Dragojlo Dudić Dnevnik 1941 Meki povez Izdavač Prosveta Beograd O autoru Драгојло Дудић (Клинци, код Ваљева, 9. децембар 1887 — Мачкат, на Златибору, 29. новембар 1941)[1] био је земљорадник, писац, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.[2]БиографијаРођен је 9. децембра 1887. године у селу Клинци, код Ваљева од оца Јована и мајке Вишње.[3] Потиче из богате патријархалне заједнице, где се сматрало да је школовање и учење само за градску децу. Сам је научио да чита и пише и постао најписменији и најначитанији сељак у Србији ; један од најузорнијих домаћина у свом крају. Енглески језик научио је током обуке за болничара у Енглеској.[1]После династичке промене 1903. године када пала династија Обреновић настала су немирна времена сукоба и ратова. После балканских ратова спремало се за Први светски рат.[1]Драгојло Дудић после одслужења војног рока 1909. године био у ратовима у којима је био болничар, каплар и наредник. После повлачења-преласка српске војске преко Албаније 1915. године и Солунског фронта, трајно се определио за идеје левице, социјалне и друге промене. Тако је 1919. године постао члан Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста).[1]У своме селу је формирао партијску организацију 1920. године. Неколико пута је био кандидат за народног посланика (1923. и 1925). Био је члан Месног комитета КПЈ за Ваљево и члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, од 1940. године.[1]Између Првог и Другог светског рата сарађивао је у више листова и часописа, укључујући „Политику“, „Радничке новине“, „Рад“, „Народну правду“ и зборник сељака писаца „За плугом“.[4]Организатор је устанка у западној Србији 1941. године против окупаторске војске нацистичке Немачке. У јулу 1941. године формирао је Колубарску партизанску чету, потом је постао командант Ваљевског партизанског одреда, у новембру 1941. изабран је за председника Главног народноослободилачког одбора Србије.[1]Погинуо у борби с Немцима, 29. новембра 1941. године, код Мачката на Златибору.[1]Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја.[1]Читава Драгојлова породица учествовала је у Народноослободилачкој борби. Син Милош, који је умро 1943. године од последица рањавања у Пријепољској бици, проглашен је за народног хероја, ћерка Перса је страдала у логору Аушвицу у Немачкој, а супруга Стевка и ћерка Зорка биле су заточенице Бањичког логора.[1]У Србији је 1987. и почетком 1988. низом манифестација обележено 100 година од рођења Драгојла Дудића.[5] Поводом тога одржан је научни скуп о Драгојлу Дудићу 25. фебруара 1988. у Ваљеву

Dejvid Herbert Lorens LisacMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaДејвид Херберт Ричард Лоренс познатији као Д. Х. Лоренс (енгл. David Herbert Richards Lawrence; Иствуд, Велика Британија, 11. септембар 1885 – Ванс, Француска, 2. март 1930) био је енглески писац. Писао је песме, приче, романе, драме, есеје, психолошко-филозофске студије и путописе, али је најзначајнији по својим романима и приповеткама у којима се бави психологијом људских односа, њиховом нагонском основом и индустријализацијом Енглеске и њеним утицајем на друштво. Његово најпознатије дело је роман Љубавник леди Четерли које је захваљујући отвореном тематизовању људске сексуалности и прељубе доспело на суд и дуго било цензурисано све док није 30 година након Лоренсове смрти коначно објављено у свом интегралном облику. И у другим својим делима Лоренс се није либио да отворено проговори о мушко-женским односима и репресивним друштвеним нормама енглеског друштва због чега се читав живот борио са цензуром. Уз Џејмса Џојса и Вирџинију Вулф данас се сматра једним од највећих писаца модернизма који су писали на енглеском језику. Бавио се и сликарством.БиографијаД. Х. Лоренс 1906. године.Д. Х. Лоренс је рођен у Иствуду у средњој Енглеској у породици рудара као четврто од укупно петоро деце[1] Артура Лоренса и Лидије Бирдсол.[2] Отац му је био алкохоличар и готово неписмен, али је мајка, иначе учитељица која је радила као чипкарка да би издржавала породицу, много полагала на његово образовање, нарочито пошто је Лоренсов старији брат умро. У тринаестој години је пошао у вишу школу у Нотингему али је напустио пошто се запослио у фабрици хируршких помагала. Упознао је Џеси Чејмберс са којом је заједно читао и разоварао о прочитаним књигама. Она га је инспирисала да почне да пише.[3] Похађао је разне курсеве и напослетку стекао диплому учитеља. Мајка му умире од рака 9. децембра 1910. и убрзо после тога Лоренс се верио са Луи Бароуз, пријатељицом са колеџа.[3] Радио је као учитељ све док није објавио свој први роман Бели паун 1911. године. Након тога, живео је од свог књижевног рада.Две године је провео на пропутовању кроз Немачку и Италију. Вративши се у Енглеску, јула 1914. оженио се Немицом Фридом Викли која је због њега напустила мужа, Лоренсовог професора Ернеста Виклија и троје деце. Био је прогањан због сумње да је био немачки шпијун за време Првог светског рата[4] и дуго није могао да добије пасош.[5] Године 1919, Лоренс је са Фридом напустио Енглеску и живео потом у Италији, Немачкој, Аустралији, Цејлону, Новом Зеланду, Тахитију, Француској, Сједињеним Државама, Мексику и Новом Мексику. У Таосу у Новом Мексику стекао је круг ученица чије свађе око његове пажње су постале основа легенде о њему.[4]Цео живот је био болешљив и умро је у 44. години од туберкулозе у Вансу у француским Приморским Алпима. Многи су га тада сматрали порнографом који је проћердао свој таленат. Књижевни углед му је порастао након позитивних мишљења значајних књижевних критичара попут Е. М. Форстера и нарочито Ф. Р. Ливиса.[6] Његов пријатељ и поштовалац његовог дела Олдос Хаксли издао је 1932. избор Лоренсових писама,[7] која дају живописну слику Лоренсовог луталачког живота и његовог односа са својим пријатељима и познаницима.[8]12/11

VALERIO ORLIĆ hrvatski književnik, pjesnik, rođen je u Rijeci 13. veljače 1967. godine gdje živi i stvara. Književne radove objavljivao u domaćim i inozemnim publikacijama (Književnom peru, Sovremenosti, Irin-Pirinu, Trendu, Branuvanje….). Do danas je objavio (17) sedamnaest knjiga. Pjesme su mu uglazbljivane te prevođene na talijanski, engleski, njemački, španjolski, francuski, češki, slovenski, slovački, poljski, bugarski, ruski, romski, albanski i makedonski jezik. Objavljivan u inozemnim antologijama i zbornicima. Dobitnik je prve Međunarodne književne nagrade izdavačke kuće ARTE iz Beograda za doprinos i dugogodišnji rad u oblasti književnog stvaralaštva i aktivnosti kroz pregalalaštvo na polju povezivanja udruženja društava, pojedinaca i umetnika u regionu… Osnivač je i predsjednik: Hrvatskog književnog društva, te redovni Član nekoliko kulturnih asocijacija: Društva hrvatskih književnika, Društva hrvatskih haiku pjesnika, Društva haiku pjesnika – Rijeka. -Pokretač je Međunarodnog festivala književnosti Dani prijatelja knjige u Rijeci. -Časopisa za kulturu – Književno pero, -Književne manifestacije na Pagu U spomen na književnika Antu Zemljara, -Književne nagrade Josip Eugen Šeta -Književno – umjetničke kolonije u Povljani na otoku Pagu, -Književnih večeri pod nazivom Književni set, -Književnog kluba u Rijeci… Do sada je objavio slijedeće zbirke stihova: 1. TRAG SUDBINE (1997.); nakladnik, CDM Biblioteka VAL, Rijeka. 2. OKOVI BOJA & SAKUPLJAČI ZAMKI (1997.); nakladnik, CDM Biblioteka VAL, Rijeka. 3. SREBRNE NITI (1998.); nakladnik, Andromeda, Rijeka. 4. ZABRANJEN ULAZ NEOVLAŠTENIM OSOBAMA (1999.); nakladnik, ANDROMEDA, Rijeka. 5. GOSPODAR SVOGA VREMENA (2003.); nakladnik, ANDROMEDA, Rijeka. 6. PRAZNINA / IL VUOTO / THE EMPTINES, haiku (2003.) nakladnik, DRUŠTVO HAIKU PJESNIKA- Rijeka. 7. IZGUBLJENA MISAO (2004.); nakladnik, Triler, Rijeka. 8. ČAROBNI PJEV/ IL CANTO MAGICO / MAGIC SINGING, haiku (2005. ); nakladnik, DRUŠTVO HAIKU PJESNIKA – Rijeka. 9. U TIŠINI SJENE (izbor ljubavne poezije, 2006.); nakladnik ANDROMEDA, Rijeka. 10. FAKER STIHOVA (pod pseudonimom Don Krak, 2006.); nakladnik, Biblioteka Eros, vlastita naklada, Rijeka. 11. PUSTINJAK (2007.); nakladnik, Društvo hrvatskih književnika – Ogranak Rijeka i Verba d.o.o, Rijeka. 12. VESELI VRTULJAK ( dječja poezija humanitarnog karaktera, 2008.); nakladnik; Hrvatsko književno društvo – Osvit i Liber d.o.o, Rijeka. 13. RIJEKA ZA RADOZNALE I. (fijumanologija I.), ( koautor zbirke eseja, s temom – Sjećanje na Stari grad kada je imao dušu, 2008.); nakladnik Hrvatsko književno društvo-Osvit. 14. SNJEGULJICA NA DAR ( koautor dječje zbirke, humanitarnog karaktera 2009.); nakladnik, Hrvatsko književno društvo. 15. ŽIG OD TINTE (izabrane pjesme 2009; nakladnik Hrvatsko književno društvo 16. SAMO JEDNU PJESMU NAPISAH ZA TEBE…( ljubavna poema prevedena na 13 svjetskih jezika, objavljena 2011. nakladnik Hrvatsko književno društvo) 17. PUTNIK U BIJELOM ODIJELU- izbor poezije 2013. „ARTE STIH“, Beograd

Claudio Magris / Klaudio Magris: NAGAĐANJA O SABLJI, Grafički zavod Hrvatske Zagreb 1990, str. 104. Italijanski roman. Očuvanost 4. Klaudio Magris (Trst, 1939), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, književni istoričar. Jedan je od najznačajnijih savremenih italijanskih pisaca. Magris je decenijama bio profesor moderne nemačke književnosti na Univerzitetu u Trstu. Napisao je čitav niz knjiga o istoriji i kulturi srednje, južne i jugoistočne Evrope. Poznati su Magrisovi radovi o Jozefu Rotu, Robertu Muzilu, Italu Zvevu, E. T. A. Hofmanu, Hermanu Heseu, Henriku Ibzenu ili Horheu Luisu Borhesu. Dugogodišnji je kolumnista italijanskog dnevnika Corriere della Sera. Najvažnije knjige proze: Nagađanja o jednoj sablji (1984), Dunav (1986), Drugo more (1991), Mikrokosmosi (1997), Naslepo (2005), Vi ćete, dakle, razumeti (2006). Najvažnije knjige eseja i književnoistorijskih studija: Habzburški mit u modernoj austrijskoj književnosti (1963), Trst: identitet granice (zajedno sa Angelom Arom 1982), Utopija i otrežnjenje (1999), Nedovršeno putovanje (2005), Priča nije završena (2006). Drama: Stadelman (1988). Proza, eseji i studije Klaudija Magrisa prevođeni su na sve veće svetske jezike. Dobio je veliki broj nagrada za književnost, od kojih su najvažnije: nagrada Strega, nagrada Erazmus, nagrada Princ od Asturije, austrijska Državna nagrada za književnost, nagrada Tomazi di Lampeduza. Roman Nagađanja o sablji je uzbudljiva i potresna priča o životu u istoriji, o sudbini grupacije belih Rusa koji posle poraza u Oktobarskoj revoluciji beže iz Rusije i doživljavaju potom gorke emigranske dane u Evropi između dva svetska rata. Njihova drama dostigla je vrhunac na kraju Drugog svetskog rata, kada na padinama Alpa nastaje kratkoveka država belih Rusa. Dramatično i uzbudljivo, potresno i neponovljivo pripovedanje o običnim i poznatim ljudima u žrvnju istorije. Priča o tome kako svaki izbor u istoriji ima nedvosmislenu cenu. Možda najbolji roman Klaudija Magrisa.

Vjera Rašković-Zec: BALKANSKI SINDROM - Starostavnici porodičnog romana, Signature Beograd 2007, str. 565. Prozna sećanja. Др Вјера Рашковић Зец, рођена је у Книну 1935. године од оца др-а Душана Рашковића, адвоката, и мајке Лукијане, рођене Лукавац, а иначе њен рођени брат је светски признати aуторитет др Јован Рашковић (1929. - 1992.), психијатар, академик, оснивач Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Вјера Рашковић Зец је основну школу, гимназију и Филозофски факултет завршила у Загребу и докторирала је 1979. године у Новом Саду. Радила је као средњошколски професор, затим као просветни саветник, предавач на Универзитету у Пекингу и лектор на Корнел универзитету у САД, а од 1987. године живи и ради у Бечу, најпре радећи у допунским и интегративним школама, затим у бившој средњој школи коју је за нашу децу основала ондашња матична држава, а сада је у пензији, живи и ствара у Бечу. Ауторка је преко 200 стручних радова, највише из методике наставе језика и књижевности. Још 1951. године две њене драме игране су широм ондашње матичне државе. Једна од њих је -Прољећа недопјевана- (о нацистичком погубљењу ђака у Крагујевцу 1941. године), после које је проглашена почасним грађанином Крагујевца. У Загребу је објавила 1983. године збирку приповедака -Тврда средина круха-, а четири године касније, дакле 1987. године објавила је збирку приповедака -Латице једног цвијета-. О историјској несрећи Срба из Републике Српске Крајине објавила је збирку песама „Сјене изгубљене“ у Београду 1999. године. Први роман -Дуго путовање до срца- објављен је 1968. године, затим следе романи: -Уморна птица- Загреб 1989., -Мрак-, Загреб 1990., -И оде Балкан у Јевропу-, Београд 2001. и -Балканскси синдром-, Београд 2007. године, као и роман -Тамо амо по беломе свету-, Беогрда 2010. и сада на немачком Weder hier noch dort. Očuvanost 4+.

ERIH MARIJA REMARK POVRATAK Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

ERIH MARIJA REMARK LJUBI BLIŽNJEG SVOG Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

Sava Kličković: ESEJI, Gradina Niš 1977, str. 106. Književni eseji. Očuvanost 4 i ima posvetu. Navršilo se sto godina od rođenja dr Save Kličkovića. Bio je doktor prava, esejista, pesnik i basnopisac, poliglota, autor jedinstvene teorije basne kod nas. Malo o tome znaju njegovi Laćarci, pogotovo oni mlađi, a nema više ni onih koji bi se prisetili čuvenog, neponovljivog đaka Mitrovačke gimnazije, kasnije službenika MIP-a, jugoslovenskog trgovačkog predstavnika u Nemačkoj, SAD, Pakistanu i Meksiku. Bio je najbolji učenik Boška Novakovića, svog omiljenog profesora i kasnije veoma naklonjenog kritičara, koji je izuzetno cenio njegove „Pustinje“, taj čarobni poetsko-filozofski esej „s odlikama snažne osobenosti“. Sava Kličković je u tom radu zapisao: „Ko prođe kroz pustinju, obogatio je svet za jedan put.“ A retki srećnici, koji su imali prilike da budu počašćeni tekstovima Save Kličkovića, jer on je objavljivao malo i uglavnom u niskotiražnim časopisima, redom su smatrali da je svojom stvaralačkom pojavom umnogome obogatio našu vrhunsku književnost. „Možda je još i danas otkrovenje ime Save Kličkovića: ono je, međutim, izuzetno svojom dubokom i uzbudljivom misaonošću i prostranom erudicijom“, napisao je, daleke 1985. godine, dr Boško Novaković o svom nekadašnjem đaku. Doktor prava po naučnom opredeljenju, Kličković je zaista bio nesvakidašnja pojava u našoj književnosti: pored poezije i eseja, pisao je basne i drugu holističku literaturu. Šta više, kao jedan od retkih nastavljača dela Ezopa, Lafontena i Dositeja, izgradio je i jedinstvenu teoriju basne. A dobar poznavalac Kličkovićevog dela, naročito basni, dr Miodrag Maticki je primetio: Knjige Save Klickovica„Tekstovima o basnama i zbirkom svojih basni Kličković je u potpunosti otkrio prirodu ovog arhaičnog žanra, bliskog mitu, a u isti mah sa dejstvom savremene aktuelnosti. Pokazao je da će basne, nastale kao odgovor ljudi na izuzetne situacije u kojima se ljudska vrsta našla prvi put od svog postojanja, trajati dok bude bilo čoveka. Prvobitne basne, a i basne Save Kličkovića, bez naravoučenija su, jer, ako je fabula dobro sačinjena, pouka se nalazi već u slici koju basna pruža, a u vidu opšte važeće situacije…“ Rodio se 7. decembra 1916. u Laćarku; otac Slavko, trgovac, majka Jelena, rođ. Sisojević. U rodnom selu je završio osnovnu školu, a potom u Sremskoj Mitrovici stekao gimnazijsko obrazovanje (1927 – 1935). Bio je angažovan u gimnazijskoj književnoj družini „Budućnost“ (dva puta biran za predsednika), kojom je uspešno rukovodio već pominjani prof. Novaković. Upravo u to vreme objavljena je, u beogradskom „Vencu“ (1933), prva Kličkovićeva pesma „Jutarnje vizije“. Sava Kličković je studirao pravo i državne nauke u Beogradu, Beču i Berlinu, gde je 1940. odbranio doktorat pod naslovom „Pojam eksproprijacije“. Bio je student, a potom i asistent čuvenog nemačkog i evropskog filozofa Karla Šmita, koji će ga i venčati sa g-đom Milkom Kličković, rođ Petrović (1917). Za vreme Drugog svetskog rata živeo je u Beču, da bi po oslobođenju radio kao službenik MIP-a i dugogodišnji spoljnotrgovinski predstavnik u Nemačkoj, SAD, Pakistanu i Meksiku. Putovao je u više od 30 zemalja Evrope, Azije, Afrike i Amerike, govorio engleski, francuski i nemački. Poeziju u stihu i prozi, eseje, putopise, basne, intervjue, stručne oglede iz prava i spoljne trgovine, Kličković je objavljivao u mnogim listovima, časopisima i drugim publikacijama u zemlji i inostranstvu. Poput istočnjačkih mudraca, najradije se izražavao kratkim stihom, jezikom basne i zen-priče. Na izuzetan odjek u književnoj kritici naišle su njegove „Pustinje“, svojevrsna filozofsko-poetska vizija života i sveta oko nas. Dobitnik je prve nagrade časopisa „Gradina“ za esej „Benito Sereno“, a kao vrstan poznavalac pisca Hermana Melvila, posle održanog predavanja u Vašingtonu, 1956, proglašen je počasnim članom Melvilovog društva u SAD. Pored niza književnih i stručnih radova razasutih po periodičnim publikacijama (pomenimo raspravu „Basna kao hologram“, 1988), ovaj veliki humanista, mislilac i pisac je objavio samo dve knjige: Eseji (1977) i Basne (1989). Iza njega su ostali stihovi rasuti po novinama, časopisima i zbornicima, brojni neobjavljeni rukopisi, poneka kritika o njegovom nedovoljno istraženom i izučenom spisateljskom opusu. Kličkovićevo delo, bez sumnje, zaslužuje da se u celini sakupi i kritički obradi, a potom udobno smesti među korice i stavi na uvid široj kulturnoj javnosti. Dr Sava Kličković je preminuo 1. februara 1990. godine u Beogradu

DOSITEJ OBRADOVIĆ IZABRANA DELA Tvrdi povez Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3] Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4] Биографија Доситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије. Калуђер Доситеј Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве. Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код Книна Од 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11] Пут по Европи Доситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе. Први српски устанак Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16] Књижевни рад и критички осврт Живот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783. Совети здраваго разума, 1806. `Мезимац` (1818), други део Собранија Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783. Доситејево просветитељство Прво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера. Доситејев национални програм Први Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20] Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Верска трпељивост Доситејева улица у Београду Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21] Рад на популаризацији науке Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже. Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа Валдеца Педагогија и васпитање Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку. Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српског Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22] Народни језик у Доситејевим делима Графит — мисао Доситеја Обрадовића У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца. Рационалиста и реформатор европски Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура. Наслеђе Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор). Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. године Спомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гроба Награде имена Доситеја „Доситејева награда“ „Доситејево перо` „Доситејев штап` „Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1 Награда Доситеј Обрадовић за животно дело Награда Доситеј Обрадовић страном издавачу У популарној култури Јастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30] Списак културних установа које носе Доситејево име ОШ „Доситеј Обрадовић” у Београду ОШ „Доситеј Обрадовић” Чукарица ОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врању ОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39] ОШ „Доситеј Обрадовић” Волујац ОШ `Доситеј Обрадовић` у Зрењанину ОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Путинцима ОШ „Доситеј Обрадовић” у Смедереву ОШ „Доситеј Обрадовић” у Добоју ОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој Луци ОШ „Доситеј Обрадовић” у Приједору ОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница) ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој Цркви ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бочару ОШ „Доситеј Обрадовић” Враново ОШ „Доситеј Обрадовић” Ердеч Школски центар „Доситеј Обрадовић” Суботица Економско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у Алибунару Средња школа „Доситеј Обрадовић” у Крагујевцу Дом културе „Доситеј Обрадовић” у Станишићу Библиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41] Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у Бeограду Дела Слово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр. Писмо Харалампију, 1783. Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783. Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр. Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр. Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр. Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр. Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр. Востани Сербије, 1804. Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр. Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42] Ижица, 1830 Писма, Будим, 1829, 126 стр. Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр. Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813. Преводи Слово поучително, 1784. Истина и прелест, (кратка прича), 1788. Пут у један дан, (кратка прича), 1788. Езопове басне Христоитија Буквица Етика Венац Дамон Инглеска изреченија

Jovan Popović: FATAMORGANA NAD RAVNICOM - Odabrane pesme, Književna opština Vršac 1977, str. 66. Izbor i pogovor Milan Pražić. Očuvanost 4-. ПОПОВИЋ Јован – песник и позоришни критичар (Велика Кикинда, 18. XI 1905 – Београд 13. II 1952). Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији (селу које је после Првог светског рата припало Румунији), где му је отац био апотекар, а његова породица – једина српска породица. Матурирао је у гимназији у Кикинди (1923) и исте г. се уписао на Филозофски факултет у Бгду (Педагогија, чиста филозофија и упоредна књижевност). У Бгду је 1925. у сопственом издању објавио прву збирку песама – Хаџија вечности, а 1926. у Великој Кикинди другу – Плес над празнином. Сарађивао је у угледним југословенским часописима („Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“, „Преглед“). Заједно са Новаком Симићем уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије Књига другова (Велика Кикинда 1929), али је књига, после изласка из штампе, заплењена. У Великој Кикинди је 1930. одржано јавно суђење њему и још петорици сарадника Књиге другова. Књижевници су, после вишемесечног затвора, ослобођени. Крајем 1930. настанио се у Бгду, где је између 1931. и 1940. живео од коректура и превода. Преводио је са енглеског, француског, немачког и мађарског језика – дела Е. Глезера, В. Г. Калдерона, Б. Травена, В. Бернтна, К. Керстена, Џ. Лондона, К. Барца, А. Еренштајна, Д. Дидроа, Х. фон Клајста, Х. Мала, Џ. Стајнбека, Л. Бромфилда, Ш. Петефија, К. Маркса, Ф. Енгелса и других. Уз то, био је уредник, сарадник или члан редакције књижевних часописа „Стожер“, „Нин“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Уметност и критика“, у којима је расуто мноштво његових радова: есеја, књижевних и позоришних критика. Г. 1932. „Нолит“ је штампао прву књигу његових приповедака Реда мора да буде, а у марту 1941, у Просветно-издавачкој задрузи „Змај“ у НСаду, штампана му је збирка приповедака Лица у пролазу, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. У августу 1941. одлази у Посавски партизански одред. У време рата прошао је кроз разне војне јединице, био на многим дужностима (од борца до политичког руководиоца), радио у партизанској штампи и писао, поред књижевних, и многе пригодне текстове. У Санџаку – Босанској крајини, 1942, објављено је шапирографисано издање ратних песама Ласта у митраљеском гнезду. У издању „Слободне Војводине“ појавила се, у Срему 1944, још док је трајао рат, збирка П. ратних приповедака Истините легенде. После ослобођења земље био је на разним дужностима (директор Драме НП у Бгду, уредник рубрике за културу „Борбе“, уредник „Књижевних новина“) и развио веома интензивну књижевну, културну и јавну делатност. Г. 1949. разболео се од тешке болести срца. Издавачко предузеће „Култура“ у Бгду објавило је 1951. Песме, избор из целокупног П. опуса. Многе П. песме казиване су безброј пута са сцене СНП. У историји српске литературе данас је већ јасно утврђено П. место – његово песничко, приповедачко и критичарско-публицистичко дело је значајан део делатности генерације стваралаца који су, и у периоду између два рата и у првим г. после ослобођења, без резерве и компромиса ставили све своје духовне снаге у службу пролетаријата и револуције.

Hedwig Courths Mahler Valovi sudbineTvrdi povezХедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима.БиографијаХедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти.Књижевни радСвој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2]По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања.Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5]БиблиографијаРодна кућа Хедвиг Курц-Махлер у НебриУлаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-МахлерМеморијална табла на згради у БерлинуКућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе.На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а]Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922)Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944)Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944)Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971)Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977)Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006)Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006)Прогнаници (Београд, Политика, 2006)Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)4/23

Hedwig Courths MahlerTvrdi povezХедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима.БиографијаХедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти.Књижевни радСвој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2]По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања.Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5]БиблиографијаРодна кућа Хедвиг Курц-Махлер у НебриУлаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-МахлерМеморијална табла на згради у БерлинуКућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе.На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а]Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922)Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944)Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944)Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971)Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977)Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006)Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006)Прогнаници (Београд, Политика, 2006)Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)4/23

Hedwig Courths Mahler Ljubavni čarTvrdi povez sa zaštitnim omotomХедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима.БиографијаХедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти.Књижевни радСвој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2]По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања.Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5]БиблиографијаРодна кућа Хедвиг Курц-Махлер у НебриУлаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-МахлерМеморијална табла на згради у БерлинуКућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе.На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а]Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922)Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944)Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944)Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971)Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977)Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006)Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006)Прогнаници (Београд, Политика, 2006)Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)4/23

Hedwig Courths Mahler Ukradeni posošTvrdi povezХедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима.БиографијаХедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти.Књижевни радСвој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2]По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања.Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5]БиблиографијаРодна кућа Хедвиг Курц-Махлер у НебриУлаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-МахлерМеморијална табла на згради у БерлинуКућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе.На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а]Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922)Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944)Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944)Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971)Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975)Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977)Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979)Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980)Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981)Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984)Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986)Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987)Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988)И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990)Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006)Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006)Прогнаници (Београд, Политика, 2006)Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)4/23

lepo izdanje ilustracije sa Brankovim siluetama, zapravo neka vrsta reprinta izdanja iz 19. veka Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije.[3] Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intenzivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Nasleđe Uredi Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma Knjige Uredi Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno) Srpski romantizam srpska romantizarska poezija romantizma

Đurđina Radenković : SEĆANJA JEDNE POPADIJE , Privatno izdanje Beograd 2008, str. 83 + fotografije. Retko privatno izdanje bez katalogizacije. Život prote Ace i Đurđine Radenković. Očuvanost 4. Protinica Gina Radenković, usnula je u Gospodu u petak, 1. marta 2019. godine na Floridi, samo 18 dana pre svog 98. rođendana. Bila je voljena žena (o. Hadži Aleksandar Radenković), blaženopočivša, majka pokojnog Đorđa Radenkovića. Iza nje su ostali unuci: Aleks Radenkovič, Ksenija Radenković i Đina (Vejn) Gant i četvoro praunučadi: Talon Gant, Natalija Gant, Nemanja Radenković i Anastasija Radenković; i bivša snaja Nadežda Radenković. Protinica Gina rođena je 19. marta 1921. godine u Šapcu, Srbija. Gina je pohađala Zemunsku gimnaziju u Srbiji i diplomirala na Trgovačkoj akademiji u Beogradu, Srbija. Udala se 1940. godine u Sabornom hramu Svetog Arhangela Mihaila u Beogradu za Aleksandra Radenkovića. Pre nego što su se preselili u SAD, živeli su u Srbiji, Mađarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Opsluživali su srpsku pravoslavnu crkvu Svetog Dimitrija u Akronu, Ohajo, i parohiju Svetog Đorđa u Napulju, Florida. Ona i o. Aleksandar je tokom svog života bio ktitor mnogih crkava, uprkos mnogim izazovima tokom Drugog svetskog rata i komunističkih progona. Oni su ostali ujedinjeni i verne sluge Gospoda Isusa Hrista uključujući i članove osnivače Grčke pravoslavne crkve Svete Katarine u Nejplesu na Floridi. Izuzetno ponosna na svoje srpsko poreklo, Gina je svoj život posvetila tome da bude Protinica puna ljubavi, prijatelj od poverenja i savetnik mnogih ljudi tokom svog života. Tečno je govorila šest jezika i mogla je da se poveže sa toliko ljudi koji su uvek uživali u njenom elegantnom društvu. Nakon preseljenja u Sjedinjene Države, Presvitera Gina je otvorila butik za neveste u Ohaju pošto je imala dar za modu i elegantnu odeću. Kao nadarena umetnica, ponudila je mnoge od svojih uljanih slika kao jedinstvene poklone svojim prijateljima i porodici. Napisala je i objavila knjigu koja opisuje svoju neverovatnu životnu priču – punu izazova u ratnoj Evropi – ali je sa svojom snažnom verom u Isusa Hrista uspela da prevaziđe sve teške prepreke i bila je poznata kao stub vere koji je inspirisao mnoge. Protinica je sahranjena u Grčkoj pravoslavnoj crkvi Svete Katarine u Nejplesu, gde je negovana kao draga Previtera. Njeno opelo služio je Preosvećeni o.Filimon Paticas, rektor hrama Svete Katarine, koji joj je hvalospev uputio u ime Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Grčke Pravoslavne Eparhije Atlantske Aleksija, kojem su se pridružila još dva sveštenstva Grčke Pravoslavne Crkve. U ime Njegovog Preosveštenstva Episkopa Srpske pravoslavne Eparhije istočnoameričke Irineja, besedio je Preosvećeni Milan Krstić, dekan Sanktpeterburškog dekanata. Sasluživali su i visokočasni Uroš Ocokoljić, upravnik parohije u Nejplesu, i prota Aleksandar Đurđević iz Severne Luke.

MILKA ŽICINA DRUGO IMANJE Tvrdi povez Милка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2] Биографија Милка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3] Живот и рад између два рата Године 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика. У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године. Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка. Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3] Послератни период и сукоб са КПЈ После ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере. Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3] По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4] Књижевни рад Милка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3] Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”. Објављена дела Кајин пут (роман; Београд, 1934) Девојка за све (роман; Београд, 1940) Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950) Друго имање (роман; Београд, 1961) Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986) Село моје (роман; Београд, 1983) Све, све, све (роман; Загреб, 2002) Сама (роман; Београд, 2009) Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014) Романи Милке Жицине Први роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950). Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота. Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8] Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све. Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске (1998).[10]

Spolja kao na slikama, dakle malo tekst na rubu izbledeo, malo korica prašnjava. Iznutra je odlična, nema nikavih tragova pisanja, sve strane i predstrane na broju. Kompletno delo. Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. Biografija D. H. Lorens 1906. godine. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece[1] Artura Lorensa i Lidije Birdsol.[2] Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata[4] i dugo nije mogao da dobije pasoš.[5] Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu.[4] Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa.[6] Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama,[7] koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima.[8] Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta.[7] Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su `Snake` i `How Beastly the Bourgeoisie is`[5] a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923.[8] Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom[1] te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu.[8] 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka.[5] Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu.[7] Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji,[5] a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama - jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci - da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?`[10] Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka.[11] Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi.[12] Bibliografija Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922)

HEDWIG COURTHS MAHLER UKRADENI PONOS Tvrdi povez Хедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима. Биографија Хедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти. Књижевни рад Свој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2] По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања. Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5] Библиографија Родна кућа Хедвиг Курц-Махлер у Небри Улаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-Махлер Меморијална табла на згради у Берлину Кућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе. На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а] Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922) Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944) Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944) Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971) Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977) Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006) Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006) Прогнаници (Београд, Политика, 2006) Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)

HEDWIG COURTHS MAHLER MLADENAČKI SNOVI Tvrdi povez Хедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима. Биографија Хедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти. Књижевни рад Свој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2] По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања. Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5] Библиографија Родна кућа Хедвиг Курц-Махлер у Небри Улаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-Махлер Меморијална табла на згради у Берлину Кућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе. На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а] Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922) Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944) Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944) Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971) Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977) Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006) Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006) Прогнаници (Београд, Политика, 2006) Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)

HEDWIG COURTHS MAHLER VALOVI SUDBINE Tvrdi povez Хедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима. Биографија Хедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти. Књижевни рад Свој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2] По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања. Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5] Библиографија Родна кућа Хедвиг Курц-Махлер у Небри Улаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-Махлер Меморијална табла на згради у Берлину Кућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе. На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а] Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922) Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944) Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944) Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971) Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977) Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006) Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006) Прогнаници (Београд, Политика, 2006) Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)

HEDWIG COURTHS MAHLER LJUBAVNI ČAR Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Хедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима. Биографија Хедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти. Књижевни рад Свој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2] По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања. Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5] Библиографија Родна кућа Хедвиг Курц-Махлер у Небри Улаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-Махлер Меморијална табла на згради у Берлину Кућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе. На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а] Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922) Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944) Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944) Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971) Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977) Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006) Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006) Прогнаници (Београд, Политика, 2006) Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006)

LIZIN PUT U SREĆU - H.K.Maler ****Par listova se odvojilo od knjižnog bloka**** Hoće li se otkriri kradljivac dragulja zbog kojih je otac Rudolfa Sehringa osuđen na smrt u izgnanstvu? Mogu li se izbeći priče sa tragičnim ishodom i protiv čovekove volje? Da li će neko osujetiti planove dva zaljubljena para da do kraja ostvare želje svog srca, ili će im pak jezero Starnberg potopiti sve snove? Izdavač: Narodna knjiga Pismo: Latinica Povez: Mek Broj strana: 205 Хедвиг Курц-Малер (Небра, 18. фебруар 1867 − Тегернзе, 26. новембар 1950)[1] била је немачка књижевница. Читалачкој публици на просторима бивше СФРЈ била је позната по популарним љубавним романима. Биографија Хедвиг Курц-Малер, рођена је као Ернестина Малер у немачком граду Небра, 1867. године. Била је ванбрачно дете. Отац јој је умро 1866. године, пре њеног рођења. Њен очух није је желео, па ју је мајка дала на усвојење. Одрасла је у породици брачног пара Биркнер у Вајсенфелсу.[2] Прву при­по­ве­тку­ напи­сала је­ у­ ше­снае­сто­ј го­ди­ни­ жи­во­та.[3] Била је удата за Фрица Курца (1888 — 1936), са којим има двоје деце.[1] До 1932. године живела је у Берлину, а затим се преселила у своју кућу у граду Тегернзе, у Баварској, где је живела до смрти. Књижевни рад Свој де­би­тантски­ ро­ман Све­тло­ и­ се­нка о­бјавила је­ 1904. го­ди­не­. Од тада, па све­ до­ смрти­, Хе­дви­г Ку­рц-Мале­р је, то­ко­м богате­ књи­же­вне­ кари­је­ре,­ напи­сала 208 ро­мана и­ но­ве­ла. Сво­јо­м про­з­о­м по­каз­ала је­ способност кре­и­рања атмо­сфе­ре­ и­ сми­сао з­а лако­, не­у­си­ље­но­ приповедање.[3] Ко­мпактну­ и­ хо­мо­ге­ну­ про­з­у­ њених романа каракте­ри­шу­ готово и­де­нти­чни­ мо­ти­ви­ — љу­бав у не­по­во­љни­м животним о­ко­лно­стима­. Процењује се да је до њене смрти 1950. године продато око 80 милиона примерака њених дела.[2] По­сматрано­ и­з­ данашње­ пе­рспе­кти­ве­, ставо­ви о­ му­шко­-же­нски­м о­дно­си­ма које износи у својим романима изузетно су конзервативни­. Ме­ђу­ти­м, и­ по­сле­ више од пола века о­д њене смрти­, про­з­а о­ве­ не­мачке­ књижевницејо­ш у­ве­к при­влачи­ чи­талачку­ пу­бли­ку,[3] пре свега у кругу женских читалаца.[4] Њене књиге преведене су на више језика и доживеле су неколико издања. Према њеним романима и новелама снимљено је неколико филмова, од којих први, Дивља Урсула још давне 1917. године.[5] Библиографија Родна кућа Хедвиг Курц-Махлер у Небри Улаз у зграду у Берлину, у којој је од 1905. до 1914. године живела Хедвиг Курц-Махлер Меморијална табла на згради у Берлину Кућа Хедвиге Цоурс-Малера у Баварсој. Изграђена је 1900. године, а Курц-Малерова ју је купила 1933. и у њој живела до своје смрти 1950. године. Проглашена је за споменик културе. На српском, односно хрватском језику објављено је више њених романа:[а] Закупникова ћерка (Загреб: Типографија, 1922) Посвојче (Загреб, Хрватска тискара, 1944) Сунце Лахорија (Загреб, Народна књижара, 1944) Насљедница (Загреб, Матица хрватска, 1971) Лиана Рејнолд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Лијепа Лилиан (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1973) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Просјачка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Сироче (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Стаза среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Заблуда (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1975) Нељубљена жена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1977) Болна љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Црвене руже (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Далек је пут до среће (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Огрлица (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Сви смо грешници (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Тајна Доре Линд (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979) Дорит у опасности (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Моћ љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Одбачена кћерка (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1980) Гриселдис (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Младеначки снови (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Нахоче из Парадиза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Њезина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Украдени пасош (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Валови судбине (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Дуго ишчекивање (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1981) Љубав плавокосе (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Љубавни чар (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Маријина тајна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Нандин бијег (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Скривено благо љубави (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Жути невени (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1984) Драма у Глазгову (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Изгубљена опорука (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Оточка принцеза (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Прешућена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Уцијена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1986) Дјевојка из Калифорније (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Кобно писмо (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Лена (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Насљедство роденбергових (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Очев гријех (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Притајена љубав (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Продане дјевојке (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1987) Бритин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Чаробни прстен (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Кћерка из првог брака (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) Не напуштај ме никад (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1988) И нама ће сванути срећа (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Лисин пут у срећу (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Мала краљица крзна (Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1990) Ћерка из другог брака (Београд, Политика, 2006) Љубавне заблуде (Београд, Политика, 2006) Прогнаници (Београд, Политика, 2006) Тајна безимене жене (Београд, Политика, 2006) 12/2

Ivo Andrić Sveske / Znakovi pored putaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija Reč i misaoOštećenja na rikniИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица12/8

IVO ANDRIĆ PRIPOVETKE Meki povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет