Interesantna ista pripovetka na 4 jezika. Srpski, engleski, francuski i nemački jezik. Izdavač: Dragan Stanišić, Beograd Godina: 2001 Broj strana: 20 Meki povez

Manfred Hausman : LJUBAVNICI ŽIVE OD PRAŠTANJA, Svjetlost Sarajevo 1961, str. 143. Biblioteka Džepna knjiga 202. Nemački roman. Očuvanost 4-. Prvo delo autora koje je prevedeno na naš jezik, tema romana-u najširem smislu-odnos između duhovnog i materijalnog, odnos dve profesije, humanističke i prirodno-naučne, koje se često sukobljavaju u društvu zbog različitog i skoro uvek suprotstavljenog pogleda na svet.

MUNCHEN REPORT / monografija u fotografijama o Minhenu na 4 jezika: engleski, francuski, nemački, italijanski 244 fotografije velik format tvrd povez s azaštitnim omotom veoma dobro očuvana knjiga 150 strana na kvalitetnom papiru K

Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Milenko Vučetić: SVETILJKE I SENKE - Zapisi o duhu i dahu Beograda, Beogradske novine 1999, str. 217. Očuvanost 4. Milenko Vučetić (rođen 1947. u Beogradu) objavio je knjige pripovedaka „Glasovi“ (1975), „Kako se prekalio čelik“ (1980) i „Barabe“ (1985), romane „Otimanje sreće“ (1987), „Bežanje od sreće“ (1988) i „Ubijanje sreće“ (1999) i zbirke zapisa „Požar u barutani“ (1995) i „Svetiljke i senke“ (1999), a napisao je i više televizijskih drama (`Žute fešfice“, „Slanici“, „Otac i neki važni ljudi“, „Soba sa pet zidova“, „Deca rastu noću“, „Gospodin Dimković“, „Pupinova zvezda“, „Jedna polovina dana“, „Crvena baraka“ i dr.), izvedenih na programima beogradske, sarajevske i novosadske televizije.[1] Pripovetke su mu prevođene na engleski, francuski, nemački, ruski, poljski, mađarski, slovački, slovenački i makedonski jezik. Dobitnik je književnih nagrada `Isidora Sekulić“ i `Branko Ćopić“ i više nagrada za televizijske drame. Živi u Beogradu, kao profesionalni pisac.

Slobodan Stojadinović: ČUDEOVA PEVANJA, Naučna knjiga 1992, str. 76. Poezija. Očuvanost 4; ima posvetu. Слободан Стојадиновић (Ниш, 2. мај 1948 — Београд, 11. април 2011) био је српски песник, приповедач, ликовни и књижевни критичар. Основну школу завршио је у Каменици, код Ниша, гимназију у Нишу, а Факултет политичких наука у Београду 1979. где је живео до 1997. године. Уређивао је књижевност у „Панпублику“, „Научној књизи“, „Хипносу“, покренуо календар „Хипнос“, био члан редакције Српског књижевног гласника (1992 – 1997), покретач и главни и одговорни уредник часописа „Слава“, који је излазио у Нишу (2002 – 2004), а потом покретач и главни уредник „часописа за причу и приче о причама“ „Прича“ , од 2007. до смрти. Био је и уредник у неколико издавачких кућа у Београду. Заступљен је у бројним изборима и антологијама српске поезије у земљи и иностранству. Песме су му преведене на италијански, бугарски, немачки, француски, хебрејски, енглески и македонски језик. Био је један од последњих српских боема песника.

Žarko Radaković: EMIGRACIJA - Ljubavne priče 1990 - 1995, Radio B92 Beograd 1997, str. 129. Proza. Očuvanost 4. Рођен у Новом Саду, 1947. Школовао се у Земуну (основна школа и гимназија), Београду (студије светске књижевности), Tübingenu (студије германистике, историје уметности и филозофије). Аутор романа: Tübingen (1990, Пан Душицки) (у најужем избору за НИН-ову награду), Понављања (заједно са Scottom Abbottom) (1994, Време књиге), Книфер (1994, Б92), Емиграција (1997, Б92), Поглед (2002, Стубови културе), Вампири (2008, у припреми). Превео двадесет две књиге Петера Хандкеа. Аутор низа зборника и антологија: о рецепцији књижевности Петера Хандкеа (Књижевна критика, Београд, 1986), о уметности Јулију Книферу (Stuttgart, 1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (Распис, 1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (Горњи Милановац 1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (Stuttgart/Hamburg, 1989). Од 1971-73. сарадња са уметником Ером Миливојевићем: Преформанси Medex (Битеф, Београд, 1971), Корњача (СКЦ, Београд, 1972), Лабудово језеро (Галерија у палати Албанија, Београд, 1973). Роман Ера. Сећање на „Корњачу“ (2008, у припреми). Од 1978. живи у Немачкој. Од 1986. сарадња са загребачким умеником Јулијем Книфером. Монографија Julije Knifer. Mäandar 1960-1990. (Stuttgart: Flugasche, 1990.) Крајем осамдесетих година уредник немачког часописа за књижевност и уметност Das Nachtcafé (Stutt­gart, Klett-Cotta). Од 1990. уредник на радију Deutsche Welle. Од 2006. сарадња са уметницом Нином Попс. Књига: „Петер Хандке: Губитак слике (Der Bildverlust)“ (двоструки, паралелни, превод фрагмената романа – на српскохрватски језик, и језик апстрактног сликања) (библиофилско издање, Köln, 2007). Године 2008. рад на „антологији српске прозе у рецепцији Петера Хандкеа“. (Das Schreibheft, Hessen). Од 1990. живи у Келну.

Milijan Despotović : NEVREME NAD SUBJELOM , Književne novine 1986, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Milijan Despotović (Subjel kod Kosjerića, FNRJ, 1952) je srpski publicista, književnik i pesnik. Život Studirao na Fakultetu narodne odbrane u Beogradu a književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Živi u Požegi, urednik je Književnih novina „Svitak“ i prvog časopisa za haiku poeziju na srpskom jeziku „Paun“. Ustanovio je književne nagrade koje se redovno dodeljuju u Požegi: `Mladi Momčilo` (2001); `Momčilo Tešić` (2005); `Hadži Dragan` (2009) i `Paunovo pismo` (2013) i `Mala paprika` (2017). Piše poeziju za decu i odrasle, prozu, aforizme, književnu i likovnu kritiku. Aforizmi, savremena i haiku poezija su mu prevođeni na: italijanski, francuski, španski, engleski, nemački, mađarski, slovenački, rumunski, rusinski, poljski, bugarski, makedonski, turski, ruski, japanski i grčki jezik. Zastupljen je u više antologija savremene i haiku poezije, kod nas i u svetu. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima i: „Paunove nagrade” (Narodna biblioteka Užice, 1999); „Johan Volfgang Gete”, (Srpska dijaspora u Štutgartu, 2001); „Car Uroš” (Jazak, 2004); „Lazar Zuban” (Opština Požega); nagrada „Sima Cucić„ (Banatski kulturni centar Novo Miloševo, 2013; „Milutin Uskoković” (Kuršumlija, 2015); „Mala ptica” (2017), Međunarodne nagrade „Nadži naman„ (Naji Naaman), Jounieh – Lebanon (Žunje, Libanska republika), „Počasne nagrade za ukupno stvaralaštvo“ – „Honour prizes (for complete works).” Za ovu nagradu bilo je predloženo 2386 pisaca koji pišu na 27 svetskih jezika a nagrađeno je njih 60, među kojima je i Milijan Despotović jedini dobitnik ove nagrade u sezoni 2018–2019. iz Srbije koji piše na srpskom jeziku.

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Stevan Tontić : HULIM I POSVEĆUJEM , Rad / Narodna knjiga/ BIGZ 1977, str. 84. Poezija. Očuvanost 4. Стеван Тонтић је рођен 30.12.1946. године у Грдановцима код Санског Моста. Завршио је студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Након вишегодишњег егзила у Немачкој (1993-2001), поново се настанио у Сарајеву као самостални књижевник. Песник, прозаист, есејист, антологичар, преводилац са немачког. Песничке збирке: Наука о друштву и друге веселе приче (Сарајево 1970), Наше горе вук (Нови Сад 1976), Тајна преписка (Сарајево 1976), Хулим и посвећујем (Београд 1977), Црна је мати недјеља (Београд 1983), Праг (Сарајево 1986), Ринг (Београд 1987), Сарајевски рукопис (Београд 1993, 1998), Мој псалм/Меин Псалм (Берлин 1997), Благослов изгнанства (Бања Лука 2001) и Свето и проклето (Нови Сад 2009). Изабране песме објављене су му више пута. Аутор је романа Твоје срце, зеко (Београд 1998). Саставио је антологије Новије пјесништво Босне и Херцеговине (Сарајево 1990) и Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данас (Сарајево 1991). Тонтићева Изабрана дјела у 4 књиге изашла су у Сарајеву 2009. године. Дела су му преведена на више језика, добитник је домаћих и међународних награда.

Zoran M. Јovanović : Šetači na dugi / Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974, tvrdi povez, Fizički opis 120 str. ; 20 cm Zbirka Savremena domaća književnost Zbirka priča Јovanović, Zoran, 1933-1976 Očuvanost 4. Zoran M. Jovanović (1933-1976), rođen je u Skoplju gdje je završio srednju školu i Filozofski fakultet. Prve knjige napisao je na makedonskom jeziku i objavio u Skoplju: Sutoni ništa ne govore (1956), Ptica u vetru (1960), Mačka u dvorištu ispod balkona (1960), Noć uoči dana (1961), Priče iz moje Me (1963), Tačno vreme na sunčevom satu (1973). U isto vrijeme piše poeziju i na srpskohrvatskom jeziku (Praznične šetnje, Pod znakom Zorijane, Vrt i more, Kavez slobode i dr.). Pored pomenutih zbirki poezije, objavljenih u Sarajevu, napisao je i veći broj djela za djecu. Autor je i radio-dramskih tekstova, jedne televizijske drame i drame Jeste li napisali moj roman (izvedene u Sarajevu 1971). Radio je kao novinar u Skoplju, Beogradu, a od 1964. kao samostalni urednik u Radio-televiziji Sarajevo. Jovanovićevi tekstovi su prevođeni na engleski, francuski, ruski, njemački, španski, talijanski, mađarski, poljski, slovački, albanski i slovenački jezik. Dobitnik je godišnje nagrade `Svjetlosti` (1974) za knjigu Velika kolona od mrava do slona, plakete `Vesele sveske` (1972) i posthumne nagrade `Mlado pokolenje` (1979).

ČUČKOVI KNJIŽEVNI SUSRETI - Zbornik radova i dokumenata : Druga i treća književna nmanifestacija, JU Narodna biblioteka Branko Čučak Han Pijesak 2011, str. 88. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Branko Čučak (Sarajevo, 1. jul 1948 — Istočno Sarajevo, 11. decembar 2008) je bio srpski pjesnik i književnik. Poezija Branka Čučka je uvrštena u više antologija, a njegova djela su prevođena na mnoge jezike. Njegova poezija uvrštena je u antologiju srpskog pjesništva na njemačkom jeziku. Riječ je o Antologiji srpske poezije druge polovine 20. vijeka, pod naslovom `Deset deka duše` objavljena u Lajpcigu 2011. godine. Priređivač antologije je čuveni njemački pisac Robert Hodel, koji je odabrao 28 srpskih pjesnika rođenih između 1940. i 1960. godine, gdje se na prvom mjestu u antologiji nalazi Branko Čučak, sa sedam pjesama iz njegovih različitih zbirki. Odrastao je u Han Pijesku, a u Sarajevu je završio Učiteljsku školu i studirao na Filozofskom fakultetu, gdje je živio do izbijanja rata. Poslije završetka sukoba živio je jedno vrijeme u Banja Luci, da bi se kasnije vratio u rodni grad. Tokom života stvarao je u Han Pijesku, Sarajevu i Banjoj Luci. Umro je 11. decembra 2008. godine u bolnici Kasindol u Istočnom Sarajevu. Sahranjen je na gradskom groblju u Han Pijesku. Svake godine marta mjeseca u organizaciji Narodne biblioteke `Branko Čučak` održava se književna manifestacija Čučkovi književni susreti.

Vukman Otašević : VIJAVICA, Narodno delo Beograd 1997, peto dopunjeno izdanje, str. 86. Očuvanost 4; ima štambilj `Poklon knjiga Narodno delo Beograd`. Vukman Otašević rođen je 1935. godince u Gornjoj Ržanici. Ranu mladost proveo je u Gornjoj Ržanici. Gimnaziju je učio u Beranama i Peći, a Fakultet žurnalistike završio je u Beogradu. U Nikšiću je proveo najplodonosniji i najveći dio svog života i radne karijere, te tako postao nezamjenljiva i autentična ličnost nikšićke kulturne scene. Svoj autoritet i poznantva neskromno je uložio u osnivanje i rad „Nikšićkih književnih susreta“, jedne od najznačajnijih književnih manifestacija u ondašnjoj Jugoslaviji. Napisao je, između ostalog, sljedeće knjige poezije: “Molitve i šumorenje”, “Protiv tišine”, “Od zlata vješala”, “Beskraj polje”, “Balada o konjaniku”,”Izabrane pjesme”, “Čaša plamena”, “Luna kula”, “Polimski noćnik”, pet izdanja “Vijavice” (i šesto na rumunskom jeziku), tri izdanja „Perona“ i dva izdanja zbirke “U tamnom krugu”, kao i “Nostalgijom za cvijetom” (na itaijanskom jeziku). Otaševićeva poezija je prevođena i na ruski, francuski, engleski, njemački, španski, češki, poljski, bugarski, turski, grčki, kineski, jermenski, slovenački, makedonski i albanski jezik. Dobitnik je više nagrada za poeziju i to: “Risto Ratković”, “Marko Miljanov”, “Petar Kočić”, “Laza Kostić”,”Sveti Sava”, “Radovan Zogović”, nagrade oslobođenja Nikšića “18. septembar”, a dobitnik je i Velike internacionalne nagrade, koju mu je na Festivalu svjetske poezije u Rumuniji 2001. godine, dodijelila Akademija poezije svijeta Istok – Zapad. Preminuo je u Nikšiću 2010. godine.

Radosav Stojanović : MRTVA STRAŽA, Književne novine 1988, str. 169. Pripovetke. Očuvanost 4. Радосав Стојановић, српски књижевник, новинар, уредник, драматург и лексикограф. Рођен је 1. новембра 1950. године у Паруновцу, код Крушевца. Биографија Родио се 1. новембра 1950. године, као друго од четворо деце, у породици црнотравског грађевинара и неимара Манојла Ноке Митровића, из села Млачишта, и мајке Евице, рођене Стојичић, из Жутина. Одрастао је и детињство провео у Млачишту, у Црној Трави. Прва четири разреда оновне школе завршио је на Млачишким Механама под именом Раде Митровић. Због трагичне смрти најстаријег детета, родитељи су му променили презиме у Стојановић, према имену деде Стојанче. Школовање наставља као Радосав Стојановић у Црној Трави где завршава основну школу. Потом похађа гимназију „Стеван Сремац“ у Нишу и дипломира на Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Приштини 1975. године. Годину и по дана био је слободан уметник, књижевник, у Нишу, а потом служи војску у Школи резервних официра у Билећи и стажира у Центру војних школа „Маршал Тито“ у Сарајеву, одакле излази као потпоручник ЈНА у резерви. Као професор српскохрватког језика и југословенске књижевности почиње да ради у Гимназији „Иво Лола Рибар“ у Приштини септембра 1977. године, да би децембра 1978. постао новинар дневног листа „Јединство“ на српском језику. У овом листу био је уредник Културне рубрике, недељног културног додатка „Панорама“ и главни и одговорни уредник (1990–1993). Место главног уредника самоиницијативно напушта у лето 1993. Од новембра исте године директор је Покрајинског народног позоришта све до завршетка бомбардовања 1999. године. Након потписивања Кумановског споразума, у зграду позоришта, 23. јуна 1999. године, упадају наоружани албански терористи и протерују раднике српске националности. Од тада до разрешења дужности, новембра 2004. године, директор је буквално окрњеног позоришта – Српске драме, којој ниједна власт није желела да омогући рад у прихватљивим условима на Косову. Од 2005. драматург је у овом позоришту. Шест месеци у сезони 1999/2000. године био је уметнички директор нишког Народног позоришта. Као новинар и публициста, Стојановић је био редовни хроничар и колумниста „Књижевне речи“ с Косова и Метохије (1985–1988) и „Књижевних новина“ (1989). Први је председник Књижевног друштва Косова и Метохије (1990—1992) након иступања писаца српске, црногорске и муслиманске националности из Друштва писаца Косова које је водио Ибрахим Ругова. Био је уредник у часопису „Стремљења“ и главни и одговорни уредник „Српског југа“ (2004-2006) у Нишу. Члан је Удружења књижевника Србије од 1985. године и Удружења новинара Србије од 1979. године. Књижевни рад Прве књижевне радове Радосав Стојановић објављује као гимназијалац у часопису „Градина“, нишким „Народним новинама“, београдској омладинској ревији „Сусрет“, листу „Младост“ и „Београдком гимназијалцу“. Десетак његових песама наћи ће се у књизи Зорана Милића „Сазвежђе на рубу неба“, панорами младих нишких песника, коју објављује „Градина“, 1970. године. Касније ће сарађивати у већини српских књижевних чаописа, а његове публицистичке текстове објављивати и преносити – „Политика“, НИН, „Дуга“, „Илустрована Политика“, „Дневник“ и други листови и ревије. Заступљен је у антологијама и изборима српске поезије и приповетке у земљи и иностранству. Песме су му превођене на енглески, немачки, македонски, бугарски, турски, руски, пољски, румунски, албански, белоруски и арапски, а приповетке на енглески, немачки, македонски, бугарски и албански језик.

Maja Herman Sekulić : KAMEROGRAFIJA , Sfairos 1990, str. 84. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Maja Herman Sekulić je rođena 17. februara 1949. godine u Beogradu, gde je magistrirala 1977. godine na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a doktorirala je 1985. godine ( generacija `86.) na Univerzitetu Prinston (Nju Džerzi, SAD). Poslednjih godina živi između Beograda i Njujorka. Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, srpskog i američkog PEN-a i Pesničkog društva Amerike (PSA). Predavala je na Prinstonu (1985—1989) i Ratgersu (1982—84), bila gost-predavač na Univerzitetima Harvardu, Kolumbiji, Ajovi od 1989. godine. Pored akademskog rada uređivala je između ostalih i časopis Night u Njujorku u periodu od 1989. do 1990. godine. Stalni je saradnik mnogih naših novina i književnih i drugih časopisa. Bibliografija Objavila je zbirke pesama, romane, kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga svetskih pisaca, velikih teoretičara, Nobelovaca kao i mlađih autora, čija su imena i novi pojmovi značajno obogatili našu teoriju književnosti i kulturu. Njena dela su prevođena na više svetskih jezika. Recours au Poéme iz Pariza objavio je 2012. i 2013. godine dvojezički „Focus” o pesništvu Maje Herman Sekulić gde je bila predstavljena poemom Genealogija 20. veka i izborom pesama u francuskom prevodu Elizabete Brunaci. Sa istim prevodiocem 2015. godine izašlo je francusko izdanje Izabranih pesama „Iz puste zemlje“ na engleskom i francuskom jeziku.[2][3] Pesničke zbirke Pesme je počela da objavljuje 1981. godine, prvo u Književnim novinama. Kamerografija, ili njujorški sn(imc)i, Sfairos. 1990. ISBN 978-86-81277-53-9.. COBISS.SR 1140492 Kartografija: Severno-južni prolaz , KOV Vršac 1992. COBISS.SR 28256519 Из музеја лутања , Матица српска Нови Сад. 1997. ISBN 978-86-363-0384-9.. COBISS.SR 56882700 Iz puste zemlje/Out of the Waste Land, Paidea, 1998. Поема,ISBN 978-86-82499-53-4 COBISS.SR 61165068 objavljena na srpskom i engleskom jeziku, kao hodočašće i parodija na T. S. Eliota i kao lament nad balkanskom sudbinom, sa opremom i ilustracijama Mirka Ilića. [4] Iѕabrane pesme, Iѕbor Matju Bomijea DE LA TERRE DE DÉSOLATION / OUT OF THE WASTE LAND Traduit de l’anglais par Elizabeth Brunazzi AILLEUR(S), Paris, 2016. © Recours au Poème éditeurs pour cette édition numérique © Maja Herman Sekulić © Elizabeth Brunazzi pour cette traduction. Couverture: Sophie Cure, Illustrations et développement: studio Ultragramme Dépôt légal: Juillet 2015. : 978-2-37226-049-7 Gospa od Vinče, poema, iѕdavač Pešić i sinovi. 2017. ISBN 978-86-7540-282-4. COBISS.SR-ID 237510668 Silna Jerina/The Mighty Irina, poema iѕdavač Pešić i sinovi, 2018. Pesme iz ovih knjiga objavljene su na engleskom jeziku u uglednim američkim časopisoma kao što su Confrontation i The Paris Review, u Japanu (Printed Matter Tokyo), 1993, 1994. 1997. i uvrštene u antologije na engleskom jeziku (Out of Yugoslavia, North Dakota University, 1993) i nemačkom (Das Buch der Rånder - Lyrik, Wieser Verlag, , 1995), a 2012. I 2013. godine izašle su dvojezički na engleskom i na francuskom jeziku u Recours au Poéme. Romani Kralj svile, Narodna knjiga, Mega Hit, Beograd, 2000, 2001.COBISS.SR 102604300 In Search of the Silk King, pod pseudonimom Maya Herman (Hlibris / Random House , 2005). Prevod na engleski jezik, ujedno predstavlja i prvo elektronsko izdanje knjige srpskog autora na engleskom u svetu koje je izašlo u maju 2011. godine. [5] Slike kojih nema, Prosveta Beograd 2009. [6][7]. ISBN 978-86-07-01863-5 COBISS.SR 154608908 U potrazi za Lolitom, (novo, izmenjeno izdanje romana „Slike koje nema“) Mali Nemo, Pančevo, 2011. [8]. ISBN 978-86-7972-072-6 COBISS.SR 186611212 „Ma Belle, prva američka dama Srbije“, Službeni glasnik Beograd. 2015. ISBN 978-86-519-1965-0. Ma Belle, The First American Lady of Serbia, Translated from Serbian by Persida Bošković, Geopoetika publishing. 2016. ISBN 978-86-6145-252-9. COBISS.SR-ID 227815180 Eseji Skice za portrete, 1992. Zbirka eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima. ISBN 978-86-367-0558-2. COBISS.SR 28091911 Književnost prestupa, Matica Srpska Novi sad, 1994. Prvobitno objavljena na engleskom jeziku u odlomcima u časopisima James Joyce Quarterly i European Studies Journal, zatim kao disertacija (The Fall of Hyperbaton: Parodic and Revisionary Stategies in Bely, Joyce and Mann, UMI, Ann Arbor, 1986,). ISBN 978-86-363-0240-8. COBISS.SR 32331788 Prozor u žadu, 1994. Knjiga putopisa, posvećena putovanjima po Tajlandu, Vijetnamu, Kambodži, Burmi. Knjiga je objavljena na engleskom jeziku pod umetničkim imenom Maya Herman: The Jade Window (1998, D.K. Book House, Bangkok/London). ISBN 978-86-07-00851-3. COBISS.SR 31904524 Дигитална галаксија, Беокњига, Београд, 2011. Књига микро есеја о доживљају света кроз нове медије. ISBN 978-86-7694-343-2. COBISS.SR 186488332 „Who was Nikola Tesla? The Genius who gave us Light“(на енглеском језику), Завод за уџбенике Београд. 2015. ISBN 978-86-17-10297-4 nevažeći ISBN. Ostale publikacije Pored knjiga za odrasle, objavila je knjigu za decu o slonu Lali, Slon Lala Tulipan, ili kako je otkriven porcelan, sa ilustracijama Bobana Đorđevića (Dečje novine) i Sibille Schwarz za englesko i nemačko izdanje, zatim na engleskom poemu za decu Lazar, the Lizard in a Blizzard (Waldo Tribune, Southampton). Napisala je predgovor za knjigu fotografija italijanskog fotografa Marka Glaviana (Black Horse Book). Pojavila se kao autor u knjizi Skin uglednog francuskog fotografa Laurent Elie Badessi-ja ( Edition Stemmle, Zurich/New York). Blisko sarađivala sa Paolom Mađelijem na dramaturgiji predstave najduže igrane predstave Harold i Mod u Beogradskom dramskom pozorištu, zatim napravila adaptaciju drame o životu čuvene engleske književnice Rebeke Vest, pod naslovom Ta žena: Rebeka Vest, koja još uvek čeka svoje izvođenje na srpskoj sceni. Prevodilački rad Radi na propagiranju naše književnosti na engleskom jezičkom području i gradi mostove razumevanja između kultura svojim izvrsnim književnim prevodima sa srpskog na engleski i sa engleskog na srpski jezik. Po pozivu iz Ohaja uredila izbor savremene jugoslovenske poezije na engleskom (Micromegas, 1985). Njeni prevodi naših pesnika uvršteni su u mnoge antologije na engleskom jeziku od kojih je najznačajniji izbor srpske poezije od početka do danas (Serbian Poetry from Beginnings to the Present, urednici Holton i Mihailovic, Yale, New Haven, 1988). Kao vrsni poznavalac anglo-američke i svetske književnosti, objavila je mnoge kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga klasika kao i mlađih autora kao što je Bret Iston Elis Pravila privlačnosti, dva izdanja(BIGZ, 1989. Laguna, 2009). [9] Od 1976. godine, kada je kao student, napisala prvi predgovor i napravila izbor za knjigu pesama Jura Kaštelana (Rad, Beograd), do danas, objavila je prevode knjiga autora kao što su dva Nobelovca, Sol Belou (Čovek bez oslonca) i Patrik Vajt (Noć lupeža), teoretičara kao što su Kristofer Kodvel (Iluzija i stvarnost) i Stevan Moravski (Marksizam i estetika), ili američki pesnik Volas Stivens (Pesme našeg podneblja). Svojim značajnim prevodilačkim i kritičkim doprinosima, često je prva unosila nova imena i nove pojmove koji su značajno bogatili našu kulturu. Među takvim doprinosima nalaze se, na primer, njen predgovor i prevod seminalne knjige Harolda Bluma (Antitetička kritika), izbor, predgovor i prevod eseja Notropa Fraja (Mit i struktura) (Svjetlost, Sarajevo), kao i prevod i pogovor za knjigu Katedrala Rejmonda Karvera (Narodna knjiga, Beograd). ISBN 978-86-331-0056-4 COBISS.SR 2491148

Ante Stamać : SA SVIJETOM JEDNO , Mladost Zagreb 1965, str. 44. Poezija. Očuvanost 4. Ante Stamać Ante Stamać Pjesnik, teoretik književnosti, esejist i prevoditelj ( 9. X. 1939. otok Molat – Zagreb, 30. XI. 2016). Diplomiravši 1963. na Filozofskome fakultetu Zagrebačkoga sveučilišta komparativnu književnost i engleski jezik, magistrirao je 1970. te doktorirao 1978. Između 1963. i 1969. studirao je muzikologiju i povijest umjetnosti u Ljubljani te filozofiju i germanistiku u Beču. Nakon diplomiranja bio je zaposlen kao violinist u Operi Hrvatskoga narodnog kazališta, potom kao glazbeni urednik Muzičkog salona Studentskog centra, kojemu je i utemeljitelj. Godine 1971. izabran je za znanstvenog asistenta na Katedri za teoriju književnosti na Odsjeku za kroatistiku Filozofskog fakulteta. Od 1978. je docent, pa izvanredni profesor i voditelj iste Katedre, naslijedivši Juru Kaštelana. Za redovnoga sveučilišnog profesora izabran je 1989. Kao znanstveni savjetnik i profesor u trajnom zvanju umirovljen je 2004. Godinâ 1989. i 1990. bio je gostujući profesor na Sveučilištu u Oldenburgu. Održao je niz predavanja na sveučilištima njemačkoga govornog područja, a kao sveučilišni i književni predavač gostovao je u brojnim drugim zemljama, uključno i SAD. Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica i Republika. Bio je predsjednikom Društva hrvatskih književnika (1995–1999) te Hrvatskoga filološkog društva (1981–1984. i 1991–1992). Od 2002. redoviti je član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti gdje je obnašao dužnost tajnika njezina Razreda za književnost (2010–2014).

Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да бу

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler: PROGNANICI , Nakladni zavod Matice hrvatske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 188. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler : KĆERKA IZ DRUGOG BRAKA , Nakladni zavod Matice Hrvaske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 248. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Karl May Kapetan KajmanMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaO autoruарл Фридрих Мај (нем. Karl May; Хоенштајн-Ернстал, 25. фебруара 1842 — Радебојл, 30. марта 1912) је био немачки књижевник.[1] Његове књиге су превођене на тридесетак језика и објављиване у рекордним тиражима, најпознатије су „На далеком западу”, „Ловци на медведе”, „Кроз пустињу”, „Винету”, „У царству сребрнога лава”, „Благо у сребрном језеру” и „У Балканским гудурама”.[2] Према његовим делима снимљени су многи филмови и телевизијске серије, као и написани многи стрипови. Мај је написао седамдесет и три романа укупне дебљине два и по метра. Укупни тираж његових књига прелази сто милиона примерака.[3]БиографијаРођен је 1842. у Хоенштајн-Ернсталу као пето од четрнаесторо деце.[4] Отац је често остајао без посла, у породици је владала беда. Мај је био добар ђак, у четрнаестој години му је један принц дао стипендију да се школује у учитељској школи у Валденбургу. Након две године је био избачен из школе због крађе шест свећа. Могао је наставити школовање у Плауену, али и тамо га је човек код којег је становао тужио управи школе да наговара његову супругу на неморал након чега више није могао наставити школовање. Осуђен је на шест година затвора када је украо сат једном ученику. Није могао наћи посао након изласка из затвора, па је покушао живети од мањих крађа и превара, прву књигу је написао у затвору. У Америку, о којој је толико писао, је отишао тек пред крај живота. Преминуо је 30. марта 1912. у Радебојлу.[4]ДелаГлавни ликови књига чија се радња одвија на далеком западу су Олд Шетерхенд и Апач Винету. Најважнија дела тог циклуса су:„Винету”„Олд Шурехенд”„Благо у Сребрном Језеру”„Ђаво и Јуда”„Божије Рођење”„Син Ловца на медведе”Главни јунаци књига чија се радња одвијала на блиском истоку су Кара бен Немзи (Олд Шетерхенд из циклуса књига о дивљем западу) и његов пријатељ Хаџи Халеф Омар. Књиге из овог „Арапског циклуса” су:„Кроз пустињу”„Кроз дивљи Курдистан”„Од Багдада до Стамбола”„У Балканским гудурама”„Кроз земљу Арбанаса”„Жути харамбаша”У трећи циклус спадају дела:„Лав крваве освете”„У лађама Вавилона”„Тврђава у планинама”„У крају сребрног лава”„Скамењена молитва”12/11

Dragojlo Dudić Dnevnik 1941Meki povezIzdavač Prosveta BeogradO autoruДрагојло Дудић (Клинци, код Ваљева, 9. децембар 1887 — Мачкат, на Златибору, 29. новембар 1941)[1] био је земљорадник, писац, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. [2]БиографијаРођен је 9. децембра 1887. године у селу Клинци, код Ваљева од оца Јована и мајке Вишње. [3] Потиче из богате патријархалне заједнице, где се сматрало да је школовање и учење само за градску децу. Сам је научио да чита и пише и постао најписменији и најначитанији сељак у Србији ; један од најузорнијих домаћина у свом крају. Енглески језик научио је током обуке за болничара у Енглеској. [1]После династичке промене 1903. године када пала династија Обреновић настала су немирна времена сукоба и ратова. После балканских ратова спремало се за Први светски рат. [1]Драгојло Дудић после одслужења војног рока 1909. године био у ратовима у којима је био болничар, каплар и наредник. После повлачења-преласка српске војске преко Албаније 1915. године и Солунског фронта, трајно се определио за идеје левице, социјалне и друге промене. Тако је 1919. године постао члан Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста). [1]У своме селу је формирао партијску организацију 1920. године. Неколико пута је био кандидат за народног посланика (1923. и 1925). Био је члан Месног комитета КПЈ за Ваљево и члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, од 1940. године. [1]Између Првог и Другог светског рата сарађивао је у више листова и часописа, укључујући „ Политику“ , „ Радничке новине“ , „ Рад“ , „ Народну правду“ и зборник сељака писаца „ За плугом“ . [4]Организатор је устанка у западној Србији 1941. године против окупаторске војске нацистичке Немачке. У јулу 1941. године формирао је Колубарску партизанску чету, потом је постао командант Ваљевског партизанског одреда, у новембру 1941. изабран је за председника Главног народноослободилачког одбора Србије. [1]Погинуо у борби с Немцима, 29. новембра 1941. године, код Мачката на Златибору. [1]Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја. [1]Читава Драгојлова породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Син Милош, који је умро 1943. године од последица рањавања у Пријепољској бици, проглашен је за народног хероја, ћерка Перса је страдала у логору Аушвицу у Немачкој, а супруга Стевка и ћерка Зорка биле су заточенице Бањичког логора. [1]У Србији је 1987. и почетком 1988. низом манифестација обележено 100 година од рођења Драгојла Дудића. [5] Поводом тога одржан је научни скуп о Драгојлу Дудићу 25. фебруара 1988. у Ваљеву6/12

Dragojlo Dudić Dnevnik 1941 Meki povez Izdavač Prosveta Beograd O autoru Драгојло Дудић (Клинци, код Ваљева, 9. децембар 1887 — Мачкат, на Златибору, 29. новембар 1941)[1] био је земљорадник, писац, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.[2]БиографијаРођен је 9. децембра 1887. године у селу Клинци, код Ваљева од оца Јована и мајке Вишње.[3] Потиче из богате патријархалне заједнице, где се сматрало да је школовање и учење само за градску децу. Сам је научио да чита и пише и постао најписменији и најначитанији сељак у Србији ; један од најузорнијих домаћина у свом крају. Енглески језик научио је током обуке за болничара у Енглеској.[1]После династичке промене 1903. године када пала династија Обреновић настала су немирна времена сукоба и ратова. После балканских ратова спремало се за Први светски рат.[1]Драгојло Дудић после одслужења војног рока 1909. године био у ратовима у којима је био болничар, каплар и наредник. После повлачења-преласка српске војске преко Албаније 1915. године и Солунског фронта, трајно се определио за идеје левице, социјалне и друге промене. Тако је 1919. године постао члан Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста).[1]У своме селу је формирао партијску организацију 1920. године. Неколико пута је био кандидат за народног посланика (1923. и 1925). Био је члан Месног комитета КПЈ за Ваљево и члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, од 1940. године.[1]Између Првог и Другог светског рата сарађивао је у више листова и часописа, укључујући „Политику“, „Радничке новине“, „Рад“, „Народну правду“ и зборник сељака писаца „За плугом“.[4]Организатор је устанка у западној Србији 1941. године против окупаторске војске нацистичке Немачке. У јулу 1941. године формирао је Колубарску партизанску чету, потом је постао командант Ваљевског партизанског одреда, у новембру 1941. изабран је за председника Главног народноослободилачког одбора Србије.[1]Погинуо у борби с Немцима, 29. новембра 1941. године, код Мачката на Златибору.[1]Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.[1]Читава Драгојлова породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Син Милош, који је умро 1943. године од последица рањавања у Пријепољској бици, проглашен је за народног хероја, ћерка Перса је страдала у логору Аушвицу у Немачкој, а супруга Стевка и ћерка Зорка биле су заточенице Бањичког логора.[1]У Србији је 1987. и почетком 1988. низом манифестација обележено 100 година од рођења Драгојла Дудића.[5] Поводом тога одржан је научни скуп о Драгојлу Дудићу 25. фебруара 1988. у Ваљеву