Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ VOJEVANJE NA DAHIJE Prvi Srpski ustanak Tvrdi povez Izdavač Bookland Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Radomir Konstantinović Daj nam danasTvrdi povezIzdavač NolitO autoruРадомир Константиновић (27. март 1928 — 27. октобар 2011) био је српски и југословенски књижевник, филозоф, публициста и члан АНУБиХ.[1][2]БиографијаРођен је 27. марта 1928. године у Суботици.[3] Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од 1949. до 1951. године. Уређивао је часопис „Младост“, „Књижевне новине“ и двонедељник „Данас“. Више година био је хонорарни сарадник Трећег програма Радио Београда.Константиновић је почео као песник, са збирком стихова „Кућа без крова“, да би се посветио роману и објавио читав низ експерименталних пројеката и модерних дела: „Дај нам данас“, „Мишоловка“, „Чисти и прљави“, „Излазак“ (НИН-ова награда 1960. године) и „Ахасвер или трактат о пивској флаши“.Примљен је у Савез књижевника Југославије 3.1.1949.године. Чланска карта носи број 47.У периоду 1956-1964 Радио Београд извео је шест Константиновићевих радио-драма које је режирао Василије Поповић (Павле Угринов). Камерна сцена „Круг 101" Народног позоришта у Београду отворена је 1962. године драмом „Саобраћајна несрећа“ у режији Арсе Јовановића. Све радио-драме превођене су и извођене на више језика. Драма „Велики Емануел“ увршћена је 1963. године у антологију светске радио-драме на немачком. По драми „Икаров лет“ 1964. године названа је антологија југословенске радио-драме такође на немачком.Осим више десетина есеја и расправа емитованих преко радија и телевизије и штампаних у листовима и часописима, објавио је збирку естетичко-филозофских расправа „Пентаграм“.Од „Пентаграма“, окренуо се есеју и тада су почеле да се назиру кључне деонице култне „Философије паланке“ коју је Константиновић у целости прочитао у емисијама Трећег програма Радио Београда пре него што је први пут штампана.Од 1966. године емитују се преко Трећег програма Радио Београда, а од 1969. штампају у часопису "Трећи програм" огледи о песницима Српске културе 20. века „Биће и језик“. За 12 година (1969—1981) Константиновић је објавио 113 есеја на више од 4000 страница.Постмодернистичко штиво „Декартова смрт“ објављено је 1998. године. У дијалогу између Декарта, Паскала и Монтења осећа се напетост између литературе и филозофије и то је основно обележје овог текста.Четири године након „Декартове смрти“, објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ“. Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена. Та писма су део преписке, чији је већи део уништен у току рата, када је ровињска кућа Константиновићевих обијена и опљачкана.[4]О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као "Философија паланке" и „Биће и језик“ Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра."Преминуо је у Београду 27. октобра 2011. године.[5]Био је син проф. др Михаила Константиновића.Најзначајнија дела"Биће и језик“Збирке песамаКућа без крова (Ново покољење, Београд, 1951)РоманиДај нам данас (Ново покољење, Београд, 1954)Чисти и прљави (Свјетлост, Сарајево, 1958)Излазак (Српска књижевна задруга, Београд, 1960)Мишоловка (Космос, Београд, 1956)Есејистички и теоријски радовиАхасвер или трактат о пивској флаши (Просвета, Београд, 1964)Пентаграм, белешке из хотелске собе (Форум, Нови Сад, 1966)Философија паланке (Трећи програм, бр. 2, Београд, 1969)Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, осам књига (Просвета, Београд, 1983)Декартова смрт (Агенција Мир, Нови Сад, 1998)Бекет пријатељ (Откровење, Београд, 2000)Милош Црњански (Откровење, Београд, 2013) - постхумноНа маргини (University Press, Сарајево 2013) - постхумно[6]Дух уметности (University Press, Сарајево 2016) - постхумно9/6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radomir Konstantinović (27. mart 1928 — 27. oktobar 2011) bio je srpski i jugoslovenski književnik, filozof, publicista i član ANUBiH.[1][2] Biografija Rođen je 27. marta 1928. godine u Subotici.[3] Bio je član Literarne redakcije Radio Beograda od 1949. do 1951. godine. Uređivao je časopis „Mladost“, „Književne novine“ i dvonedeljnik „Danas“. Više godina bio je honorarni saradnik Trećeg programa Radio Beograda. Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova „Kuća bez krova“, da bi se posvetio romanu i objavio čitav niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: „Daj nam danas“, „Mišolovka“, „Čisti i prljavi“, „Izlazak“ (NIN-ova nagrada 1960. godine) i „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 3.1.1949.godine. Članska karta nosi broj 47. U periodu 1956-1964 Radio Beograd izveo je šest Konstantinovićevih radio-drama koje je režirao Vasilije Popović (Pavle Ugrinov). Kamerna scena „Krug 101` Narodnog pozorišta u Beogradu otvorena je 1962. godine dramom „Saobraćajna nesreća“ u režiji Arse Jovanovića. Sve radio-drame prevođene su i izvođene na više jezika. Drama „Veliki Emanuel“ uvršćena je 1963. godine u antologiju svetske radio-drame na nemačkom. Po drami „Ikarov let“ 1964. godine nazvana je antologija jugoslovenske radio-drame takođe na nemačkom. Osim više desetina eseja i rasprava emitovanih preko radija i televizije i štampanih u listovima i časopisima, objavio je zbirku estetičko-filozofskih rasprava „Pentagram“. Od „Pentagrama“, okrenuo se eseju i tada su počele da se naziru ključne deonice kultne „Filosofije palanke“ koju je Konstantinović u celosti pročitao u emisijama Trećeg programa Radio Beograda pre nego što je prvi put štampana. Od 1966. godine emituju se preko Trećeg programa Radio Beograda, a od 1969. štampaju u časopisu `Treći program` ogledi o pesnicima Srpske kulture 20. veka „Biće i jezik“. Za 12 godina (1969—1981) Konstantinović je objavio 113 eseja na više od 4000 stranica. Postmodernističko štivo „Dekartova smrt“ objavljeno je 1998. godine. U dijalogu između Dekarta, Paskala i Montenja oseća se napetost između literature i filozofije i to je osnovno obeležje ovog teksta. Četiri godine nakon „Dekartove smrti“, objavio je knjigu pod naslovom „Beket prijatelj“. Ovo delo u krajnje svedenoj formi sačinjeno je od tridesetak pisama koje je Semjuel Beket slao Konstantinoviću i Kaći Samardžić propraćeno sa isto toliko esejističkih napomena. Ta pisma su deo prepiske, čiji je veći deo uništen u toku rata, kada je rovinjska kuća Konstantinovićevih obijena i opljačkana.[4] O Konstantinoviću Oto Bihalji Merin je pisao: „Pisci koji imaju svoj semantičko-filosofski koren u grudvi svog malo poznatog jezika ili sredine, teže prodiru u svet; da su se knjige kao `Filosofija palanke` i „Biće i jezik“ Radeta Konstantinovića rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra.` Preminuo je u Beogradu 27. oktobra 2011. godine.[5] Bio je sin prof. dr Mihaila Konstantinovića.

Antologija srpskog pesništva od XI veka do danas - Miodrag Pavlović Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[1] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. [2] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Nagrade Deo nagrada Miodraga Pavlovića, zbirka Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Dobio je Evropsku nagradu za poeziju[3] nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu” (na nemački je preveo Peter Urban). Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića” dobio je 2001., a nagradu ”Ramonda Serbica” 1995. godine.. 1992. godine mu je uručena Nagrada Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović”. Nagrada „Desanka Maksimović” za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće”). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani” koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja” 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica”. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija” I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. godine dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo. 2008 dobija Orden Svetog Save od Mitropolita crnogorsko-primorski G. Amfilohija, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla.[1] Miodrag Pavlović je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Povremeno boravi u Nemačkoj, gde je 2012. godine dobio međunarodnu „Petrarkinu nagradu”.[4] Legat Miodraga Pavlovića Glavni članak: Legat Miodraga Pavlovića Deo spomen sobe i biblioteka Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti na Banjici Miodrag Pavlović je još za života počeo da formira svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome je bio i član osnivač. Nakon njegove smrti, zvanično su ga formirale supruga Marlena i ćerka Kristina Pavlović, te Udruženju poklonile njegovu celokupnu biblioteku, kao i značajan deo nameštaja i predmeta iz Pavlovićevog stana, brojne lične predmete i drugo.... IMA POSVETU ŠKOLE DOBROM ĐAKU

Данијела Стил (енгл. Danielle Steel, Њујорк, 14. август 1947) је америчка књижевница, најпознатија по својим љубавним романима. Направљено је око 800 милиона копија њених књига широм света. Објављене су у 69 држава и на 43 језика. Написала је око 165 књига од којих су 141 романи.[1] Написала је четири дела која нису фикција, те књигу поезије и текстове за један музички албум. На основу 22 њена романа урађена су и филмска остварења, од којих су два номинована за награду Златни глобус. Данијела Стил пише неколико књига годишње, а бави се најчешће љубавним и породичним темама. Није редак случај да у једном тренутку ради на чак пет пројеката истовремено. Основала је и води две фондације од којих једна носи име по њеном покојном сину Ник Трејна фондација која финансира организације које се баве душевним болестима, злостављањем деце и превенцијом самоубиства. Друга фондација помаже бескућницима. Данијела Стил је 2002. године добила орден Владе Француске као официр реда уметности и слова, а 2014. године је добила орден као витез реда Легије части. Тренутно живи на релацији Париз—Сан Франциско. Биографија Детињство Данијела Стил рођена је 14. августа 1947. године у Њујорку, САД. Данијела је била једино дете Норме да Камара Стон дос Реис и Џона Шалин Стила. Њен отац Џон је био јеврејско-немачки имигрант, потомак власника пива Ловенбрау. Њен мајка Норма, била је кћерка дипломата, а рођена је у Португалу.[2][3][4][5][6] Стил је одгајана као католикиња, а у детињству је имала жељу да бу

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata, nemačka udovica, Helga, sa svoja dva sina, Erihom i Cepijem, dolazi u Venecuelu gde će se udati za svog zeta Klausa, lekara po struci, koji je dobio posao na nalazištima nafte duboko u džungli. Avion, kojim će svi zajedno poleteti u susret novom životu uleće u strašnu tropsku oluju i pada u reku u zabačenom području Amazonije. Spasavaju ih Jajomiji, izolovano indijansko pleme, koje u njima vidi zemaljsku inkarnaciju čarobnih delfina... Govoreći kroz jednog od dečaka, Eriha, pisac nas izuzetno pitkim stilom vodi kroz ovaj vanserijski, egzotičan roman, držeći pažnju čitaoca od prve do poslednje rečenice. U početku sve teče glatko. Među indijancima je i antropolog Gerhard Vencler, koji je most između plemena i porodice. Ali u sudaru dve kulture, gde se opravdano postavlja pitanje koja je ona `primitivna`, na površinu izbijaju sve skrivene strasti, vrline i mane aktera ove večite ljudske drame koja se zove život. Torsten Krol je australski pisac koji živi u Queenslandu. Autor je serije romana FOREVERMAN (2018.-2021.). Najpoznatiji je po svojim romanima The Dolphin People (2006), postmodernoj `paraboli` o njemačkoj obitelji iz doba Drugog svjetskog rata izgubljenoj u južnoameričkoj džungli,[4] i Callisto (2007), `košmarnom romanu zabavna` satira o modernim američkim stavovima prema terorizmu, nakon 11. rujna, koja je prevedena na 22 jezika.

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler: PROGNANICI , Nakladni zavod Matice hrvatske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 188. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler : KĆERKA IZ DRUGOG BRAKA , Nakladni zavod Matice Hrvaske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 248. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

Novo, nečitano, nema posvete. Istorija filozofije : od antičke Grčke do savremenog doba - Gunar Širbek Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2017 Broj strana: 657 Format: 21 cm Povez: Broširani „Pročitao sam Istoriju filozofije Širbeka i Giljea u prvom prevodu na nemački iz 1993. To je prevod 4. norveškog izdanja iz 1987. I samo te godine govore mnogo toga. Za dugotrajni uspeh ovog dela postoje dobri razlozi: ne znam za zanimljiviju i inovativniju istoriju zapadne filozofije. Sastavio ju je originalan um koji nikad ne piše u stilu pukog pregleda istorije ideja, već svaku od njih predstavlja kao proizvod međusobno povezanih procesa rešavanja problema.“ Jirgen Habermas Istorija filozofije Gunara Širbeka i Nilsa Giljea je obuhvatan pregled istorije filozofskih ideja i pravaca, od vremena presokratovaca do pred kraj XX veka. Pored temeljnog opisa svih najvažnijih filozofskih pokreta i učenja, autori rasvetljavaju i mnoge činioce koji su uticali na razvoj zapadne misli, poput prirodnih nauka ili političkih ideologija kao što su liberalizam, socijalizam i fašizam. Posebna vrednost ovog pregleda nije samo kompetentan opis nekog učenja ili postavke, nego njemu prethodi vešto osvetljavavanje problematike i pitanja na koje neki filozof u datom vremenu pokušava da dâ odgovor. Time što su dovoljno prostora posvetili kontekstualizaciji, autori uspevaju da, s izvesnom lakoćom, približe široj publici i takve mislioce kao što su Spinoza i Kant. Nema sumnje da je to jedan od razloga što je ova Istorija filozofije prevedena na 17 jezika i služi kao udžbenik na mnogim univerzitetima (engleski prevod se pojavio pod imenom A History of Western Thought (izd. Routledge, 20011), a ugledni nemački izdavač Suhrkamp objavio ju je po imenom Geschichte der Philosophie (19931). Valja istaći da u ovom istorijskom pregledu filozofske misli nisu zastupljeni samo filozofi stricto sensu, nego i, primera radi, najvažniji sociolozi (Dirkem, Veber itd.), ekonomski mislioci (od Adama Smita do Kejnsa), a postoje poglavlja o Frojdu i psihoanalizi, Darvinu, razvoju humanistike (Herder, Šlajermaher, Diltaj) ili istoriografije (Viko, Ranke). Jedno poglavlje je posvećeno i staroj kineskoj i indijskoj misli. I konačno, naročito težište u ovoj knjizi zauzima uspon prirodnih nauka i politička filozofija, što je odvaja od većine poznatih istorija filozofije.

Ivan Mažuranić Smrt smail age ČengićaTvrdi povezIzdavač RadO autoruИван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године. [1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник. [2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница. [3]Родио се у хрватском приморју, у `Новом`. Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике. [1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу, [4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој `Даници`[6] је исте године објавио свој првенац, `Оду` Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као `мађарски песник`, објавивши 1832. године у Ријеци, `Опроштајну песму`, на мађарском језику. [7] Радио је током 1841. године на `Немачко-илирском рјечнику`. Писао је политичке чланке у новинама: `Народне новине` и `Словенски југ`. Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер. [1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром, [1] и на хрватском и на мађарском језику (A’Horvá toka a’Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Á prilisi Magyar hirdetményekre). [8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године. [1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године. [2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу. [2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање (`бана пучанина`[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу, [12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је `издајицом`. [13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони. [8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе. [1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију. [8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.9/3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihailo Polit-Desančić (Novi Sad, 4/16. april 1833 — Pustara mira, Temišvar, 30. mart 1920) bio je srpski političar, novinar, književnik.[1] U Beču je diplomirao pravne nauke, a u Parizu političke. [1]Poliglota i erudita, najbliži saradnik Svetozara Miletića i pored njega, najveći srpski političar ondašnje Vojvodine. Uređivao je liberalski „Branik“. Bio je poslanik u hrvatskom i ugarskom parlamentu, i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Posle raspada Miletićeve stranke i njene podele na Radikalnu i Liberalnu, postao je šef vojvođanskih liberala. Bio je veliki besednik. U mladosti se bavio književnošću. Biografija Uroš Predić - dr Mihailo Polit-Desančić, Galerija Matice srpske Potiče iz imućne novosadske porodice, od oca Jovana Polita[2] trgovca i varoškog „komunitetlije”, koja je pored kuće u gradu i dućana, imala i salaš sa vinogradom u okolini. Bio je (sudeći i po prezimenu) starog grčkog porekla, iz Carigrada. Uzeo je kao drugo prezime, prezime Desančić, svoje majke Julijane, a to je bila jedna od vrlo starih srpskih porodica. Mihailova sestra je Savka udata za dr Jovana Subotića književnika.[3] Rođen je Mihailo 16. juna 1833. godine u Novom Sadu. Višestruko je tokom života povezan sa Svetozarom Miletićem. U nižim razredima novosadske škole `perceptor` (učitelj) mu je bio Svetozar Miletić. Nižu gimnaziju je završio u Novom Sadu, a Peti i šesti razred (`školu`) mu je privatno (opet) predavao Miletić u Beču. Razrede je zatim položio na ispitima u Karlovačkog gimnaziji. Dok nisu kuće Politove, postradale tokom mađarske bune opravljene, porodica je živela u Beču. Gimnazijsko školovanje (sedmi i osmi razred) zato on redovno završava u Beču, gde je i ispit zrelosti položio. Studije prava počinje u Parizu 1853. godine. Posle provedene godine u Francuskoj, vraća se i diplomira prava na Bečkom univerzitetu 1857. godine. Godine 1860. srpska misao odvela ga je na Cetinje[4] gde je bio sekretar kneza Danila, ali je taj položaj morao napustiti zbog klime na Cetinju, koja mu nije odgovarala. Vratio se u Beč, gde se posvetio završetku obrazovanja, i bio proizveden za doktora prava 19. marta 1861. Pred njim je stajala perspektivna advokatska praksa u Novom Sadu, ali on se opredelio za Hrvatsku, za Zagreb. Biće da je to bilo najpre zbog jezika. U Beču tokom obrazovanja, stiče prijateljstvo profesora Lorenca Štajna, koji ga je podsticao da se bavi izučavanjem `narodno-ekonomskih` nauka. Štajn ga je uveo u svet publicistike i preporučio tamošnjim listovima za saradnika. Polit će do 1861. godine pisati članke sa više listova, na stranim jezicima (nemačkom), u kojima je zastupao interese svog srpskog naroda. Od 1855. godine dopisnik je `Deutsche Vierteljahrschrift`-a, a nešto kasnije iste godine i nemačkog lista `Augsburger Allgemainen Zeitung`. Od sledeće 1856. godine piše i na srpskom jeziku, i to u novosadskom „Srbskom dnevniku”. Novinarsku delatnost nastavlja da proširuje 1858. godine, u listovima `Nord`-u i `Endepans bensz`-u. Još da pomenemo njegov veliki angažman u nemačkom listu `Ost und West` od 1861. godine.[5] Objavio je 1862. godine na srpskom jeziku u Novom Sadu knjižicu (kao prevod sa nemačkog), pod naslovom: `Narodnost i njen državno pravni osnov`. Bio je 1876. godine i saradnik bečke `Srpske zore`. Fotografija Mihaila Polit-Desančića Javni angažman počinje 1858. godine, kada je izabran da bude vođa i tumač Bosanske deputacije. Deputacija narodnih izaslanika je tada u Beču išla na prijem radi svojih zahteva kod turskog ambasadora kneza Kalimahisa. Za potrebe te delegacije napisao je na francuskom jeziku predstavku za turskog sultana, koju su međutim štampali mnogo evropski listovi. Književno-naučni rad počinje šezdesetih godina 19. veka kada publikuje dve brošure na nemačkom jeziku. A 1862. godine napisao je jednu romantičarsku novelu na srpskom jeziku. Bio je 1867. godine na velikoj etnografskoj izložbi u Rusiji - u Moskvi. To putovanje i kontakti ostvareni sa ruskim zvaničnicima, bili su za njega dragoceno iskustvo. Posle zapaženih beseda koje je održao, a koje su oduševile Ruse, bio je predstavljen i ruskom caru Aleksandru II, a dug i ozbiljan razgovor o nacionalnom pitanju imao je sa velikim knezom Konstantinom. Od aprila 1861. godine kreće njegova politička karijera, a koju je započeo kao viši činovnik. Tada je imenovan za velikog beležnika Sremske županije. Iste godine postaje izabrani poslanik hrvatskog sabora u Zagrebu. Već sledeće 1862. godine postaje sekretar Dvorske kancelarije u Beču, 1864. godine vraća se u Zagreb gde je referent kod tamošnjeg sudbenog stola. Između 1865.1868 godine opet je političar - bio narodni poslanik Iriškog sreza, u hrvatskom saboru. Pre odlaska u Rusiju 1867. godine dao je ostavku na poslaničko mesto, i položio advokatski ispit u Zagrebu. Ali kada se vratio u Zagreb nije mu bilo dozvoljeno da se u Hrvatskoj bavi praksom. Morao se vratiti u rodni Novi Sad gde je morao položiti advokatski ispit za mađarsko pravo na mađarskom jeziku. To za bečkog doktora prava nije bilo baš lako savladati. Ali budući inteligentan i vredan skupio je snagu i čak briljantno 1870. godine položio mađarski advokatski ispit, koji mu je omogućio i rad u Ugarskoj. Te godine je zbog članka `Boka`, objavljenog u Subotićevom novosadskom listu `Narod` i u `Zastavi`, morao ići na mađarski sud u Pešti. Nakon Bokeljskog ustanka je tvrdio da su Boka i Crna Gora jedna celina i optužen je za veleizdaju.[6] Pred peštanskom porotom ga je branio Svetozar Miletić.[4] Tokom te `preske parnice` (novinske) svojom pravničkom sposobnošću i govorničkom veštinom se uspeo, nakon dva sata govorenja na nemačkom jeziku, sasvim odbraniti - osloboditi krivice. Usledio je njegov sjajan politički rad među Srbima u Banatu od 1873. godine. Bio je desna ruka i najbliži saradnik advokata Svetozara Miletića, vođe Srpske narodne slobodoumne stranke. u svojim rukama srpski narodnjaci su imali moćno oružje, dva borbena srpska lista. `Zastavu` i `Pančevac`, koji su opet ispisali najlepše stranice srpske istorije građanske Vojvodine. U Austriji (Hrvatskoj) zbog svojih zalaganja za srpstvo, gubi pravo na advokaturu, pa je učio mađarski i prešao u Peštu da se tamo priprema za advokatski ispit.[6] Naslovna strana istorijske drame Branivoj, knez zahumski (1868) Mihaila Polit-Desančića Bio je između 1873.1884 godine četiri puta za redom poslanik Ugarskog sabora, biran u Banatu. Poslanik je Srpske narodne stranke u Pančevačkom i Uzdinskom izbornom srezu.[7] On je 1867. godine počasni član skupštine Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[8] Januara 1869. godine izabran je za dopisnog člana Srpskog učenog društva u Beogradu, iz reda `Hrvata i Srba` (prečana).[9] Polit je zatim bio član Upravnog i Književnog odbora Matice srpske 1873.1874 godine. Član je matičinog Književnog odeljenja od 1865. godine.[10] 1910. godine bio je sa sestrom na Cetinju, na proslavi proglašenja Crne Gore za kraljevinu.[11] Dela: pripovetka „Verenica Crnogorka“ (1863), drama „Branivoj knez Zahumski“(1868), putopisi „Putne uspomene“, memoari „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i četiri knjige „Besede“. Umro je u Temišvaru gde je i bio sahranjen na periferiji grada, bez dostojnog spomenika - obeležja. Postojao je odbor za prenos njegovih ostataka u tadašnju Jugoslaviju, koji nije ništa uradio za više od decenije postojanja.[12] Bio je oženjen Minodorom (Mara?), iz čuvene kuće Nikolića iz Temišvara, sa kojom je imao petoro dece, [13] od kojih je jedan sin Božidar (umro u 23. godini) a drugi sin Ivan poživeo, a kćerke: Julka, Milka i Vladislava.[14] Žena mu je umrla, pa je u Politovoj kući domaćinstvo vodila i decu odgajala njegova punica. [13] Sahranjen je na Uspenskom groblju u Novom Sadu. Njegova ćerka je Vladislava Polit Desančić, a sestra Savka Subotić. Od 2019. ulica na Voždovcu nosi njegovo ime.

U dobrom stanju, sa posvetom autora Lovrenović, Ivan, 1943- = Lovrenović, Ivan, 1943- Sedam dana po Bosni : u kolovozu godine 2008. / Ivan Lovrenović ; fotografije Josip Lovrenović Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Ljevak, 2009 Fizički opis 245 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lovrenović, Josip Zbirka Biblioteka Cicero / [Ljevak] ISBN 978-953-303-061-6 Napomene Bilješka o piscu: str. 241-244 Bilješka o autoru fotografija: str. 245. Predmetne odrednice Bosna i Hercegovina -- Putopisi U zrelo ljeto 2008. Ivan Lovrenović zaputio se sa sinom Josipom, koji mu je u ovoj prilici bio suradnik (fotograf), na višednevno putovanje po Bosni. Postojao je i formalni razlog, iako bi se vjerojatno putovalo i bez njega: serijal reportaža koje će biti objavljene u sarajevskome magazinu Dani. Premda se išlo autom, sam model putovanja bio je vrlo starinski i skoro bez presedana u našoj novijoj prozi. Poput francuskih, engleskih, njemačkih ili austrijskih putnika, koji su kroz devetnaesto stoljeće pohodili Bosnu, vrlo često po zadaći dobivenoj na dvoru, a rjeđe kao avanturisti, znatiželjnici i pioniri u otkrivanju bliskoga Orijenta. Ti su putnici otkrivali Bosnu na jednom od njezinih zalazaka i javljali su zapadnim dvorovima kako stoje stvari s turskom vladavinom, bi li se ta neobična pokrajina kako mogla preoteti, ali i kakvi su njezini običaji, kako se živi u tim gradovima i selima. Tako je, na kraju, nastala čitava golema biblioteka knjiga putopisaca po Bosni, od kojih neke nikada nisu ni prevedene, ali većina jest. Tako je, moglo bi se reći, nastao i poseban žanr bosanskih putopisnih izvještaja. Ti su stranci, obično, putovali od čaršije do čaršije, susretali ljude i razgovarali s njima, a u stankama bi, oni ili njihovi pratitelji, olovkom ili perom i tušem skicirali i crtkali vedute gradova, žanr sličice na kojima bi pokušavali zaustaviti ono najkarakterističnije od lokalnoga života. U narednih stotinjak godina mnogi su se bosanski pisci i mudraci dobro morali potruditi da objasne, najprije sebi i svojima, a potom, možda, i svijetu kako to i nije bilo najkarakterističnije. Ali to je već druga priča. Lovrenović je preuzeo nešto u tonu i smislu od starog bosanskog putničkog žanra. Iako je putovao kao domaći, a još uvijek ne kao stranac, savršeno je ovladao umijećem da predjele kroz koje prolazi gleda prvi put. Njegovo znanje o toj zemlji je potpuno, kao u izvještajima koje su svojim glavarima s puta pisali bosanski fratri (na koji se žanr također naslanja ova proza), ali ono je istovremeno nenametljivo i - na neki način - važno samo priči u koju je upisano i ničemu drugom, i nikome drugom. Ono što ovu prozu čini začudnom jest to što ona, mimo svojih žanrova, bilježi malo o živome svijetu. Putuje se, uglavnom, po grobljima i okolo njih, obilazi se nevidljivi svijet, u kojemu su najživlja imena i toponimi. Međutim, atmosfera nije ni tmurna, ni grobljanska - o, daleko od toga! - riječ je o prozi ispunjenoj vedrinom i nevjerojatnim unutarnjim ozarenjem. Kao stari fratar koji se oprašta od ovozemaljskog života, vjerujući u Kraljevstvo Nebesko, tako se pisac oprašta s jednom Bosnom. Velika je to priča, nakon čijeg se čitanja i gledanja, čovjek osjeti sretnim što je postojala. (Miljenko Jergović) *** Ivan Lovrenović rođen je u Zagrebu 18. 4. 1943. godine. Pisac, urednik, novinar. Osnovnu školu i nižu realnu gimnaziju završio u Mrkonjić-Gradu, a gimnaziju i filozofski fakultet u Zagrebu (južnoslavenske književnosti, jezik, etnologija). Do 1976. predavao književnost u gimnaziji u Mrkonjić-Gradu, potom radio u Sarajevu kao urednik u reviji za kulturu Odjek, te kao glavni urednik u izdavačkim kućama Veselin Masleša i Svjetlost. Od 1992. godine, nakon bijega s obitelji iz okupirane sarajevske četvrti Grbavica, godinu dana živio u opsjednutom Sarajevu, a od 1993. do 1996. u egzilu u Zagrebu i u Berlinu. Nakon Daytonskoga sporazuma i reintegracije Grbavice 1996. godine, vratio se u Sarajevo. Književnu prozu, eseje, novinske članke i komentare objavljuje od 1969. godine. Surađivao u svim važnijim listovima i časopisima u Bosni i Hercegovini i u Jugoslaviji. Proza, članci i eseji prevođeni su mu na njemački, engleski, arapski, ruski, francuski, španjolski, poljski, češki, nizozemski, slovenski, makedonski i druge jezike. Od 1992. do 1996. eseji i članci o aspektima rata u Bosni objavljivani su mu u listovima i časopisima New York Times, Frankfurter Rundschau, Frankfurter Algemeine Zeitung, Die Zeit, Le Messager Europeen itd. Lovrenovićeva knjiga o kulturnoj historiji Bosne i Hercegovine (Unutarnja zemlja) prevedena je na njemački, češki, madžarski i engleski jezik.

Momčilo Nastasijević IstinoslovacTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМомчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.[1]БиографијаМомчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[2]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[3]Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[3] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.Слависта Роберт Ходел је начинио и превео избор његових дела на немачки језик, књигу под називом „Sind Flügel wohl“ објавио је издавач Leipziger Literaturverlag.[4] Песме су штампане двојезично, а осим поезије укључена су и два прозна дела само на немачком језику.[5]ПесништвоФотографија Момчила Настасијевића са пасошаЧланска карта P. E. N.-a Момчила НастасијевићаМомчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[3] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[3]У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. "У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт." Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. "Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем."[6] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. "Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.9/5

KOV, 1992. Druga zbirka naše ugledne književnice, sa recenzijama Dragana Velikića i Milana Đorđevića. Vrlo dobro očuvano, sve se vidi na slikama. Maja Herman Sekulić (Beograd, 17. februar 1949) srpska je pesnikinja, romanopisac, esejistkinja i prevodilac.[1] Biografija U Beogradu e magistrirala 1977. godine na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a doktorirala je 1985. godine ( generacija `86.) na Univerzitetu Prinston (Nju Džerzi, SAD). Poslednjih godina živi između Beograda i Njujorka. Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, srpskog i američkog PEN-a i Pesničkog društva Amerike (PSA). Predavala je na Prinstonu (1985—1989) i Ratgersu (1982—84), bila gost-predavač na Univerzitetima Harvardu, Kolumbiji, Ajovi od 1989. godine. Pored akademskog rada uređivala je između ostalih i časopis Night u Njujorku u periodu od 1989. do 1990. godine. Stalni je saradnik mnogih naših novina i književnih i drugih časopisa. Bibliografija Objavila je zbirke pesama, romane, kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga svetskih pisaca, velikih teoretičara, Nobelovaca kao i mlađih autora, čija su imena i novi pojmovi značajno obogatili našu teoriju književnosti i kulturu. Njena dela su prevođena na više svetskih jezika. Recours au Poéme iz Pariza objavio je 2012. i 2013. godine dvojezički „Focus” o pesništvu Maje Herman Sekulić gde je bila predstavljena poemom Genealogija 20. veka i izborom pesama u francuskom prevodu Elizabete Brunaci. Sa istim prevodiocem 2015. godine izašlo je francusko izdanje Izabranih pesama „Iz puste zemlje“ na engleskom i francuskom jeziku.[2][3] Pesničke zbirke Pesme je počela da objavljuje 1981. godine, prvo u Književnim novinama. Kamerografija, ili njujorški sn(imc)i, Sfairos. 1990. ISBN 978-86-81277-53-9.. COBISS.SR 1140492 Kartografija: Severno-južni prolaz , KOV Vršac 1992. COBISS.SR 28256519 Из музеја лутања , Матица српска Нови Сад. 1997. ISBN 978-86-363-0384-9.. COBISS.SR 56882700 Iz puste zemlje/Out of the Waste Land, Paidea, 1998. Поема,ISBN 978-86-82499-53-4 COBISS.SR 61165068 objavljena na srpskom i engleskom jeziku, kao hodočašće i parodija na T. S. Eliota i kao lament nad balkanskom sudbinom, sa opremom i ilustracijama Mirka Ilića. [4] Iѕabrane pesme, Iѕbor Matju Bomijea DE LA TERRE DE DÉSOLATION / OUT OF THE WASTE LAND Traduit de l’anglais par Elizabeth Brunazzi AILLEUR(S), Paris, 2016. © Recours au Poème éditeurs pour cette édition numérique © Maja Herman Sekulić © Elizabeth Brunazzi pour cette traduction. Couverture: Sophie Cure, Illustrations et développement: studio Ultragramme Dépôt légal: Juillet 2015. : 978-2-37226-049-7 Gospa od Vinče, poema, iѕdavač Pešić i sinovi. 2017. ISBN 978-86-7540-282-4. COBISS.SR-ID 237510668 Silna Jerina/The Mighty Irina, poema iѕdavač Pešić i sinovi, 2018. Pesme iz ovih knjiga objavljene su na engleskom jeziku u uglednim američkim časopisoma kao što su Confrontation i The Paris Review, u Japanu (Printed Matter Tokyo), 1993, 1994. 1997. i uvrštene u antologije na engleskom jeziku (Out of Yugoslavia, North Dakota University, 1993) i nemačkom (Das Buch der Rånder - Lyrik, Wieser Verlag, , 1995), a 2012. I 2013. godine izašle su dvojezički na engleskom i na francuskom jeziku u Recours au Poéme. Romani Kralj svile, Narodna knjiga, Mega Hit, Beograd, 2000, 2001.COBISS.SR 102604300 In Search of the Silk King, pod pseudonimom Maya Herman (Hlibris / Random House , 2005). Prevod na engleski jezik, ujedno predstavlja i prvo elektronsko izdanje knjige srpskog autora na engleskom u svetu koje je izašlo u maju 2011. godine. [5] Slike kojih nema, Prosveta Beograd 2009. [6][7]. ISBN 978-86-07-01863-5 COBISS.SR 154608908 U potrazi za Lolitom, (novo, izmenjeno izdanje romana „Slike koje nema“) Mali Nemo, Pančevo, 2011. [8]. ISBN 978-86-7972-072-6 COBISS.SR 186611212 „Ma Belle, prva američka dama Srbije“, Službeni glasnik Beograd. 2015. ISBN 978-86-519-1965-0. Ma Belle, The First American Lady of Serbia, Translated from Serbian by Persida Bošković, Geopoetika publishing. 2016. ISBN 978-86-6145-252-9. COBISS.SR-ID 227815180 Eseji Skice za portrete, 1992. Zbirka eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima. ISBN 978-86-367-0558-2. COBISS.SR 28091911 Književnost prestupa, Matica Srpska Novi sad, 1994. Prvobitno objavljena na engleskom jeziku u odlomcima u časopisima James Joyce Quarterly i European Studies Journal, zatim kao disertacija (The Fall of Hyperbaton: Parodic and Revisionary Stategies in Bely, Joyce and Mann, UMI, Ann Arbor, 1986,). ISBN 978-86-363-0240-8. COBISS.SR 32331788 Prozor u žadu, 1994. Knjiga putopisa, posvećena putovanjima po Tajlandu, Vijetnamu, Kambodži, Burmi. Knjiga je objavljena na engleskom jeziku pod umetničkim imenom Maya Herman: The Jade Window (1998, D.K. Book House, Bangkok/London). ISBN 978-86-07-00851-3. COBISS.SR 31904524 Дигитална галаксија, Беокњига, Београд, 2011. Књига микро есеја о доживљају света кроз нове медије. ISBN 978-86-7694-343-2. COBISS.SR 186488332 „Who was Nikola Tesla? The Genius who gave us Light“(на енглеском језику), Завод за уџбенике Београд. 2015. ISBN 978-86-17-10297-4 nevažeći ISBN. Ostale publikacije Pored knjiga za odrasle, objavila je knjigu za decu o slonu Lali, Slon Lala Tulipan, ili kako je otkriven porcelan, sa ilustracijama Bobana Đorđevića (Dečje novine) i Sibille Schwarz za englesko i nemačko izdanje, zatim na engleskom poemu za decu Lazar, the Lizard in a Blizzard (Waldo Tribune, Southampton). Napisala je predgovor za knjigu fotografija italijanskog fotografa Marka Glaviana (Black Horse Book). Pojavila se kao autor u knjizi Skin uglednog francuskog fotografa Laurent Elie Badessi-ja ( Edition Stemmle, Zurich/New York). Blisko sarađivala sa Paolom Mađelijem na dramaturgiji predstave najduže igrane predstave Harold i Mod u Beogradskom dramskom pozorištu, zatim napravila adaptaciju drame o životu čuvene engleske književnice Rebeke Vest, pod naslovom Ta žena: Rebeka Vest, koja još uvek čeka svoje izvođenje na srpskoj sceni. Prevodilački rad Radi na propagiranju naše književnosti na engleskom jezičkom području i gradi mostove razumevanja između kultura svojim izvrsnim književnim prevodima sa srpskog na engleski i sa engleskog na srpski jezik. Po pozivu iz Ohaja uredila izbor savremene jugoslovenske poezije na engleskom (Micromegas, 1985). Njeni prevodi naših pesnika uvršteni su u mnoge antologije na engleskom jeziku od kojih je najznačajniji izbor srpske poezije od početka do danas (Serbian Poetry from Beginnings to the Present, urednici Holton i Mihailovic, Yale, New Haven, 1988). Kao vrsni poznavalac anglo-američke i svetske književnosti, objavila je mnoge kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga klasika kao i mlađih autora kao što je Bret Iston Elis Pravila privlačnosti, dva izdanja(BIGZ, 1989. Laguna, 2009). [9] Od 1976. godine, kada je kao student, napisala prvi predgovor i napravila izbor za knjigu pesama Jura Kaštelana (Rad, Beograd), do danas, objavila je prevode knjiga autora kao što su dva Nobelovca, Sol Belou (Čovek bez oslonca) i Patrik Vajt (Noć lupeža), teoretičara kao što su Kristofer Kodvel (Iluzija i stvarnost) i Stevan Moravski (Marksizam i estetika), ili američki pesnik Volas Stivens (Pesme našeg podneblja). Svojim značajnim prevodilačkim i kritičkim doprinosima, često je prva unosila nova imena i nove pojmove koji su značajno bogatili našu kulturu. Među takvim doprinosima nalaze se, na primer, njen predgovor i prevod seminalne knjige Harolda Bluma (Antitetička kritika), izbor, predgovor i prevod eseja Notropa Fraja (Mit i struktura) (Svjetlost, Sarajevo), kao i prevod i pogovor za knjigu Katedrala Rejmonda Karvera (Narodna knjiga, Beograd). ISBN 978-86-331-0056-4 COBISS.SR 2491148 . Stipendije i nagrade Za svoj rad dobila je više izuzetno prestižnih stipendija i nagrada (Fulbright Scholar, dva puta, Princeton University Fellowship četiri puta uzastopno, AAUW - American Association of University Women, jednom). Juna 2023. godine u Napulju joj je dodeljena velika nagrada „Devet muza za Izvrsnost u svetskoj književnosti”.[10]

59169) ANĐEO MI BANU KROZ REŠETKE , Stevan Tontić , Kulturni centar Novi Sad 2010 , edicija Antićevi dani ; Poezija Stevana Tontića je gotovo od svojih početaka prožeta temeljnom dramom ljudskog bića u jednom (pred)apokaliptičnom stanju u kome se nalazimo ne samo danas, već tu podrazumevajući i dublju istorijsku perspektivu. Duboko pesimistična, zasnovana na „gorkom talogu iskustva“ i nihilističkom smislu istorije, ona ostavlja vrlo malo prostora za nešto što bi imalo izvjestan katarzičan ili iskupiteljski kvalitet. No, ovaj autor posjeduje rijedak dar da nepatvorenom, vanrednom pjesničkom retorikom i zavidnim stepenom imaginativnosti ipak posvjedoči i unese tračak smislenosti i divinizacije u to iščašeno vrijeme. Iako većinom progovara o arhetipskim situacijama i temama jezikom ponornih vizija, njegova poezija je nedvosmisleno lična, aktuelna i samosvojna, a povremeno u njoj probljesnu i rijetki, utoliko dragoceniji, trenuci epifanijskog prepoznavanja simboličkih potencijala u svakodnevnom, čulne punoće i sušte liričnosti. – Alen Bešić Stevan Tontić je rođen 30.12.1946. godine u Grdanovcima kod Sanskog Mosta. Završio je studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Nakon višegodišnjeg egzila u Nemačkoj (1993-2001), ponovo se nastanio u Sarajevu kao samostalni književnik. Pesnik, prozaist, esejist, antologičar, prevodilac sa nemačkog. Pesničke zbirke: Nauka o društvu i druge vesele priče (Sarajevo 1970), Naše gore vuk (Novi Sad 1976), Tajna prepiska (Sarajevo 1976), Hulim i posvećujem (Beograd 1977), Crna je mati nedjelja (Beograd 1983), Prag (Sarajevo 1986), Ring (Beograd 1987), Sarajevski rukopis (Beograd 1993, 1998), Moj psalm/Mein Psalm (Berlin 1997), Blagoslov izgnanstva (Banja Luka 2001) i Sveto i prokleto (Novi Sad 2009). Izabrane pesme objavljene su mu više puta. Autor je romana Tvoje srce, zeko (Beograd 1998). Sastavio je antologije Novije pjesništvo Bosne i Hercegovine (Sarajevo 1990) i Moderno srpsko pjesništvo – velika knjiga moderne srpske poezije od Kostića i Ilića do danas (Sarajevo 1991). Tontićeva Izabrana djela u 4 knjige izašla su u Sarajevu 2009. godine. Dela su mu prevedena na više jezika, dobitnik je domaćih i međunarodnih nagrada. mek povez, format 16 x 21,5 cm , 134 strane , ćirilica,

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Vasa Mihailović: SKITNICA I DRUGE PRIČE, Fileks Leskovac 2008, str. 78. Kratke priče. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preuzevši na sebe obavezu da brine o ostarelom ocu, obolelom od Parkinsonove bolesti, junak romana dobija priliku za još jedan, poslednji pogled u njegovu dušu. Tokom zajedničkih šetnji po Zemunskom keju i malih kućnih razgovora, otac počinje da govori o delovima sopstvene prošlosti koji su njegovom sinu bili malo poznati. Iz žrtve Rezolucije Informbiroa, kako ga je sin oduvek zamišljao, otac se u njegovim očima preobražava u posleratnog komunističkog dželata, što baca novo svetlo i na dotadašnji život njihove porodice. David Albahari se u ovom romanu, možda i najintimnijem još od Mamca i Cinka, bespoštedno obračunava sa svakodnevicom jedne bolesti i s pitanjima da li se bolest i sreća mogu zaslužiti i mogu li zločini da se ponište ili da zastare. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine..[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.

Erih Koš SatireTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЕрих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик[1] јеврејског порекла.[2]БиографијаОсновну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајцву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичарске прилоге у сарајевском "Прегледу".[4]У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.После ослобођења, Ерих Кош је био, потпредседник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа[3] провео је пет година (1964—1969).Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Тако исто, сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима, на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа "Савременик"(1955-1960).[5]Српска академија наука и уметности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.[4][6]Преминуо је 25. маја 2010. године.[7]БиблиографијаЗбирке приповедакаУ ватри (1947)Три хронике (1949)Записи о младим људима (1950)Време ратно (1952)Најлепше године (1955)Као вуци (1958)Прво лице једнине (1963)На аутобуској станици (1974)Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983)Босанске приче (1984)РоманиЧудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак (1956)Il Tifo (1958)Снег и лед (1961)Новосадски покољ (1961)Имена (1964)Мреже (1967)Досије Храбак (1971)У потрази за Месијом (1978)Шамфорова смрт (1986)Писац говора (1989)Мишеви (1991)Кућа 25а (1994)Књиге есеја и чланакаТај проклети занат списатељски (1965)Зашто да не (1971)Приповетка и приповедање (1980)Сатира и сатиричари (1985)Књиге аутобиографске прозеУзгредне забелешке (1990)Између редова (1994)Одломци и сећањаПисци I и II9/5

Erih Koš SatireTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЕрих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик[1] јеврејског порекла.[2]БиографијаОсновну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајцву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичарске прилоге у сарајевском "Прегледу".[4]У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.После ослобођења, Ерих Кош је био, потпредседник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа[3] провео је пет година (1964—1969).Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Тако исто, сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима, на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа "Савременик"(1955-1960).[5]Српска академија наука и уметности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.[4][6]Преминуо је 25. маја 2010. године.[7]БиблиографијаЗбирке приповедакаУ ватри (1947)Три хронике (1949)Записи о младим људима (1950)Време ратно (1952)Најлепше године (1955)Као вуци (1958)Прво лице једнине (1963)На аутобуској станици (1974)Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983)Босанске приче (1984)РоманиЧудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак (1956)Il Tifo (1958)Снег и лед (1961)Новосадски покољ (1961)Имена (1964)Мреже (1967)Досије Храбак (1971)У потрази за Месијом (1978)Шамфорова смрт (1986)Писац говора (1989)Мишеви (1991)Кућа 25а (1994)Књиге есеја и чланакаТај проклети занат списатељски (1965)Зашто да не (1971)Приповетка и приповедање (1980)Сатира и сатиричари (1985)Књиге аутобиографске прозеУзгредне забелешке (1990)Између редова (1994)Одломци и сећањаПисци I и II9/5

Erih Koš Kuća 25 aTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaЕрих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик[1] јеврејског порекла.[2]БиографијаОсновну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајцву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичарске прилоге у сарајевском `Прегледу`.[4]У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.После ослобођења, Ерих Кош је био, потпредседник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа[3] провео је пет година (1964—1969).Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Тако исто, сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима, на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа `Савременик`(1955-1960).[5]Српска академија наука и уметности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.[4][6]Преминуо је 25. маја 2010. године.[7]БиблиографијаЗбирке приповедакаУ ватри (1947)Три хронике (1949)Записи о младим људима (1950)Време ратно (1952)Најлепше године (1955)Као вуци (1958)Прво лице једнине (1963)На аутобуској станици (1974)Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983)Босанске приче (1984)РоманиЧудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак (1956)Il Tifo (1958)Снег и лед (1961)Новосадски покољ (1961)Имена (1964)Мреже (1967)Досије Храбак (1971)У потрази за Месијом (1978)Шамфорова смрт (1986)Писац говора (1989)Мишеви (1991)Кућа 25а (1994)Књиге есеја и чланакаТај проклети занат списатељски (1965)Зашто да не (1971)Приповетка и приповедање (1980)Сатира и сатиричари (1985)Књиге аутобиографске прозеУзгредне забелешке (1990)Између редова (1994)Одломци и сећањаПисци I и II3/31

Erih Koš Kuća 25 a Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Ерих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик[1] јеврејског порекла.[2] Биографија Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајцву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичарске прилоге у сарајевском `Прегледу`.[4] У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори. После ослобођења, Ерих Кош је био, потпредседник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа[3] провео је пет година (1964—1969). Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Тако исто, сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског. Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима, на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа `Савременик`(1955-1960).[5] Српска академија наука и уметности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.[4][6] Преминуо је 25. маја 2010. године.[7] Библиографија Збирке приповедака У ватри (1947) Три хронике (1949) Записи о младим људима (1950) Време ратно (1952) Најлепше године (1955) Као вуци (1958) Прво лице једнине (1963) На аутобуској станици (1974) Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983) Босанске приче (1984) Романи Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак (1956) Il Tifo (1958) Снег и лед (1961) Новосадски покољ (1961) Имена (1964) Мреже (1967) Досије Храбак (1971) У потрази за Месијом (1978) Шамфорова смрт (1986) Писац говора (1989) Мишеви (1991) Кућа 25а (1994) Књиге есеја и чланака Тај проклети занат списатељски (1965) Зашто да не (1971) Приповетка и приповедање (1980) Сатира и сатиричари (1985) Књиге аутобиографске прозе Узгредне забелешке (1990) Између редова (1994) Одломци и сећања Писци I и II

Ljubomir Simović Komplet 1 - 5 Tvrdi povez 1 Drame 2 Hleb i so 3 Boj na Kosovu 4 Duplo dno 5 Kovačnica na Čakovini Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) српски је књижевник, преводилац и академик. Редовни је члан Српске академије наука и уметности. Биографија Љубомир Симовић потписује књиге за Адлигат Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.[1] Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година 20. века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др. Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.[1] Рецепција Миодраг Павловић је Симовића видео као лирског песника, који се „лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског”.[2] Светислав Басара је Симовића сместио међу националне песнике, али не оне који „мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина