OČUVANA,POSBENO UNUTRAŠNJOST.ODLIČNA Koplston filozofiju `Grčke i Rima` deli u pet delova: Presokratska filozofija, Sokratski period, Platon, Aristotel i Poslearistotelovska filozofija. Pokret sofistike usmerava pažnju na mogućnost saznanja i unosi skepsu u sam čin čulnog opažanja. Etički i religiozni zakoni stavljaju se pod znak pitanja: nisu li to samo konvencije naroda? Cilj filozofije postaje podučavanje, a ne objektivna istina, dakle, veština življenja zauzima prvi plan. Filozofi su putujući učitelji (podučavaju gramatici, govorništvu, pesništvu...). Sofisti su stvorili uslove za pojavu Platona i njegov duh idealizma usmeren izgradnji državnika filozofa, naspram demagoga. Aristotel nasleđuje platonovu dijalektiku i religiozno poimanje duše. Ali, on svoje interesovanje usmerava empirijskoj nauci. Živi u vreme stvaranja velikih biblioteka i razvoja nauke u Atini. Poslearistotelovska filozofija, u vreme ukidanja državica gradova, stvara osnovu kosmopolitizmu i individualizmu. Nazire se grčko-rimska imperija. Filozofi se okreću opštim načelima etike i praktičnim pitanjima... Izdanje ovakvog pregleda istorije filozofije višestruko je korisno, kako znalcima i studentima, tako i ostalim čitaocima, i stoga se nadamo da će izdavač imati snage da upotpuni svoj izdavački poduhvat, prevođenjem, priređivanjem i štampanjem preostalih tomova. ISBN:86-13-00323-0 Godina izdanja: 1988 Jezik: Srpski Autor: Strani Autor Frederik: Koplston Biblioteka: Velika filozofska biblioteka Prevod dela: A History of Philosophy Vol. 1. Greece and Rome - Frederick Copleston Hrišćanska istorija filozofije Putevi traganja za istinom Frederik Koplston: `Istorija filozofije` - `Grčka i Rim`, predgovor i prevod Slobodan Žunjić, BIGZ, 1988.god. U `Velikoj filozofskoj biblioteci` posebnih izdanja pojavila se nedavno obimna `Istorija filozofije` F. Koplstona. Osim î toma, kod nas su prevedeni i objavljeni II, III, IV tom i `Ruska filozofija`. Pored niza istorija filozofske misli, Koplstonov prilaz je osoben po stavu i načinu obrade. Ovo je, po karakteru, hrišćanska istorija filozofije, po metodologiji i nivou obrade značajan pregled, ekonomičan i vrlo informativan. Značajniji filozofi obrađeni su skoro monografski. Građu čini koherentnom stav autora, neskriven odnos prema Večnoj istini - bespočetnom Biću, Bogu. Ovo gledište uslovljeno je i potrebom da se studentima teologije da kompletan pregled filozofske misli od jonskih mitsko-naučno-filozofskih predstava do savremene disperzije stavova i saznanja. Koplstonov lični stav je tomistički, Istina je pojmljiva prirodnim umom, Bog u sebi sadrži razloge svoga postojanja, a istorija filozofije obrazlaže puteve traganja za Istinom preko diskurzivnog uma. Teologizovano tumačenje pojava Koplstonov rad čini jedinstvenim, ali ga ne umanjuje, jer, ulazeći u pojmovnu strukturu iznutra, autor verno prenosi saznanja i učenja uklapajući ih u svoj sistem hrišćanina, jezuite, koji traga za apsolutom Istine, slobodom i dušom, kao i dobrom, što i jeste napor celokupne filozofske misli. Susret istočne i zapadne kulture Svaki filozofski sistem ima istorijsko polazište i shvatanje, filozof unosi u njega mnogo toga čime je određen kao pojava. To je razlog isticanja važnih biografskih činjenica filozofa. Psihološke osobine nisu presudne u formiranju filozofskog sistema, što je često pogrešno navodilo mnoge istoričare na jednostrane zaključke. Cilj istoričara je ovladavanje načelima filozofije i upućivanje čitalaca na originalna dela, kao i širenje ličnoga gledišta, čega se Koplston ne odriče. Njegov udžbenik je i polemički. On ukazuje na susret istočne i zapadne kulture kod jonskih filozofa, istovremeno insistirajući na njenoj originalnosti, bez obzira na uticaje Egipta, Vavilona i Indije. Za rimsku filozofiju nalazi da je zavisna od grčke, ali sa originalnim vrednostima (Seneka, Aurelije, Epiktet). Ma koliko da je indijska filozofija religiozna i iskazivana pretežno simbolima, ona time nije za odbacivanje. Ovo je stav koji Koplstona dovodi u spor sa Hegelom, iz koga izlazi pomirljivo, dajući za pravo svima da iz svoga vremena, dakle, istorijske uslovljenosti, tumače svoje i filozofske istine. Grčka filozofija lagano korača od Jonjana ka saznanju osnovanom više na nauci negoli na religiji i mitu, mada je neodvojiva od nje, kao i od umetničke istine. Taj iskorak u pravcu naučno zasnovane istine u krilu religija i mitova daje visoke umetničke rezultate, volja i moć su pokretači, uspeh je cilj, ali, iskorak čoveka preko `mere čoveka` sputavaju mitološka bića, bogovi i vrlina svih vrlina - mera. Platon će, u duhu religije, osuditi stav: `moć jeste pravo`. Dionisku neumerenost nadziru božanske moći, dok kosmogonija Jonjana (Talet, Anaksimandar, Anaksimen) oformljuje apstraktni materijalizam. To je mešavina naučnih i filozofskih stavova, dobra kao osnova iz koje izrasta `Pitagorovačko bratstvo`, zatim sledi `Heraklitov logos`, `Parmenidovo i Melisovo jedno`... Veština življenja Večna figura i zdrav razum : o Koplstonovoj Istoriji filozofije - Slobodan Žunjić-prevod Koplston - Istorija filozofije - Grcka i Rim Izdavac : BIGZ 1988, tvrdi povez, 570 strana

AUTOR: Frederik Koplston NASLOV: Istorija filozofije-grčka i Rim IZDAVAC: BIGZ GODINA: 1988. POVEZ: tvrd, poneka požutela `staračka pega` (vidljivo na fotografiji) (KB:168)

Knjiga je odlično očuvana. Mek povez, izdavač BIGZ, 645 stranica

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Istorija filozofije od antičke Grčke do savremenog doba Autor: Gunar Širbek, Nils Gilje Izdavač: Karpos Ćirilica, Tvrdr povez, 20cm 649 str. _____ „Pročitao sam Istoriju filozofije Širbeka i Giljea u prvom prevodu na nemački iz 1993. To je prevod 4. norveškog izdanja iz 1987. I samo te godine govore mnogo toga. Za dugotrajni uspeh ovog dela postoje dobri razlozi: ne znam za zanimljiviju i inovativniju istoriju zapadne filozofije. Sastavio ju je originalan um koji nikad ne piše u stilu pukog pregleda istorije ideja, već svaku od njih predstavlja kao proizvod međusobno povezanih procesa rešavanja problema.“ Jirgen Habermas Istorija filozofije Gunara Širbeka i Nilsa Giljea je obuhvatan pregled istorije filozofskih ideja i pravaca, od vremena presokratovaca do pred kraj XX veka. Pored temeljnog opisa svih najvažnijih filozofskih pokreta i učenja, autori rasvetljavaju i mnoge činioce koji su uticali na razvoj zapadne misli, poput prirodnih nauka ili političkih ideologija kao što su liberalizam, socijalizam i fašizam. Posebna vrednost ovog pregleda nije samo kompetentan opis nekog učenja ili postavke, nego njemu prethodi vešto osvetljavavanje problematike i pitanja na koje neki filozof u datom vremenu pokušava da dâ odgovor. Time što su dovoljno prostora posvetili kontekstualizaciji, autori uspevaju da, s izvesnom lakoćom, približe široj publici i takve mislioce kao što su Spinoza i Kant. Nema sumnje da je to jedan od razloga što je ova Istorija filozofije prevedena na 17 jezika i služi kao udžbenik na mnogim univerzitetima (engleski prevod se pojavio pod imenom A History of Western Thought (izd. Routledge, 20011), a ugledni nemački izdavač Suhrkamp objavio ju je po imenom Geschichte der Philosophie (19931). Valja istaći da u ovom istorijskom pregledu filozofske misli nisu zastupljeni samo filozofi stricto sensu, nego i, primera radi, najvažniji sociolozi (Dirkem, Veber itd.), ekonomski mislioci (od Adama Smita do Kejnsa), a postoje poglavlja o Frojdu i psihoanalizi, Darvinu, razvoju humanistike (Herder, Šlajermaher, Diltaj) ili istoriografije (Viko, Ranke). Jedno poglavlje je posvećeno i staroj kineskoj i indijskoj misli. I konačno, naročito težište u ovoj knjizi zauzima uspon prirodnih nauka i politička filozofija, što je odvaja od većine poznatih istorija filozofije.

ISTORIJA FILOZOFIJE - Grčka i Rim Frederik Koplston Izdavač: Dereta Žanr: Filozofija Istorija filozofije Frederika Koplstona, engleskog jezuitskog sveštenika i velikog erudite, jedanaestotomno je izdanje koje se bavi istorijom zapadne filozofije, od predsokratovaca pa sve do moderne misli XX veka. Poslednji tom predstavlja u stvari kolekciju eseja napisanih još 1956, a sakupljenih u jednu knjigu osamdesetih godina prošlog veka. Opšte je prihvaćeno da je Koplston više nego objektivno obrađivao sve teme i pravce, čak i one koje su najviše dolazile u koliziju s njegovim ličnim filozofskim i religijskim uverenjima. U prvom tomu, GrčkaiRim, Koplston sistematično i postupno upoznaje čitaoca s počecima filozofije, analizirajući začetke filozofske misli kod ranih jonskih filozofa, preko Pitagorinih sledbenika do atomista, sofista i Sokrata. Najveća pažnja posvećena je Aristotelovom i Platonovom učenju, nakon kojih sledi pregled teorija poslearistotelskog perioda; od stoika i epikurejaca do Plotina i novoplatonizma. Knjiga je NOVA ---------------------------- 10

Izdavač: BIGZ Velika filozofska biblioteka Tvrd povez sa zaštitnim omotom, strana 570, 23cm Očuvano, potpisano

BIGZ 1988. 571. strana u odličnom stanju

BIGZ 1991 569 strana : drugo redigovano izdanje očuvanost 5

Hans Joachim Störig Kleine Weltgeschichte der Philosophie „Mala svetska istorija filozofije“ Hansa Joahima Storiga upoznaje nas sa istorijom filozofije od njenih početaka do danas. Put vodi od drevne indijske i starokineske, kao i grčke filozofije preko srednjeg veka, renesanse i prosvetiteljstva do 20. veka. Sveobuhvatan i informativan rad decenijama se dokazao kao uvodni i dalji pregled – uspeh koji se ne samo zasniva na jasnoj i razumljivoj prezentaciji. Ovaj popularni uvod je dostupan ovde u novom izdanju koje je ažurirao i revidirao autor. 875 str. kao nova

BERTRAND RASEL ISTORIJA ZAPADNE FILOZOFIJE Prevod - Dušanka Obradović Izdavač - Kosmos, Beograd Godina - 1962 850 strana 24 cm Edicija - Karijatide filosofska biblioteka Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Predgovor pisca Uvod KNJIGA 1: ANTIČKA FILOZOFIJA 1. FILOZOFIJA PRE SOKRATA Pojava grčke civilizacije Miletska škola Pitagora Heraklit Parmenid Empedokle Atina i njen odnos prema kulturi Anaksagora Atomisti Protagora 2. SOKRAT, PLATON I ARISTOTEL Sokrat Uticaj Sparte Izvori Platonovih mišljenja Platonova utopija Teorija ideja Platonova teorija o besmrtnosti duše Platonova kosmogonija Saznanje i percepcija kod Platona Aristotelova metafizika Aristotelova etika Aristotelova politika Aristotelova logika Aristotelova fizika Rana grčka matematika i astronomija 3. ANTIČKA FILOZOFIJA POSLE ARISTOTELA Helenistički Svet Kinici i skeptici Epikurejci Stoicizam Rimsko carstvo i njegov odnos prema kulturi Plotin KNJIGA 2: KATOLIČKA FILOZOFIJA Uvod 1. CRKVENI OCI Religijski razvitak Jevreja Prva četiri veka hrišćanstva Tri crkvena učitelja Filozofija i teologija svetog Avgustina Peti i šesti vek Sveti Benedikt i Grgigorije Veliki 2. SHOLASTIČARI Papstvo u mračnom veku Jovan Skot Crkvena reforma u jedanaestom veku Muhamedanska kultura i filozofija Dvanaesti vek Trinaesti vek Sveti Toma Akvinski Franjevački sholastičari Opadanje papske moći KNJIGA 3: SAVREMENA FILOSOFIJA 1. OD RENESANSE DO HJUMA Opšte karakteristike Italijanska renesansa Makijaveli Erazmo i Mor Reformacija i kontrareformacija Razvitak nauke Fransis Bekon Hobsov Levijatan Dekart Spinoza Lajbnic Filozofski liberalizam Lokova teorija saznanja Lokova politička filozofija Lokov uticaj Berkli Hjum 2. OD RUSOA DO DANAS Romantičarski pokret Ruso Kant Filosofska strujanja u devetnaestom veku Hegel Bajron Šopenhauer Niče Utilitaristi Karl Marks Bergson Vilijam Džems Džon Djui Filozofija logičke analize Indeks Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bertrand Russell History of Western Philosophy Rasl Russel Rusel Rusell Rusel

Историја математике је свима јасна научна дисциплина. Зна се о чему се ради и на шта се односи. Спор би могао настати око тога да ли она спада у историјске или математичке дисциплине. Какав год став да неко заступа, био би у праву, јер се компетентно могу бранити обе позиције. Пракса је, међутим, пресудила у корист математике. Околност да се историјом математике баве математичари а не историчари сврстала је историју математике у математичке дисциплине. Што се филозофије математике тиче, питање је отворено чак и пред стручњацима за дисциплину. И то не само што се тиче класификације. Класификација чак није особито значајна, јер су се филозофијом математике, данас поготово, а и раније, бавили математичари и филозофи те је обе дисциплине с правом могу присвајати. То је и корисно будући да подстиче њен развој. Спор је у дефиницији у екстензионалном смислу, односно у обиму дисциплине. Најшире речено - тада се најмање греши, али се оставља велики простор за спорове - филозофија математике се бави филозофским питањима повезаним са природом математике и претпоставкама о њеном обиму и садржају. У књизи ће о томе бити много више речи, при чему се сама дефиниција неће променити али ће, надамо се, изложени материјал помоћи читаоцу да боље разуме предмет расправе. САДРЖАЈ ПРАИСТОРИЈА И ПРОТОИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ, 7 ПОЧИЊЕ ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ, 15 Математика Месопотамије, 15 Математика Египта, 21 МАТЕМАТИКА АНТИЧКЕ ГРЧКЕ, 25 Стари Грци, кратак преглед њихове историје и културе до класичног доба, 25 Настанак грчке математике и филозофије у архајском добу, 33 Први филозофи и математичари, 35 Грчка филозофија од Талеса до Сократа, 39 Грчка математика у позном архајском и класичном добу или предеуклидски период грчке математике, 56 Три ствараоца грчке класичне филозофије и кратак осврт на почетак грчког класичног доба, 73 ХЕЛЕНИЗАМ, 89 Збивања у грчком простору на преласку из четвртог у трећи век пре наше ере, 89 Еуклид и његови Елементи, 92 Архимед, 102 Постархимедовска хеленистичка математика, 107 Математичка астрономија и њен утицај на развој грчке хеленистичке математике, 111 Осврт на филозофију математике у античкој Грчкој, 121 Залазак грчке цивилизације и последице по математику, 129 ПОЈАВА ХРИШЋАНСТВА И ЕВРОПСКО МРАЧНО ДОБА, 131 Календар, проблеми које ствара и коначно утврђивање календара у хришћанској епохи, 135 АРАБЉАНСКА МАТЕМАТИКА, 142 РЕНЕСАНСА И МАТЕМАТИКА У ЊОЈ, 150 Решавање кубне једначине, 157 МАТЕМАТИКА 17. И 18. ВЕКА, 169 Један поглед уназад, 169 Математика се покреће да се више никада не заустави, 178 Картезијанство, 182 Проналазак калкулуса, 185 МАТЕМАТИКА 19. ВЕКА И НАСТАНАК НОВИХ МАТЕМАТИЧКИХ ДИСЦИПЛИНА, 201 Настанак нееуклидске геометрије, 207 САВРЕМЕНА МАТЕМАТИКА, 220 Заснивање математичке анализе, 221 Појава математичке логике, 230 Појава теорије скупова, 232 Аксиоматизација природних бројева, 237 Крај 19. века, стање у математици и формирање свести о потреби заснивања математике, 240 ЗАСНИВАЊЕ МАТЕМАТИКЕ, 244 Правци у заснивању математике, 256 НОВИЈА ФИЛОЗОФИЈА МАТЕМАТИКЕ, 270 Актуелна питања новије филозофије математике, 270 Осврт, 270 ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ МАТЕМАТИКЕ КОД СРБА ДО ПОЛОВИНЕ 20. ВЕКА, 277 Димитрије Нешић и његово доба, 284 Време сазревања, 288 Михаило Петровић Алас и доба зрелости, 291 Закључна размишљања, 301 Детаљни подаци о књизи Наслов: Преглед историје и филозофије математике Издавач: Завод за уџбенике Страна: 305 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 25 cm Година издања: 2002.

Istorija civilizacije 2 — Život Grčke: Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita / Vil Djurant Beograd 1996. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, 869 strana. Napomena: na predlistu trag flomastera; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije cvilizacije, je velika knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast. Doktor Djurant kazuje celu priču o Grčkoj, od doba ogromne kritske egejske imperije do iskorenja poslednjih ostataka grčke slobode, pregažene rimskom petom koja je neumoljivo marširala napred. Suvoparni detalji bitaka i opsada, vrludave državničke veštine tiranina i kralja, predočeni su čitaocu posredstvom gipke i snažne proze. Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke — isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Najbolji uvid u metod pisanja istorije doktora Duranta može se pronaći u sledećoj rečenici iz dela o Periklovom dobu: `Kada su Perikle, Aspazija, Fidija, Anaksagora i Sokrat prisustvovali izvođenju Euripidove drame u Dionizijevom pozorištu, Atina je vidljivo mogla da uoči zenit i jedinstvo života Grčke državničku veštinu, umetnost, nauku, filozofiju, književnost, religiju i moral, ne kao odvojene delove na stranicama hroničara već utkane u šaroliku tkaninu nacionalne istorije.” Poznata analogija između Atine i velikih savremenih demokratija je opširnije ispričana u Životnom putu Grčke. Mudri Perikle je morao da se suoči sa sličnom vrstom problema kao i mudri Frenklin Delano Ruzvelt 30-ih godina ovoga veka. Izgradnja Partenona bio je deo Periklovog programa javnih radova, njegovog ”New Deal”-a. Mnogi su živeli od socijalne pomoći, a administracija koja je baratala novcem za socijalnu pomoć nije bila bez svojih skandala. Dosetljivost prilikom oporezivanja i izbegavanja poreza bila je ista kao i danas. Klasni rat, ograničenje porodice, seksualne slobode i sukob između religije i nauke odigrali su svoju ulogu u jednoj civilizaciji koja u svemu, osim mašinama, nalikuje na našu sopstvenu. Životni put Grčke je prepun epigrama i jednog umnog i filozofski smatranog mišljenja. “ Nacija je rođena stoički, a umire epikurejski. “ ” Igre mladih su podjednako stare kao i gresi njihovih očeva. “ ”Ovaj istrajni napor da se mašta podredi razumu je dominantni kvalitet grčkog uma, čak i grčke poezije. Zbog toga je grčka književnost `moderna` ili bolje rečeno savremena; teško nam je da razumemo Dantea ili Miltona, ali Euripid i Tukidid su nam duševno bliski i pripadaju našem dobu. A to je zbog toga što, mada se mitovi mogu razlikovati, razum ostaje isti a životni put razuma čini od svojih ljubavnika braću, u svako doba i svugde.” Nalik na jednu veliku dramu Životni pug Grčke doživljava klimaks u petovekovnoj Atini a Vil Šurantova slika Periklovog grada je remek-delo sinteze, sažimajući važna mesta i večni značaj onoga što su mnogi smatrali najplodnijom epohom u istoriji. “ Mora se odati priznanje ne samo neizmernom učenju koje je ušlo u stvaranje ove knjige već i lakoći njegovog stila a posebno daru doktora Djuranta za sažet, epigramski iskaz. Ne postoji aspekt grčkog života koji nije razmotren, često veoma detaljno ... Ilustracije su odlične. Klifton Fedimen ”The New Yorker”

Istorija filozofije Frederika Koplstona, engleskog jezuitskog sveštenika i velikog erudite, jedanaestotomno je izdanje koje se bavi istorijom zapadne filozofije, od predsokratovaca pa sve do moderne misli XX veka. Poslednji tom predstavlja u stvari kolekciju eseja napisanih još 1956, a sakupljenih u jednu knjigu osamdesetih godina prošlog veka. Opšte je prihvaćeno da je Koplston više nego objektivno obrađivao sve teme i pravce, čak i one koje su najviše dolazile u koliziju s njegovim ličnim filozofskim i religijskim uverenjima. U prvom tomu, Gr č ka i Rim , Koplston sistematično i postupno upoznaje čitaoca s počecima filozofije, analizirajući začetke filozofske misli kod ranih jonskih filozofa, preko Pitagorinih sledbenika do atomista, sofista i Sokrata. Najveća pažnja posvećena je Aristotelovom i Platonovom učenju, nakon kojih sledi pregled teorija poslearistotelskog perioda; od stoika i epikurejaca do Plotina i novoplatonizma. Povez knjige : tvrd Strana : 600 Format knjige : 24 cm Pismo : latinica

Jako lepo očuvano Tvrd povez ISTORIJA HELENSKE KNJIŽEVNOSTI , dr Miloš Đurić , Zavod za udžbenike Beograd 1972 , Delo istaknutog heleniste o epskom pesništvu, aleksandrijskom i rimskom veku helenske književnosti. Besednici, filozofi, komediografi, tragičari ... Književna ostavština stare Helade, nepresušno je vrelo za pravo književno obrazovanje tvrd povez, format 18,5 x 25 cm zlatotisak, ćirilica, 791 strana ilustrovano Helenska književnost obuhvata književno stvaralaštvo koje započinje Homerovim epovima oko 8. veka p. n. e., a završava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku školu u antici. Helenska je književnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske književnosti, nego je izvršila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku književnost, kako u tematici tako i u oblikovanju gotovo svih književnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici – osam pre nove ere i pet nove ere – stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi Aleksandrovih naslednika – Aleksandrija, Antiohija i drugi – postali veća središta grčke civilizacije od starih grčkih polisa. Nastanak Homerovih epova, Ilijade i Odiseje[1], koji se stavlja oko 800. p. n. e., obično se uzima za početak helenske književnosti. Međutim, ti su epovi rezultat duge usmene tradicije. Pretpostavlja se da je doseljavanje starogrčkih plemena na Balkansko poluostrvo završeno oko 1000. p. n. e. i da je tada započelo njihovo naseljavanje po gradskim naseljima. KNjIŽEVNOST antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena U 7. i 6. v. p. n. e. dolazi do razvoja grčke lirike (Alkej, Sapfa, Anakreont, Pindar). U 5. i 4. veku p. n. e. razviće se tragedija. Najznačajniji predstavnici su Eshil, Sofokle i Euripid. Komedija se kao književna vrsta razvila nakon tragedije. Najznačajniji komediograf bio je Aristofan. Značajan doprinos svetskoj književnosti dale su i helenska filozofija (Platon, Aristotel), istoriografija (Herodot, Tukidid) i retorika (Isokrat, Demosten, Gorgija). Poraz u bici kod Heroneje 338. p. n. e. i gubitak političke samostalnosti helenskih-gradova država i njihovo potpadanje pod vlast Makedonije, vladavina i osvajanja Aleksandra Makedonskog (336 – 323. p. n. e.) označavaju početak središnjeg razdoblja antike, koje se najčešće naziva helenizam (termin istoričara G. Drojzena prema starogrčkom ελληνισμος – podražavanje helenskom načinu života; prihvatanje helenske civilizacije; korišćenje čistog grčkog jezika i stila). To je omogućilo širenje helenske kulture na prostoru od Sicilije do Indije, od Nubije do Bosfora i Skitije. Javljaju se nova kulturna središta, Aleksandrija u Egiptu, Pergam u Maloj Aziji. U velikim bibliotekama u Aleksandriji i Pergamu, pored sakupljanja i čuvanja rukopisa, započet je rad na onome što danas nazivamo filologijom i istorijom književnosti. U doba helenizma razvija se nova atička komedija (Menandar, Difil). Razvijaju se nove književne vrste. Posebno je popularna idila (Teokrit), kraća lirsko-epska pesma koja pruža idealizovanu sliku svakodnevnog života. Za kraj helenizma uzima se 30. p. n. e. kada je Rim zavladao Egiptom.

U dobrom stanju! Priredio: Zarko Dimic, Izdavač: Logos - Bačka Palanka, 2008. god. Tvrd povez, zlatotisk, 21,5 cm. 546 str. Kritičko izdanje Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegošev. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810-1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica

Kao nova knjiga Sima Milutinović Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj.[1] U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Bio je privatni učitelj Petra II Petrovića Njegoša. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[2] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[3][4] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[5] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[6]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva prosvete i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [7] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[8] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[9] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo[uredi | uredi izvor] Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[10] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[11] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica.[5]

1. Prethodan pojam istorije političkih i pravnih teorija 2. O značenju izraza `teorija 3. Predmet politike 4. Politika kao nauka i kao veština 5. odnos istorije političkih i pravnih teorija prema drugim srodnim naukama 6. Metod izučavanja istorije političkih i pravnih teorija 7. Zavisnost teorija od ekonomske osnove društva 8. Specifičan razvoj teorija 9. Zavisnost političkih i pravnih teorija od klasnog sastava društva 10. Glavnija književnost za proučavanje istorije političkih i pravnih teorija Plan izlaganja DEO I POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE ROBOVLASNIČKOG DOBA ()()sek 1: Opšta karakteristika robovlasničkih političkih i pravnih teorija 1. Opšti pogled na robovlasničke političke i pravne teorije 2. Ekonomska podloga antičkih teorija 3. Klasna podloga antičkih teorija 4. Politička podloga antičkih teorija - grad-država 5. Razvoj antičkih političkih i pravnih teorija Odsek II: Političke i pravne teorije: antičke: Grčke Glava I Opšti POGLED NA POLITIČKE i PRAVNE TEORIJE ANTIČKE GRČKE 1, Istorijski razvoj i značaj grčkih političkih i pravnih teorija 2. Ekonomska podloga grčkih teorija 3. Klasna podloga grčkih teorija 4. Politička podloga grčkih teorija Glava II PLATON 1. Platonovi prethodnici 2. Platonovo doba 3. Platonov život 4. Opšta karakteristika Platonove misli 5. Platonova Država POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE FEUDALIZMA Glava I OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - 7. Opšta karakteristika feudalnih političkih i pravnih teorija 8. Problem nastanka hrišćanstva 9. Propast Rima i širenje hrišćanstva 10. Uloga hrišćanstva 11. Razvoj hrišćanstva 12. Privreda i klasna struktura feudalnog društva 13. Politička struktura feudalizma 8. Razvoj feudalne političke i pravne teorije AVGUSTIN 1. Avgustinovo doba 2. Avgustinov život 3. Avgustinovo učenje Glava III OD AVGUSTINA DO TOME AKVINSKOG 11. Političke i pravne ideje u germanskim državmaa u doba feudalizma 12. Spor crkve i države oko prevlasti 3. DŽon od Salzberija Glava IV TOMA AKVINSKI 5. Doba Tome Akvinskog 6. Život i dela Tome Akvinskog - 7. Političko učenje Tome Akvinskog 8. Učenje o pravu Glava V POLITIČKE TEORIJE XIV I XV VEKA 14. Društveno-političke prilike ovog doba 15. Dante Aligijeri (1265-1321) 3. Viljem Okem (1270-1347) 13. Marsilije Padovanski (1278-1343) 14. nikola Kuzanac (1401-1464) 15. Demokratske ideje potlačenih masa DEO 111 POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE NOVOG VEKA Odsek I: Opšte karakteristike političkih i pravnih teorija novo veka 9. Opšti pogled 10. Ekonomski uslovi 11. Klasni uslovi 12. Politički uslovi 13. Ideološki uslovi 14. Tri faze razvoja političkih i pravnih teorija novog veka Odsek II: Političke i pravne teorije apsolutizma OPŠTI POGLED NA RAZVOJ POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA APSOLUTIZMA 5. Razvoj kapitalizma 6. Političke prilike doba apsolutizma 7. Razvoj političkih i pravnih apsolutizma MAKIJAVELI (1469-1527) 6. Makijavelijev život 7. Prilike u Italiji za vreme Makijavelija 8. Makijavelijeva dela 9. Razmatranja o prvih deset knjiza Tita Livija 5. Vladalac 6. Ocena Makijavelija 7. Stav prema Makijaveliju tokom istorije Glava V POLITIČKE TEORIJE REFORMACIJE 16. O reformaciji uopšte - 17. Reformacija u Nemačkoj 18. Martin Luter (1483-1546) 4. Toma Mincer (1490-1525) 5. Kalvin (1509-1564) Glava VI BODEN 16. Bodenovo doba 17. Bodenov život i dela 18. Republika 19. Bodenov značaj Glava VII TEORIJE O OGRANIČENJU VLADARSKE VLASTI 15. Opšti pogled na ove teorije 16. Teorije o ograničenju vladarske vlasti u Francuskoj 17. Teorija o ograničenju vladarske vlasti u Engleskoj i Škotskoj 18. Teorija narodne suverenosti u vezi s Holandskom revolucijom 19. Španske katoličke teorije o ograničenju vladarske vlasti 6. Toma Kampanela (1568-1639) Glava VIII PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) ================================================= Istorija politickih teorija , politicke ideologije ,Aristotel,Platon,Antička misao o politici,Srednjovekovna misao ,Renesansa ,Makijaveli,Rimska politička misao ,Reformacija, Kalvinizam ,Nice i postmodernizam ,,Ciceron,Polibije,Avgustin,Akvinski ,Mor, Makijaveli, Renesansa i politicka misao ,Protestantizam,Kalvinizam ,Luter ,Vestfalski poredak ,Apsolutizam,Tiranija,Demokratija,Republikanizam ,Monarhija,Monteksje,Boden.Suverenost, Podela vlasti ,Reformacija,kalvin ,sekularizam,liberalizam,francuska revolucija,američka revolucija, Tokvil ,Dzon Stjuart Mil, Utilitarizam ,Edmund Berk ,Konzervativizam,Socijalizam,Industrijsko društvo,Hegel,Romantizyam,Kant,fihte,nemacki idealizam,Niče ,Nacizam , monteskje,Medjunarodni odnosi ,politicke ideologije , političke teorije,Maks Veber ,političke nauke ,pozitivizam,politička filozofija ,Sokrat ,Dzon Rols ,Teorija pravde ,Nozik ,Volzer,Sandel ,Carls Tejlor ,Komunitarizam ,istorija politickih i pravnih teorija, istorija politickih ideja, savremene politicke teorije ,ljudska prava ,legitimitet ,hajek ,Hjum ,Hajdeger,Kant korporativizam,fasizam,nacizam,neoliberalizam,nova desnica ,levica,socijaldemokratija, drzava blagosatanja,adams mit , sloboda ,Klasična i moderna ideja slobode, Prava čoveka, Granice državne vlasti, Sloboda versus vlasti, Plodnost konflikta, Antičke i moderne ideje demokratije, Liberalizam i demokratija, Individualizam i organicizam, Liberali i demokrati u XIX veku, Tiranija većine, Prestavnička demokratija Dzon Lok ,Ruso ,Tokvil ,Medison ,Aristotel, Polis ,Platon , Sumpeter , Dal Robert ,Dzon Stjuart Mil , Federalisticki spisi , Bentam,Utilitarizam ,Republikanizam ,makijaveli

Mek povez 628 strana Radomir Lukić SADRŽAJ PREDGOVOR POJAM ISTORIJE POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA 1. Prethodan pojam istorije političkih i pravnih teorija 2. O značenju izraza `teorija 3. Predmet politike 4. Politika kao nauka i kao veština 5. odnos istorije političkih i pravnih teorija prema drugim srodnim naukama 6. Metod izučavanja istorije političkih i pravnih teorija 7. Zavisnost teorija od ekonomske osnove društva 8. Specifičan razvoj teorija 9. Zavisnost političkih i pravnih teorija od klasnog sastava društva 10. Glavnija književnost za proučavanje istorije političkih i pravnih teorija Plan izlaganja DEO I POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE ROBOVLASNIČKOG DOBA ()()sek 1: Opšta karakteristika robovlasničkih političkih i pravnih teorija 1. Opšti pogled na robovlasničke političke i pravne teorije 2. Ekonomska podloga antičkih teorija 3. Klasna podloga antičkih teorija 4. Politička podloga antičkih teorija - grad-država 5. Razvoj antičkih političkih i pravnih teorija Odsek II: Političke i pravne teorije: antičke: Grčke Glava I Opšti POGLED NA POLITIČKE i PRAVNE TEORIJE ANTIČKE GRČKE 1, Istorijski razvoj i značaj grčkih političkih i pravnih teorija 2. Ekonomska podloga grčkih teorija 3. Klasna podloga grčkih teorija 4. Politička podloga grčkih teorija Glava II PLATON 1. Platonovi prethodnici 2. Platonovo doba 3. Platonov život 4. Opšta karakteristika Platonove misli 5. Platonova Država POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE FEUDALIZMA Glava I OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - OPŠTI POGLED NA RAZVOJ HRIŠĆANSTVA I NJEGOVE POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE - 7. Opšta karakteristika feudalnih političkih i pravnih teorija 8. Problem nastanka hrišćanstva 9. Propast Rima i širenje hrišćanstva 10. Uloga hrišćanstva 11. Razvoj hrišćanstva 12. Privreda i klasna struktura feudalnog društva 13. Politička struktura feudalizma 8. Razvoj feudalne političke i pravne teorije AVGUSTIN 1. Avgustinovo doba 2. Avgustinov život 3. Avgustinovo učenje Glava III OD AVGUSTINA DO TOME AKVINSKOG 11. Političke i pravne ideje u germanskim državmaa u doba feudalizma 12. Spor crkve i države oko prevlasti 3. DŽon od Salzberija Glava IV TOMA AKVINSKI 5. Doba Tome Akvinskog 6. Život i dela Tome Akvinskog - 7. Političko učenje Tome Akvinskog 8. Učenje o pravu Glava V POLITIČKE TEORIJE XIV I XV VEKA 14. Društveno-političke prilike ovog doba 15. Dante Aligijeri (1265-1321) 3. Viljem Okem (1270-1347) 13. Marsilije Padovanski (1278-1343) 14. nikola Kuzanac (1401-1464) 15. Demokratske ideje potlačenih masa DEO 111 POLITIČKE I PRAVNE TEORIJE NOVOG VEKA Odsek I: Opšte karakteristike političkih i pravnih teorija novo veka 9. Opšti pogled 10. Ekonomski uslovi 11. Klasni uslovi 12. Politički uslovi 13. Ideološki uslovi 14. Tri faze razvoja političkih i pravnih teorija novog veka Odsek II: Političke i pravne teorije apsolutizma OPŠTI POGLED NA RAZVOJ POLITIČKIH I PRAVNIH TEORIJA APSOLUTIZMA 5. Razvoj kapitalizma 6. Političke prilike doba apsolutizma 7. Razvoj političkih i pravnih apsolutizma MAKIJAVELI (1469-1527) 6. Makijavelijev život 7. Prilike u Italiji za vreme Makijavelija 8. Makijavelijeva dela 9. Razmatranja o prvih deset knjiza Tita Livija 5. Vladalac 6. Ocena Makijavelija 7. Stav prema Makijaveliju tokom istorije Glava V POLITIČKE TEORIJE REFORMACIJE 16. O reformaciji uopšte - 17. Reformacija u Nemačkoj 18. Martin Luter (1483-1546) 4. Toma Mincer (1490-1525) 5. Kalvin (1509-1564) Glava VI BODEN 16. Bodenovo doba 17. Bodenov život i dela 18. Republika 19. Bodenov značaj Glava VII TEORIJE O OGRANIČENJU VLADARSKE VLASTI 15. Opšti pogled na ove teorije 16. Teorije o ograničenju vladarske vlasti u Francuskoj 17. Teorija o ograničenju vladarske vlasti u Engleskoj i Škotskoj 18. Teorija narodne suverenosti u vezi s Holandskom revolucijom 19. Španske katoličke teorije o ograničenju vladarske vlasti 6. Toma Kampanela (1568-1639) Glava VIII PRIRODNO PRAVO 1. Hugo Grecijus (1583-1645) 2. Tomas Hobs (1588-1679) - 3. Blez Paskal (1623-1661) 4. Bosije (1627-1704) 5. Baruh de Spinoza (1632-1677) 6. DŽon Lok (1632-1704) 7. Gotfrid Lajbnic (1646-1716) 8. Fenelon (1651-1715) 8. Ruske teorije apsolutizma 9. Ivan Tihonovič Posoškov (1652-1726) 10. Teofan Prokopjevič (1681-1757) 11. Vasilije Tatiščev (1686-1750) 12. Šarl Monteskije (1689-1755) 14. Volter (1694-1788) DODATAK (Napomena uredništva) 1. Kelzen i Digi - prividna oprečnost njihovog gledišta 2. Hegelova filozofija države i prava 3. O društvenoj osnovi Hegelove filozofije države i prava 4. Jedan pokušaj određivanja odnosa istorijskog materijalizma i sociologije 5. O osnovnim idejama Hansa Kelzena 6. Jovan Sterija Popović - profesor prirodnog prava na Liceju 7. Delo Slobodana Jovanovića 8. Toma Živanović kao pravni filozof 9. Đorđe Tasić 10. Prof. dr Božidar S. Marković

RIČARD POPKIN ISTORIJA SKEPTICIZMA OD SAVONAROLE DO BEJLA Prevod - Predrag Milidrag Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2010 672 strana 24 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-29-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Reči zahvalnosti Uvod 1. Intelektualna kriza reformacije 2. Oživljavanje grčkog skepticizma u šesnaestom veku 3. Mišel de Montenj i nouveaux pyrrhoniens 4. Uticaj novog pironizma 5. Libertins érudits 6. Protivnapad počinje 7. Konstruktivni ili umereni skepticizam 8. Herbert od Čerberija i Žan de Šijon 9. Dekart: Pokoritelj skepticizma 10. Dekart: Skeptique malgré lui 11. Neki duhovni i religijski odgovori na skepticizam i Dekarta - Henri Mor, Blez Paskal i kvijetisti 12. Politički i praktički odgovori na skepticizam - Tomas Hobs 13. Filozofi Kraljevskog društva - Vilkins, Bojl i Glenvil 14. Biblijska kritika i početak religijskog skepticizma 15. Spinozin skepticizam i antiskepticizam 16. Skepticizam i metafizika skraja sedamnaestog veka 17. Novi skeptici - Simon Fuše i Pjer-Danijel lj 18. Pjer Bejl - Superskepticizam i počeci prosvetiteljskog dogmatizma Literatura Objavljeni materijal Rukopisni materijal Dodaci I. Skeptično o Istoriji skepticizma Da li je bilo,,pironističke krize` u ranoj modernoj filozofiji? Kritička beleška o Ričardu H. Popkinu Literatura II. Čovek i filozofija Ričard Popkin - jedna lična zabeleška PREDRAG MILIDRAG - Eros vedrine Indeks `Ričard Popkin jedan je od najuticajnijih savremenih tumača skepticizma, a njegova knjiga prati istoriju skepticizma od Savonarole do Bejla (od 1450. do 1710. godine). Taj period nije izabran slučajno. U tih bezmalo 300 godina najpre je iznova otkriven grčki skepticizam, potom inkorporiran u iskustvo renesanse, zatim izložen novim tumačenjima i preobražajima, da bi i sam odigrao nezaobilaznu ulogu kod velikih filozofa poput Dekarta, Paskala, Spinoze, Hobsa, ili iznova propitan u teološkim raspravama tog perioda. Popkin pripada američkoj školi istoričara filozofije, što podrazumeva besprekorno poznavanje teme o kojoj piše, strogost u izlaganju i, uprkos tome što je reč o tekstu koji se prostire na gotovo 700 stranica, ekonomičnost izraza. Već u prvoj rečenici knjige Popkin precizira da je skepticizam filozofsko gledište a ne niz sumnji koji se vezuje za tradicionalna religijska verovanja, što znači da je ključni ulog svake skeptičke pozicije – istina. Ipak, Popkin ne suprotstavlja skepticizam i fideizam, skeptika i vernika, kako bi se moglo očekivati s obzirom na suprotstavljenost te dve pozicije. Nikada skepticizam, sugeriše autor, nije puko neverovanje, niti je fideizam slepo verovanje. Iako skeptik preporučuje suzdržavanje od suđenja koje počiva na verovanju, to ne znači da je verovanje irelevantno za ono do čega je skeptiku stalo – do nesumnjive istine. Upotrebljavajući pojam fideizma onako kako ga je oblikovala literatura na engleskom jeziku, Popkin, zapravo, nastoji da jasnije istakne skeptički element koji je, tvrdi on, uključen u fideističko gledište. Popkinov tekst nezaobilazan je u svakoj raspravi koja sumnju koristi kao način da se dođe do delotvorne istine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Richard H. Popkin The History of Scepticism Agripa Od Neteshajma Hajnrih Kornelije Agrippa Von Nettesheim Henricus Cornelius Aristotel Aristotle Arkesilaj Iz Pitane Antoan Arno Antoine Arnauld Sveti Avgustin Augustine Fransis Bejkon Francis Bacon Pjer Bejl Pierre Bayle Džordž Berkli George Berkeley Tomas Bernet Thomas Burnett Anri Bison Henri Busson Robert Bojl Boyle Hari Breken Harry Bracken Gi De Brije Guy De Brues Đordano Bruno Giordano Pjer Burden Pierre Bourdin Ciceron Vilijam Čilingvort William Chillingworth Žilijen Ejmar D`anžer Julien Eymard D`angers Gabrijel Danijel Gabriel Daniel Rene Descartes Pjer Demezo Pierre Desmaizeaux Žak Di Bosk Jacques Du Bosc Eli Diodati Elie Diogen Laertije Žak Davi Diperon Jacques Davy Duperron Žan Diveržije De Oran Džon Djuri John Dury Johan Ek Johann Eck Erazmo Roterdamski Anri Etjen Henri Estienne Samjuel Fišer Samuel Fisher Lučano Floridi Luciano Saleški Franja Simon Fuše Foucher Galileo Galilej Galilei Fransoa Garas Francois Garasse Euđenio Garin Eugenio Pjer Gasendi Pierre Gassendi Džozef Glenvil Joseph Glanvill Žan Gonteri Jean Gonery Tulio Gregori Tullio Gregory Hugo Grocijus Grotius Anri Guije Henri Gouhier Mari De Gurne Marie Gournay Herbert Od Čerberija Herbert Cherbury Gentijan Hervet Gentianus Hervetus Dejvid Hjum David Hume Tomas Hobs Thomas Hobbes Abraham Ibn Ezra Pjer Danijel Ije Pierre Daniel Huet Menaše Ben Izrael Menasseh Israel Ralf Kadvort Ralph Cudworth Žan Kalvin Jean Calvin Žan Pjer Kami Jean Pierre Camus Tomazo Kampanela Tommaso Campanella Imanuel Kant Karnead Sebastijan Kastelio Seren Kjerkegor Soren Kierkegaard Kristofer Klavijus Christopher Clavius Aleksandar Koare Alexandre Koyre Luj Burbon De Konde Nikola Kopernik Nicolaus Copernicus Pol Oskar Kristeler Entoni Ešli Kuper Anthony Ashley Cooper Fransoa La Mot Le Aje Francois La Mothe Le Vayer Isak La Pejrer Isaac La Peyrere Elizabet Labrus Elisabeth Labrousse Gotrfird Vilhelm Fon Lajbnic Gottfried Wilhelm Leibniz Pjer Le Loajepierre Le Loyer Žan Leklerk Jean Le Clerc Rober Lenobl Lenoble Elejn Limbrik Džon Lok John Locke Luj Martin Luter Luther Hose Maja Neto Jose Maia Može Majmonid Moses Maimonides Nikola Malbranš Nicolas Malebranche Leonar De Marande Karl Marks Marx Žil Mazaren Jules Kozimo Di Mediči Cosimo Maren Mersen Marin Mersenne Džozef Mid Joseph Mede Migel De Molinos Miguel Mošel De Montenj Michel Montaigne Henri Mor Henry More Silvija Mur Sylvia Murr Đovani Nezi Giovanni Nesi Gabrijel Node Gabriel Naude Isak Njutn Isaac Newton Ezekijel Olaso Ezequiel Džon Oven John Owen Đani Paganini Gianni Paracelzus Blez Paskal Blaise Pascal Gi Paten Guy Patin Sveti Pavle Kristof Pfaf Christophe Pfaff Piko Dela Mirandola Đanfrančesko Pico Della Gianfracesco Giovanni Rene Pintar Pintard Piron Platon Plutarh Henrik Regijus Henry Regius Džon Herman Rendal Arman Žan Di Plesis Rišelje Jean Du Plessis Duc Richelieu Francisko Sančez Francisco Sanchez Đirolamo Savonarola Girolamo Rajmund Sebond Raimond Sekst Empirik Sextus Empiricus Sen Siran Saint Cyran Migel Servet Miguel Servetus Martin Shokus Martinus Schoockius Rišar Simon Richard Simon Sokrat Samuel Sorbjer Sorbiere Šarl Sorel Baruh Spinoza Leo Straus Fortunat Strovski Strowski Pjer Šaron Pierre Charron Žan De Šijon Jean Silhon Čarls Šmit Charles Schmitt Džon Tilotson John Tillotson Fransoa Veron Francois Đorđo Antonio Vespuči Giorgio Vespucci Pjer Vile Pierre Villey Džon Vilkins John Wilkins Gizbert Voetije Volter Džon Votkins John Watkins Ričard Votson Richard Watson Zenon Iz Eleje Isak Žaklo Isaac Jaquelot Etjen Žilson Etienne Gilson Pjer Žirje Pierre Jurieu

Platon DržavaFilozofska biblioteka, BIGZ, Beograd 1993 godineTvrd povez sa zaštitnim omotom.Knjiga u odličnom stanju.Platonova Država predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „ običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti.Platon (grč. Π λ άτ ω ν , 427. pne. - 347. pne. ) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma.7/33

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! U želji da našim čitaocima predstavimo širi izbor tekstova iz Plinijevog dela Historiae Naturalis, opredelili smo se da za osnovu ove knjige uzmemo „Pingvinovo” izdanje Pliny the Elder – Natural History: A Selection, objavljeno u poznatoj biblioteci „Penguin Classics“, koje potpisuje prof. Džon Hili (John Healy). Pored obilja fusnota prof. Hilija, dodali smo bar još toliko napomena i komentara naše redakcije, pa se tako broj intervencija penje do ukupno oko hiljadu objašnjenja, komentara i dopuna. Takođe, iz drugih prevoda Plinija, na pojedinim mestima smo dodali još neke delove, prevedene, šta s latinskog, šta s engleskog jezika, koji se nisu nalazili u Hilijevom izboru. Ovo izdanje je namenjeno kako stručnjacima iz oblasti istorije prirodnih nauka, istorije društva, antropolozima, arheolozima, sociolozima, tako i ostalim radoznalim ljudima – a radoznalost, kao preduslov za razumevanje sveta oko nas, jeste osobina koja možda najpreciznije definiše i samog autora. Broj strana 516 Format 16x24 Gaj Plinije Sekund Stariji, poznatiji kao Plinije Stariji (lat. Gaius Plinius Secundus Maior, 23.–79. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik - prirodnjak koji je napisao delo Poznavanje prirode (Naturalis historia). Plinije Stariji je poreklom pripadao viteškom staležu, rođen u gradiću Komum (današnji Komo) u severnoj Italiji, dok je obrazovanje verovatno stekao u gradu Rimu. Biografija Pre 35. godine (Naturalis historia. XXXVII, 81) Plinija je otac odveo u Rim gde se školovao pod nadzorom očevog prijatelja, pesnika i vojnog zapovednika Pomponija Sekunda, koji mu je usadio ljubav prema učenju i nauci. Dva veka nakon smrti braće Tiberija i Gaja Graha, Plinije je video neke od njihovih rukopisa u knjižari svoga učitelja (XIII, 83), te je nakon toga napisao učiteljevu životopis. Plinije spominje gramatičare i govornike, od kojih su Remije Palemon i Arelije Fusk (XIV, 4; XXXIII, 152) mogli biti njegovi učitelji. U Rimu je studirao botaniku u topiariju (vrtu) vremešnog Antonija Kastora (XXV, 9), te je u tlu video naročito stara stabla lotusa koja su nekoć pripadala Marku Krasu (XVII, 5). Takođe je video i ogromnu građevinu koju je podigao Kaligula (XXXVI, III) i verovatno je svedočio Klaudijevoj pobedi nad Britanijom 44. godine (III, 119). Pod uticajem Seneke Mlađeg postao je strastven student filozofije i retorike, pa se počeo uvežbati za advokata. Vojnu službu je služio pod rimskim vojskovođom Gnejem Domicijem Korbulonom u Donjoj Germaniji 47. godine, učestvujući u rimskom osvajanju germanskih plemena i gradnji kanala između reka Rajne i Mas (XVI, 2 i 5). Kao mladi zapovednik konjice (praefectus alae) napisao je u svom zimskom boravištu delo o upotrebi koplja na konju (de iaculatione equestri) u kojima razmatra i osobine dobrog konja (VIII, 162). U Galiji i Hispaniji je naučio značenja mnogih keltskih reči (XXX, 40). Zabeležio je mesta povezana s rimskom invazijom Germanije, a usred scena Druzovih pobeda sanjao je san u kojem ga pobednik podstiče da prenese njegove poduhvate potomcima (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 4). San je podstaknuo Plinija da napiše povest svih ratova između Rimljana i Germana. Plinije je verovatno pratio očevog prijatelja Pomponija na vojnom pohodu protiv germanskog plemena Hata (50. n. e.), te je posetio Germaniju po treći put (50-ih godina) kao prijatelj budućeg cara Tita Flavija Vespazijana (Praef. 3). Za vreme Nerona je uglavnom živeo u Rimu, kada i spominje kartu Jermenije i kraja uz Kaspijsko jezero, koju je u Rim poslao Korbulonov štab 58. godine (VI, 40). Nakon velikog požara u Rimu 64. godine video je izgradnju Neronove „zlatne kuće“ (domus aurea, XXXVI, 111). U međuvremenu je dovršavao dvadeset knjiga svoje Istorije germanskih ratova, jedini istorijski izvor koji se citira u prvih šest knjiga Tacitovih „Anala“ (I, 69), a verovatno i jedan od najvažnijih izvora kojima se Tacit služio prilikom sastavljanja svoje Germanije. Nju su potisnuli Tacitovi zapisi, a Simah je u ranom 5. veku bezuspešno tragao za primerkom Plinijevog spisa (Epistulae, XIV, 8). Plinije je takođe posvetio mnogo vremena sastavljanju spisa iz oblasti gramatike i retorike. Detaljnome delu o retorici, naslovljenom Studiosus, sledilo je osam knjiga Dubii sermonis, napisanih 67. godine. Pod svojim prijateljem Vespazijanom, Plinije se vratio u državnu službu služivši kao prokurator u provinciji Narbonskoj Galiji (70) i Tarakonskoj Hispaniji (73), a takođe je posetio i Belgijsku Galiju (74.). Tokom svojega boravka u Hispaniji upoznao se s poljoprivredom i rudnicima u zemlji, a osim toga posetio je i Afriku (VII, 37). Na svoj povratku u Italiju prihvatio je službu pod Vespazijanom. Njega je posećivao pre svitanja radi uputa pre nastavljanja svojih službenih dužnosti, a nakon kojih je ostatak svoga vremena posvetio učenju (Plinije Mlađi, Epistulae, III, 5, 9). Dovršio je u trideset i jednoj knjizi Povest svojega vremena, verovatno obuhvatajući razdoblje od Neronove do Vespazijanove vladavine. Plinije ju je razborito sačuvao za objavljivanje nakon svoje smrti (Naturalis historia, Praef. 20). Nju navodi Tacit (Annales, XIII, 20; XV, 53; Historiae, III, 29), a jedan je od izvora koji su koristili Svetonije i Plutarh. Plinije je praktično završio i svoje veliko delo, Naturalis historia, enciklopediju u kojoj je sakupio većinu znanja svog vremena. Delo je planirano pod Neronovom vladavinom, a materijali skupljeni u tu svrhu ispunili su nešto manje od 160 svesaka. To je delo 23. godine Larcije Licini, pretorijanski legat Tarakonske Hispanije, bezuspešno pokušao otkupiti za cenu koja je i za današnje prilike ogromna. Svoje delo posvetio je Vespazijanu 77. godine. Vezuv Erupcija Vezuva 79. godine Ubrzo nakon toga Vespazijana ga je imenovao prefektom rimske mornarice u Mizenu. U Mizenu je Plinije bio stacioniran u vreme velike erupcije vulkana Vezuva (24. avgusta 79), koja je uništila Pompeje i Herkulaneum. Želja za direktnim posmatranjem pojave, a ujedno i za spašavanjem nekih svojih prijatelja iz pogibeljnog položaja na obali Napuljskoga zaliva, podstakla ga je da pokrene svoje galije i pređe zaliv do Stabije. Iako je verovao da će Stabiji biti na sigurnoj udaljenosti od erupcije, nije uzeo u obzir mogućnost da vulkan ispusti otrovne gasove. Posledica toga bila je da se Plinije ugušio zbog nedostatka kiseonika. Plinije je još uvek poznat u vulkanologiji u kojoj se termin plinijski (ili plinijev) odnosi na vrlo silovitu erupciju vulkana koji je dugo vremena bio uspavan. Termin ultraplinijski je namenjen najsilovitijim plinijskim erupcijama kao što je uništenje Krakataua 1883. godine. Priča o Plinijevim poslednjim satima života opisana je u zanimljivom pismu koje je dvadeset sedam godina nakon samog događaja Plinije Mlađi, nećak Plinija Starijeg i njegov naslednik, uputio Tacitu (Plinije Mlađi, Epistulae, VI, 16). Plinije Mlađi takođe šalje drugom dopisniku izveštaj o rukopisima svojega ujaka i njegovim životnim navikama (III, 5): `Započeo bi s radom vrlo rano pre zore... Ništa ne bi pročitao a da ne napravi zabeleške; običavao je čak govoriti da ne postoji knjiga koja je toliko loša da ne sadrži nešto vredno. Za boravka na selu jedino vreme koje je bilo oslobođeno od učenja bilo je u stvari kada se kupao. Dok je putovao, oslobođen od svih drugih briga, posvetio bi se učenju u osami. Ukratko, smatrao je sve vreme u kojem se nije bavio učenjem uzaludno potrošenim.` Njegov jedini rukopis koji je sačuvan do današnjih vremena jeste Naturalis historia. Kroz sledeća veka veliki broj naučnika ju je koristio za izvor svojega rada. Filozofski pogledi Plinije je bio sledbenik stoičke filozofije kao i mnoge druge poznate ličnosti za vreme ranog carstva. On je bio upoznat s njihovim najvećim predstavnikom, Trazejom Petom, a takođe je bio i pod uticajem Seneke Mlađega. Stoici su bili odani proučavanju prirode, ali njihovo je moralno učenje bilo saglasno s onime koji je u svojem literarnom radu bio nesebično nestrpljiv u potpomaganju i podučavanju svojih savremenika (Praef. 16, XXVIII, 2; XXIX, I). Plinije je bio i pod uticajem epikurejske filozofije, platonovske Akademije i oživljenih pitagorejskih škola. Njegov pogled prema prirodi i bogu bili su u biti stiočki. Plinije izjavljuje da je jedina slabost čovečanstva to što je utjelovila božje biće u mnogim ljudskim oblicima koja su posedovala ljudske mane i nedostatke (II, 148). Bog je uistinu bio jedan; bio je duša večnog sveta, pokazujući svoje dobročinstvo na zemlji, kao i na suncu i na zvezdama (II, 12 seq., 154 seq.). Postojanje božanske providnosti je nesigurno (II, 19), ali vera u njeno postojanje i u kaznu zbog greha je korisno (II, 26). Nagrada kreposti sastojala se u uzdizanju prema božjoj naravi onih koji su sličili bogu u činjenju dobroga prema čoveku (II, 18, Deus est mortali iuvare mortalem, et haec ad aeternam gloriam via ). Ispitivanje budućnosti smatrao je krivim kao i nasilno delovanje prema prirodi uz upotrebu magije (II, 114; XXX, 3) Ipak nije poricao značenje čuda i predosećaja (II, 92, 199, 232). Plinijev pogled na život je sumoran. On smatra da čovečanstvo ide ka propasti i bedi (II, 24; VII, 130). Preteranu rakoš i moralnu iskvarenost napada u mnogim deklamacijama, koje su toliko česte (kao i kod Seneke) da na kraju gube privlačnost i počinju zamarati �. Njegovi retorički izrazi protiv praktično korisnih otkrića (kao što je umeće navigacije) takođe oskudevaju u zdravom razumu i dobrom ukusu (XIX, 6). S ponosnim rimskim nacionalnim duhom on sjedinjuje divljenje vrlinama po kojima je republika postigla svoju veličinu (XVI, 14, XXVII, 3, XXXVII, 201). On ne skriva istorijske činjenice nepovoljne po Rim (XXXIV, 139), a dok slavi ugledne članove slavnih rimskih rodova, slobodan je od Livijeve prekomerne pristranosti prema aristokratiji. Plinije smatra da su poljoprivredni slojevi i stari zemljoposednici iz viteškog staleža (Cincinat, Kurije Dentat, i Katon Stariji) stupovi države. On ogorčeno žali zbog propadanja poljoprivede u Italiji (XVIII, 21 i 35, latifundia perdidere Italiam = `latifundije upropastiše Italiju`). U skladu s time, za najraniju povest Rima on daje prednost onima koji slede pisce iz razdoblja pre Oktavijana Avgusta, ali ipak gleda na carsku moć kao nužnu (štaviše, preko potrebnu) u državi, te pozdravlja „spasonosnu pojavu Vespazijana“ (salutaris exortus Vespasian, XXXIII, 51). Naturalis historia Jedino Plinijevo delo koje je sačuvano jeste Poznavanje prirode (Naturalis historia), u 37 knjiga, posvećeno caru Titu 77. godine, a objavljeno posthumno. U uvodu (Praefatio) Plinije kaže da se delo sastoji od 20.000 važnih podataka prikupljenih od stotinu autora, ali su ti brojevi u stvari mnogo viši. Knjiga 1 daje sadržaj celog dela i popis svih pisaca kojima se autor služio; knjiga 2 je o fizici univerzuma i delovima od kojih se sastoji; knjige 3–6 obrađuju etnografiju Evrope, Azije i Afrike; knjiga 7 je o fiziologiji ljudi; knjige 8–11 bave se zoologijom (kopnenim i morskim životinjama, pticama, insektima); knjige 12–19 obrađuju botaniku; knjige 20–27 su o lekovitom dejstvu različitih biljaka; knjige 28–32 su o lekovima koji podstiču od životinja; knjige 33–37 obrađuju metale i stenje, uključujući upotrebu minerala u medicini, umetnosti i arhitekturi, s ekskursom o istorije umetnosti. Na završetku svojih književnih radova, kao jedini Rimljanin koji je, pored Lukrecija, ikada uzeo za temu celo područje prirode, moli se za blagoslov sveopće majke svojem završenome delu. U književnosti pridaje najviše mesto Homeru, Ciceronu (XVII, 37 seq.) i Vergiliju. Na njega su uticala dela numidskog kralja Jube II kojega naziva „moj učitelj“. Strastveno se zanima za prirodu i prirodne nauci učeći ih na način koji je bio nov u Rimu. Ipak, slabo poštovanje nauci te vrste u Rimu ne odvraća ga od nastojanja da bude od kosristi svojim zemljacima (XXII, 15). Veliki rad koji je sebi zavrtao bio je ogroman i opsežan, jer predstavlja pravu enciklopediju nauci i umetnosti koji su na bilo koji način povezani s prirodom ili prirodnim materijalima. Pripremajući se za ovaj poduhvat, Plinije je izučavao mnoge autore koji su pisali o svakom predmetu koji on obrađuje u svojoj enciklopediji, te je bio marljiv u pravljenju izvadaka iz njihovih stranica. Njegovi indeksi autora (indices auctorum) u nekim su slučajevima autori koje je on u stvari koristio kao izvore za svoje delo, a u drugim slučajevima oni predstavljaju izvorne autore koji su o nekom predmetu pisali, a koje je sam Plinije koristio iz druge ruke, tj. preko citata drugih autora. Plinije otvoreno daje priznanje svim svojim prethodnicima govoreći da se „treba osetiti sramotnim pred onima (autorima) koje se upotrebio“ (plenum ingeni pudoris fateri per quos profeceris, Praef. 21,). Plinije nije imao ni temperament za neko novo i jedinstveno istraživanje niti slobodnog vremena koje bi to iziskivalo. Očigledno je da onaj koji je potrošio sve svoje vreme na čitanje, pisanje i na pravljenje izvadaka iz dela svojih prethodnika nije imao vremena za zrelo i nezavisno promišljenje ili za strpljivo eksperimentalno posmatranje prirodnih pojava. Ipak se ne sme zaboraviti da je upravo njegova izvorna naučna znatiželja prema pojavi erupcije Vezuva bila ono što je njegov život neumornog učenja dovelo preranom kraju, te da je ikakvo kritikovanje njegovih pogrešaka u Poznavanju prirode ublaženo iskrenošću u priznanju koje daje u predgovoru: „I ne sumnjam da sam i ja mnogo toga propustio: ipak sam čovek i to zaposlen državnim obavezama“ (nec dubitamus multa esse quae et nos praeterierint; homines enim sumus et occupati officiis). Uprkos mnogim pogreškama, nebrižljivosti, lakovernosti, površnosti, nenaučnom rasporedu građe i dosadi koju izazva suhoparna kataloška nabrajanja, Poznavanje prirode predstavlja izvanredno delo zbog ogromnog truda koji je u njega uložen te zbog neiznjerne radoznalosti autora čiji je delo produkt. Delo sadrži mnogo i zanimljiih i zabavnih podataka iz umetnosti, nauci i civilizacije autorovog doba. Ono je puno priča, kao što je ona o kosturu čudovišta koje je mučilo |Andromedu a koji je donet iz Jafe i izložen u Rimu (IX, 11; Jafa je takođe zarađivala na toj legendi, jer su istovremeno tamo bili izloženi lanci kojima je Andromeda bila svezana, V, 69); priča o trikovima kojima su učili slonove (VIII, 4–8); anegdota o Lisandru koji je dozvolio Sofoklov pogreb (VII, 109); opasnosti s kojima se susreću oni koji vade sunđer iz mora (IX, 151–153); pojava prvih berberina u Italiji (VII, 211). Rimski život prikazuju takvi odlomci kao što su oni o raznim vrstama odeće koja se koristi (VIII, 190-193); ceni kuvara (IX, 67); nakitu neke otmene Rimljanke (IX, 117-118). Naročito su zanimljivi odlomci o istorije slikarstva u 35. knjizi i vajarstva u 36. knjizi, gde saznajemo mnogo toga o grčkim slikarima Zeuksisu, Paraziju i Apelu, te o vajarima Fidiji, Praksitelu i Skopasu. Plinijev stil odaje Senekin uticaj. On cilja manje na jasnoću i živopisnost koliko na epigramatsku misao. Njegov stil ne obiluje samo antitezama, nego i pitanjima i usklicima, tropima i metaforama, te ostalim osobitostima razdoblja novog stila. Ritmični i umetnički oblik rečenica je žrtvovan zarad strasti ka naglašavanju pojedinih reči koja oduševljuje u odgađanju poante misli do samog kraja rečenice. Struktura rečenice je takođe pomalo slobodna i razvučena. Primećuje se veoma česta upotreba apsolutnog ablativa, koji je često vrlo nejasno vezan za ostatak rečenice (npr. XXXV, 80). Uticaj Plinijevog dela Oko sredine 3. veka Solinije je napravio izvadak iz geografskih delova Plinijevog rada, a u ranom 4. veku medicinski odlomci su skupljeni u Medicina Plinii. U ranom 8. veku saznajemo da Beda poseduje izvrstan rukopis celoga dela. U 9. veku Alkuin šalje Karlu Velikom prepis ranijih knjiga (Alkuin, Epistulae, 103, Jaffé), dok Dikuil sakuplja izvatke iz Plinijevih stranica za svoje vlastito delo „Veličina sveta“ (Mensura orbis terrae, (oko 825). Plinijev rad je visoko poštovan u srednjem veku. Broj postojećih rukopisa danas iznosi oko 200, međutim najbolji od mnogih antičkih rukopisa je onaj u Bambergu koji sadrži samo knjige XXXII-XXXVII. Robert od Kriklejda, prior manastira Svete Fridesvede u Oksfordu, posvetio je Henriju II delo Defloratio, koje se sastoji od devet knjiga odabira uzetog iz jednog od rukopisa tog sloja, koji je donedavno bio jedini koji nam je pružao ponekad jedini dokaz vernoga teksta. Među kasnijim rukopisima najznačajniji je codex Vesontinus, koji se nekada nalazio u Besansonu (11. vek), a danas je podeljen u tri dela od kojih je jedan u Rimu, drugi u Parizu, a treći u Lajdenu, gde se nalazi i prepis celoga rukopisa. Posebna važnost pridaje se Plinijevom opisu proizvodnje papirusa (XIII, 68-38), te različitim vrstama grimizne boje (IX, 130).

Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Biblioteka Književne nauke, umetnost i kultura Kolekcija Glasnik Priredila: Meri Makarti Prevod: Adriana Zaharijević, Aleksandra Bajazetov Pogovor: Daša Duhaček Povez: broširan Broj strana: 605 Veoma dobro očuvana. Hana Arent (1906–1975) bila je jedan od najsjajnijih i najoriginalnijih političkih mislilaca XX veka, neuporedivi istraživač pojave totalitarizma, nasilja i zla u našem vremenu. Bez nje je nezamisliva savremena politička filozofija. Tokom celog svog života plodan esejista i filozof, filozofiju je studirala u Hajdelbergu kod Karla Jaspersa. Potom je morala da beži pred nacističkim progonom. Niz godina je predavala političku filozofiju u Njujorku i Čikagu. Ovo delo prvi put je objavljeno 1978. godine i zapravo je njeno poslednje delo, prebogato u svojoj izazovnoj analizi čovekove mentalne aktivnosti sagledanoj u dimenzijama mišljenja, volje i suđenja. S A D R Ž A J: MIŠLJENJE Uvod I. Pojava 1. Fenomenalna priroda sveta 2. (Istinsko) biće i (puka) pojava: teorija o dva sveta 3. Preokretanje metafizičke hijerarhije: vrednost površine 4. Telo i duša; duša i duh 5. Pojava i privid. 6. Misleće ja i sopstvo: Kant 7. Stvarnost i misleće ja: kartezijanska sumnja i sensus communis 8. Nauka i zdrav razum; Kantovo podvajanje razuma i uma; istina i smisao II. Delatnosti duha u svetu pojava 9. Nevidljivost i povlačenje 10. Unutarnji rat mišljenja i zdravog razuma 11. Mišljenje i delanje: posmatrač 12. Jezik i metafora 13. Metafora i neizrecivo III. Šta nas navodi da mislimo? 14. Pretfilozofske pretpostavke grčke filozofije 15. Platonov odgovor i njegovi odjeci 16. Rimski odgovor 17. Sokratov odgovor 18. Dvoje-u-jednom IV. Gde smo kad mislimo? 19. „Tantôt je pense et tantôt je suis` (Valeri): nigde 20. Jaz izmedu prošlosti i budućnosti: nunc stans 21. Postskiptum HTENJE Uvod I. Filozofi i volja 1. Vreme i delatnosti duha 2. Volja i moderno doba 3. Glavni prigovori volji u filozofiji posle srednjeg veka 4. Problem novog 5. Sudar mišljenja i htenja: tonalitet delatnosti duha 6. Hegelovo rešenje: filozofija istorije II. Quaestio mihi factus sum. Otkrivanje unutrašnjeg čoveka 7. Moć izbora: proairesis, preteča volje 8. Apostol Pavle i nemoć volje 9. Epiktet i svemoć volje 10. Avgustin, prvi filozof volje III. Volja i razum 11. Toma Akvinski i primat razuma 12. Duns Skot i primat volje IV. Zaključak 13. Nemački idealizam i „duga pojmova` 14. Ničeovo odbacivanje volje 15. Hajdegerova volja za ne-htenjem 16. Ponor slobode i novus ordo saeclorum (K-144)

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...

Koca Popovic - Beleske uz ratovanje Dnevnik, beleske, dokumenti BIGZ, Beograd, 1988. Tvrd povez, 318 strana, ilustrovano. RETKO! Konstantin (Koča) Popović (Beograd, 14. mart 1908. – Beograd, 20. oktobar 1992.), školovani oficir i filozof, istaknuti nadrealistički pesnik, književnik, partizanski vojskovođa, jugoslovenski diplomata, junak socijalističkog rada, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik Jugoslavije. Koča je bio poručnik Španske republikanske armije, a potom komandant čuvene Prve proleterske brigade (kasnije Prve proleterske divizije) tokom Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata je bio načelnik Generalštaba JNA, šef jugoslovenske diplomatije, te potpredsjednik SFRJ. Sedamdesetih godina povlači se iz političkoga i javnog života usled čistke `liberala` u Srbiji. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Nadrealistički period 1.2 Španski građanski rat 1.3 Sukob na književnoj ljevici 1.4 Narodnooslobodilačka borba 1.5 Razdoblje SFRJ 1.6 Raspad SFRJ 2 Književni rad 3 Odlikovanja 4 Izvori 5 Literatura 6 Povezano 7 Vanjske veze Biografija Konstantin Popović je rođen 14. marta 1908. godine u Beogradu, u bogatoj trgovačkoj porodici, od oca Aleksandra i majke Ruže, rođene Zdravković.[1] U svojoj četvrtoj godini života, 1912. godine, sa roditeljima se odselio u Švajcarsku, gde su neko vreme živeli. Tamo je Popović učio da svira na klaviru, a bio je i solo pevač u horu.[2] Prvo je naučio da čita i piše na francuskom jeziku, a tek kroz nekoliko godina, po dolasku u Beograd 1921. godine, učio je na srpskohrvatskom jeziku.[2] Gimnaziju je završio u Beogradu 1926. godine, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine i iste godine je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Nadrealistički period Glavni članak: Nadrealizam Ako postoji ritam u disharmoničnom trajanju podsvesti, on sigurno nije stalan i ravnomeran, sem ako pesnik nije šef stanice, mlinar ili časovničar. (…) Problem ritma, u svom odnosu prema sadržinskom oslobođenju poezije, postavlja se tako tek u nadrealističkoj poeziji, a do sada je pravilna versifikacija istorijski bila potpuno opravdana, i oslobođenje od nje bio je samo jedan formalistički trik u odsustvu sadržinskog oslobođenja, i sva postignuća slobodnog stiha kao takvog, jedna obična komedija.[3] – Koča Popović i Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog Popović posle odsluženja vojnog roka ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku gde na Sorboni studira filozofiju. Popović se za vreme studija u Parizu priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. 1929. godine Koča Popović i Vane Bor s francuskim umetnicima potpisuju protest `Čovek od ukusa` u pariskom časopisu „Revue Du Cinéma” (br. 3). Pisao je filmske kritike i za list Paris-Soir. 1930. godine u Beogradu u almanahu Nemoguće (Le Impossible) izlazi manifest nadrealizma koji su potpisali beogradski nadrealisti, uključujući i Koču. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu Nadrealizam danas i ovde. Diplomirao je filozofiju na Sorboni 1932. godine.[4] Iste godine je u Jugoslaviji unapređen u čin artiljerijskog poručnika.[2] Srpski nadrealisti su neretko dolazili pod udar zakona, jer su im aktivnosti bile usmjerene prema društvenoj revoluciji. 1932. Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. 1933. Zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović odlaze u zatvor u Sremsku Mitrovicu.[5] Od 1933. godine je postao član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), nakon čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. 1934. izlazi novi beogradski časopis „Danas”, koji je uređivao Miroslav Krleža, a među suradnicima se nalaze Marko Ristić, Koča Popović i Vane Bor. Do izbijanja rata 1941. godine aktivno se bavi publicistikom i književnošću. Nakon dolaska Hitlera na vlast, Koča Popović se sve više okretao politici. On je sredinom 1930-ih pisao da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir“.[1] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat, Narodna republikanska armija, i Španski borci Prvih dana generalske pobune, anarhisti su napravili čuda, svaki u svoje ime, kao anarhista, i sa verom u sebe koja nije odgovarala njihovim mogućnostima, ali zaista prezirući smrt.[6] – Koča u pismu Marku Ristiću Koča Popović, poručnik republikanske armije, osmatra položaj neprijatelja. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Koča je peške otišao preko Pirineja u Španiju i svrstao se u redove Španske republikanske armije od jula 1937. godine.[2] Prvo je bio borac, zatim artiljerijski instruktor, pa komandir baterije i komandant artiljerijskog diviziona. Stekao je čin poručnika Španske republikanske armije.[2] Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke za Madrid. U Španiji je neko vreme ležao u bolnici.[6] Posle sloma Republikanske armije Španije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, februara 1939. godine prelazi u Francusku. Zbog učešća u španskom narodnooslobodilačkom ratu interniran je i mart i april 1939. godine provodi u koncentracionom logoru Sen Siprijen. Izbavljen je intervencijom svojih francuskih prijatelja. Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza iz Francuske se vratio u Jugoslaviju, gde je nastavio revolucionarnu aktivnost pod okriljem Komunističke partije Jugoslavije. Sukob na književnoj ljevici Glavni članak: Sukob na književnoj ljevici Po povratku iz Španskog građanskog rata, Koča napušta čisto nadrealističku poziciju i priklanja se konceptu `novog realizma`, po kojem je književnost sredstvo u borbi za socijalnu pravdu.[7] U vreme sukoba na književnoj ljevici, Popović će se naći među Krležinim protivnicima u `Književnim sveskama`. Koča Popović u uniformi kraljevske Jugoslovenske vojske. Inicijatori Književnih sveski bili su Đilas i Kardelj. Ožujka 1940. Broz je nakon povratka iz Moskve oštro istupio protiv sukoba na levici: `Najvažnije što treba u ovoj situaciji vidjeti i razumjeti jest da nam je pred vratima, pred nosom rat. Sada treba misliti o zbijanju partijskih redova i jačanju antifašističke fronte borbe, o spremanju za borbu.`[7] U leto 1940. u Zagrebu izlazi zbornik Književne sveske kojim se KPJ obračunava s pečatovskom skupinom intelektualaca. U zbornik je uvršten i Kočin tekst `Ratni ciljevi Dijalektičkog Antibarbarusa`, kojim kritikuje Krležin `Dijalektički antibarbarus`. Popović svoj esej započinje sasvim različitom intonacijom od ostalih. Iako zastupa partijsku liniju, Popovićev tekst se razlikuje po tome što ne pokušava obezvrediti Krležino književno delo. »U Krleži se imalo što izgubiti«, uprkos »činjenici da Krleža nije nikada bio marksist«. Njemu »Krležino delo vredi beskrajno više od svih argumenata kojima ga Krleža brani«.[8] Za razliku od dominantnog ideološkog diskursa koji samouvereno presuđuje, Popović ironizira svoje protivnike, ali i vlastitu poziciju. On ocenjuje da se Krležina metoda u Dijalektičkom antibarbarusu zasniva na »kreteniziranju tuđih izlaganja«: uzme se jedan pasus, rastvori na rečenice, one u riječi, riječi u slova, pa se sve to prevrće i miješa dok pisac ne ispadne glupan.[7] Potom osporava Krležinu tezu da je posrijedi čisto literarni sukob. Koča ne misli da su posrijedi pitanja literature jer glavni suradnici Pečata nisu književnici, već teoretičari i ideolozi. Prema Popovićevoj ocjeni, svojevremeno je časopis Danas mogao biti jednim od sektora lijeve knjige, Pečat to više nije: »pečatovština se suprotstavlja tom razvoju samo prividno iznutra; ustvari ona se suprotstavlja levoj knjizi spolja, i kao tuđa njoj, i kao tuđe oruđe.«[7] Popović zaključuje kako više nije dovoljno da se lijevo opredjeljenje »manifestuje kroz pisanje i samo i jedino njim«, upozoravajući Pečatove suradnike da su »tuđe oruđe« i da napuštaju »veliku zajedničku borbu«.[8] Krajem 1940. godine Koča je ponovo uhapšen i mučen u zatvoru. U zatvoru na Adi Ciganliji je ležao šest meseci, a na slobodu je pušten početkom marta 1941. godine.[2] Koča se, navodno, u zatvoru nedostojno držao pred klasnim neprijateljem, zbog čega je isključen iz KPJ februara ili marta 1941.[9] Prema Đilasu, Koča je posle `kraćeg batinanja odao Rankovićevo ime`. Prema Koči: `Đilas se slabije držao na robiji. Nepošteno je mene oklevetao iako je znao da nisam odao autora nacrta proglasa (Đilas je autor) i niko zbog mene nije uhapšen.`[9] Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Ustanak u Srbiji, Narodnooslobodilačka borba, Prva proleterska brigada, Prva proleterska divizija, i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.[10] Smotra Prve proleterske brigade 7. novembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu. »Koča neće da napada kada ne očekuje uspeh. To je njegovo osnovno opredeljenje... Borci su to znali i cenili.«[11] Miloš Vuksanović, jedan od boraca Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji, Popović nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice nakon aprilskog sloma 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Sa partizanima je od izbijanja ustanka u Srbiji jula 1941. godine. Ponovo primljen u Partiju avgusta ili septembra 1941.[9] Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je postao komandant Posavskog odreda. Pod njegovom komandom vođene brojne ustaničke borbe i izvojevane mnoge pobede u okupiranoj Srbiji u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba i glavnine partizanskih snaga iz Užičke republike za Sandžak, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske brigade, prve regularne jedinice Narodnooslobodilačke vojske, u Rudom 21. decembra 1941. godine, Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom `Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade`. Početkom 1942. godine, pod Kočinom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, i izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu i izvojevala mnoge blistave pobede: Livno avgust 1942. Jajce septembar 1942. Teslić, januar 1943. Gornji Vakuf, mart 1943. Nevesinje, mart 1943. Kalinovik, mart 1943. Foča, maj 1943. Sutjeska, jun 1943. Vlasenica, jun 1943. Zvornik, juli 1943. 1. novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. »Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivnika, uvek je bio na oprezi.«[12] William Deakin, član britanske vojne misije pri NOVJ Tokom bitke na Sutjesci, Koča je našao slabu tačku u nemačkom obruču i doprineo spašavanju partizanske glavnine.[12] 9. i 10. juna 1943. godine njegova Prva proleterska divizija je, uz velike gubitke, probila obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, te 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ. Peko Dapčević je rekao Titu da moraju za Kočom, jer ako ne pođu odmah, probijaće se istim putem pod težim uslovima.[9] Iako je ostalima omogućio izlaz iz krajnje teške pozicije, Koča je posle proboja kritikovan, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Govorilo se da je Prva proleterska `pobegla` i ostavila druge jedinice i Vrhovnog komandanta. Vrhovni komandant nije usvojio predlog da se pohvali Prva proleterska koja je izvršila prodor. S druge strane, komandant 369. divizije smenio je komandanta borbene grupe majora Henea, čije je jedinice razbio Koča.[12] Vrhovni komandant Tito je, 10. avgusta 1943. godine, svojim najvišim komandantima dodelio oficirske činove. Kosta Nađ, Peko Dapčević i Koča Popović su tada postali pukovnici, a desetak dana kasnije generali. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa NOVJ i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. 1. novembra 1943. godine je, zbog posebnih zasluga na ratištu, unapređen u čin general-lajtnanta. Koča Popović ponovo u Srbiji, 1. 9. 1944. Konstantin Popović je jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO Srbije. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućom bitkom za njeno oslobođenje. I pored njegove ključne uloge u borbama za oslobođenje Srbije, neki ga smatraju odgovornim za savezničko bombardovanje nemačkih položaja u Leskovcu, koje je izazvalo ogromne civilne žrtve.[13] Neko vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i: general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar Armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba Armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Tokom Narodnooslobodilačke borbe, uvek je bio član najviših političkih predstavništava nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Razdoblje SFRJ Glavni članci: SFRJ, Pokret nesvrstanih, i Čistka liberala u Srbiji „Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.“[1] Nakon rata, bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Nakon rezolucije Informbiroa i pogibije dotadašnjeg načelnika generalštaba Arsa Jovanovića, Koča Popović je 1948. postao načelnik Generalštaba JNA sa činom general-lajtnanta, a kasnije i general-pukovnika. Kao Načelnik Generalštaba poduzeo je pregovore sa zapadnim silama oko modernizacije vojske tokom sukoba sa SSSR-om.[14] Imao je značajnu ulogu u američkom naoružavanju Jugoslavije. Otišao je u Vašington, Pentagon, razgovarao sa američkim generalima, šefom CIA... Posredno je vezao Jugoslaviju za NATO pakt, Balkanskim paktom sa Grčkom i Turskom, radi osiguranja od sovjetske intervencije.[9] Koča Popović na čelu jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. 23. decembra 1951. godine, objeležavana je desetogodišnjica formiranja Prve proleterske brigade. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dijeljeni su ordeni. Među 282 nova nosioca ordena Narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Preživeli pripadnici Prve proleterske brigade dočekali su Vrhovnog komandanta ispred Doma Garde u Topčideru povicima: „Koču za heroja! Koču za heroja!“. Tada je Tito, opominjući okupljene, rekao: `Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće...`[15] Koča je na položaju Načelnika Generalštaba JNA ostao do 27. januara 1953. kada je svoju dužnost prepustio još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. 27. aprila 1953. je preveden u rezervu. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. 27. novembra 1953. godine dodeljen mu je Orden narodnog heroja. »Koča je bio čovek izvan serije, imao je krug ljudi sa kojima je bio blizak, bio je neobično duhovit čovek, čovek opasne ironije, prezirao je glupost i nije je opraštao, uvek je bio u stanju da, na neki način, to stavi do znanja, naročito ako mu se činilo da je njegov sagovornik još i pretenciozan.«[1] Latinka Perović o Koči Popoviću Od januara 1953. do 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i sekretar za inostrane poslove SFRJ. U tom periodu Jugoslavija je izgradila svoju spoljnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije i postala vodilja međunarodne saradnje i politike nesvrstanosti.[10] Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u UN-u i zalaganjem za principe miroljubive koegzistencije značajno je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu.[10] Koča Popović, šef diplomatije, prima odlikovanje od Haile Selasija. Koča se zalagao za iskorake u pogledu demokratije.[9] Posle uklanjanja Rankovića na Brionskom plenumu, Koča je 1966. prihvatio dužnost potpredsednika Republike, postavši simbol opšte liberalizacije društvenog života i slabljenja ideoloških stega.[10] Kako je video da je funkcija formalna, i da nema nekog uticaja, povukao se već naredne 1967. godine.[1] Za člana Centralnog komiteta SKJ biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Desetom Kongresu izabran je za člana stalnog dela konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije od 1966. do 1982. godine. Koča se definitivno povukao iz politike 1972. godine, nakon čistke `liberala` u Srbiji. On je podržavao politiku koju je vodilo tadašnje uže partijsko rukovodstvo Srbije, takozvani liberali.[9] Proskribovanim liberalima (Latinka Perović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac) je pružio veliku podršku. Oni su bili izloženi žestokoj kampanji kao antititoisti, sovjetofobi, i slično. Koča je zajedno sa njima dao ostavku na sve funkcije[1], čime se faktički razišao sa Titom.[9] 1973. godine na Tjentištu se obeležavala 30. godišnjica bitke na Sutjesci, čemu su prisustvovale mnoge zvanice iz zemlje i inostranstva. Koča nije bio pozvan, zbog svog političkog istupanja na strani smenjenog srpskog rukovodstva.[16] Koča je došao svojim `spačekom`, smestio se u vojne šatore sa bivšim borcima, i otišao sledećeg jutra.[9] Koča ja iskazao poslednju počast Vrhovnom komandantu Titu na sahrani, kao jedan od odabranih saradnika koji su nosili njegov kovčeg.[10] Ubrzo nakon Titove smrti izbile su demonstracije na Kosovu 1981. godine, koje su pratila masovna hapšenja i suđenja Albancima. Koča je smatrao da je sloboda drugih neodvojiva od sopstvene slobode i govorio da Albanci mogu biti državljani Jugoslavije, ali ne mogu biti srpski podanici.[1] Za života bio dva puta oženjen, najpre sa Verom Bakotić, a posle rata sa Lepom Perović, provoborkinjom iz Banjaluke. Dece nije imao. Raspad SFRJ Glavni članak: Raspad SFRJ Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti. Bosnu pokušavaju da raščereče, raščupaju. Bosna je veoma važna tačka za budućnost Jugoslavije.[17] Grob Koče Popovića u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Koča Popović je, u dubokoj starosti, ponovo izašao u javnost uoči raspada SFRJ, kako bi delovao na ublaženje i mirno rešenje jugoslovenske krize. Koča je Jugoslaviju razumevao kosmopolitski, a sve te nacionalne borbe za njega su bile `sitne plemenske borbe` (Perović).[1] Nakon Miloševićevog neuspelog `mitinga istine` u Sloveniji, Koča je kritikovao anti-slovenačko pisanje beogradske Politike rečima: Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana. – [18] Konstantin Popović je smatrao da “politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica”.[18] On je govorio da se paralele između Miloševića i Tuđmana “prepoznaju po tome što veruju u silu i propagandu, a neistomišljenike teško podnose.”[18] Koča je pred rat bez iluzija govorio: “U ovom trenutku ne vidim ni jedan uverljiv razlog da verujem u miran rasplet.` Dopuštao je mogućnost da hrvatski i srpski nacionalistički lideri dođu do kompromisa, ali ne na račun trećih, tj. “da Bosna plati ceh”. Jasno je uviđao da glavni centri moći sve više zavise od `rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko.”[18] Do kraja života živeo je u Beogradu, gde je i umro 20. oktobra 1992. godine. Poslednja želja mu je bila da na odru, ispred krematorijuma, bude sam, da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita.[15] Svoju imovinu, koja se sastojala od spisa, beležaka, dokumenata, fotografija, radne sobe, velike biblioteke i kolekcije gramofonskih ploča, zaveštao je kao legat Arhivu Beograda.[19] Od 2005. godine, Kočin legat dostupan je istraživačima. Književni rad Korice knjige `Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog` (1931), značajno delo srpskog nadrealizma. Koča Popović je objavio mnoštvo nadrealističkih spisa i članaka između dva rata, među kojima: Odlomci ulice Prodana sudbina, 1930. Pohvala osrednjosti, 1930. U tom periodu je sa Markom Ristićem objavio jedno od najznačajnijih programskih spisa srpskog nadrealizma: Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, 1931. U međuratnom periodu je takođe pisao protiv rastućeg fašizma: Uloga fašizma u savremenom društvenom zbivanju, `Naša stvarnost`, novembra-decembar 1936. U vreme sukoba na književnoj ljevici piše odgovor na Krležin Dijalektički antibarbarus: Ratni ciljevi dijalektičkog antibarbarusa, 1940. Nakon drugog svetskog rata, napisao je više knjiga ratne tematike, među kojima su najznačajnije: Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade, 1946. Revision du Marxisme-Leninisme au sujet de la guerre de liberation en Yougoslavie, 1949. Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije, 1949. Beleške uz ratovanje, 1988. Odlikovanja Odlikovan je brojnim visokim jugoslovenskim i stranim odlikovanjima: Ordenom slobode, Ordenom ratne zastave, Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem (dva puta), Ordenom za hrabrost, Ordenom narodnog oslobođenja prvog reda i Ordenom Suvorova prvog i drugog reda. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine, a Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nekoliko mesta ima skromno podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno. Omot malo iskrzan. U ovoj značajnoj knjizi, renomirani naučnik religije Mirčea Elijade postavlja temelje zapadnom razumevanju joge, istražujući kako njen vodeći princip, princip slobode, uključuje ostanak u svetu, a da ne dozvolite da budete iscrpljeni uslovima kao što su vreme i istorija. Oslanjajući se na godine studija i iskustva u Indiji, Elijade pruža sveobuhvatan pregled joge u teoriji i praksi od njenih najranijih predznaka u Vedama do dvadesetog veka. Teme o kojima se raspravlja su Patađali, autor Joga-sutri; jogijske tehnike, kao što su koncentracija na jednu tačku, položaji i respiratorna disciplina; i joga u odnosu na bramanizam, budizam, tantrizam, orijentalnu alhemiju, mistični erotizam i šamanizam. Mirča Elijade (rum. Mircea_Eliade; Bukurešt, 9. mart 1907 — Čikago, 22. april 1986) američki je kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan je od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao radom o filozofiji renesanse (1928). Kada mu je bilo 21. godina, nakon diplomiranja, otišao je u Indiju, gde je u Kalkuti studirao sanskritski jezik i jogu sa profesorom Dasguptom. Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. godine istovremeno se bavio obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije u Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940. i 1941) i u Lisabonu (1941—1945). Dolaskom komunizma, Elijade je nakon rata 1945. godine izbegao u Pariz, gde je predavao istoriju religije, najpre na École pratique des hautes études (do 1948), potom na Sorboni. Od 1957. godine pa sve do svoje smrti 1986. godine živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu i šef katedre za istoriju religije, koja od 1985. godine nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima. Detinjstvo Rođen je u Bukureštu, bio je sin rumunskog oficira Georgea Elijade (Gheorghe Eliade) i Jeane rođene Vasilsku. Pravoslavni vernik, George Elijade registrovao je rođenje njegovog sina četiri dana pre nego što je stvarno rođen, da bi se poklopio sa Parvoslavnim liturgijskim kalendarnom, tj. praznikom Četrdeset mučenika Sevastijanskih (22. mart). Mirča Elijade je imao sestru, Korinu, majku semiologiste Sorina Alekandrescu. Njegova porodica se preselila iz Tekučia u Bukurešt, da bi se na kraju naselili u glavi grad 1914. godine, gde je boravio do kasnih tinejdžerskih godina. Elijade je zadržao posebno količinu uspomena na svoje detinjstvo i kasnije u životu je pisao o uticaju raznih neobičnih epizoda iz istog. U jednom trenutku tokom Prvog svetskog rata, kada mu je bilo desetak godina, bio je očevidac bombardovanja Bukurešta nemačkim cepelinima i patriotskim zanosom u okupiranom glavnom gradu. Adolescencija Nakon završetka osnovnog obrazovanja, Elijade je prisustvovao Spiru Haret nacionalnom koledžu u istoj generaciji kao Arsavir Akterijan (Arșavir Acterian), Haig Akterijan (Haig Acterian) i Petre Viforeanu (Petre Viforeanu). Među njegovim ostalim kolegama bio je i Konstantin Noic (Constantin Noica), istoričar umetnosti. Univerzitetske studije i boravak u Indiji Između 1925. i 1928., pohađao je filozofski fakultet na univerzitetu u Bukuruštu, diplomirao je na istom 1928. godine. Tokom svojih studenskih godina upoznao je Nea Ionescu (Nae Ionescu), koji je peredavao u logiku, postao je jedan od njegovih učenika i prijatelja. Bio je izuzetno zainteresovan za Ionesceove radikalne i religijske ideje. Naučni radovi Elijade je počeli su posle dugog perioda studiranja u britanskoj Indiji, na univerzitetu u Kalkuti. Saznavši da je Maharadža od Kassimbazara sponzoriše evropske naučnike koji studiraju u Indiji, Elijade se prijavljuje i dobija stipendiju za četiri godine, koja je kasnije udvostručena od strane rumunske stipendija. U jesen 1928. godine, on je plovio za Kalkut da studira sanskrit i filozofiju pod Surendranath Dasgupta, na bengalskom Kembridžu i profesor na univerzitetu u Kalkuti, autor pet knjiga istorije indijske filozofije. Pre dolaska do indijskog potkontinenta, Elijade je napravio kratku posetu Egiptu. Kad su stigli, on je posetio velike u regionu, i proveo kratak period po himalajskim ashramom. Studirao je osnove indijske filozofije, i, paralelno, naučio sanskritu Pali i bengalski po Dasgupta pravcu. U to vreme, on je postao zainteresovan za akcije Mahatma Gandi, koga je lično upoznao, i Satjagraha kao fenomena; Kasnije, Elijade adaptira gandijeve ideje u svom diskursu o duhovnosti i Rumunije. Poslednje godine života i smrt Mirča Elijade je preminuo na univerzitetskoj bolnici u Čikagu, aprila 1986. godine, osam dana pre smrti, pretrpeo je moždani udar dok je čitao vežbe Emila Cioreca (Eugen Barbu), a kasnije iygubio je govorne funkcije. Četiri meseca ranije, požar je uništio deo njegovih kancelarija na Medvil Lombard bogosloviji (događaj koji će se tumačiti kao znak). Elijadin rumunski učenik Joan Petru Kulianu, koji je podsetio reakciju naučne zajednice, je na vestima, opisao Elijadinu smrt kao `parinirvana`. Njegovo telo je kremirano u Čikagu, a ceremonija sahrane održana je u crkvi na kompusu univerziteta. Prisustvovalo je 1.200 ljudi, obuhvatajući javno čitanje Elijadinog teksta u kome je podsetio na otkrovenje o njegovom detinjstvu-predavanja je dao romanopisca Sol Belou, Elijadin je kolega na Univerzitetu. Njegov grob se nalazi u Oak Voods groblju (Oak Woods Cemetery). Rad Opšta priroda religije U svom radu na istoriji religije, Elijade je najviše cenjen zbog svojih spisa o alhemiji, šampanizmu, jogi i ono što je on nazvao mit o večnom povratku, navodno prisutan u religijskim mislima uopšte, da versko ponašanje ne samo imitira, ali i učestvuje u, svetim događajima, i na taj način obnavlja mitso vreme porekla. Na Elijadino razmišljanje utiču delimično Rudolf Oto, Gerardus van der Leuv (Gerard van der Leeuw), Nae Ionescu. Vrhovni Bog Prema nekim evolucionističkim teorijama religije, posebno kos Edvarda Burnet Tajlor (Edward Burnett Tylor), kulturni napredak jeste promena sa animizma i mnogoboštva na monoteizam. Prema ovom gledištu, naprednije kulture bi trebalo da bude više monoteističke, a primitivnije kulture bi trebalo da bude više politeističke. Međutim, mnogi od najvažnijih `primitivnih`, pre poljoprivrednih društava veruju u vrhovnog Boga. Tako, prema Eliadi, naučnici posle 19. veka su odbacili tilor teoriju evolucije iz animizma. Elijade sumnja da su najraniji ljudi obožavali nebesko vrhovno biće, u obrascima u komparativne religije, piše on: `Najpopularnija molitva u svetu je upućena- Oče naš koji si na nebesima.` Moguće je da su čovekove najraniji molitve upućene istom nebeskom ocu. ` Međutim, Elijade se ne slaže sa Vilhelmom Šmidtom (Wilhelm Schmidt), koji je mislio da je najraniji oblik religije bio strogi monoteizam. Elijade odbacuje ovu teoriju `primordijalnog monoteizma” kao `krutu` i neizvodljivu. `U najboljem slučaju,` piše on, `ova plan Šmidtova teorija čini nalog ljudskih verski evolucija od paleolita.` Elijadina filozofija Filozofija religije Platonizam i primitivna ontologija Prema Elijadi, tradicionalni čovek oseća da se stvari `stiču realno, svoj identitet, samo u onoj meri njihovog učešća u transcendentalnoj stvarnosti`. U tradicionalnom čoveka, nečist svet je `besmisleno`, a stvar se uzdiže se nečistog sveta samo u skladu sa idealnim, mitskim modelom. Elijade opisuje ovaj pogled na stvarnost kao temeljni deo `primitivne ontologije` (studija o `postojanju` ili “stvarnost`). Vidi sličnost sa filozofijom Platona, koji je verovao da su fizički fenomeni blede i prolazne imitacije večnih modela ili `oblika`. On je tvrdio: Platon možemo smatrati izvanrednim filozofom `primitivnog mentaliteta `, to je, kao mislilac koji je uspeo da u davanju filozofske opticaje i validnost na načinima života i ponašanjaima arhaičnog čovečanstva. Elijade je smatro da je Platonova teorija oblika `primitivna ontologija` istrajna u grčkoj filozofiji. On tvrdi da je platonizam `najpotpunije razrađena` verzija ove primitivne ontologije.