Mišel de Montenj OGLEDI 1-3 nove knjige malo izbledele korice SKZ

Milun Perović - Putopisi života I i II , izdanje Draslar . Čovek i smisao življenja Korice sa minimalnim tragovima, unutra kao nove !

Kapitalno! W.K.C. GUTHRIE A History of Greek Philosophy The earlier Presocratis and the Pythagoreans Izdavač: Cambridge University Press Meke korice, 538 strana

Baruh de Spinoza ETIKA prevod i komentari: Dr Ksenija Atanasijević predgovor: Radmila Šajković BIGZ, Beograd, 1983 tvrde korice, prošiveno, 479 str. Knjiga je u veoma dobrom ili odličnom stanju. Ima pečat i napisan broj na naslovnoj stranici.

Knjiga je nova, nekorišćena, meke korice, izdanje Fedon, 2021 „Uopšte nije nužno, čak ni poželjno, da mi se drži strana: naprotiv, čini mi se da je izvesna doza radoznalosti uz ironičan otpor, kao pred nepoznatom biljkom, neuporedivo inteligentniji odnos prema meni.“ Fridrih Niče

NAPOMENA:ODLICNO OCUVANA KNJIGA,KNJIGA JE POSTO SU BELE KORICE BROS-MEKI POVEZ-OD TAKVOG KVALITETA- BELOG STAMPARSKOG KARTONA- CISTA I NIJE POZUTELA KAO VECINA KOJE IMAM -PRILOZENO I SVE SE VIDI NA FOTOFRAFIJAMA !STAJALA U KUCNOJ BIBLIOTECI OD KAD JE KUPLJENA 1987 god. SVE OSTALO;KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA BEZ DRUGIH NEDOSTATAKA-STANJE KNJIGE:ODLICNO(5)! Oblast: Filozofija Godina izdanja: 1987 ISBN: 86-21-00170-5 Jezik: Srpski Autor: Strani NAPOMENA:ODLICNO OCUVANA KNJIGA,KNJIGA JE POSTO SU BELE KORICE BROS-MEKI POVEZ-OD TAKVOG KVALITETA- BELOG STAMPARSKOG KARTONA- CISTA I NIJE POZUTELA KAO VECINA KOJE IMAM -PRILOZENO I SVE SE VIDI NA FOTOFRAFIJAMA !STAJALA U KUCNOJ BIBLIOTECI OD KAD JE KUPLJENA 1987 god. SVE OSTALO;KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA BEZ DRUGIH NEDOSTATAKA-STANJE KNJIGE:ODLICNO(5)! ISBN: 86-21-00170-5 Autor: Domaći Jezik: Srpski KARL LOWITH - OD HEGELA DO NIETZSCHEA IZDAVAČ: VESELIN MASLEŠA SARAJEVO STRANA:503. MEKOG POVEZA Opis: Sarajevo 1987, meki povez, Opste stanje knjige:odlicno(5), str.503, latinica Izdavač: Veselin Masleša Autor: Karl Lowith

Richard Price A REVIEW OF THE PRINCIPAL QUESTIONS IN MORALS Edited by D. Daiches Raphael Clarendon Press, Oxford, 1948 tvrde korice, prošiveno, 47 + 301 str. Na ivicama korica ima par sitnih ogrebotina. Na naslovnoj strani i na nekoliko mesta u knjizi postoje pečati biblioteke. Predlistovi blago požuteli. Papir, štampa i povez su odličnog kvaliteta, ali donja ivica knjižnog bloka nije obrezana.

IZABRANA DELA DŽONA PLAMENCA DRUGA I TREĆA KNJIGA - ČOVEK I DRUŠTVO - kritičko ispitivanje nekih važnih društvenih i političkih teorija od Makijavelija do Marksa - DEMOKRATIJA I ILUZIJA - ispitivanje izvesnih aspekata moderne demokratske teorije SAGLASNOST SLOBODA I POLITIČKA OBAVEZA Tvrd povez - 2 knjige CID - POBJEDA PODGORICA 2006 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja SH

NAPOMENA:ODLICNO OCUVANA KNJIGA,IMA NA PRVA DVA PREDLISTA POTPIS VLASNIKA,KNJIGA JE POSTO SU BELE KORICE BROS-MEKI POVEZ-OD TAKVOG KVALITETA- BELOG STAMPARSKOG KARTONA- CISTA I NIJE POZUTELA KAO VECINA KOJE IMAM -PRILOZENO I SVE SE VIDI NA FOTOFRAFIJAMA !STAJALA U KUCNOJ BIBLIOTECI OD KAD JE KUPLJENA 1987 god. SVE OSTALO;KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA BEZ DRUGIH NEDOSTATAKA-STANJE KNJIGE(5-)! Oblast: Filozofija Godina izdanja: 1987 ISBN: 86-21-00170-5 Jezik: Srpski Autor: Strani NAPOMENA:ODLICNO OCUVANA KNJIGA,IMA NA PRVA DVA PREDLISTA POTPIS VLASNIKA,KNJIGA JE POSTO SU BELE KORICE BROS-MEKI POVEZ-OD TAKVOG KVALITETA- BELOG STAMPARSKOG KARTONA- CISTA I NIJE POZUTELA KAO VECINA KOJE IMAM -PRILOZENO I SVE SE VIDI NA FOTOFRAFIJAMA !STAJALA U KUCNOJ BIBLIOTECI OD KAD JE KUPLJENA 1987 god. SVE OSTALO;KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA BEZ DRUGIH NEDOSTATAKA-STANJE KNJIGE(5-) ISBN: 86-21-00170-5 Autor: Domaći Jezik: Srpski KARL LOWITH - OD HEGELA DO NIETZSCHEA IZDAVAČ: VESELIN MASLEŠA SARAJEVO STRANA:503. MEKOG POVEZA Opis: Sarajevo 1987, meki povez, Opste stanje knjige:odlicno(5-), str.503, latinica Izdavač: Veselin Masleša Autor: Karl Lowith

ukoričena oba dela originalna korica sa I knjige zalepljena na prednjoj korici odlično očuvano LOK.1

GECA KON - 1934 - 449 STRANA, TVRD POVEZ. PEVOD KSENIJA ATANASIJEVIĆ NA KORICAMA IMA PONEKA MANJA FLEKA. NA PREDLISTU I NASLOVNOJ STRANI PEČAT SA PREZIMENOM BIVŠEG VLASNIKA KNJIGE.

OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1983 Jezik:Hrvatski Autor: Strani Herman Dils PREDSOKRATOVCI I-II kapitalno delo iz istorije filozofije Herman Dils: Anticki filozofi; Anticka filozofija Pitagorejci ... Atomisti: Platon; Aristotel; Kant; Hegel; Toma Akvinski- filozofska biblioteka Povez: MEK OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! Fototipsko izdanje poznatog i JEDINOG hrvatskog prevoda. 447+418 strana Godina izdavanja: 1983. Povez:broš-mek povez Br.strana: I tom 447, II tom 418 + mapa grčkih plemena i njihovih kolonija u VI/V veku p.n.e.

Stanje: lepo sačuvano Izdavač:Matica Hrvatska, Zagreb God.izd.:1989 Korica: Tvrda Pismo :latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- N -----

Stanje:dosta dobro, unutrašnjost kao nova Izdato:August Cesarec, Zagreb Godina:1988 Korica: tvrda Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! -----Szoba-----

62052) PROPAST ZAPADA 1 i 2 , Osvald Špengler , Geca Kob Beograd 1936 , biblioteka Kosmos , 2 toma, tvrd povez, format 17,5 x 23,5 cm , prvi tom ima tragove korišćenja na koricama, izlizna boja slova , pukotina na ivici rikne u dužini 5 cm , oba toma su pečatirana , knjižni bol i tekst su kompletni i očuvani , sa svim pripadajućim prilozima i tabelama , u drugom tomu , stranice 591/592 su zacepljene , tekst je kompletan a zacepljenje sanirano , oba toma su bez podvlačenja , potpis na predlistu prvog toma , ćirilica, 551 + 647 strana

Political Ideals A Free Man`s Worship and other essays Authority and the Individual On Education : Especially in Early Childhood In Praise of Idleness and Others Essays The Impact of Science on Society Power : A New Social Analysis Bertrand Russell`s BEST : Silhouettes in Satire Road to Freedom Unpopular Essays Sceptic Essays Why I am not a Christian and other essays on religion and related subjects Education and the Social Order Marriage and Morals Unwin 1975-1977 2369 strana očuvanost 4, papir malo potamneo od starosti, sitna oštećenja korica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cosak Zadnje korice ostecen, sve ostalo uredno! Retko !!! Prateći postepenu evoluciju revolucija, Arent predviđa promenu odnosa između rata i revolucije i ključnu ulogu koju će takvi zapaljivi pokreti igrati u budućnosti međunarodnih odnosa. Ona se osvrće na principe koji leže u osnovi svih revolucija, počevši od prvih velikih primera u Americi i Francuskoj, i pokazujući kako su se od tada razvile i teorija i praksa revolucije. Konačno, ona predviđa promenu odnosa između rata i revolucije i ključne promene u međunarodnim odnosima, pri čemu će revolucija postati ključna taktika. Hana Arent (nem. Hannah Arendt; 1906-1975) je bila nemačka teoretičarka politike i filozof jevrejskog porekla. Odrastala je u jevrejskoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Odrastala je u tadašnjem Kenigsbergu (današnjem Kalinjingradu, inače rodnom mestu Imanuela Kanta) i Berlinu. Filozofiju je studirala na univerzitetu u Marburgu zajedno sa Martinom Hajdegerom i Hansom Jonasom. Sa Hajdegerom je započela dugu i strasnu romantičnu vezu zbog koje je kasnije bila kritikovana zbog Hajdegerove podrške nacističkom pokretu za vreme njegovog rektorskog mandata na univerzitetu u Frajburgu. U vreme prvog raskida između nje i Hajdegera ona se seli u Hajdelberg gde piše svoju disertaciju, pod Jaspersovim mentorstvom, o konceptu ljubavi u misli svetog Avgustina. Kasnije, 1929. godine se udaje za nemačkog Jevreja Gintera Šterna kasnije poznatog kao Gintera Andersa. (Razveli su se 1937. godine.) Njena disertacija biva objavljena iste godine ali ona ne dobija kvalifikacije neophodne za rad na nemačkim univerzitetima. Neko vreme se bavila istraživanjem antisemitizma ali biva proterana u Pariz. Tu upoznaje književnog kritičara i filozofa, marksistu Valtera Benjamina. U Francuskoj radi na pomaganju jevrejskih izbeglica te biva zatvorena u logor „Gurs“ ali je uspela da pobegne nakon nekoliko nedelja. Kasnije se udaje za Hajnriha Blihera te sa njim beži u SAD. U Americi se aktivno bavi pomaganjem Jevrejse zajednice. Piše i kolumnu za „Aufbau“, jevrejske novine na nemačkom. Kasnije pomaže jevrejskim organizacijama i često dolazi u Nemačku. Postaje blizak prijatelj sa Jaspersom i njegovom suprugom. 1950. godine Arentova postaje naturalizovani državljanin SAD. Radi na različitim univerzitetima SAD kao što su Berkli i Priston. Bila je i prva žena profesor na američkom Univerziteu. Umrla je 1975. godine u 69-oj godini života i sahranjena je ispred `Bard koledža` gde je njen suprug predavao dugi niz godina. Filozofija Jedna od glavnih tema razmišljanja Hane Arent jeste zlo profilisano kroz sisteme upravljanja. Ona je uvela pojmove „banalnost zla“ i „radikalnost zla“, koji su u kasnijoj teoriji poslužili kao vodilje u istraživanju modernog totalitarizma.

Izdavač: Matica srpska, Novi Sad Prevod: Sreten Marić Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 464 + 599 Obrisi tečnosti na omotnicama i koricama, kod druge knjige sasvim malo i na prvih nekoliko listova. Parčence selotejpa na omotnici druge knjige, koja je i malo iskrzana na dva mesta. Posveta na predlistu obe knjige, unutra potpuno čiste i odlično očuvane. Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera „Svet kao volja i predstava“ objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli - „Svet je samosaznanje volje“. U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće „jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine“. Šopenhauer u svom delu prepliće i prožima Platonovu i Kantovu filozofiju sa istočnom mudrošću, kao i hrišćanskom mistikom. Prva rečenica ovog dela počinje tvrđenjem: „Svet je moja predstava“. Tačnost ovog stava on izvodi na osnovu toga što „predmet uvek pretpostavlja svest“ i što predmet po sebi kao uzrok predstavlja „nešto potpuno nezamislivo“. Čovek ne vidi svet objektivno, već kao konstrukciju ljudskog perceptivnog aparata i inteligencije. Šopenhauer smatra da volja predstavlja nagon za životom i da se svuda pokazuje želja za životom. Sva živa i neživa priroda predstavlja borbu i nagon za opstankom. Navodeći primere sa životinjama Šopenhauer kaže da se kod njih ne radi samo o običnom nagonu očuvanja života i borbe, i zato kada ptice grade gnezda za mladunce koje još nemaju, tu su prisutni i elementi pripreme razvoja života. Volja je volja za život, a njen večni neprijatelj je smrt. Šopenhauer smatra i da samoubistvo nije negiranje volje i života. Svojim činom samoubica negira samo jedan vid života, i to onaj koji je njemu nepodnošljiv, a ne život po sebi. Zato je „uzaludan i lud akt, jer stvar po sebi - vrsta, i život, i volja uopšte - nesprečeno ostaje i dalje, kao što ostaje i duga ma kako se brzo smenjivale kaplje što je trenutno nose“. (K-145)

Majkl Hard, Antonio Negri IMPERIJ Michael Hardt, Antonio Negri Imperij Multimedijalni institut, Zagreb 2003. 407 strana, četvrtasti format. Korice malo izlizane. Jedan list zalepljen selotejpom. Korektno očuvana. Čak i pre nego što je, 2000. godine, izašla iz štampe, Imperija (Empire) Antonija Negrija i Majkla Harta već je bila teorijski hit. Toj popularnosti na neviđeno svakako je doprinela i slava autora, pre svega Antonija Negrija, italijanskog filozofa i dugogodišnjeg robijaša čija je popularnost rasla naporedo sa dužinom zatvorskog staža. Uhapšen posle otmice i ubistva Alda Mora zbog sumnje da je, u svojstvu ideologa, povezan sa terorističkom organizacijom Crvene brigade, Negri je četiri godine, bez suđenja, proveo iza rešetaka. Osuđen je nakon što je pušten, ali umesto na robiju odlazi u Francusku, gde do 1997. na Sorboni drži predavanja o Spinozi. Potom se vraća u Italiju i u kućnom pritvoru provodi nekoliko godina. Zatvorskim režimom odvojen od buke svakodnevice, prinuđen da se usredsredi na teoriju umesto na plastični eksploziv, Negri se u izolaciji pokazao kao vrlo plodan pisac. (Uzgred, njegov slučaj belodano potvrđuje komunističku tezu o robijašnicama kao svojevrsnim univerzitetima. Verovatno vođeni sopstvenim iskustvom, komunisti su, barem na prostorima ovdašnjim, praksu zatvora kao robijaških univerziteta napustili čim je Moša Pijade, zatočen u nenarodnom zatvoru, završio prevođenje Marksovog Kapitala, izašao sa robije i osvojio vlast, pa su komunistički kazamati služili manje kao univerziteti za političke neistomišljenike, a više za njihovo što efikasnije utamanjivanje.) Majkl Hart, s druge strane, koristeći nikad neumrle leve sentimente, vešto je surfovao na talasima antiglobalizma, objavljivao delove iz još nezavršene knjige (naročito na internetu, čedu globalizacije, gde se, besplatno, može naći čitava knjiga na engleskom jeziku) i stvarao atmosferu velikog iščekivanja. Uz to, o knjizi se govorilo kao o manifestu antiglobalističkog pokreta, što je dodatno podgrevalo nestrpljenje. Knjiga se, utom, i pojavila, a zagrebački izdavači Arkzin & Multimedijski institut brzo reagovali i objavili bogato opremljeni Imperij u prevodu dr Živana Filippija. Promocija knjige odigrala se u beogradskom Rexu. Kao obrazovani i pametni teoretičari, Negri i Hart su bez većih teškoća uočili mnoge slabosti, tamne mrlje i opasnosti globalizacijskog pokreta, a da istovremeno nisu upali u vulgarni, nerefliksivni antiglobalizam, čijim bi se viđenijim predstavnikom na ovim prostorima mogla smatrati, recimo, profesorka dr Mira Marković (iz čega ne bi trebalo hitati sa zaključkom da bi se i ona u zatvoru pokazala kao jednako plodan pisac). Imperija o kojoj govore Negri i Hart svakako ima elemente kontinuiteta sa imperijom kao istorijskom tvorevinom, počev od nastarijih vremena pa sve do Sjedinjenih Država danas, ali je Imperija, kao postmoderni fenomen, ipak something completely different. Imperija istorijski nastaje u trenutku kada tradicionalno shvaćena imperijalna moć, proistekla iz nacionalne države, doživljava duboku krizu. Ukoliko se imperijalistički poredak uvek razumevao kao odnos moći dveju ili više imperija od kojih je svaka imala svoje središte, manje ili više zaokruženu teritoriju, jasne granice i definisan interes, Imperija se pokazuje kao sistem sveobuhvatnih, pre svega pravnih mreža, bez jasnog središta, teritorije i granica. Savremenim preobražajem međunarodnog prava, imperijalni proces konstituisanja (constitution = ustav) nastoji, direktno ili indirektno, da prodre u unutrašnje pravo nacionalnih država. Konstitucija Imperije svoj izvor pronalazi u globalnoj ekspanziji unutrašnjeg ustavnog projekta Sjedinjenih Država. Za razliku od klasičnog međunarodnog prava, koje je bilo ugovorni i pregovarački proces između spoljašnjih strana, dakle strana koje su bile odeljene teritorijom i nacionalnim zakonima, danas pravo uključuje unutrašnji i ustavni institucionalni proces: mreže sporazuma i udruženja, kanali posredovanja i rešavanja sukoba, kao i koordinacija raznih dinamika država, sve je to institucionalizovano unutar Imperije. Proživljavamo prvu fazu preobražaja globalne granice u otvoreni prostor imperijalne suverenosti. Jer, kako kažu Negri i Hart, ustav SAD je imperijalan, ne imperijalistički. On je imperijalan jer je, za razliku od projekta imperijalizma koji svoju moć uvek štiti pravolinijski u zatvorenim prostorima i napada, razara i potčinjava druge zemlje svojoj suverenosti, ustavni projekt SAD izgrađen je na modelu preoblikovanja otvorenog prostora i izmišljanja novih odnosa u mrežama po neomeđenom terenu. Te mreže, međutim, kriju u sebi i nove oblike dominacija i potčinjavaju. Valja im, smatraju autori, pružiti otpor. Ostaje, međutim, ponešto nejasno – zbog čega? Knjiga će nužno razočarati onu stranu koja je očekivala da će nakon nje proces globalizacije naprosto da svene, ali i one koji su očekivali sirov nasrtaj na globalizaciju. Umesto bespoštedne kritike (što uglavnom podrazumeva vulgarnu kritiku) svega postojećeg, a naročito Sjedinjenih Država, autori su, vođeni ipak teorijskim a manje ideološkim interesom, izgradili koherentnu priču koja sasvim precizno upućuje na protivrečnosti i tamne mrlje globalizacije. Amerika se, u tom kontekstu, pokazuje kao nesumnjivo najsnažniji pokretač globalizacijskog pokreta, ali – i to je ono što će razočarati obožavaoce lika i dela Noama Čomskog – ne i suvereni kontrolor čitavog procesa jer se proces, po postavci Negrija i Harta, zapravo ni ne može kontrolisati u meri koja bi zadovoljila tradicionalno shvaćen pojam kontrole. Iz istog razloga razočarane će biti i pristalice globalizacije, jer su umesto gomile nesuvislog trabunjanja dobili u zadatak da se nose sa učenom i utemeljnom argumentacijom. Naravno, levi sentiment autora s vremena na vreme izbija u vidu podele na `poštene teoretičare`, poput Ričarda Folka recimo, i one koji to, verovatno, nisu, ili sasvim ozbiljnog uzimanja u obzir Lenjinovih sma(t)ranja koja se, uz dužno poštovanje prema autorima, teško mogu uzeti kao relevantna. Levi sentiment ogleda se i u pokušaju da se Brežnjevljev Sovjetski Savez razume ne kao totalitarna tvorevina, već kao jedan modernizacijski projekt u kojem su stvaralaštvo i sloboda cvetali, ama su se dobro skrivali iza zapadne hladnoratovske propagande, ideološke mašinerije falsifikovanja i uopšte zlonamernog i krivog informisanja. No, uprkos tome, uprkos ponešto neujednačenom nivou argumentacije i uprkos napadnom odsustvu nekih od bitnih bibliografskih referenci (u, inače, obimnoj literaturi), teško je osporiti da je reč o ozbiljnom, promišljenom, pa time i značajnom poduhvatu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SVET KAO VOLJA I PREDSTAVA 1-2, Šopenhaurer... Preveo s nemačkog SRETEN MARIĆ... Latinica, Tvrde korice, Omot, Šiven povez, Obeleživač stranica, 1O6O stranica Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.