Tri mlade devojke su završile svoju noćnu smenu kao čistačice poslovnih zgrada na Menhetnu. Zora se bliži, a one žele da se malo zabave. Odlučuju se za brzu vožnju, glasnu muziku i džoint na plaži. Ubrzo će dve od njih tri umreti jezivom smrću. Treća, njihova šefica Jin Li, jedva će izbeći istu sudbinu. Zašto je neko želi mrtvu? U kakav se mutan posao upetljao njen brat? Ona sada mora da nestane kako bi sačuvala živu glavu. Njen bivši dečko, vatrogasac Ray Grant, dobija zadatak da je pronađe. Međutim, on mora da bude brži od profesionalnih ubica...

Iz recenzije : Ovo je priča o jednom gradu, jednoj zemlji i jednom vremenu. Ispričana je iz perspektive vozača taksija kroz čije vozilo prolaze brojni ljudi različitih sudbina, preokupacija, svjetonazora, zanimanja, podrijetla… a svi oni upotpunjuju mozaik našega društva. Upoznat ćete tako narkomane, šminkere, kokete i njihovu egzaltiranu bahatost, pijane maloljetnike koje se pod rame mora odvoditi do kućnih vrata, stare kriminalce i “madamme”, dijalizirane pacijente koje je snašao “fantastičan” termin od dva do pet sati ujutro, radnike, turiste… odnosno stalne i slučajne klijente koji koriste taksi prijevoz. Paralelno s dnevnim i noćnim svijetom jednoga grada teče i priča o jednoj prosječnoj obitelji koja je s vremenom došla do svoga kraja, a koju je uzdrmala očeva transformacija u neobuzdanog rokera (što priliči slobodnom pedeset i nešto godišnjaku do motora i otvorene ceste?) i njegov odlazak od kuće. A “krivnju” za to snose odrasla neuspješna djeca i mlađi sin koji nikako da završi srednju školu te “glupa žena koja je vječno plaćala policijske kazne za krivo parkiranje i pokrivala tatu pred nezahvalnom djecom koja nisu znala da se tata trudi, ali, eto, baš mu i ne ide…” A uza sve to pratit ćete i tragičnu sudbinu hrvatskog književnika Janka Polića Kamova “koji je tako minuciozno, iskreno i duboko opisao duševna stanja, kako svoja, tako i svih njemu bliskih ljudi, svoju obitelj, svoje sestre, svoju braću, njihovu smrt, svoje gradove, svoju zemlju, Europu, svoju materijalnu bijedu, strahove, demone koji ga guše, koji je tako iskreno govorio da su drugi rekli da je – psovač…”

Odabrana djela Gustava Krkleca: knj. 1: Srebrna cesta: pjesme knj. 2.: Žubor života: pjesme knj. 3.: Lica i krajolici knj. 4.: Pisma iz provincije knj. 5.: Noćno iverje knj. 6.: Majmun i naočari Alfa, Zagreb, 1977. Povez tvrdi, omoti malo iskrzani, unutra dobro očuvano. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG Ć (K)

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Samo mladić i devojka u malom kanuu - Sara Mlinovski Godina izdanja: 2020 Broj strana: 296 Povez: Mek Autorka bestselera I ne pomišljaj na to i Deset stvari koje smo uradile (a verovatno nije trebalo)Prigrlite neočekivano. Nećete odoleti radosti koju donosi svaki iskorišćen dan.Leto za Sem nije počelo sjajno. Ilaj, njen dečko, otišao je na putovanje po Evropi a ona je sad savetnica u Plavim potocima: letnjem kampu u koji se kao jedanaestogodišnjakinja zaklela da neće ponovo doći. Sem očekuje da narednih sedam nedelja budu potpuna katastrofa.Tako i jeste dok ne sretne Gevina, instruktora jedrenja u kampu, koji će sasvim preokrenuti njena očekivanja. Gevin je taj posao verovatno dobio samo zahvaljujući stomačnim mišićima. Ili onom osmehu. Ili tome kako ispunjava Semino slobodno vreme uzbudljivim doživljajima – plivanjem pod slapovima zvezda, šaputanjem tajni uz pečeni slez, noćnom (veoma opasnom) vožnjom kanuom.To nema nikakvog smisla. Sem voli Ilaja. Međutim, možda je sasvim otkačeno leto upravo ono što je Sem potrebno. A možda tek treba da shvati šta zapravo želi.„Morate pročitati... Ako ste raspoloženi za zabavu, drsko prepucavanje i ljupku romansu, uzmite ovu zabavnu knjigu.“ USA Today„Komično zabavno putovanje Evropom uz likove koje nećete skoro zaboraviti.“ Popsugar„Sara Mlinovski dočarava glasove stvarnih tinejdžera razapetih nad jazom između detinjstva i zrelog doba.“ Booklist

Prvo izdanje kultne knjige za decu Gustava Krkleca „Telegrafske basne“ iz 1952. s ilustracijama hrvatske slikarke Vesne Boričić. Stanje: nedostaje rikna (v. sliku), potpis na predlistu, osim toga kompletno, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Telegrafske basne / stihovi Gustav Krklec ; ilustracije Vesna Borčić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1952 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 52 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Borčić, Vesna ISBN (Karton) Napisano je mnogo basni, a djeca najviše vole basne Gustava Krkleca jer su kratke i još se rimuju. Za razliku od ostalih basni njihovo nije da samo kritiziraju i pokušavaju djecu naučiti važnim životnim lekcijama, one su napisane kako bi nasmijale svakog čitatelja, kako mlađeg tako i starijeg. Telegraske basne su napisane s namjerom da se čitatelj nasmije najčešćim ljudskim manama, pa je tako u velikom djelu prisutno puno ismijavanja. Spomenute basne su pjesme koje je Krklec prvo pisao za svoju kćer, a koje su tek kasnije dobile naziv “Telegrafske”. Odakle naziv “Telegrafske basne”? Telegraf je nekada bio jedini uređaj putem kojeg su se mogle sve poruke brzo prenijeti. Bilo je to važno kada nije bilo drugog načina, a upravo je Krklec smatrao da je potrebno da do što većeg broja čitatelja dođu poruke koje je on iznio u šaljivim pričama. Basne Gustava Krkleca imaju četiri stiha, s tim da svi stihovi u jednoj pjesmi imaju podjednak broj slogova. Napisane su kako bi ismijale ljudske slabosti. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. - Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. Borčić, Vesna, hrvatska slikarica i grafičarka (Split, 16. V. 1920). Diplomirala na zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti 1945 (Lj. Babić), a specijalni tečaj grafike završila kod T. Krizmana. Slika i radi u svim grafičkim tehnikama, ostvarujući lirske kompozicije naglašenih svjetlosnih kontrasta. Ilustrira dječje knjige, crta kazališne kostime i izrađuje dekorativne keramičke predmete. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skijanje na snegu je način kretanja snežnim površinama upotrebom skija koje su skijaškim vezovima pričvršćene za noge skijaša.[1][2][3] Iako je skijanje prvenstveno nastalo kao način transporta odnosno kretanja po snegu, kroz 20. vek je preraslo u popularni način rekreacije i sport. Osim skijanja na snegu, poznato je i skijanje na vodi, pri čemu skijaš koristi vučnu silu motornog čamca da ostvari brzinu potrebnu za održavanje na vodi. Počeci skijanja se, prema nedavno pronađenim crtežima u pećinama otkrivenim nakon povlačenja lednika, vežu uz lovce koje istoričari smeštaju u doba egipatskih faraona. Tehnike skijanja u to doba su najverovatnije ličile načinu skijanja koji danas nazivamo skijaškim trčanjem ili nordijskom skijaškom disciplinom. Ocem modernog skijanja smatra se Norvežanin Sondre Norhajm. On je u 19. veku konstruisao skijaški vez koji je omogućio upravljanje skijom, i to tehnikom koja se danas naziva telemark. Kasnija usavršavanja skijaškog veza i skijaških cipela dovela su do daljeg usavršavanja skijanja i pojavu tzv. alpskih skijaških disciplina. Ranih godina 20. veka Austrijanac Hanes Šnajder predstavio je tehniku upravljanja skijom rotacijom gornjeg dela tela koja se po imenom Arlberg tehnika (nazvana prema kraju iz kojeg je poticao) vrlo brzo raširila kao popularna rekreacija i sport. Vrste skijanja Danas je skijanje vrlo retko način transporta, već je uglavnom popularan vid rekreacije. Većina skijaša danas su rekreativci koji na uređenim skijaškim stazama korišćenjem žičara (kako bi se popeli na vrhove planina) provode slobodne trenutke uživajući u spuštanju niz snežne padine. Skijanje je toliko raširen način zimskog odmora da pojedine države veći deo turističke ponude zasnivaju upravo na rekreativnom skijanju. Najbolji primer takve države je Austrija, koja poseduje preko stotinu uređenih skijališta. Ostale države koje imaju brojna uređena skijališta su Francuska, Italija, Švajcarska, SAD, Novi Zeland, itd. U Nordijskim zemljama rašireno je i skijaško trčanje kao popularan vid rekreacije, iako se staze za skijaško trčanje mogu naći i u svakom alpskom skijalištu. Posebno je zanimljiva ponuda dvoranskog skijanja, gde se u pojedinim bogatijim državama (primeri su Japan ili Ujedinjeni Arapski Emirati) zbog nedostatka prirodnih skijaških staza i dovoljnog broja snežnih dana u godini čak izrađuju skijaške staze u velikim dvoranama, opremljene veštačkim klimatskim uslovima i veštačkim snegom. Skijanje je i atraktivan sport, gde se pojavljuju takmičari u brojnim disciplinama iz sve većeg broja zemalja i gotovo svih kontinenata. Skijanje kao sport Skijanje tehnikom telemark Skijanje je standardni olimpijski sport na zimskim Olimpijskim igrama. Skijaške discipline delimo na alpske, nordijske i skijaške skokove. Iako postoje i varijante štafetnih trka u nordijskom skijanju, skijanje je uglavnom pojedinačni sport. Često se u skijaške sportove ubraja i snoubord, koji je od 1998. godine takođe uključen u porodicu olimpijskih sportova. Oprema za taj sport se bitno razlikuje od skijaške opreme po tome što se ne koriste dve skije već jedan bord odnosno daska za skijanje na kojoj border stoji u sličnom položaju kao u surfovanju na talasima. Alpske takmičarske skijaške discipline su: slalom, veleslalom, spust, super-veleslalom, alpska kombinacija i paralelna takmičenja. Neslužbeno bi ih mogli kategorisati na tehničke (slalom i veleslalom) i brzinske (spust i super-veleslalom) discipline. Sva pravila i organizacija i kontrola skijaških takmičenja su pod upravom Međunarodne skijaške federacije (FIS) sa sedištem u Bernu, (Švajcarska). Nordijske discipline, poznate i pod nazivom skijaško trčanje, se praktikuju na različitim dužinama staze, u dve osnovne kategorije: klasični stil i slobodni stil. Jedna varijanta skijaškog trčanja je i biatlon, u kojoj se kombinuje skijaško trčanje s streljaštvom. Skijaški letovi se izvode na specijalno pripremljenim skijaškim skakaonicama, a cilj je ostvariti što veću dužinu skoka uz dodatne ocene za stil. Snoubord se izvodi u nekoliko različitih disciplina. Alpske discipline obuhvataju npr. slalom trke, i održavaju se na standardnim uređenim skijaškim stazama. Međutim, popularnije su discipline slobodnog stila ili slobodne vožnje, koje se mogu odvijati u specijalnim halfpajp stazama ili na neuređenim strminama. Takmičari slobodnog stila se najčešće okupljaju i takmiče na igrama ekstremnih sportova pod nazivom X-games. Skijaška oprema Zavisno od discipline, za skijanje je potreba sledeća oprema: skije opremljene skijaškim vezovima skijaški štap skijaške cipele Postoji još i celi niz specijalizovane skijaške opreme, kao što su skijaško odelo, kaciga, naočare, rukavice. Ta dodatna oprema se dosta razlikuje u zavisnosti od skijaške discipline, vremenskih uslova a u novije vreme i o modnim trendovima, pogotovo kod rekreativaca. Skijaški tereni U zavisnosti od discipline, može se skijati gotovo na svakoj površini prekrivenoj snegom: na ravnicama se praktikuje skijaško trčanje, na strmijim površinama neka od alpskih disciplina. Kao što i ime govori, najpoznatije skijaške staze za alpske discipline nalaze se u Alpima, iako se veliki broj kvalitetnih alpskih skijališta nalazi i u Severnoj i Južnoj Americi, Novom Zelandu, i Aziji. Uobičajeno je da se skijaške staze klasifikuju prema strmini i dužini, da bi se rekreativnim skijašima olakšao izbor staze koji odgovara njihovom skijaškom znanju i stilu skijanja. U Evropi se najčešće koristi sistem boja, pa je npr. crna boja oznaka najzahtjevnije strme staze koja je najčešće rezervisana samo za takmičenja i vrhunske skijaše. Crvena staza je nešto blaža, ali još uvek zahtevna. Početnici će birati između staza označenih kao plave (male strmine) odnosno bele staze. Bele staze su gotovo potpuno položene pa osiguravaju sigurno skijanje čak i potpunim početnicima. Postoji i tzv. slobodno skijanje po neuređenim stazama, međutim ono je rezervisano isključivo za vrhunske skijaše koji odlično poznaju skijaške tehnike i imaju odgovarajuću opremu. Ne treba posebno napominjati da je slobodno skijanje povezano s stalnom opasnošću od snežnih lavina, odrona snega ili terena, padovima na oštre stene ili provalije, te nije retkost da slobodni skijaši koji precene svoje znanje ili potcene pojedinu strminu stradaju, pa čak i smrtno. Skijaška žičara Skijaško trčanje zahteva položenije staze, pa je opasnost od padova ili snežnih lavina svedena na minimum. Ovaj vid skijanja je posebno pogodan za rekreativce slabije fizičke snage, starije skijaše i sve one koji žele tempo skijanja prilagoditi sebi a ne strmini alpske staze. Ipak, skijaško trčanje može za ambicioznije biti i vrlo efikasan način postizanja odlične fizičke spreme, jer je poznato da su po opštim karakteristikama pripremljenosti (fizička kondicija) skijaši trkači uz atletičare na dugim prugama i bicikliste jedni od najspremnijih sportista uopšte. Najviše uređenih staza za skijaško trčanje se može pronaći u nordijskim zemljama, iako je moguće trčati na skijama i na neuređenim stazama. Za skijaške letove koriste se posebno pripremljene skijaške skakaonice, koje se u zavisnosti od veličine nazivaju i skijaškim letaonicama. Ove skakaonice su jasno rezervisane isključivo za profesionalce koji se bave tim sportom, jer na nekim skakaonicama skijaši skakači ostvaruju skokove dužine od preko 200 metara. Snouborderi mogu da koriste standardne skijaške staze, iako se većina odlučuje za neuređene strmine. Zanimljivost je halfpajp, uređen deo staze u obliku jarka od nekoliko metara vrlo glatkih i strmih zidova.

RIDIGER ZAFRANSKI ROMANTIZAM - jedna nemačka afera Prevod - Mirjana Avramović Izdavač - Adresa, Novi Sad Godina - 2011 320 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Prag ISBN - 978-86-86761-44-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor.. ROMANTIZAM Prvo poglavlje Romantičan početak: Herder se otiskuje na more. Iznova pronaći kulturu. Individualizam i glasovi naroda. O ljuljanju stvari na reci vremena. Dugo poglavlje Od političke ka estetskoj revoluciji. Politička nemoć i poetska smelost. Šiler ohrabruje na veliku igru. Romantičari pripremaju svoj nastup. Treće poglavlje Skribomansko stoleće. Oproštaj od prosvećene trezvenosti. Od bizarnog ka čudnom. Fridrih Šlegel i karijera ironije. Lepi haos. Čas kritičkih diktatora. Učiniti svet umetničkim delom. Četvrto poglavlje Fihte i romantičarska želja da se bude Ja. Izobilje srca. Stvaranja iz ničega. Romantičarska društvenost. Legendarna komuna Jene. Uzleti u visine i strah od sunovrata. Peto poglavlje Ludvig Tik. U fabrici književnosti. Ja-ekscesi Vilijama Lofela. Književne satire. Virtuoz pisanja susreće umetnički skromnog Vakenrodera. Dva prijatelja u potrazi za stvarnošću svojih snova. Čarobna noć obasjana mesečinom i vreme Direra. Venusberg u sumrak. Putovanja Franca Šternbalda. Šesto poglavlje Novalis. Prijateljstvo sa Šlegelom. Pokraj Šilerove bolesničke postelje. Sofija fon Kin. Ljubav i smrt. O slasti transcendiranja. Himne noći. Nad zemljom, pod zemljom. Misterija brda. Hrišćanstvo ili Evropa. Gde nema bogova vladaju aveti. Sedmo poglavlje.... Romantična religija. Izmisliti Boga. Šlegelovi eksperimenti. Nastup Fridriha Šlajermahera: Religija je smisao i ukus za beskonačno. Religija s one strane dobra i zla. Večnost u sadašnjosti. Spasenje kroz lepotu sveta. Iz života jednog virtuoza religije. Osmo poglavlje............. Lepo i mitologija. Najstariji sistemski program nemačkog idealizma. Mitologija uma. Od uma budućnosti ka istini porekla. Geres, Krojcer, Šlegel i otkrivanje Istoka. Druga antika. Helderlinovi bogovi. Njihova sadašnjost i prolaznost. Nestati u slici. Deveto poglavlje Poetična politika. Od revolucije ka katoličkom uređenju. Romantičarska ideja o carstvu. Šiler i Novalis o kulturnoj naciji. Fihteova nacija. Od Ja ka Mi. Društvo majčine utrobe. Adam Miler i Edmund Berk. Popularnost. Hajdelberški romantizam. Oslobodilački rat. Romantizam u oružju. Mržnja i Napoleon. Klajst kao genije mržnje. Deseto poglavlje Romantičarska anksioznost prema normalnosti. Prosvećeno otrežnjenje. Racionalno i delotvorno. Gordost i patnja umetnika. Krajzler. Kritika filistara. Gubitak raznovrsnosti. Duh geometrije. Dosada. Romantičarski bog protiv velikog zevanja. Lirsko kao da. Jedanaesto poglavlje Romantičarski polasci i prekidi. Ajhendorf: nova vožnja. Pojanja sirena. Poverenje u Boga. Na prozoru. Pesnici i njihovi pomoćnici. Poezija života. Pobožna ironija. Dangube - luda u Hristu. E. T. A. Hofman: lakom rukom. Neukorenjeno. Igrač. Estetika užasa. Raj je tu pored, ali i pakao. Princeza Brambila i veliki smeh. Skeptični fantast. ROMANTIČNO Dvanaesto poglavlje Osvrt na haos ideja. Hegel kao kritičar romantizma. Komandne reči svetskog duha i pretenciozni subjekti. Bidermajer i Mlada Nemačka. Na putu ka stvarnoj stvarnosti. Takmičenja u razgolićavanju. Kritika neba, otkriće zemlje i tela. Romantična budućnost, prozaična sadašnjost. Štraus. Fojerbah. Marks. Hajne između frontova. Zbogom romantičnoj školi i odbrana slavuja. Vojnik u oslobodilačkom ratu čovečanstva i ništa do pesnik. Trinaesto poglavlje Mladonemački Vagner. Rijenci u Parizu. Romantični revolucionar u Drezdenu. Ostvarenje ranoromantičarskih snova: nova mitologija. Prsten Nibelunga. Kako slobodan čovek prouzrokuje sumrak bogova. Antikapitalizam i antisemitizam. Mitsko doživljavanje. Tristan i romantična noć. Simbolistička opijenost. Opšti napad na čula. Četrnaesto poglavlje Niče o Vagneru: prvo oplovljavanje sveta umetnosti. Neromantični duh vremena: materijalizam, realizam, istoricizam. Radna kuća. Romantika dionizijskog. Svetski jezik muzika. Ničeovo okretanje od Vagnera: spasenje od spasitelja. Ostati veran zemlji. Heraklitovo i Šilerovo zaigrano dete sveta. Kraj ironičnog otpora. Slom. Petnaesto poglavlje Život, samo život. Omladinski pokret. Životna forma. Landauer. Proboj mistike. Hugo fon Hofmanstal, Rilke i Štefan George. Vilhelminska čarolija kulisa: čelična romantika gradnje ubojnog brodovlja. Ideje 1944. Tomas Man u ratu. Etički vazduh, faustovski miris, krst, smrt i grob. Šesnaesto poglavlje Sa Čarobnog brega u ravnicu. Langemark. Putnik između dva sveta. Dva avanturistička srca:Ernst Jinger i Franc Jung. Pomama za plesom u Tiringenu. Jutarnja vožnja po unutrašnjosti. Naporna stvarnost. Čekanje na veliki trenutak. Eksplodirajuće starine na kraju Republike. Hajdegerov politički romantizam. Sedamnaesto poglavlje Romantizam pod optužbom. Koliko je romantičan bio nacionalsocijalizam? Rasprava oko romantizma u NS-kulturnom aparatu. NS-modernizam: čelični romantizam. Romantizam Rajha. Nirnberg. Romantični mentalitet kao predistorija. Dionizijski život ili biologizam. Otuđenost od sveta, pijetet prema svetu i svetorušilački bes. Viša interpretacija grubog dešavanja. Hajdeger kao primer. Hitler i grozničavi snovi romantizma. Zabluda i istina. Osamnaesto poglavlje Katastrofa i njeno romantično tumačenje: Doktor Faustus Tomasa Mana. Viša interpretacija grubog dešavanja. Otrežnjenje. Alkoholičari na suvom. Skeptična generacija. Još jednom nova stvarnost. Avangardizam, tehnika i mase. Adorno i Gelen u Noćnom studiju. Koliko je romantičan bio pokret 68? O romantizmu i politici. Literatura Registar imena `Ridiger Zafranski (1945, Rotvajl u Virtenbergu), studirao i doktorirao filozofiju, nemačku književnost i istoriju u Frankfurtu na Majni i Berlinu. Bio je docent na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i urednik Berlinskih svesaka. Sarađivao je sa Peterom Sloterdijkom na Drugom programu nemačke televizije. Objavio je petnaestak knjiga o E. T. A. Hofmanu, Šopenhaueru, Geteu, Šileru, Ničeu, Hajdegeru i dr. Njegova dela su prevedena na preko trideset jezika. Ono što je oko 1800. godine nazvano „romantičarska škola`, okupljalo se oko braće Šlegel, i časopisa „Ateneum`. Taj razjareni i spekulativni duh filozofskog početka Fihtea i Šelinga, te proza Tika i Vakenrodera očaravali su kao čežnja za pro- šlošću i kao novoprobuđeni smisao za čudnovato, kao i Novalisova naklonjenost noći i mistici, kao poletni duh generacije koja je nastupala misaono i razigrano, da bi u svet duha i poezije donela impuls revolucije. Istorija romantizma počinje s Herderovim pomorskim putovanjem do Frankfurta. Tragovi romantizma i romantičnosti u nemačkoj kulturi vode u Berlin, Jenu, Drezden. Romantizam je epoha, romantičnost je ideologija koja nije ograničena na epohu. Romantični duh ne ostaje isti, promenljiv je i protivrečan, čežnjiv i ciničan, zatreskan u nerazumljivo i narodno, ironičan i sanjalački, zaljubljen u sebe i društven, svestan forme i ukidanja forme. Stari Gete je rekao da je romantično bolesno. Ali ni on nije mogao da ga se odrekne.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Rüdiger Safranski Romantik Jozef Frajher Fon Ajhendorf Ahim Fon Arnim Gotfrid Ben Edmund Berk Isaija Berlin Šarl Bodler Klemens Brenatno Albreht Direr Erik Fegelin Johan Gotlib Fihte Ludvig Fojerbah Arnold Gelen Jozef Geres Johan Volfgang Gete Karl Grose Martin Hajdeger Hajnrih Hajne Fridrih Helderlin Gotfrid Johan Herder Goerg Vilhelm Fridrih Hegel Adolf Hitler Ernst Teodor Amadeus Hofman Hugo Fon Hofmantal Imanuel Kant Ludvig Klages Hajnrih Fon Klajst Tomas Man Karl Marks Herbert Markuze Adam Miler Napoleon Bonaparta Fridrih Niče Gotlob Fridrih Fon Hardenberg Novalis Žan Paul Žan Žak Ruso Fridrih Vilhelm Šeling Fridrih Šiler Fridrih Ernst Šlajermaher Avgust Vilhelm Šlegel Fridrih Šlegel Artur Šopenhauer David Fridrih Štraus Ludvig Tik Rihard Vagner Hajnrih Vakenroder Maks Veber Johan Joakim Vinkelman

Odlomak iz Radnika i seljaka: HISTORY CHANNEL (Lora pro nobis – 3) Obratite pažnju u Kapou na kadar u kome Riva izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu: čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo – pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije – taj je čovek vredan najdubljeg prezira. Jacques Rivette From: [email protected] To: [email protected] Date: 25. Jan. 23:55 Štovani gospodine Krez, Već punih mjeseca dana nadzirem Vašu nadzornu kameru. Mogao bih Vam o njoj sastaviti detaljan izvještaj, uključujući fotografije koje sam načinio u različita doba dana i iz različitih uglova da posluže kao dokazni materijal. Koliko god izgledalo infantilno, snimati napravu za snimanje predstavljalo je za mene stanoviti, mada tjeskoban, izazov. Dosad sam u tri navrata pismenim putem prosvjedovao, a jednom čak i osobno došao u policijsku upravu, tražeći da se dotična sprava ukloni ili preusmjeri tako da ne vrši agresiju na moju intimu. Budući da sam svaki put bio ignoriran ili nepristojno odbijen, odlučio sam preskočiti niže stepenice i obratiti se direktno Vama, načelniku policijske uprave, iako bez realne nade da ćete ovaj dopis uopće pročitati, a kamoli poduzeti nešto u smislu uvažavanja mojeg zahtjeva. To, međutim, ne znači da ću odustati. S vremenom sam shvatio kako se vrijeme – nasuprot raširenom uvjerenju – najbrže troši uz fatalističko prihvaćanje datosti i meku socijalnu prilagodbu. Ukratko, da ponovim ono što sam već tri puta naglasio Vašim blaziranim i neotesanim službenicima: nadzorna kamera u Ulici oslobođenja, u neposrednoj blizini križanja s Goličkom, postavljena je na fasadi peterokatnice otprilike po sredini drugoga kata (ili možda malo više) i usmjerena je – nominalno – prema podružnici Sberbank-a koja se nalazi u prizemlju na suprotnoj strani ceste. Do ostakljene podružnice Sberbank-a, hiperdizajnirana interijera, neukusnog do povraćanja, nalaze se još dopadljiva mala pekara, odakle se šire topli i slani mirisi nepodložni videorecepciji, prodavaonica talijanskih cipela, sva u žućkastim tonovima, i haustor zgrade u kojoj živim, službena adresa: Ulica oslobođenja br. 28. No potpuno je jasno da se u vidokrugu Vaše nadzorne kamere nalazi i prozor moga stana na prvome katu, smješten malo ulijevo iznad spomenute bankarske ispostave. Za nevolju je to dvostruki francuski prozor, širok gotovo dva metra, pa shodno tome objektiv Vašeg sigurnosnog uređaja prodire i obuhvaća (bilježi, kontrolira, špijunira, registrira, snima) dobru trećinu sobe koju koristim kao radni prostor, a to ne mogu doživjeti drugačije nego kao bezočan akt nasilja nad mojom privatnošću. Ne znam koliko je takav stav dostupan Vašem policijskom umu (zamišljam ga kao nedovoljno skuhano jaje, s meckavim žutanjkom), ali kada okolnosti nastupe tako da se putanje javne sigurnosti i moje privatnosti neopravdano ukrste, bez razmišljanja se stavljam na svoju stranu. To da Vaši podređeni, pretpostavljam školovani špiclovi, ili (još gore) lica na dežurstvu s par razreda pučke škole i kvocijentom inteligencije mahovine, uz pomoć banalnoga tehničkog pomagala ulaze kroz moj prozor i promatraju na ekranu što ja činim unutar svoja četiri zida – čak i kada ništa ne činim, jer je dovoljno već to što mi nije dopušteno da se osjećam samim – za mene je potpuno neprihvatljivo. Da ne govorim koliko mi je gadljivo. Koliko mi je uvredljivo. A k tome ne mogu podnijeti zavjese. Ne želim zbog imbecilne policijske samovolje na svoj prozor navlačiti teške zastore, gospodine načelniče, jer bih se bez danje svjetlosti vjerojatno ugasio, ona mi je nužna kao opozicija mojem unutrašnjem mraku, s kojim Vas – budite bez brige – nemam namjeru upoznavati. Moj je dakle zahtjev krajnje jednostavan: premjestite Vašu nadzornu kameru na primjerenije mjesto, ili je u najmanju ruku zakrenite prema dolje za 20 do 25 stupnjeva (postupak od nekoliko minuta), tako da podružnica Sberbank-a i dalje bude u njenom fokusu, a da moja malenkost i prostor moje intime ostanu izvan domašaja Vašega brižnog elektronskog oka. Zar to nije prosto? Zar to ne iziskuje najmanji mogući napor s Vaše strane? Ja doista nemam ništa protiv toga da bdijete nad dnevnim utrškom bandita koji gule ovaj narod po visokim kamatnim stopama, niti da pod firmom tobožnje zaštite nacionalne sigurnosti kontrolirate ponašanje općinstva na javnim mjestima (jer je, koliko sam se uspio informirati, nekoliko stotina ovakvih kamera raspoređeno po čitavom gradu), no nisam toliko solidaran građanin da bih zbog toga podnosio policijsku invaziju na svoju ličnu autonomiju. Uvjeravam Vas, gospodine načelniče, da sa svoga prozora ne mogu niti ozbiljnije remetiti javni red i mir, a kamoli ugroziti sigurnosne prilike i opću stabilnost ovoga dijela grada. Nemam ekshibicionističkih sklonosti. Ne spadam među poremećene tipove koji će se iz čista mira razgaćiti i privlačiti pozornost prolaznika. Čak ni Vaš istrenirani policijski mozak ne bi uspio smisliti sablazan koju bih ja odavde mogao izvesti i koja bi bila dostatan razlog da me se drži na oku. U ovim godinama više nisam u stanju ni zdušnije dahtati nad djevojkama koje ponosno, najčešće s nespretnom vulgarnošću, šeću guzičice Ulicom oslobođenja. I dalje promatram, to da, ali sada bez traga žudnje, gospodine načelniče, jedva da još uspijevam dodati notu sjete na ravnodušnost. Ipak, pošto se uporno oglušujete na moju molbu, zaključujem da Vam je moj slučaj zbog nečeg interesantan. Nečim očigledno privlačim Vašu pozornost. Zbog nečega Vam je naročito stalo da sitničavo njuškate po mojoj osobnoj sferi, u koju nitko – a pogotovo ne elektronski opremljene snage državnog redarstva – ne bi smio imati pravo uvida. Kako da Vas privolim da me skinete s nišana? Kako da utolim Vašu voajersku glad? Bi li pomoglo ako Vas kratko uputim u svoje sasvim konvencionalne stambene prilike (i prema tome dnevne navike), ako Vam predočim nekoliko kadrova koje Vaša nadzorna kamera – u čijem je optičkom polju tek trećina moje radne sobe – nije u stanju registrirati? Pa dobro, pokušajmo. Desno od prozora, iz perspektive Vašeg osujećenog teleskopa, nalazi se pisaći stol od potamnjele hrastovine, mjestimično izbrazdan po obodima, s blago ulegnutom radnom plohom, na njemu dvije-tri nesređene hrpe papira i knjiga, te laptop demodirane serije (toshiba) na čijem se poklopcu mogu vidjeti tragovi cigaretnog pepela i skorenih kapljica kave; do njega je biblioteka koja se podiže do stropa, također nesređena, uglavnom biografije i historiografski naslovi (prikladno mojem zapostavljenom zvanju), više fotografija raspoređenih po policama, izdvajam uspomenu s vjenčanja mojih roditelja u okviru od lažnog mahagonija; prva vrata iz hodnika vode u skučenu kuhinju, stol ispod prozora s kariranim (crveno-bijelim) plastičnim stolnjakom, na njemu košara za voće od pletenoga pruća u čijim se žljebovima gnijezdi višegodišnja, slijepljena prašina, plinski šporet, blijedozeleni kuhinjski elementi koji su u donjem dijelu impregnirani tankim slojem masnoće, balkončić veličine četiriju ljudskih stopa što gleda na vežu; sljedeća su vrata od spavaće sobe moje kćerke u koju Vas ne kanim uvoditi, a do njih ulaz u moju spavaonicu gdje nema ničega vrijednog spomena (osim ako Vas zanima tragično škripavi krevet od orahovine i čaša za protezu na noćnom ormariću); samim hodnikom dominira starinski samostojeći čiviluk, obiteljsko naslijeđe, ukrašen s više stotina rupica koje su udarničkim radom izbušili nevidljivi drvožderi, na zidovima opet fotografije, fotografije, mrtvi, mrtvi; naposljetku jednostavno kupatilo u bijelim pločicama, ovalni lavabo, slavina obrasla brdašcima kamenca, ogledalo bez rama, solidna kada u kojoj, s jednom nogom prebačenom preko ruba, nahereno leži leš krupnijeg muškarca, čini se prerezana grla. S osobitim štovanjem, Milorad Baranovski, prof. povj. umr.

Франц Верфел: МАТУРСКА ПРОСЛАВА Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 193?.год. Меки повез, 192 стране, ћирилица. Очуваност приказана на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `Франц Верфел је био аустријски/чешки писац, драматург и песник, чија се каријера протеже од Првог светског рата, преко међуратног периода, до Другог светског рата. Првенствено је познат као аутор `Четрдесет дана Муса Дага`, романа заснованог на догађајима који су се дешавали током геноцида Јермена 1915.год. и по `Песми за Бернадету`, роману о животу католичке светице св. Бернадете од Лурда, по којем је снимљен истоимени филм...... `Preko Pirineja između Francuske i Španije danas vodi lepo obeležena, mada strma staza, koja se sa južne strane zvanično zove Ruta Walter Benjamin, a sa severne Chemin de Walter Benjamin. Ona podseća na nemačkog književnika, filozofa i prevodioca jevrejskog porekla Valtera Benjamina, koji je 26. septembra 1940. godine ovim putem bežao od nacista koji su hteli da ga ubiju.... Istim pravcem kojim je pored Benjamina pošlo neznano mnogo begunaca, nešto ranije uspešno je prošla grupa koja se sastojala od dvojice njegovih kolega, pisaca, mnogo slavnijih od njega, i njihovih neobičnih, nadasve čudnih supruga, a s njima i jedan tridesettrogodišnji mladić. Bili su to Hajnrih Man, stariji brat nobelovca Tomasa Mana, i njegova žena Neli; Tomasov sin, istoričar Golo Man, i književnik Franc Verfel sa svojom suprugom Almom. Alma je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, zatim za arhitektu i tvorca Bauhausa Valtera Gropijusa, u međuvremenu je povremeno bila ljubavnica slikara Oskara Kokoške, verovatno i mnogih drugih, inače najslavnija `fatalna žena` druge polovine XX veka. Imala je tek sedamnaest godina kad se u nju zaljubio slikar Gustav Klimt. Verfel je bio Jevrejin, ostali su imali druge svoje razloge da se plaše smrti u nacističkim koncentracionim logorima. Da li su nepotrebno rizikovali bežeći na tako opasan način? Njihov ispisnik, poznati pesnik i libretista Fric Lener-Beda (Fritz Löhner-Beda) u to vreme već je bio u Aušvicu. Hajnrih Man je tada imao 71, Verfel 55, Lener-Beda 59 godina. Lener-Beda nije pobegao na vreme, jer je pored ostalog pisao tekstove za operete Franca Lehara, na primer za Zemlju smeška i Havajski cvet, koje je Hitler lično voleo. Nadao se da će Lehar, koga je firer povremenu pozivao na čaj, uložiti koju dobru reč za njega, jer je Lehar bio oženjen Jevrejkom koju je Hitler proglasio `počasnom arijevkom`. Međutim, Lener-Beda je u Aušvicu pretučen na smrt 4. decembra 1942. godine, u okviru logora morao je da radi fizički za hemijsku fabriku IG Farben. Jedan od civilnih direktora je prolazio pored njega i pitao esesovce: `Zašto ta čivutska svinja ne radi brže?`, a drugi je dodao: `Ako više ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!` Franc Verfel je imao najviše razloga da se plaši, jer se Gestapo već zainteresovao za njega ne samo kao za Jevrejina. On je svoju slavu utemeljio politički neutralnim delom Verdi – roman opere, ali je već 1933. godine napisao roman o genocidu koji su Turci izvršili nad Jermenima pod naslovom Četrdeset dana Musa Daga. Musa Dag je planina u Turskoj. Mnogi čitaoci su tu knjigu shvatili kao predskazanje genocida koji će nacisti izvršiti nad Jevrejima. Hajnrih Man je bio bučan čovek, boem, jurio je žene, danas bi ga zvali švalerom, za razliku od njega Verfel je bio omanji, stidljiv i nespretan čovek. Energična i preduzimljiva bila je njegova žena Alma, jedanaest godina starija od njega. Verfelovi i Manovi su se slučajno sreli u Marseju, pa je ona postala promoter cele male grupe izbeglica i zbog toga zaslužuje posebno pažnju. ALMA MALER VERFEL: Rođena kao Alma Margarita Marija Šindler. Od oca slikara i majke pevačice odrasla je u čudnoj porodičnoj situaciji, koju je jednom prilikom analizirao i sam Zigmund Frojd. Njena majka je održavala polujavne ljubavne veze sa drugim muškarcima i za vreme svog braka, tako da se za Alminu sestru nije tačno znalo ni ko joj je otac. To, međutim, u Beču secesije, nije smetalo da se Šindlerovi smatraju uglednom porodicom, pogotovu što ih je štitio prestolonaslednik Rudolf Habzburški. Prvu burnu ljubavnu vezu Alma je započela sa svojim učiteljem klavira i kompozicije Aleksandrom fon Zemlinskim. Njegov plemićki predikat je bio izmišljen, on je bio jevrejskog porekla. Alma je ubrzo shvatila da Zemlinski neće postići veću karijeru, pa je bacila oko na već slavnog kompozitora i direktora Bečke opere Gustava Malera i udala se za njega. Pokušavala je da komponuje, da i sama bude umetnik, htela je da se zabavlja u Beču, ali Maler je želeo mir da bi radio. Teško je zamisliti dva različitija karaktera. Uskoro je počela da ga vara sa mladim arhitektom Valterom Gropijusom. Maler je zatekao njegova ljubavna pisma, pa su zatražili pomoć Zigmunda Frojda, koji je konstatovao da ona u Maleru vidi oca. Mnogo kasnije će Alma u Verfelu videti sina, što bi u slučaju njene biografije moglo da potvrdi psihoanalitičke teorije. Ta čudna žena je otvoreno koketirala sa fašizmom, govorila je o sebi da je antisemita, u njenom salonu tridesetih godina pojavljivali su se Hitlerovi sledbenici, među njima i general Edmund Glajze fon Horstenau, koji će za vreme rata postati predstavnik Hitlerove vojske pri ustaškom režimu u Hrvatskoj, ali uprkos tome rado je održavala seksualne veze sa Jevrejima. Njen prvi ljubavnik Zemlinski, prvi zakoniti muž Maler i treći zakoniti muž Verfel bili su Jevreji, a govorila je o njima kao o `svojim malim Čivutima`. PESMA O BERNADETI: Verfelovi i Manovi su u Marseju, koji nacisti još nisu tako strogo kontrolisali kao Pariz i veći deo okupirane zemlje, razmatrali kako da se dokopaju Amerike preko Španije i Portugala. U svojoj tek 1960. godine objavljenoj autobiografiji Alma je detaljno opisala sve te pokušaje. Imali su američke vize iz 1938. godine koje su istekle; imali su čehoslovačke pasoše, jer je konzul Čehoslovačke hteo svima da pomogne, ali Nemci su to saznali i uhapsili ga; dobili su portugalsku dozvolu za putovanje u Ameriku, ali nekako je trebalo da se dospe u tu zemlju; kupili su od falsifikatora čak i litvanske pasoše, koje niko više nije priznavao; vozikali su se taksijem na sve strane i na to potrošili čitavo bogatstvo, spavali u raznim skupim i jevtinim hotelima. Franc Verfel je svake noći plakao. Tako su stigli u slavno mesto hodočašća Bogorodici, u Lurd (Lourdes) i odseli u hotelu `Vatikan`. U Lurdu se četrnaestogodišnjoj kćerki osiromašenog mlinara Bernadeti Subiru, (Bernadette Soubirou) 1858. pored jednog potočića koji je izvirao iz pećine, javila dama u belom, a devojčica je u njoj prepoznala Bogorodicu. To priviđenje joj se pokazalo ukupno osam puta. Bernadeta se posle zaredila i umrla sa 35 godina, ali se pročulo da je voda iz tog izvora čudotvorna. Krenuli su hodočasnici. Sujeverni Verfel položio je zakletvu da će napisati knjigu o Bernadeti ako uspe živ da stigne u Ameriku – reč je održao, napisao je već sledeće godine roman Pesma o Bernadeti, posvećen devojčici Manon Gropijus, Alminoj kćerki sa Valterom Gropijusom, koju je Verfel kao očuh nežno negovao sve do njene smrti 1935. godine. Roman je odmah postao bestseler, po njemu je snimljen film. Hodočašće u Lurd se isplatilo, garantovalo Maleru i Almi udoban život u željenoj Americi. PREKO PIRINEJA DO MORA: U Francuskoj su, međutim, trošili na vožnje taksijem po jugu Francuske da bi zavarali svoje tragove, na podmićivanje francuskih činovnika. Američki konzul nije hteo da im produži vize za SAD. Plaćali su razne krijumčare sa nesuvislim idejama kako da se prokrijumčare preko granice. Najzad im je u pomoć priskočio mladi američki novinar Varijan Makej Fraj (Varian Mackey Fry). Fraj je u Americi osnovao Emergency resue comitte, koji je sebi stavio u zadatak da spasava pre svega intelektualce koji su bežali od nacizma i omogući im odlazak preko okeana. Vašington mu je stavio na raspolaganje 200 viza, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Kao saradnike je pridobio Luizu i Hansa Fitko (Fittko). Toj maloj grupi uspelo je da spasu preko 2200 lica, predstavnika intelektualne elite. Ostalim nesrećnicima nisu se bavili. Bio je problem razlikovati iskrene pomagače od beskrupuloznih krijumčara. Kad danas čitamo o toj dobro dokumentovanoj situaciji prosto da ne poverujemo da se toliko sličnoga posle više od 75 godina ponavlja pred našim očima. Fraj je Malerovima obećao da će lično prebaciti dvanaest njihovih kofera u Lisabon, ali pošto za njih nije uspeo da pribavi legalna dokumenta, uputio ih je da pokušaju da pređu Pirineje kozjim stazama, preko stena, kroz divljinu. Neka samo krenu uzbrdo dok ne stignu do vrha, odande će sagledati more do koga treba da se spuste, tako će stići u Španiju. Petorka se složila, nije više znala šta bi drugo. Porodica Man se u potpunosti podredila Alminim naredbama. Hajnrih je bio star i nemoćan, mladi Golo nezainteresovan, nije učestvovao u diskusijama kako da se spasu, nego samo čitao, a Hajnrihova supruga Neli bila je blago rečeno prosta, neobrazovana žena koja je samo slušala. PLAVI ANĐEO: Hajnrih Man se po svemu razlikovao od svog četiri godina mlađeg i daleko slavnijeg brata Tomasa, koji je već 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Hajnrih je bio izraziti levičar i boem, njegovo društvo bile su barske dame, dok se konzervativni Tomas oženio bogatom bankarskom kćerkom i kao otac šestoro zakonite dece vešto krio svoju homoseksualnost. U trenutku kada će Hajnrih sa ostalim društvom krenuti na opasno bekstvo preko visokih planina, Tomas je već odavno u Americi, profesor na univerzitetu Pringston. Hajnrih je svoj najveći uspeh postigao romanom Profesor Unrat kojim je kritikovao nemačko malograđanstvo, smatrano je da je pravo ogledalo mentaliteta tadašnjeg društva kome je Tomas pripadao. Pošto se razveo od češke glumice Marije Kanove, Hajnrih se nastanio u Berlinu i zaljubio u Neli. Neli, rođena 1898. godine kao Emi Johana Vestfal (Emy Johanna Westphal) bila je vanbračno dete služavke, nikad nije saznala ko joj je otac. U Berlinu se zaposlila kao radnica, a zatim kao `dama za animiranje` u noćnim barovima `Bajadera` i `Kakadu`, gde ju je Hajnrih pronašao 1929. godine, bio je sedamnaest godina stariji od nje. Došao je na ideju da se po njegovom bestseleru Profesor Unrat snimi film i da ona, iako bez ikakvog glumačkog iskustva, dobije glavnu žensku ulogu, u čemu, srećom, nije uspeo, jer je režiju preuzeo Jozef fon Šternberg, koji je već snimio nekoliko uspešnih filmova u Holivudu. Šternberg je ulogu Lole u filmu kome je dao naslov `Plavi anđeo` dodelio tada još nepoznatoj glumici Marleni Ditrih. Knjigu snimanja je napisao poznati dramski pisac Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) sa kojim će se Manovi i Verfelovi ponovo sresti u Holivudu, njemu sve ispričati, a Cukmajer će zabeležiti da bez Alme niko od njih ne bi ostao živ. Za razliku od Alme Maler Verfel i Neli Man, koje su, svaka na svoj način, bile u najmanju ruku, mogu da koristim nekada omiljeni pojam `radodajke`, da ne kažem baš prostitutke, iako iz različitih društvenih krugova, Marlena Ditrih je poticala iz stroge pruske porodice, otac joj je bio policijski oficir u carskoj Nemačkoj, genijalno je odigrala devojku iz varijetea, s tom ulogom započela svetsku karijeru. U vreme kada Malerovi i Manovi počinju da se penju preko Pirineja odavno je u Americi, ali takođe i antifašistički borac koji na samom frontu posećuje i ohrabruje vojnike. ULAZAK U ŠPANIJU: Manovi i Verfelovi strepeli su kakav će biti njihov susret sa španskim graničarima, sa gvardijom civil, tom opasnom paravojnom formacijom poznatom po crnim, trorogim šeširima. Da li će ih pustiti u zemlju uprkos njihovim neurednim pasošima bez važećih viza ili odmah vratiti u Francusku? Ili još gore... Možda su znali da je Frankova Španija ubila svog najvećeg pesnika Federika Garsiju Lorku. Bar da su imali sveže američke vize, ali nisu, ta velika zemlja bila je veoma rezervisana u pogledu prijema izbeglica, bez obzira kakva im je sudbina pretila u porobljenoj Evropi. Baš kao i danas. Neli Man se iznenada setila da je sutra petak, trinaesti septembar, i molila da se put odloži bar za jedan dan, jedva su je nagovorili da ne pravi probleme. Fina Alma, koja je animirala tolike velikane, prezirala je Neli, devojku iz običnih noćnih barova, i to je stalno dolazilo do izražaja. Valjalo je da se krene. Ustali su ujutro u pet, doručka još nije bilo, dobili su samo po šolju čaja. Po njih je došao simpatični Amerikanac Fraj, obećao je da će sa njihovim prtljagom sve biti u redu, a to im je bilo vrlo važno, u njemu su se nalazile Malerove partiture, tri partiture Bruknerovih simfonija, Verfelovi rukopisi i još mnogo toga jedinstvenog i dragocenog. Sa Frajem je došao ćutljivi mladić, krijumčar, koji je krenuo ispred njih. Čudnu petorku do početka strmog uspona doveo je taj nepoznati mladić čije ime nikad nisu saznali, pokazao im pravac u kome treba da krenu i nestao. Starac Hajnrih, Franc bolestan od srca, ravnodušni mladić Golo i dve hrabre, toliko različite, ali fizički snažne žene ostali su sami. Krenuli su neobeleženim putem preko Pirineja, trebalo je da pređu vrh visok samo 550 metara nadmorske visine, ali put do cilja, malog mesta Portbou na španskoj obali, bio je dugačak nešto preko sedamnaest kilometara. Iako su Man i Verfel kao pisci ranije bili obdareni da vide i opišu lepote prirode, uveren sam da nisu zapazili da usred toplog septembra, bogate jeseni, prolaze kroz krš prema mediteranskom raju na zemlji, sigurno o tome ni reči nisu prozborili, kao što u današnje vreme ljudi koji preko mora beže od zla u nadi da će stići negde – bilo gde – gde je dobro, ne vide blistavost plavetnila mora ili noću zvezdano nebo, nego samo strepe da li će živi stići do sigurnosti ili se utopiti. JAKUBOVSKI I PUKOVNIK: Franc Verfel je ubrzo zastao. Rekao je da više ne može, da će da legne na zemlju i umre, neka ga ostave. Prefinjena dama iz bečkih salona, Alma, nije to dozvolila, vikala je na njega, gurala ga, vukla, nosila, ali kad se sve dobro završilo on je postao ironičan prema svojim slabostima, odmah je u Americi napisao i pozorišni tekst Jakubovski i pukovnik sa podnaslovom `komedija o jednoj tragediji`, koja je ubrzo ekranizovana sa Denijem Kejom i Kurtom Jirgensom u glavnim ulogama. Ko zna da li će bar jedan od miliona izbeglica koji danas beže iz svoje domovine, pa stignu u obećane zemlje – Nemačku, Francusku, mimo Trampa možda baš i u Ameriku – imati snage da napišu `komediju` o svojoj realnoj tragediji? Alma je imala snage da do vrha izgura `svog malog Čivutina`, vukla je i veliku tašnu s novcem i nakitom. Neli je bila fizička radnica pre nego što je postala dama koja `animira` gospodu i udala se za veselog starca, ona je još uvek snažna i navikla na napore, pa je bez reči pomagala Hajnrihu Manu. Golo se lako penjao, niko nije zapisao da li je pomagao svom stricu. Golo se ranije prijavio kao dobrovoljac, hteo je da se bori u francuskoj armiji protiv Nemačke, ali su ga internirali kao `građanina iz neprijateljske države`, iako je imao čehoslovački pasoš. Koliko se zna, bio je ćutljiv, ali se i on pokoravao Almi. Po vrelom septembarskom danu penjali su se preko dva sata i izranjavili se na oštrim stenama, hvatali se za korenje da bi se popeli još koji metar, vrh im se činio mnogo višim od pet stotina metara nadmorske visine, himalajskim, a ne pirinejskim grebenom, ali su najzad stigli, dole je bljesnulo plavetnilo mora, ugledali su i špansku graničnu karaulu. Ali, spuštati se niz krševitu strminu nije ništa lakše nego penjati se. Najzad su sa ranjenim, krvavim nogama, izgrebanim rukama, iscrpljeni kao nikada u životu stigli do barake u kojoj je bio samo jedan jedini vojnik, Katalonac po rođenju, sa kojim ni na jednom jeziku nisu uspeli da se sporazumeju, ali mu je Alma džepove napunila kutijama cigareta, što ga je očigledno odobrovoljilo pa je smešeći se mahnuo rukom da krenu za njim. Sad su bar hodali po normalnom putu, ali su ubrzo zaprepašćeno shvatili da ih nije pustio da idu dalje prema moru, nego zaobilazno, na zvanični prelaz na granici Španije sa Francuskom. Španski šef ispostave ih je milostivo pogledao, pregledao njihova dokumenta i rekao da mogu da produže dalje, pečate da su stigli u Španiju, doduše, nije hteo da im udari. To je bio neobičan izuzetak, imali su sreće uprkos tome što je bio petak 13. septembar. Najzad su stigli u malu luku Portbou i prijavili se u policijskoj stanici, tu su opet dugo proveravali njihova dokumenta, oni su sa strepnjom sedeli na klupi ispred zgrade drhteći od umora i straha kako će sve proći, samo je Golo mirno čitao knjigu kao da ga se sve to ne tiče. Pasoši su im vraćeni, sada sa urednim pečatom da su ušli u Španiju, i mogli su da se ispavaju u hotelu, pa da krenu dalje vozom i stignu u Portugal. Amerikanac im je predao sve kofere. Ukrcali su se na grčki brod `Nea Helas`. Kad su već bili na pučini, objavljen je rat Grčkoj, da su kasnili bar nekoliko dana taj brod im ne bi stajao na raspolaganju. Srećno su prešli okean. U svojoj autobiografiji Alma se samo požalila da bi hranu na brodu `trebalo zaboraviti`. U Njujork su stigli 13. oktobra. PRAVO NA ŽIVOT: Franc Verfel je umro od srca avgusta 1945. na Beverli Hilsu, bogat i slavljen. Za urnu sa Francovim pepelom Alma se nije brinula, ona je jednog dana kao paket stigla u Austrijsko društvo za literaturu u bečkoj ulici Herengase, koje nije znalo šta će s njom, ali se jermenska zajednica zahvalna za knjigu o Četrdeset dana Musa Daga pobrinula za počasni grob. Alma je živela do decembra 1964. U svojim salonima u Njujorku i Los Anđelesu ugošćavala je američku kulturnu elitu i umetnike iz Evrope, Leonarda Bernstejna, Igora Stravinskog, Riharda Štrausa, Cukmajera i mnoge druge.` (Време 1362)

Odlomak : ’’Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem. ’’