Sava Kličković: ESEJI, Gradina Niš 1977, str. 106. Književni eseji. Očuvanost 4 i ima posvetu. Navršilo se sto godina od rođenja dr Save Kličkovića. Bio je doktor prava, esejista, pesnik i basnopisac, poliglota, autor jedinstvene teorije basne kod nas. Malo o tome znaju njegovi Laćarci, pogotovo oni mlađi, a nema više ni onih koji bi se prisetili čuvenog, neponovljivog đaka Mitrovačke gimnazije, kasnije službenika MIP-a, jugoslovenskog trgovačkog predstavnika u Nemačkoj, SAD, Pakistanu i Meksiku. Bio je najbolji učenik Boška Novakovića, svog omiljenog profesora i kasnije veoma naklonjenog kritičara, koji je izuzetno cenio njegove „Pustinje“, taj čarobni poetsko-filozofski esej „s odlikama snažne osobenosti“. Sava Kličković je u tom radu zapisao: „Ko prođe kroz pustinju, obogatio je svet za jedan put.“ A retki srećnici, koji su imali prilike da budu počašćeni tekstovima Save Kličkovića, jer on je objavljivao malo i uglavnom u niskotiražnim časopisima, redom su smatrali da je svojom stvaralačkom pojavom umnogome obogatio našu vrhunsku književnost. „Možda je još i danas otkrovenje ime Save Kličkovića: ono je, međutim, izuzetno svojom dubokom i uzbudljivom misaonošću i prostranom erudicijom“, napisao je, daleke 1985. godine, dr Boško Novaković o svom nekadašnjem đaku. Doktor prava po naučnom opredeljenju, Kličković je zaista bio nesvakidašnja pojava u našoj književnosti: pored poezije i eseja, pisao je basne i drugu holističku literaturu. Šta više, kao jedan od retkih nastavljača dela Ezopa, Lafontena i Dositeja, izgradio je i jedinstvenu teoriju basne. A dobar poznavalac Kličkovićevog dela, naročito basni, dr Miodrag Maticki je primetio: Knjige Save Klickovica„Tekstovima o basnama i zbirkom svojih basni Kličković je u potpunosti otkrio prirodu ovog arhaičnog žanra, bliskog mitu, a u isti mah sa dejstvom savremene aktuelnosti. Pokazao je da će basne, nastale kao odgovor ljudi na izuzetne situacije u kojima se ljudska vrsta našla prvi put od svog postojanja, trajati dok bude bilo čoveka. Prvobitne basne, a i basne Save Kličkovića, bez naravoučenija su, jer, ako je fabula dobro sačinjena, pouka se nalazi već u slici koju basna pruža, a u vidu opšte važeće situacije…“ Rodio se 7. decembra 1916. u Laćarku; otac Slavko, trgovac, majka Jelena, rođ. Sisojević. U rodnom selu je završio osnovnu školu, a potom u Sremskoj Mitrovici stekao gimnazijsko obrazovanje (1927 – 1935). Bio je angažovan u gimnazijskoj književnoj družini „Budućnost“ (dva puta biran za predsednika), kojom je uspešno rukovodio već pominjani prof. Novaković. Upravo u to vreme objavljena je, u beogradskom „Vencu“ (1933), prva Kličkovićeva pesma „Jutarnje vizije“. Sava Kličković je studirao pravo i državne nauke u Beogradu, Beču i Berlinu, gde je 1940. odbranio doktorat pod naslovom „Pojam eksproprijacije“. Bio je student, a potom i asistent čuvenog nemačkog i evropskog filozofa Karla Šmita, koji će ga i venčati sa g-đom Milkom Kličković, rođ Petrović (1917). Za vreme Drugog svetskog rata živeo je u Beču, da bi po oslobođenju radio kao službenik MIP-a i dugogodišnji spoljnotrgovinski predstavnik u Nemačkoj, SAD, Pakistanu i Meksiku. Putovao je u više od 30 zemalja Evrope, Azije, Afrike i Amerike, govorio engleski, francuski i nemački. Poeziju u stihu i prozi, eseje, putopise, basne, intervjue, stručne oglede iz prava i spoljne trgovine, Kličković je objavljivao u mnogim listovima, časopisima i drugim publikacijama u zemlji i inostranstvu. Poput istočnjačkih mudraca, najradije se izražavao kratkim stihom, jezikom basne i zen-priče. Na izuzetan odjek u književnoj kritici naišle su njegove „Pustinje“, svojevrsna filozofsko-poetska vizija života i sveta oko nas. Dobitnik je prve nagrade časopisa „Gradina“ za esej „Benito Sereno“, a kao vrstan poznavalac pisca Hermana Melvila, posle održanog predavanja u Vašingtonu, 1956, proglašen je počasnim članom Melvilovog društva u SAD. Pored niza književnih i stručnih radova razasutih po periodičnim publikacijama (pomenimo raspravu „Basna kao hologram“, 1988), ovaj veliki humanista, mislilac i pisac je objavio samo dve knjige: Eseji (1977) i Basne (1989). Iza njega su ostali stihovi rasuti po novinama, časopisima i zbornicima, brojni neobjavljeni rukopisi, poneka kritika o njegovom nedovoljno istraženom i izučenom spisateljskom opusu. Kličkovićevo delo, bez sumnje, zaslužuje da se u celini sakupi i kritički obradi, a potom udobno smesti među korice i stavi na uvid široj kulturnoj javnosti. Dr Sava Kličković je preminuo 1. februara 1990. godine u Beogradu