Vladislav Jovanović Traganja za traganjima Izdavač: Slobodan Mašić Pesme... Autor, rođen u Žitnom Potoku 1933, bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije... Latinica, Šiven povez, 76 str

Prvo izdanje iz 1935. u originalnom mekom povezu. Rikna na 2 mesta popustila, pa se knjižni blok odvaja, trebalo bi prekoričiti. Unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Jovanović, Slobodan, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Naslov Iz istorije političkih doktrina : Platon, Makiaveli, Berk, Marks / Slobodan Jovanović Vrsta građe stručna monog. Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1935 (Beograd : Orao) Fizički opis 682 str. ; 19 cm ISBN (Pl.) Predmetne odrednice Platon, 427-347pne Machiavelli, Niccolò, 1469-1527 Burke, Edmund, 1729-1797 Marx, Karl Heinrich, 1818-1883 Političke doktrine – Istorija Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 – London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 – 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 – 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897–1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937–1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Biografija Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833–1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838–1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I–II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I–II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ – Engleska, Francuska, Nemačka 1815–1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove. Drugi svetski rat Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa. Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet, ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima. Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi. Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć. Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića. Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade. Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića, koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć. Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav, pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine. Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću. Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48–52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Rehabilitacija Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića. MG86

Слободан Јовановић: ДРЖАВА I-II (Из Сабраних дела, књиге XIII и XIV) Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1936.год. Тврди повез, 446+536 страна, ћирилица књига прва: ПОЈАМ ДРЖАВЕ / ДРЖАВНЕ ФУНКЦИЈЕ књига друга: ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА / ПОРАТНА ДРЖАВА РЕЂЕ У ПОНУДИ Слободан Јовановић Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године. Биографија Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“. Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске. Професор Године 1900. на Правном факултету је изабран за редовног професора. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Професор Јовановић је био један од оснивача „Српског књижевног гласника“ 1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Слободан наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“. Професор Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор Јовановић је објавио велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ 1905. године, а потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији“, које ће касније проширити и објавити 1931., и 1932. године. Професор Јовановић објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838—1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у свеукупном његовом делу. Шеф Пресбироа при Врховној команди Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди[тражи се извор] Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбироом и Врховном командом у Скопље, где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају саобраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времену тешком по српски народ. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Међуратни период Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димурјеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геце Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II). Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене људске заједнице. Ову књигу је проширио студијом „Поратна држава“ 1936, којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку и у њој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризма. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енглеских либерала у парламенту и на челу британске владе; пратећи његово политичко ангажовање, професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 — 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Јула 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора, одликован је Орденом Југословенске круне првог реда. Јовановић је био противник споразума Цветковић-Мачек, којим је образована Бановина Хрватска. Залагао се за федерацију са јаком централном влашћу у виду југословенског парламента, бираног општим правом гласа, који би се бринуо за заједничке послове. Други светски рат После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића. Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941). До Симовићеве смене дошло је почетком јануара 1942. када су сви министри Симовићеве владе у Лондону предали су колективну оставку, изјављујући да генерал Симовић није способан за руковођење. Након тога је краљ Петар II је именовао Јовановића за председника владе. Јовановић је преузео дужност 11. јануара 1942. Иако је по својој интелигенцији и образовању био водећи члан емиграције, Јовановић није имао никаквог искуства у практичној политици, а с обзиром на своју старост није се очекивало да од прилагоди своје ставове новим околностима или да постане енергичан вођа. Српски политичари у емиграцији признавали су Слободана Јовановића за неоспоран ауторитет., али није био дорастао великим политичким искушењима. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. У Јовановићевој влади су биле приступљене све политичке странке које су биле и у Симовићевој влади. Међутим, Јовановићева влада је увела две новине у односу на Симовићеву владу. Прво је било именовање четничког вође Драгољуба Михаиловића за министра војске, ваздухопловства и морнарице. До краја Јовановићевог боравка на месту председника избегличке владе Михаиловић ће бити прво унапређен у дивизијског, па у армијског генерала и начелника Врховне команде. Именовање за министра и унапређивања су требало да ојачају Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Друга новина је било образовање Војног кабинета председника владе на чије чело је постављен мајор Живан Кнежевић. Мајор Кнежевић и његов рођени брат министар двора Радоје Кнежевић, иначе Михаиловићеве присталице и вође Лиге мајора, су чинили сиву еминенцију која је стајала иза Јовановића. Браћа Кнежевићи, су такође имали јак утицај на краља Петра, поставили су свог брата Николу за шефа владиног Одсека за шифрирање и тако имали увид над порукама које су одлазиле и долазиле у владу и користили су Јовановићеву несклоност да се меша у спорове министара своје владе. Нова влада је за министра војске уместо генерала Богољуба Илића именовала генерала Драгољуба Михаиловића, који је водио ројалистички покрет у Југославији, да би се избегла мешање војске у рад владе и да се истовремено искористи Михаиловићев углед при изношењу захтева Савезницима. После Каирске афере и Симовићеве смене, владе Слободана Јовановића заправо су преко браће Радоја и Живана Кнежевића биле у служби генерала Драгољуба Михаиловића. Именовање је требало да ојача Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Избегличка влада је подржала Михаиловићев суштински пасиван став, пошто је радије желео да сачека слабљења окупатора пре вођења активног отпора, делом да би се избегле одмазде над цивилним становништвом. Међутим, ово је повећавало ризик да покрет отпора окупљен око комуниста преузме од Михаиловића вођство у покрету отпора против сила Осовине. Британци су о Михаиловићу ширили пропаганду као великом вођи, иако је ситуација у Југославији потпуно другачија од писања британске штампе; када је именован за министра Михаиловић није имао војску под својом директном командом након гушења устанка у Србији од стране Немаца у јесењој офанзиви. Михаиловић је већ тада ступио у контакте са квислиншким и немачким властима и део своје војске утопио у квислиншку Српску државну стражу. Са друге стране, Јовановић и његови министри нису успели да убеде Савезнике да својим ограниченим средствима пруже значајну материјалну помоћ Михаиловићу. Од 26. јуна до 10. августа 1943. налазио се на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера Винстона Черчила донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића, професор Јовановић се супротставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Титом током лета 1944. После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. У Лондону је становао од 1945. до 1958. недалеко од Кенсингтона Гарденса у ондашњем скромном и малом хотелу Тјудор Корт (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела. Емиграција После рата, некадашњи чланови југословенске владе у Лондону нису били квалификовани за британску државну социјалну помоћ. Већина значајних југословенских односно српских емиграната нашла се на рубу егзистенцијалног опстанка. Међутим, српски бродовласник Ване Ивановић основао је „Добротворно удружење слободних грађана Југославије“, чијим је донацијама спасао беде велики број угледних интелектуалаца емиграната. Слободан Јовановић је био иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања, Јовановић је говорио из области српске историје и књижевности. Рехабилитација Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону. Опело над земним остацима Слободана Јовановића извршено је 20. децембра 1958. пре подне, у српској православној цркви Св. Сава у Лондону. Опелу је присуствовала краљица Марија Карађорђевић. Као изасланик краља Петра II био је Богољуб Јевтић. Као изасланик краљевића Томислава и принцезе Маргарите био је мајор Ђорђе Димитријевић. Од породице опелу су присуствовали Коста Ст. Павловић са супругом и сином. Опелу су присуствовали сви чланови Југословенског народног одбора, коме је Јовановић био оснивач и председник од његовог оснивања, представници Удружења српских писаца у изгнанству, коме је Јовановић био почасни председник, представници ветерана ЈВУО из Организације српских четника и Организације српских четника Равна Гора. Ковчег је био прекривен заставом Краљевине Југославије. Слободан Јовановић је после опела сахрањен на гробљу Кенсал грин, у северозападном делу Лондона. Сахрањен је у православном делу гробља, на коме се углавном налазе гробови Срба који су у емиграцију отишли 1945. Године 1965. је Удружење српских писаца у изгнанству подигло спомен-плочу Слободану Јовановићу у хотелу Корт у Лондону, где је живео од 1945. па све до своје смрти 1958. Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренети у храм Светог Саве у Лондону, где је 5. децембра одржан парастос. Дана 8. децембра су пренети у Србију, где су 10. децембра сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије. Године 2007. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном. Српска академија наука и уметности је у новембру 2019. поводом 150 година од рођења Слободана Јовановића организовала изложбу и научни скуп. Дела После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића. Међу значајнија његова дела спадају: О суверености, Основи правне теорије о држави, Српско-бугарски рат (1901), Енглески парламентаризам (1902), Светозар Марковић (1903), Макијавели, Вођи француске револуције, Политичке и правне расправе, Уставно право Краљевине Србије, Уставобранитељи. Уставно право Краљевине СХС, Јовановић, Слободан (1933). Уставобранитељи и њихова влада (1838—1858) (3. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1933). Друга влада Милоша и Михаила (2. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1936). Влада Александра Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Занимљивости Владимир Јовановић (1833—1922), апостол либерализма, боравећи у Новом Саду као политички изгнаник из Србије, дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име.

Izdavači: Službeni list SRJ / Dosije, Beograd, 1993. Autori: Slobodan Jovanović, Kosta St. Pavlović Povez: tvrd sa srebrotiskom Broj strana: 231 S A D R Ž A J: Kosta St. Pavlović: RAZGOVORI SA SLOBODANOM JOVANOVIĆEM 1941-1958 - Uvod - Razgovori sa slobodanom Jovanovićem 1941-1945 - Razgovori sa slobodanom Jovanovićem 1946-1958 - Pogovor Slobodan Jovanović: ZAPISI O PROBLEMIMA I LJUDIMA - Predgovor - Pregovori s Italijom - Pregovori s Mačekom - Konferencija od 5. aprila - Sednica na Palama - Simovićev pad - Kairska afera - Pitanje generala Mihailovića - Kraljeva ženidba - Jugoslovensko pitanje - Hrvati - Srbi - Ninčićeva spoljašnja politika - Imenik ličnosti - Pogovor BIBLIOGRAFIJA RADOVA SLOBODANA JOVANOVIĆA OBJAVLJENIH U IZGNANSTVU 1941-1958 - Zasebna izdanja - Rasprave i članci - Predgovori i prikazi - Govori i izjave .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! zdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Treće pregledano i dopunjeno izdanje Izdavač: Izdavačka knjižarnica Gece Kona Autor: Slobodan Jovanović Godina izdanja: 1922 Povez: tvrd Broj strana: 448 Očuvanost: naknadno koričena, pečat bivšeg vlasnika, unutra odlična. Sadržaj: 1) POJAM DRŽAVE - Ime države, njeni elementi, i njen postanak - Opravdanje države - Zadatak države - Državna ličnost - Elementi države: Oblast - Elementi države: Narod - Elementi države: Vlast - Složena država 2) DRŽAVNE FUNKCIJE - Zakonodavstvo - Uprava i sudstvo 3) DRŽAVNA ORGANIZACIJA - Podela vlasti - Organizacija zakonodavne vlasti - Organizacija upravne vlasti

izd 1922g, predgovor Slobodan Jovanović, unutrašnjost dobro očuvana, korice kao na fotografiji, autor Utisci iz Rusije, Majski prevrat,...

AUTOR: Slobodan Jovanović IZDAVAČ: Geca Kon ad, Beograd GODINA: 1940. POVEZ: tvrd PISMO: ćirilica STRANA: 519 STANJE: srednje očuvana, malo podvlačena, dobila boju od stajanja, ocena 3-

SLOBODAN JOVANOVIC - SPOMENICA Grupa autora Izdavac - Srpska Knjizevna Zadruga , Beograd , 1935. Tvrd povez , 283 strane korice kao na slici, unutra ocuvana k44

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Život pesnika : political nigredo - Slobodan Tišma Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2022 Broj strana: 218 Format: 21 cm Povez: Broširani Prvi deo trilogije: Astal tiš, riba friš. Život pesnika ima podnaslov: Political nigredo. Knjiga je napisana u formi ja-naracije. Kao u nekoj vrsti ispovesti, Slobodan Tišma piše portret umetnika u mladosti, garniran razmišljanjima o svetu, umetnosti i životu u obliku kratkih eseja. Autor još pojačava već prepoznatljivu poziciju ja-naratora kao “slabog subjekta” karakterišući ga kao političkog nigreda, dakle člana političke zajednice na najnižem stupnju društvene relevancije. Tehnički gledano, ta pozicija mu je međutim potrebna za uspostavljanje ravnoteže u tekstu, tako da povremeno može da bude nemilosrdan i prema drugim protagonistima knjige. Slobodan Tišma, pisac i muzičar, rođen je 14. maja 1946. godine u Staroj Pazovi. Osnivač je kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Posle raspada Lune, Tišma je s Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995), Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997) i Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu Stevan Sremac. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Bluz dajari (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu Biljana Jovanović. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija Ninovu nagradu 2012. godine. Živi i radi u Novom Sadu.

USTAVNO PRAVO KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA SLOBODAN JOVANOVIĆ SLUŽBENI LIST SRJ B e o g r a d 1 9 9 5 SLOBODAN JOVANOVIĆ: Prof. Pravnog fakulteta u BeoGradu, Predsednik Srpskog kulturnog kluba, Predsednik izbegličke vlade u Londonu 1941. Učestvovao u oba balkanska rata, U Prvom svetskom ratu šef Pres-biroa Vrhovne komande, Prešao Albaniju... KLASICI JUGOSLOVENSKOG PRAVA/ a) Ustavno pravo - Jugoslavija ........................................................... PredGovor: prof. dr STEVAN K. VRAČAR Vračar, Slika autora, Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez, Obeleživač stranica, 554 str NEKORIŠĆENO Perfektan primerak, кorice, stranice! NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NOVO Ekstra !!!!!!!!!!! Kup1

SRPSKI CARSK REZ-Ljubiša Đidić,potpis AUTORA SRPSKI CARSKI REZ (Polovne i antikvarne knjige) LJUBIŠA ĐIDIĆ(autor) Izdavač: PROSVETA Stanje: kao nova Poetsko svedočenje o strašnom bombardovanju naše zemlje tokom proleća 1999. godine, Ilustracije, Ćirilica, Umesto pogovora - prvi čitaoci: Slobodan Rakitić, Branko V. Radičević, Milić od Mačve, Dragan Jovanović Danilov, Beleška o pesniku, 68 str mg k

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Slobodan Jovanovic - Djordje TAsic - Milan Zujovic - Nedeljko divac - Mladen Josifovic - Mihailo Petrovic - Ljubomir Radovanovic - M. Konstantinovic - Radoje Knezevic - Milos Radojkovic - Mladen Zujovic - Ivan Djaja - Sinisa Stankovic - Boj. Arnojlevic - Jovan Djordjevic - Boz. S. Markovic - Bran, Miljkovic - Djordje Popovic - Milenko Zivkovic - Grgur Jaksic - Vladimir Simic - Mihailo Ilic

ВЕЛИКА АРХЕОЛОШКА НАЛАЗИШТА У СРБИЈИ + М А П А + 18 СЛИКА КОЛАРЧЕВ НАРОДНИ УНИВЕРЗИТЕТ БЕОГРАД 1974 Корице Арх. СЛОБОДАН МАШИЋ .............................................................. 9 АУТОРА Др ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ Др БОГДАН БРУКНЕР Др БОРИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ Др БРАНКО ГАВЕЛА . . . ................................................................. ЋИРИЛИЦА БРОШ 117 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО дб22

0070) AK 2 SPOMENICA STOJANA NOVAKOVIĆA, Srpska književna zadruga Beograd 1925, zbornik radova o delu Stojana Novakovića u srpskoj književnosti, istoriografiji,prosveti,diplomatiji, autori Pavle Popović,Stanoje Stanojević, Slobodan Jovanović, Ljubomir Protić, tvrd povez, format 13,5 x 19 cm , ćirilica, očuvano,245 strana,

Biljana Jovanović PADA AVALA (Nezavisna izdanja Mašić) Autor: Biljana Jovanović Izdavač: Nezavisna izdanja Mašić (Beograd : Kosmos) Godina izdanja: 1981 Broj strana: 131 Format: 16 x 16cm Povez: Meki povez sa klapnom Opis i stanje: Primerak broj 1189, sadržaj na lici, dobro očuvano „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kažeZa to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju pNa izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godinerimenjene umetnosti u Beogradu. 08.01.2024.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U svetu koji nestaje, nema istorije i nema znanja, zima je pakleno vrela, a leto polarno hladno. Samoća je jedina izvesnost za junaka romana Quattro stagioni, najnovijeg ostvarenja Slobodana Tišme, autora hvaljene i nagrađivane knjige priča Urvidek. Nekoliko ukradenih umetničkih slika policija povezuje sa ubistvom dva pozornika i anarhističkim delovanjem umetničkih komuna po Evropi; u nekima od njih je živeo i bezimeni glavni junak ovog romana. Dok goniči stežu obruč oko njegove kuće, nekoliko njemu bliskih ljudi nestaje, uključujući i devojku Šmic. Polako ali sigurno tonemo u priču o nestajanju, gde se prikazani svet na obali Dunava neočekivano pretvara u ambijent koji dobija grafitne obrise noćnog grada. Kroz uzbudljivu fabulu ispresecanu iznenađujućim obrtima i novim elementima priče, Slobodan Tišma nas uvodi u paranoični vrli novi svet u kome i glavni junak nestaje, dok skriven u podrumu svoje kuće izmiče poteri i sluša radijske vesti o početku rata između Imperije i Ujedinjenog Kraljevstva, izmaštane države u kojoj se odvija radnja romana Quattro stagioni. O tome koliko svako od nas drugačije doživljava epohalna iskustva čiji smo bili deo, Tišma svedoči nižući asocijacije na našu trenutnu i nedavnu stvarnost na sasvim poseban način: upečatljivo i diskretno. Slobodan Tišma (Stara Pazova, 14. maj 1946) je pisac i muzičar, osnivač kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Slobodan Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih 1960-ih osnovavši par bendova koji nisu imali većeg uspeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur. Sa pojavom panka i novog talasa 1979. godine je osnovao sastav La strada, u kome su bili i basista Borislav Oslovčan, bubnjar Ivan Fece Firči i gitaristi Dragan Nastasić i Siniša Ilić. Studentski snimci „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub Virginitas“ (Ding Dong, 1980). 1980. godine La strada je prerasla u Lunu koju su sem Tišme činili i Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić i Marko Vukomanović Mare. Grupa Luna je izdala jedan album, i to pošto se već raspala 1984. godine, pod imenom „Nestvarne stvari“. Tekstove pesama na ovom albumu pisao je Tišma. Iste godine taj album u Zagrebu je dobio priznanje 7 sekretara SKOJ-a. Posle raspada Lune Tišma je sa Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Njihov jedini album „La strada“ snimljena za jedan dan, a objavio ga je 1987. godine M produkcija Radija Novi Sad. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao se iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije „Marinizmi“ (Ruža lutanja, 1995) i „Vrt kao to“ (Ruža lutanja, 1997) i „Urvidek“ (2005), za koju je dobio nagradu Stevan Sremac[1]. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom „Bluz dajari“ (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman `Quattro stagioni`[2] za koju 2010. dobija nagradu `Biljana Jovanović`[3]. Godine 2011, objavljuje roman `Bernardijeva soba` (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija NIN-ovu nagradu.

Knjiga ČAROBNA ŠUMA - Srpska erotska priča Grupa autora U ovoj knjizi nalaze se erotske priče sledećih autora: Danilo Nikolić, Judita Šalgo, Pavle Ugrinov, Milica Mićić Dimovska, Jovica Aćin, David Albahari, Ljubica Arsić, Ljiljana Đurđić, Čarls Simić, Vladimir Pištalo, Mirjana Pavlović, Vasa Pavković, Jelena Lengold, Labud Dragić, Mihajlo Pantić, Miodrag Vuković, Ratko Dangubić, T. H. Raič, Dušica Pavkov, Sava Damjanov, Đorđe Pisarev, Nemanja Mitrović, Zoran Ćirić, Jasmina Vrbavac, Vule Žurić, Srđan Valjarević, Slobodan Ilić, Goran Petrović, Slavoljub Marković, Nenad Jovanović, Ivan Antić.

Autor: Grupa autoraŽanrovi: Istorija, Autobiografije i biografijePismo: ĆirilicaBroj strana: 734Povez: TvrdFormat: 29 cmGodina izdanja: 2017.Povodom 71 godina od upokojenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, u spomen na njega i njegovo stradanje koje je na simboličan način predstavljalo stradanje čitavog srpskog naroda, svesni žrtve koju je Mihailović prineo na oltar Otadžbine, objavili smo obnovljeno i dopunjeno izdanje do sada najbolje knjige generalu Draži Mihailoviću – Knjige o Draži.Knjiga o Draži prvi put je objavljena 1956. godine u Vindzoru, u Kanadi.Knjiga o Draži je najznačajniji izdavački projekat srpske emigracije u poslednjih 100 godina.Među autorima su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj VelimirovićSvedočenja stranaca o Draži: Albert B. Sajc, DŽasper Rutem, V. R. Mansfild i R. H. Magdauel.Catena Mundi2/3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Slobodan Tišma (Stara Pazova, 14. maj 1946) je pisac i muzičar, osnivač kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Slobodan Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih 1960-ih osnovavši par bendova koji nisu imali većeg uspeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur. Sa pojavom panka i novog talasa 1979. godine je osnovao sastav La strada, u kome su bili i basista Borislav Oslovčan, bubnjar Ivan Fece Firči i gitaristi Dragan Nastasić i Siniša Ilić. Studentski snimci „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub Virginitas“ (Ding Dong, 1980). 1980. godine La strada je prerasla u Lunu koju su sem Tišme činili i Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić i Marko Vukomanović Mare. Grupa Luna je izdala jedan album, i to pošto se već raspala 1984. godine, pod imenom „Nestvarne stvari“. Tekstove pesama na ovom albumu pisao je Tišma. Iste godine taj album u Zagrebu je dobio priznanje 7 sekretara SKOJ-a. Posle raspada Lune Tišma je sa Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Njihov jedini album „La strada“ snimljena za jedan dan, a objavio ga je 1987. godine M produkcija Radija Novi Sad. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao se iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije „Marinizmi“ (Ruža lutanja, 1995) i „Vrt kao to“ (Ruža lutanja, 1997) i „Urvidek“ (2005), za koju je dobio nagradu Stevan Sremac[1]. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom „Bluz dajari“ (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman `Quattro stagioni`[2] za koju 2010. dobija nagradu `Biljana Jovanović`[3]. Godine 2011, objavljuje roman `Bernardijeva soba` (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija NIN-ovu nagradu.

PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

Treće izdanje najvažnije knjige Biljane Jovanović, prvo u „Nezavisnim izdanjima“ Slobodana Mašića. Inicijali i datum na predlistu (v. sliku), inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Jovanović, Biljana, 1953-1996 = Jovanović, Biljana, 1953-1996 Naslov Pada Avala / Biljana Jovanović Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Jovanović : S. Mašić, 1981 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 131 str. ; 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja ; 30 ISBN (Broš. sa omotom) Napomene Tiraž 3.000. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG26 (N)

Prvo izdanje! Nekorišćeno! NIN-ova nagrada 2012. Autor - osoba Tišma, Slobodan, 1946- = Tišma, Slobodan, 1946- Naslov Bernardijeva soba : za glas (kontratenor) i orkestar / Slobodan Tišma Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2011 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 135 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Solar, Maja Zbirka Edicija Džepni anagram (broš.) Napomene Tiraž 500 Str. 125-131: Soba na dnu okeana / Maja Solar Beleška o autoru: str. 133. Predmetne odrednice Tišma, Slobodan, 1946- -- `Bernardijeva soba` Bernardijeva soba je roman iz 2011. godine u izdanju Kulturnog centra Novog Sada srpskog književnika Slobodana Tišme. Dobitnik je NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Bernardijeva soba je kratak roman koji je sačinjen od petnaest poglavlja. Na prvoj stranici romana, u podnaslovu, stoji: za glas (kontratenor) i orkestar, i tako autor ovo prozno delo proglašava „muzičkom kompozicijom“. Čitaoca već pri prvom kontaktu sa tekstom asocira na „muzičku“ pozadinu romana. Glavni junak i pripovedač romana je Pišta Petrović, a srž ovog romana čine refleksije, asocijacije, disocijacije, poetske slike, celokupna poetska struktura koju je sposoban da mobiliše i pripovedno oživi. Čini se da je jedina realnost koju čitaocima nudi pripovedač romana u stvari realnost onog unutra, realnost zamišljenog, mogućeg i neostvarenog. Pišta Petrović je glas koji dolazi sa same margine društva, on istuda iz društva i sam sebe stavlja na marginu jer jedino u izdvojenosti i otuđenosti vidi autentičan puls egzistencije. Piština otuđenost proizilazi iz urušenih prosvetiteljskih sistema vrednosti koje donosi postmoderno mišljenje i dvadeset prvi vek. Ne postoji sfera života koja nije zagađena dahom politike, trgovine, manipulacije i mešetarenja, pa čak i književnost. Jedina oaza u koju Petrović veruje jeste oaza ličnog, imaginativnog doživljaja sveta, a ljuštura je motiv koji s javlja kroz čitav roman u varijacijama. Glavni junak romana ima problem s prostorom. Pokušava da pronađe tačku na kojoj bi se presekle koordinate vremena i mesta. Pišta Petrović ne zna da li bi bilo bolje da beži, ili da još dublje prodre u prostor, ne bi li pronašao svoje mesto, smisao i identitet. Soba u kojoj živi nije njegova već Bernardijeva, ili on makar veruje da je Bernardijeva. Napušta stan i zavlači se u olupinu automobila ostavljenog na parkingu. U školjci zaboravljenog mercedesa, Pišta Petrović zamišlja da je na velikom talasu ledenog Okeana. Ispružen u školjci mercedesa, iako fizički ne mrda s mesta, Pišta Petrović traga za pravim mestom na kome bi se skrasio, sve dok ga, na kraju romana, ne razapnu na krst. U toj priči o lutanju po beskonačnom Okeanu, uspomenama, smislu, odrastanju, identitetu... Tišma pronalazi izlaz za svog junaka tek na tom mestu. Bernardijeva soba je svačija vlastita soba, mesto subjekta koje je titranje praznine između talasa Okeana, soba koja nas prazni od nas samih. Poglavlja u romanu Roman čine petnaest poglavlja: U ljusci Stan Moja ideja Pol i politika Soba, stolac Berlinič&Co Kese Deložacija Poziv Pesma Magična beležnica Svedoci Farma Naramenica Bagatele (samo za veoma nestrpljive) Slobodan Tišma (Stara Pazova, 14. maj 1946) srpski je književnik i muzičar. Osnivač je novotalasnih bendova Luna i La strada. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2011. godinu, za roman Bernardijeva soba. Slobodan Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih 1960-ih osnovavši par bendova koji nisu imali većeg uspeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur. Sa pojavom panka i novog talasa 1979. godine je osnovao sastav La strada, u kome su bili i basista Borislav Oslovčan, bubnjar Ivan Fece Firči i gitaristi Dragan Nastasić i Siniša Ilić. Studentski snimci „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub Virginitas“ (Ding Dong, 1980). 1980. godine La strada je prerasla u Lunu koji su sem Tišme činili i Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić i Marko Vukomanović Mare. Grupa Luna je izdala jedan album, i to pošto se već raspala 1984. godine, pod imenom „Nestvarne stvari“. Tekstove pesama na ovom albumu pisao je Tišma. Iste godine taj album u Zagrebu je dobio priznanje `7 sekretara SKOJ-a“. Posle raspada Lune Tišma je sa Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Žolt Horvat i Danijel Stari. Njihova jedina ploča „La strada“, snimljena je za jedan dan, a objavljena je 1987. godine u izdanju M produkcije Radio Novog Sada. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije „Marinizmi“ (Ruža lutanja, 1995) i „Vrt kao to“ (Ruža lutanja, 1997) i „Urvidek“ (2005), za koju je dobio Nagradu „Stevan Sremac“. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom „Bluz dajari“ (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman „Quattro stagioni“. za koju 2010. dobija nagradu „Biljana Jovanović“. U izdanju Kulturnog centra Novog Sada 2011. godine objavljen mu je roman „Bernardijeva soba“, za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Godine 2022. objavio je autobiografsku knjigu Astal tiš riba friš – Život pesnika political nigredo (Nojzac, Novi Sad,2022). Knjiga je bila u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Priznanja Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za pesmu bez naslova, 1968. Nagrada „Stevan Sremac”, za knjigu priča Urvidek, 2006. Nagrada „Biljana Jovanović”, za roman Quatro stagioni, 2009. NIN-ova nagrada, za roman Bernardijeva soba, 2011. Nagrada „Milovan Vidaković”, 2012. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman „Bernardijeva soba“, 2013. Medalja kulture za životno delo, 2015. MG136