Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonko Marić (Bujanovac, 2. novembar 1931 — Beograd, 18. oktobar 2006) bio je srpski fizičar i akademik. Biografija Rođen je kao drugo od troje dece Blagoja i Nadežde Marić. Njegov mlađi brat je bio lekar Predrag Marić.[1] Osnovnu školu i gimnaziju je završuo u Leskovcu. Studirao je fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1955. godine. Zvanje doktora nauka stekao je 1960. godine, odbranivši tezu „Disperzija svetlosti na atomskim jezgrima“. Posle Drugog svetskog rata bio je jedan od prvih 15 doktora nauka iz oblasti fizike na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu [2] i jedan od pionira razvoja fizike u Beogradu. Nakon diplomiranja zaposlio u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, gde je radio u laboratoriji za teorijsku fiziku. Nepunih godinu dana po dolasku u Vinču, Marić je upućen na specijalizaciju u Institutu za teorijsku fiziku u Kopenhagenu, u Danskoj, gde je proveo dve godine baveći se teorijom molekularnih modela. Po povratku sa studijskog usavršavanja i odbrane doktorske teze, u je Vinči rukovodio laboratorijom za teorijsku fiziku. Godine 1961. prvi studenti fizike upisuju se na Univerzitet u Novom Sadu. U tom periodu je sa još nekoliko kolega organizovao specijalističke studije. Istovremeno se bavio i pedagoškim radom na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde je držao kurseve na redovnoj i postdiplomskoj nastavi. U Institut za fiziku prešao je 1972. godine Kao profesor po pozivu, predavao je u Institutu za nuklearnu fiziku „Orsej“ u Francuskoj. U više navrata boravio je i u Evropskom centru za nuklearna istraživanja CERN u Ženevi i u Institutu za nuklearne nauke u Dubni, u Sovjetskom Savezu. Svojim referatima je učestvovao na više naučnih i stručnih skupova u zemlji i svetu. Njegova naučna delatnost posvećena je nuklearnoj, atomskoj i molekularnoj fizici, kao i problemima zasnivanja kvantne mehanike i statističke fizike. Objavio je više naučnih radova - i na srpskom i na stranim jezicima. Za svoj rad dobio je više priznanja. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Priredio mr.ing. Vojislav lalić-Petrić kao NOVA sa potpisom/posvetom Neveke Petrić namenjene Vasi Peštercu predsedniku udruženja pisaca Srbije Nevenka Petrić (Maslovare, 11. mart 1927 — Beograd, 27. decembar 2015) Po završetku osnovne škole pošla je u srednju Žensku građansku školu u Banjaluci, ali s obzirom da je Drugi svetski rat u Jugoslaviji počeo 6. aprila 1941. godine, sve škole su prestale sa radom do oslobođenja 1945.[1] godine, pa je prekinuto i Nevenkino školovanje. Posle napada fašističke Nemačke na Jugoslaviju, njene slobodoljubive snage počele su dizati ustanak protiv okupatora, pa je tako i Nevenkina cela porodica odmah 1941. godine stupila u prve redove, a sa njima i Nevenka, koja je tada imala 14 godina. Narodnooslobodilačka borba 1941—1945. U Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije (1941—1945), protiv nemačke okupacije i njihovih sledbenika, Neveka Petrić bila je borac, a vrlo brzo postaje omladinski rukovodilac u četi, bataljonu, odredu, a nešto kasnije i na okrugu Banjaluke, a potom i celoj centralnoj Bosni. Radila je na osnivanju omladinske antifašističke organizacije, kako na slobodnoj, tako i na neoslobođenoj teritoriji i to i na terenu i u vojsci, pošto su, posle izvesnog vremena, pored dva postojeća odreda, banjalučkog i prnjavorskog, osnivani i novi na području centralne Bosne – vlašićki, travnički, uzlomački, dobojski, derventski, tešanjski i drugi, a znatno kasnije i srednjobosanske brigade: Četrnaesta, Osamnaesta i Devetnaesta. Nevenka Petric, 1945. godine Na prvoj okružnoj konferenciji antifašističke omladine za okrug Banjaluku, Nevenka je izabrana za prvog predsednika omladine (USAOJ-a - Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije) za okrug Banja Luku, a nešto kasnije na Okružnoj konferenciji omladine cele centralne Bosne, održanoj u Tesliću, septembra 1944. godine, takođe je izabrana za predsednika omladine (USAOJ-a) za celu centralnu Bosnu. Tako je Nevenka Perić bila aktivno politički angažovana, kako među omladinom na terenu celog okruga centralne Bosne, tako i u svim vojnim odredima koju su tokom rata osnivani na području centralne Bosne: banjalučkom, uzlomačkom, motajničkom, prnjavorskom, vlašićkom, srbačkom, teslićko-tešanjskom i drugim, koji su tokom rata osnivani. Kako je u proleće 1944. godine, 2, 3. i 4. maja održan Drugi kongres USAOJ-a u Drvaru, Nevenka Petrić je bila veoma angažovana u pripremama i predvodila je delegate antifašističke omladine toga kraja koji su bili izabrani za ovaj kongres. Posle oslobođenja Odmah po oslobođenju u proleće 1945. godine, Neveka Perić je raspoređena na rad u oslobođenoj Banjaluci, 22.04.1945. godine i postavljenja je za prvog predsednika omladine grada Banjaluke, u kome je uskoro izabrana za predsednika Okružnog odbora USAOJ-a za okrug Banjaluku. U 1949. postavljena je za organizacionog sekretara, a od 1950. godine izabrana je za predsednika Oblasnog komiteta Narodne omladine za Bosansku krajinu. Sa te dužnosti upućena je u Višu političku školu u Beograd (1951—1953), koju je završila sa odličnim uspehom (10). 1954.godine vraća se u Banjaluku i postavljena je za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u Skupštini grada Banjaluke. 1956. godine prelazi na rad u Beograd gde je postavljena za načelnika za zdravlje i socijalnu politiku u centralnoj beogradskoj opštini – Stari Grad u Beogradu. Zatim je izabrana na Skupštini predstavnika žena svih republika i pokrajina Jugoslavije, održanoj u Zagrebu, 2, 3 i 4 maja 1961. godine, za sekretara Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Na toj funkciji je bila dva mandata od po četiri godine i intezivno se bavila i poslovima na međunarodnom planu. U ovom periodu radila je i na poslovima u oblasti nauke i obrazovanja, takođe na nivou Federacije. U 1967. godini izabrana je za potpredsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, a naredne godine za predsednika, sa mandatom od četiri godine. Na istu dužnost je ponovo izabrana za još jedan četverogodišnji predsednički mandat. U svojstvu predsednika Saveta za planiranje porodice Jugoslavije, obavljala je izborne funkcije i na evropskom i na internacionalnom nivou u oblasti obrazovanja u domenu planiranja porodice. Bila je predstavnik Jugoslavije u toj međunarodnoj organizaciji u Londonu. U tom svojstvu izabrana je za predsednika Evropskog komiteta za obrazovanje Međunarodne federacije za planiranje porodice i za člana odgovarajućeg komiteta na internacionalnom nivou u svojstvu predstavnika Evrope. Takođe je bila član Centralnog Savjeta Međunarodne federacije za planiranje porodice (IPPF – International Planed Parenthood Federation), u svojstvu predstavnika Evrope. Bila je 10 godina direktor međunarodnog kursa UN na temu „Humanization of Relations Beatween Sexes and Responsible Parenthood“ („Humani odnosi među polovima i odgovorno roditeljstvo“), osnovanom pri Rektoratu Univerziteta u Sarajevu, od 1982 – 1992. godine. Učesnici na ovim kursevima bili su iz zemalja u razvoju sa svih kontinenata, a birali su ih i slali na kurseve odgovarajuće ustanove vlada određenih zemalja. Nevenka Petrić bila je i ekspert Ujedninjenih nacija – Fonda UN za populaciona pitanja, u periodu od 1982 – 1992. godine. U tom svojstvu povremeno je bila uključena u realizaciju pojedinih naučno-istraživaćkih projekata u Indiji, Indoneziji, Grčkoj, Rumuniji... Bibliografija Objavila je trinaest knjiga, od toga i jednu trilogiju „I zvijezde smo dosezali“ (1, 2. i 3.), a izdata je biobibliografija objavljenih radova Nevenke Petrić tokom pedeset godina: „Nevenka Petrić: Bibliografija 1945—1995.“ (sa ukupno 893 objavljena rada u navedenom periodu), zatim 1997. godine štampana je knjiga „Sto pedeset godina moje porodice 1855—2005.“, koju je izdao NIP „Radnička štampa“, Beograd, 2006. godine (479 str.). Među objavljenim knjigama je i doktorska disertacija - Dr Nevenka Petrić: „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“ – sa akcentom na ustavnom ljudskom pravu na planiranje porodice u Jugoslaviji, 1987. god. (tiraž 1.500 primeraka). Među objavljenim knjigama su i tri na engleskom jeziku: a) Nevenka Petrić: „The Human Right to Free Choice on Childbirth in the Social Federal Republic of Yugoslavia“, tiraž 500, (1945) - knjiga je prvo objavljena na engleskom jeziku i bila jedan od osnovnih materijala za državnu delegaciju, a zatim i na srpskom: „Pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju u Socijaliskičkoj Federativnoj Jugoslaviji“ objavljena je u istom tiražu. Ova knjiga poslužila je i kao osnovni materijal za pripreme delegacije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) za Svetski kongres žena, održan u okviru delovanja Ujedinjenih nacija. Nevenka Petrić bila je član te delegacije na Svetskom kongresu žena, održanom u Meksiku 1975. godine. b) Nevenka Petrić: „The Integration of the contens on humanization of relations between the sexes and responsible parenthood into curricula of pedagogic and psychological disciplines for traning of pedagogues, psychologists and teachers“, 1980. tiraž 500. c) Nevenka Petrić: „Children in Yugoslav Socialist Self-Management Society“, 1980, tiraž 500. Objavljena je 21 knjiga u kojima je Nevenka Petrić koautor (12 na srpskom, 1 na makedonskom i 8 na engleskom) i brojne studije i članci na srpskom i stranim jezicima. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1963. godine, kao vanredni student. Dr. Nevenka Petrić na jednom od mnogobrojnih stručih izlaganja vezanih za planiranje porodice i vaspitanje mladih Doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu na temu, „Čovjekove slobode, rađanje, samoupravljanje“. Knjiga na navedenu temu objavljena je u Sarajevu, „Svijetlost“, 1981. godine, 474 str, tiraž 1500. Nevenka Petrić je autor i četiri zbirke pesama: „Tražih tračak sunca pogledom“, Beograd, 1993, 57 strana, autorsko izdanje; „Zapis na vetru“, Beograd, 1994, 65 strana, autorsko izdanje; „Prolećni akordi“, Beograd, 1994, 79 strana, autorsko izdanje; „Kap rose na cvetku“, Beograd, 1996, 224 strana, izdavač DIK Književne novine – ENCIKLOPEDIJA, Beograd, Kneza Miloša broj 82, tel 011/658-441. U društvenom angažovanju Nevenka Petrić je: Član Udruženja pisaca Srbije i potpredsednik Saveza književnika Jugoslavije; Kao učesnik Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, od 1941. do 1945. godine, nosilac je „Spomenice 1941“ i drugih odlikovanja i društvenih priznanja; Član je Komisije za međunarodnu saradnju Republičkog odbora SUBNOR-a Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata 1941-1945 Srbije; Svetska federacija boraca, Pariz, imenovala je Nevenku Petrić za člana svoje Komisije za međunarodnu saradnju; Republički odbor SUBNOR-a Srbije delegirao je Nevenku Petrić za svog predstavnika u Svetskoj federaciji boraca.

Opis Da li biste hteli da znate više o najnovijim tehnologijama koje svi ostali sa zadovoljstvom koriste, ali ne znate odakle da počnete? Napisan jasnim jezikom za početnike kao što ste vi, ovaj praktičan vodič olakšava upoznavanje s osnovama računara, internetom, najnovijim digitalnim uslugama i uređajima, i mnogim drugim stvarima. - Počnite od početka – saznajte kakve vrste računara postoje i kako se oni povezuju, koje komponente čine računarski sistem i kako operativni sistemi funkcionišu - Aktivirajte se – otkrijte koliko je lako povezati se na internet, pretraživati veb, slati i primati elektronsku poštu, i raditi u oblaku - Prilagođeno – pratite jednostavna uputstva za rad u četiri osnovne aplikacije paketa Microsoft® Office 2013 – u Wordu, Excelu®, PowerPointu® i Accessu® - Bezbednost na prvom mestu – pronađite pouzdane, stručne informacije o tome kako da zaštitite svoj računar i podatke, i sačuvate svoju privatnost - Neka bude zanimljivije – svoje novostečene veštine podignite na viši nivo i okušajte se u radu s tabletima, pametnim telefonima, digitalnim televizorima i foto-aparatima U knjizi ćete naći: - Kako programi mogu olakšati svakodnevne poslove i učiniti ih zabavnijim - Savete o izboru računara koji najviše odgovara vašim potrebama - Kako da podesite nov računar i povežete se na internet - Osnove rada s tekstom, proračunskim tabelama i bazama podataka - Mogućnosti Windowsa 8.1 - Sve što treba da znate o komuniciranju preko interneta - Kako da puštate muziku i filmove na računaru Sadržaj Uvod Poglavlje 1: Digitalni svet Poglavlje 2: Kupovina i podešavanje računara Poglavlje 3: Upoznavanje s operativnim sistemima Poglavlje 4: Osnove Windowsa 8.1 Poglavlje 5: Osnove interneta Poglavlje 6: Rad s vebom Poglavlje 7: Slanje i primanje e-pošte Poglavlje 8: Oblak i komuniciranje na vebu Poglavlje 9: Upoznavanje s aplikacijama Poglavlje 10: Izrada ličnih dokumenata u Microsoft Wordu Poglavlje 11: Upravljanje podacima i računanje u Microsoft Excelu Poglavlje 12: Izrada prezentacija u Microsoft PowerPointu Poglavlje 13: Čuvanje i pronalaženje podataka u Microsoft Accessu Poglavlje 14: Zaštita računara i podataka od štete Poglavlje 15: Čuvajte svoju privatnost! Poglavlje 16: Proširite svoje iskustvo u radu s računarom na druge uređaje Poglavlje 17: Digitalni foto-aparati i fotografija Poglavlje 18: Rad s muzikom i videom Poglavlje 19: Deset problema s računarom (i kako ih rešiti) Poglavlje 20: Deset saveta za rad u Windowsu 8.1 Dodatak: Poslovi u oblasti digitalnih tehnologija Spisak termina korišćenih u knjizi Indeks Video prikaz knjige: O autoru Faithe Wempen je vanredni profesor na Indiana University – Purdue University u Indijanapolisu (IUPUI). Autor je više od 150 knjiga o računarskom hardveru i softveru, kao i on-lajn kurseva o računarskim tehnologijama koje je pohađalo preko četvrt miliona ljudi. Naslov: Digitalna pismenost za neupućene Izdavač: Mikro knjiga Strana: 410 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16,8 x 23,5 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-7555-406-6 Naslov originala: Digital Literacy For Dummies Izdavač originala: Wiley Naslov originala: Digital Literacy For Dummies Izdavač originala: Wiley

EVA ZONENBERG NEURAČUNLJIVI - poezija Pogovor - Zdravko Kecman Prevod i pogovor - Biserka Rajčić Izdavač - Kuća poezije, Banja Luka; Udruženje Poljaka, Banja Luka Godina - 2016 202 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Sv. Hieronymus ISBN - 978-99976-648-7-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: HAZARD Uvod Alergična devojkaStudija egzibcionizma Luda Razgovor s dželatom Imperija suze Đokonda Glumica Sve najbolje u Novoj godini Monsieur Baudelaire Večera sa samom sobom u prisustvu kiše Totentanz ZEMLJA HILJADU NOTESA , , Kad budem velika i jak" Beležnice s crvenim koricama „ Fragment pesme Sonje Berg“ Lična fikcija Planeta POVODAC Nijedna Izvinimo se Bogu zbog nevinosti Mikrokosmos Jedan od svetova Ne idi pod žalosnu vrbu Nema nemogućih stvari Čuvar šume Kubistička istortija tela Unutrašnji manifest I Unutrašnji manifest II BUKTEĆI TRAMVAJ Ljuštenje jabuke (savremena verzija iskušavanja) Bukteći tramvaj My favorite my mascot Grad kanibala ČAS USHIĆENJA Pokraj puta Sedmi dan svetkovati Pogovor Joana Lavender street Imam te Hrist je individualista Budi zelena sakrivena iza oštrice sunca Čas ushićenja u pozadini s Hejl-Bopovom kometom Dan crnog sunca Chanson Triste PISANO NA PESKU Koliko latica ima cvet rascvale jabuke Ceremonija kuvanja čaja GODINA VATRENOG ZMAJA Pisma Bašu, Pisma od Baša Uz - pisma uz – zmaja uz - knjigu HOLOGRAMI Naše zemaljske stvari Azra. pl Pesme nađene na stazi sunca U drugom je pristanište moje zemlje Hologram između dimenzija Lift za nebo Nanotehnološka ispovest Devojka koja je sanjala božićnu jelku Ovo je tek početak napisati nešto od čega Where is my touch Molitva nevernika Dete koje se nikada nije rodilo PESME ZA JEDNOG ČOVEKA Muškarac prema Čezaru Pavezeu Subfebrilno stanje Neuračunljivi Leptir Persijski ratnik BISERKA RAJČIĆ - Pisac treba da bude i glumac ZDRAVKO KECMAN - Kao, poezija praska! "Nedavno se u izdanju banjalučke Kuće poezije (biblioteka Sv. Hieronymus, knj. 2) pojavila njena zbirka poezije Neuračunljivi, u prevodu Biserke Rajčić. Studirala je muzičku akademiju u Vroclavu i bavila se pijanistikom. U Krakovu je studirala filozofiju koju je završila magistarskim radom o filozofkinji i kompozitorki Hilfegardi iz Bingena. Predavala je i kreativno pisanje. Pozivana je na najpoznatije festivale poezije i prevođena na brojne jezike. Nalazi se u više antologija najnovije poljske poezije. S obzirom na solidno obrazovanje sjajan je eseista. Piše eseje-portrete o poznatim umetnicima i misliocima od renesanse do danas. Pored raznorodnih tema kojima se bavi pažnju privlači veoma posebnim jezikom svoje poezije, kao i veoma posebnim načinom interpretacije, često u vidu performansa, koji uvek pokazuje neku novu dimenziju njene ličnosti i poetskog izraza. Različitost tema i njihovih pristupa objašnjava svojim životnim putem, sazrevanjem, razvojem, sve produbljenijom spoznajom sveta i čoveka. „ Moj život imitira umetnost. Ja sam poezija. Poezija i ja smo jedno“ , izjavila je nedavno u jednom intervjuu. Jer, pesmu, pa i celu zbirku stvara u sebi i kada joj se učini da je gotova ona je tek zapisuje. Zbog toga na književnim večerima nikada ne čita pesme iz knjige već ih govori napamet. Bolje od svakog glumca. Kreirajući ili režirajući performans bolje od svakog reditelja. (Danas) Boraveći u Krakovu bavila se japanskom kulturom. Rezultat tog bavljenja je poema Pisma Bašu, koju zbog obimnosti nismo uvrstili u ovu zbirku. Na bavljenje Japanom usmerio ju je krakovski Muzej japanske umetnosti i tehnike Manga, koji pored izložbi organizuje razne kurseve, poput ceremonije kuvanja čaja, kaligrafije, plesa butoh, predavanja o zenu, koje 144 / Eva Zonenberg je pohađala i završavala s diplomama. Za Evu Zonenberg je karakteristično i to da svoje pesme ne objavljuje hronološki već tematski, o čemu svedoče sve njene zbirke, u kojima za svaku pesmu navodi kada je nastala, tako da u jednoj zbirci nalazimo pesme nastale u razmaku od desetak, čak petnaestak godina, mada se stilski uklapaju u datu celinu. Ako se može govoriti o slavi, stekla ju je, pre svega načinom interpretacije svoje poezije, preko veoma originalnih performansa, koji svuda nailaze na oduševljen prijem. Već duže vremena drži se slogana: Svaki čovek se rađa kao učitelj ili učenik. Ona je čas jedno čas drugo. Ne stoji u mestu kao mnogi drugi pesnici, već se „ razvija“ . Jer, po njoj, pisanje je izraz slobode. U njenom slučaju izraz slobode je na nivou mašte. Zbog toga nije pripadala nijednom pravcu ni grupi pesnika svoje generacije. Osim toga, ona je svojevrstan konceptualista. I pored slobode izražavanja, koju često pominje, njene pesme poseduju veoma promišljenu konstrukciju ili kako sama kaže: imaju solidne temelje. Premda joj feminizam nije stran, za sebe tvrdi da je „ muški pesnik“ , pre svega arhitekta, reklo bi se i postmodernista i postpostmodernista. (Biserka Rajčić)"   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

EVA ZONENBERG NEURAČUNLJIVI - poezija Pogovor - Zdravko Kecman Prevod i pogovor - Biserka Rajčić Izdavač - Kuća poezije, Banja Luka; Udruženje Poljaka, Banja Luka Godina - 2016 202 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Sv. Hieronymus ISBN - 978-99976-648-7-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: HAZARD Uvod Alergična devojkaStudija egzibcionizma Luda Razgovor s dželatom Imperija suze Đokonda Glumica Sve najbolje u Novoj godini Monsieur Baudelaire Večera sa samom sobom u prisustvu kiše Totentanz ZEMLJA HILJADU NOTESA ,,Kad budem velika i jak` Beležnice s crvenim koricama „Fragment pesme Sonje Berg“ Lična fikcija Planeta POVODAC Nijedna Izvinimo se Bogu zbog nevinosti Mikrokosmos Jedan od svetova Ne idi pod žalosnu vrbu Nema nemogućih stvari Čuvar šume Kubistička istortija tela Unutrašnji manifest I Unutrašnji manifest II BUKTEĆI TRAMVAJ Ljuštenje jabuke (savremena verzija iskušavanja) Bukteći tramvaj My favorite my mascot Grad kanibala ČAS USHIĆENJA Pokraj puta Sedmi dan svetkovati Pogovor Joana Lavender street Imam te Hrist je individualista Budi zelena sakrivena iza oštrice sunca Čas ushićenja u pozadini s Hejl-Bopovom kometom Dan crnog sunca Chanson Triste PISANO NA PESKU Koliko latica ima cvet rascvale jabuke Ceremonija kuvanja čaja GODINA VATRENOG ZMAJA Pisma Bašu, Pisma od Baša Uz - pisma uz – zmaja uz - knjigu HOLOGRAMI Naše zemaljske stvari Azra.pl Pesme nađene na stazi sunca U drugom je pristanište moje zemlje Hologram između dimenzija Lift za nebo Nanotehnološka ispovest Devojka koja je sanjala božićnu jelku Ovo je tek početak napisati nešto od čega Where is my touch Molitva nevernika Dete koje se nikada nije rodilo PESME ZA JEDNOG ČOVEKA Muškarac prema Čezaru Pavezeu Subfebrilno stanje Neuračunljivi Leptir Persijski ratnik BISERKA RAJČIĆ - Pisac treba da bude i glumac ZDRAVKO KECMAN - Kao, poezija praska! `Nedavno se u izdanju banjalučke Kuće poezije (biblioteka Sv. Hieronymus, knj. 2) pojavila njena zbirka poezije Neuračunljivi, u prevodu Biserke Rajčić. Studirala je muzičku akademiju u Vroclavu i bavila se pijanistikom. U Krakovu je studirala filozofiju koju je završila magistarskim radom o filozofkinji i kompozitorki Hilfegardi iz Bingena. Predavala je i kreativno pisanje. Pozivana je na najpoznatije festivale poezije i prevođena na brojne jezike. Nalazi se u više antologija najnovije poljske poezije. S obzirom na solidno obrazovanje sjajan je eseista. Piše eseje-portrete o poznatim umetnicima i misliocima od renesanse do danas. Pored raznorodnih tema kojima se bavi pažnju privlači veoma posebnim jezikom svoje poezije, kao i veoma posebnim načinom interpretacije, često u vidu performansa, koji uvek pokazuje neku novu dimenziju njene ličnosti i poetskog izraza. Različitost tema i njihovih pristupa objašnjava svojim životnim putem, sazrevanjem, razvojem, sve produbljenijom spoznajom sveta i čoveka. „Moj život imitira umetnost. Ja sam poezija. Poezija i ja smo jedno“, izjavila je nedavno u jednom intervjuu. Jer, pesmu, pa i celu zbirku stvara u sebi i kada joj se učini da je gotova ona je tek zapisuje. Zbog toga na književnim večerima nikada ne čita pesme iz knjige već ih govori napamet. Bolje od svakog glumca. Kreirajući ili režirajući performans bolje od svakog reditelja. (Danas) Boraveći u Krakovu bavila se japanskom kulturom. Rezultat tog bavljenja je poema Pisma Bašu, koju zbog obimnosti nismo uvrstili u ovu zbirku. Na bavljenje Japanom usmerio ju je krakovski Muzej japanske umetnosti i tehnike Manga, koji pored izložbi organizuje razne kurseve, poput ceremonije kuvanja čaja, kaligrafije, plesa butoh, predavanja o zenu, koje 144 / Eva Zonenberg je pohađala i završavala s diplomama. Za Evu Zonenberg je karakteristično i to da svoje pesme ne objavljuje hronološki već tematski, o čemu svedoče sve njene zbirke, u kojima za svaku pesmu navodi kada je nastala, tako da u jednoj zbirci nalazimo pesme nastale u razmaku od desetak, čak petnaestak godina, mada se stilski uklapaju u datu celinu. Upoznala sam je 1994. godine u Krakovu i ubrzo počela da je prevodim. Ti prevodi naišli su na odličan prijem, tako da je pozivana na brojne festivale, najčešće u Srbiji, ali i u Makedoniji, Bijelom Polju, Sarajevu, Sloveniji… Ako se može govoriti o slavi, stekla ju je, pre svega načinom interpretacije svoje poezije, preko veoma originalnih performansa, koji svuda nailaze na oduševljen prijem. Već duže vremena drži se slogana: Svaki čovek se rađa kao učitelj ili učenik. Ona je čas jedno čas drugo. Ne stoji u mestu kao mnogi drugi pesnici, već se „razvija“. Jer, po njoj, pisanje je izraz slobode. U njenom slučaju izraz slobode je na nivou mašte. Zbog toga nije pripadala nijednom pravcu ni grupi pesnika svoje generacije. Osim toga, ona je svojevrstan konceptualista. I pored slobode izražavanja, koju često pominje, njene pesme poseduju veoma promišljenu konstrukciju ili kako sama kaže: imaju solidne temelje. Premda joj feminizam nije stran, za sebe tvrdi da je „muški pesnik“, pre svega arhitekta, reklo bi se i postmodernista i postpostmodernista. Spada u retke pesnike koji pišu veoma duge stihove, međutim njeno muzičko i filozofsko obrazovanje pridaju im ritam, odnosno prevode se i čitaju s lakoćom, iako su metafore kojima se izražava veoma složene, zahtevaju veoma solidno poznavanje njene ličnosti, njenog obrazovanja, načina izražavanja. (Biserka Rajčić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Rezimira intelektualni napredak koji je čovečanstvo postiglo u astronomiji, biologiji, geografiji, matematici, geologiji i fizici i identifikuje doprinose svetskih naučnika Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Autor - osoba Asimov, Isak Naslov Roboti i carstvo / Isak Asimov ; prevela Mirjana Živković Jedinstveni naslov Robots and empire. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mirjana Živković, Zoran Živković, 1990 (Novi Banovci : METEM) Fizički opis 334 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živković, Mirjana Zbirka ǂBiblioteka ǂPolaris. Serija naučne fantastike Danilov um je najbolji u istoriji. Žiskar može da manipuliše ljudskim emocijama. Ali mogu li dva robota koje muči savest da spasu galaksiju? Gospođi Gladiji Solariji je varvarski naseljenik, koji joj je poremetio duge godine života na Aurori, delovao odbojno. Pa ipak, bio je intrigantan. Možda zato što su i on i planeta sa koje je potekao nosili ime Elije Bejlija, kratkovečnog Zemljanina koji joj je pre dvesta godina bio ljubavnik. Sećanja na njega nisu joj davala mira. Znala je da se sa naseljenikom mora vratiti na svoj opustošeni rodni svet, Solariju, jer se sprema rat između njih i svemiraca. Ali roboti Danil i Žiskar znaju još više. I oni se sećaju Elije Bejlija. Njih dvojica moraju da spreče njegove stare neprijatelje da unište Zemlju – pod uslovom da im Prvi zakon robotike to dozvoli... „Uzbudljivo i napeto.” – Kirkus Reviews „Asimov je najbolji kada se hvata ukoštac sa svoja tri zakona robotike.” – White Dwarf Magazine Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Isaák Ю́dovič Ozímov; Petroviči, 2. januar 1920 – Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak, bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla. Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922 – 2. april 2011) i brata Stenlija (25. jul 1929 – 16. avgust 1995), koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama`. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti. MG124 (N)

U dobrom stanju! Izdavač: Matica Srpska - Novi Sad, 1996. god. Broširan povez, 20 cm. 280 str. Kofer Sergeja Dovlatova je američki časopis Njujorker svrstao u 20 najvećih pisaca XX veka. Draž stalne popularnosti i čitanosti ovog pisca u svetu ogleda se u činjenici da su njegovi junaci veoma bliski stvarnom životu, čak postajući i “ veći od života” .Tako i u Koferu pred čitaocima promiču plastični i čarobni prizori lenjingradskog života, u čijem okružju svoje mesto nalaze studenti, boemi, umetnici, šverceri, radnici, tragajući uz tragično komične sudare za svojim mestom pod suncem. Strankinja Kratki roman Strankinja, a Sergej Dovlatov nije pisao dugačke romane, posvećen je usamljenim Ruskinjama u Americi, sa ljubavlju, tugom i nadom. To je potresna priča o tegobnim i teskobnim danima koje u stranoj zemlji doživljavaju ljudi koji su u nju došli sa nadom i željom da krenu u novi život, ispunjeni gorkim talogom neispunjenih želja. Roman u sebi sadrži i mnogo od ličnog iskustva Dovlatova, jer je ovaj pisac emigrirao u SAD 1978. godine i odlično je poznavao milje ruske emigracije. U tom gotovo začaranom krugu kreću se i junaci Strankinje, a Dovlatov njihov svet slika sa blagom ironijom i humorom. Sergej Dovlatov (1941-1990) bio je pisac i novinar iz Sovjetskog Saveza koji je najveći i najuspešniji deo stvaralačke karijere proveo u Sjedinjenim Američkim Državama. Usled političkih okolnosti, rad Sergeja Dovlatova bio je nepriznat i cenzurisan u ideološkim okvirima koje je nametala dominantna Komunistička partija u Sovjetskom Savezu, te odlučuje da napusti svoju zemlju i preseli se u Sjedinjene Američke Države. U Americi stiče veliku popularnost, veliku čitalačku publiku i osvaja brojne nagrade. Reformisanje društvenog sistema koje je nastupilo sa Mihailom Gorbačovim doprinelo je njegovoj liberalizaciji, a u tom kontekstu i dela Sergeja Dovlatova postaju dostupna ruskoj čitalačkoj publici. Danas se Sergej Dovlatov ubraja u kategoriju najboljih ruskih pisaca druge polovine dvadesetog veka. Detinjstvo i mladost Sergej Dovlatov rođen je u gradu Ufa u istočnom delu Rusije, gde se njegova porodica nalazila od početka Drugog svetskog rata. Majka Sergeja Dovlatova, Nora Isakovič imala je jermensko poreklo i bila je glumica u predratnom Lenjingradu (danas Sankt Peterburg). Njegov otac takođe je bio deo lenjingradskog umetničkog miljea. Donat Isakovič Mečik, inače Jevrejin, bio je pozorišni reditelj. Nakon razvoda, Nora Isakovič se preudala, a Sergej je preuzeo prezime svog očuha po kome je i ostao poznat[1]. Školovanje Srednju školu je završio u Lenjingradu 1958. godine. Nakon toga upisao je Filološki fakultet, odsek za finski jezik na Univerzitetu u Lenjingradu, ali je već na drugoj godini studija bio izbačen sa fakulteta. Tokom dvogodišnjeg studiranja Dovlatov je stekao brojna poznastva. Družio se sa čuvenim ruskim piscima Josifom Brodskim i Evgenijem Reinom. U periodu 1960-62. godine bio je u braku sa svojom prvom suprugom i koleginicom Asjom Pekurovskajom[2]. Već 1963. godine oženio se Elenom Ritman sa kojom je imao dvoje dece[3]. Vojna služba Nakon napuštanja fakulteta, Dovlatov je bio regrutovan u vojsku i jedno vreme obavljao dužnost čuvara sovjetskog logora na severu zemlje[4]. Na ovom iskustvu autora zasnovano je njegovo delo Zona koje se sastoji iz četrnaest priča iz života robijaša i njihovih čuvara[5]. Posle 1965. godine prestaje sa služenjem sovjetskoj armiji, vraća se u Lenjingrad i ponovo se okreće književnosti i pisanju. Tokom boravka u Lenjingradu pohađao je večernje kurseve iz oblasti novinarstva, ali nikada nije stekao fakultetsku diplomu[6]. U želji da se ostvari u ulozi profesionalnog pisca radio je kao novinar i urednik za nekoliko izdavačkih kuća[7]. Delatnost u Sovjetskom Savezu Nakon Lenjingrada Dovlatov odlazi u Estoniju gde se nadao da će pronaći više slobode izražavanja, iako je još uvek bio na tlu Sovjetskog Saveza. U periodu od 1972-1975. godine Dovlatov se u Talinu bavio bavio novinarstvom. Bio je dopisnik tamošnjih novina Sovjetska Estonija i Večernji Taljin i bezuspešno pokušavao da objavi svoje priče[8]. Nakon ponovnog profesionalnog razočaranja nalazi novo zanimanje, te je jedno vreme radio kao turistički vodič u Puškinovom parku u selu Mihajlovsko[9]. Pisanje Sergeja Dovlatova stilski i sadržinski se nije moglo uklopiti u opšteprihvaćena načela u književnosti Sovjetskog Saveza 60-ih godina, a koja su se odnosila na veličanje ideologije Komunističke partije. U Sovjetskom Savezu je postojao značajan broj dela koja se nisu smela publikovati. Iz tog razloga Dovlatov, i mnogi drugi umetnici su nalazili alternativne načine nezavisnog i tajnog izdavanja svojih dela (samizdat)[10]. Njegova dela su već bila poznata na Zapadu jer su 1976. godine Dovlatovljeve priče bile objavljivane u prestižnim časopisima: Tajm, Mi i Kontinent. Kada je KGB o tome bio obavešten Dovlatov je bio izključen iz Unije sovjetskih pisaca[11]. Označen kao ideološki nepodoban i nepriznat u rodnoj zemlji, Dovlatov 1979. godine odlazi u Sjedinjene Američke Države. Život i rad u SAD Sergej Dovlatov je bio pripadnik „trećeg talasa“ migranata iz Sovjetskog Saveza koji je trajao tokom pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. O tome rečito govori njegov roman Strankinja[12]. Veoma brzo, Dovlatov je postao jedan od najpoznatijih pripadnika ruske emigracije u Americi. Živeo je u Njujorku gde je uređivao ruski emigrantski list Novi Amerikanac, a takođe je radio za Radio Slobodu[13]. Još značajnija je za njega bila mogućnost da slobodno piše i objavljuje svoja dela. Tokom dvanaest godina života u emirgraciji objavio je dvanaest knjiga na ruskom jeziku koje su u međuvremenu prevedene na 29 svetskih jezika[14]. Prva objavljena knjiga Sergeja Dovlatova na engleskom jeziku bila je Nevidljiva knjiga koja je izdata već 1979. godine[15]. Za prevod knjiga na engleski jezik sa maternjeg ruskog u velikoj meri je bila zaslužna Sergejeva ćerka Katerina[16]. Smrt Grob Sergeja Dovlatova Sergej Dovlatov je umro 24. avgusta 1990. godine od srčanog udara u 49. godini života. Sahranjen je u Njujorku. Na kraju su se ipak obistinile reči koje je izgovarao kada je napuštao Rusiju 1979. godine: Ponosićete se mnome. Sve tome vodi[17]. Dela Nevidimaя kniga - Nevidljiva knjiga, 1977. Solo na undervude: Zapisnыe knižki - Solo za undervud, 1980. Kompromiss - Kompromis, 1981. Zona: Zapiski nadziratelя - Zona, 1982. Zapovednik - Zapovednik, 1983. Marš odinokih - Marš samaca, 1983. Naši - Naši, 1983. Demarš эntuziastov - Demarš entuzijasta, 1985. Inostranka - Strankinja, 1986. Čemodan - Kofer, 1986. Predstavlenie - Izvedba, 1987. He tolьko Brodskiй: Russkaя kulьtura v portretah i v anekdotah - Ne samo Brodski: Ruska kultura kroz portrete i anegdote (koautor sa M. Volkov), 1990. Zapisnыe knižki - Zabeleške, 1990. Filial - Filijala, 1990. Odjek Vrhunac njegove uspešne karijere na Zapadu predstavlja nagrada udruženja US Pen Club, kao i činjenica da je radove objavnjivao u Njujorkeru, jednom od najprestižnijih časopisa. Na taj način je postao drugi Rus posle Vladimira Nabokova čija dela je Njujorker objavljivao[18]. U rodnom Sovjetskom Savezu tek nakon dolaska Gorbačova i proklamovane glasnosti dela Sergeja Dovlatova i drugih pisaca u emigraciji, čiji rad se nije uklapao u kalupe socrealizma, postaju dostupna tamošnjoj čitalačkoj publici. Tako rad Sergeja Dovlatova postaje veoma popularan i hvaljen i u Sovjetskom Savezu[19]. Pozitivne kritike Dovlatovljevog književnog stila dali su Kurt Vonegut, Irvin Šo i Josif Brodski. Brodski, istaknuti ruski pisac, o Dovlatovu je rekao da je to jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije[20]. Sećanje na Sergeja Dovlatova Kako bi se sećanje na Sergeja Dovlatova očuvalo, na inicijativu njegove ćerke Ketrin, pokrenuta je akcija u kojoj je sakupljeno 18.000 potpisa, te je od 2014. godine ulica u Njujorku ponela ime čuvenog pisca[21]. Život Sergeja Dovlatova bio je inspiracija reditelju Alekseju Germanu Mlađem za režiranje filma rusko-poljsko-srpske koprodukcije, Dovlatov u kome glavnu ulogu tumači srpski glumac Milan Marić. Na 68. Berlinale festivalu film je osvojio nagradu Srebrni medved za izuzetan umetnički doprinos[22]. Takođe, film se nalazi u užem izboru za nominacije za godišnju nagradu koju dodeljuje Evropska filmska akademija (EFA)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Barbara En Brenan S jasnoćom fizičara i saosećanjem nadarenog iscelitelja s petnaest godina profesionalnog iskustva i 5.000 klijenata i učenika, Barbara En Brenan predstavlja prvu opširnu studiju o ljudskom energetskom polju ljudima koji tragaju za srećom, zdravljem i svojim punim potencijalom. Naša fizička tela egzistiraju unutar jednog većeg „tela”, ljudskog energetskog polja ili aure, koje je posrednik kroz koji stvaramo svoj doživljaj stvarnosti, uključujući i zdravlje i bolest. I kroz to energetsko polje imamo moć da iscelimo sami sebe. Ovo energetsko telo – čije su postojanje naučnici tek nedavno potvrdili, ali iscelitelji i mistici dugo znaju za njega – početna je tačka svih oboljenja. U njemu se dešavaju naši najmoćniji i najdublji ljudski međusobni uticaji, odatle potiču i tu se isceljuju svi psihološki i emocionalni poremećaji. Ruke koje leče su vaš vodič ka ispunjenosti. Barbara En Brenan (rođena 19. februara 1939 u Americi) je spisateljica, duhovna isceliteljka i edukator na polju spiritualnog lečelja. 2011. godine, Votkinsov časopis („Votkins - um, telo, duh” je kvartalni ezoterični časopis koji pokriva širok spektar tema od savremene duhovnosti do misticizma i istočne filozofije)[1] smestio ju je na 94. mesto liste[2] spiritualno najuticajnijih ljudi na svetu. Obrazovanje i početak karijere Godine 1962., diplomirala je fiziku na Univerzitetu Viskonsina u Medisonu, a dve godine kasnije, na istom univerzitetu stekla je master diplomu iz oblasti atmosferske fizike.[3] Od 1970. godine (na mnogobrojnim neakreditovanim institucijama) pohađala je različite kurseve u sferi ljudskog energetskog polja. U Vašingtonu je izučavala dvogodišnji program terapijskog savetovanja u instituciji pod nazivom Zajednica holističkih osoba, nakon čega je 1978. godine završila i trogodišnji program energetike jezgra na Institutu za energetiku jezgra u Njujorku. 1979. godine u Fenišia Patvork centru (Fenišia, Njujork) upisala je i petogodišlji program duhovnog isceliteljstva. Eva i Džon Pierakos koji su osnovali sistem lične transformacije, kasnije nazvan Patvork, imali su snažan uticaj na Barbarin dalji život i rad. Nakon uspešne saradnje Brenanova je postala terapeut energetike jezgra i Patvork terapeut.[4] 1977. godine je razvila sopstvenu privatnu isceliteljsku praksu, a ubrzo nakon toga je kreirala i program obuke.[5][6] 2001. godine je doktorirala na Univerzitetu Grinvič u oblasti filozofije, kao i na univerzitetu Holos u oblasti teologije.[7] Oba instituta su neakreditovana.[8] Ideje i teorije Barbarina prva knjiga, Ruke koje leče – vodič kroz lečenje bioenergijom, smatra se klasičnim delom[9] u oblasti duhovnog isceljenja, a odštampana je u više od milion primeraka na 22 jezika. Brenanova tvrdi da za vreme seansi intuitivno dobija informacije o svojim klijentima. Ona uočava određeni obrazac koji se ponavlja u energetskim poljima različitih ljudi, a koji ukazuje na zajedničke korene njihovih problema.[6] U njenim knjigama mogu se pronaći skice ljudskih aura i energetskih polja, kao i njihovi opisi pri međljudskim interakcijama. Zastupala je teoriju o sedmoslojnom modelu ljudskog enrgetskog polja, u kom je svaki sloj pojedinačno sačinjen od različitih frekvencija i zadužen za različite funkcije. Prema njoj, čakre su primaoci i procesori univerzalne energije i neophodne su za zdravo funkcionisanje i izražavanje lične svesti i psihofizičkog sastava. Najpoznatija je po metodičkom pristupu pri lečenju energijom.[6] Kreirala je i isceljujuću metodu koju je nazvala `celokupnim isceljenjem` i koja deluje na svih sedam slojeva ljudskog energetskog polja ili aure.[4] Sedam čakri čoveka Koncept „hara” U svojoj drugoj knjizi, „Izranjanje svetlosti”, svom modelu o ljudskim energijama Barbara je dodala i model o hotimičnosti, nazvan „Hara”. Hara je osnovna jedinica građe ljudskog energetskog polja (aure) i održava ljudsko telo u materijalnoj manifestaciji sve dok životna svrha pojedinca ne bude ispunjena. Ako je hara zdrava, čovek bez teškoća deluje prirodno i u skladu sa svojom svrhom. Iz tog razloga, kao veoma važnu stavku, Barbara ističe isceljenje hare koje dovodi do isceljenja aure i konačno, isceljenja tela. U istoj knjizi govorila je i o „zvezdanom jezgru”, individualnom božanstvu čoveka koje je povezano sa univerzumom.[10] Škola duhovnog isceliteljstva Barbara Brenan 1982. druge godine zatvorila je svoju privatnu praksu u Njujorku i osnovala Školu duhovnog isceliteljstva Barbara Brenan, usmerenu obučavanju profesionalnih iscelitelja širom sveta. Od 2000. godine, škola se nalazi na Floridi i licencirana je od strane Komisije za nezavisno obrazovanje nezavisne države Floride.[11] 2003. godine, istoimena škola otvorena je i u Evropi, a njena tačna lokacija promenjana je nekolicinu puta. Prvobitno se nalazila u u Mondzeu u Austriji, nakon čega se preselila u Bad Nojenar u Nemačkoj 2006. godine, te se 2008. godine konačno vratila u Austriju u mali grad Bad Išl. 2007. godine otvorena je nova filijala u Tokiju u Japanu i zatvorena 2010. Škola Barbara Brenan odškolovala je 2700 maturanata širom sveta, preko 224 visoko kvalifikovanih nastavnika i 188 praktičara Brenan integracije. Barbara Brenan je u penziji i više ne predaje u školi, mada praktičari ove metode lečenja i dalje šire njen rad na Floridi, i planiraju globalnu ekspanziju u bliskoj budućnosti. Barbara Brenan škola takođe omogućava polaznicima neakreditovani sertifikat o stepenu obrazovanja iz oblasti Brenan nauke o isceljenju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novo delo univerzalnog majstora naučne fantastike Isaka Asimova. Godina 2236. Zemlja i njenih stotinu svemirskih brda su prenaseljeni; vode anarhičan i društveno degenerisan život. Dve svetlosne godine udaljena, skrivena u uglu galaksije, sija zvezda slična Zemljinom Suncu, zvezda koja ima svoj planetarni sistem: Megas, Eritro i Rotor, kolonija odmetnuta od Zemlje. Zvezda se zove Nemesis i kada je otkrivena smatra se poslednjom nadom ljudske rase, novom polaznom tačkom za hrabru grupu avanturista predvođenih Janusom Pitom, briljantnom, ali megalomanskom osobom. Pit i njegovi lojalni sledbenici su se tajno odvojili od Zemljine orbite, putujući supersvetlećim u Nemetički sistem da bi tamo uspostavili novu utopiju, društvo jače, čistije i na kraju superiornije od onog ostavljenog. Međutim, Marlen, petnaestogodišnja devojčica iz Rotora, saznala je za suptilnu, ali užasnu pretnju koju Nemesis predstavlja Zemlji i njenim stanovnicima. Istina, Pit je posvetio svoj život obezbeđivanju da ova nova civilizacija postane vrhovna sila u galaksiji, bez obzira na cenu. I neće dozvoliti nikome da mu stane na put. Marlen otkriva da Nemesis ne samo da preti Zemlji, već i Rotoru, i pokušava da spase oboje. Isak Asimov (IPA:/ˈæzɪmɒf/, /ˈæsɪmɒf/, /ˈæsɪmɒv/, /ˈæzəmɑ:fˈ/ i /ˈæzɨmɒv/[1], engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), često pravopisno nepravilno Ajzak[2], bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla.[3] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije[4]. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, porodica jevrejskih mlinara. Dobio je ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča (sada Smolenska oblast, Rusija). 1921. godine, Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila. Samo je Asimov preživeo. Kasnije je dobio sestru Marciju. (17. jun 1922.-2. april 2011.)[6] i brata Stenlija (25. jul 1929-16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 23. februara 1923. , kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili jidiškim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na jidiškom kao i na engleskom. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao javne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku je odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi, završio je magistarski rad iz oblasti hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije. U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine. Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini). Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora. 18. oktobra 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije. Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada - 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine. Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Prebacili su se u Boston u maju 1949, zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, Volthem u maju 1951, i na kraju Vest Njuton 1956. Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine). 1970. su se razveli, a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja svog života. Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sagana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. 1984. godine, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine. Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.

Autorke: Eva Bahovec, Jelisaveta Blagojević, Vladislava Gordić Petković, Mirjana Dokmanović, Daša Duhaček, Nađa Duhaček, Jelena Filipović, Aleksandra Izgarjan, Katarina Lončarević, Nila Kapor Stanulović, Nataša Karanfilović, Agneš Kartag Odri, Sanja Kojić Mladenov, Slobodanka Markov, Nikolina Matijević, Milesa Milinković, Anđelka Milić, Ivana Milojević, Ana Pajvančić, Marijana Pajvančić, Vanda Perović, Dragana Popović, Vesna Nikolić Ristanović, Nada Sekulić, Fuada Stanković, Gordana Stojaković, Dragana Todorović, Dubravka Valić Nedeljković, Adriana Zaharijević. Nema sumnje da je na početku XXI veka rod analitička kategorija koja se koristi kao podloga teorijskog promišljanja u gotovo svim oblastima društvenog života. Ne postoji značajnija naučno istraživačka oblast, pogotovo u društvenim naukama, gde nije došlo do promišljanja o sprezi rodnih i ostalih ključnih pitanja u okviru te oblasti. Takođe, trenutno ne postoji značajnija svetska organizacija koja se bavi društvenim problemima i problemima društvenog razvoja a da u svoj rad ne uključuje i rodnu problematiku. U mnogobrojnim publikacijama tih organizacija povezivanje rodnih odnosa, rodnih hijerarhija i ukupnog društvenog razvoja često se sreće, kao i zahtev da se postojeće rodne hijerarhije transformišu. Prva decenija XXI veka je dakle, pored ostalog, obeležena i snažnim nastojanjima raznih društvenih aktera, pre svega na međunarodnom planu ali i kod nas, da se ukinu patrijarhalne rodne hijerarhije i ostvari veća rodna ravnopravnost u raznim oblastima društvenog života. U skladu sa tim kretanjima a ujedno i kao naslednice kontrakulturnih pokreta 1960tih i akademskih ženskih studija tokom poslednje dve decenije XX veka formalno se pojavljuju rodne studije kao savremena interdisciplinarna naučno istraživačka i akademska oblast. Ova oblast je zasnovana na aktivističkim dostignućima ženskih i feminističkih pokreta i sada već više vekovnom teorijskom promišljanju rodnih odnosa i identiteta u okviru različitih feminističkih struja i orijentacija. Uvod u rodne teorije tematski zbornik je prvi sistematičan pregled tih teorijskih struja i orijentacija unutar feminizma na srpskom jeziku, od pojave klasičnog liberalnog feminizma u XVIII i XIX veku pa do savremenih teorijskih pristupa. Pored klasičnog i savremenog liberalnog feminizma, zbornik daje pregled još dvanaest različitih teorijskih orijentacija, zaključno sa najsavremenijim promišljanjima roda u okviru kvir teorije, ekofeminizma i kiberfeminizma. Sam zbornik je organizovan u tri celine. Prvi deo se usmerava na istorijski i društveni kontekst u kome su ženski pokret, feminističke teorije i ženske i rodne studije nastale. U prvom delu zbornika se takođe razmatraju osnovne filozofske postavke koje stoje iza feminizma (feministička epistemologija), način na koji se do ovih postavki došlo (feministička metodologija) i sa kojim ciljem (feministička praksa). Čitav vek i više je trajalo razvijanja ovih teorijskih i metodoloških postavki i praktičnih strategija sa ciljem stvaranja društvene promene, u kontekstu zapadnog, našeg i globalnog društva, pa je to logično dovelo i do raznovrsnosti u feminističkim perspektivama i pristupima. Poznavanje ovih različitih orijentacija je bitno jer te orijentacije predlažu različite strategije i rešenja vezano za konkretne društvene probleme. Njihovo poznavanje je i ključno kako bi se teorija i dalje razvijala i neke već razrešene dileme ne bi ponovo javljale. Četrnaest poglavlja u drugom delu stoga razmatra pojedinačne orijentacije i glavne teorijske doprinose nekoliko najpoznatijih autorki u okviru tih orijentacija. Treći deo zbornika se odnosi na praktičnu primenu raznovrsnih feminističkih orijentacija na konkretnu problematiku, što je i u skladu sa feminističkim epistemološkim principom o povezanosti teorije i prakse, gde teorija informiše praksu a praksa konstantno preispituje teoriju. Problematika koja se u trećem delu zbornika razmatra uključuju teme kao što su politika, pravo, obrazovanje, ekonomija, nasilje, seksualnost, identitet, multikulturalnost, invalidnost, književnost, jezik, umetnost, ekologija i mediji. Ovakvo sumiranje dosadašnjih saznanja iz oblasti rodne analize i rodnih studija koje zbornik nudi je ključno kako bi se bolje razumeli neki sadašnji i budući tokovi razvoja društva generalno a pogotovo tendencija smanjenja odnosno ojačavanja patrijarhalnog, ili alternativno, društva rodne ravnopravnosti. Sistematizacija je bitna i kako bi se omogućila dalja nadogradnja na već stvoreni fond znanja. Trideset i dva poglavlja u ovom zborniku kao i u njima citirana literatura koja je do sada objavljena na srpskom jeziku svedoči i o tome da bavljenje rodnom problematikom u Srbiji ima dugu istoriju i doseg, a na početku druge decenije XXI veka uzima i sve više maha. Trenutno nema indikacija da će se ovakav zamah prekinuti. Naprotiv, možemo očekivati da će uloga rodnih studija, u analizi odnosa moći, rodnih i društvenih hierarhija, rodnih fenomena i režima kao i društvene promene i razvoja, zapravo sve više dobijati na značaju. Ivana Milojević (1967, Novi Sad), honorarna redovna profesorka Univerziteta Sunshine Coast u Australiji, gde predaje predmete Rod i kultura i Uvod u studije mira i konflikta, kao i gostujuća profesorka Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu. Bavi se sociologijom obrazovanja, mirovnim, rodnim i studijama budućnosti. Pored šezdesetak članaka u knjigama, časopisima i enciklopedijama iz oblasti kojima se bavi, autorka je i “Educational Futures: Dominant and Contesting Visions” (Routledge, 2005); koautorka “Moving Forward: Teachers and Students Against Racism” (Eleanor Curtain, 2001), kourednica knjiga “The Futures of Education: Pedagogies for an Emergent World”; “Neohumanist Educational Futures: Liberating the Pedagogical Intellect”; “Get Wise: Surpassing Educational Norm” i specijalnog tematskog broja Feminism/Gender časopisa Futures (Elsevier, 2008). U periodu od 2003-2006 bila je članica Ženskog multikulturalnog savetodavnog odbora pri vladi Kvinslenda, Australija, od 2004-2008 članica izvršnog odbora World Futures Studies Federation, a trenutno je članica Peace Education Comission Council pri International Peace Research Foundation i članica Scientific Committee, Millennia 2015: Women as Actors of Development for the Global Challenges. www.metafuture.org Slobodanka Markov (1945, Valjevo), redovna profesorka Univerziteta u Novom Sadu. Predaje Sociologiju, Sociologiju obrazovanja i Preduzetnički menadžment na Prirodno-matematičkom fakultetu. U Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu angažovana je na diplomskim master i doktorskim studijama, na kojima drži kurseve: Metode rodnih istraživanja, Žene i društvena moć i Ekonomska uloga žena u modernom društvu. Oblasti istraživanja: rodni fenomeni, posebno žensko preduzetništvo i preduzetništvo mladih, obrazovanje. Objavila je tri knjige, dva udžbenika i preko sedamdeset radova u domaćim i stranim publikacijama. Bila je rukovodilac Centra za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu (2008 – 2010). Aktivistkinja je u ženskim nevladinim organizacijama: Ženske studije i istraživanja “Mileva Marić Ajnštajn”, Akademija ženskog preduzetništva i članica Ženske vlade. Dobitnica je Nagrade za rezultate u oblasti ravnopravnosti polova Izvršnog veća AP Vojvodine za 2010. godinu. Sadržaj Predgovor (Slobodanka Markov) Uvod (Ivana Milojević) Deo I Feministički talasi i orijentacije 1.1. Tri talasa feminizma, istorijski i društveni kontekst (Ivana Milojević) 1.2. Feministička epistemologija i metodologija (Ivana Milojević ) 1.3. Feministički talasi, orijentacije i pokret u jugoslovenskom i srpskom društvu XX veka (Anđelka Milić) 1.4. Prilog za istoriju ženskog pokreta u Vojvodini i Srbiji u XIX i XX veku (Gordana Stojaković) Deo II Feminizmi: pregled pojedinačnih orijentacija 2.1. Klasični liberalni feminizam (Daša Duhaček) 2.2. Anarhistički feminizam (Vanda Perović) 2.3. Egzistencijalistički feminizam (Eva Bahovec) 2.4. Liberalni feminizam u XX veku (Katarina Lončarević) 2.5. Radikalni feminizam (Adriana Zaharijević) 2.6. Marksistički i socijalistički feminizam (Anđelka Milić) 2.7. Psihoanalitički feminizam (Nikolina Matijević, Nila Kapor Stanulović i Ivana Milojević) 2.8. Francuski poststrukturalni feminizam (Nada Sekulić) 2.9. Postmoderni feminizam (Jelisaveta Blagojević i Katarina Lončarević) 2.10. Multikulturani feminizam (Aleksandra Izgarjan) 6,199 2.11. Postkolonijalna teorija i globalni feminizam (Nataša Karanfilović) 2.12. Kvir teorija i feminizam (Dragana Todorović) 2.13. Ekofeminizam (Dragana Popović) 2.14. Kiberfeminizam (Ivana Milojević ) Deo III Teme – ROD i: 3.1. POLITIKA (Marijana Pajvančić i Ana Pajvančić) 3.2. PRAVO (Mirjana Dokmanović) 3.3. OBRAZOVANJE (Dragana Popović i Nađa Duhaček) 3.4. EKONOMIJA (Fuada Stanković i Slobodanka Markov) 3.5. NASILJE (Vesna Nikolić Ristanović) 3.6. SEKSUALNOST (Dragana Todorović) 3.7. IDENTITET (Daša Duhaček) 3.8. MULTIKULTURALNOST (Agneš Kartag Odri) 3.09. INVALIDNOST (Milesa Milinković) 3.10. KNJIŽEVNOST (Vladislava Gordić Petković) 3.11. JEZIK (Jelena Filipović) 3.12. UMETNOST (Sanja Kojić Mladenov) 3.13. EKOLOGIJA (Dragana Popović) 3.14. MEDIJI (Dubravka Valić Nedeljković)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Suzan Mejklin Stivenson Žanrovi:: Udžbenici i priručnici, Za roditelje Izdavač:: Propolis Books Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 287 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Svaka kultura poseduje mudrost, ali je u modernim vremenima veliki deo te mudrosti izgubljen. Komunikacija plačem kod beba, upijajući um, razvoj pokreta, razvoj govora i drugi jezik, ujedanje, mašta, laganje, vrednovanje umetničkih dela, urođena ljubav prema prirodi… neke su od tema Montesori priručnika, čiji je cilj da pomogne roditeljima da otkriju i podrže mentalne, fizičke i emocionalne potrebe deteta u prve tri godine života. Maria Montessori (ital. Maria Montessori, rođena 31.8. 1870. u Kjaravaleu, u Italiji, preminula 6.5. 1952. u Nordviku, u Holandiji) bila je italijanska lekarka, obrazovni radnik i pedagog, filozof i filantrop; najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu „Montessori“, koji se odnosi na djecu od rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode se danas primenjuju u velikom broju državnih i privatnih vrtića, osnovnih i srednjih škola širom svijeta. Školovanje Marija Montessori je rođena u Kjaravaleu, u provinciji Ankona, u Italiji. Njen otac, Alesandro, bio je računovođa, a majka, Renilde Stopani, bila je takođe dobro obrazovana i gajila je ljubav ka književnosti. Kada je imala 5 godina, porodica se preselila u Rim. Po završetku osnovne škole nastavila je školovanje na Regionalnom tehničkom institutu „Leonardo da Vinči“, sa namjerom da postane inženjer. U to vrijeme, kada su se žene uglavnom bavile društvenim naukama, to nije bilo uobičajeno. Do mature su se njene želje izmijenile, te je sada željela da upiše medicinski fakultet. Iako su je roditelji nagovarali da se počne baviti obrazovnim radom, tj. da postane nastavnik u školi, ona je čvrsto ostala pri svojoj odluci da postane ljekar. Pored njenih roditelja, međutim, ni tadašnje društvo nije bilo spremno na takvo nešto: na medicinskom fakultetu svi studenti su bili muškarci i Mariji je odbijen upis. Nakon neuspješnog razgovora sa profesorom, Marija se nije predala i navodno mu je odgovorila: „Ja znam da ću postati ljekar.“[1] Montessori se upisala na Univerzitet u Rimu, na odseku za fiziku, matematiku i prirodne nauke gde je posle dve godine diplomirala. Na osnovu te diplome je bez problema upisala medicinski fakultet i tako postala prva ženska osoba u Italiji koja je završila medicinski fakultet, na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu. Rad Počeci Odmah nakon što je kao vrlo dobar student diplomirala, u julu 1896. godine, Montessori se zaposlila u bolnici „San Đovani“ u sklopu univerziteta. Iste godine je dobila molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena, na kojem je u svom govoru zastupala društvene reforme po kojima žene treba da imaju ista prava kao i muškarci.[1] Novinar koji je izvještavao sa kongresa upitao ju je kako pacijenti reaguju na ženskog ljekara, na šta je ona odgovorila da „oni osjećaju kad neko zaista brine o njima... samo viši slojevi imaju predrasude po kojima žena ne može voditi koristan život“[2] U novembru 1896. godine je primljena kao asistent u bolnici „Santo Spirito“ u Rimu. Tu je uglavnom radila sa siromašnima i, naročito, sa njihovom djecom. Njen rad je zapažen kao „brižljiv“, dok se starala da budu nahranjeni i na toplom, prepoznavala njihove bolesti i liječila ih. Godine 1897. je dobrovoljno pristupila istraživačkom programu u psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gdje je radila sa Đuzepeom Montesanijem, sa kojim će kasnije razviti ljubavnu vezu. Postavši član univerzitetske psihijatrijske klinike, Montessorijeva je ubrzo počela da se zanima za obrazovanje „retardiranih“ i „nazadnih“. Kada je jedan od vaspitača dječijeg odjeljenja sa gađenjem komentarisao da djeca kupe mrve sa poda i jedu ih, Montessori je shvatila da ta djeca, ne imajući nikakvog namještaja u skromnim prostorijama u kojima su obitavala, vape za čulnom motivacijom i aktivnošću ruku, što je takođe pogoršavalo njihovo stanje. Tokom 1897. i 1898. godine Montessori je pokušala proširiti svoja znanja pohađanjem kurseva pedagogije, čitajući Rusoa, Pestalocija i Frebela. Oko 60 godina ranije, Frebel je razvio dječiji vrtić u kojem je naglasak bio na dječijoj igri u ranom dobu života. U toj školi Frebel je razvio niz obrazovnih igračaka koje je nazivao „darovima“, a koji su i kasnije ostali poznati kao „Frebelovi darovi“. U toku 1898. godine rad Marije Montessori sa djecom zaostalom u razvoju je počeo da pridobija više pažnje u naučnim krugovima. Pozvana je da održi predavanje na obrazovnom kongresu u Torinu o obuci hendikepiranih lica. Tu je zastupala spornu teoriju da nedostatak odgovarajućeg staranja o nazadnoj i psihički uznemirenoj djeci uzrokuje njihovo kasnije prestupništvo. Nakon ovog događaja, Montessori se sljedeće godine obratila Nacionalnom pedagoškom kongresu, predstavljajući svoje viđenje reforme društva i političke ekonomije kroz reformu školovanja. Ova ideja se i kasnije održala kod Montessorijeve tokom cijelog njenog života....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj članak je o knjizi L. Rona Habarda, prvi put objavljenoj 1950. godine. Za opštu strukturu i praksu poznatu kao Dijanetika, vidi Dijanetika. Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju (ponekad se termin skraćuje kao DMNMZ ) je knjiga L. Rona Habarda o Dijanetici, sistemu psihoterapije koje je on razvio iz kombinacije ličnog iskustva, osnovnih principa istočnjačke filozofije i rada psihoanalitičara kao što je Sigmund Frojd.[1] Knjiga je kanonski tekst o sajentologiji.[2] Neformalno se ova knjiga naziva Knjiga Jedan.[3] Knjiga je uticala na formiranje pokreta koji je kasnije definisao sebe religijom, 1950. godine. Od 2013. godine publikacija Nova Era, međunarodna izdavačka kuća Habardovih dela, prodaje ovu knjigu na engleskom jeziku i na preko pedeset drugih jezika. U ovoj najprodavanijoj knjizi,[4][5] Habard je napisao da je izolovao „ Dinamički princip postojanja,” koji naziva „ Opsatnak”, i predstavlja svoj opis u ljudskom umu. On identifikuje izvor ljudske devijantnosti, kao „ reaktivni um”, normalno sakriven, ali uvek svesni deo mozga, i u izvesnim traumatskim sećanjima (engramima) koji se takođe tu nalaze. Dijanetika opisuje „ savetovanje” (ili tehnike revizije) za koje Habard tvrdi da će osloboditi osobu od engrama i da pruže ogromne terapijske dobrobiti. Habarda su kritikovali naučnici i profesionalci iz oblasti medicine, koji tvrde da on iznosi svoje tvrdnje površno naučnim jezikom i bez dokaza. Uprkos ovome, Dijanetika se pokazala kao veliki komercijalni uspeh nakon objavljivanja, iako su zaposleni u knjižari B. Dalton naveli da je sve te cifre preuveličao Habardov izdavač koga su kontrolisali Sajentolozi, čije grupe Sajentologa su kupovale na desetine ili čak na stotine kopija Habardovih knjiga i koji su iste knjige preprodavali natrag knjižarama.[6] Pozadina Pre objavljivanja Dijanetike, L. Ron Habard je bio plodan pisac za petparačke časopise. Pohađao je fakultet za inženjering na Univerzitetu Džordž Vašington, ali nije diplomirao.[7] Prema Habardu, ideje o dijanetici razvile su se tokom dvanaest godina istraživanja, iako je mnogo njegovih prijatelja u to vreme govorilo da je to nešto potpuno nerealno.[7] Prvo javno predstavljanje tih ideja je bio članak u petparačkom magazinu Neverovatna naučna fantastika, pod naslovom „ Dijanetika - nova nauka uma”, koji se pojavio nekoliko nedelja pre objavljivanja knjige ali je objavljen u majskom 1950. izdanju magazina, istog meseca kada je i knjiga objavljena, članak dužine knjige je kasnije objavljen kao knjiga Dijanetika: evolucija nauke.[8] Ovaj veliki publicitet je stvorio toliko interesovanje da je do aprila 1950. Habard i urednik časopisa Neverovatna naučna fantastika Džon V. Kampbel, sa ostalim zainteresovanim stranama osnovao Fondaciju pod nazivom Habardova dijnanetička istraživanja.[9] Habard je tvrdio da je napisao Dijanetiku za tri nedelje.[10] Brzini njegovog pisanja pomagala je i specijalna pisaća mašina koju je imao, koja je prihvatala papir u kontinuelnoj rolni i koja je imala obeležene tastere za automatsko kucanje tipičnih reči kao što su the ili but.[7] Ta mašina se zove Remington mašina, koja je izložena u mestu Bej Hed, u Nju Džerziju kući hodočašća sajentologa.[11] Raniju verziju knjige Abnormalna Dijanetika, namenjenu medicini, odbacili su mnogi izdavači kao i profesionalci u oblasti medicine, ali je prenošena iz ruke u ruku štampanjem na mimeografu i kasnije se prodavala pod nazivom Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju, predmet je konstantnog uređivanja od svog početka, tako da trenutno jedva da čak i podseća na originalno izdanje iz 1950. godine. L. Ron Hubbard Sajentologija (engl. Scientology) je skup verovanja i učenja koje je 1952. stvorio pisac naučne fantastike L. Ron Habard kao naslednika njegovog ranije učenja o samopomoći zvanog dijanetika (Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju). Habard je opisao sajentologiju kao religiju. Godine 1953. je u Nju Džerziju osnovao Sajentološku crkvu. Sajentologija uči da su ljudi besmrtna duhovna bića koja su zaboravila svoju pravu prirodu. Njen metod duhovne rehabilitacije je vrsta savetovanja znana kao audicija, u kojoj izvođači pokušavaju da svesno ponovo dožive bolne ili traumatske događanje iz svoje prošlosti, kako bi „se oslobodili njihovih ograničavajućih efekata“. Materijali za proučavanje i kursevi audicije su dostupni članovima u zauzvrat za specijalne donacije. Sajentologija je, kao zakonski priznata religija, izuzeta od plaćanja poreza u Sjedinjenim Državama i nekim drugim državama, a Sajentološka crkva ističe ovo kao dokaz da je ona dobronamerna religija. U drugim državama poput Nemačke, Francuske i Ujedinjenom Kraljevstvu, sajetologija nema takav verski status. Osnovna načela sajentologije su: Čovek je besmrtno duhovno biće. Čovekova iskustva idu mnogo dublje od života, a čovekova sposobnost neograničena, čak i ako čovek toga nije trenutno svestan. Čovek je u osnovi dobar. On teži da opstane. Njegov opstanak zavisi od njega samog, njegovih bližnjih i njegovom postizanju jedinstva sa univerzumom. Sajentologija čoveka zove tetan (od grčkog slova teta, što znači misao, život ili duh). Ovaj termin se koristi da bi se izbeglo mešanje sa drugim konceptima duše. Tetan je sama osoba — duhovno biće koje nije telesno odvojeno od čoveka, već je sam čovek tetan. Sajentologija je okružena kontroverzama još od svog nastanka. Ona je često nazivana kultom koji finansijski i na druge načine zloupotrebljava svoje članove, naplaćujući prekomerne sume novca za svoje duhovne usluge. Sajentološka crkva je uporno koristila sudske postupke protiv svojih kritičara, a njena agresivnost u progonu svojih neprijatelja je osuđena kao šikaniranje. Sledeća kontroverza tiče se na sajentološkom verovanju da se duše (tetani) reinkarnišu i da su živele na drugim planetama pre dolaska na Zemlju. Bivši članovi Sajentološke crkve tvrde da se neki Habardovi spisi o vanzemaljskoj prošlosti, uključujući i članovima Viših nivoa, ne otkrivaju članovima sve dok ne plate na hiljade dolara Sajentološkoj crkvi. Još jedna kontroverzno verovanje sajentologa je da je psihijatrija destruktivna i izopačena i da se mora ukinuti... Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

Предговор Пред читаоцима је четврто издање књиге ,,православна педаrогија" игумана Георгија (Шестуна), чије име је надалеко познато свима који данас учествују у саборном делу обнове континуитета руске духовне традиције. Ова књига има своју историју. Године 1998. објављена је књига свештеника Евгенија Шестуна (данас игумана Георгија) "Православна педагогија”. Ова књига идејно је била написана као допуна знањима стеченим током професионалног педагошког образовања на совјетским факултетима, и одмах је постала веома позната. Необична идеја књиге је вероватно и условила њен успех, с обзиром да је структура одражавала низ питања педагога који је 90-тих година дошао у Цркву: какав је однос између спољашњег образовања, које новим поколењима омогућава да нађу своје место у социјалној стварности, и унутрашњег васпитања, које човека побуђује на духовни труд; да ли је Црква изградила сопствену традицију васпитања и које су њене особености; у којим особеностима руске културно-педагошке традиције се види утицај Цркве; који је значај православног васпитања у савременом свету и какве су могућности његове реализације? Сва ова питања о православном васпитању се на концу своде на једно; на који начин васпитавати савремено дете у савременом свету, како му помоћи да пронађе "пут, истину и живот", и на који начин педагог може стећи духовну дисциплину, захваљујући којој ће бити истински помоћник младима у њиховом духовном узрастању? Одговори су тражени у познатом кругу извора: у делима светих отаца и учитеља Цркве, старим и новим, код руских филозофа словенофила, православних писаца и богослова руске дијаспоре, у размишљањима савремених аутора о духовно-моралним принципима организацијее приватног и друштвеног живота. Нарочито важно место имала је публицистика, у којој је нашло одраз искуство православног образовања 90-тих година у свој његовој разноврсности: повратак традиционалним основама породичног васпитања, продубљивање образовних програма духовних школа, курсеви катихизације и православне просвете намењени одраслима, недељне школе, православне гимназије, вртићи и школе. У исто време, почетком 90-тих година, настаје термин "православна педагогија". Поједини научници су били критички настројени по питању његовог укључивања у речник педагошке мисли, не видећи могућност његове коректне примене у теорији. Па ипак, термин се брзо усталио у јавном дискурсу и пронашао своје место у публицистици и педагошким истраживањима. У наставним плановима педагошких факултета појавиле су се дисциплине које одражавају различите аспекте православне педагогије, као и нарочити смерови посвећени православној педагогији. Категорија је добила "зелено светло" - појам је добио неопходно садржајно осмишљење и многобројне везе са другим категоријама језика педагошке реалности. У првом издању књиге "Православна педагогија", на питање о садржају дотичне категорије, игуман Георгије даје једноставан и простодушан одговор: православна педагогија је педагогија чији циљеви нису ограничени оквирима човековог земаљског живота, већ иду изван њих, у живот вечни; православна педагогија је педагошка пракса која се темељи на Православној Цркви и налази ослонац у њеним светим тајнама. Каква је пракса по среди, на којим принципима се заснива, које циљеве себи задаје, која средства IЮРИСТИ, какве резултате постиже - на ова пиtања аутор је почео да одговара, осврћући се на велико богатство најразноврснијих материјала православно-црквене и руске националне религиозно-филозофске традиције. Тако је у књизи: 1) истакнут предмет - православна педаroгија; 2) предложен метод - стваралачко усвајање традиuије у свој њеној пуноћи; и 3) представљен својеврстан компендијум одговора на питања која су се већ много пута могла чути у јавном дискурсу. На основу извора, аутор је открио многе форме утицаја Православне Цркве на праксу васпитања у руској културној традицији и пружио широк спектар одговора на питаља која муче наше савременике. Само једна књига игумана Георгија (Шестуна) испунила је улогу читаве једне полице у кућној библиотеци са најбољим примерцима богословских, научних и публицистичких дела која одражавају православну идеју и праксу васпитања. Већ се у првом издању у потпуности показала једна важна особеност ауторовог стила - једноставност и поступност у постављању питања и давању одговора на њих: "Где је просто, тамо је анђела сто, а код сложеног нема ни једног". Његов стил се заснива на поверењу према традицији, која нас учи да трпимо, да се трудимо и да верујемо Богу, да имамо поверења у његова обећања и да слушамо његова упозорења. Господ нас чува од "ђаволских подстицаја" и све што нам је корисно даје нам у право време: "Онима који љубе Бога све помаже на добро" (Рим 8, 28). Слушајући ове савете, аутор није журио са доношењем теоријских модела и закључака, скрупулозно сакупљајући сва руском читаоцу доступна сведочанства о принципима и пракси православног васпитања. Да су сведочанства доступна руском читаоцу значи или да припадају руским ауторима, или да представљају садржај дела преведених на руски језик. Самим тим, одричући се од систематске разраде појма православне педагогије, аутор је решио сасвим други задатак, неупоредиво важнији и савременији. Књига је актуелизовала историјско наслеђе православне педагошке мисли. Увела је у оптицај мноштво загубљених тема, имена, процена, тачака гледишта, што је омогућило реконструкцију свих питања о васпитању карактеристичних за руску културу, и тиме постала својеврстан мост који је поново омогућио кретање у оквирима руске културно-педагошке традиције. Врстан избор извора формирао је представу о структури поља њених проблема, о вези између елемената, о водећим идејама и доминантним темама. Вратили смо се у тачку у којој је традиција прекинута и смoгли да поставимо питања о њеним могућим путевима после прекида који се догодио унутар саме традиције, а не изван ње. Такав приступ аутору је омогућио да избегне грешке идеологизоване свести, склоне рационализацији искуства. Он није реконструисао традицију путем рационалне обраде сведочанстава о њој, него је у круг савременог културног дијалога увео нове саговорнике, носиоце традиције, сам је ступио са њима у дијалог и пружио исту могућност својим читаоцима. Свако ко је отварао "Православну педагогију" на њеним страницама се сусретао са живим сведоцима и сам почињао да разговара са њима. Отац Георгије не објашњава због чега је традиција ишла управо таквим путем, он једноставно сам крочи путем традиције и открива га другима, показујући на који начин традиција постаје не само предмет, већ и извор и начин самоспознаје. У овом, четвртом издању књиге појам православне педагогије се уздиже на нови ниво теоријског осмишљења. Године 2006. у Казању игуман Георгије (Шестун) је одбранио докторску дисертацију из области педагошких наука на тему "Православне традиције духовно-моралног обликовања личности - историјско-теоријски аспект". Резултати истраживања су представљени у овом издању. Садржај Предговор (М. В. Захарченко), 9 Увод: Православна традиција и њена улога у духовном обликовању човека, 27 ПРВИ ДЕО: ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ПЕДАГОГИЈИ, 33 Основни појмови педагогије са тачке гледишта православне традиције, 33 Духовно-морално обликовање човека, 33 Предмет проучавања православне педагогије, 36 Основни појмови православне педагогије, 38 Васпитање као стварање услова за духовно-морално обликовање личности, 43 Историја трагања за педагошким идеалом и практичних циљева православног васпитања, 43 Проблем слободе и васпитања у светлости православне педагошке мисли, 47 Слобода као услов и резултат моралног самоопредељења човека, 49 Појам личности у психологији и православној педагогији, 51 Проблем личности у психологији, 51 Православно поимање личности, 54 Човеков живот као очување и развој надарености, 63 Православна традиција као онтолошко утемељење православне педагогије, 67 Традиција и њено место у културно-образовном простору, 67 Православна традиција као културно-историјска традиција и као предање Цркве, 69 Веза појмова "моралност" и ,,,духовност" у оквирима православне традиције, 74 Различита одређења моралности и духовности, 74 Енергијски приступ осмишљењу појма духовно-моралног обликовањачовека, 81 ДРУГИ ДЕО: САДРЖАЈ ДУХОВНО-МОРАЛНОГ ОБЛИКОВАЊА ЛИЧНОСТИ У СТАРОЗАВЕТНОЈ И НОВОЗАВЕТНОЈ ЦРКВИ, 86 Васпитање у светлости божанског откривења, 86 Нераскидивост старозаветног и новозаветног типа васпитања у православној педагогији, 86 Старозаветно учење о васпитању, 89 Хришћанство и васпитање, 100 Хришћанска педагогија у делима светих отаца и учитеља Цркве, 105 Учење апостолских отаца и њихових непосредних наследника о васпитању, 105 Учење отаца и учитеља Цркве 3. века о васпитању, 118 Учење о васпитању у делима светих отаца 4. века, 130 Педагошка схватања отаца и учитеља Руске Цркве, 147 Улога руских светих у духовном животу друштва, 147 Свети митрополит Филарет Московски, 148 Свети Теофан Затворник, епископ вишенски, 155 Свети праведни Јован Кронштатски, 164 Дидактика свештеном ученика Тадеја (Успенског), 169 Руска религијска филозофија о карактеру просвећености Русије и Европе, 186 Настанак идеје "чисте филозофије" и религијска свест, 186 Хеленско паганство и византијско православље, 191 Светлост природног разума и хришћанско обновљење ума, 202 Ћутање руске филозофије, 204 Григорије Савич Сковорода (1722-1794), 209 Филозофске расправе у Русији у првој половини 19. века, 216 Иван Васиљевич Кирејевски (1806-1856), 225 Преглед основних дела И. В. Кирејевског, 229 Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860), 249 Учење А. С. Хомјакова о Цркви, 255 Гносеолошки ставови А. С. Хомјакова и његово виђење друштвеног васпитања у Русији, 258 Николај Јаковљевич Даниљевски (1822-1885), 262 Самобитност руске филозофије, 278 Обнова традиционалне руске педагогије у делима прегалаца народне школе, 279 Николај Иванович Иљмински (1822-1891), 279 Сергеј Александрович Рачински (1836-1902), 290 Константин Петрович Победоноецев (1827-1907), 30] Општи историјски преглед основних педагошких праваца, 312 "Просветитељство" као постепено одвајање од хришћанства (основни педагошки правци - анализа В. В. 3ењковског), 312 Антихришћанска суштина валдорфске педагогије, 327 ТРЕЋИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА, 334 Православна породица као део васељенске јерархије, 334 Духовне основе православне породице, 334 Јерархијско уређење породице, 336 Место и значај мушкарца у васељенској јерархији, 340 Основе хришћанског васпитања деце у породици, 352 Особености развоја и духовног обликовања човека у различитим животним добима, 366 Особености дечијег узраста, 366 Васпитање као стварање услова за развој духовног живота, 371 "Жива тајна васпитања" у радовима И. А. Иљина, 373 Прва година дететовог живота, 379 Рано детињство, 385 Зрело детињство, 388 Адолеcценција, 389 О плодовима доброг васпитања, 393 Традиционално породично васпитање - једини начин заштите од саблазни савремепог света, 394 Духовне болести и узроци њиховог умножавања у савременом свету, 394 Средства исцељења од духовних болести, 401 ЧЕТВРТИ ДЕО: ПРАВОСЛАВНО И СВЕТОВНО ОБРАЗОВАЊЕ-КАРАКТЕРИСТИКЕ И САОДНОС, 408 Модел трију равни културно-образовног простора, 408 Човек у мултикултуралном свету, 408 Улога световног образовања у преношењу цивилизацијске традиције, 411 Савремени проблеми православног образовања духовно-морално обликовање личности у систему православног образовања), 416 Основни проблеми савремене школе са становишта православне традиције, 424 Савремени проблеми садржаја образовања, 432 Усмереност садржаја савременог образовања на тржиште рада, 432 Духовне основе садржаја образовања, 434 Одражавање социјалне сфере човековог живота на садржај образовања, 437 Руска култура као основ садржаја образовања и васпитања, 438 Духовно-моралне основе васпитања грађанина, 443 Школа и њен развој у светлости историје формирања западног света, 446 Школа као традиција у светлости историје руске државе, 452 Православна култура и њено место у образовном простору Русије, 461 Наставнички позив као духовни дар, 465 Наставнички позив, 465 Личност наставника, 467 Морални квалитети наставника, 469 Закључак, 477 Библиографија по темама, 485 Наслов: Православна педагогија Издавач: Каленић Страна: 506 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 23,5 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-7405-125-2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo sa engleskog FLAVIO RIGONAT Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas...

Kao na slikama Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija[uredi | uredi izvor] D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča[uredi | uredi izvor] The Prussian Officer and Other Stories (1914) jutra u meksiku meksicka jutra Tags: Meksiko indijanci knjiga knjige o indijancima putopis putopisi srednja amerika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sa uvodom i beleškama Dejvida Elisa, Univerzitet Kent u Kenterberiju. Lorensova reputacija romanopisca često je značila da njegova dostignuća u poeziji nisu uspela da dobiju priznanje koje zaslužuju. Ovo izdanje objedinjuje, u formi koju je on sam odobrio, njegove Sabrane pesme iz 1928. godine, nepročišćenu verziju Maćuhica i kopriva, dodajući ovim tomovima sadržaj dve sveske u kojima je još pisao poeziju kada je umro 1930. godine. Stoga omogućava čitaocu da prati razvoj Lorensa kao pesnika i da ceni izuzetnu originalnost i osobenost njegovog dostignuća. Nisu sve pesme preštampane ovde remek dela, ali ima više nego dovoljno kvaliteta da potvrdi Lorensov status jednog od najvećih engleskih pisaca dvadesetog veka. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.

KNJIGA VRAĆENA IZ KNJIŽARE SA MALIM OŠTEĆENJIMA. Fenomenalna nova verzija PHOTOSHOP KNJIGE KOJA RUŠI SVA PRAVILA! KOLORNA KNJIGA NA 360 STRANA Scott Kelby, urednik i izdavač časopisa Photoshop Usern i i autor više bestselera o fotografiji i fotografskim tehnikama u svetu danas, još jednom je podigao ovu knjigu na potpuno novi nivo dok nam otkriva najnovije, najvažnije i najkorisnije Adobe Photoshop tehnike za fotografe. Ovo unapređenje njegove nagrađivane, rekordno prodavane knjige nudi digitalnim fotografima nešto što do sada nikada nisu dobili – zaobilazi sve što je nebitno i pokazuje tačno kako da uradite ono što želite. Ova knjiga ne sadrži gomilu teorije; ne traži od vas da sami definišete podešavanja ili da sami rešavate probleme u radu. Umesto toga, Scott pokazuje, korak po korak, tehnike koje koriste današnji vrhunski digitalni fotografi i, što je najlepše od svega, daje precizna podešavanja koja treba da koristite, kada da ih koristite i zašto. Naučite da radite kao profesionalac Način rada u Photoshopu je drastično evoluirao tokom godina i u aktuelnoj verziji knjige vi ćete najveći deo editovanja i obrade obavljati u Photoshopovom Adobe Camera Raw pomoćnom programu (bez obzira da li fotografišete u RAW, JPEG ili TIFF formatu, Camera Raw radi sa sva 3 formata). Razlog za to je činjenica da već godinama Adobe dodaje većinu novih Photoshop funkcija za fotografe direktno u Camera Raw. Pošto se u današnje vreme radni tok fotografa u Photoshopu „vrti“ oko Camera Rawa, otprilike jedna trećina knjige posvećena je ovladavanju Camera Raw modulom. Osim toga naučićete: • tehnike izoštravanja koje profesionalci koriste • profesionalne trikove za brzo rešavanje najčešćih problema sa digitalnim fotografijama • najkorisnije tehnike za retuširanje fotografija i kako da pravite „nemoguće“ selekcije, kao što je kosa na vetru, i kako da koristite Layers paletu kao profesionalac • kako da bez traga uklonite nesavršenosti i smeće sa svojih fotografija • kako da kreirate panorame od više fotografija, kako da kreirate realistične HDR fotografije i koji su trikovi za poboljšanje kvaliteta fotografija o kojima ste ranije mogli samo da sanjate • najnovije Photoshop specijalne efekte za fotografe (čitavo jedno poglavlje je posvećeno njima!) • gomilu prečica, zaobilaznica i trikova koji će drastično povećati vašu produktivnost Scott je uključio specijalno poglavlje u kojem opisuje svoj način rada od početka do kraja. Osim toga, svako poglavlje se završava Photoshop sekcijom Ubitačni saveti, koja je prepuna informacija koje će vam uštedeti vreme i poboljšati rad. On je napisao i četiri bonus poglavlja, a omogućava i da preuzmete sa Interneta fotografije upotrebljene u ovoj knjizi da biste mogli da pratite sve lekcije. Ako ste spremni da naučite sve „tajne zanata“ – iste one tajne koje koriste vodeći profesionalci za korekciju, editovanje, retuširanje i izoštravanje svojih radova, treba da znate da držite u rukama knjigu koja će vam upravo to i omogućiti. Knjiga sadrži: tehnike izoštravanja koje koriste profesionalci profesionalne trikove za brzo rešavanje uobičajenih problema sa digitalnim fotografijama najkorisnije tehnike retuširanja za fotografe, kako da pravite „nemoguće“ selekcije, kao što je selektovanje kose koja se vijori na vetru, i kako da koristite Layers paletu kao profesionalac objašnjenje kako se bez traga uklanjaju nesavršenosti u fotografijama objašnjenje kako se sastavljaju panorame i postiže realistični izgled HDR obrade najnovije Photoshop specijalne efekte za fotografe gomilu prečica, zaobilaznica i trikova zanata Autor Scott Kelby je urednik, izdavač i koosnivač Photoshop User časopisa i jedan od domaćina Grida, nedeljne emisije uživo za fotografe. On je, takođe, predsednik i CEO KelbyOne onlajn obrazovne zajednice za učenje Photoshopa, Lightrooma i fotografije. Scott je fotograf, dizajner i nagrađivani autor više od 80 knjiga, uključujući Photoshop for Lightroom Users, Professional Portrait Retouching Techniques for Photographers Using Photoshop, Light It, Shoot It, Retouch It: Learn Step by Step How to Go from Empty Studio to Finished Image, The Adobe Photoshop Book for Digital Photographers, The Adobe Photoshop Lightroom Book for Digital Photographers i The Best of The Digital Photography Book Series. U poslednjih šest godina Scott je postao autor najprodavanijih knjiga o fotografskim tehnikama. Između ostalih, napisao je „The Digital Photography Book (part 1)“, najprodavaniju knjigu o digitalnoj fotografiji u istoriji. Njegove knjige su prevođene na veliki broj jezika, uključujući kineski, ruski, španski, koreanski, poljski, tajvanski, francuski, nemački, italijanski, holandski, arapski, švedski, turski, jevrejski, portugalski i mnoge druge. Dobitnik je prestižne ASP International nagrade, koju dodeljuje American Society of Photographers za „specijalni ili značajni doprinos idealima profesionalne fotografije kao umetnosti i nauke“. On je takođe nedavno postao dobitnik prestižne HIPA nagrade za doprinos fotografskom obrazovanju u čitavom svetu. Scott je Training Director za zvanični Adobe Photoshop Seminar Tour i Conference Technical Chair za Photoshop World Conference & Expo. Često nastupa kao govornik na konferencijama i trgovačkim sajmovima širom sveta, predstavljen je u velikom broju onlajn kurseva o fotografiji, a Photoshop korisnike i fotografe obučava od 1993. godine. POGLAVLJE 1 Sirov i direktan Osnove Camera Rawa Kako da otvorite različite vrste fajlova u Camera Rawu 2 Nedostaje vam JPEG izgled? 5 Probajte da primenite profil fotoaparata 5 Upotreba Camera Rawa kao da je filter 7 Podešavanje ravnoteže bele boje 8 Prikazivanje fotografije pre i posle podešavanja u Camera Rawu 12 Automatska korekcija fotografija pomoću Camera Rawa 14 Dodatno pojašnjenje slajdera u Camera Rawu 17 Podešavanje bele i crne tačke 18 Podešavanje svetloće fotografije 20 Dodavanje kontrasta 22 Rešavanje problema sa presvetljenim područjima fotografije 23 Otvaranje najtamnijih područja fotografije 25 Spajanje delova u celinu (brzo podešavanje od početka do kraja) 26 Photoshop ubitačni saveti 28 POGLAVLJE 2 Van dohvata Camera Raw – više od osnova Editovanje više fotografija odjednom 32 Isticanje detalja i teksture pomoću klizača Clarity 35 Podešavanje kontrasta pomoću krivih 37 Izoštravanje u Camera Rawu 43 Podešavanje ili menjanje raspona boja 48 Uklanjanje tačaka, fleka i drugih ometajućih detalja 50 Pronalaženje tačaka i mrlja na jednostavan način 52 Uklanjanje izmaglice ili magle 53 Smanjivanje šuma 54 Opsecanje i ispravljanje 57 Prednosti „Adobeovog“ DNG formata za RAW fotografije 61 Biranje kako će RAW slike biti prikazane u Photoshopu 63 Kalibrisanje fotoaparata 66 Photoshop ubitačni saveti 67 POGLAVLJE 3 Biro za podešavanja Camera Rawovi alati za podešavanja Posvetljavanje, potamnjivanje i podešavanje odvojenih područja fotografije 70 Retuširanje portreta u Camera Rawu 76 Popravljanje neba (i drugih područja slike) pomoću Graduated Filtera 79 Rešavanje problema sa bojom (ili dodavanje efekta) pomoću „bojenja“ ravnoteže bele boje 81 Smanjivanje šuma samo na područjima senki 82 Kako do maksimuma iskoristiti svaki efekat Adjustment Brush alatke 83 Photoshop ubitačni saveti 84 POGLAVLJE 4 Objektiv Korekcija problema sa objektivom Automatska korekcija mana objektiva 88 Upotreba Upright funkcije za automatsko korigovanje mana objektiva 90 Guided Upright: Kada je Camera Rawu potrebna pomoć 94 Uklanjanje hromatske aberacije 98 Uklanjanje vinjetiranja ivice 100 Photoshop ubitačni saveti 101 POGLAVLJE 5 Specijalni efekti Efekti pomoću Camera Rawa Dodavanje efekta vinjete 104 Dodavanje prilagođenih vinjeta i spot svetala 107 Spajanje panorama na pravi način u Camera Rawu 112 Dvostruka obrada za kreiranje neuhvatljivog 116 Primena selektivne boje u Camera RAW-u 122 Mokre ulice i kaldrma 124 Konvertovanje u crno-belo 126 Efekat razdvojenog toniranja 130 Lako kreiranje duotonova 132 Kreiranje preseta (predefinisanih podešavanja) u Camera Rawu 133 Photoshop ubitačni saveti 134 POGLAVLJE 6 Vrisak opsecanja Kako da fotografijama menjate veličinu i da ih opsecate Osnovno opsecanje fotografija 138 Opsecanje na specifičnu veličinu 144 Kreiranje sopstvenih alatki opsecanja 146 Veličine definisane za fotografe 148 Promena veličine fotografija 151 Automatsko snimanje i menjanje veličine 154 Menjanje veličine za štampanje postera 156 Ispravljanje nagnutih fotografija 158 Smanjivanje fotografije 160 Promena veličine delova fotografije pomoću Content-Aware skaliranja 163 Potrebna vam je pomoć u pronalaženju nečega u Photoshopu? 165 Upotrebite Photoshopovu novu Search funkciju 165 Photoshop ubitačni saveti 166 POGLAVLJE 7 Slojevi svetla Slojevi, selekcije i kompozicije Rad sa slojevima 170 Selektovanje kvadratnih, pravougaonih i kružnih područja 174 Snimanje selekcija 180 Umekšavanje oštrih ivica 181 Lakše kreiranje selekcija pomoću Quick Selection alatke 183 Pravljenje komplikovanih selekcija, kao što je selektovanje kose 186 Photoshop ubitačni saveti 195 POGLAVLJE 8 HDR Kreiranje fotografija širokog dinamičkog raspona Kreiranje 16-bitnih HDR fotografija u Camera Rawu 198 Kreiranje toniranog hiper realističnog HDR izgleda 202 Kreiranje mešovitog HDR-a za najbolje rezultate 205 Dobijanje HDR izgleda od samo jedne fotografije 209 Kako da se rešite „duhova“ na fotografiji 211 High Pass izoštravanje za HDR fotografije 213 Završne tehnike obrade HDR fotografija 215 Photoshop ubitačni saveti 217 POGLAVLJE 9 Problematično dete Rešavanje uobičajenih problema Uklanjanje refleksija sa naočara 220 Popravljanje grešaka na grupnim fotografijama na lakši način 225 Liquify transformacije sada možete ponovo da editujete 228 Uklanjanje elemenata pomoću Content-Aware Fill funkcije 230 Pomeranje objekata bez ostavljanja rupe pomoću Content-Aware Move alatke 236 Photoshop ubitačni saveti 238 POGLAVLJE 10 Specijalno izdanje Specijalni efekti za fotografe Ispran izgled kože 242 Kreiranje portreta velikog kontrasta 244 Efekat sanjalačkog fokusa za ljude i pejzaže 248 Efekat Tilt-Shift (upotrebom Blur Galleryja) 250 Iris & Field Blur (ili kako da lažirate izgled 85 mm f/1.4) 253 Modno toniranje pomoću Photoshopovog Color Lookup Adjustment sloja 258 Vajanje pomoću ažuriranog filtera Liquify 260 Lens flare efekat (prelamanje svetla) 266 Pretvorite fotografiju u ulje na platnu jednim klikom 268 Moj metod od tri klika za konvertovanje u B&W 271 (ako je Photoshop već otvoren) 271 Kvadrotonovi za lepše crno-bele fotografije 275 Fotografski efekat toniranja (od Sepia, do Split tonova) 277 Ako ste obožavalac crno-bele fotografije, razmotrite ovo 279 Photoshop ubitačni saveti 280 POGLAVLJE 11 Sharp Tale Tehnike izoštravanja Osnove izoštravanja 284 Najnaprednije izoštravanje u Photoshopu 291 Pametniji Smart Sharpen filter 293 High Pass izoštravanje 295 Završno izoštravanje u Camera Rawu 297 Izoštravanje zamućenih slika pomoću filtera Shake Reduction 298 Photoshop ubitačni saveti 302 POGLAVLJE 12 Prljavi posao Moj način rada korak po korak Moj Photoshop CC način rada u obradi fotografije 306 Photoshop ubitačni saveti 316 Indeks 316

Čarls Bukovski HolivudMeki povezIzdavač LOM`Holivud` je biografsko-satirični roman Čarlsa Bukovskog. Radnja se zasniva na ličnom iskustvu Bukovskog kada je napisao svoj prvi i jedini scenario za film Barfly. Roman `Holivud` posvetio je prijatelju i redatelju Barbetu Schroederu, koji je uložio veike napore i žrtve samo kako bi snimio film po njegovom scenariju.Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`.Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije.Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.Danas su veoma popularni i njegovi romani:Holivud,Bludni sin,Žene,Zabeleške starog pokvarenjaka,Palp,Šekspir ovo nikad nije radio i drugi,kao i zbirke kratke prozeĐavo je bio vruć,Priče o običnom ludilu,Fotografije iz pakla,Ljubav i ludilo u LA...Književni stilIako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu...Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`.Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas.Izbor iz bibliografijePoezija`2 by Bukowski` (1967)`A Love Poem` (1979)`Africa, Paris, Greece` (1975)`All the Assholes in the World and Mine` (1966)`Another Academy` (1970)`At Terror Street and Agony Way` (1968)`Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974)`Cold Dogs in the Courtyard` (1965)`Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965)`Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965)`Dangling in the Tournefortia` (1981)`Fire Station` (1970)`Flower, fist and the Bestial Wail` (1959)`Grip the Walls` (1964)`If We Take...` (1969)`It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963)`Legs, Hips and Bahind` (1978)`Longshot Poems for Broke Players` (1962)`Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977)`Love Poems for Marina (1973)`Maybe Tomorrow` (1977)`Me and Your Sometimes Love Poems` (1972)`Mockingbird, Wish Me Luck` (1972)`Night‘s Work` (1966)`On Going Out to Get the Mail` (1966)`Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979)`Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968)`poems and Drawings (1962)`Run with the Hunted` (1962)`Scarlet` (1976)`Sparks` (1983)`The curtains are Waving` (1967)`The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969)`The Flower Lover` (1966)`The Genius of the Crowd` (1966)`The Girls` (1966)`The Last Generation` (1982)`The Last Nights of the Earth Poems (1992)`The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988)`To Kiss Worms Goodnight` (1966)`True Srory` (1966)`War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984)`Weather Report` (1975)`While the Music Played` (1973)`Winter` (1975)`Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003)Proza`Notes of a Dirty Old Man (1969)`Post Office` (1971)`Madness` (1972)`South of no North:Stories of the Buried Life (1973)`Factotum` (1975)`Women` (1978)`Ham on Rye` (1982)`Horsemeat` (1982)`Bring Me You Love` (1983)`Hot Water Music` (1983)`Barfly` (1984)`There‘s No Business (1984)`Hollywood` (1989)`Pulp` (1994)

Čarls Bukovski Holivud Meki povez Izdavač LOM `Holivud` je biografsko-satirični roman Čarlsa Bukovskog. Radnja se zasniva na ličnom iskustvu Bukovskog kada je napisao svoj prvi i jedini scenario za film Barfly. Roman `Holivud` posvetio je prijatelju i redatelju Barbetu Schroederu, koji je uložio veike napore i žrtve samo kako bi snimio film po njegovom scenariju. Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Čarls Bukovski HolivudMeki povezIzdavač LOM`Holivud` je biografsko-satirični roman Čarlsa Bukovskog. Radnja se zasniva na ličnom iskustvu Bukovskog kada je napisao svoj prvi i jedini scenario za film Barfly. Roman `Holivud` posvetio je prijatelju i redatelju Barbetu Schroederu, koji je uložio veike napore i žrtve samo kako bi snimio film po njegovom scenariju.Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`.Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije.Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.Danas su veoma popularni i njegovi romani:Holivud,Bludni sin,Žene,Zabeleške starog pokvarenjaka,Palp,Šekspir ovo nikad nije radio i drugi,kao i zbirke kratke prozeĐavo je bio vruć,Priče o običnom ludilu,Fotografije iz pakla,Ljubav i ludilo u LA...Književni stilIako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu...Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`.Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas.Izbor iz bibliografijePoezija`2 by Bukowski` (1967)`A Love Poem` (1979)`Africa, Paris, Greece` (1975)`All the Assholes in the World and Mine` (1966)`Another Academy` (1970)`At Terror Street and Agony Way` (1968)`Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974)`Cold Dogs in the Courtyard` (1965)`Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965)`Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965)`Dangling in the Tournefortia` (1981)`Fire Station` (1970)`Flower, fist and the Bestial Wail` (1959)`Grip the Walls` (1964)`If We Take...` (1969)`It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963)`Legs, Hips and Bahind` (1978)`Longshot Poems for Broke Players` (1962)`Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977)`Love Poems for Marina (1973)`Maybe Tomorrow` (1977)`Me and Your Sometimes Love Poems` (1972)`Mockingbird, Wish Me Luck` (1972)`Night‘s Work` (1966)`On Going Out to Get the Mail` (1966)`Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979)`Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968)`poems and Drawings (1962)`Run with the Hunted` (1962)`Scarlet` (1976)`Sparks` (1983)`The curtains are Waving` (1967)`The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969)`The Flower Lover` (1966)`The Genius of the Crowd` (1966)`The Girls` (1966)`The Last Generation` (1982)`The Last Nights of the Earth Poems (1992)`The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988)`To Kiss Worms Goodnight` (1966)`True Srory` (1966)`War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984)`Weather Report` (1975)`While the Music Played` (1973)`Winter` (1975)`Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003)Proza`Notes of a Dirty Old Man (1969)`Post Office` (1971)`Madness` (1972)`South of no North:Stories of the Buried Life (1973)`Factotum` (1975)`Women` (1978)`Ham on Rye` (1982)`Horsemeat` (1982)`Bring Me You Love` (1983)`Hot Water Music` (1983)`Barfly` (1984)`There‘s No Business (1984)`Hollywood` (1989)`Pulp` (1994)