Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lovis Korint (nem. Lovis Corimth; Tapiau, 21. jul 1858 — Zandvort, 12. jul 1925) bio je nemački slikar i grafičar.[1] Stvaralaštvo Istaknuti je predstavnik berlinske secesije.[2] Izraziti je kolorist sa ličnim smislom za oštru karakterizaciju i grotesku. Slikao je širokim namazima kontrastnih boja portrete (G. Hauptman, G. Brandes i niz autoportreta), pejzaže, mrtve prirode te religiozne i mitološke kompozicije.[3] Ilustrovao je grafikama dela Getea, Šilera, Balzaka i dr. Objavio je brojne eseje o istoriji umetnosti, a 1908. objavio je Das Erlernen der Malerei („O učenju slikanja“).[4] Pored pisanja o umetnsoti ostavio je svoju „Autobiografiju“.[5] Naslikao je brojne autoportrete, a stekao je naviku da svake godine na svoj rođendan slika po jedan kao sredstvo samoispitivanja. [6] Na mnogim svojim autoportretima preuzeo je obličje poput oklopljenog viteza (Pobednik, 1910) ili Samsona ( Zaslepljeni Samson, 1912).[7] Od 1915 do 1925. bio je predsednik Berlinske secesije.[8] Godine 1920. u Berlinu je objavljena antologija njegovih umetničko-istorijskih spisa [9] Tokom 1922. njegovi radovi su bili izloženi na Venecijanskom bijenalu.[10] Korint je 15. marta 1921. dobio počasni doktorat Univerziteta u Kenigsbergu. Godine 1925. otputovao je u Holandiju da vidi dela svojih omiljenih holandskih majstora.[11] Dobio je upalu pluća i umro u Zandvortu. Grafike Korint je istraživao svaku tehniku štampe osim akvatinte; favorizovao je suvu iglu i litografiju. Svoj prvi bakropis napravio je 1891. godine, a prvu litografiju 1894. godine. Eksperimentisao je za drvorezemom, ali je napravio samo 12 duboreza, sve između 1919. i 1924.[12] Bio je prilično produkcitvan; u poslednjih 15 godina života napravio je više od 900 grafičkih radova, uključujući 60 autoportreta. Pejzaži koje je stvorio između 1919. i 1925. možda su najpoželjnije slike njegovog celokupnog grafičkog opusa. Nasleđe Kuća u kojoj je Korint rođen još uvek se nalazi u gradu Tapiau, koji se sada zove Gvardejsk, i nalazi se u Kalinjingradskoj oblasti, Rusija. Korint je 1910. godine poklonio sliku Golgata za oltar crkve svog rodnog mesta Tapiau. Na kraju Drugog svetskog rata, kada je Crvena armija izvršila invaziju na istočnu Prusku, ova slika je nestala bez traga. Tapiau je bio među retkim istočnopruskim mestima koje nije razorio rat, što čini verovatim da je slika opljačkana, a ne uništena. Godine 1926. u Nacionalnoj galeriji u Berlinu predstavljena je komemorativna izložba Korintovih slika i akvarela, dok je na Berlinskoj akademiji održana je izložba njegovih grafika i crteža. [13] Do 1930. Nacionalna galerija je nabavila nekoliko velikih slika Korinta pored onih koje su već bile u njenoj kolekciji.[14] Tokom postojanja Trećeg rajha, Korintov rad su nacisti osudili kao degeneričnu umetnost. Godine 1937. nacističke vlasti su uklonile 295 njegovih dela iz javnih kolekcija i prevezle sedam dela u Minhen gde su u martu 1937. izložene na izložbi degenerične umetnosti.[15] Grad Hanover je 2007. vratio sliku Korinta naslednicima jevrejskog kolekcionara Kurta Glasera koji ju je prodao 1933. kako bi finansirao svoje bekstvo od nacista. Slika Rimski pejzaž (1914) uručen je Glejzerovim naslednicima, koje je predstavljala njegova nećaka i njena ćerka iz SAD.[16] U junu 2021. Kraljevski muzeji lepih umetnosti u Briselu pristalo je da vrati Korintskov „Blumenstilleben” ili „Mrtvu prirodu sa cvećem” iz 1913. godine nasledniku Gustava i Eme Majer, koje su nacisti proganjali i primorali da pobegnu zbog njihovog jevrejskog porekla.