59372) Istorija Velikog Otadžbinskog Rata Sovjetskog Saveza 1941 - 1945 , 4 od 6 tomova. Vojno izdavaštvo ministarstva odbraen SSSR Moskva 1961 godina, tvrd povez, format 21 x 26,5 cm , ilustrovano, ruski jezik, 4 od 6 tomova, tomovi broj 1, 2 3 ,i 5 ; ilustrovano, fotografijama, kolor reprodukcijama, veliki broj karata sa prikazima vojnih operacija , potpis na predlistu ,531 + 677 + 659 + 655 strana , История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. 4/ 6 томах 1: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 1. Подготовка и развязывание войны империалистическими державами. 2: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 2. Отражение советским народом вероломного нападения фашистской Германии на СССР. Создание условий для коренного перелома в войне (июнь 1941 г. - ноябрь 1942 г.). 3: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 3. Коренной перелом в ходе Великой Отечественной войны (ноябрь 1942 г. — декабрь 1943 г.). История 4: Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 5. Победоносное окончание войны с фашистской Германией. Поражение империалистической Японии (1945

Središnjica Plan i Kombinacija Petr Romanovski Knjiga zaslužnog majstora sporta i zaslužnog trenera SSSR-a, Petra Romanovskog „Središnjica“ svestrano osvetljava pitanje teorije središnjeg dela igre – važnog stadijuma šahovske partije. Knjiga pomaže šahisti da ovlada majstorstvom sastavljanja i ostvarivanja plana u šahovskoj partiji. U predgovoru drugog ruskog izdanja piše: „Prošle su 3 decenije od prvog izdanja, ali ova knjiga i lekcije, odnosno teme, ideje, planovi itd., ostali su neprevaziđeni u toj relativno neobrađenoj oblasti , koja je posvećena teoriji značajne etape šahovske partije – sredini igre. Interesantno je da je novo izdanje ove knjige trebalo da se štampa u Lenjingradu, ali počeo je II svetski rat, grad je bio pod opsadom i izgubljeni su i slog i rukopis gotove knjige!! Trebalo je mnogo vremena i napora, da Romanovski „oživi svoje dete“, tako da je 1960. godine izašla knjiga „Plan, a 1961. godine knjiga „Kombinacije“, koje su skoro potpuno nove u odnosu na prvo izdanje. Ekskluzivno izdanje, tvrd povez, 328 stranica. Knjiga je namenjena kvalifikovanim šahistima, šahovskim trenerima i nastavnicima šahovskih sekcija i škola.

by J. GIZYCKI (Author) 1967 unutra je veoma dobro osuvana, tvrd je povez, samo je zastitni omotac kao sto se vidi na slici ostecen Šah kroz vekove Šah u svakom trenutku Šah (od pers. شاه [šâh, shah] — kralj) sportska je igra na ploči (tabli) za dva igrača. Šahovska tabla Persijski mladići igraju šah. Šah se igrao u Persiji još od 3. veka Šah sa figurama u obliku zmajeva u galeriji na Grenvil ostrvu u Vankuveru Istorija šaha[uredi | uredi izvor] Šahovska partija sa živim figurama, 1924. godine Ne postoje pouzdani podaci o njegovom postanku. Najverovatnije je da se pojavio pre više od 2.000 godina.[1] Prilikom arheoloških iskopavanja u Uzbekistanu nađene su dve figurice od slonovače koje pripadaju periodu vladavine cara Huviške (II vek). Stručnjaci smatraju da su to šahovske figurice. U V veku nastala je u Indiji posebna vrsta vojne igre na drvenoj ploči - „čaturanga“, što znači četverodeoni. Čaturanga je kao daleki predak današnjeg šaha bila igra koja je odražavala sastav i poredak tadašnje indijske vojske, koju su sačinjavala 4 roda: pešadija, konjica, slonovi i borna kola, a u sredini su se nalazili radža (kralj) i njegov savetnik mantrin (današnja kraljica ili dama). Kretanje figura određivalo se bacanjem kocke. Igru su u VI veku prihvatili Persijanci (čatrang), a od njih u VII veku Arapi su osvajanjem Irana preuzeli i tokom naredna dva veka bila je veoma popularna u arapskim zemljama.[2] Održavani su mečevi između najboljih igrača, proučena su moguća otvaranja (tabije) i sastavljeni su prvi problemi otvaranja (mansube). Halif Harun al Rašid je poslao krajem VIII veka francuskom vladaru Karlu Velikom na poklon šah od slonove kosti. U IX veku Arapi su je pod imenom „šatrandž“ preneli u Španiju, Šatrandž predstavlja viši oblik čaturange. Ishod borbe više ne određuje slučaj (bacanje kockice), već logika i snalažljivost igrača. Igra postiže veliku popularnost i širi se po evropskim zemljama sve do Islanda. Francuski kralj Luj IX je 1254. godine izdao specijalni edikt koji je zabranjivao igranje šaha. U Evropi je šah usavršen uvođenjem rokade i povećanjem dejstva kraljice i lovca (kod Arapa je kraljica mogla ići samo po jedno polje ukoso, a lovac je mogao da skače ukoso na svako treće polje: pošto je teško bilo izvesti mat, postojala su dva načina da se pobedi - usamljivanjem protivničkog kralja i patom, koji se računao kao pobeda za patiranu stranu). Sa reformom su ukinuta ova dva načina pobede [3]. Usavršavanjem od drevne čaturange igra je poprimala današnji oblik. Nastala je u XV veku kada se 1497. godine pojavilo prvo štampano delo o šahu koje je napisao španski šahist Lusena. Njegovo delo su nastavili u XVI i XVII veku Španac Rui Lopez i Italijani Polerio i Greko, sve dok u XVIII veku francuski šahovski majstor Filidor delom Analiza šahovske igre (franc. Analyse des Échecs) nije postavio temelje savremenoj šahovskoj teoriji.[4] Pravila igre[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Pravila šaha, Šahovska tabla, Šahovske figure, Mat, Kralj u šahu, Pat i Remi Šah se igra na kvadratnoj ploči (tabli) koja se naziva šahovska tabla (ploča). Tabla je podeljena na 8 kolona i 8 redova polja, dakle sadrži 64 polja koja su naizmenično crne i bele boje. Polja mogu biti nacrtana (štampana) ili na posebnom stolu koji se naziva šahovski sto i služi prvenstveno za igranje šaha.[5] Šahovske figure Kralj Kraljica Top Lovac Skakač Pešak Svaki igrač počinje igru sa 16 figura. Figure su: kralj, kraljica (ili dama), top (ili kula) — 2 komada, skakač (ili konj) — 2 komada, lovac (ili laufer) (2 komada), pešak (ili pion) — 8 komada. Jedan igrač igra belim, a drugi crnim figurama, naizmenično pomerajući svoje figure, pri čemu beli ima prednost prvog poteza. Cilj igre je dovesti protivnika u šah-mat (šah-mat znači mrtav kralj) situaciju. Šah-mat je situacija kada je kralj napadnut i ne postoji način da se zaštiti od napada ili da se pomeri na nenapadnuto polje. U slučaju šah-mata (kraće mat), partija se završava, a pobednik je igrač koji je matirao suparnika. Osim mata, kad je pobednik poznat, partija može da rezultuje i remijem ili pat pozicijom - tada je rezultat nerešen. Pat je situacija kada je jedan od igrača na potezu, ali ne može da pomeri ni jednu svoju figuru. Remi je situacija kada nijedan igrač ne može dati mat drugom igraču, uglavnom usled nedostatka figura ili kada oba igrača procene da ne mogu nadigrati svog protivnika, tada dogovorno zaključuju remi, i to se zapisuje ½:½, tj. poen se deli. Nekada je postojalo pravilo da se u slučaju pata ili remija računa da su oba igrača izgubila, ili se igralo sve dok neko ne bi pobedio, međutim pošto je to moglo drastično da se oduži, da bi ubrzali odigravanje turnira, FIDE (franc. Fédération Internationale des Échecs - Međunarodna šahovska federacija) je donela današnje pravilo o podeli poena. Šahovska notacija[uredi | uredi izvor] Ovaj članak koristi algebarsku šahovsku notaciju kako bi se opisali šahovski potezi. Praćenje poteza koje je obavezno prilikom svih takmičenja. Postoje nekoliko vrsta notacija: algebarska, opisna (primjenjuje se kod anglosaksonskih zemalja), Forsajtova, Udemanov kodeks itd. U algebarskoj notaciji, koja se najviše koristi, prvo se beleži znak figure i polje sa kojeg se polazi (kralj — K, dama — D, top — T, lovac — L, skakač — S, dok se pešak ne obeležava početnim znakom figure); a potom se doda crtica i linija (od a do h) i red (od 1 do 8) polja na koje figura stupa. Ako potez sadrži uzimanje protivničke figure, onda umesto crtice stavljaju se dve tačke. Ako se potezom daje „šah“, onda se stavlja na kraju znak +. Mala rokada se označava ovako: 0-0. Velika rokada se označava ovako: 0-0-0. Kad se pokreće pešak, napred se ne stavlja njegov znak. Kao čest primer upotrebe notacije uzima se kratka partija s temom Legalovog mata: 1. e2-e4 e7-e5 2. Lf1-c4 d7-d6 3. Sg1-f3 h7-h6 4. Sb1-c3 Lc8-g4? (znakom pitanja se označava slab potez, a uzvičnikom odličan) 5. Sf3:e5! Lg4:d1? 6. Lc4:f7+ Ke8-e7 7. Sc3-d5 mat. Postoji i kratka algebarska notacija, koja je daleko češće u upotrebi u turnirskoj praksi od duge algebarske notacije. Po njoj bi se navedena partija zapisala ovako: 1. e4 e5 2. Lc4 d6 3. Sf3 h6 4. Sc3 Lg4? 5. S:e5! L:d1? 6. L:f7+ Ke7 7. Sd5# (mat se označava tarabicom). Potezi koji označavaju uzimanje u kratkoj notaciji označavaju se dvotačkom (:), međutim, to nije neophodno pošto se podrazumeva. Ako dve figure mogu odigrati na isto polje, u kratkoj notaciji potez se označava ovako: Ako su obe figure na istom redu: početnim slovom figure linijom na kojoj se nalazi poljem na koje se postavlja. Ako su obe figure na istoj liniji: početnim slovom figure brojem reda na kojem se figura nalazi poljem na koje dolazi. Ako su figure na različitim redovima i linijama, koristi se metoda 1. Primer za 1. a b c d e f g h 8 a1 white rookb1 black crossh1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i h1; Tab1 - top koji se nalazio na polju a1 pomera se na b-liniju; ili, Thb1 - top koji se nalazio na polju h1 pomera se na b-liniju. Primer za 2. a b c d e f g h 8 a8 white rooka2 black crossa1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i a8; T1a2 - top koji se nalazio polju a1 pomera se na drugi red; ili, T8a2 - top koji se nalazio na polju a8 pomera se na drugi red. Primer za 3. a b c d e f g h 8 f3 black crossd2 white knightg1 white knight 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Skakači belog nalaze se na poljima d2 i g1; Sgf3 - skakač koji se nalazio na polju g1 pomera se na polje f3; ili, Sdf3 - skakač koji se nalazio na polju d2 pomera se na polje f3. Ako dva pešaka mogu uzeti istu protivničku figuru ili pešaka, pešak koji vuče beleži se: slovom linije na kojoj se nalazi znakom : oznakom polja na koje stupa Primer za uzimanje a b c d e f g h 8 d5 black rookc4 white pawne4 white pawn 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Beli pešaci nalaze se na poljima e4 i c4, crni top na polju d5. Ako pešak sa e4 uzima topa, beleži se e:d5, a ukoliko pešak sa c4 uzima topa, beleži se c:d5. Primer za promociju a b c d e f g h 8 a8 white queend8 white bishoph8 white knighta7 white pawnd7 white pawnh7 white pawnf2 black pawnf1 black rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h U slučaju promocije pešaka beleži se potez pešakom, a odmah sledi početno slovo figure koja se postavlja na tablu. Primeri: a8D, h8S, d8L, f1T. U Srbiji, šahovski potezi se mogu beležiti ćirilicom ili latinicom. Sudijska komisija Šahovskog saveza Centralne Srbije preporučuje upotrebu ćirilice. Šahovska takmičenja[uredi | uredi izvor] Šahovska takmičenja mogu se podeliti na turnire, mečeve i timska takmičenja. O bilo kakvom takmičenju da se radi, za pobedu se dobija 1 poen, za remi ½ poena, dok se za izgubljenu partiju ne dobijaju poeni (retko kada organizatori šahovskih takmičenja odstupaju od ovog pravila).[6] Šahovski turniri[uredi | uredi izvor] Šahovski turniri organizuju po kružnom sistemu (Soneborn-Berger - često se nazivaju samo Berger), zatim po švajcarskom, ševeninškom i nokaut sistemu. Glavni članak: Spisak najznačajnijih turnira u istoriji šaha Kružni sistem (Berger)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bergerov sistem Berger-turniri obično su zatvorenog tipa (igrači koji učestvuju, dolaze po pozivu organizatora). Kad je reč o kružnom sistemu (Soneborn-Berger), igra se po pravilu „svako sa svakim“. Minimalan broj igrača je tri, a može se organizovati da se igra jednokružno (svako sa svakim po jednu partiju), dvokružno (svako sa svakim po dve partije - jednu belim figurama, drugu crnim) itd. Ukoliko je za turnir prijavljen neparan broj igrača, u svakom kolu jedan igrač je slobodan (nema protivnika) i ne dobija poene. Pobednik turnira je igrač koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko više takmičara ostvari jednak broj poena, uspešniji je onaj igrač čiji je veći zbir poena sa takmičarima iz gornje polovine konačne turnirske tabele. Ovaj sistem nosi ime po pobornicima ideje, engleskom šahisti Viljemu Sonebornu i austrijskom teoretičaru šahovske završnice Johanu Bergeru. (vidi Bergerove tablice) Švajcarski sistem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Švajcarski sistem Turniri koji se igraju po švajcarskom sistemu obično su otvoreni turniri (svako može da se prijavi za turnir) i za učešće obično se plaća upisnina. Najčešće, ovo su masovni turniri, sa velikim brojem učesnika i posle Drugog svetskog rata postali veoma su popularni u čitavom svetu, tako da su doneli ogromnu korist u popularizaciji šaha. Tvorac ovog sistema je Švajcarac dr J. Miler. Pošto je broj učesnika turnira prevelik da bi igrao svako sa svakim kao kod turnira koji se igraju po Berger-sistemu, pre svakog kola pribegava se ciljanom parovanju. Na primer, pre nego što se potpuno završe sve partije prvog kola, još uvek se ne zna ko će sa kim igrati čak ni u sledećem, drugom kolu. To gotovo da isključuje mogućnost „domaćih“ priprema, i samim tim, smanjuje se broj eventualnih remija.[7] Za švajcarski sistem, karakteristična su tri pravila: nijedan igrač ne može igrati sa istim protivnikom dva puta; u svakom kolu, igrači za protivnike imaju takmičare koji su im što bliže po broju poena na tabeli; posle svakog kola igrači moraju imati što izjednačeniji broj partija koje su odigrali sa belim, i sa crnim figurama. Slično kao i kod turnira po Berger-sistemu, ukoliko je broj učesnika neparan, jedan takmičar u svakom kolu je slobodan pošto nema protivnika, s tom razlikom da slobodan igrač u švajcarskom sistemu dobija poen. Prema pravilima, slobodan je onaj igrač koji je u prethodnom kolu bio poslednji na turnirskoj tabeli. Dodatno, igrač ne može biti slobodan više od jedanput. Sistem se može primeniti pri bilo kom broju učesnika i kola, za bilo koju aktivnost (mada se najčešće koristi u šahu) u kojoj se pojavljuju tri rezultata - pobeda, nerešeno (remi) i poraz. Možda jedini nedostatak švajcarskog sistema je činjenica da poslednja kola nose izrazito veću težinu od prvih, odnosno važnija su za konačan plasman igrača. Ako takmičar započne turnir pobedama, u narednim kolima susreće se sa sve jačom opozicijom (zahvaljujući pravilu 2.), pa ga je kasnije lakše dostići igrač koji je započeo porazima. Pobednik turnira je onaj učesnik koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko u konačnom plasmanu više učesnika ostvare jednak broj poena, tada se uspešnijim smatra igrač koji je bolji uspeh ostvario po Buholc-koeficijentu. Buholc-koeficijent je u stvari zbir poena svih protivnika nekog igrača. U Srbiji, pogotovo su popularni tzv. „vikend-turniri“ koji se organizuju po švajcarskom sistemu. Na „vikend-turnirima“, obično se u petak igraju dva kola, u subotu četiri, a u nedelju kada se turnir završava, poslednja tri kola. Po švajcarskom sistemu igra se i na Šahovskim olimpijadama, koje FIDE organizuje svake 2 godine. Ševeninški sistem[uredi | uredi izvor] Ševeninški sistem (negde Sheveningen sistem) predviđen je za ekipna takmičenja, gde svaki igrač jednog tima za protivnike ima sve igrače suparničkog tima. Nokaut sistem[uredi | uredi izvor] Kup-sistem, u kom se u drugom kolu susreću pobednici iz prvog kola, u trećem kolu susreću se pobednici iz drugog kola, itd., sve dok se ne dođe do finala u kom igraju jedina dva takmičara koja su do tog momenta pobedila sve svoje suparnike. Onaj protivnik koji pobedi u finalu, postaje pobednik turnira.[8] Mečevi[uredi | uredi izvor] Šahovski meč organizuje se između dva protivnika. Kako bi oba protivnika bila ravnopravna (npr. da imaju isti broj kola sa belim i crnim figurama), najčešće se mečevi organizuju tako da imaju paran broj kola. Ukoliko to nije slučaj, radi se o hendikep-mečevima. Pobednik šahovskog meča je igrač koji na kraju ostvari veći broj poena (odnosno pobeda). Ekipna takmičenja[uredi | uredi izvor] Igraju timovi, jedan tim protiv drugog, tako što se igrači raspoređuju po tablama. Obično se za prvu tablu uzimaju najjači igrači tima. Svaki tim ima svog kapitena. Kapiten ekipe ne mora istovremeno biti igrač za tablom, može biti i neko treće lice. Kod ekipnih prvenstvenih susreta, kada ekipe u svakom kolu putuju, bele figure na prvoj tabli ima domaća ekipa. Ekipna takmičenja mogu biti ligaška (na lokalnom ili nacionalnom nivou), ili su u pitanju šahovski dvoboji reprezentacija. Ostala takmičenja[uredi | uredi izvor] Simultanke[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Simultanka Postoje 3 oblika simultanke: Jedan igrač igra protiv više igrača tako što se kreće od table do table i svaki put povuče po potez. Obično se igra na 20-30 tabli, no bilo je pokušaja da se igra na rekordnom broju tabli. Jedan igrač igra protiv više igrača na većem broju tabli, pri čemu novi igrači sedaju na table onih koji su poraženi. Alternativna simultanka, u kojoj dva igrača igraju s više protivnika tako što naizmenično vuku poteze. Hendikep-mečevi[uredi | uredi izvor] Hendikep-mečevi su šahovska takmičenja egzibicionog tipa (po svojoj prirodi, nisu po FIDE šahovskim pravilima), odnosno mečevi u kojima jedan protivnik ima neku prednost nad drugim (npr. stalno bele figure, ili više vremena za razmišljanje, ili figuru više itd). Najveći hendikep-meč u istoriji koji je ikada organizovan je Kasparov protiv sveta. Meč se igrao 1999. godine na internetu. S jedne strane igrao je Gari Kasparov, sa druge čitav svet, dok se o potezu „sveta“ odlučivalo se glasanjem po principu proste većine - potez koji bi dobio najviše glasova biran je kao potez „sveta“. To je u stvari bio dopisni meč, svaka strana imala je na raspolaganju maksimalno 24 časa za naredni potez. Uprkos činjenici da je „svet“ izbacio oštru teorijsku novost još u 10. potezu, Kasparov je pobedio u 62. potezu. Šah „na slepo“ može biti poseban vid hendikep-meča, ako samo jedan igrač igra „na slepo“. Šah „na slepo“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Šah na slepo Šahovska partija u kojoj bar jedan igrač igra tako što nema mogućnost da vidi šahovsku tablu, ili nema kontakta sa šahovskim figurama. Poseban oblik šaha „na slepo“ je simultanka „na slepo“, gde jedan igrač, bez mogućnosti da vidi šahovske table igra protiv većeg broja suparnika (koji vide svoju tablu i figure) istovremeno. Svetski rekord u ovakvom vidu šaha ostvario je u San Francisku 1960. godine Džordž Koltanovski, odigravši 56 partija „na slepo“ po tempu 10 sekundi za potez. Simultanka je trajala 9 sati, a rezultat je bio 50 pobeda i 6 poraza u korist Koltanovskog. Šahovske titule[uredi | uredi izvor] Finalnu reč kod dodeljivanja šahovskih titula ima Kvalifikaciona komisija FIDE. Titule u muškoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (GM) Velemajstor (IM) Međunarodni majstor (pop. intermajstor) (FM) FIDE majstor (pop. majstor) (CM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Titule u ženskoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (WGM) Ženski velemajstor (WIM) Ženski međunarodni majstor (pop. intermajstor) (WFM) FIDE majstor (pop. majstor) (WCM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Počasne titule[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (HGM) Počasni velemajstor (HM) Počasni majstor Ostale titule[uredi | uredi izvor] Pored nabrojanih standardnih šahovskih titula, FIDE dodeljuje i titule za šahovsku kompoziciju (komponovanje i rešavanje problema i studija). Ove titule dodeljuje Stalna komisija FIDE za šahovsku kompoziciju. Titule za dopisni šah dodeljuje ICCF (en. International Correspondence Chess Federation - Međunarodna federacija za dopisni šah).[9] == Liste ==[10] Svetski šampioni u muškoj kategoriji[uredi | uredi izvor] „Nezvanični“ ali široko priznati šampioni (pre-šampionsko doba)[uredi | uredi izvor] Ruj Lopez de Segura, Španija, ~1560 Paolo Boi i Leonardo da Kutri, Italija, ~1575 Alesandro Salvio, Italija, ~1600 Đoakino Greko, Italija, ~1620 Legal de Kermer, Francuska, ~1730–1747, Fransoa-Andre Filidor, Francuska,~1747–1795 Aleksander Dešapel, Francuska, ~1800–1820 Luj de la Burdone, Francuska, ~1820–1840 Hauard Staunton, Engleska, 1843– 1851 Adolf Andersen, Nemačka, 1851–1858 Pol Morfi, SAD, 1858–1859, Adolf Andersen, Nemačka, 1858–1866 Viljem Štajnic, Austrija, 1866–1886 Zvanični šampioni[uredi | uredi izvor] Viljem Štajnic, Austrija/SAD, 1886—1894. Emanuel Lasker, Nemačka, 1894—1921. Hose Raul Kapablanka, Kuba, 1921—1927. Aleksandar Aljehin, Rusija/Francuska, 1927—1935, 1937—1946. Maks Eve, Holandija, 1935—1937. Mihail Botvinik, SSSR, 1948—1957, 1958—1960, 1961—1963. Vasilij Smislov, SSSR, 1957—1958. Mihail Talj, SSSR, 1960—1961. Tigran Petrosjan, SSSR, 1963—1969. Boris Spaski, SSSR, 1969—1972. Robert Fišer, SAD, 1972—1975. Anatolij Karpov, SSSR, 1975—1985. Gari Kasparov SSSR/Rusija, 1985—1993. „Nezvanični“ ali široko priznati svetski šampioni[uredi | uredi izvor] Gari Kasparov, Rusija, 1993—2000. Vladimir Kramnik, Rusija, 2000 do danas FIDE svetski šampioni nakon Garija Kasparova[uredi | uredi izvor] Anatolij Karpov, Rusija, 1993—1999. Aleksandar Halifman, Rusija, 1999—2000. Višvanatan Anand, Indija, 2000—2002. Ruslan Ponomariov, Ukrajina, 2002—2004. Rustam Kasimdžanov, Uzbekistan, 2004—2005. Veselin Topalov, Bugarska, 2005. do danas Vladimir Kramnik, Rusija, 2006 Višvanatan Anand, Indija, 2007—2013. Magnus Karlsen, Norveška, 2013. do danas Svetske šampionke[uredi | uredi izvor] Vera Menčik, Ujedinjeno Kraljevstvo , 1927-1944 Ljudmila Rudenko, Sovjetski Savez, 1950-1953 Elizaveta Bikova, Sovjetski Savez, 1953-1956, 1958-1962 Olga Rupcova, Sovjetski Savez, 1956-1958 Nona Gaprindašvili, Sovjetski Savez, 1962-1978 Maja Čiburdanidze, Sovjetski Savez, 1978-1991 Jun Ksi, Kina, 1991-1996, 1999-2000 Žuža Polgar, Mađarska, 1996-1999 Čen Cu, Kina, 2001—2004. Antoaneta Stefanova, Bugarska, 2004-2006 Juhua Hsu , Kina, 2006-2008 Aleksandra Kostenjuk, Rusija, 2008-2010 Jifan Hu, Kina, 2010-2012, 2013-2015, 2016-2017 Ana Ušenjina, Ukrajina, 2012-2013 Marija Muzičuk, Ukrajina, 2015-2016 Žongji Tan, Kina, 2017-2018 Venđun Đu, Kina, 2018- Ostali poznati šahisti[uredi | uredi izvor] Alisa Marić Svetozar Gligorić Ljubomir Ljubojević Lav Polugajevski Viktor Korčnoj Paul Keres Ruben Fajn Trenutno najbolji igrači sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igrača prema FIDE rejting listi, avgust 2020) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Magnus Karlsen 1990 Norveška 2863 2. Fabijano Karuana 1992 SAD 2835 3. Liren Ding 1992 Kina 2791 4. Jan Nepomnijačtči 1990 Rusija 2784 5. Maksim Vašije-Lagrav 1990 Francuska 2778 6. Aleksandar Griščuk 1983 Rusija 2777 7. Levon Aronjan 1982 Jermenija 2773 8. Vesli So 1993 SAD 2770 9. Tejmur Rađabov 1987 Azerbejdžan 2765 10. Aniš Giri 1994 Holandija 2764 Najbolje šahistkinje sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igračica prema rejting listi FIDE, maj 2018) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Jifan Hu 1994 Kina 2658 2. Venđun Đu 1991 Kina 2571 3. Ana Muzičuk 1990 Ukrajina 2564 4. Katerina Lagno 1989 Rusija 2556 5. Aleksandra Kostenjuk 1984 Rusija 2555 6. Viktorija Cmilite 1983 Litvanija 2542 7. Tingđie Lei 1997 Kina 2537 8. Marija Muzičuk 1992 Ukrajina 2532 9. Valentina Gunina 1989 Rusija 2526 10. Žongji Tan 1991 Kina 2522 Trenutno najbolji igrači Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igrača prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Robert Markuš 1983 2625 2. Velimir Ivić 2002 2607 3. Aleksandar Inđić 1995 2604 4. Ivan Ivanišević 1977 2599 5. Bojan Vučković 1980 2559 6. Miloš Perunović 1984 2539 7. Marko Nenezić 1995 2525 8. Boban Bogosavljević 1988 2523 9. Luka Budisavljević 2004 2511 10. Nikola Sedlak 1983 2510 Najbolje šahistkinje Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igračica prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Teodora Injac 2000 2407 2. Jovana Rapport 1992 2299 3. Marija Rakić Vulićević 1990 2294 4. Anđelija Stojanović 1987 2287 5. Jovana Erić 1992 2278 6. Jordanka Belić 1964 2270 7. Tijana Blagojević 1997 2260 8. Adela Velikić 1997 2258 9. Marija Manakova 1974 2257 10. Marina Gajčin 2001 2254 Šahovski programi[uredi | uredi izvor] JakšaH Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2010), Srbija \ Republika Srpska je prvi srpski šahovski program. Korisnički interfejs kao i dokumentacija su napisani i na srpskom i na engleskom jeziku, projektna dokumentacija je pisana na srpskom, a interesantno je da je kompletan izvorni kod u potpunosti napisan na ćirilici. Vidi još[uredi | uredi izvor] Pravila šaha Šahovska notacija Šahovske figure Svetski šampionat u šahu Svetski šampioni u šahu Problemski šah

Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956 - 1961 / Dragan Bogetić Beograd 2006. Mek povez sa klapnama, 380 strana. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana (kao nova). J12 U vreme kada je Jugoslavija uživala izuzetan ugled u pokretu nesvrstanih, a i u svetu, glorifikovana je koncepcija miroljubive koegzistencije za čiju se realizaciju ona zalagala i malo je bilo naučnih radova koji su prema tom konceptu ispoljavali i minimum kritičnosti. Istoričari se tom temom nisu ni tada, kao ni kasnije, bavili prvenstveno zbog nedostatka arhivske grade, ali i zbog prenaglašenog uvažavanja imperativa istorijske distance. Politikološki i publicistički radovi, karakteristični za vreme raspada Jugoslavije, suprotno ranijem vrednosnom pristupu, podvrgavajući opštoj osudi dotadašnju spoljnopolitičku orijentaciju, uglavnom su nesvrstanu politiku ocenili kao istorijsku grešku, koja je socijalističku Jugoslaviju odvojila od razvijenih evropskih država i vezala je za ekonomski i civilizacijski zaostale narode, što je rezultiralo njenim totalnim privrednim kolapsom. Suštinska slabost većine radova koji su inače samo segmentarno obradivali posleratni spoljnopolitički razvoj Jugoslavije leži. pored ostaloga, u tome što na pravi način nije fokusiran odnos pojedinih odrednica njene međunarodne ekonomske i međunarodne političke orijentacije. Iako je neosporna korelacija između te dve komponente jugoslovenskog nastupa u međunarodnoj zajednici, očita je i relativna nekompatibilnost njihovih premisa kada su u pitanju konkretni regioni ili konkretne države. Dostupni arhivski izvori koji se odnose na jugoslovenske ekonomske preferencijale i ključne inostrane privredne partnere u periodu 1956—1961, ukazuju na sasvim drugačije stanje od onoga na koje upućuje domaća i strana literatura. Da bi se to stanje konačno objektivno rasvetlilo i da bi se konačno popunila i ta „crna rupa” jugoslovenske istoriografije neophodno je prvo utvrditi međunarodne i unutrašnje razloge jugoslovenskog „bekstva iz Evrope`, a potom stvarne spoljnopolitičke prioritete kojima se Jugoslavija u navedenom periodu rukovodila. Koristeći se dostupnom arhivskom gradom teško je prenebreći činjenicu da je jugoslovensko rukovodstvo sredinom 50-ih godina uvažavalo značaj integracionih kretanja na tlu Zapadne Evrope i razmatralo mogućnost da se preko Balkanskog saveza uz Grčku i Tursku uključi u taj proces. Međutim, ta razmišljanja u vreme kada se rađala ideja o evropskoj samobitnosti naspram dveju vodećih svetskih sila, došla su u sukob sa realnošću unutrašnje ekonomske situacije u Jugoslaviji. Već tada ona je bila teško opterećena bremenom dugova prema Zapadu i potpuno nemoćna da ih sopstvenim izvozom otplati, a istovremeno i podmiri uvozne potrebe. U takvoj situaciji Zapadna Evropa se Jugoslaviji, bez obzira na njenu geografsku pripadnost i civilizacijsku bliskost, činila mnogo udaljenijom i više pretećom nego prekookeanska azijska i afrička prostranstva. U to vreme, najveći deo jugoslovenskog rukovodstVa je procenjivao da bi Jugoslavija, orijentišući se isključivo na uključivanje u proces evropske integracije, bila inferiorna ne samo politički nego i ekonomski i predstavljala bi puki „sirovinski privezak” Zapadne Evrope. Povezivanjem sa zemljama afroazijskog prostora Jugoslaviji se otvarala perspektiva preuzimanja rukovodeće uloge u tom kontekstu i iznalaženja ogromnog, a što je najvažnije manje zahtevnog tržišta za mladu jugoslovensku privredu. Na prvi pogled sve je vuklo u korist druge solucije. Međutim, složenost međunarodnog položaja u kome se Jugoslavija nalazila lavirajući između Istoka i Zapada nije dozvoljavala jednostavna rešenja. Iz predgovora Sadržaj: UVOD ODNOS JUGOSLAVIJE PREMA GLAVNIM PROCESIMA, ZBIVANJIMA I SUBJEKTIMA U MEĐUNARODNOJ ZAJEDNICI SOVJETSKI I AMERIČKI STAVOVI PREMA VANBLOKOVSKOJ POLITICI I GLAVA: PRERASTANJE DOKTRINARNIH NAČELA U POLITIKU NESVRSTANOSTI „SUŽAVANJE” SARADNJE SA ZAPADOM I NORMALIZACIJA ODNOSA SA SOVJETSKIM SAVEZOM Novi jugoslovenski privredni kurs i stvaranje pogodnijih okvira za ekonomsku saradnju sa zapadnim silama Privikavanje Zapada na jugoslovenski „neutralizam” PRVI KONTAKTI JUGOSLAVIJE SA ZEMLJAMA AZIJE I AFRIKE Prvi Titovi kontakti sa budućim liderima nesvrstanosti - putovanje u Indiju i Burmu Zaoštravanje odnosa Jugoslavije sa Zapadom zbog Titovog puta u Indiju i Burmu II GLAVA: NOVA POLITIKA - STARE OPTUŽBE 1956-1957 PODSTICAJI I OGRANIČENJA NA PUTU NORMALIZACIJE JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKIH ODNOSA. MOSKOVSKI RAZGOVORI I PITANJE POVRATKA JUGOSLAVIJE U LAGER ISTOČNOEVROPSKIH DRŽAVA DOGAĐAJI U MAĐARSKOJ I POLJSKOJ I JUGOSLOVENSKA KONCEPCIJA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE NOVA SPORENJA - STARE OPTUŽBE DETERMINANTE I SADRŽAJNE KOMPONENTE SARADNJE SA ZAPADNIM SILAMA EKONOMSKI ODNOSI SA ZAPADOM — PRELAZAK SA PROGRAMA POMOĆI NA KREDITNE TRGOVINSKE ARANŽMANE Osobenosti i pravna regulativa saradnje SAD sa Jugoslavijom OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI SARADNJE SA ZAPADOM Jugoslovensko-sovjetsko približavanje i podozrenje Zapada u kontekstu hipotetičke mogućnosti povratka Jugoslavije u socijalistički lager Obustava američke vojne pomoći Jugoslaviji Odlaganje poseta predsednika Tita Sjedinjenim Državama Prekid diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom Specifičnosti i presedani u novoj organizaciji konzularnih službi Jugoslavije i SR Nemačke posle prekida diplomatskih odnosa Jugoslovenska podrška procesu dekolonizacije i novooslobođenim afro-azijskim zemljama Suecka kriza Alžirsko pitanje Politički animoziteti i pitanje dalje ekonomske saradnje sa Zapadom NOVA PLATFORMA SARADNJE SA VANBLOKOVSKIM ZEMLJAMA POLITIČKI I EKONOMSKI ODNOSI JUGOSLAVIJE I INDIJE Prvi trgovinski ugovori i uspostavljanje ekonomske saradnje SLIČNOSTI EGIPATSKO-JUGOSLOVENSKIH SPOLJNOPOLITIČKIH KONCEPATA I EKONOMSKIH STAVOVA Privredna sarądnja i debalans trgovinske razmene u uslovima klirinskog sistema plaćanja JUGOSLOVENSKI KONCEPT MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NOVOOSLOBOĐENE AFRO-AZIJSKE DRŽAVE Indonezija Sirija Burma Etiopija III GLAVA : POBOLJŠANJE ODNOSA SA ZAPADNIM SILAMA I INTENZIVIRANJE SARADNJE SA AFRO-AZIJSKIM ZEMLJAMA U VREME PREKIDA ODNOSA SA SOCIJALISTIČKIM LAGEROM PREKID ODNOSA SA SSSR-om I SOCIJALISTIČKIM LAGEROM POČETAK SUKOBA - SEDMI KONGRES SKJ Nacrt programa SKJ — napad na sovjetski model socijalizma Obnavljanje polemike o zbivanjima u Madarskoj povodom vesti o pogubljenju Imre Nađa Privremeno stišavanje sukoba Jugoslavije i istočnoevropskih država u vreme izbijanja krize na Bliskom i Dalekom istoku PONOVNO ZAOŠTRAVANJE ODNOSA JUGOSLAVIJE I SOCIJALISTIČKOG LAGERA 1959. GODINE Intenziviranje antijugoslovenske kampanje u istočnoevropskim državama u skladu sa kursom XXI kongresa KPSS Druga faza jugoslovensko-sovjetskog sukoba EKONOMSKI ODNOSI SA SOVJETSKIM SAVEZOM I ISTOČNOEVROPSKIM ZEMLJAMA PONOVNO PROBIJANJE MEĐUNARODNE IZOLACIJE I OŽIVLJAVANJE POLITIČKE I EKONOMSKE SARADNJE SA ZAPADOM SARADNJA I SPORENJE Incident oko broda „Slovenija” i dalja saradnja sa Francuskom u kontekstu podrške alžirskom Frontu za nacionalno oslobođenje Britanska reakcija povodom sudskih procesa u Beogradu protiv protagonista liberalizacije unutrašnjeg sistema u Jugoslaviji Jugoslovenski neutralizam i anglo-američki imperijalizam Novo britansko i američko poimanje jugoslovenske vanblokovske politike Zaoštravanje u odnosima Istok—Zapad: anglo-američka intervencija na Srednjem istoku i eskalacija berlinske krize Privremeno pogoršanje odnosa sa zapadnim silama povodom anglo-američke intervencije u Jordanu i Libanu Pitanje obnove diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom u senci berlinske krize i priprema za konferenciju velikih sila OBNAVLJANJE EKONOMSKE SARADNJE SA ZAPADOM Trgovinski i kreditni odnosi sa SAD Ekonomska saradnja sa zapadnoevropskim zemljama IV GLAVA: INICIJATIVE ZA FORMIRANJE POKRETA VANBLOKOVSKIH DRZAVA PRVI KORACI KA POVEZIVANJU VANBLOKOVSKIH DRŽAVA -TITOVO PUTOVANJE U ZEMLJE AZIJE I AFRIKE KRAJEM 1958. I POČETKOM 1959. Zvanična poseta Indoneziji, 23. decembar 1958.— 1. januar 1959 Privatna poseta Burmi, 8—9. januar 1959. Nezvanična poseta Indiji, 13—18. januar 1959. Zvanična poseta Cejlonu, 21—26. januar 1959. Nezvanična poseta Etiopiji, 2—12. februar 1959. Zvanična poseta Sudanu, 12—18. februar 1959. Nezvanična poseta Ujedinjenoj Arapskoj Republici 20—28. februar 1959 Krah Naserove politike arapskog ujedinjenja i oživljavanje egipatskog interesa za tešnju saradnju vanblokovskih država „INICIJATIVA PETORICE` NA XV ZASEDANJU GENERALNE SKUPŠTINE UN PRIPREMA PRVOG SAMITA NESVRSTANIH — TITOVA POSETA ZEMLJAMA ZAPADNE I SEVERNE AFRIKE BEOGRADSKA KONFERENCIJA IPROBLEM INSTITUCIONALIZACIJE SARADNJE VANBLOKOVSKIH DRŽAVA REGISTAR LIČNIH IMENA

Trilogija „Vreme zla“, BIGZ, Beograd. Tvrd povez, stanje kao na slikama, bez pisanja, podvlačenja, pečata... 1. Grešnik 1985 2. Otpadnik 1986 3. Vernik 1990 Njegoševa nagrada Ne optuživati čoveka, ne opravdavati čoveka! Saznavati čoveka – strasno i razborito, na svetlosti i u tami, shvatiti mu i reč i ćutanje, delo i nedelo, u svemu potražiti pravu pobudu i stvarni smisao... Ispričati novu pripovest o ljudskoj sudbini u toj eposi, u vremenu između dva svetska rata, u vremenu zla. Crvenog Staljinovog i sivomaslinastog, Hitlerovog. O savremenim, u istoriji postavljenim zlim dusima ove epohe. – Dobrica Ćosić, u beleškama za roman Grešnik februara 1981. Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića Mi moramo iza svega javnog da tražimo: a šta je tajno? Jer tajno je istina. „Mi radimo najčasniji posao na ovom svetu: tragamo za pravim istinama i borimo se protiv zla koje jedino mi možemo uništiti“ – reći će Petar svakom novom agentu... Ljudi imaju najmanje mašte za dobro; svi su postupci u činjenju dobra prosti, obični, neposredni. A u svakom zlu stoji inovacija; veliko zlo je stvaralačko po metodu izvođenja. – Dobrica Ćosić u beleškama marta 1981. o liku Petra Bajevića Glavni junak prvog romana iz trilogije Ivan Katić „grešni“ je saputnik komunistâ koji doživljava životni sunovrat jer im se 1936. zamerio. Proglašen za buržuja i trockistu, biva odbačen od „drugova“ i posle rata, kada je dospeo na robiju, a na slobodi dolazi u sukob sa porodicom koja se raspada... „Ovo je roman o sukobu komunizma sa fašizmom u ljudskoj klanici u kojoj su jugoslovenska plemena dodala tom manihejskom sukobu dvostruku dimenziju paroksizma: Srbija je zaglibila u totalitarizam, osakaćena građanskim ratom koji će se po svoj prilici ponoviti, ne usuđujući se da se pogleda u ogledalu krvoprolića prošlog rata i nastupanja komunizma.“ (Žorž Niva) „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje `opasne` sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) „O tome se, dakle, radi: o tome kako se raspala ’stara Jugoslavija’, ostavivši nam do danas vjernike, otpadnike i grešnike... Pisac je, relativizirajući sliku povijesti, koju uvijek pišu pobjednici, svoje likove projektirao kao nosioce izuzetnih, čak ekstremnih ideja, koncentrirajući u njima svu silu etičkih dilema sa kojima trajno imamo posla i za protagoniste uzeo uglavnom ličnosti koje su pripadale predratnom revolucionarnom pokretu, koji je iz NOB izišao kao pobjednik.“ (Igor Mandić) Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se saga Ćosićeva porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije. Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. MG32 (N)

Djuro Zagorac - Stevo Zagonetka Ivan Krajacic Dosije, Beograd, 1997. Mek povez, 333 strane. EKSTREMNO RETKO! Ivan Stevo Krajačić (Poljane, kod Nove Gradiške, 29. avgust 1906 — Zagreb, 10. septembar 1986) je bio hrvatski komunist, prvi načelnik OZNE, predsjednik Sabora NR Hrvatske od 1963. do 1967. Učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 29. avgusta 1906. godine u selu Poljane, kod Nove Gradiške. Potiče iz mnogočlane, siromašne seljačke porodice. Pošto nije imao sredstava za školovanje, 1925. godine se zaposlio u rudniku Lešljani. Krajem 1925. godine, završio je zanat alatnog mehaničara, a 1926. godine je položio ispit za ložača i rukovodioca stabilnih mašina. Tokom rada u rudniku i kasnije na zanatu, uključio se u omladinski radnički pokret. Godine 1927. je otišao odsluženje vojnog roka. Vojsku je služio u Glavnoj auto-komandi u Beogradu. Zbog čitanja opozicione štampe i širenja prokomunističkih ideja među vojnicima, bio je nekolko puta disciplinski kažnjavan. Posle odsluženja vojnog roka, 1928. godine, došao je u Zagreb, gde se zaposlio u radionici Jugoslovenskih državnih železnica (JDŽ). Iste godine upoznao je Josipa Broza Tita, tada političkog sekretara Mesnog komiteta KPJ za Zagreb. Godine 1931. primljen je u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Početkom 1933. godine je uhapšen, ali je zbog nedostatka dokaza pušten posle dvadeset dana. Zbog dobrog držanja pred policijom, odmah posle izlaska iz zatvora primljen je u članstvo Komunističke partije jugoslavije (KPJ). Tada je dobio ilegalno ime Stevo, koje mu je ostalo nadimak do kraja života. Godine 1934. postao je član Mesnog komiteta KPJ za Zagreb, a 1935. član Pokrajinskog komiteta KPJ za Hrvatsku. Španski građanski rat Zbog velikih partijskih provala u Hrvatskoj 1936. godine Stevo je, po odluci PK KPJ za Hrvatsku, bio određen da ide na obuku u Sovjetski Savez. Ali zbog izbijanja Španskog građanskog rata, Krajačić umesto u SSSR odlazi u Španiju. Kao borac bataljona „Čapajev“, Trinaeste internacionalne brigade, ranjen je u bici kod Teruela, krajem 1936. godine. Imao je čin kapetana Španske republikanske armije. Neki smatraju da je bio član štaba tajne sovjetske policije NKVD u Španiji.[1] Zajedno sa Stevom, u Španiji se borio i njegov rođeni brat Marijan (kasnije ubijen u logoru Stara Gradiška). Posle sloma španske republike, 1939. godine, Stevo je sa ostalim jugoslovenskim dobrovoljcima, našao u francuskim logorima. U logoru je ostao oko mesec dana, kada, po partijskoj direktivi, s tuđim pasošem napušta logor i ilegalno došao u Jugoslaviju. Po dolasku u Zagreb, Stevo se ponovo zaposlio u radionici Jugoslovenskih državnih železnica i izabran je u članstvo Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske. Narodnooslobodilački rat Okupacija Kraljevine Jugoslavije i proglašenje ustaške Nezavisne Države Hrvatske, aprila 1941. godine, zatekli su ga u Zagrebu. Jula 1941. godine odlazi u Zemun, gde organizuje diverzantske akcije, ali se po naređenju CK KPH, vraća se u okupirani Zagreb. Tokom 1942. godine Stevo se povezao sa pojedincima koji su zauzimali velike položaje u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i organizovao je obaveštajnu mrežu, koja je tokom celog rata davala Vrhovnom štabu NOV i POJ dragocene podatke. Takođe se povezao i s ličnostima iz kulturnog i javnog života i uključuje ih u Narodnooslobodilački pokret Jugoslavije. U vreme svog ilegalnog boravka u Zagrebu, Stevo je postavljen za komandanta Druge (zagrebačke) operativne zone. Sredinom 1942. godine, zajedno s Ivom Lolom Ribarom, je organizovao prebacivanje dr Ivana Ribara na oslobođenu teritoriju, gde zajedno s njim i oni odlaze. Neposredno posle svog dolaska na oslobođenu teritoriju Josip Broz Tito ga ponovo šalje u Zagreb, da nastavi rad na obaveštajnoj službi. Početkom septembra 1943. godine, kada mu je zapretila opasnost od hapšenja, napušta Zagreb i odlazi u Otočac, gde se u to vreme nalazio ZAVNOH i predsednik AVNOJ-a dr Ivan Ribar. Neposredno posle Stevinog dolaska ustaše su napale Otočac. Stevo zajedno sa Jakovom Blaževićem organizuje uspešno odbranu ZAVNOH-a, u borbama na raskrsnici za Senj, gde je branjena odstupnica članovima ZAVNOH-a, teško je ranjen. Godine 1944. na poziv Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, odlazi na ostrvo Vis, kao organizacioni sekretar CK KPH. Pri povratku s Visa, u blizini Vrginmosta, se srušio avion u kojem se nalazio zajedno sa Rendolfom Čerčilom (sinom Vinstona Čerčila) i sovjetskom vojnom misijom, tom prilikom je teže povređen. Bio je član AVNOJ, na Prvom, i član Predsedništva AVNOJ-a na Drugom zasedanju. Na Drugom zasedanju ZAVNOH-a izabran je u Predsedništvo, a u jesen 1942. godine postao je član Centralnog komiteta KPJ. Posleratna karijera Posle osnivanja Odeljenja za zaštitu naroda, 1944. godine, postavljen je za načelnika, a na toj dužnosti nalazio se i posle rata, do marta 1946. kada je, u činu general-pukovnika prebačen u rezervu i postavljen za ministra unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Hrvatske. Na toj dužnosti nalazio se do 1953. godine, od 1953. do 1963. bio je predsednik Izvršnog veća Sabora NR Hrvatske i član Saveznog izvršnog veća, i predsednik Saveza boraca NOR-a Hrvatske od 1959. do 1961. godine. Od 1963. do 1967. godine nalazio se na dužnosti predsednika Sabora Socijalističke Republike Hrvatske. Biran je za člana Centralnog komiteta SK Hrvatske i SK Jugoslavije. Bio je član Glavnog odbora SSRN Hrvatske i Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Godine 1968. dao je ostavku na članstvo u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske. Umro je 10. septembra 1986. godine u Zagrebu i sahranjen je na groblju Mirogoj. nkvd, kgb, spijunaza, rezident

Odlično očuvano! Autor - osoba Avramov, Lazar, 1921- = Avramov, Lazar, 1921- Naslov Vinogradarstvo / Lazar Avramov Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1991 (Subotica : Birografika) Fizički opis 640 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Poljoprivredna literatura ISBN 86-19-01059-X (karton) Napomene Tiraž 3.000. Bibliografija: str. 595-597. Predmetne odrednice Vinogradarstvo -- Priručnik PREDGOVOR Dosada su štampana dva izdanja knjiga pod nazivom „Praktično vinogradarstvo“ i „Podizanje vinograda“. Brojni tiraž od nekoliko hiljada primeraka ovih knjiga je u relativno kratkom vremenskom periodu bio rasprodat. Izdanje knjige Savremeno gajenje vinove loze, koje je štampano u 2000. primeraka je takođe izuzetno brzo rasprodato i to već u toku jedne godine od njenog izdavanja. Brza prodaja prvog izdanja ove knjige pokazala je da se za ovakvom literaturom ispoljava veliki interes, jer je našla korisnike manje više u svim vinogradarskim područjima naše zemlje. Polazeći od ove činjenice, kao i od toga da postoji niz novih naučnih i tehničkih rešenja, pristupili smo izradi knjige pod nazivom „Vinogradarstvo“. Ovo izdanje knjige „Vinogradarstvo“, obuhvata u integrisanom obliku Opšte i Posebno vinogradarstvo. Međutim, u ovom izdanju obrađene su mnoge inovacije kao i rezultati najnovijih dostignuća u inostranoj i domaćoj vinogradarskoj nauci i praksi. U ovom izdanju posebna pažnja je posvećena obnovi crteža, šema, slika, dopuni tabela i dr. Da bi knjiga bila sa tekstom što pristupačnija korisnicima, povećan je i broj slika u crno-beloj i kolor tehnici. Izdanje knjige vinogradarstvo je po svojoj koncepciji i po svom sadržaju namenjeno: inženjerima agronomije voćarsko vinogradarskog i vinarskog smera, organizatorima i realizatorima proizvodnje vinskog i stonog grožđa, organizatorima i proizvođačima loznog sadnog materijala, projektantima novih zasada vinove loze, kao literatura naučnim radnicima na univerzitetima i u vanuniverzitetskim institucijama, zatim regulativi, studentima poljoprivrednih fakulteta, nastavnicima i učenicima poljoprivrednih škola, kao i neposrednim proizvođačima grožđa i vina na društvenom i individualnom sektoru proizvodnje grožđa i vina. Takođe je namenjena i amaterima proizvođačima grožđa i vina, u okviru okućničke proizvodnje grožđa i vina kao i svima ostalima koji se bave direktno ili indirektno vinogradarskom problematikom, ishranom, tržištem, prometom, i potrošnjom grožđa, vina i svih vrsta proizvoda od grožđa i vina. Posebno se zahvaljujem svima onima koji su pomogli štampanje ove knjige. Autor Prof. dr Lazar Avramov, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, rođen je 1921.u Hajdučici, od oca Milana i majke Milke Todoran. Građansku i Zadružnovinarsku školu završio u Vršcu. Srednju poljoprivrednu školu završio je u Bukovu, kod Negotina. Diplomirao 1949. na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Na Fakultetu je biran u sva nastavnička zvanja, a 1967. godine za redovnog profesora za predmet Posebno vinogradarstvo. Doktorirao je 1955. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu na temi: „Prilog izučavanju fertilnosti važnijih domaćih i nekih stranih sorti vinove loze u vinogorjima N.R. Srbije“. Naučno i stručno usavršavanje obavio je u SAD i SSSR. Predmete iz oblasti vinogradarstva predavao je na redovnim i postdiplomskim studijama i na Poljoprivrednim fakultetima u Novom Sadu, Prištini i Čačku, zatim u Zagrebu i Ljubljani. Bio je mentor i član komisija u brojnim doktorskim i magistarskim disertacijama. Govori engleski, nemački, ruski i mađarski. Služi se francuskim, italijanskim, rumunskim i slovačkim jezikom. Na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu bio je: šef Katedre za vinogradarstvo, direktor Instituta za hortikulturu, upravnik Centra za selekciju vinove loze i upravnik Centra za vinarstvo i vinogradarstvo, Voćarsko vinogradarske ogledne Stanice „Radmilovac» u Vinči. Dekan fakulteta bio je od 1961. do 1963. Sam i u koautorstvu objavio je u domaćim naučnim časopisima i zbornicima, 183 naučna rada, u inostranim naučnim časopisima i zbornicima 40 naučnih radova i 30 preglednih radova. Sam i u saradnji objavio je 19 stručnih knjiga, priručnika i udžbenika. Knjiga Vinogradarstvo nagrađena je specijalnom nagradom na XX Svetskom vinogradarskom i vinarskom kongresu u Madridu. Do 1998. sam i u saradnji obradio je preko 120 elaborata, predinvesticionih informacija, idejnih projekata, projekata, studija i metodika rada; publikovao je preko 200 stručnih i ostalih članaka; učestvovao je u stvaranju: 14 novih stonih sorti vinove loze raznih epoha sazrevanja, 4 nove crne i 2 nove bele vinske sorte za kvalitetna i vrhunska vina, 1 nova sorta za obojeni bezalkoholni sok od grožđa. Od brojnih dela ističu se i: a) Monografija “Description ampelographique officielle“, obrađeno po “Code“ sistemu 84 obeležja za 363 sorte vinove loze, (koautorsko delo), b) Rejonizacija vinogradarstva Srbije (koaut.delo u 6 tom.), c) Rejonizacija vinogradarstva Kosmeta (koaut. delo 1 tom), d) Projekti (samost. i koaut. dela) za zasnivanje vinograda i matičnjaka loznih podloga u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini, Hrvatskoj i dr. i e) Elaborati (koaut. dela) za zaštitu geografskog porekla grožđa i vina. Bio je: Predsednik, potpredsednk i sekretar Jugoslovenskog naučnog društva vinogradara i vinara. Predsednik Zajednice naučno istraživačkih ustanova vinogradarstva SFRJ. Predsednik Grupacije za lozni sadni materijal SFRJ. Član Plenuma i predsednik Savezne potkomisije za priznavanje sorti voćaka i vinove loze Jugoslavije. Predsednik Međurepubličko-Pokrajinske komsije za rejonizaciju vinogradarstva i vinogradarski katastar SFRJ. Direktor Instituta za vinogradarstvo i vinarstvo SR Srbije. Sekretar Društva poljoprivrednih inženjera i tehničara SR Srbije. Član predsedništva Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Jugoslavije (SPITJ) kao i Srbije (SPITS). Predsednik Sekcije za vinogradarstvo i vinarstvo SPITS-a. Predsednik komisije za banku gena u vinogradarstvu SFRJ. Bio je: Dopisni član Vinogradarsko vinarske akademije nauka Italije. Počasni doktor nauka Univerziteta za hortikulturu u Budimpešti. Član grupe eksperata Međunarodnog ureda za vinovu lozu i vino u Parizu. Član Komisije za Biljne resurse i Banku gena FAO u Rimu. Član Međunarodnog Saveta naučnog projekta za brdsko-planinsko vinogradarstvo u Aosti-Italija. Član Međunarodnog udruženja rasadničara vinove loze (CIP), Geisenheim – Nemačka. Član Američkog biografskog instituta (ABI). Član Međunarodnog društva za hortikulturu. Član uređivačkog saveta naučnog časopisa “Vignevini “ u Italiji. Dobitnik je preko 30 diploma, plaketa, priznanja i zahvalnica u Jugoslaviji, tri ordena i većeg broja međunarodnih priznanja. MG151 (N)

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, unutra potpis na najavnom listu, očuvanobez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez_ MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice KC (K)