Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Katunarić, Vjeran, 1949- = Катунарић, Вјеран, 1949- Наслов Teorija društva u Frankfurtskoj školi / Vjeran Katunarić Врста грађе извешт.о истраж Језик хрватски Година 1990 Издавање и производња Zagreb : Naprijed, 1990 (Zagreb : "Ognjen Prica") Физички опис 641 str. ; 20 cm Збирка Sociološka hrestomanija ; 7 ISBN 86-349-0259-5 (karton s omotom) Напомене Registri. Предметне одреднице Horkheimer, Max, 1895-1793 Adorno, Theodor W., 1903-1969 Marcuse, Herbert, 1898-1979 Fromm, Erich, 1900-1980 Habermas, Jürgen, 1929- Društvo -- Teorije -- Frankfurtska škola TEORIJA DRUŠTVA U FRANKFURTSKOJ ŠKOLI , Vjeran Katunarić , Napijed Zagreb 1990 , edicija Sociološka hrestomatja, odlično očuvano, tvrd povez, format 13 x 20 cm , zaštitni omot, latinica,642 strane ,iz sadržaja : I: Uvod u teoriju društva frankfurtske škole : Vjeran Katunarić II: Odabrani tekstovi Max Horckheimer , Theodor W. Adorno , Herbert Marcuse , Erich Fromm , Franz L. Neumann , Jurgen Habermas , maks horkhajmer, teodor adorno, herbert markuze, erih from, franc nojman, jirgen habermas Frankfurtska škola Zgrada Instituta za društvena istraživanja u Frankfurtu Frankfurtska škola је naziv koji se koristi za grupu njemačkih neomarksističkih filozofa okupljenih oko Instituta za društvena istraživanja (Institut für Sozialforschung) iz Frankfurta na Majni. Povijest Instituta za društvena istraživanja Institut za društvena istraživanja utemeljio je kao podružnicu Frankfurtskog sveučilišta - Carl Grünberg 1923. To je bio prvi takav Institut u Njemačkoj, po uzoru na njega kasnije su i druga Sveučilišta osnivala slične istraživalačke odjele, kod nas je ta moda došla 1960-ih, tako je utemeljen 1964. i u Zagrebu Institut za društvena istraživanja, slijednik kojeg je današnji Institut društvenih znanosti Ivo Pilar. Institut für Sozialforschung okupio je oko sebe većinom lijeve intelektualce marksističkog usmjerenja, koji su se uglavnom kritički odnosili prema praksi u kapitalističkim društvima, ali su isto tako bili kritički nastrojeni i prema praksi prve zemlje socijalizma SSSR-a. Taj njihov interdisciplinarni pristup, u kojem su koristili razne društvene znanosti; filozofiju, sociologiju, politiku, estetiku ii brojene druge znanosti, dobio je kasnije i svoj naziv - kritička teorija. Veliki skok napravljen je kad je direktor Instituta postao filozof Max Horkheimer 1930. koji je uspio okupiti tada vrlo talentirane mlade istraživače: Theodora Adorna, Ericha Fromma, Herberta Marcusea, Waltera Benjamina i druge. Insitut je pod njegovom upravom radio svega tri godine, već 1933. zatvoren je od strane Nacista. Kako je većina njegovih članova uspjela prebjeći u Sjedinjene Američke Države, već 1934. nanovo je startao s radom, ovaj put na Sveučilištu Kolumbija u New Yorku. Od 1950-ih Institut ponovno djeluje u okviru Sveučilišta Johann Wolfgang Goethe u Frankfurtu na Majni a 1960-ih doživljava svjetsku slavu. Glavni protagonisti Frankfurtske škole Theodor Adorno Walter Benjamin Erich Fromm Jürgen Habermas Axel Honneth Max Horkheimer Siegfried Kracauer Otto Kirchheimer Leo Löwenthal Herbert Marcuse Oskar Negt Franz L. Neumann Franz Oppenheimer Friedrich Pollock Alfred Schmidt Alfred Sohn-Rethel Karl A. Wittfogel Eksterni linkovi Povijest Frankfurtske škole na portalu Instituta za društvena istraživanja, Frankfurt Arhivirano 2006-01-09 na Wayback Machine-u (de) pru Filozofija Historija Antička Budistička • Kineska • Grčka • Indijska Srednjovjekovna Hrišćanska • Islamska • Jevrejska Novovjekovna Empirizam • Racionalizam Savremena Analitička • Kontinentalna Pojmovi Apsolut • Beskonačnost • Bit • Biće • Večnost • Vreme • Vrlina • Dobro • Duh • Duša • Zlo • Znanje • Ideja • Iskustvo • Istina • Karma • Kretanje • Lepota • Logos • Misao • Mudrost • Nebiće • Nedelanje • Nesopstvo • Opažanje • Otuđenje • Postojanje • Pravda • Prostor • Razum • Saznanje • Svest • Sloboda • Slobodna volja • Sopstvo • Spokoj • Stvarnost • Sudbina • Tvar • Uzročnost • Um Oblasti Estetika • Etika • Epistemologija • Logika • Metafizika Grane Bića • Duha • Društva • Društvenih nauka • Ekonomije • Informacije • Istorije • Jezika • Matematike • Muzike • Nauke • Obrazovanja • Politike • Prava • Psihologije • Prirode • Religije • Umetnosti • Fizike • Čoveka Filozofi Zaratustra • Tales • Anaksimandar • Anaksimen • Pitagora • Buda • Ksenofan • Konfučije • Lao Ce • Heraklit • Parmenid • Anaksagora • Zenon • Empedokle • Protagora • Sokrat • Leukip • Demokrit • Platon • Diogen • Aristotel • Čuang Ce • Piron • Zenon iz Kitijuma • Epikur • Filon • Epiktet • Nagarđuna • Plotin • Avgustin • Boetije • Eriugena • Al-Farabi • Ibn Sina • Al-Gazali • Abelar • Averoes • Majmonides • Dogen • Toma Akvinski • Skot • Okam • Bejkon • Dekart • Hobs • Paskal • Spinoza • Lajbnic • Berkli • Hjum • Volter • Didro • Ruso • Kant • Fihte • Šeling • Hegel • Šopenhauer • Kjerkegor • Marks • Mil • Niče • Huserl • Suzuki • Rasel • Hajdeger • Krišnamurti • Sartr • Jaspers • Vitgenštajn • Adorno • Markuze • Derida • Fuko • Žižek • Kripke

Simo Matavulj S mora i primorjaTvrdi povezIzdavač Prosvjeta ZagrebSimo Matavulj (Šibenik, 12. septembra / 31. avgusta 1852 – Beograd, 20/8. februara 1908), srpski pisac realista iz Dalmacije, jedno od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj, rođ. Triva. U Šibeniku je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju na italijanskom i srpskom jeziku, kada odlazi u manastir Krupu kod strica, igumana Serafima, ali ubrzo napušta manastirski život i odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871.Učiteljevao je potom u raznim dalmatinskim selima (Đevrske, Islam Grčki i dr.) i predavao kao nastavnik u Srpskoj pomorskoj zakladnoj školi u Srbini kod Herceg Novog. Uzeo je učešća u Hercegovačkom ustanku 1875. kao sekretar vojvode Miće Ljubibratića (inače prevodioca Kurana na srpski jezik). U Crnoj Gori je od 1881. gimnazijski nastavnik, školski nadzornik, urednik službenih novina i nastavnik dece crnogorskog kneza Nikole. Putovao je u Milano i Pariz, gde je živeo nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik u gimnaziji i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju, gde će se trajno nastaniti. Ženio se dvaput: prva supruga, Milica Stepanović, nastavnica beogradske Više ženske škole, umrla je marta 1893. godine u prvoj godini njihovog braka; sedam godina kasnije, 1900, oženio se bogatom udovicom bez dece Ljubicom Dimović, koja ga je nadživela. Sa drugom suprugom proputovao je mnoge zemlje i gradove, Beč, Rim, Carigrad, Peštu, Minhen, Alžir...Bio je počasni član Matice srpske, jedan od osnivača i prvi predsednik Srpskog književnog društva, osnovanog 1905. godine, i redovni član Srpske kraljevske akademije od januara 1904.Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju, u službenom crnogorskom Narodnom listu, sa jednom istorijskom pričom koju je napisao povodom veridbe srpskog kneza Petra Karađorđevića sa crnogorskom kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga crnogorskog kneza Nikole. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela objavljenih u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, 1888, 1889; Iz primorskog života, 1890; Iz beogradskog života, 1891; Sa Jadrana, 1891; Iz raznijeh krajeva, 1893; Primorska obličja, 1899; S mora i s planine, 1901; Beogradske priče, 1902; Život, 1904. i Nemirne duše, 1908, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima, od kojih su mu najpoznatije Pilipenda (s temom unijaćenja Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji) i Povareta (sa dijalozima na čakavskom dijalektu). Napisao je romane Uskok (1885) i Bakonja fra Brne (1892), kao i nekoliko putopisa, memoarskih zapisa i književnih članaka različite sadržine (Boka i Bokelji, Deset godina u Mavritaniji itd.). Poznati su i njegovi autobiografski zapisi Bilješke jednog pisca (1903). Napisao je i dve drame – Zavjet i Na slavi – prvu sa temom iz dubrovačkog, a drugu iz beogradskog života. Prevodio je najviše sa francuskog jezika (Na vodi Gi de Mopasana, San Emila Zole, Pučanin kao vlastelin i Mizantrop Molijera, Zimske priče Vogijea i dr.).Počeo je da piše tek u zrelijim godinama. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače i realiste u srpskoj književnosti svoga vremena, stiče znanja iz istorije i filozofije i smatra se za svoje doba jednim od najobrazovanijih srpskih pisaca, okrenutih evropskoj književnoj tradiciji.Do Matavulja naši pisci realisti ostali su delom pod uticajem romantičarskih književnih manira, te ruske, mađarske i nemačke književnosti, i tek je Matavulj potpun i čist realista, najviše usmeren na francusku književnost. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život u svim krajevima gde je živeo, stvarajući galeriju nacionalnih tipova iz raznih društvenih slojeva, seljake i mornare, građane i intelektualce iz Dalmacije, Crne Gore i Beograda, čime se uz Lazu Lazarevića upisao u klasike realističke srpske pripovetke, u autentične „majstore pripovedače“, kako ga je nazvao Ivo Andrić.3/19

Simo Matavulj S mora i primorjaTvrdi povezIzdavač Prosvjeta ZagrebSimo Matavulj (Šibenik, 12. septembra / 31. avgusta 1852 – Beograd, 20/8. februara 1908), srpski pisac realista iz Dalmacije, jedno od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj, rođ. Triva. U Šibeniku je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju na italijanskom i srpskom jeziku, kada odlazi u manastir Krupu kod strica, igumana Serafima, ali ubrzo napušta manastirski život i odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871.Učiteljevao je potom u raznim dalmatinskim selima (Đevrske, Islam Grčki i dr.) i predavao kao nastavnik u Srpskoj pomorskoj zakladnoj školi u Srbini kod Herceg Novog. Uzeo je učešća u Hercegovačkom ustanku 1875. kao sekretar vojvode Miće Ljubibratića (inače prevodioca Kurana na srpski jezik). U Crnoj Gori je od 1881. gimnazijski nastavnik, školski nadzornik, urednik službenih novina i nastavnik dece crnogorskog kneza Nikole. Putovao je u Milano i Pariz, gde je živeo nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik u gimnaziji i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju, gde će se trajno nastaniti. Ženio se dvaput: prva supruga, Milica Stepanović, nastavnica beogradske Više ženske škole, umrla je marta 1893. godine u prvoj godini njihovog braka; sedam godina kasnije, 1900, oženio se bogatom udovicom bez dece Ljubicom Dimović, koja ga je nadživela. Sa drugom suprugom proputovao je mnoge zemlje i gradove, Beč, Rim, Carigrad, Peštu, Minhen, Alžir...Bio je počasni član Matice srpske, jedan od osnivača i prvi predsednik Srpskog književnog društva, osnovanog 1905. godine, i redovni član Srpske kraljevske akademije od januara 1904.Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju, u službenom crnogorskom Narodnom listu, sa jednom istorijskom pričom koju je napisao povodom veridbe srpskog kneza Petra Karađorđevića sa crnogorskom kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga crnogorskog kneza Nikole. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela objavljenih u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, 1888, 1889; Iz primorskog života, 1890; Iz beogradskog života, 1891; Sa Jadrana, 1891; Iz raznijeh krajeva, 1893; Primorska obličja, 1899; S mora i s planine, 1901; Beogradske priče, 1902; Život, 1904. i Nemirne duše, 1908, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima, od kojih su mu najpoznatije Pilipenda (s temom unijaćenja Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji) i Povareta (sa dijalozima na čakavskom dijalektu). Napisao je romane Uskok (1885) i Bakonja fra Brne (1892), kao i nekoliko putopisa, memoarskih zapisa i književnih članaka različite sadržine (Boka i Bokelji, Deset godina u Mavritaniji itd.). Poznati su i njegovi autobiografski zapisi Bilješke jednog pisca (1903). Napisao je i dve drame – Zavjet i Na slavi – prvu sa temom iz dubrovačkog, a drugu iz beogradskog života. Prevodio je najviše sa francuskog jezika (Na vodi Gi de Mopasana, San Emila Zole, Pučanin kao vlastelin i Mizantrop Molijera, Zimske priče Vogijea i dr.).Počeo je da piše tek u zrelijim godinama. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače i realiste u srpskoj književnosti svoga vremena, stiče znanja iz istorije i filozofije i smatra se za svoje doba jednim od najobrazovanijih srpskih pisaca, okrenutih evropskoj književnoj tradiciji.Do Matavulja naši pisci realisti ostali su delom pod uticajem romantičarskih književnih manira, te ruske, mađarske i nemačke književnosti, i tek je Matavulj potpun i čist realista, najviše usmeren na francusku književnost. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život u svim krajevima gde je živeo, stvarajući galeriju nacionalnih tipova iz raznih društvenih slojeva, seljake i mornare, građane i intelektualce iz Dalmacije, Crne Gore i Beograda, čime se uz Lazu Lazarevića upisao u klasike realističke srpske pripovetke, u autentične „majstore pripovedače“, kako ga je nazvao Ivo Andrić.3/23

Simo Matavulj S mora i primorjaTvrdi povezIzdavač Prosvjeta ZagrebSimo Matavulj (Šibenik, 12. septembra / 31. avgusta 1852 – Beograd, 20/8. februara 1908), srpski pisac realista iz Dalmacije, jedno od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj, rođ. Triva. U Šibeniku je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju na italijanskom i srpskom jeziku, kada odlazi u manastir Krupu kod strica, igumana Serafima, ali ubrzo napušta manastirski život i odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871.Učiteljevao je potom u raznim dalmatinskim selima (Đevrske, Islam Grčki i dr.) i predavao kao nastavnik u Srpskoj pomorskoj zakladnoj školi u Srbini kod Herceg Novog. Uzeo je učešća u Hercegovačkom ustanku 1875. kao sekretar vojvode Miće Ljubibratića (inače prevodioca Kurana na srpski jezik). U Crnoj Gori je od 1881. gimnazijski nastavnik, školski nadzornik, urednik službenih novina i nastavnik dece crnogorskog kneza Nikole. Putovao je u Milano i Pariz, gde je živeo nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik u gimnaziji i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju, gde će se trajno nastaniti. Ženio se dvaput: prva supruga, Milica Stepanović, nastavnica beogradske Više ženske škole, umrla je marta 1893. godine u prvoj godini njihovog braka; sedam godina kasnije, 1900, oženio se bogatom udovicom bez dece Ljubicom Dimović, koja ga je nadživela. Sa drugom suprugom proputovao je mnoge zemlje i gradove, Beč, Rim, Carigrad, Peštu, Minhen, Alžir...Bio je počasni član Matice srpske, jedan od osnivača i prvi predsednik Srpskog književnog društva, osnovanog 1905. godine, i redovni član Srpske kraljevske akademije od januara 1904.Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju, u službenom crnogorskom Narodnom listu, sa jednom istorijskom pričom koju je napisao povodom veridbe srpskog kneza Petra Karađorđevića sa crnogorskom kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga crnogorskog kneza Nikole. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela objavljenih u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, 1888, 1889; Iz primorskog života, 1890; Iz beogradskog života, 1891; Sa Jadrana, 1891; Iz raznijeh krajeva, 1893; Primorska obličja, 1899; S mora i s planine, 1901; Beogradske priče, 1902; Život, 1904. i Nemirne duše, 1908, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima, od kojih su mu najpoznatije Pilipenda (s temom unijaćenja Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji) i Povareta (sa dijalozima na čakavskom dijalektu). Napisao je romane Uskok (1885) i Bakonja fra Brne (1892), kao i nekoliko putopisa, memoarskih zapisa i književnih članaka različite sadržine (Boka i Bokelji, Deset godina u Mavritaniji itd.). Poznati su i njegovi autobiografski zapisi Bilješke jednog pisca (1903). Napisao je i dve drame – Zavjet i Na slavi – prvu sa temom iz dubrovačkog, a drugu iz beogradskog života. Prevodio je najviše sa francuskog jezika (Na vodi Gi de Mopasana, San Emila Zole, Pučanin kao vlastelin i Mizantrop Molijera, Zimske priče Vogijea i dr.).Počeo je da piše tek u zrelijim godinama. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače i realiste u srpskoj književnosti svoga vremena, stiče znanja iz istorije i filozofije i smatra se za svoje doba jednim od najobrazovanijih srpskih pisaca, okrenutih evropskoj književnoj tradiciji.Do Matavulja naši pisci realisti ostali su delom pod uticajem romantičarskih književnih manira, te ruske, mađarske i nemačke književnosti, i tek je Matavulj potpun i čist realista, najviše usmeren na francusku književnost. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život u svim krajevima gde je živeo, stvarajući galeriju nacionalnih tipova iz raznih društvenih slojeva, seljake i mornare, građane i intelektualce iz Dalmacije, Crne Gore i Beograda, čime se uz Lazu Lazarevića upisao u klasike realističke srpske pripovetke, u autentične „majstore pripovedače“, kako ga je nazvao Ivo Andrić.3/23

Simo Matavulj S mora i primorjaTvrdi povezIzdavač Prosvjeta ZagrebSimo Matavulj (Šibenik, 12. septembra / 31. avgusta 1852 – Beograd, 20/8. februara 1908), srpski pisac realista iz Dalmacije, jedno od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj, rođ. Triva. U Šibeniku je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju na italijanskom i srpskom jeziku, kada odlazi u manastir Krupu kod strica, igumana Serafima, ali ubrzo napušta manastirski život i odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871.Učiteljevao je potom u raznim dalmatinskim selima (Đevrske, Islam Grčki i dr.) i predavao kao nastavnik u Srpskoj pomorskoj zakladnoj školi u Srbini kod Herceg Novog. Uzeo je učešća u Hercegovačkom ustanku 1875. kao sekretar vojvode Miće Ljubibratića (inače prevodioca Kurana na srpski jezik). U Crnoj Gori je od 1881. gimnazijski nastavnik, školski nadzornik, urednik službenih novina i nastavnik dece crnogorskog kneza Nikole. Putovao je u Milano i Pariz, gde je živeo nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik u gimnaziji i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju, gde će se trajno nastaniti. Ženio se dvaput: prva supruga, Milica Stepanović, nastavnica beogradske Više ženske škole, umrla je marta 1893. godine u prvoj godini njihovog braka; sedam godina kasnije, 1900, oženio se bogatom udovicom bez dece Ljubicom Dimović, koja ga je nadživela. Sa drugom suprugom proputovao je mnoge zemlje i gradove, Beč, Rim, Carigrad, Peštu, Minhen, Alžir...Bio je počasni član Matice srpske, jedan od osnivača i prvi predsednik Srpskog književnog društva, osnovanog 1905. godine, i redovni član Srpske kraljevske akademije od januara 1904.Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju, u službenom crnogorskom Narodnom listu, sa jednom istorijskom pričom koju je napisao povodom veridbe srpskog kneza Petra Karađorđevića sa crnogorskom kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga crnogorskog kneza Nikole. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela objavljenih u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, 1888, 1889; Iz primorskog života, 1890; Iz beogradskog života, 1891; Sa Jadrana, 1891; Iz raznijeh krajeva, 1893; Primorska obličja, 1899; S mora i s planine, 1901; Beogradske priče, 1902; Život, 1904. i Nemirne duše, 1908, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima, od kojih su mu najpoznatije Pilipenda (s temom unijaćenja Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji) i Povareta (sa dijalozima na čakavskom dijalektu). Napisao je romane Uskok (1885) i Bakonja fra Brne (1892), kao i nekoliko putopisa, memoarskih zapisa i književnih članaka različite sadržine (Boka i Bokelji, Deset godina u Mavritaniji itd.). Poznati su i njegovi autobiografski zapisi Bilješke jednog pisca (1903). Napisao je i dve drame – Zavjet i Na slavi – prvu sa temom iz dubrovačkog, a drugu iz beogradskog života. Prevodio je najviše sa francuskog jezika (Na vodi Gi de Mopasana, San Emila Zole, Pučanin kao vlastelin i Mizantrop Molijera, Zimske priče Vogijea i dr.).Počeo je da piše tek u zrelijim godinama. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače i realiste u srpskoj književnosti svoga vremena, stiče znanja iz istorije i filozofije i smatra se za svoje doba jednim od najobrazovanijih srpskih pisaca, okrenutih evropskoj književnoj tradiciji.Do Matavulja naši pisci realisti ostali su delom pod uticajem romantičarskih književnih manira, te ruske, mađarske i nemačke književnosti, i tek je Matavulj potpun i čist realista, najviše usmeren na francusku književnost. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život u svim krajevima gde je živeo, stvarajući galeriju nacionalnih tipova iz raznih društvenih slojeva, seljake i mornare, građane i intelektualce iz Dalmacije, Crne Gore i Beograda, čime se uz Lazu Lazarevića upisao u klasike realističke srpske pripovetke, u autentične „majstore pripovedače“, kako ga je nazvao Ivo Andrić.3/19

Fridrih Niče Tako je govorio Zaratustra Meki povez Izdavač Bigz Tako je govorio Zaratustra (nem. Also sprach Zarathustra) djelo je njemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastalo između 1883. i 1885, a koje govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje. Prilikom spuštanja u selo, nailazi na razne ljude, od kojih doznaje njihove tajne. On je, zapravo, u potrazi za čovjekom sebi ravnim, ali mnogi ne razumiju njegovu filozofiju i ismijavaju ga, no ima i onih koji mu se dive. „Zaratustra“ je njemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. U knjizi postaje jasno da Niče prikazuje „novog“ ili „drukčijeg“ Zaratustru, koji okreće tradicionalni moral naglavce. Najslavniji odlomak nalazi se na početku knjige: Zaratustra se spušta s planine, razgovara s nekim čovjekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav?“ Zbog svojih razmatranja, to je jedno od najpoznatijih filozofskih djela ovoga autora, a stil pisanja je nedvosmisleno svrstao Zaratustru i u vrhunce svjetske književnosti. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Korice kao na slici, unutra dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Didro, Deni Naslov Indiskretni dragulji / Deni Didro ; [prevela s francuskog Zagorka Grujić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 357 str. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Grujić, Zagorka Katanić, Marko = Katanić, Marko Zbirka Mala knjiga ; 63 Napomene Prevod dela: Les bijoux indiscrets / Denis Diderot Deni Didro / Marko Katanić: str. 345-354 Predmetne odrednice Didro, Deni, 1713-1784 -- „Indiskretni dragulji“ „Indiskretni dragulji“, u nas nepoznat roman poznatog francuskog pisca Denija Didroa duhovit je, pomalo bajkovito ispričan, no duboko filozofski intoniran roman na razmeđu fantastike i erotike, koji nedvosmisleno spada u klasike francuske prosvetiteljske književnosti i filozofije. Deni Didro (franc. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 – Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije. Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d`Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac). Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza. Didro je 1743. godine preveo „Istoriju Grčke“ Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka „Medicinskog rečnika“ Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija „Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja“ (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, franc. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu „Filozofske misli“ (franc. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje „Skeptikovu šetnju“ (franc. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana „Indiskretan nakit“ (franc. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke „Bela ptica“ (franc. L`Oiseau blanc). Neka dela je skrivao. Razmatranje „Prirodna religija je dovoljna“ (franc. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao „Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide“ (franc. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja „Pismo o slepima“ proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o „Enciklopediji“. O vremenu prosvetiteljskom Didro stvara u vreme kada Monteskje piše „Duh zakona“, Bifon piše prve sveske „Prirodopisa“, Ruso piše „Razmatranja o naukama i umetnostima“. Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda. U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije. Nastanak Enciklopedije Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika „Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke“ iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena. Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti „Enciklopedija“: stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom. Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran. Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje „Enciklopedije“, čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, „Enciklopedija“ nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama. Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine. Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe „Enciklopedije“, a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. „Enciklopedija“ je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske. Urednici enciklopedije Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju. Podela posla je bila sledeća: Žan le Ron d`Alamber – nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija Žan Žak Ruso – muzika i politička ekonomija Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) – hemija, minerologija Maluen – hemija Bifon, Dobanton – prirodne nauke Tusen – pravo Dimarse, Boze – gramatika Leblon – vojne veštine Belen – pomorstvo Volter – članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija Monteskje – članak „Ukus“ Pedagoški pogledi Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja. U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije. Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati. Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge. Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje. Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.[1][2][3] Stvaralaštvo I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela Kaluđerica, 1760, roman Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman Saloni, 1761–1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu Nezakoniti sin, 1757, drama Otac porodice, 1758, drama Je li dobar ili zao?, 1781, drama i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađanjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije. MG113 (N)

Autor: Goran Polovina Izdavač: AGM knjiga Godina: 2020. Br.strana: 234 Povez: mek povez / latinica Fotografije: kolor/crno bela ISBN: 978-86-6048-018-9 / sifra 1118 Cena : 1870,00 / 16 eur PDF Sadržaj i odeljak Klasicizam u arhitekturi Srbije nedovoljno je istražena istorijska pojava, iako je znatno uticala na razvoj domaće arhitektonske teorije i prakse. Osvetljavanje i vrednovanje dometa ovako važnog stila novije domaće arhitekture omogućuje da se rekonstruiše precizna linija razvoja istorijskog nasleđa novijeg doba. Klasicizam je stil u umetnosti sa kraja 18. i iz prve polovine 19. veka, koji je ponovo afirmisao osobenosti arhitekture antičkih uzora, oslanjajući se na racionalističku filozofiju i nove društvene okolnosti posle francuske buržoaske revolucije. Bazira se na estetskim teorijama Vinkelmana, po kojima je lepota stvorena već u antičkoj umetnosti, sa osnovnim odlikama odmerenosti, simetrije, reda i jasnoće. Najbolje se može okarakterisati njegovom maksimom „plemenite jednostavnosti i tihe veličine“. Široko prihvatanje novih estetskih normi učinilo je da klasicizam postane međunarodni umetnički pravac, naročito zastupljen u Evropi i SAD. U svim tim zemljama su podignute zgrade stilskih odlika po uzoru na antičke hramove, bez obzira kakva je bila namena tih zgrada. Građevine su monumentalne, dobro proporcionisane i harmonične. To je stil sa kojim se arhitektura Srbije srela posle dobijanja određenih sloboda unutar Osmanske carevine i prvi je iskorak van granica tradicionalne balkanske gradnje. Malo zastupljen na samom početku, pre svega zbog ograničavajućih ekonomskih i političkih faktora, klasicizam u Srbiji dobija puni zamah posle nešto više od pola veka, ovog puta kroz forme obnovljenog klasicizma, aktuelnog između dva svetska rata. Štaviše, objekti podignuti u ovom periodu dali su pečat centru Beograda i kao takvi postali su jedan od kamena međaša srpske arhitekture. Svoju dugovečnost klasicizam, pored nesumljivih estetskih dometa koje je dostigao, duguje i korpusu ideja koje reprezentuje a što je, ne slučajno, odredilo da se najreprezentativnije državne građevine izvedu u ovom stilu. Svako zrelo društvo je kao svoje najviše ideale stavljalo razumnost i moralnost, a klasicistička arhitektura je to uvek u sebi nosila i predstavljala, od svog nastanka krajem 18. veka, pa na dalje. Čak su se i preteče klasicizma u vidu antičke grčke i rimske arhitekture time vodile. Stvorena je kao arhitektura bazirana na moralnom kriterijumu, u vreme kada su se kreirale nove moderne države, sa svim postulatima trodelne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske), kada se upravljačka moć prenosila sa monarha na narod, kada je bilo potrebno da se konstituiše demokratski sistem kao izraz volje građana. Sa svim atributima prosvetiteljstva, ovakva arhitektura nosi u sebi večite ideje pravednosti i večitu estetiku formiranu tokom dve hiljade godina. Struktura ovog rada, kojim se obrađuje tema, sastavljena je od sedam poglavlja, držeći se principa od opšteg ka posebnom. Redosled kojim se vrši analiza je sledeći: I – Uvod – u prvom poglavlju ćemo se osvrnuti na razloge koji su se pojavili kao pokretački motiv za izradu ovog rada. Definisaćemo problemski okvir i cilj studije. II – Pregled dosadašnjih istraživanja klasicizma u srpskoj arhitekturi – u ovom poglavlju ćemo dati kraći pregled dosadašnjih bitnijih istraživanja srpskog klasicizma u domaćoj istoriji umetnosti. III – Pojmovno određenje klasicizma; Načini istraživanja pojave klasicizma i njegovih osobenosti – u ovom poglavlju ćemo osvetliti stilske osobine klasicizma, način na koji se to manifestuje, kako kroz formalne oblike, tako i kroz topološke odlike građevina, zatim principe na kojima se bazira, sa analizom primera koji ilustruju navedeno. IV – Nastanak klasicizma u Evropi, primeri. Kasnije pojave klasicizma u svetu. – U ovom delu će se istražiti društvena i ekonomska podloga koja je iznedrila atmosferu pogodnu za razvoj klasicizma, kako u vizuelnim umetnostima uopošte, tako i u samoj arhitekturi. Pratićemo razvoj ovog stila, njegove uspone, krize i obnove, aktuelne do današnjih dana. Osvrnućemo se na najizrazitije primere objekata epohe, analizirajući pojavne oblike u raznim zemljama zapadne, srednje i istočne Evrope i SAD. V – Klasicizam u Kneževini Srbiji 19. veka, Kraljevini Srbiji 19. veka, Vojvodini 19. veka i Srbiji u okviru Kraljevine Jugoslavije u 20. veku. - U ovom poglavlju ćemo predstaviti razvoj stila u srpskoj arhitekturi 19. i 20. veka. Pre toga ćemo se upoznati sa društvenim okolnostima, uslovima za razvoj klasicizma, kako u umetnosti, tako i u arhitekturi, začecima jasnije građevinske regulative i prakse u tek oslobođenoj zemlji. Prostudiraćemo primere izgrađenih objekata, u formalnom i topološkom smislu. Pratićemo pojave klasicizma, reteriranje i ponovno izbijanje u prvi plan krajem devetnaestog i tokom dvadesetog veka. VI - Zaključak – Iz svih analiza prethodnih poglavlja, izvešćemo zaključke o značaju istražene pojave sa istorijskog, sociološkog i estetskog aspekta. Takođe, sagledaćemo kakve su mogućnosti korišćenja iskustava ove studije sa projektantskog aspekta. VII - Literatura, izvori

Ambiciozan pokušaj spajanja astronomije, fizike, hemije, psihologije čoveka i svetske istorije sa autorovim viđenjem planetarnih uticaja. Kako gore, tako dole… Jesmo li sami u univerzumu ili smo neraskidivo sa njim vezani u jedno? Da li je čovečanstvo naprosto bilološki entitet ili postoji neka viša svrha njegovog postojanja, i ako ona postoji, kome ili čemu čovečanstvo služi? Knjiga otkriva skrivene veze između čovečanstva, planeta i univerzuma i vraća astrologiji nivo i dubinu koji su davno zaboravljeni. Sva Kolinova promišljanja ukazuju na to da je sistem stvaranja jedan i da svuda u njemu vladaju isti zakoni nagoveštavajući da je i tvorac samo jedan – Bog. Glavne teme dela Kolin najpre uvodi pojam kosmosa, da bi razradio temu prostornosti, dimenzija kosmosa i njegovog vremena, odnosno vremêna, te odnosa prostora i vremena, da bi kroz čitavo delo poredio kosmose po principu kako gore, tako i dole, te otkrivao suptilne veze i protkanost istih principa kroz njih. Zatim uvodi zakon broja 3, ili interakciju 3 sile od kojih nastaju sve pojave, odnosno od kojih se iz Apsoluta razvija mnoštvo, referišući na drevne filozofske sisteme u kojima se o tome govori – hrišćanska filozofija (Otac, Sin, Sveti Duh), srednjovekovna alhemija (so, sumpor, živa), indijska filozofija (Radžas, Tama, Satva), hinduizam (Šiva, Parvati, Višnu), kineski budizam (Jing, Jang, Tao). Sunce, planete i Zemlja u svom uticaju na svet prirode u interakciji su kroz šest različitih kombinacija i stvaraju šest mogućih različitih kategorija procesa: 1. SZP (Sunce, Zemlja, planete) – proces inkarnacije, rasta, umnožavanja, 2. SPZ – proces propadanja, raspadanja, destrukcije, eliminacije, 3. ZSP – proces transformacije, prerađivanja, pročišćenja, 4. PSZ – proces bolesti, odmetništva, korupcije, kriminala, 5. ZPS – proces prilagođavanja, isceljenja, obnove, otkrića. 6. PZS – proces regeneracije, ponovnog stvaranja, promene prirode, umetnosti. Dalje, on govori kako se te tri sile kombinuju da bi dale šest vidova prirodnih pojava. Po njemu, svaki kosmos se ishranjuje sa tri različite vrste hrane koje su različitih nivoa materije i daje primere nižih i viših kosmosa, kao i hrane koju koriste. Autor razvija teoriju kako se odsjaji pojedinačnih planeta, od kojih se svaka kreće u svom ritmu i tako stalno menja odnos prema drugim planetama, kombinuju i daju novo okruženje i tonalitet. U tom smislu govori o ciklusima koji se iz tih odnosa i kombinacija stalno ponavljaju, te da čitava kombinacija planetarnih ciklusa tvori izuzetnu matematičku ili muzičku notaciju (zakon oktava ili zakon broja 7). Autor govori o bitnoj figuri u Školi četvrtog puta, odnosno sistemu koji je razvio Gurđijev, o eneagramu. Zapravo, ta čudna figura – 142857 – može nam objasniti nebrojene stvari jer smo se u njoj spotakli o matematičku zagonetku koja skriva jedan od osnovnih zakona univerzuma. Autor objašnjava kako se principi koje je izložio (zakon broja 3 i broja 7 ili oktava) prelamaju kroz organsku hemiju, periodni sistem elemenata i sam život na Zemlji. Dalje, Kolin preko navedenih principa analizira samog čoveka a zatim sve povezuje sa planetama i njihovim uticajima, to jest, iznova aktualizuje astrologiju govoreći o astrološkim i endokrinim tipovima ljudi: Svaka endokrina žlezda, ili sa njom povezan nervni pleksus, osetljiva je na magnetizam određene planete. Kolin izlaže ideju o vremenu reflektovanu na život pojedinca, te preko planetarnih uticaja i prekretnica koje se, po zakonu oktava dešavaju u životu svakog čoveka, otkriva tajnu života i smrti. Autor dalje istražuje kako se 6 osnovnih procesa u Sunčevom sistemu ispoljavaju u čovekovom mikrokosmosu od začeća do smrti, i, dotičući se hemije, medicine, psihologije, objašnjava moguć napredak čoveka. Posmatra niz evropskih civilizacija gde pronalazi obrazac koji prati planetarnu skalu čije je vreme 10 puta duže nego čovekovo. Tako počinje sa grčkom civilizacijom, čiji su koreni u Egiptu, što je poslednja karika u prethodnom nizu. Nastavlja sa rimskom, primitivnom hrišćanskom, monastičkom hrišćanskom, srednjovekovnom hrišćanskom, renesansnom i sintetičkom civilizacijom. Govori o odnosu svih civilizacija i školi četvrtog puta kao o poreklu i razvoju civilizacija. Smrt i transformacija su čovekova sudbina koju on nije birao i koju ne može da promeni. Svest je ono što on može da bira i menja. Ali promeniti svest znači promeniti sve. Biografski podaci i godina nastanaka dela Rodni Kolin Smit je rođen 1909. godine u Brajtonu na južnoj obali Engleske, a preminuo 1956. Studirao je ekonomiju u Londonu a bavio se novinarstvom i pisanjem u oblasti duhovnog razvoja. Za školu četvrtog puta se zainteresovao 1931. godine, a svog učitelja, P.D. Uspenskog upoznao 1936., i namah prepoznao da je pronašao to što je na svojim putovanjima i u raznim knjigama tražio, pa se otada posvetio učenju sistema škole četvrtog puta. Njegovo najpoznatije delo, Teorija nebeskog uticaja, objavljeno je 1953. na španskom a 1954. na engleskom jeziku. Struktura dela Knjiga je podeljena na 21 poglavlje i priloge. Svako poglavlje ima po tri celine, pa i sama struktura dela odgovara zakonu broja 3 i zakonu oktava o kojima učenje, koje autor kroz delo izlaže, govori kao o zakonima koji su svuda protkani.

Zaveštanje velikog majstora! Roman o porodici Bordžija na kojem je radio više od 20 godina. Broj ocena: 124 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Istorijski romani Šifra Proizvoda: 6528 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Porodica, Mario Puzo Porodica Pisac : Mario Puzo Format : 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 360 Opis proizvoda: Porodica, Mario Puzo *** O Knjizi : Šta je porodica? Puzo je prvi put odgovorio na ovo pitanje kada je stvorio nezaboravne Korleoneove, koji su zauvek postavili kriterijume krvne odanosti. Sada, trideset godina kasnije, Puzo nas nagrađuje svojim konačnim stavom po ovom pitanju, remek-delom koje kruniše njegovu izuzetnu karijeru: pričom o najmoćnijoj porodici u italijanskoj istoriji – Bordžijama. U Porodici ovaj neponovljivi pisac vraća čitaoca u Rim petnaestog veka, gde mu otkriva ekstravagantnost i spletke Vatikana onako sigurno kako je to svojevremeno uradio sa tajnama Mafije. U središtu priče nalazi se Rodrigo Bordžija, Papa Aleksandar VI, čovek čija je pohlepa za moći, raskoši i ženama mogla da se meri jedino s njegovom ljubavi prema svojoj porodici. Okružen je svojom neobičnom decom – među kojima su lepa, samouverena, Lukrecija i strasni ratnik Čezare, Makijavelijev prijatelj i inspiracija. Njihove dramatične priče čine simfoniju ljudskih osećanja i reagovanja, od ponosa preko ljubavi, izdaje i ljubomore, do smrtonosnog gneva. Vreme u kojem žive, mesto i likovi oslikani su u svoj svojoj veličini u sagi koja je večna koliko i savremena. Delo na kojem je Mario Puzo radio poslednje dve decenije svog života, »Porodica«, predstavlja poslednji trijumf jednog od najvećih pripovedača našeg vremena. *** Kritike : Puzo je u ovaj roman uložio mnogo truda i to se vidi. Reč je o jednom od njegovih najboljih ostvarenja. Priča je pitka, puna detalja, sa izvanredno izvajanim likovima. Booklist Blistavo i strasno, remek-delo koje staje rame uz rame s Puzovim najvećim dostignućima. Nikolas Pileđi *** O Piscu : Mario Puzo je rođen u Njujorku gde je, po završetku vojne službe u II svetskom ratu, pohađao Njujoršku školu za socijalna istraživanja kao i Univerzitet Kolumbija. Njegov najprodavaniji roman Kum pojavio se nakon romana koje su kritičari veoma dobro ocenili: Tamna Arena (1955) i Srećni hodočasnik (1965). Godine 1978, izdao je roman Budale umiru, posle koga slede: Sicilijanac (1984), Četvrti K (1991) i Poslednji Don (1996), koji je postao međunarodni bestseler kao i jedna od najgledanijih televizijskih mini-serija u 1997. godini. Mario Puzo je takođe napisao mnoge scenarije za filmove, kao što su Zemljotres, Supermen, sva tri Kuma, za koje je dobio dve nagrade Oskar koje dodeljuje filmska akademija. Poslednje tri godine svog života proveo je pišući svoj poslednji roman o Mafiji - Zakon ćutanja. Umro je jula 1999. godine, u svojoj kući na Long Ajlendu u Njujorku, u sedamdeset osmoj godini. *** Odlomak : Prolog Dok je Crna smrt harala Evropom, odnoseći polovinu njenog stanovništva, mnogi građani su u očajanju skrenuli pogled s Neba na Zemlju. Oni naklonjeniji filozofiji pokušavali su, kako bi ovladali telesnim svetom, da otkriju tajne postojanja i odgonetnu velike zagonetke Života, dok su se siromašni samo nadali da će prevazići svoje patnje. I tako je Bog pao na Zemlju kao Čovek, a kruta verska doktrina srednjeg veka izgubila svoju moć i ustupila mesto proučavanju velikih drevnih civilizacija Rima, Grčke i Egipta. Dok je želja za krstaškim ratovima jenjavala, bogovi Olimpa ponovo su se rađali i ponovo se bíle olimpijske bitke. Čovek je suprotstavio svoj um srcu Božjem i zavladao je Razum. Bilo je to vreme velikih dostignuća u filozofiji, umetnostima, medicini i muzici. Kultura je cvetala s velikom pompom i ceremonijom, ali uz veliku cenu. Stari zakoni pogaženi su pre nego što su stvoreni novi. Prelaz od strogog povinovanja reči Božjoj i vere u večito spasenje na slavljenje Čoveka i nagrada materijalnog sveta, poznat kao humanizam, bio je, zapravo, složena promena. Rim tada nije bio Sveti grad; bilo je to mesto bezakonja. Građani su bili pljačkani na ulici, kuće provaljivane, prostitucija je cvetala, a svake nedelje ubijane su stotine ljudi. Štaviše, zemlja koju poznajemo kao Italiju nije postojala. Umesto nje, postojalo je pet sila: Venecija, Milano, Firenca, Napulj i Rim. U granicama “čizme” bilo je mnogo nezavisnih gradova-država kojima su vladale stare porodice na čelu s mesnim kraljevima, feudalnim gospodarima, vojvodama ili biskupima. Unutar zemlje susedi su se međusobno borili za teritorije. A oni koji su pokoravali druge bili su uvek na oprezu – jer sledeća bitka bila je blizu. Iz inostranstva su pretile invazije stranih sila koje su želele da se prošire. Vladari Francuske i Španije žudeli su za teritorijama, a “varvarski” Turci, koji nisu bili hrišćani, posezali su za Papskim zemljama. Crkva i država borile su se oko prevlasti. Posle travestije Velike šizme – kada su postojala dvojica papa, podeljene moći i smanjenih prihoda – stvaranje novog sedišta prestola u Rimu, sa samo jednim papom, dalo je kneževima Crkve novu nadu. Postavši još snažnije nego ranije, duhovne vođe Crkve morale su da se bore samo s privremeno moćnim kraljevima, kraljicama i vojvodama malih gradova i poseda. Ipak, Sveta rimska katolička crkva bila je u neredu, jer raspusno ponašanje nije se ograničavalo samo na građane. Kardinali su na ulice slali svoje sluge, naoružane kamenicama i samostrelima, da se tuku s rimskom omladinom; ljudi na visokim položajima u Crkvi, kojima je ženidba bila zabranjena, posećivali su kurtizane i držali mnoge ljubavnice; mito je nuđen i priman; crkveni zvaničnici najvišeg ranga bili su spremni da za novac daju razrešenja od kazni i ispisuju svete papske bule za oprost i najstrašnijih grehova. Mnogi razočarani građani govorili su da je u Rimu sve na prodaju. Dovoljno novca moglo je da kupi crkve, sveštenike, naklonost, čak i Božji oprost. Uz vrlo retke izuzetke, ljudi koji su postajali sveštenici ulazili su u Crkvu zato što su bili drugorođeni sinovi, od rođenja pripremani za crkvene profesije. Oni nisu imali stvarnog verskog poziva, ali Crkva je i dalje imala moć da kralja proglasi kraljem i deli velike blagoslove na zemlji, pa je svaka italijanska porodica plemenitog roda darivala i podmićivala kako bi njeni sinovi bili imenovani u veće kardinala. Bila je to renesansa; doba kardinala Rodriga Bordžije i njegove porodice. Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za današnjeg citaoca Platonova pisma znacajna su dopuna onome što znamo o Platonovoj politickoj teoriji iz nekih njegovih dijaloga. Obicno se uzima, na osnovu toga, da je Platon jedino propagator totalitarnog, strogo kontrolisanog konzervativnog režima, staroegipatskog ili spartanskog tipa. Pisma ga, medutim, pokazuju u povoljnijem svetlu, kao strasnog opštehelenskog rodoljuba, ponosnog na svoju Atinu, i pored svih njenih aktualnih grešaka, i svesnog neposredne opasnosti od barbara koja je oslabljenim grckim polisima pretila sa svih strana. Zato, po iskrenoj brizi i licnom zalaganju koje se ispoljava kroz njih, ova Pisma postaju neka vrsta Platonovog politickog bukvara, iz koga se još dugo posle njega moglo uciti o potrebi da se osionost i samovolja obuzdaju zakonima i pravicnošcu. Bukvar iz koga se i ucilo: jer, zajedno sa Takitovim Analima i Demostenovim govorima, Platonova Pisma su bila štivo koje se intenzivno prevodilo, štampalo i citalo u svakoj težoj evropskoj situaciji, i pored otvorenog protivljenja careva, diktatora i tirana. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Spisi objavljeni u ovoj knjizi grade osobenu i netipičnu sliku Fridriha Ničea, filozofa, mislioca, pesnika... Broj ocena: 133 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Društvene nauke - popularno Šifra Proizvoda: 8152 Poslednja cena bila je: 555 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Knjiga O Filozofu - Antihrist - Dionisovi Ditirambi, F. Niče Naziv Knjige : Knjiga O Filozofu - Antihrist - Dionisovi Ditirambi Autor: Fridrih Niče Pismo: Srpski - Latinica Format: 15x21 cm Broja strana: 227 Povez: Tvrdi Izdavač: Dereta Izdanje : 2005. god Opis proizvoda: Knjiga O Filozofu - Antihrist - Dionisovi Ditirambi, F. Niče *** O Knjizi *** Od Knjige o filozofu koja predstavlja tematski obrađen skup Ničeovih zapisa iz zaostavštine, koja pleni svojom sistematičnošću i egzaktnošću, preko Ničeovog obračuna sa zapadnim hrišćanstvom (Antihrist) sve do spisa koje je, pre sloma, poslednji predat u štampu (Dionisovi ditirambi) i koji sobom nosi jedinstvenu simbiozu, blisku antičkim uzorima - pesnika i filozofa. Uopšte uzevši ova trilogija Ničeovih spisa se, originalnošću i neposrednošću, najviše približava istinskoj ličnosti velikog filozofa. *** O Autoru *** Fridrih Niče rodio se 15. oktobra 1844. u Rekenu, blizu Licena, u Saksonskoj, kao sin lokalnog protestantskog paroha. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac, pa su napustili selo i prešli u Naumburg. Godine 1858. stupio je u čuvenu srednju školu u Pforti, a 1864. godine upisao se na univerzitet u Bonu. Prvobitnu svoju nameru da se posveti teologiji ubrzo je napustio i prešao na klasičnu filologiju. Kad je njegov profesor klasične filologije Ričl prešao iz Bona u Lajpcig, Niče je pošao s njim. Tamo se 1865. prvi put upoznao sa spisima Šopenhauerovim, koji je imao presudan uticaj na formiranje njegovog duha. Godine 1868. on se upoznaje sa Rihardom Vaterom, čovekom koji predstavlja jedan od najkrupnijih doživljaja njegova života, s čijim je imenom Ničeovo vezano nerazdvojno. Godine 1869. on biva izabran za vanrednog profesora klasične filologije na univerzitetu u Bazelu i pre doktorske habilitacije. Te iste godine, 17. maja, pada i njegova prva poseta Tribšenu, gde je Rihard Vagner živeo sa svojom porodicom. Te posete, koje su neobično zbližile ta dva čoveka i inspirisale Ničea za Rođenje tragedije, ostavile su duboka traga na Ničeu i u istoriji ljudskih odnosa važe kao značajna pojava. Deset dana posle prve posete održao je Niče svoje pristupno predavanje „O utakmici kod Homera". Već iduće godine izabran je za redovnog profesora. U to vreme pada francusko-pruski rat i Niče odlazi u dobrovoljce kao bolničar. Godine 1871. pojavljuje se Ničeova prva knjiga, Rođenje tragedije iz duha muzike, u kojoj Niče, na njemu samo svojstven način, objašnjava smisao apolonskog i dionizijskog fenomena u presokratovskoj Grčkoj i tumači grčki smisao tragedije. Godine 1872. Niče i Vagner su u Bajrojtu. Godine 1873. objavljuje on svoja prva dva Nesavremena razmatranja: „O koristi i šteti od istorije" i „David Štraus". Tu mladi Niče baca rukavicu Nemačkoj svoga vremena i objavljuje rat koji ga je uistinu skupo stao. U „Davidu Štrausu" on napada filistarski i samozadovoljni duh Nemačke sedamdesetih godina. Koliko ga je s jedne strane trenutno inspirisala nemačka volja za pobedom u francusko-pruskom ratu, toliko su ga duboko sada zabrinuli plodovi nemačke pobede. Niče, koji je duboko germanski duh, osećao je Nemačku kao zemlju koja nema osećanja za kulturne vrednosti i bio je zbog toga veoma zabrinut. Koliko je u Šopenhaueru nalazio nemačkog vaspitača i učitelja, a u Vagneru nemačku realizaciju umetničkoga duha, toliko je isto strahovao od onoga što na drugoj strani stvara i hoće Bizmarkova Nemačka. Te iste godine napisao je Niče svoj fragment o filozofiji u tragično doba Grčke, kojim dopunjuje i upotpunjuje svoju raspravu o smislu antičke umetnosti. Naredne godine pojavljuje se njegov treći Nesavremeni, „Šopenhauer kao vaspitač", koji uistinu predstavlja jedan zadatak i jedan program; 1878. on objavljuje četvrti Nesuvremeni, „Rihard Vagner u Bajrojtu", koga je Huston Stjuart Čemberlen nazvao najboljim delom o Rihardu Vagneru. Pismo kojim Vagner zahvaljuje za spis poslednje je njegovo pismo Fridrihu Ničeu. Iste godine dolazi poznanstvo s Paulom Reom, piscem dela O poreklu moralnih osećaja, i prijateljstvo s njim zamalo što se nije svršilo tragično. Zatim duže odsustvo od profesure, zima u Sorentu i bavljenje s Vagnerom u Sorentu. Godine 1878. ugledao je svet prvi deo aforizama Ljudsko, suviše ljudsko, kada i Vagnerov Parsifal. To je bilo prvo ukrštanje mačeva između Ničea i Vagnera. Iz iste je godine i Ničeovo poslednje pismo Vagneru. Te godine snalazi ga duga bolest, duševna depresija, i pojavljuje se drugi deo Ljudsko, suviše ljudsko. Spis Putnik i njegova senka izišao je naredne godine, kad je došlo i do konačnog napuštanja univerziteta. Godina 1881. donosi nam Zoru, koja sadrži u slici mnoga bitna shvatanja potonjeg Ničea i predstavlja vrlo važan preokret. Kruna te reakcije od romantizma, pod uticajem naučnih studija, data je u Veseloj nauci 1882. godine. U to vreme palo je i poznanstvo sa gospođom Lu Salome, posredovanjem Malvide fon Majzenbug, i niz spletaka i intriga koje su Ničea veoma puno koštale. Godine 1883. pojavljuje se prvi i drugi deo Zaratustre, Ničeovog najpoznatijeg spisa, baš u vreme Vagnerove smrti. Opet jedno značajno ukrštanje. Uskoro potom, 1884, pojavljuje se treći i četvrti deo Zaratustre, a 1886. Niče piše neku vrstu komentara Zaratustri: S onu stranu dobra i zla, i pravi prvi plan za svoje kapitalno delo, Volju za moć, kome je sudbina bila da ostane nedovršeno. Godine 1887. on objavljuje drugi deo toga komentara Zaratustri: Genealogiju morala, da olakša razumevanje svojih misli. To delo u stvari je tumačenje izvesnih termina i pojmova koji su od kardinalnog značaja u Ničeovoj misli. Poslednja godina njegovog svesnog života, 1888, bila je puna grozničave literarne aktivnosti. Kao da je predosećao katastrofu koja se bližila, Niče je pokušao da u nizu polemičkih spisa kaže svoje misli u skraćenom obliku. On piše Slučaj Vagner, Niče protiv Vagnera, spise veoma polemičkog karaktera, koji su okrenuli protiv njega sve njegove stare prijatelje, vagnerijance, koji nisu ni naslućivali o čemu se tu upravo radi. U stvari, Niče se svetio sam sebi za iluzije i zanos mladosti koje sebi nije mogao oprostiti. Za njima su došli Sumrak idola i Antihrist, dva ne manje polemička spisa, pisana pod visokom nervnom napregnutošću, koju nam može objasniti jedino katastrofa koja je došla iza njih. U Ecce homo, spisu kojim je mislio da sebe rastumači svetu i koji je preko Georga Brandesa mislio da poveri Avgustu Strindbergu da ga prevede na francuski – govori velika gordost, koju ublažava jedino vanredan stil i suptilnost izvesnih analiza i ispovedanja koji su zaista retki. Početak 1889. donosi nam potpuno pomračenje uma i duha iz koga mu nije bilo vraćanja sve do smrti. Smrt je došla posle dugih godina bolesti, 25. avgusta 1900, pred kraj jednoga veka čiji je on bio jedinstven izraz i mnogostruka sinteza. Od toga veka, njegovih problema, njegovih sukoba, njegovih kontradikcija i traženja, Niče je nosio u sebi više negoli ma koji drugi duh toga veka, i nosio sve to u povišenoj temperaturi jedne svesti kojoj je sva ta problematika bila sastavni deo života, njegov lični problem, a on bio njena žrtva. Tragedija Ničea čoveka bila je u tome što je intelektualna žeđ za saznanjem imala isto toliko duboku protivtežu u volji za misterijom, za proročanskim stavom. Ništa nije karakterističnije za Ničea od misli o jednom novom uvođenju u tajnu bića putem ideje o večitom vraćanju istoga: misao kojoj je bilo namenjeno da bude vrhunac propovedi Zaratustrine. Niko nije toliko osećao potrebu da što pre popuni prazninu koja ostaje u takvom jednom svetu i čoveku za čiju svest ne bi postojao Bog i sve ono što je u svesti, snovima i žudnjama ljudskim kroz vekove bilo vezano s tim. Možda zamisli o tome šta svet bez Boga znači niko nije dao tako tragačan i definitivan oblik kao što je dao Niče u sledećem aforizmu Vesele nauke: „Kako ćemo se utešiti mi najubilačkiji od svih ubica? Najsvetije i najmoćnije što je svet do sada imao izdahnulo je pod našim nožem. Ko će sprati krv s nas? Kakvom ćemo se vodom očistiti? Kakve ćemo sveštene igre izmisliti? Nije li veličina našeg dela odveć velika za nas? Nećemo li sami postati bogovi samo da bi se pokazali dostojni svoga dela?" Niče nije ni prvi ni poslednji među ljudima koji gleda na svet kao na jedan samim sobom zatvoreni krug. Ali je prvi koji je misao bezbožnosti pokušao sprovesti kao sistem shvatanja sveta do kraja, stalno svestan ogromnog značaja koji je misao o Bogu imala za sudbinu čovekovu. Svi proizvodi iz: Društvene nauke - popularno Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na prednjoj koric sa unutrasnje starne, ima iscrtano flomasterom, sve ostalo uredno! Deni Didro (franc. Denis Diderot; Langre, 5. oktobar 1713 — Pariz, 31. jul 1784) je bio francuski pisac i filozof, istaknuta ličnost doba prosvetiteljstva i glavni urednik širom sveta poznate Enciklopedije. Vek Prosvećenosti je uobičajen naziv za doba u kome je živeo i stvarao Didro i njegovi istomišljenici upravo zbog velikog doprinosa teorijskoj izgradnji temelja novog buržoaskog poretka. Borba koju je on vodio za pobedu svojih ideala se odvijala protiv feudalnog apsolutizma i religioznog konzervativizma, a sredstva koja je on upotrebljavao su skupljanje svih ideja nove francuske filozofske misli. Bio je neumoran sakupljač i britkoumni propagator u burnim vremenima predrevolucionarne kraljevske Francuske. Nastajući buržoaski stalež u njemu je imao svog ideologa i idejnog vođu. Sem toga, Didro je bio izuzetan organizator, uporan i vredan, što je bio uzrok tako plodnom stvaralaštvu, te izdavanju (u saradnji sa d`Alamberom) svih tomova Enciklopedije. Volter ga je, prema tome, i nazvao „pantofil“ (sveljubac). Biografija Deni je rođen u bogatoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je predvideo karijeru visokog crkvenog dostojanstvenika. Zato ga šalje u jezuitsku školu, a potom u pariski koledž Garkur. Tokom školovanja mladi Didro pokazuje mnoga interesovanja. Od jezika se interesuje za latinski, grčki i engleski. Pored toga, zanima se i za filozofiju i matematiku. Nemirnog duha, posle završetka studija ne zadržava se duže ni na jednom nameštenju i izdržava se od usputnih poslova. Počinje da živi kao pariski intelektualac beskućnik. Desetak godina je sklapao razna poznanstva i suštinski životario na marginama pariskog umetničkog i intelektualnog miljea. Godine 1743. se ženi Antoanetom Šampion, ali otprilike u isto vreme počinje i njegovo intimno druženje sa gospođom de Pisje, a kasnije i sa Sofi Volan. Upravo iz pisama koje je razmenjivao sa poslednjom se može najviše saznati o atmosferi i svakodnevnom životu u filozofskim krugovima tadašnjeg Pariza. Didro je 1743. godine preveo `Istoriju Grčke` Templa Stenijana, a zatim učestvuje u prevodu šest svezaka `Medicinskog rečnika` Džejmsa Londona. Napisao je 1745. predgovor prevodu četvrte knjige engleskog filozofa Šeftsberija `Karakteristike ljudi, običaja i mišljenja` (u Francuskoj izlazi pod nazivom Ogledi o zasluzi i vrlini, franc. Essai sur le mérite et la vertu). Ovde prvi put iznosi svoje mišljenje da se revnost ne slaže sa religijom i da vernik u prvom redu mora biti čovečan. Ubrzo posle ovoga štampa svoju prvu autorsku knjigu `Filozofske misli` (franc. Pensées philosophiques). Zbog kritike katoličke ortodoskije pariski parlament 7. jula 1746. donosi nalog da se knjiga spali. Ovo ne zaustavlja Didroa i on 1747. objavljuje `Skeptikovu šetnju` (franc. La promenade du sceptique) gde još dublje zalazi u neslaganje sa crkvenim dogmama. Didro dalje proširuje svoj rad 1748. pisanjem romana `Indiskretan nakit` (franc. Les bijoux indiscrets), koji predstavlja izvesnu vrstu političke kritike, i pripovetke `Bela ptica` (franc. L`Oiseau blanc). Neka dela je skrivao. Razmatranje `Prirodna religija je dovoljna` (franc. De la suffinance de la religion naturelle) je napisao 1747. godine, ali nije objavio, dok je 1749. anonimno štampao `Pismo o slepima za upotrebu onima koji vide` (franc. Lettre sur les aveugles à l`usage de ceux qui voient). Upravo posle objavljivanja `Pismo o slepima` proključava njegov sukob sa režimom, te on biva uhapšen i zatočen u tamničnoj kuli zamka Vensen, gde provodi više od tri meseca. Tu, u prisilnoj dokolici, prvi put izrađa i razrađuje ideju o `Enciklopediji`. O vremenu prosvetiteljskom Didro stvara u vreme kada Monteskje piše `Duh zakona`, Bifon piše prve sveske `Prirodopisa`, Ruso piše `Razmatranja o naukama i umetnostima`. Stvaralački talas se dešava u vreme zaoštravanja privrednih, društvenih i političkih suprotnosti u francuskom društvu. Mirovni ugovor u Ahenu (1748) je bio nepovoljan po kraljevinu, porezi su bili nesnosni i narod je odbijao da ih plaća. Izbijale su pobune koje su gušene vojnom silom. U isto vreme crkva zaoštrava odnos prema jensenistima na razdraženost naroda. U toj uzbuđenoj i napregnutoj atmosferi se razvija intelektualna elita koja počinje svoju borbu za širenje napredne misli stvaralačkim i intelektualnim metodama. Klerikalni krugovi shvataju opasnost koja preti i odmah kreću u obračun sa slobodoumnicima. Međutim, istorijski tok je nemoguće zaustaviti. Opoziciona raspoloženja i opoziciona književnost postaju nerazdvojni. Intelektualci postaju perjanica novonastalog sloja društva, buržoazije. Nastanak Enciklopedije Naslovna strana Enciklopedije Englez Džon Mils i Nemac Gotfrid Selius predlažu 1745. godine pariskom izdavaču Anri Le Bretonu prevod engleskog enciklopedijskog rečnika `Ciklopedija ili Univerzalni rečnik umetnosti i nauke` iz 1727. godine od Efrejma Čembersa u dve sveske. Le Breton prihvata ideju i kreće u realizaciju, međutim kada Mils i Selius napuštaju posao Le Breton je i dalje zainteresovan za prevod i nalazi Didroa, koji se dokazao dobrim prevodom medicinskog rečnika. Međutim, Didro ubrzo umesto prevoda i redigovanja zamišlja mnogo širi plan enciklopedijskog zbornika pozitivnog znanja svog vremena. Još pre tamničenja u zamku Vensen, Didro je organizovao posao i pridobio za saradnika Žana Dalambera, znamenitog matematičara i jednog od najistaknutijih naučnih imena tog vremena. Poziv na pretplatu sledi oktobra 1750. godine uz prigodan prospekt koji opisuje šta će biti `Enciklopedija`: stvaranje rodoslovnog stabla svih nauka i umetnosti koje pokazuje poreklo svake grane naših nauka i njihove veze međusobno, kao i sa zajedničkim stablom. Ovakva, prilično bezopasna, reklama odmah izaziva reakciju. Ispred Katoličke crkve prvi se javlja jezuitski časopis koji upozorava vlast da se jedna veoma opasna ideja rađa. Nauka je odjednom postala značajan činilac života, kasnije se pokazalo čak revolucionaran. Kraljevskim ukazom od 7. februara 1752. obe odštampane sveske Enciklopedije su osuđene i imale su biti uništene. Razlog, antiklerikalni i antidržavni sadržaj. Dalje štampanje nije bilo zabranjeno, ali su jezuiti pokušali da preuzmu redakciju daljih izdanja. Didro se odupire i na jesen 1753. godine izlazi treća sveska. Od tada pa do 1757. izlazi svake godine po jedna sveska i raste broj pretplatnika. Novembra 1757. izlazi sedma sveska u kojoj je članak „Ženeva“ čiji je autor Dalamber. Članak je sadržao par rečenica koji su usput bačeni u lice ortodoksnom katolicizmu. Državni savet 1759. godine povlači povlasticu na štampanje `Enciklopedije`, čak zabranjuje sve prethodno izašle sveske. Dalamber i Ruso napuštaju enciklopedijsko društvo i Didro ostaje sam. Međutim, `Enciklopedija` nastavlja da izlazi ilegalno. Osma sveska izlazi tajno 1759. godine. Potom sledi petogodišnja pauza tokom kojih je Didro pripremao sveske koje sadrže samo tabele i crteže kao prateći materijal, odnosno prilog sveskama. Svojim upornim radom je Didro stekao neke moćne prijatelje i zaštitnike među evropskim aristokratama. Fridrih II Veliki je savetovao Didrou da izdavanje nastavi u Berlinu, a Katarina II mu je predlagala Petrograd. Međutim, Didro odlučuje da se ceo posao mora završiti u Francuskoj. Godine 1765. pretplatnici dobijaju poslednjih deset svezaka, ilegalno štampanih. Dodatnih jedanaest svezaka tablica i crteža završeno je 1774. godine. Više od dvadeset godina je trajala borba oko pripreme, pisanja i štampe `Enciklopedije`, a ulice su se već zagrevale događajima koji najavljuju burne i krvave revolucionarne godine. Nisu samo knjige spaljivane. `Enciklopedija` je vremenom sve jasnije postajala manifest trećeg staleža i intelektualni svetionik koji je davno prevazišao skromne najave iz predgovora prve sveske. Urednici enciklopedije Oko Didroa, kao redaktora-organizatora i idejnog rukovodioca, i Dalambera, najučenijeg i najupornijeg pomagača, se skupio krem francuske buržoaske inteligencije. Najboljim poznavaocima pojedinih nauka, disciplina i oblasti je bilo dodeljeno da uobličavaju znanje i pretaču u Enciklopediju. Podela posla je bila sledeća: Žan le Ron d`Alamber - nauka (prvenstveno matematika), religija, filozofija Žan Žak Ruso - muzika i politička ekonomija Baron Holbah (Pol Henri Ditrih) - hemija, minerologija Maluen - hemija Bifon, Dobanton - prirodne nauke Tusen - pravo Dimarse, Boze - gramatika Leblon - vojne veštine Belen - pomorstvo Volter - članak „Duh“, istorija, književnost, filozofija Monteskje - članak „Ukus“ Pedagoški pogledi Veliku pažnju posvećivao je pedagoškim pitanjima ali se u nekim elementima ne slaže sa Helvecijusom. To se najbolje vidi u njegovom delu „Pobijanje Helvecijevog dela o čoveku“. On smatra da se vaspitanjem može postići mnogo, ali se ne može postići sve, jer ono što dete po prirodi nema, ne može mu dati ni vaspitanje. Međutim, velika uloga vaspitanja je da razvije prirodne dispozicije i ima odlučujuću ulogu u formiranju ličnosti i njenoj sudbini. Didro je uveren da siromašna deca imaju dobre dispozicije, ali rđavo društveno uređenje, koje decu iz naroda lišava dobrog vaspitanja. Poznat je po svojoj misli: „Koliko je ljudi umrlo, i koliko će još pomreti, a da nisu pokazali šta su oni bili“. Samim tim što je odredio granice u vaspitanju i što je bio svestan njenog značaja, Didro se sve više od svih materijalista približio pravilnom rešenju ovog pitanja. U oblasti umnog vaspitanja, Didro ima svoje originalne ideje. Ne slaže se sa paradoksalnim Rusoovim tvrđenjem da je progres nauke i prosvete snizio moral i uticaj progresa na moral čoveka. „Neznanje je sudbina robova i divljaka, prosveta pribavlja dostojanstvo“. U tom smislu on oštro kritikuje stare francuske koledže, koji zanemaruju vaspitanje dece, ali i zbog toga što mladići iz tih koledža izlaze iskvareni i neznalice. Zbog toga Didro ističe važnost škole kao društvene i državne institucije. Osnovna školska nastava treba da bude besplatna i obavezna za svu decu od ministarske do seljačke. U tim školama deca moraju da nauče da čitaju, pišu i računaju, ali se Didro zalaže i za nastavu matematike, fizike, hemije, prirodopisa i astronomije, a nastava klasičnih jezika da se skrati. Od učitelja zahteva visoku obrazovanost, moralnost i ljubav prema deci i prema pozivu, što je samim tim, podrazumevalo da sveštenici ne mogu i ne treba da uče druge. Sistem škola treba da čine: osnovne škole, fakulteti i više obrazovanje. Didro je zajedno za Helvecijusom imao veliki uticaj na nastupajuće događaje, pre svega francusku revoluciju (1789) ali i na pedagoške koncepcije socijal-utopista XIX veka.[1][2][3] Stvaralaštvo I pored rada na Enciklopediji Didro je stvarao mnoga druga dela Kaluđerica, 1760, roman Fatalista Žak i njegov gospodar“, 1773, roman Saloni, 1761-1781, kritički osvrti na pariske umetničke izložbe Ogled o slikarstvu, 1765, pamflet o slikarstvu Razmišljanja o Terenciju, 1762, traktat o pozorištu Nezakoniti sin, 1757, drama Otac porodice, 1758, drama Je li dobar ili zao?, 1781, drama i članke Razgovori o „Nezakonitom sinu“ i Razmatranja o dramskoj poeziji Didro umire 31. jula 1784. godine i nije doživeo da vidi kako je pet godina kasnije sazvana Skupština svih staleža kada je treći stalež sebe proglasio istinskim predstavnikom naroda i podigao revoluciju. Njegovo delo je neraskidivo vezano sa oslobađenjem građanstva, te pojavom i narastanjem buržoazije.

Bogoboj Atanacković Dva idolaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruТимотије Богобој Атанацковић (Баја, 22. јун 1826 — Баја, 9. септембра 1858) био је српски књижевник и адвокат.[1] У историји српске књижевности запамћен је као утемељивач српске романтичарске новеле и као писац романа „Два идола”, најважнијег романа српског романтизма. Поред романа и новела, писао је и поезију и путописе.Атанацковић је потицао из угледне српске трговачке породице Аустријског царства. Студирао је права у Пожуну, Пешти и Бечу. У Бечу је постао део Вуковог круга, који га је привео колу младих романтичара. Учествовао је у Српској револуцији 1848—1849 и Мајској скупштини, те је због одмазде мађарског суда био присиљен да се склони у Француску. Од 1848. до 1850. путовао је по Европи. Током 1851. и 1852. године радио је као секретар код бачког владике Платона Атанацковића. Вратио се у свој родни град Бају 1852. У Баји је започео успешну адвокатску каријеру, те је убрзо напустио писање књижевних дела. Умро је од туберкулозе у својој тридесет и другој години живота.Иако је књижевну каријеру започео поезијом, Атанцковић је стекао углед пишући прозу. Његове прве новеле писане су у стилу старинске, сентименталне романтике, са пуно несрећних љубави, фаталних младих људи и бледих девојака. Што се више развијао као приповедач, то је у дела уносио више ситуација из свакодневног живота. Начин уметничког уобличавања савременог живота је, иако често врло наиван, предстаљао новину у српској прози, чија се радња до тада одигравала махом у псеудоисторијском амбијенту средњег века. Највише уметничке квалитете достигао је новелом „Буњевка” и романом „Два идола”, са којима је превазишао дотадашњу прозну литературу. Оба дела су смештена у амбијент Српске револуције 1848—1849. Две главне теме у његовим делима су љубав и родољубље. Значајан је и као један од првих писаца који су писали и штампали дела реформисаним правописом Вука Караџића, на који је прешао 1847.БиографијаБогобој Атанацковић рођен је као Тимотије Атанацковић 22. јуна 1826. у селу Баја, у тадашњем Аустријском царству[1], од мајке Анастасије и оца Гавре Атанацковића, угледног трговца. Био је најстарије дете и имао је браћу Теодора, Лазу, Ђуру и сестру Марију.[2] Основну школу и нижу гимназију завршио је у Баји. Још као дете сусреће се са стваралаштвом Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и српским народним песмама.[3] У складу са романтичарским стремљењима српске обнове, Тимотије је своје грчко име посрбио и прозвао се Богобојем.[4] Студије права је уписао 1844. на Правној академији у Пожуну (Братислави). У Пожуну је био учлањен у ђачку дружину, коју је основао Људовит Штур, и у којој се упознао са Светозаром Милетићем и Јованом Живковићем.[5] Након две године студија Филозофије у Пожуну, које су се у тадашњем школском систему признавале као припремне, односно као почетне године факултетских студија права, Атанацковић се уписао на Правну академију у Пешти, а потом је наставио студије у Бечу. На студијама у Бечу ступио је у везу са тадашњом српском омладином која се окупљала око Вука Стефановића Караџића и залагала се за увођење народног језика у књижевност. У гостионици „Код кугле” упознаје се са Бранком Радичевићем, Ђуром Даничићем и другим виђенијим Србима.[6] За Радичевића га је везивало истинско пријатељство које ће неговати до Бранкове смрти.Павле Симић Мајски сабор 1848. Атанацковић је насликан поред балдахина.Атанацковић, коме је тада било 22 године, учествовао је у Српској револуцији 1848—1849, једној од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе пролећа те године. Био је члан изасланства, које је тражило од патријарха Јосифа Рајачића да изнесе и пред народом прочита старе привилегије, које су аустријски цареви издали српском народу. Учествовао је у Великој, мајској, народној скупштини у Сремским Карловцима 13. маја. Због учешћа у раду Мајске скупштине, али и због агитовања у народу, мађарски преки суд почео је да тражи Атанацковића како би га осудио на смрт. Знајући да се пред преким судом тешко може одбранити, Атанцковић је побегао у Беч, а потом у Париз.[7] У Француској је научио француски језик и усвојио француске културне обрасце којих ће се држати до краја живота. Вратио се у Бају у јесен 1849.[8] Од половине 1850. кренуо је на путовање по Европи са кога се шест месеци редовито јављао путописима у „Српским новинама”[9] Током 1848. и 1850. путовао је по Немачкој, Швајцарској, Француској, Холандији и Италији. Током 1851. и 1852. године Атанацковић је радио као секретар код бачког владике Платона Атанацковића у Новом Саду.[10] То је уједно и период његовог најактивнијег књижевног деловања.Атанацковић се у свој родни град Бају вратио 1852. Тамо је отворио адвокатску канцеларију. Убрзо након доласка заљубио се у Хелену Стојановић. Ипак до венчања није дошло, највероватније због противљења њене мајке. Атанацковић се оженио другом девојком Маријом Давидовић из Будима 1855. Са њом је добио двоје деце. Постао је врло успешан адвокат и општински саветник. Такође, напустио је писање и књижевност. Како Скерлић истиче: Сентименатлни и романтични поета ишчаурио се у имућног и врло прозаичног грађанина.[11] Умро је од туберкулозе у Баји 9. септембра 1858, у тридесет и другој години живота.[12] Јован Ђорђевић је у„Српском летопису”, бележећи Атанацковићу смрт, истакао да су с њиме: многе надежде сарањене а Антоније Хаџић је у некрологу у Српском дневнику забележио да је са Атанацковићевом смрћу српска књижевност изгубила радника ретке ваљаности, радника: који је такорећи од постанка свога па све до последњег тренутка непрекидно и неуморно радио за срећу, напредак и просвету србскога рода, које је из свег срца жарко љубио и за њ више пута знатне жртве, без икакве своје користи, принео.[13]Његова праунука Јелена је 1930-тих била чланица Прашког балета и "најбоља клизачица у Чехословачкој"9/6

Bogoboj Atanacković Dva idolaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruТимотије Богобој Атанацковић (Баја, 22. јун 1826 — Баја, 9. септембра 1858) био је српски књижевник и адвокат.[1] У историји српске књижевности запамћен је као утемељивач српске романтичарске новеле и као писац романа „Два идола”, најважнијег романа српског романтизма. Поред романа и новела, писао је и поезију и путописе.Атанацковић је потицао из угледне српске трговачке породице Аустријског царства. Студирао је права у Пожуну, Пешти и Бечу. У Бечу је постао део Вуковог круга, који га је привео колу младих романтичара. Учествовао је у Српској револуцији 1848—1849 и Мајској скупштини, те је због одмазде мађарског суда био присиљен да се склони у Француску. Од 1848. до 1850. путовао је по Европи. Током 1851. и 1852. године радио је као секретар код бачког владике Платона Атанацковића. Вратио се у свој родни град Бају 1852. У Баји је започео успешну адвокатску каријеру, те је убрзо напустио писање књижевних дела. Умро је од туберкулозе у својој тридесет и другој години живота.Иако је књижевну каријеру започео поезијом, Атанцковић је стекао углед пишући прозу. Његове прве новеле писане су у стилу старинске, сентименталне романтике, са пуно несрећних љубави, фаталних младих људи и бледих девојака. Што се више развијао као приповедач, то је у дела уносио више ситуација из свакодневног живота. Начин уметничког уобличавања савременог живота је, иако често врло наиван, предстаљао новину у српској прози, чија се радња до тада одигравала махом у псеудоисторијском амбијенту средњег века. Највише уметничке квалитете достигао је новелом „Буњевка” и романом „Два идола”, са којима је превазишао дотадашњу прозну литературу. Оба дела су смештена у амбијент Српске револуције 1848—1849. Две главне теме у његовим делима су љубав и родољубље. Значајан је и као један од првих писаца који су писали и штампали дела реформисаним правописом Вука Караџића, на који је прешао 1847.БиографијаБогобој Атанацковић рођен је као Тимотије Атанацковић 22. јуна 1826. у селу Баја, у тадашњем Аустријском царству[1], од мајке Анастасије и оца Гавре Атанацковића, угледног трговца. Био је најстарије дете и имао је браћу Теодора, Лазу, Ђуру и сестру Марију.[2] Основну школу и нижу гимназију завршио је у Баји. Још као дете сусреће се са стваралаштвом Доситеја Обрадовића, Вука Караџића и српским народним песмама.[3] У складу са романтичарским стремљењима српске обнове, Тимотије је своје грчко име посрбио и прозвао се Богобојем.[4] Студије права је уписао 1844. на Правној академији у Пожуну (Братислави). У Пожуну је био учлањен у ђачку дружину, коју је основао Људовит Штур, и у којој се упознао са Светозаром Милетићем и Јованом Живковићем.[5] Након две године студија Филозофије у Пожуну, које су се у тадашњем школском систему признавале као припремне, односно као почетне године факултетских студија права, Атанацковић се уписао на Правну академију у Пешти, а потом је наставио студије у Бечу. На студијама у Бечу ступио је у везу са тадашњом српском омладином која се окупљала око Вука Стефановића Караџића и залагала се за увођење народног језика у књижевност. У гостионици „Код кугле” упознаје се са Бранком Радичевићем, Ђуром Даничићем и другим виђенијим Србима.[6] За Радичевића га је везивало истинско пријатељство које ће неговати до Бранкове смрти.Павле Симић Мајски сабор 1848. Атанацковић је насликан поред балдахина.Атанацковић, коме је тада било 22 године, учествовао је у Српској револуцији 1848—1849, једној од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе пролећа те године. Био је члан изасланства, које је тражило од патријарха Јосифа Рајачића да изнесе и пред народом прочита старе привилегије, које су аустријски цареви издали српском народу. Учествовао је у Великој, мајској, народној скупштини у Сремским Карловцима 13. маја. Због учешћа у раду Мајске скупштине, али и због агитовања у народу, мађарски преки суд почео је да тражи Атанацковића како би га осудио на смрт. Знајући да се пред преким судом тешко може одбранити, Атанцковић је побегао у Беч, а потом у Париз.[7] У Француској је научио француски језик и усвојио француске културне обрасце којих ће се држати до краја живота. Вратио се у Бају у јесен 1849.[8] Од половине 1850. кренуо је на путовање по Европи са кога се шест месеци редовито јављао путописима у „Српским новинама”[9] Током 1848. и 1850. путовао је по Немачкој, Швајцарској, Француској, Холандији и Италији. Током 1851. и 1852. године Атанацковић је радио као секретар код бачког владике Платона Атанацковића у Новом Саду.[10] То је уједно и период његовог најактивнијег књижевног деловања.Атанацковић се у свој родни град Бају вратио 1852. Тамо је отворио адвокатску канцеларију. Убрзо након доласка заљубио се у Хелену Стојановић. Ипак до венчања није дошло, највероватније због противљења њене мајке. Атанацковић се оженио другом девојком Маријом Давидовић из Будима 1855. Са њом је добио двоје деце. Постао је врло успешан адвокат и општински саветник. Такође, напустио је писање и књижевност. Како Скерлић истиче: Сентименатлни и романтични поета ишчаурио се у имућног и врло прозаичног грађанина.[11] Умро је од туберкулозе у Баји 9. септембра 1858, у тридесет и другој години живота.[12] Јован Ђорђевић је у„Српском летопису”, бележећи Атанацковићу смрт, истакао да су с њиме: многе надежде сарањене а Антоније Хаџић је у некрологу у Српском дневнику забележио да је са Атанацковићевом смрћу српска књижевност изгубила радника ретке ваљаности, радника: који је такорећи од постанка свога па све до последњег тренутка непрекидно и неуморно радио за срећу, напредак и просвету србскога рода, које је из свег срца жарко љубио и за њ више пута знатне жртве, без икакве своје користи, принео.[13]Његова праунука Јелена је 1930-тих била чланица Прашког балета и "најбоља клизачица у Чехословачкој"9/6

Sve­tla­na Slap­šak je re­dov­ni pro­fe­sor i ko­or­di­na­tor stu­dij­skih pro­gra­ma na ISH (In­sti­tu­tum Stu­di­o­rum Hu­ma­ni­ta­tis) u Lju­blja­ni. Drži predavanja iz oblasti an­tro­po­lo­gi­je an­tič­kih sve­to­va, stu­di­ja ro­da i bal­ka­no­lo­gi­je. Ne­ke od nje­nih no­vi­jih knji­ga: Za an­tro­po­lo­gi­jo an­tič­nih sve­tov (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2000), Žen­ske iko­ne XX ve­ka (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2001), Žen­ske iko­ne an­tič­kog sve­ta (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2006), Ma­la cr­na ha­lji­na: ese­ji o an­tro­po­lo­gi­ji i fe­mi­ni­zmu (Cen­tar za žen­ske stu­di­je, Be­o­grad, 2007), Mi­kra the­a­tri­ka (MGL, Lju­blja­na, 2011), An­tič­ka mi­tur­gi­ja: že­ne (Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2013) i Ze­lje in spol­nost (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2013), Leteći pilav (Biblioteka XX vek, 2014), Kuhinja z razgledom (Goga, Novo Mesto, 2015). Predgovor Kupusom sam se počela baviti relativno kasno, premda se podstrek za to pojavio veoma rano, na samome početku mog bavljenja naukom. Pre četrdeset i pet godina, na drugoj godini klasičnih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, profesorka istorijske gramatike indoevropskih jezika Ljiljana Crepajac (kod koje sam docnije magistrirala i doktorirala) me je pozvala da jedanput ili više puta nedeljno pomažem u čitanju penzionisanom profesoru i akademiku kod njega u kući. Milan Budimir bio je slep. Vid je izgubio kada je imao dvadeset i pet godina, kada je boravio u neljudskim uslovima u logoru u Mađarskoj, za vreme prvog svetskog rata. Rodio se u Mrkonjić Gradu, a gimnaziju je učio u Sarajevu. To je bilo vreme austrougarske vlasti. Budimir je bio odličan u matematici. Između ostalog je pomagao, na privatnim časovima matematike, jednom drugom učeniku gimnazije, Gavrilu Principu. Kada je maturirao, zatražio je stipendiju za studiranje u Beču, ali nije dobio matematiku, koju je želeo, nego klasične studije. Studiranje i život u gradu koji je u to vreme verovatno bio najuzbudljiviji grad na svetu, bilo je isprepletano sa jugoslovenskim i socijalističkim aktivizmom – a oboje je značilo planiranje uništavanja postojeće politike i sveta u kojem je živeo. U Beču je 1910. video mrtvoga Lazu Kostića, u sanatorijumu u kojem je umro[1]. Studenti Srbi pozvani su da mu odaju počast pre odnošenja pesnikovog tela na pogreb u Somboru, najsiromašniji među njima imao je, po testamentu, dobiti pesnikovo odelo. Mrtvi pesnik sa dobro očuvanim telom (Kostić je celog života vežbao i trčao) na mladoga Budimira je ostavio dubok utisak: video ga je kao Dionisa pred ponovno rađanje. Mnogo godina docnije je o nekim Kostićevim teško razumljivim stihovima napisao lucidan esej[2]. Budimira su uhapsili 1913. na demonstracijama slovenskih studenata. Iz zatvora ga je izvadio, kao i ostale, njegov profesor i veliki stručnjak za Aristofana, kako izgleda i socijalista, Ludvig Radermaher. Neposredno po proglađenju rata Budimir je uhapšen i odveden u logor u Mađarskoj. Posle rata vratio se u Sarajevo, gde je dobio mesto profesora u gimnaziji i gde je osnovao stranku Ra-De-Na. U njoj su bili srpski, hrvatski, muslimanski i jevrejski intelektualci, bilo je i naprednih sveštenika svih tih vera, u programu su bila radnička prava i jednakost rodova. Izdavao je i satirični list Oko[3]. Tada je već bio potpuno slep. Jugoslavija je umesto republike postala kraljevina, a politički program za koji se zalagao ne samo da je izgubio prostor delovanja, nego i nešto legalnosti. Budimir je ipak, posle doktoriranja u Beču (sa tezom na latinskom), dobio mesto na univerzitetu u Beogradu. Došao je sa suprugom Cvijetom, koja je imala doktorat iz biologije. Izgradio je kuću na uglu Đušine i Cvijićeve ulice, u delu Beograda koji je nazvan Profesorska kolonija. Kako mi je pričao, tada se kuća u Beogradu mogla sagraditi od prodaje jedne krave ili od tri profesorske plate. Od 1967. do 1973. sam u tu kuću odlazila bar jedanput nedeljno. Oktobra 1973. dobila sam stipendiju za Grčku, i pasoš pride. Vratila sam se posle godinu dana, pasoš mi je ponovo oduzet. Kod profesora Budimira sam zatim odlazila sve do njegove smrti, oktobra 1975. Rad sa Milanom Budimirom značio je beskonačnu raspravu sa građenjem i razgrađivanjem argumenata. Znao je kako da svoje interese pravično uskladi sa mojima, i dopuštao je da postavljam pitanja (na početku uglavnom glupava) pre nego što započnemo pravi posao; na kraju bi došla na red rasprava o mojim pitanjima, i bio je u tome pažljiv i nikada podsmešljiv – što je inače bio njegov stil. Imala sam, dakle, jedinstvenu priliku da radim u njegovoj mentalnoj radionici. U doba kada sam bila među njegovim privatnim asistentima, on je upravo završio rad sa dvoje svojih učenika iz ranijih generacija, istoriju rimske književnosti sa Mironom Flašarom i istorijsku gramatiku grčkog u obliku udžbenika starogrčkog sa Ljiljanom Crepajac. Sada, skoro pola veka docnije, mogu samo da potvrdim da još nisam naišla na tako originalan i smeo koncept mešanja kultura u rimskoj književnosti u svetskoj akademskoj produkciji[4]. Niko nije izašao iz veštačkih, formalističkih i zapravo netačnih okvira „rimskog“ ili „latinskog“, niko nije tako široko i istovremeno bogato dokumentovano prikazao odnose između helenističke i poznohelenističke kulture i posebno književnosti i rastuće rimske kulture, koja se morala snalaziti u tadašnjoj nadmoćnoj globalnoj kulturi, obeleženoj grčkim. Udžbenik za starogrčki je isto tako, u poređenju sa do danas objavljenom literaturom iz tog područja, smelo i originalno delo, koje svojom strukturom omogućava (i zahteva) pristup starogrčkom iz istorijsko-lingvističke perspektive. Obe knjige do danas nisu dobile odgovarajuče stručno tumačenje, koje bi moglo biti inspirativno za nove generacije. Ljiljana Crepajac je pre rada sa Budimirom spasla, uredila i izdala veliko delo o antičkoj estetici Abice Savić Rebac, koja se ubila 1953. Osećam potrebu da o tome kažem nešto više, jer težina nepravednog prećutkivanja tu ozbiljno obremenjuje. Anica Savić Rebac je svoje najrevolucionarnije delo ostavila u nedovršenom obliku – ali jedino ako to gledamo u okviru njenih iskazanih namera da obradi teorijsku estetičku misao Evrope zaključno sa Renesansom, a istoriju filosofije ljubavi sve do modernog doba[5]. Trideset godina docnije, Darinka Zličić sa Univerziteta u Novom Sadu je, u saradnji sa prof. Ljiljanom Crepajac i sa mnom, pripremila novo izdanje ove knjige, sa manjim popravkama prvog izdanja. Prof. Ljiljana Crepajac i ja smo dodale, ona „Uvodnu reč“ i ja „Uvodnu studiju“, a Književna zajednica Novog Sada bila je izdavač. Nemam nameru da ponavljam ono što sam o toj izuzetnoj studiji imala da kažem pre trideset godina. Tada je moj način razmišljanja i pisanja bio obeležen suvremenim teorijama i težnjom da se i pomoću njih izrazi suprotstavljanje ograničenjima društva u kojem sam živela: ne mnogo različito od težnje Anice Savić Rebac (i mnogih drugih) da odoleva ograničenjima njenog vremena. Meni je mnogo pomagao teorijski okvir u kojem je život autora koje sam izučavala – a povremeno i uživo branila od pritisaka državnog aparata – bio odvojen od autorskih tekstova. Između autora i njegove (ponekad krivične) odgovornosti i teksta umeštao se čitalac, konkretan ili generički, čitanje kao beskrajno veliko područje interpretacija, autorstvo samo bilo je pod pitanjem…Naravno da je ovakva odbrana u slučajevima verbalnog delikta bila manje ili više uspešan trik: no za one malo kraćeg pamćenja ili sa malo previše idealistički usađene vizije prošlosti, ostaje ključno pitanje – šta je ondašnjoj državi bilo potrebno da kontroliše šta pišu pesnici? Upravo tu su se stvari promenile tako, da je neko, ko je učestvovao u prilikama i neprilikama oko slobode izražavanja i njenog društvenog smisla, docnije morao da ozbiljno promisli svoje angažmane. Kada pesnici počnu da pišu stihove sa kojima nepesnici umiru na frontovima, stvari se sa čitaocem, tekstom i autorstvom temeljno menjaju. Nijedan zajednički razdelitelj umetničke reči i dela i stvarnosti više nije nepobitan. Odgovornost, međutim, jeste. U slučaju Anice Savić Rebac, osetljivost za odgovornost nikada nije bila sporna. Bila je socijalistkinja i antifašistkinja, nije prihvatala ni patrijarhat, ni monarhiju, ni docnije, kvislinge odnosno četnike u Srbiji. Rebeka Vest, koja je tri godine vredno učila za svoju posetu kraljevini Jugoslaviji, koju je htela da vidi i opiše pre nego što je osvoje nacisti (to daje kao cilj svog putovanja), išla je u Skopje samo zato da tamo upozna Anicu Savić Rebac. Priča je poznata, sa sve genijalnim vodičem Rebeke Vest, Stanislavom Vinaverom. U razgovorima dve žene, koje će se još deceniju dopisivati, čita se možda najbolje Anica Savić Rebac, čiji šarm, lakoća, duhovitost, kozmopolitizam, filosofska oštrina, naučni rad, pesnički zanos i politička opredeljenja ne mogu da se razdvoje – naročito ne na biografiju i na nauku stvaralaštvo. Imam naime utisak da je sudbina Anice Savić Rebac, posebno njeno samoubistvo, skrenulo pažnju i doprinelo da se izgubi mnogo vremena i prilika za dostojno prikazivanje izuzetnog doprinosa ove žene. Prvo, nije se napravio nijedan prevod njenih dela – ono što je Anica Savić Rebac sama znala i htela da radi: prevela je svoju doktorsku tezu da bi o njoj debatirala sa drugim stručnjacima, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski sa istim ciljem, prevodila je celog svog života. Između ostalog, jugoslovenske partizanske pesme, da zapadni svet upozna sa živom usmenom tradicijom i okolnostima koje su je podstakle. Njena knjiga o pretplatonskoj erotologiji, jedinstvena kombinacija filozofije, filologije i antropologije, nije odmakla dalje od očiju ljudi sa kojima je htela raspravljati. U mlađim generacijama istraživača antike pojavio se termin erotologija i u značenju filozofije ljubavi, ali bez navođenja njenog imena. A ona je termin izvadila iz profesorskog „separea“ u kojem je označavao naprosto antičku pornografiju, i dala mu filozofsko dostojanstvo. Kada je u pitanju Antička estetika i nauka o književnosti, stvari su još grublje nepravične i neopravdano potisnute: ova knjiga je smeli upad u negirano i zapostavljeno područje, protiv teza uticajnog Benedeta Kročea. Anica Savić Rebac naime traži izrađenu estetičku teoriju ne samo među filozofima – posebno naravno kod Platona, nego i kod autora pred kojim zastaju sve ugrađene, potisnute ili naprosto spolja preteće cenzure autora u mnogim istorijskim trenutcima – kod Aristofana. Mihail Bahtin se, recimo, iz razumljivih razloga, nije usudio ni da ga pomene, premda je izučavao smeh i o njemu teoretisao. Aristofan ima imanentnu estetsku teoriju, direktnu književnu kritiku, i uz to je pesnik – možda najveći lirski grčki pesnik, kako je to mislio Milan Budimir. Trebalo je samo imati smelosti da se čita. Čitanje Anice Savić Rebac povezuje apstraktnu umetnost (Pita Mondrijana) i Platonove ideje, a u čitanju Aristofana ukazuje na ono što je u osnovi svega što je pisao – atinsku demokratiju. Politička, odnosno demokratska relevantnost estetike kosi se sa svim navikama estetiziranja sve do danas, ali i sa onim nesrećnim uguravanjem estetike u partijske kalupe… Pa ipak, knjiga nije ponovo objavljena trideset godina, i zajedno sa Pretplatonskom erotologijom, kružila je u kopijama među studentima: bilo je potrebno da se nađe nekoliko žena, pa da se knjiga pojavi u seriji svih njenih knjiga. U međuvremenu, 1974, prevedena je u Nolitu Teorija o lepom u antici Ernesta Grasija (Grassi), objavljena 1962 na nemačkom. Zbog čega je prevedena, i zašto istovremeno sa tom knjigom nije preštampana knjiga Anice Savić Rebac? Ernesto Grasi, nekoliko godina mlađi od Anice Savić Rebac, umro je u dubokoj starosti, 1991, i njegova karijera nije nikada zaustavljena, čak ni usporena: rođeni Italijan, posle studiranja u Italiji preselio se u Nemačku; bio je otvoreni obožavatelj nacizma, profesor u Frajburgu, Berlinu i Minhenu, osnivač instituta za humanistiku Institutum studiorum humanitatis, 1942. Kada se institut sa takvim imenom početkom devedesetih stvarao u Ljubljani, primetila sam da nije dobro da ima isto ime, ali su me prvaci projekta preglasali – i bili su jedini kod kojih sam mogla da se zaposlim. Grasi je lepo preživeo rat, slikao se na govornici u Berlinu pod zastavom sa kukastim krstom, i ostao na svom profesorskom položaju. Njegova knjiga, koja se ne bavi naukom o književnosti, sadrži umereno kritičko raspredanje o promenama umetničkih zahteva i izvesno nije zanemarivo delo. U poređenju sa radom Anice Savić Rebac, deluje usko i zamorno. Kako je bilo mogućno da se sredinom sedamdesetih, u doba obračunavanja sa nacionalistima i „liberalima“ u Jugoslaviji i u doba grubog stezanja slobode izražavanja, prevodi i objavi knjiga jednog naciste, a gura se u zaborav knjiga jedne antifašistkinje, socijalistkinje i znatno originalnije autorke? Ima li smisla pitati svedoke i uticajne učesnike toga doba? Verovatno ne: ostaje paradoks da su bili osetljivi na svaki nagoveštaj problematizacije demokratije, čak i antičke, a da su na miru ostavljali praznjikavo teoretisanje okolo estetike. Partijski larpulartizam? Posao potiskivanja Anice Savić Rebac u zaborav obavljao je sa mnogo zlobe njen učenik Miron Flašar, dok su drugi njeni učenici i čitaoci činili neku vrstu sekte, uglavnom dalje od vlasti i institucija. Njihov rad o Anici Savić Rebac je, razumljivo, doživljavao i doživljava sličan tretman. Ostali deo nauke i kulture mogao je sebi dozvoliti naduto neobraćanje pažnje, ili prostačko ogovaranje. Anica Savić Rebac više nego ikada zaslužuje ponovno čitanje u kojem bi životna priča nužno obuhvatila njena naučna, književna i prevodilačka dostignuća, ono što i danas izaziva novu misao. Možda tek razumevajući njene intelektualne domete, možemo zaista razumeti zašto se ubila. Miron Flašar, inače formalni akademski naslednik Anice Savić Rebac, sa jedne je strane širio verziju po kojoj je bio važniji autor u saradnji sa Budimirom oko rimske književnosti, a sa druge je delo Anice Savić Rebac neargumentovano napadao. Kao studentkinja koja je slušala Flašarova predavanja o rimskoj književnosti, mogu samo da potvrdim da te originalnosti nigde nije bilo – još manje u njegovim objavljenim delima. Činjenica da sam odlazila Budimiru i moje očito pripadanje „drugoj strani“ donelo mi je mnogo neprijatnosti od strane Mirona Flašara – ali to je druga priča. Ako ništa drugo, imala sam jasne primere kako se kao profesor treba ponašati sa studentima, i kako ne treba, i to mi je pomoglo kad sam i sama počela predavati i raditi kao mentor. Jutarnji rad u Budimirovoj kući započinjao je jakom turskom kafom, koju bi pripremila ili žena koja je dolazila da pospremi po kući, ili ja, u danima kada je nije bilo. Pre podne se, dok smo radili u biblioteci koja je istovremeno bila i dnevna soba, često širio miris kuvanog kupusa, omiljenog profesorovog jela. Budimir mi je rekao da je to osnova njegove dijete i da je ljubav prema kupusu nasledio ne samo od svojih bosanskih predaka, nego i iz rimskih izvora. Veliki rani rimski mislioci, posebno Varon i Katon, padali su u neku vrstu lirskog zanosa kada su pisali o kupusu. Naš razgovori o kupusu postali su stalna šala, koja se svaki put menjala, i usput obogaćivala i postajala sve više ozbiljna rasprava o mešanju kultova, verovanja i praktičnih iskustava u svakodnevici – u svemu što je inače nevažno, nezapisano, prezreto. Kupus je postao ishodište debata koje su upravo u to doba, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, postale važne u evropskoj istoriografiji i uopšte humanistici[6]. Budimirov smisao za humor, njegova ironija i samoironija, a i cinizam koji mi je čistio glavu, napravili su od kupusa semiotičko jezgro naših rasprava o strukturalizmu, teorijskoj i metodološkoj ograničenosti filologije i o potrebi neprekidnog vežbanja u etimološkoj agumentaciji: o etimologiji je Budimir često govorio kao o najopasnijoj disciplini, jer je najmanja greška u procesu dokazivanja dovoljna da se završi u sramotno glupim rezultatima… Samo nekoliko decenija docnije, etimologija više ne postoji niti na antičkim studijama. Umesto toga, studijski programi za najviša akademska zvanja otvoreno govore o ograničavanju opsega znanja i ne o beskonačnom širenju, koje se čak vidi i kao nešto loše za „uspešnost“ studiranja. Izvorni tekstovi se čitaju u sve užim univerzitetskim krugovima, studenti se ne podstiču da pre svega traže izvore i da ih čitaju u originalu; premeštanje teških rečnika i prelistavanje, što nije daleko od atletske discipline koju sam uspešno trenirala kod Budimira, praktično više ne postoji. Što nije na internetu, za većinu studenata i mnogih naučnika više ne postoji. Kad se setim kako je Budimir razmišljao i sa kakvom brzinom je sastavljao argument, nisam sigurna da bi danas bio brži sa nekom Brajevom tastaturom: važan je bio upravo dijalog, suočavanje mišljenja. Ponekad je neka moja greška bila izvor nove kombinacije ili argumenta. Posle trostruke provere svih mogućnih etimoloških smerova neke kombinacije i odgovarajućeg prelistavanja kojih dvadesetak rečnika uvek je na red došlo – „a sad da vidimo šta kaže Bedjanić[7]“: Martin Bedjanić, franjevac rođen u Središču ob Dravi, Budimirov profesor u sarajevskoj gimnaziji, bio je autor jednog od najboljih homerskih rečnika uopšte, po Budimirovom mišljenju: još i danas proveravam kod Bedjanića, i čini mi se da se kod njega nalaze uistinu posebno zahtevni i retki primeri duboke i pretinentne interpretacije, koje mnogi drugi naprosto nisu primetili. Kupus je dakle davao veseliji ton našem radu; više nego jedanput mi je Budimir pomenuo da bi kupus morala dodati na spisak tema kojima ću se baviti u budućnosti. I uistinu, imala sam svoj mentalni „fajl“ za kupus, skupljala sam izvore, zanimljive podatke, reference i citate o kupusu, ali nisam se time ozbiljnije bavila sve do 1998: tada sam dobila poziv da na Kolež d Frans u Parizu održim predavanje. Odlučila sam da predstavim istorijsku antropologiju kupusa kao hommage mom učitelju Budimiru. Dobila sam podsticajne ocene svojih kolega, i naročito, oduševljenu reakciju profesora Pola Vena. Od tog kratkog trenutka slave prošlo je dosta godina, u kojima su realne mogućnosti istraživača u humanistici uopšte, ne samo moje, da prežive i bave se stvarima kojima žele da se bave, drastično smanjene. Zanimanje za kupus nisam zapostavila, probudilo bi se u svakoj biblioteci u kojoj sam radila, posebno u Britanskoj arheološkoj školi u Atini, u Maks Plank institutu za istoriju nauke u Berlinu, u lajdenskoj univerzitetskoj biblioteci i u biblioteci Centra „Luj Žerne“ u Parizu, koja više ne postoji, jer je pripojena Nacionalnom institutu za istoriju umetnosti (INHA). Kada sam imala malo više vremena i bila malo manje opterećena potrebom da se preživi, prelistavala sam svoje zapise: knjiga o istorijskoj antropologiji kupusa i seksualnosti imala je dugu, skoro fantomsku istoriju. Možda bi u tom obliku klasera punog fotokopija, crteža, cedulja i kompjuterskog fajla i ostala za moju zabavu – ali je istorija još jedanput pokazala svoj ironični lik: posle mnogih godina koje je moja generacija provela u uverenju da se upravo u našoj mladosti zauvek rešio problem cenzurisanja i zabrana oko seksualnosti, i da je sloboda izbora seksualnosti i ličnog života neprikosnoven deo ljudskih prava, stvari su se katastrofalno promenile, kao da se ništa nije nikada dogodilo. Ljudska prava su ugrozile primitivna agresivnost, zatucanost, neznanje, zlobna i korumpirana misao, ukratko, ukidanje osnovnog „paketa“ ljudskih prava. Izgledalo mi je da je došao trenutak da dam primer koliko su uverenja, verovanja, rituali i pravila arbitrarni, koliko je istorijska antropologija dragocen način razumevanja ljudskog ponašanja, koliko su ideje o „prirodnom“, „drevnom“, „tradicionalnom“ netačne i štetne: sa nešto malo nasleđene i naučene ironičnosti, one Budimirove, učinilo mi se da dinamizam promena ritualnih postupaka, kultskih tekstova, tabua i diskurzivnih strategija oko kupusa može da da dobru pouku i potporu razumnoj misli. Bogat raspon seksualno opredeljenih i promenljivih slika kupusa i njegovih značenja u različitim tekstovima svedoče o priručnosti simbolizacije, sinhronim ideološkim upisima, arbitrarnosti znaka, svemu što se prenosi, ukida ili ponovo upotrebljava zbog društvenih i kulturnih potreba. Istorijska antropologija kupusa svedoči i o snalažljivosti i maštovitosti pri prenosu značenja, i o tome kako je mogućno izbeći cenzuru. Oko kupusa su se nagomilale i naracije koje otkrivaju usiljeno vrednovanje i razne napade na slobodu tela i duha. Tako je kupus za mene postao vrhunski društveno i kulturno relevantan. Temu nije svom težinom pritiskala neka teorijska škola koju bi trebalo dekonstruisati, kako su to napravili Asger Jorn i Noel Arno[8] sa svojom parodijom strukturalističke teorija Klod Levi-Strosa, a u okviru delovanja “Koleža za patafiziku”, institucije ustanovljene 1948, koja još uvek postoji. “Patafiziku” je izmislio Alfred Žari: Žil Delez smatra da je time Žari zapravo „izmislio“ fenomenologiju i tako bio prethodnik Martina Hajdegera[9]. Knjiga o istorijskoj antropolgiji kupusa nema tako visokih ciljeva: njome jedino ozbiljno razmatram mogućnost da se u „niskom“ tematskom području istražuju kompleksne promene ljudskog ponašanja i pojmovanja, uz očito poštovanje parodijskih tradicija… Prvu verziju ove knjige napisala sam na slovenačkom jeziku.Objavljena je pod naslovom Ze­lje in spol­nost (Štu­dent­ska za­lo­žba, Lju­blja­na, 2013). Verzija na srpskom jeziku je moj prevod slovenačke verije, dopunjen sa nekoliko novih stranica..Posvećujem je uspomeni na Milana Budimira. Zahvalna sam Peni Vilson i Nikosu Zarganisu za višegodišnje prijateljstvo i pomoć, i Božidaru za strpljivo čitanje. Atina, novembar 2012 – Ljubljana, avgust 2015. [1] Cottage-Sanatorium, Sternwartestraße br. 74. u 18. okrugu; zgrada, sagrađena 1907/8, još uvek postoji. [2] Budimir, M., “Ej, pusto more!”, u knjizi Sa balkanskih istočnika, SKZ, Beograd, 1969. [3] Časopis je bio u biblioteci Zemaljskega muzeja u Sarajevu; Zemaljski muzej bio je ustanovljen u vreme austro-ugarske vlasti u Bosni i Hercegovini i predstavlja važan spomenik muzeologije. Godine 2012. je zatvoren zbog nedostatka sredstava odnosno neusaglašenosti kulturne politike na federalnom nivou, odnedavno je ponovo otvoren. [4] Budimir, M., Flašar, M., Pregled rimske književnosti; de auctoribus Romanis, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd, 1963. [5] Savić Rebac, A., Antička estetika i istorija književnosti, Kultura, Beograd, 1955. [6] Mislim pre svega na širenje discipline i rascvat novih ideja, teorija i metodologije u francuskoj školi Nouvelle histoire i u časopisu Annales. [7] Bedjanić, M., Rječnik Homerovih pjesama, Sarajevo, 1901. [8] Jorn, A., Arnaud, N. La Langue verte et la Cuite : étude gastrophonique sur la marmytologie musiculinaire, Paris, 1968: oba autora bila su aktivna u Koležu za patafiziku. [9] Deleuze, G., L’ile déserte et autres texts, Minuit, Paris, 2002, str. 105-108.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Павловић, Миодраг, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Наслов Питао сам светлост / Миодраг Павловић Врста грађе поезија Језик српски Година 2009 Издавање и производња Смедерево : Арка, 2009 (Смедерево : Arka press) Физички опис 83 стр. : ауторова слика ; 21 cm Збирка ǂБиблиотека ǂАрка ISBN 978-86-7610-098-9 (брош.) Напомене Тираж 500 Биографија Миодрага Павловића: стр. 79-8 Miodrag Pavlović (1928) je književnik, pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista - u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otpora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom "87 pesama". Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige "87 pesama", koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige "87 pesma" čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove "Pesma pomera brda" prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću "Prosveta". Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u prošlost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjost i, naoružan mudrošću istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu. Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istovremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" - ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse. Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi - stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila - vladaju haos i destrukcija. Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika moderiog (1978), Ništitelji i svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII - XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije - sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982). Miodrag Pavlović je doneo jednu poeziju atmosfere dalekih asocijacija i eliptične figure, svu prožetu, impregniranu racionalnim, cerebralnim i paralogičkim u isti mah. Dakle, asocijativna poezija, bez lirizma u njegovom uobičajenom klasičnom smislu i prevashodno intelektualna i misaona. Pritom sasvim moderna i, što je značajnije, sasvim autentična. To je poezija snažna, brutalna i bizarna, pomalo narcisoidna, natrunjena elementima svesnog i željenog naturalizma, iskrena do razgolićenja, laborantski pravljena sa tačno sračunatim dozama proizvoljnog i strogog, pojedinačnog i opšteg, efektnog, nadefektnog pa i defektnog, konciznog i razvučenog, škrtog i darežljivog, stegnutog i razularenog, toplog i hladnog (...) Smeo u izrazu i smeo u sadržini pesnik, bez indeksa zabranjenih reči, jednim savremenim nekanonizovanim rečnikom intelektualca stavlja jedno pored drugog inventivnu, snažnu i zrelu misao pored besmisla, koji nije proizvoljan i koji je precizno tempiran na jedan utisak i jednu daleku a nađenu asocijaciju. Elemente nadrealističke poezije stegne snažnim obručem jedne ideje, sukobi hladan, jeziv ton sa toplim i uzbuđenim, i sve to da u formuli jedne matematičke jednačine sa strogo izračunatim nevođenjem računa i sa proračunatom neuračunljivošću. Psihoanalitičku vivisekciju propusti kroz muzičku obradu polifonije i aritmike.

Detalji predmeta Stanje Polovno Perspektiva potiče od latinske reči perspicere što znači videti ili razabrati. Perspektiva je gledište, način gledanja, način razmatranja, shvatanje. Isti pojam može se tumačiti na više načina, zavisno od oblasti primene. Perspektiva u optici označava pojavu prividnog smanjenja likova i predmeta srazmerno njihovoj udaljenosti od gledaoca. U vizuelnim a posebno u likovnim umetnostima, perspektiva se definiše kao nauka grafičkog predstavljanja razmera udaljenosti u odnosu na izgled, oblik i boju.[1] Tako razlikujemo između linearne perspektive koju karakteriše grafičko predstavljanje treće dimenzije prostora, ili dubine, pomoću crteža linije i oblika, i vazdušne perspektive odnosno predstavljanja dubine i udaljenosti u prostoru pomoću boje, njenih tonova (valera) i kontrasta.[1] Pojam perspektiva se koristi u mnoge svrhe, i u mnogim umetničkim i naučnim disciplinama. Najčešće se koristi u likovnoj umetnosti, filmskoj industriji, književnosti, filozofiji, retorici i dr. Vrste perspektiva Izometrijsko predstavljanje Izometrijsko predstavljanje Kosa projekcija „Vojna perspektiva“ Kosa projekcija „Vojna perspektiva“ Kosa projekcija „Kabinetska perspektiva“ Kosa projekcija „Kabinetska perspektiva“ Centralna perspektiva sa jednim nedogledom Centralna perspektiva sa jednim nedogledom U likovnoj umetnosti perspektiva označava način prikazivanja volumena i prostora na površini slike, stvaranje prikaza dubine prostora. Postoje više načina prikazivanja perspektiva kroz istoriju: Vertikalna perspektiva Glavni članak: Perspektiva prema važnosti Drvorez Albrehta Direra koja pokazuje pravilno crtanje predmeta u linearnoj perspektivi Vertikalna (ikonografska) perspektiva je način prikazivanja prostora po kojem se trodimenzionalni prostor prikazuje na dvodimenzionalnoj površini tako da se ono što je u stvarnosti drugo (iza prvog) slaže po visini, drugo iznad prvog, vertikalno, odnosno pod pravim uglom. Umesto nizanja planova preklapanjem u dubinu (kako i stoje u stvarnosti), prostorni planovi se nižu vertikalno jedan iznad drugog, tako da se nigde ne preklapaju. Vertikalna se perspektiva pojavljuje u starom egipatskom slikarstvu, na asirskim reljefima ili grčkim vazama iz arhajskog perioda, u evropskom romaničkom slikarstvu. Takva perspektiva je jedna od karakteristika dečjeg crteža. Svi oblici prikazani ovom perspektivom poštuju zakon površine, tako da su najširom stranom prikazani na površini, jer se tako najbolje opisuje njihov oblik. U prikazu pomoću vertikalne perspektive, lik koji je iznad drugog uvek je dalji u stvarnosti. Tako se egipatski reljefi čitaju odozdo nagore i to zdesna nalevo, pa sleva nadesno ... (cik-cak) što je suprotno od načina na koji čitamo, recimo, strip. U romaničkom slikarstvu 11. veka i 12. veka, iza površinski oslikanih likova i prizora pozadina je obično podeljena na više vodoravnih traka koje su različite boje i predstavljaju pejzaž. Obrnuta perspektiva Glavni članak: Inverzna perspektiva Obrnuta perspektiva je način prikazivanja volumena u kojemu se predmeti i likovi na slici ne smanjuju srazmerno sa udaljenošću, niti se uporedne crte približavaju – nego se, obratno, uporedne crte razmiču, a veličina predmeta, umesto da se smanjuje, povećava se prema dubini prostora. Ova perspektiva je svojstvena gotičkom slikarstvu 13. i 14. veka. Linearna perspektiva Linearna (geometrijska ili pravilna) perspektiva se zasniva na prirodnom zakonu da se udaljavanjem od posmatrača likovi srazmerno pravolinijski (linearno) smanjuju – i svi nestaju u jednoj istoj tačci – nedogledu . dva nedogleda tri nedogleda–ptičija perspektiva tri nedogleda–žablja perspektiva Takvu vrstu perspektive su oko 1420. prvi počeli koristiti renesansni umetnici, tako da je linearna perspektiva postala „zaštitni znak“ renesansne umetnosti 15. i 16. veka. Ova perspektiva se naziva i matematička i iluzionistička jer stvara autentičan utisak trodimenzionalnosti prostora (Mazačo "Sveto trojstvo", Pjero dela Frančeska "Bičevanje Hrista" ...). Ova perspektiva se koristila i u skulpturi (reljef) i arhitekturi (lažne niše). Atmosferska perspektiva Detalj slike "Atinska škola" od Rafaela gde su lukovi u linearnoj, ali i atmosferskoj perspektivi Glavni članak: Vazdušna perspektiva Atmosferska (vazdušna) perspektiva, kao i geometrijska, prirodna je pojava koja predstavlja promenu tonova i boja usled udaljavanja oblika od posmatrača. Što su predmeti dalji, oni su bleđi, mekši i gube se s daljinom u plavetnilu; a što su bliži, to su oštriji i jačih su lokalnih boja. Atmosferska perspektiva jedna je od temeljnih karakteristika baroknog slikarstva 17. i 18. veka, no smatra se da su počeli snažno razvijati slikari visoke renesanse – Leonardo da Vinči i Rafael. Koloristička perspektiva Glavni članak: Perspektiva boja Koloristička perspektiva se zasniva na činjenici da nam se neke boje, u interakciji s drugim, čine prostorno „bližima“, a neke „udaljenijima“. To se temelji na vizuelnom iskustvu s atmosferskom perspektivom gde je plava boja uglavnom daljini, budući da ima vrlo nisku frekvenciju i da plavi zraci putuju najdalje, dok tople boje gube na intenzitetu proporcionalno udaljenosti od posmatrača. Umetnici 20. veka, prvenstveno fovisti, uzeli su to kao zakon prostornosti i prikazivali bliže oblike toplim bojama, a dalje hladnijim bojama. Poliperspektiva U modernoj i savremenoj umetnosti karakteristično je korišćenje više perspektiva – poliperspektiva (Pablo Pikaso, Anri Matis itd). Reference María., Parramón, José (1987). The big book of drawing. New York: Watson-Guptill Publications. ISBN 9780823004973. OCLC 14931126. Literatura Anschauliche Flash-Tutorials zum perspektivischen Zeichnen und Betrachten Über die Auswirkungen der Entdeckung der Zentralperspektive (im Webauftritt der FU Berlin) Perspektivisch zeichnen - Anleitung Perspektivische Merkmale, Parallelperspektive, Fluchtpunktperspektive auf kunstunterricht.ch (kostenfreies Online-Lehrmittel) - zu jedem Artikel gibt es jeweils auch eine ausführliche Version Perspektive wird rechnerisch erläutert (interaktiv) Kim H. Veltman: Perspective, Anamorphosis and Vision, in: Marburger Jahrbuch 21 (1986), 93-117. Prinzip und Konstruktionsschritte zum Thema Perspektive (Lernbeispiele) Harold Olejarz's Drawing in One-Point Perspective Crtanje perspektive s jednom tačkom nedogleda.

Priča „Kozaci” objavljena je 1863. godine. Govori o boravku mladog kadeta u selu Tereških kozaka. Priča je prvobitno zamišljena kao roman. Početkom 1851. Tolstoj je otišao na Kavkaz sa činom kadeta. Ovde je živeo upravo životom koji je vodio njegov junak Olenin: komunicirao je sa lokalnim stanovnicima, provodio mnogo vremena u lovu i šetnji po komšiluku. “Kozaci” su bili plod desetogodišnjeg Tolstojevog rada. Godine 1851. kao pitomac odlazi na Kavkaz; morao je da živi 5 meseci u kolibi u Pjatigorsku, čekajući dokumente. Tolstoj je priču obogatio jakim protagonsitima poput Dmitrij Andrejevič Olenjina, kozakinje Marijanke – devojka koja je odrasla u divljini, daleko od civilizacije, Lukaša – seoski heroj i Marijankin verenik, zatim niz ostalih sporednih likova koji doprinose živopisnosti oslikavanja ovog remek dela. Bogato siroče, dvadesetčetvorogodišnji Olenjin provodi poslednje veče u Moskvi pre nego što odlazi na Kavkaz u svoj novi život kao štitonoša. Do sada razočaran svojim životom i nedostatkom ljubavi, tamo se nada novom početku. Među arhaičnim narodom Kozaka, Olenjin uči novu filozofiju života, zasnovanu na časti, hrabrosti i solidarnosti. Posle oproštajne zabave u hladnoj zimskoj noći, Olenin napušta grad. Zajedno sa svojim slugom Vanjušom putuje na jug prema kozačkoj zemlji, Kavkazu. Kako napreduje na svom putu, Olenin oseća sve veću nadu u pogledu mogućnosti koje mu predstoje u godini koja dolazi. Veruje da će uspeti da uštedi novac i da ponovo kalibriše svoj način razmišljanja, nadajući se da će se dovoljno otvoriti da bi mogao da voli. Veruje da će mu promena sredine omogućiti da nauči da voli druge i da postane manje egocentričan. Ubrzo nakon što se pridružio snagama, poslat je duž reke Terek da se čuva od plemena koja žive u planinama. Olenin i njegova jedinica stacionirani su u malom selu Novomlin, koje se sastoji od malog naselja sa farmama i kućama sa manje od 2000 ljudi. Selo je uglavnom naseljeno kozacima; muškarci provode svoje vreme u lovu i čuvanju granice, dok žene brinu o kućama i farmama. Po dolasku u selo, Olenin ima puno slobodnog vremena. Zbog svog aristokratskog statusa, njemu se ne dodeljuju dužnosti u trupama. Kozaci se ne slažu sa ruskim trupama zbog duge istorije animoziteta koji nikada nije razrešen. Boraveći u kući sa kozačkom porodicom, Olenin ubrzo shvata da tamo nije dobrodošao. Živi sa zastavnikom, njegovom ženom i njihovom ćerkom Marjankom, koja je verena za mladog seoskog heroja Lukašu koji je jednom spasio dečaka od utapanja i odbranio njegovo selo ubivši jednog planinskog plemena koji je pokušao da prepliva reku tokom raid. Olenin se brzo zaljubljuje u Marijanku, ali je zbunjen ovim novim emocijama koje doživljava i nije siguran kako da postupi na njih. Takođe je zatečen sopstvenom privlačnošću prema tako mladoj i nekulturnoj osobi. Olenin se na kraju sprijatelji sa Lukašom kada se sretnu na predstraži tokom lova. Olenin provodi većinu svojih dana u lovu sa ujakom Jeroškom, starim kozakom, jer ne uživa u drugim aktivnostima koje vojnici obavljaju, kao što su piće, kartanje i gonjenje žena u selu. Više voli da provodi vreme sam ili u lovu sa Jeroškom. Dok je uronjen u prirodu, u šumi ili uz reku Terek, oseća da ima priliku da reši svoje emocionalne probleme. Kada je zvanično objavljena veridba Lukaše i Marjanke, to podstiče Olenina da ispita svoja prava osećanja, dovodeći ga do spoznaje da je zaljubljen u Marijanku. (…) “Shvatite jednu stvar ili verujte u jednu stvar. Treba videti i shvatiti šta su istina i lepota, i sve što kažete i mislite, sve vaše želje za srećom i za mene i za sebe, srušiće se u prah. Sreća je biti sa prirodom, da je vidi “I on će, ne daj Bože, oženiti prostu kozakinju i potpuno nestati za svet”, zamišljam da kažu za mene sa iskrenim saosećanjem; prosta kozakinja, a ja se to ne usuđujem jer to bi bio vrhunac sreće, koje nisam dostojan.”(…) Ipak, ne može da zamisli šta bi ta ljubav značila za njih kao par i kako bi se njihov zajednički život odvijao. Ne može da zamisli povratak sa njom u Moskvu, ali je ideja da ostane u malom kozačkom selu jednako nezamisliva. On zna da, iako je uživao u boravku tamo i naučio mnogo o sebi, nikada ne bi mogao biti srećan živeći u takvom seoskom životu. Kada se desi totalni obrt i Lukaša izgubi život u borbi protiv pljačkaša u selu. Tada Marijanka shvata da Olenjina nikada ne bi mogla da voli i da su njihovi životi previše različiti da bi bili zajedno. Tragedija koja se dogodila vereniku, postaje za Marijanu “znak odozgo”. Budući da je religiozna i sujevjerna, mlada Kozakinja smatra da je ona sama i osoba koja je pokušala da je zavede kriva za ono što se dogodilo. Ona prenosi ovu vest Olenjinu, koji zahteva promenu jedinice, ostavljajući selo sa svojim slugom i životom. Rasplet ovog romana, koji Tolstoj preplavljuje čitavim morem senzualnosti kada opisuje lepotu kozaka i muževnost i ćud kozaka, takođe može da se podvrgne romantičnom ili realističkom tumačenju, ali naše osećanje je prilagođeniji prvom: priroda predvodi svime, nameće ritam života svojim stanovnicima, određuje njihov karakter i njihove odnose i odbacuje Olenjina što ne razume njena pravila i što u svom neznanju ima smelosti da ih krši: on je nije „dobar divljak“, čak i ako želi da bude. Ne može se prenaglasiti da je afinitet između pesnika Ilijade i ruskog romanopisca srodnost temperamenta i vizije, ni najmanje ne podrazumevajući da je Tolstoj imitirao Homera, već da kada je Tolstoj, između četrdeset i četrdeset pet godina, on ponovo pročitao Homerove pesme u njihovom grčkom tekstu, sigurno se divno osećao u svom sopstvenom elementu.

Autor Popović, Jovan Sterija Naslov Celokupna dela. Knj. 2, [Dramska dela] / Jovan St. Popović ; [za štampu priredio Uroš Džonić] Vrsta/sadržaj type of material drama Jezik srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] Ostali autori Džonić, Uroš Fizički opis 452 str. ; 20 cm Zbirka Biblioteka srpskih pisaca Oštećena rikna. Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 – Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove. U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila „suva“ - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne – Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane „latinske administracije Mađarske“ 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom – Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca. Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine. Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842–1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I dо VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture. Književni rad Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“, obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide. Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“. Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti. Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film) Sterijina nagrada Detaljnije: Sterijina nagrada Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada.

JOVAN STERIJA POPOVIĆ ZA MLADE PREPRIČANE KOMEDIJE Tvrdi povez Izdavač Bookland Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник цинцарског порекла и један од водећих интелектуалаца свога времена. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе.[1] У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац. Биографија Стеријина родна кућа у Вршцу. Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. године у трговачкој породици. Отац Стерија, трговац, је био Грк (Стерија на грчком значи звезда), по некима Цинцарин; а мајка Јулијана ћерка сликара Николе Нешковића. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку.[2] Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је иначе била `сува` - парализована, услед шлога у раном детињству. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка Јулијана[3] напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац Стерија[4] трговац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Али сматра се да је његов предак по оцу - Стерија, забележен је од стране `латинске администрације Мађарске` 1753. године, као трговац у Мишколцу.[5] Написао је само биографију свога деде по мајци Николе Нешковића. Кад се оженио, трговац Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста Нешковића. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена, писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и „Штерија Молеров”. За време похађања основне школе у Пешти, Јован је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. Јован Стерија Поповић Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”. Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран. Адвокат вршачки Јован се касно оженио; било је то септембра 1850. године, са Јеленом - Ленком Манојловић рођ. Димић, удовицом из Вршца.[6] Јован Стерија Поповић је умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856. године.[7] Начелник Министарства просвете Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.[8] Посебно је значајан његов напор на проучавању и очувању културног наслеђа Србије. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је Србија Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.[9] Књижевни рад Споменик Јовану Стерији Поповићу у родном граду - Вршцу. Тврдица (Кир Јања). Друго издање из 1838. године. Детаљ споменика Јовану Стерији Поповићу испред Српског народног позоришта у Новом Саду Позоришни плакат за `Смрт Стефана Дечанског` 1841. Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Пошто је његов отац био Грк, и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа”) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. То дело је иначе било посвећено његовом пријатељу епископу вршачком Стефану Поповићу, који настрадао у мађарској буни.[10] Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији. Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте. Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност” или „Светислав и Милева”, „Милош Обилић” и „Наход Симеон”. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског”, „Владислав”, „Скендербег”, „Лахан” (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци”, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада. Фигурина Јована Стерије Поповића, рад Милице Рибникар. Музејска грађа Позоришног музеја Војводине Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа”, затим „Тврдица”, „Покондирена тиква” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена”, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба”, „Кир Јања”, „Родољупци” и „Београд некад и сад”. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Самјуела Ричардсона, писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав. Критички осврт Народно позориште „Јован Стерија Поповић - Вршац”. Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, а много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само историјска драма „Смрт Стефана Дечанског”. Насловна страна збирке песама Даворје (1854) Проглас поводом 100годишњице рођења и 50годишњице смрти (1906). У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика савремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале”). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао савремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854. изишла је његова збирка стихова „Даворје”. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје” штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. То је мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија о величини бола, страдања и смрти и непоправљивој беди људској. Роман без романа Роман без романа (први део написан 1832, објављен 1838. године, други део остао у рукопису), пародијски је роман Јована Стерије Поповића. Стерија је своје дело назвао шаљивим романом, а у предговору је истакао да је ово дело прво овог рода на српском језику. Примарна фабула пародира псеудоисторијске романе, посебно оне које је писао Милован Видаковић, те представља покушај да се напише српски Дон Кихот[11]. Међутим, Стерија проширује пародијски дијапазон дела на „читаву нашу тадашњу књижевну културу чију је основу представљало класично образовање“[11], обухвативши различите књижевне појаве, од инвокације половачету мајданског вина до травестије Аријадниног писма из Овидијевих Хероида“ или делова Енеиде.[12] Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија у потпуности разара романескну форму и Јован Деретић истиче да је Роман без романа „први доследно изведен антироман у српској књижевности“.[11] Споменик Споменик му је откривен у Вршцу 7. октобра 1934. Дародавац бисте је био Драгиша Брашован, међу говорницима су били Вељко Петровић, Бранислав Нушић и Раша Плаовић. Војислав Илић Млађи је прочитао песму а биле су присутне и друге високе личности.[13] Стеријино позорје Главни чланак: Стеријино позорје У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје”. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

PREDGOVOR Sa velikim entuzijazmom smo pristupili pokušaju da putem ove knjige približimo našim čitaocima spoj dve, na prvi pogled, udaljene teme: menadžment i kulturu. Menadžment shvaćen u najširem značenju kao upravljanje bilo kojim entitetom (sobom, porodicom, organizacijom, državom), nije samo tekovina civilizacije nego i uslov njenog daljeg opstanka. Jedan od centralnih problema na početku XXI veka je upravo problem kako da se opstane i izgradi željena budućnost u sve složenijem svetu koji se sve brže menja. Menadžment se u svom rudimentarnom obliku javlja još u drevnom Egiptu, Persiji, Kini, antičkoj Grčkoj, ali se tek poslednjih decenija konstituiše kao nauka po strogim kriterijumima metodologije nauka. Teorijski modeli upravljanja umetničkim institucijama i kulturnim ustanovama i njihova praktična primena mogu se smatrati još mladom disciplinom. To ne znači da se do sada pozorištima, muzejima i drugim organizacijama nije upravljalo. Naprotiv. Iz iskustava i istorije kako uspešnih, tako i neuspešnih institucija ove vrste možemo selekcionisati mnogo dragocenih elemenata za modernu teoriju menadžmenta za kulturu. Jedna od osnovnih postavki profesora dr Isaka Adižesa je upravo insistiranje na izgradnji specifičnog menadžmenta za kulturu umesto manje ili više neuspešnog presađivanja modela i principa upravljanja iz industrijskih ili poslovnih organizacija. Razvoj kulture je od životnog značaja za napredak bilo kog društva i zbog toga zavređuje najveću pažnju da se unutar kulturnih institucija i oko njih stvori sistem koji će ih podržavati. Kreativno haotično stvaranje, u kućama koje se bore za preživljavanje u oskudnim uslovima, treba da se pretvori u organizovan i stimulativan ambijent čija je osnovna svrha da svojim proizvodima i/ili uslugama uzdiže svest društva. Osnovna namera nam je bila da ponovo štampamo knjigu koja se u svom prvom izdanju (1996. godine), sticajem okolnosti, pojavila pre njenog prvog izdanja u SAD. Dakle, radilo se o svetskoj premijeri knjige jednog od najuglednijih teoretičara i konsultanata u oblasti menadžmenta današnjice. Sem toga, profesor Adižes je bio osnivač i rukovodilac prvog programa za menadžere u oblasti kulture, koji je 1969. godine počeo da se izvodi na University of California at Los Angeles (UCLA). Knjiga predstavlja skup eseja sa studijom slučaja nastalih u dužem vremenskom periodu koji nisu ništa izgubili na svojoj aktuelnosti. Esej - “Umetnost, društvo i administracija: uloga i obuka umetničkih administratora” je nastao u saradnji sa William McWhinneyem. Čitaoci koji se do sada nisu susreli sa Adižesovim učenjem, mogu da steknu uvid u konceptualne osnove njegovog pristupa menadžmentu u Prilogu - u kratkom eseju “Osnovni principi upravljanja”. Knjiga je namenjena svima koji rade u sferi kulture, koji imaju upliv u kulturna zbivanja i koji žele da svoja menadžerska znanja prošire i sa ovom oblašću. Ona predstavlja pokušaj davanja preliminarnog odgovora na pitanja sa kojima se susreću upravnici i direktori kulturnih ustanova, oni koji u njima rade ili su sa njima povezani. Ova oblast je još uvek u povoju i tek se očekuju sveobuhvatna, sistematska istraživanja pre nego što se saznanja u ovom području proglase za “definitivna” (ako je to uopšte ikada moguće ostvariti). Smatrali smo da je za naše prilike interesantnije objaviti knjigu u skraćenom obimu bez poglavlja koja sadrže sofisticirane analize bilansa stanja i bilansa uspeha umetničkih kuća i naučna razmatranja pojmova i koncepcija upravljanja izlagana u visokoakademskom stilu. Takođe je izostavljen veći broj tabela koje precizno prikazuju finansijske pokazatelje poslovanja, kao i niz detalja koji su prisutni u studijama slučajeva poslovnih organizacija. Cilj nam je bio da popularišemo ovu oblast, a ne da čitaoca zamaramo prevelikom detaljnošću. Prevashodno smo želeli da ponudimo našoj javnosti knjigu koja će popuniti deo praznine u ovoj oblasti i koja ce nadahnjujuće delovati na njene čitaoce. Interesovanje za prethodna izdanja koja su rasprodata i komentari koji su usledili pokazali su da je naša javnost dobro prihvatila ovu knjigu i da su zahtevi za još jednim izdanjem opravdani. Shvatajuci da ova publikacija ne daje odgovore na sva pitanja i probleme koji se javljaju u menadžmentu za kulturu, nadamo se da će ona inspirativno delovati na mnoge menadžere koji kreiraju sopstvena rešenja u toj oblasti. SADRŽAJ Predgovor 7 Predgovor novom izdanju 11 Uloga umetnosti u postindustrijskom društvu 15 Potreba društva za umetničkim institucijama 17 Umetnost i glavne karakteristike postindustrijskog društva 20 Politika društva prema umetnosti 25 Lepe umetnosti protiv komercijalizovane umetnosti 25 Neke od prepreka lepim umetnostima 27 Koliko košta jedan umetnik? 29 Teleološke razlike 32 Tehnološke razlike 36 Zaključci 40 Post scriptum 42 Administriranje za umetnost 45 Uloga upravnog odbora 48 Položaj i uloga umetničkih administratora 49 Obrasci upravljanja 50 Uloga upravnog odbora u scenskim umetnostima: Menadžerska analiza 55 Željena funkcija upravnih odbora 60 Organizovanje upravnog odbora 65 Sprovođenje odluka 69 Odgovornosti upravnog odbora 72 Razmišljanje o budućnosti upravnog odbora u scenskim umetnostima 73 Umetnost, društvo i administracija: uloga i obuka umetničkih administratora 75 Klima i misija umetničkih institucija 78 Karakteristika umetnosti kao “robe” 80 Upravljanje umetnošću 81 Organizaciona klima 82 Zona manevrisanja umetničkog administratora 84 Domeni formalnog autoriteta umetničkih administratora 85 Željene karakteristike umetničkog administratora 86 Obuka umetničkog administratora 87 Unutrašnji poslovi 88 Odnosi sa okruženjem 89 Zaključci 89 Post scriptum 91 Seattle opera - primer izgrađivanja politike menadžmenta za umetnost 95 Produkcija - internacionalna i nacionalna opera 101 Izbor repertoara za sezonu 103 Kriterijum za selekciju repertoara 103 Prezentacija i reakcije kritike 105 Organizacija 109 Organizaciona filozofija 114 Pomoć volontera 116 Izbor volontera 116 Aktivnosti volontera 118 Druge aktivnosti 119 Problemi sa parkiranjem 119 Prodaja karata 120 Cene karata 120 Prikupljanje novca 121 Planovi o budućoj ekspanziji 121 Finansije 124 Prilog: Osnovni principi upravljanja 127 Šta znači upravljati 129 Predviđanje kvaliteta odluka 133 Nesaglasnost uloga 135 Niko nije savršen menadžer 138 Konflikti su neizbežni i suštinski važni za dobro upravljanje 141 Efikasnost sprovođenja odluka 143 Kako da predvidimo uspeh organizacije 145 Primena na ličnom nivou 147 Primena na nivou porodice 148 Primena na nivou kompanije 148 Primena na nivou društva 149 Zaključci 149 Bibliografija 153 O autoru 155 Adizes Southeast Europe 157 Naslov: Menadžment za kulturu Izdavač: Asee (Adizes) Strana: 132 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 14,0 x 20,0 cm Godina izdanja: 2006 ISBN: 978-86-7668-066-5

Odlično očuvano! Autor - osoba Platon Naslov Platon : izabrana dela. Knj. 1, Gozba ili O ljubavi / s grčkog preveo, predgovor i objašnjenja dodao Miloš Đurić Ostali naslovi Gozba O ljubavi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [b. g.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis LXXXI, 193 str., [1] list sa slikom Platona ; 20 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš Zbirka Biblioteka stranih pisaca Napomene Ljubav i lepota u Platona: str. XI-LXXXI Napomene i objašnjenja: str. 111-193. Predmetne odrednice Platon, 427-347 pre n. e. -- `Gozba` Ljubav (filozofija) MG86 Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG86

Koliko juče, zvanični diskurs je vrline demokratije suprotstavljao strahotama totalitarizma, dok su revolucionari odbacivali njen privid u ime stvarne demokratije koja će tek doći. Ta vremena su prošla. Dok neke države danas izvoze demokratiju silom oružja, naša inteligencija ne prestaje da u svim aspektima javnog i privatnog života otkriva zloslutne simptome „demokratskog individualizma“ i kobne učinke „egalitarizma“ kojima se ruše kolektivne vrednosti i utire put novom totalitarizmu, a ljudski rod vodi u propast. Da bi se pravilno razumela ta ideološka mutacija, nije dovoljno pripisati je učincima aktuelne svetske plutokratije. Trebalo bi se vratiti onoj prvoj sablazni kakvu je svojevremeno predstavljala „vladavina naroda“ i shvatiti složene veze između demokratije, politike, republike i predstavničkog sistema. Samo tako će nam biti moguće da, iza dojučerašnje mlake ljubavi i današnje slepe mržnje, otkrijemo uvek novu i uvek ugroženu subverzivnu moć ideje demokratije. Prevod: Miodrag Marković Broj strana: 116 RASPRODATO GENERO, Broj 18 Izdavačka kuća Karp os iz Loznice izdala je 2013. godine prevod knjige Žaka Ransijera (Jacques Rancière), Mržnja prema demokratiji. Iako po obimu mala, ova knjiga daje istančane uvide u paradokse zapadnih predstavničkih demokratskih sistema (koji, po autoru, izneveravaju samu suštinu izvorne demokratije) a nudi i autorovo specifično tumačenje kritike demokratije od Platona do Bodrijara (Jean Baudrillard). Svojim radikalnim čitanjem onoga što je arche demokratije u njenom originalnom vidu, Ransijer želi da skrene pažnju na moderna izvitoperenja suštine demokratije, te kako i zašto moderna republikanska uređenja kooptiraju demokratski revolucionarni potencijal zarad održavanja status quoa hijerarhijskog poretka. Ovom interpretacijom autor želi da otvori nove mogućnosti radikalnog demokratskog delovanja danas i podseti na zaboravljenu suštinu onoga što vladavina naroda jeste. Autor najpre naglašava da mržnja prema demokratiji, definisanoj kao nesputana vladavina individualnih želja jednakih, nije izum 21. veka. Naime, bes koji sama ideja demokratije izaziva star je koliko i ona sama. Još su grčki mislioci (među kojima i Platon) videli demokratiju kao raspad svakog legitimnog poretka – sinonim za užas stasisa nasuprot kosmosu i harmoniji pastirske vladavine. Ransijer uočava da sličnu sablazan demokratija i danas pobuđuje kod onih koji izvlače principe vladavine iz bilo koje vrste supstancijalnog metafizičkog temelja. Autor uočava dve suprotstavljene vrste kritike demokratije, pri čemu naglašava da se obe mire sa postojanjem same pojave pokušavajući da joj ograniče domet. S jedne strane, u ustavu Sjedinjenih Američkih Država napravljena je specifična nagodba sa demokratijom ne dozvoljavajući nesputanoj vladavini naroda da ugrozi dve osnovne svetinje američkog društva – vladavinu najboljih i privatnu svojinu. Nasuprot ovom lukavstvu sistema, nameće se Marksova kritika demokratije, koja u demokratskim „slobodama” vidi zapravo buržoarski interes koji treba raskrinkati zarad „prave” i „autentične” slobode u njenoj punoj neposrednosti. Međutim, Ransijer pronicljivo zaključuje da današnja, „nova” mržnja prema demokratiji ima drugačiji tonalitet – savremeni kritičari demokratije ne lamentiraju nad njenim suštinskim nedostatkom, već potenciraju da u neumerenosti konzumiranja, indiferentnosti prema seksualnim slobodama, krizi civilizacije i moralnih vrednosti, metastazi napretka tehničke civilizacije, demokratije danas upravo ima previše. Takav diskurs dospeva do vlastitih paradoksalnih konsekvenci – današnji kritičari demokratije ne upiru prstom u samo delovanje institucija već u ponašanje naroda: njihova glavna meta jeste sam demokratski subjekt, opisan kao nezajažljivi konzument zadojen idejom o jednakosti. Ransijer stoga izvodi kritiku kritike demokratije potencirajući elitistički dvostruki moral savremenih intelektualaca koji kritikuju demokratiju – za današnje mrzitelje demokratije ona je loša ukoliko pod idejom univerzalne jednakosti dopusti da bude iskvarena društvom u kome su svi/e pojedinci/pojedinke jednaki. Sa druge strane, isti intelektualci spremni su da iz vlastite uljuljkanosti u demokratske tekovine slobode govora stanu na odbrambene bedeme demokratske civilizacije onda kada su ti bedemi ugroženi. Dakle, za elitističku kritiku demokratije, ona je dobra ako i samo ako omogućava prostor za one odabrane koji će stati u odbranu demokratskih vrednosti. Upravo ovakve demokratske antidemokrate autor želi da raskrinka pozivajući se na izvornu teoriju i praksu demokratije u njenim celovitim filozofskim premisama. Naime, kako i sam autor naglašava, demokratija nije sladunjava utopija samostalne vladavine naroda, već je upravo ono što i budi zazor ‒ demokratija jeste haos suprotstavljenih želja koje žude za zadovoljenjem. Samim tim, takav polilog političkih individualnih zahteva vodi ka rušenju monolitnog autoriteta, uvećanju prohteva i odbijanju prinošenja žrtve na zajednički oltar održanja hijerarhije. Demokratska vladavina ekscesa jeste ono što plaši mrzitelje demokratije. Ransijer ne ocrtava idiličnu atmosferu fantazma o univerzalnoj jednakosti nasuprot kojoj stoje totalitarni diskursi: on želi da izvuče radikalne mogućnosti demokratije upravo iz onoga što ona izvorno jeste: anarhično načelo neumerenosti, haotičnost potreba koje teže za zadovoljenjem unutar vladavine koja počiva na odsustvu svakog temelja vladanja. Dakle, moderna „demokratska” uređenja nalaze da je njihov glavni neprijatelj demokratija sama, te su morala proći kroz sistemski proces potiskivanja i anesteziranja radikalnog anarhičnog viška sadržanog u izvornoj ideji demokratije. Kroz potiskivanje rušilačkog demokratskog impulsa, savremena republikanska uređenja, bazirana na predstavničkom sistemu, uspela su da osiguraju „vladavinu poretka”, koja zapravo nije ništa drugo do rekonstituisanje simboličkog sistema vladavine nejednakih. Iako se ne oslanja eksplicitno na Lakana (Jacques Lacan), ovom tezom Ransijer u stvari opisuje lakanovsku shemu konstituisanja simboličkog preko potiskivanja Realnog – simbolički poredak jeste poredak hijerarhija i zabrana koji, da bi se održao kao „stvaran”, mora da potisne Realno koje preti da ga uništi na isti način na koji anarhičnost demokratskog egalitarizma preti da ugrozi oligarhijski poredak vladavine manjine nad većinom. Kako i sam autor navodi, sve „demokratske” države upravo su oligarhijske, a sama ideja jednakosti nije nikakva fikcija – ona jeste ono što je preteće Realno demokratije i toga su vladari uvek grozničavo svesni i toga se zapravo i plaše. Zato su državna uređenja morala pribeći različitim tipovima lukavstva kako bi kamuflirala činjenicu da njihova vladavina nije zasnovana ni na kakvim metafizičkim temeljima (poput plemenitog porekla ili božanskih prerogativa), već da na njihovom mestu uvek može biti bilo ko drugi, izabran slučajem, tj. žrebom, što i jeste bila antička demokratska praksa. Ovo je ujedno i najsmeliji argument Ransijerove knjige – ideja o predstavničkim sistemima jeste podvala savremenih oligarhija, koja je imala za cilj da potisne ono što je arche demokratije kao takve: temelji demokratske vladavine počivaju na odsustvu svakog temelja i ne postoji dovoljan razlog zbog kojeg je neko podobniji da vlada nasuprot onima koji su podobniji da se njima vlada. U tome je uzrok najintenzivnijeg nespokojstva „demokratskih” vladara – užasavajuće saznanje da je njihova vladarska superiornost lažna, da leži na odsustvu superiornosti, jer suština demokratije podrazumeva rušenje supstancijalne utemeljenosti vladarskih prerogativa. Savremenim oligarhijskim sistemima postavljen je izazov – kako ustoličiti oblik vladavine koji i sam počiva na vlastitoj neustoličenosti, kako održati odnos vladara i podanika i očuvati kontinuitet vlasti unutar demokratske politike koja je usmrtila ideju vladara kao božanskog pastira, odabranog da vlada svojim stadom? Današnji oligarhijski sistemi razrešili su tu nelagodu kroz ideju predstavničke demokratije. Mi smo danas navedeni da mislimo da je „prirodno” i samorazumljivo da pojedinca/pojedinku preporučuje za vlast sama njegova želja da vlada. Na „demokratskim” izborima opredeljujemo se za vlastite predstavnike/predstavnice u vlasti koji crpe svoj legitimitet u ideji da su delegirani/e od strane naroda, pozvani/e da odlučuju o onome što je zajedničko dobro. Praksa žreba u Atini 5. veka pre n. e. upravo je bila predohrana od takve opasnosti – najpravednija opcija bila bi prepustiti vlast samom slučaju. Na taj način Atinjani su negovali izvornu ideju vladavine jednakih: boginja Slučaja jeste ta koja će zaštiti društvo od nasrtaja lažno kompetentnih koji se predstavljaju kao da su upravo oni podobni za vlast. Ransijer hrabro stoji iza teze da ideja slučajnog odabira vladara kockom nije iracionalni kuriozitet iz istorije političkih uređenja, već da ta praksa otelovljuje suštinu politike u njenom nepatvorenom vidu: politika nastaje tamo gde su načela vladavine radikalno desakralizovana i gde vladar nije više božanski izaslanik niti nadljudsko biće koga na presto preporučuje poreklo – užas demokratske vladavine upravo leži u činjenici da vladar može biti bilo ko. Kroz istoriju razvoja demokratskih društava učinjeni su veliki napori da se zamaskira ova stožerna ideja demokratije, a danas smo sasvim lako uvereni da je neposredna demokratija bila ostvarljiva samo u malim organski povezanim grčkim polisima, dok današnja glomazna društva moraju iz praktičnih razloga pribeći blagodetima predstavničkih parlamentarnih demokratija. Ključni označitelj koji drži ceo metanarativ o nužnosti i održivosti predstavničke demokratije jeste „legitimitet”. „Narodni suverenitet” i „vladavina prava” kreiraju sistem u kom se zakoni nameću kao zakoni (jer su proizvod „legitimnih” institucija koje su „odabrane od strane naroda”) te je njihovo postojanje po definiciji dobro, jer otelotvoruje samu opštost zajednice. Takav manevar Ransijer vidi kao ultimativno lukavstvo oligarhije – ono je omogućilo kontinuitet održanja odnosa nejednakosti pod implicitnim konsenzusom o pseudouniverzalnoj jednakosti. Zapravo, zalog nisu demokratske tekovine, već uvećavanje bogatstva vladara ad infinitum. Na tom mestu Ransijer najeksplicitnije povezuje republikanska uređenja i kapitalističku tržišnu logiku. Nisu praktične okolnosti dovele do izuma predstavničkog sistema, već su oligarhijske ambicije potisnule izvornu snagu demokratske anarhičnosti ne bi li održale vlast manjine nad „razularenom” većinom. „Demokratsko društvo” danas postalo je prazan označitelj koji služi da podupre temelje oligarhije: istorija predstavničkih republikanskih sistema zapravo je istorija vladajućih elita, baziranih na staležu, moći i imovini, suštoj suprotnosti demokratiji. Kako i sam autor navodi, danas je predstavnička demokratija pleonazam, ali naime je oksimoron – predstavnička demokratija zapravo je prerušena oligarhija, koja konzervira staru ideju prirodne i samorazumljive elite. Nakon što je locirao glavnu neuralgičnu tačku savremenih „demokratija”, Ransijer ide dalje u raskrinkavanju oligarhijskih mehanizama koji održavaju status quo odnosa nejednakosti. Na prvom mestu tu je binarna opozicija javnog i privatnog, gde privatno podrazumeva sferu neograničene slobode da čovek bude ono što „jeste”, nasuprot sferi javnog u kome vladavina prava i institucionalnih zakona tobož čuva javnu sferu od opasnih ličnih interesa egocentričnih pojedinaca. Idejom legitimnih demokratskih izbora na kojima narod opunomoćuje svoje vladare da donose odluke umesto njih, predstavnička demokratija je konstruisala javnu sferu kao rejon u kome vladavina zakona onemogućava nesputano divljanje individualnih težnji vladara. Za autora Mržnje prema demokratiji to je samo opsena iza koje se krije svet delovanja izrazitih ličnih interesa i monopola institucija. Logika oligarhije jeste vezivna nit između sfera javnog i privatnog, jer takva podela nema nikakve veze sa demokratskim načelom anarhičnog ekscesa. Demokratija upravo stremi ka tome da se jednakost u javnoj sferi proširi i na druge oblasti čovekovog života (pogotovu na one oblasti zahvaćene kapitalističkom libidalnom ekonomijom koja diktira imperativ neumoljivog bogaćenja) a s druge strane stremi tome da ne getoizira ličnu sferu, već da je upravo predstavi kao svačiju. Ovo ransijerovsko čitanje feminističke parole lično je političko proteže se i na kritiku koncepta dvojstva čoveka i građanina. Ova dva identiteta podudarna su sa podeljenim sferama privatnog i javnog (gde „čovek” pripada privatnom, a „građanin” javnom životu). Iako se često kroz svoju knjigu oslanja na političku filozofiju Hane Arent (Hannah Arendt), mesto kritike binarne podele identiteta „čoveka” i „građanina” jeste jedno od najinspirativnijih mesta Ransijerove argumentacije. Za Hanu Arent, vita activa unutar zajednice politički podrazumeva bivstvovanje u samo jednom od ova dva identiteta. Međutim, Ransijer pobija argument o nepremostivosti ove dve sfere glasovitom Deklaracijom o pravima žene i građanke, Olimp de Guž (Olympe de Gouges), navodeći verovatno najcitiranije mesto u kome autorka hrabro poentira da ako žena ima prava da se popne na gubilište, mora imati i prava da stane za govornicu. Za Ransijera ovo predstavlja sjajan primer destabilizacije podele na privatno i javno, na goli život i političko postojanje. U njegovom čitanju Deklaracije o pravima žene i građanke, Olimp de Guž uzdrmala je podelu na privatno i javno, partikularno i univerzalno, potencirajući da su ženama uskraćena građanska prava upravo u ime te podele. Ona je jasno pokazala da je ta podela lažna dilema i da upravo goli život može imati politička svojstva. Za Hanu Arent ljudska prava jesu paradoksalna neodrživa kovanica, jer se odnose na prava golog čoveka, izopštenog iz zajednice, a jedino život u zajednici može jemčiti građanska prava. Olimp de Guž to pobija i nudi treću mogućnost: imati prava koja nemaš i nemati prava koja imaš. Problematizujući isključivost podele na privatno i javno, Olimp de Guž svojim čuvenim govorom upućuje na klizni razmak između ta dva pola, gde se politički subjekt formira upravo u oblasti razmaka između polova. Demokratski identitet, politički aktivan subjekt konstruiše se u anarhičnom otklonu između identiteta čoveka i građanina. Politički subjekt nije nikakav neodređeni subjekt ustava ili povelja o ljudskim pravima niti je privatni čovek od krvi i mesa. To su za autora izmišljotine predstavničkih demokratija koje se time služe da amputiraju mogućnost prave političke akcije. Radnik kao politički subjekt jeste osoba koja se opire da ga svrstaju u sferu privatnog, jer je to logika dominacije koja teži da getoizira njegovu političku aktivnost. Olimp de Guž je shvatila da čak i goli život žene na gubilištu jeste politički upotrebljiv. Time ona i njene saborkinje ukazuju na suštinu podvajanja kao osnove za politiku. Politička akcija ne podrazumeva stupanje u nekakvu javnu sferu osmišljenu kao univerzalni princip nasuprot ličnoj slobodi individue – ona upravo potencira podvajanje, identitetske međuprostore i rekonfiguraciju deobe javno–privatno. Takvo zamućivanje homogenih prostora jeste još jedna odlika neumerenosti demokratije – u tome leži njen zastrašujući ekscesni potencijal. Nezasitost demokratije ne ocrtava se u umnožavanju konzumerističkih prohteva (zbog čega Ransijer misli da kritika konzumerizma zapravo kuca na pogrešna vrata tražeći problem), već je to neumerenost u stalnom destabilizovanju granica. Simboličkom poretku parlamentarnog sistema potrebna je homogenost kako bi konsolidovala vlastite premise na kojima počiva – demokratija u tom kontekstu puca kao razorno i preti da se osvetnički vrati poput potisnute traume Realnog. Pod idejom „legitimiteta” i „zajedničkog dobra” republika je zapravo konzervativna restauracija status quoa, samo fleksibilnije tkivo koje je zamenilo stara načela monarhije i religije. Republika se razotkriva kao zamisao ostvarena putem sistemske organizacije institucija zakona i običaja koje sinhronizovano deluju kako bi stvorila pristojne građane koji će učestvovati u homogenosti hijerarhijskog poretka. Oslanjajući se na Altiserovu (Louis Althusser) teoriju o državnim aparatima i Burdijeovu (Pierre Bourdieu) kritiku školstva, Ransijer na prvom mestu vidi institucije školstva kao mesta proizvodnje monohromatskih identiteta. Škola i kurikulumi i sami održavaju odnose nejednakosti jer je sama raspodela znanja zapravo raspodela društvenih moći. U tom smislu, autor kritikuje savremenu tehnokratiju koja, proizvodeći sloj prosvećenih elita, zapravo savršeno podupire oligarhiju u kojoj su udružene društvena moć naučne kompetencije i moć bogatstva. Nauka i metastaza tehnološke civilizacije savršeno korespondiraju sa libidalnom ekonomijom, jer obe počinju od „samorazumljivih” premisa da je tržište realno, da su makroekonomski odnosi teleološki vrhunac kretanja svetskog političkog duha, te da su protivnici i oni skeptični, na tom putu ili nedovoljno obrazovani ili da nemaju vere. Ova vrsta te(le)ološkog razmišljanja savršeno je u skladu s dominacijom ekonomije nad stvarnošću, jer nam predočava svet tržišne logike kao neumitnu stvarnost kojoj bi svi trebalo da težimo verujući da je upravo to u našem interesu. Dovitljivost ovog metanarativa, po Ransijeru, leži u tome što se liberalni laisser-faire kapitalizma prikazuje kao dinamika oslobođena svake ideologije. Na taj način neguje se stari narativ o razlici između totalitarnih kolektivnih ideologija (pod kojima liberalni zapadni diskurs podrazumeva komunizam i fašizam) i liberalnih demokratskih sistema koji počivaju na pojedinačnoj odgovornosti individue. Za Ransijera, ova „spontanost” liberalnog diskursa zapravo zabašuruje staru oligarhijsku želju da se otarasi naroda i politike same, time što će se izmestiti u nigdinu neograničene cirkulacije kapitala gde imanentna logika tržišta određuje meru odnosa. Republikanski sistemi privileguju ovaj oblik vladavine suprotstavljajući ga patronizujućim socijalističkim „Državama hraniteljkama” i time ukidaju vitalne nedržavne institucije kolektivne brige i građanske solidarnosti. Ono što zapadne demokratije prokazuju kao totalitarizam zapravo je njihov način da zamaskiraju vlastite totalitarne pretenzije. Mržnja prema demokratiji nudi beskompromisnu i jasnu argumentaciju – autor cilja na srž problema želeći da ocrta filozofski okvir demokratije i reperkusije tog okvira u praktičnoj stvarnosti. Na taj način, ova knjiga nije samo filozofska spekulacija o mogućim državnim uređenjima, već predstavlja lucidnu hermeneutiku političke stvarnosti u kojoj svi živimo. Ono što nama, kao čitateljkama i čitaocima sa ovih područja ova knjiga nudi kao specifičan izazov jeste da se i sami suočimo sa oblicima vlasti i ideologijama koje su se nataložile u našem političkom nesvesnom. Posebna vrednost Ransijerove knjige jeste što ukazuje na mogućnost novog, svežijeg povratka suštini demokratskih načela, gde bismo bili u stanju da nanovo otkrijemo radikalne potencijale demokratije ne odustajući od njenog izvornog značenja. Kako i sam autor kaže, „demokratija nije utemeljena ni na kakvoj prirodi stvari, niti za nju garantuje ijedna od institucionalnih formi. Nju ne podržava nijedna istorijska nužnost, niti se ona na njih poziva. Ona se može pouzdati u postojanost vlastitih dela. To je nešto što lako može izazvati strah, pa time i mržnju kod onih koji su navikli da druge uče kako valja misliti. Ali, kod onih koji znaju da sa drugima razmenjuju plodove ravnomerno raspoređene sposobnosti rasuđivanja, tako nešto može podstaći hrabrost, pa time i dati osnova za radovanje” (116). Naslov: Mržnja prema demokratiji, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 116 (cb) Strana u boji: 21 Povez: meki Pismo: latinica Format: cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-070-9

Autor - osoba Platon Naslov Fedar ili O lepoti / Platon ; [preveo Miloš N. Đurić] Ostali naslovi Fedar O lepoti Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 1996 (Beograd : T & G) Fizički opis 93 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N. Zbirka Sto klasika Narodne knjige ; knj. 9 Napomene Beleška o delu na koricama. Stanje: prvih nekoliko stranica mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati. Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG99