950. do 1953. godine i profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Samostalne izložbe imao je u Beogradu, Peći, Prištini, Novom Sadu, Čačku… a izlagao je na mnogim grupnim izložbama, uključujući Oktobarski salon, Grafiku beogradskog kruga, Trijenale likovnih umetnosti u Beograd. Izlagao je i u inostranstvu, kao i na međunarodnim izložbama, uključujući 17.bijenale u Veneciji 1954. godine i 2.Mediteransko bijenale u Aleksandriji 1957. godine. Dobitnik je niza nagrada.Umro je 24. januara 2006.`

Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 1, 1960-1965. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 97, [6] str. s tablom : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 2, 1966-1969. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928 – Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola. Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko-katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949, preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. 1960.-e Tokom 1960-ih Vorhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Vorhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Vorhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao Koka - kola, kao i poznate popularne ikone, kao Merlin Monro, i Elizabet Tejlor. Godine 1963, osnovao je atelje „The Factory“ i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Tokom 1950-ih Vorhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Fredie Herko, Ronald Tavel, Mari Voronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Vorhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Vorholove Superstars“, među kojima su Edie Sedgvik, Viva (Vorholova superzvezda), Niko, Kandi Darling, i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Vorholovi prijatelji do njegove smrti. Važne ličnosti iz njujorškog andergraund umetničkog i filmskog sveta pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Vorholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Varhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a. Pokušaj ubistva Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih. 1970-e U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Vorhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Cedunga napravljen je 1973. godine. Vorhol je izlazio u poznate noćne klubove na Menhetenu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. 1980-e Tokom 1980-ih Vorhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i finansijski, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Seksualnost Vorhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama. Tokom karijere Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi crpe snagu ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreni. U knjizi memoara Popizam: Vorholove šezdesete, umetnik se priseća razgovora sa filmskim stvaraocem Emil de Antoniom, na temu problema koje je imao zbog svoje otvorene homoseksualnosti. Ova činjenica je omela Vorhola u uspostavljanju društvenih odnosa sa tada nadaleko poznatijim pop umetnicima poput Džaspera Džounsa i Roberta Raušenberga koji su obojica bili homoseksualci, ali to skrivali od javnosti. De Antonio je objasnio kako je Vorhol isuviše „sviš“ (američki termin za feminizirano i kemp ponašanje). Vorhol potom izjavljuje: “Nisam imao ništa da ponudim kao odgovor na to. Bila je to evidentna istina. Tako da sam odlučio da ne brinem o tome, jer su to stvari koje ionako nisam želeo da menjam i za koje sam smatrao da ne moram da menjam.“ Religijska ubeđenja Vorhol je praktikovao katolicizam istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve na Menhetenu je rekao da je u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog hrišćanstva. Vorholov brat je rekao da je Vorhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Smrt Vorhol umire rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Vorholov advokat podneo tužbu. Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Joko Ono. Slike Do početka 1960-ih Vorhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Vorhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Vorhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop-art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Vorhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Vorhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Kambelove supe, koje je jeo za ručak tokom celog života. Varhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Vorhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Vorhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Vorhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962—1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javni spektakl i opominju medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov kitonovski (Baster Kiton) stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Endi“ misli. Da li je Endi užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvrednosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Filmovi Vorhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966.). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Vorhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Filmografija Filmovi koje je režirao Endi Vorhol God. Srpski naziv Originalni naziv 1963. Blow Job 1963. Eat 1963. Haircut 1963. Kiss 1963. Naomi`s Birthday Party 1963. Sleep 1964. 13 Most Beautiful Women 1964. Batman Dracula 1964. Clockwork 1964. Couch 1964. Drunk 1964. Empire 1964. The End of Dawn 1964. Lips 1964. Mario Banana I 1964. Mario Banana II 1964. Messy Lives 1964. Naomi and Rufus Kiss 1964. Tarzan and Jane Regained... Sort of 1964. The Thirteen Most Beautiful Boys 1965. Beauty #2 1965. Bitch 1965. Camp 1965. Harlot 1965. Horse 1965. Kitchen 1965. The Life of Juanita Castro 1965. My Hustler 1965. Poor Little Rich Girl 1965. Restaurant 1965. Space 1965. Taylor Mead`s Ass 1965. Vinyl 1965. Screen Test 1965. Screen Test #2 1966. Ari and Mario 1966. Hedy (film) 1966. Kiss the Boot 1966. Milk 1966. Salvador Dalí 1966. Shower 1966. Sunset 1966. Superboy 1966. The Closet 1966. Chelsea Girls 1966. The Beard (film) 1966. More Milk, Yvette 1966. Outer and Inner Space 1966. The Velvet Underground and Nico 1967. The Andy Warhol Story 1967. Tiger Morse 1967. **** 1967. The Imitation of Christ 1967. The Nude Restaurant 1967. Bike Boy 1967. I, a Man 1968. San Diego Surf 1968. The Loves of Ondine 1969. Blue Movie 1969. Lonesome Cowboys 1972. L`Amour 1968. Flesh (film) Flesh for Frankenstein (1973) aka Andy Warhol`s Frankenstein (USA) Blood for Dracula (1974) aka Andy Warhol`s Dracula (USA) Muzika Vorhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „produkujući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Vorhol i Lu Rid su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Vorhol je dizajnirao omote za dva albuma Rolingstonsa: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Vorhol je uradio nekoliko portreta Mika Džegera. Godine 1990. Lu Rid snima album Sons for Drella (jedan od Vorholovih nadimaka bio je Drela, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa Džon Kejlom. Na albumu Rid se izvinjava Vorholu zbog sukoba. Vorhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dilana i Džon Lenona. Vorhol je dizajnirao omot za Lenonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Vorhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Vorhol je imao veoma veliki uticaj na novotalasni/pank rok bend Devo, kao i na Dejvida Bouia, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Endi Vorhol“ za album Hunky Dory (1971). Knjige Tokom 50-ih objavio je samostalno nekoliko knjiga, a od kasnijih 1960-ih „piše“ nekoliko knjiga koje su bile komercijalno objavljivane: A, a novel (1968. ISBN 978-0-8021-3553-7.) – prepis, koji ima grešaka u pisanju, kao i fonetske beleške zvukova u pozadini i mumlanja, audio-zapisa jedne večeri u Factory. The Philosophy of Andy Warhol; from A to B and back again}-. 1975. ISBN 978-0-15-671720-5.) – prema tvrđenjima Par Heket u uvodu za -{The Andy Warhol Diaries, ona je priredila knjigu na osnovu dnevnih telefonskih razgovora i audio kasete koje joj je Endi dao. Pomenute kasete su sadržale razgovore sa Bridžid Berlin i sa bivšim urednikom magazina Interview, Bobom Kolacelom. Popism: The Warhol Sixties. 1980. ISBN 978-0-15-672960-4.), pripremili su je Vorhol i Pat Hekket. To je retrospektiva 1960-ih i uloge pop arta. The Andy Warhol Diaries. 1989. ISBN 978-0-446-39138-2.) – pripremila je Par Heket na osnovu Vorholovog dnevnika koji joj je svakodnevno diktirao preko telefona. Vorhol je počeo da vodi dnevnik kako bi imao uvid u svoje troškove, ali kasnije je dnevnik sadržao i njegova razmišljanja o kulturi i ličnim stvarima. Vorhol je osnovao modni magazin „Interview”, koji se i danas objavljuje. Drugi mediji Crtež: Vorhol je svoju karijeru počeo kao crtač. Najpoznatiji su njegovi crteži cipela. Neki od njegovih crteža su objavljeni kao knjižice: „Yum, Yum, Yum“ – o hrani; „Ho, Ho, Ho“ – o Božiću i, naravno, „Shoes, Shoes, Shoes“. Umetnički najcenjenija knjiga crteža je „The Gold Book“, koja sadrži crteže mladih muškaraca. Audio: Jedno vreme Vorhol je svuda sa sobom nosio diktafon i snimao je sve i svakog sa kim je pričao. Neki od ovih zapisa bili su osnova za njegov književni rad. Televizija Vorhol je sanjao da ima svoj TV šou po nazivu „The Nothing Special“ koji bi govorio o njegovoj omiljenoj temi: Ništa. Kasnije je ima dve emisije: „Andy Warhol’s TV“ 1982 i „Andy Warhol’s Fifteen Minutes“ za MTV, 1986. pored svojih emisija, redovno se pojavljivao u drugim emisijama. Moda: Kaže se da je rekao „Radije bih kupio haljinu i zakačio je na zid nego sliku.“ Kompjuter: Vorhol je koristio Amigu za digitalnu umetnost. Muzeji Muzej Endija Vorhola u Pitsburgu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Vorholov brat, Džon Vorhol i Vorhol zadužbina iz Njujorka osnovali su 1992. Vorholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Vorholovi roditelji. Najpoznatije izjave U budućnosti će svako imati svojih 15 minuta svetske slave. Umetnik je osoba koja pravi stvari koje ljudima ne trebaju, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja da im se daju. MG91 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lovis Korint (nem. Lovis Corimth; Tapiau, 21. jul 1858 — Zandvort, 12. jul 1925) bio je nemački slikar i grafičar.[1] Stvaralaštvo Istaknuti je predstavnik berlinske secesije.[2] Izraziti je kolorist sa ličnim smislom za oštru karakterizaciju i grotesku. Slikao je širokim namazima kontrastnih boja portrete (G. Hauptman, G. Brandes i niz autoportreta), pejzaže, mrtve prirode te religiozne i mitološke kompozicije.[3] Ilustrovao je grafikama dela Getea, Šilera, Balzaka i dr. Objavio je brojne eseje o istoriji umetnosti, a 1908. objavio je Das Erlernen der Malerei („O učenju slikanja“).[4] Pored pisanja o umetnsoti ostavio je svoju „Autobiografiju“.[5] Naslikao je brojne autoportrete, a stekao je naviku da svake godine na svoj rođendan slika po jedan kao sredstvo samoispitivanja. [6] Na mnogim svojim autoportretima preuzeo je obličje poput oklopljenog viteza (Pobednik, 1910) ili Samsona ( Zaslepljeni Samson, 1912).[7] Od 1915 do 1925. bio je predsednik Berlinske secesije.[8] Godine 1920. u Berlinu je objavljena antologija njegovih umetničko-istorijskih spisa [9] Tokom 1922. njegovi radovi su bili izloženi na Venecijanskom bijenalu.[10] Korint je 15. marta 1921. dobio počasni doktorat Univerziteta u Kenigsbergu. Godine 1925. otputovao je u Holandiju da vidi dela svojih omiljenih holandskih majstora.[11] Dobio je upalu pluća i umro u Zandvortu. Grafike Korint je istraživao svaku tehniku štampe osim akvatinte; favorizovao je suvu iglu i litografiju. Svoj prvi bakropis napravio je 1891. godine, a prvu litografiju 1894. godine. Eksperimentisao je za drvorezemom, ali je napravio samo 12 duboreza, sve između 1919. i 1924.[12] Bio je prilično produkcitvan; u poslednjih 15 godina života napravio je više od 900 grafičkih radova, uključujući 60 autoportreta. Pejzaži koje je stvorio između 1919. i 1925. možda su najpoželjnije slike njegovog celokupnog grafičkog opusa. Nasleđe Kuća u kojoj je Korint rođen još uvek se nalazi u gradu Tapiau, koji se sada zove Gvardejsk, i nalazi se u Kalinjingradskoj oblasti, Rusija. Korint je 1910. godine poklonio sliku Golgata za oltar crkve svog rodnog mesta Tapiau. Na kraju Drugog svetskog rata, kada je Crvena armija izvršila invaziju na istočnu Prusku, ova slika je nestala bez traga. Tapiau je bio među retkim istočnopruskim mestima koje nije razorio rat, što čini verovatim da je slika opljačkana, a ne uništena. Godine 1926. u Nacionalnoj galeriji u Berlinu predstavljena je komemorativna izložba Korintovih slika i akvarela, dok je na Berlinskoj akademiji održana je izložba njegovih grafika i crteža. [13] Do 1930. Nacionalna galerija je nabavila nekoliko velikih slika Korinta pored onih koje su već bile u njenoj kolekciji.[14] Tokom postojanja Trećeg rajha, Korintov rad su nacisti osudili kao degeneričnu umetnost. Godine 1937. nacističke vlasti su uklonile 295 njegovih dela iz javnih kolekcija i prevezle sedam dela u Minhen gde su u martu 1937. izložene na izložbi degenerične umetnosti.[15] Grad Hanover je 2007. vratio sliku Korinta naslednicima jevrejskog kolekcionara Kurta Glasera koji ju je prodao 1933. kako bi finansirao svoje bekstvo od nacista. Slika Rimski pejzaž (1914) uručen je Glejzerovim naslednicima, koje je predstavljala njegova nećaka i njena ćerka iz SAD.[16] U junu 2021. Kraljevski muzeji lepih umetnosti u Briselu pristalo je da vrati Korintskov „Blumenstilleben” ili „Mrtvu prirodu sa cvećem” iz 1913. godine nasledniku Gustava i Eme Majer, koje su nacisti proganjali i primorali da pobegnu zbog njihovog jevrejskog porekla.

Nepoznata blaga Erotsko stvaralaštvo u umjetnosti 1-7 Otokar Keršovani, Rijeka, 1968 - 70. EROTIKA U UMJETNOSTI 1) Roma Amor - Jean Marcade (esej o erotskim elementima u umjetnosti Etruščana i Rimljana) 2) Kama Kala - Mulk Raj Anand (o filozofskim osnovama erotike u hinduističkom kiparstvu) 3) Rati Lila - Giuseppe Tucci (jedno tumačenje tantrijskih prikaza na nepalskim hramovima) 4) Sarv-e naz - Robert Surieu (esej o ljubavi i obradi erotskih tema u starom Iranu) 5) Yun-Yu - Etiemble (esej o erotizmu i ljubavi u dreonoj Kini) 6) Shunga - Charles Grosbois (esej o erotskim elementima u Japanskoj umjetnosti) 7) Eros Kalos Jean Marcade esej o erotskim djelima u staroj grčkoj umjetnosti Zaštitni omot, tvrdi povez, 34 cm, ilustrovano. Stanje Veoma dobro, neznatno oštećenje omota.

PETAR UBAVKIĆ Петар Убавкић (Београд, 19. септембар 1850[1]. или 12. април 1852[2] — Београд, 27. јун[1] или 28. јун[2] 1910) је био српски вајар и сликар, родоначелник српског вајарства. GRAĐA ZA ISTORIJU MODERNE SRPSKE UMETNOSTI Filozofski fakultete u Beogradu, 1973.god,veliki format,ilustrovana REPRODUKCIJE 240.strana Сматра се зачетником академске скулпторске уметности у новијој српској историји.[3] Урадио је велики број јавних споменика. Међу његовим делима најпознатији су попрсје Вука Караџића, кнеза Милоша и Ђуре Даничића. Један је од оснивача Друштва српских уметника „Лада“. Друштво је основано 4. септембра 1904. уочи Прве југословенске уметничке изложбе у Београду, то је најстарије друштво уметника у Србији, а према неким проценама и у Европи.[4] Оснивачи друштва, које је названо по словенској богињи пролећа, јесу Петар Убавкић, Урош Предић, Ђока Јовановић, Марко Мурат, Бета Вукановић, Риста Вукановић, Симеон Роксандић, а као оснивач се помиње и Надежда Петровић која је две године након оснивања иступила из овог удружења. Izložbe Samostalne Beograd 1882, 1885 Grupne Umetnička izložba, Rim 1885 Svetska izložba, Pariz 1889, 1900 Jugoslovenska umetnička izložba, Beograd 1904, Sofija 1906, Zagreb 1908 Balkanska izložba, London 1907 Izložbe „Lade“, Beograd 1909, 1924 Knjiga u BESPREKORNOM,PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` -----------------⭐️ Vajarstvo M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Anatomija za umetnike sa preko 200 crteža Bogato ilustrovano! Jeno Barcsai (14. januar 1900, Katona, Austrougarska (danas Catina, Rumunija) — 2. april 1988, Budimpešta, Mađarska) je bio mađarski slikar jermenskog porekla.[1] Rođen u Katoni u Mađarskoj 1900. godine, Barcsai je bio potomak aristokratske porodice iz Transilvanije. Godine 1919. otišao je u Budimpeštu da bi započeo studije u Školi likovnih umetnosti i diplomirao 1924. Leto 1926. je proveo u Makou i Hodmezovasarheli-u, gde je radio na konstruktivnim strukturnim moćima pejzaža. Te godine odlazi u Pariz na godinu dana gde otkriva dela Sezana. Njegove slike su u velikoj meri uticale na mladog umetnika. Dok je bio u Italiji 1927, Barcsai je saznao za Kuattrocento pokret rane renesanse, posebno za anatomske studije tog perioda. Postao je stanovnik Sentandreje nakon mnogih poseta i krenuo je u još jednu stipendiju u Pariz 1929. da bi razumeo pravila kubizma. Od 1931. do 1945. godine postao je nastavnik u opštinskoj šegrtskoj školi, a kasnije je postao nastavnik u školi likovnih umetnosti u Budimpešti od 1945. do penzionisanja, gde je predavao skiciranje i anatomiju. Knjiga Anatomija za umetnika Uključuje detaljne crteže ljudskog tela za likovnog umetnika na 142 tablice preko cele stranice. Ovi crteži uključuju kosti, mišiće i zglobove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 371. strana ilustrovano Mozaik je odavna poznata slikarska tehnika, koja se izvodi slaganjem raznobojnih, manje ili više pravilnih kockica kamena, obojenog stakla, glazirane keramike. Poznate su talijanske mozaičke kockice (teserae) proizvedene u muranskim staklarnicama u više dimenzija i velikom broju različitih boja i tonova. Kamene kockice dobivaju se usitnjavanjem (čekićem, kliještima, itd.) različitih vrsta obojenog kamena. Tako usitnjene, kockice se koriste ovisno o svom obliku i boji. Kockice se utiskuju u svježu žbuku, cement, masu na bazi disperzije umjetne smole, razna ljepila, poliesterske smole (od koje se mogu praviti i kockice) i slično. Mozaikom se oslikavaju zidne, podne ili svodne površine. Podni mozaici su uglavnom od kamenčića, a zidni mogu biti i od drugih materijala. Zlatno razdoblje mozaik je doživio u Bizantu (prije toga je široku upotrebu imao u Grčkoj i Rimu), pa iako se kasnije koristio, manje je bivao zastupljen nego neke druge, jednostavnije slikarske tehnike. Još od drevnih (antičkih) vremena poznata su nam dva načina izvedbe mozaika: opus tesselatum - sastavljen od kamenih kockica (nisu uvijek istih dimenzija) a između kockica vidljiv je vezivni materijal (tzv. fuge) opus vermiculatum - sastavljen od sitnijih kockica, međusobno tijesno povezanih, tako da se jedva vide ivice i međuprostori između njih. Kockice su uglavnom iste veličine, a izrađene su od kamena, stakla ili glaziranih odlomaka keramike. Osim „običnog“ mozaika, postoji i tehnika mikromozaika, mnogo složenija, iste osnove, no puno dojmljivijih rezultata, rezervirana samo za iznimno uporne i strpljive, koji ne žale izgubiti vrijeme kako bi postigli što dojmljiviji rezultat. Мозаик је шара или слика направљена од малих правилних или неправилних комада обојеног камена, стакла или керамике, који се држе на месту гипсом/малтером и покривају површину. Мозаици се често користе као подна и зидна декорација, а били су посебно популарни у античком римском свету. Tehnologija izrade Postupak slaganja mozaika. Počinje kad je skica u boji prenesena na karton. Slika na kartonu je bez suvišnih i sitnih detalja jer se oni u mozaiku vrlo teško mogu izvesti. Kockice se tada biraju po načelu najpogodnije boje i oblika i svojom najpovoljnije obrađenom (uglavnom najravnijom stranom) lijepe na određeno mjesto slike ljepilom topivim u vodi (metilceluloza - ljepilo za zidne tapete, tutkalo...). Između kockica se ostavljaju razmaci do 1 mm u koje će kasnije ući vezivo. Kad se slaganje završi, pripremi se okvir dimenzija mozaika, s letvicama višim od debljine kockica za jedan centimetar, na čijoj je unutarnjoj strani razapeta žičana mreža, koja ima ulogu armature za žbuku (ili bilo koje vezivo koje kasnije ispunjava taj prostor). Pripremljeni mozaik treba prethodno navlažiti da ne bi naglo povukao vlagu iz veziva i time ga oslabio, što bi dovelo do pucanja. Kao vezivo mozaičkih kockica obično se koristi cementna pasta miješana u omjeru 2:1 (2 dijela opranog suhog pijeska i 1 dijela cementa). Voda se dodaje dok se ne dobije masa koja je toliko mokra da se na površini izlučuje tanak sloj vode ako je tučemo zidarskom žlicom. Kad se radi s tanjim kockicama, kao vezivo se može koristiti i keramičko ljepilo. Vezivom se mozaik prelije do visine okvira. Kad se vezivo stvrdne mozaik se okrene, očisti od papira i ljepila toplom vodom i četkom. Kod ugrađivanja mozaika na zid potrebno je zidnu površinu učiniti hrapavom, ako ona takva već sama po sebi nije. Zatim je potrebno nanijeti cementno vezivo pripremljeno od cementa i suhog pijeska u omjeru 1:3, u debljini većoj od debljine mozaičkih kamenčića. Složeni mozaik ili dijelove mozaika premažemo cementnom pastom pripremljenom od cementa i vode u omjeru 1:1. Mozaik se potom utiskuje u svježu cementnu žbuku. Kad je cijeli mozaik postavljen na zid, papir se navlaži vodom i skine, a tek drugi dan ispire se četkama i vrše se korekture. Suhi mozaik se moguće je i polirati, a to se izvodi voštanom pastom.