Drugo dopunjeno izdanje Zašto obavezno treba biti kršten, zar se ne može jednostavno biti dobar čovek i činiti dobra dela? Oni koji se ističu dobrim delima, ali ne znaju za boga liče na ostatke mrtvaca koji su, iako lepo odeveni, neosetljivi za lepo (sveti Ignjatije Brjančaninov) Ako je neko dobar po delima ali nije zapečaćen vodom, neće ući u Carstvo nebesko (sveti Kiril Jerusalimski)… Knjiga duhovnih saveta je pomoćni priručnik za sve koji žele da žive pobožnim životom. Na mnogobrojna pitanja ljudi koji žive u svetu u njoj su odgovarali kako Sveti Oci tako i savremeni duhovnici koji su nastojali da u duhu svetog Predanja objasne današnjem čoveku put ka Hristu. Šta je to pokajanje, kako se odnositi prema okolnostima u kojima živimo, kako poštovati postove i upražnjavati molitvu, kakvo je mesto televizije, kompjutera i savremenih medija u življenju savremenih hrišćana, da li je bračna vernost postala 'zastarela', kako živeti kad je brak razveden, kako se odnositi prema džinsu, možemo li zaštititi decu od štetnihuticaja, postoji li Strašni sud i kako ga shvatiti? Knjiga odgovara i na niz praktičnih pitanja o odnosu prema pal»enju sveća, ikonama, kandilu, ponašanju u hramu itd. Ovaj zbornik duhovnih saveta nudi svakome ko želi da upozna pravoslavnu duhovnost zdrave i trezvenoumne odgovore. SADRŽAJ ODGOVORI SVETIH OTACA CRKVE NA PITANJA MIRJANA, 5 Arhimandrit Amvrosije Jurasov O VERI I SPASENJU PITANJA I ODGOVORI O abortusima, 29 O paklu, 29 O anatemi, 31 O vojsci i ratovima, 32 O demonima, 33 O obuzetima đavolom, 34 O Bibliji, 37 O blagodati, 38 O blagoslovu, 39 O bludu, 40 O Bogu, 40 O bogosluženju, 42 O bolestima, 44 O venčanju, 47 O veri, 48 O video-filmovima, 50 O pijenju vina, 50 O uznemirenosti, 51 O vaspitavanju dece, 52 O izborima, 54 O izboru supružnika, 54 O gordosti, 55 O grehu, 58 O novcu, 59 O desetku, 60 O kućnim duhovima, 60 O duhovniku, 61 O duhovnoj milostinji, 64 O duhovnom srodstvu, 64 O duhovnosti, 65 O duši, 66 O duševno bolesnima, 66 O duševnom miru, 67 O Jevanđelju, 70 O pomazivanju mirom, 72 O pohlepnosti, 72 O Žitijima Svetih, 72 O zaboravnosti, 73 O zlu, 73 O vračevima (vračarama), 75 O ikonopisanju, 76 O iskušenjima , 77 O ispovesti, 78 O kraju sveta, 83 O konfesijama i jereticima, 85 O krstu, 91 O Krštenju, 95 O bogojavljenskoj vodici, 97 O naručju Avraamovom, 98 O ljubavi, 99 O ljubavi prema životinjama i cveću, 100 O radoznalosti, 102 O milostinji, 103 O mnogobrižju, 103 O molitvi, 103 O molitvi za bližnje, 112 O manastiru, 116 O kažnjavanju, 120 O nervozi, 120 O pogrdnim rečima - psovkama, 121 O NLO, 121 O izobličavanju bližnjeg, 122 O obnovljenju ikona, 122 O reformistima, 123 O osveštavanju stana, 124 O osveštavanju kola, 125 O osuđivanju, 126 O opelu, 127 O pamćenju, 128 O podvižnicima, 129 O pokajanju, 129 O pominjanju umrlih, 131 O pomislima, 133 O poslušnosti, 134 O postu, 137 O onostranom svetu, 140 O pohvalama, 142 O prelesti, 143 O Pričešću, 145 O poreklu čoveka, 148 O nafori, 152 O radu za vreme praznika, 152 O ravnodušnosti, 153 O razvodu braka, 154 O samoubistvu, 154 O slobodnoj volji, 155 O svetima, 156 O svetim moštima, 156 O sveštenoslužiteljima, 157 O urocima, 160 O suzama, 161 O rečima, 162 O smrti, 162 O smirenju, 163 O snovima, 167 O pomazivanju jelejem (jeleosvećenju), 169 O savesti, 169 O spasenju, 170 O spiritizmu, 174 O sujeverju, 175 O odnosima između supružnika, 175 O starom i novom kalendaru, 177 O patnjama, 177 O strastima, 178 O strahu, 180 O strahu Božijem, 181 O upotrebi duvana, 181 O televiziji, 182 O teskobi, 182 O uniniju, 183 O Crkvi, 186 O crkvenoslovenskom jeziku i pismu, 190 O Hamovom grehu, 191 O parapsiholozima, 191 O jurodivima, 192 Odgovori na razne teme, 194 ODGOVORI NA NEDOUMICE SAVREMENIH HRIŠĆANA Odgovara jeromonah Amvrosije (Jermakov) Vantelesna oplodnja, 215 Veza sa muhamedancem, 215 Lična molitva za inoverne, 216 Srodstvo i brak, 216 Bivši monah u braku, 218 Ko štiti putnike?, 219 Paljenje kandila, 219 „Bezgrešno začeće” kao jeres, 219 Ikone i bračne dužnosti, 220 Smrtni gresi, 220 Raskoš i sveštenstvo, 220 O krsgu oko vrata, 221 Kako čiste savesti raditi svoj posao?, 221 Ćutanje je zlato, 221 LJudska prava i istina vere, 221 O venčanju, 222 Kada nisu dopuštena venčanja?, 222 O Hariju Poteru, 223 Učenje Aleksandra Menja, 224 O internetu, 225 O raskolu u Suzdalju, 226 Loš san u novom stanu, 227 Kako provesti nedelju, 228 O svetovnoj Novoj godini, 228 „Lekovi” iz Mrtvog mora, 229 O ukrajinskom raskolu, 229 O jednovercima, 229 O odlasku u manastir, 230 Političke izjave episkopata , 230 Zaštita od vradžbina, 231 Molitva za stradale od terorista, 231 Hram i mesečni ciklus kod žena, 232 O Losevu, 232 Plesan na nafori, 232 Pravoslavlje i rat, 233 Šta je duhovnost?, 233 Sveta Viktorija, 234 Sveštenik i otac, 234 Stavropigija, 235 Skupljanje priloga i odežde , 235 Ispola eti, despota, 235 O „Danu žena”, 235 Sveti kanoni, 236 Teosofija Reriha, 236 O tetovaži, 237 O drugom krštenju, 238 Ćaci bogoslovije, brak i monaštvo, 238 Kumovi na krštenju, 239 O poštovanju svetih, 239 Ko se može zamonašiti, 240 Pripreme sveštenika za služenje Svete Liturgije, 240 Nestanak agapa, 241 O svecima i njihovom proslavljanju, 243 Crkva i biznis, 244 Bog ili žena, 245 Opet o kumstvu, 246 Građanski brak, 246 Molitva za pokojnog oca, 247 O koristi od molitve za upokojene, 248 O urocima, 249 Dete i anđeo, 249 O ruci svetog Jovana Krstitelja, 249 O Svetoj Trojici, 250 O spasenju svih, 251 Prvorodni greh i brak, 252 O osiguranju, 252 Šminka, 253 O snovima, 253 O Filioque, 253 Ujedinjenje religija, 254 O plastičnoj operaciji, 254 O učešđu na izborima, 255 O šahu i deci, 255 Rasuđivanje ili osuđivanje, 255 Kartanje, 256 O pušenju, 256 Rijaliti programi, 256 O ispovesti, 257 O reklamiranju, 257 Zvezda petokraka, 258 O sportu, 259 Rad na televiziji, 259 O služenju u vojsci, 259 Vanbračni život, 260 Psiholozi i vera, 260 Uzdanje u prozorljivca, 260 Verenici i polni odnosi, 261 Lepota i zadovoljstvo, 261 Krađa duhovnih knjiga, 261 O suprotstavljanju zlu silom, 262 O praštanju, 264 Sumnje u dogmate, 265 Car Nikolaj i Lenjin, 265 Da li je greh rađanje dece?, 268 Kajanje i spasenje, 268 O abortusu i pokajanju, 269 Raskid crkvenog braka, 269 O svešteniku i glasinama, 269 Molitva i hazardne igre, 269 Upad u tuđi brak, 270 Na radnom mestu šefa, 270 O pentekostalcima i farisejstvu, 270 Da li raditi posle pričešđa? , 271 Ko ne može biti sveštenik?, 271 O postu na poslu, 272 O „skidanju” greha, 272 Bog nas čuva, 272 Fen-Šui, 273 Gatanje, 273 O postupku iz rata, 273 Neradni dani i posao, 273 Muzičar pita, 274 O Heruvimskoj pesmi, 274 Dete i ispovest, 274 Gresi pre krštenja, 274 Pas u stanu, 274 Vapaj jednog đaka, 275 Pravoslavnost porodice, 275 O krštenju kad nismo sigurni da li ga je bilo, 276 Vera u Hrista bez odlaska u crkvu, 276 Veliki post i jedenje ribe, 277 Krštenje u odsustvu?, 278 Nedoumice o molitvi, 278 Šta će nama sveci?, 278 Kum - ateista?, 279 O venčanju i rađanju, 280 Krštenje i novi početak, 280 Poštovanje subote, 280 „Dan zal>ubl>enih”, 281 O kremaciji, 281 Kome se moliti za izlečenje tumora?, 282 O ličnom pomjaniku, 282 Kako celivati svete na ikonama? , 283 Samoubistvo rođaka, 283 Stari na molitvi, 283 Sveti Vladislav, 284 Ostaci mrsa pred početak posta, 284 Molitva za ženske bolesti, 285 Pomirenje sa bivšim bračnim drugom, 285 Venčanje krštene i nekrštenog, 285 Delovanje Svetih Tajni, 285 Granice posta, 286 Za pokoj duše, 286 Sila krsta, 286 Stara i nova Pasha, 286 Pravila odevanja u Crkvi, 286 U poseti rimokatoličkom hramu, 287 Dečje molitve, 287 Obrezanje i krštenje, 287 Ime za dete, 288 Mala deca na službi u hramu, 288 Kum za blizance, 289 Rodoslov Hristov, 289 O nepravednom domoupravitelju, 289 Zašto je raskol loš?, 290 Život za Hrista, 292 Pontije Pilat ili, 292 Blizina kraja sveta, 292 Ko su ništi duhom?, 293 Zar je samo Pravoslavlje istinito?, 293 O proroštvu o zimi i suboti , 295 Stvaranje anđela, 296 Telo Vaskrslog Hrista, 296 O papstvu, 296 Kako se spasiti?, 298 O teškom mestu iz Novog Zaveta, 298 Sudbina nekrštene dece, 299 O znamenju krsta, 299 Duša posle smrti i zemne želje, 300 Može li čovek sam da raspolaže svojim životom?, 300 Posmrtna sudbina životinja, 300 Budite kao deca, 300 O Sudu Gospodnjem, 301 O znacima vremena, 301 O primitivnoj religiji, 302 O horoskopu, 303 Romani o Anastasiji, 303 O ukrajinskom raskolu, 304 Rimokatolkinja hoće u Crkvu , 305 Hristos i Jevreji, 305 Budizam i staroverci, 305 Validnost rimokatoličkih Svetih Tajni, 305 O sektašima, 306 O muslimanima, 306 Hoće li se spasti inoverni? , 306 Opet o muhamedancima, 307 Sektaški misionari, 307 Papa u Rusiji - da ili ne?, 307 Pravoslavna i papska Pashalija, 308 Dva Hristova rodoslova, 309 Žene i Sveta Gora, 309 Kumranski rukopisi, 310 O nikolaitskoj jeresi, 310 O istrebljenju jeretika, 311 Odgovara sveštenik Atanasije Gumerov O različitim rasama, 311 Kako na nebu, tako i na zemlji, 311 Nejasno mesto iz Jevanđelja, 312 Teška mesta Staroga Zaveta, 312 O Melhisedeku, 314 O evolucionizmu, 315 O Svetoj Trojici, 316 Ima li vanzemaljaca?, 317 O imenu Božjem, 317 O pentagramu, 318 Žena u hramu i mesečnica, 318 Pad Adamov, 319 O starosti zemlje, 320 O apokatastazi, 321 Gde piše da je Bog Trojica?.322 Bog se bori sa Jakovom, 322 O prvim ljudima i njihovim brakovima, 323 Nema spasenja za demone, 323 O prorocima Starog Zaveta.324 Teško mesto iz Knjige o Jovu , 324 Košer, 324 Stari Zavet i ikonopoštovanje, 325 Zašto se klanjamo ikonama, 325 Da li je Jehova ime Boga?.326 Pad Lucifera, 327 Nojev kovčeg, 328 Čisto i nečisto životinjsko meso, 328 Kajin, 329 Sveti Ignjatije i sveti Teofan: o telesnosti anđela i duše, 329 Na pitanja odgovara jeromonah Pimen (Caplinov) Kada krstiti dete?, 330 Zagranična Crkva, 330 Odgovara Oleg Koritko Životinjska duša, 331 Razdvajanje jezika, 331 Reiki: okultna tehnika, 332 Božje sveznanje nije predodređenje, 333 O večnom pečatu krštenja, 334 ODGOVARA PROTA ALEKSANDAR ŠARGUNOV 0 kraju sveta, 335 Protiv nepristojnosti, 338 Politika i ekonomija, 340 Kako privesti bližnje Hristu?, 341 Ko će nas zaštiti od propasti?, 344 O značenju simvola, 345 Preuveličavanje vlasti đavola, 346 Sveši Vladika Nikolaj Žički Kako treba koristiti svetu bogojavljensku vodicu?, 347 Čin uzimanja svete bogojavljenske vodice u vreme pripreme za Sveto Pričešće, 348 ZAŠTO JE POTREBNA ISPOVEST, 351 Na pismo čitateljke odgovara o. Artemije Vladimirov, 353 Odgovara sveštenik Andrej Filips, 357 Vladimir Legojda razgovara sa đakonom Andrejem Kurajevom O polnosti i mladima, 361 Mitropolit Suroški Antonije (Blum) „Ja nisam dobar čovek ali sve što govorim o Bogu je istina, 368 Đakon Andrej Kurajev Strašni sud, 374 Sveššenik Ser1ej Nikolajev Razvod i usamljenost, 384 Samoća, 390 Duhovno značenje crkvene sveće - naše žrtve Bogu, 395 Antonina Vladimirovna Osipova, lekar alergolog Šta medicina kaže o postu? Da li je post medicinski opravdan?, 398 Sveštenik Antonije Iljin O bioetici, 407 Vladimir Legojda DŽins i spasenje, 412 Jeromonah Jov (Gumerov) Odgovori hrišćanima na nedoumice iz svakodnevnog i crkvenogživota BOGOSLOVJBE, 427 Bog je Tvorac i Spasitelj, 428 Isus Hristos je Bog, 439 O Majci Božijoj, 446 Nevidljivi svet, 454 Čovek. Smisao života, 457 Prirodni svet, 461 Poštovanje Svetih, 464 Zlo u svetu i borba s njim, 477 Kraj sveta. Sud. Budući život, 488 Carstvo Nebesko, 495 Svete Tajne, 498 Tipik, 503 HRIŠĆANSTVO I SVET, 506 Vreme: istorija i savremenost, 556 Pravoslavac u savremenom svetu, 558 SVETO PISMO Stari Zavet, 563 Novi Zavet, 577 CRKVA Sveštenstvo. Tajne. Obredi.591 Praznici. Bogosluženje, 597 Hram. Svetinje, 612 Jeresi. Sekte, 615 DUHOVNI ŽIVOT Put ka spasenju, 619 Hrišćanske vrline. Vera, 623 Porodica je mala crkva. Deca, 627 Greh. Duhovna bsšest, 631 Наслов: Књига духовних савета: Одговори духовника на недоумице савремених хришћана Издавач: Образ светачки Страна: 652 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15.5x21.5 cm Година издања: 2007 ИСБН: 978-86-86555-23-6

Dok govorim, ja nikada nisam samo „mali drugi“ (pojedinac) koji komunicira s ostalima koji su „mali drugi“: tu uvek mora biti prisutan veliki Drugi. Ovo nezaobilazno upućivanje na Drugog je tema neslane šale o ubogom seljaku koji se, nakon što je doživeo brodolom, nađe na pustom ostrvu sa, recimo, Sindi Kroford (Cindy Crawford). Nakon što se s njim upustila u seksualni odnos, ona ga pita kako mu je bilo. On joj kaže da mu je bilo „super“, ali da bi hteo još nešto da je zamoli kako bi njegovo zadovoljstvo bilo potpuno – pita je da li bi ona mogla da se preobuče u njegovog najboljeg prijatelja, da obuče farmerke i da sebi na licu nacrta brkove. On je uverava da nije nikakav potajni perverznjak, u šta će se ona i uveriti ako mu usliši molbu. Kada ona sve to učini, on joj prilazi, udara je laktom u rebra i kaže joj, uz cereći pogled i opsceni smešak: „Znaš li šta mi se desilo? Upravo sam imao seks sa Sindi Kroford!“ Ovaj Treći, koji je uvek prisutan kao svedok, poriče mogućnost neiskvarenog, nevinog, privatnog užitka. Seks je uvek u minimalnoj meri ekshibicionistički i oslanja se na nečiji pogled. U sedmičnom ciklusu INTERPRETACIJE, od ponedeljka 5. do petka 9. decembra, možete slušati delove knjige Slavoja Žižeka „Kako čitati Lakana?“ iz 2007. godine. Sa engleskog preveo Goran Bojović. Upravo su neobične interpretacije tekstova Žaka Lakana stvorile od Slavoja Žižeka ono što je on danas – jedan od najpopularnijih filozofa na svetu. I za Lakana bi se moglo reći da je jedan od najpopularnijih filozofskih pisaca na svetu, ali njegovi spisi su, za razliku od Žižekovih tekstova, do te mere neprozirni da su na samoj granici čitljivosti. Uz to, nikako ne bi trebalo zanemariti da je Lakanova slava, od početka devesetih godina prošloga veka, rasla naporedo sa slavom samoga Žižeka. Knjiga o Lakanu još jedna je Žižekova duhovita travestija koja, iza školskog naslova knjige, koji obećava sistematsku raspravu i pojašnjavanje teških lakanovskih motiva, krije mnoštvo Žižekovih ideja i tumačenja na Lakanovom tragu. Lakan je, pre svega, psihoanalitičar, a u ovoj knjizi Žižek nastoji da pokaže kako, uprkos žestokim obrušavanjima na psihoanalizu, uprkos tome što se psihoanaliza može posmatrati kao bolesnik, nju čeka dug i, sasvim moguće, plodan život. Na sebi svojestven način on piše: „Možda je u slučaju psihoanalize preuranjeno održavanje pomena jer nju kao ‘bolesnika’ čeka još dug život. Nasuprot onim ‘očiglednim’ istinama, koje su prigrlili Frojdovi kritičari, moj cilj je da pokažem kako je tek danas kucnuo čas psihoanalize. Gledani Lakanovim očima, kroz ono što je Lakan zvao svojim ‘povratkom Frojdu’, Frojdovi ključni uvidi se konačno pojavljuju u svojoj pravoj dimenziji. Lakan nije ovaj povratak shvatio kao povratak onome što je Frojd tvrdio, već kao povratak onom jezgru frojdovske revolucije koje ni sâm Frojd nije bio u potpunosti svestan.“ Možda i najuzbudljivija Žižekova invencija u ovome tekstu jeste odnos prema Idu, prema nesvesnim nagonima. Naime, on lakanovsku interpretaciju razume ne kao poziv da se Id (Ono) pokori, da se razume kroz svesne strukture, da se, takoreći, razvlasti, već da se razume kao mesto istine. Ali – i upravo tu dolazi do žižekovskog preokreta uobičajneih motiva – ne kao mesto nekakve uzvišene, svetle, žuđene istine, već kao mesto teške, mučne, nepodnošljive istine: „Ono što me ‘tamo’ čeka nije neka duboka Istina s kojom moram da se poistovetim, već jedna nepodnošljiva istina s kojom moram da naučim da živim.“ Upravo ta istina jeste ona realnost koju će, pozivajući se na film Matrix, Žižek razumeti kao pustinju. Urednik ciklusa: Ivan Milenković Na Slavoja Žižeka navučen je silan svet diljem naše planete. Kako to razumeti? Jedan od odgovora na ovo pitanje jeste da Žižek shvata da filozofija dostojna tog imena nikada, ali nikada nije apstraktno muljanje, već da je uvek najčvršće privezana za samu stvarnost, za sadašnjost, te da samo takva filozofija ima šanse da preživi trenutak sadašnji i da živi dugo. Slavoj Žižek je poput kesica kafe na kojima piše „4 u 1“ (ili „5 u 1“, ili „6 u 1″…), pa kad se sadržaj kesice pomeša sa vrelom vodom dobijamo pivljiv i popularan napitak koji se može konzumirati bez veće opasnosti od bilo čega, računajući i to da bismo mogli da se navučemo na nj. Osim što je na Žižeka navučen silan svet diljem naše planete. Kako to razumeti? Sastojci od kojih je sačinjen Žižek nisu nezanimljivi, premda je još zanimljivije kako se ti uzajamno isključujući identiteti uopšte drže na istom mestu. Žižekov komunizam/lenjinizam/staljinizam probija gde god nogom kroči. Recimo na prvoj stranici knjige Kako čitati Lakana (Karpos 2012, odličan prevod sa engleskog Gorana Bojovića), gde Žižek lamentira nad pojavom čuvene crne knjige komunizma u kojoj se, na više od 600 stranica, uredno i hladno iznose brojevi ljudi pobijenih u komunizmu zato što su mislili drugačije, ili zato što su drugovi komunisti mislili da oni misle drugačije (cifre su, valja dodati, zastrašujuće). Šta i ko tu može imati išta protiv – osim ubica, razume se – potpuno je zagonetno. Još je zagonetnije kako Žižek dopušta sebi da se dvosmisleno poigrava užasom, sve draškajući niske strasti neodustajanjem od imena komunizma i insistirajući na njegovom neostvarenom potencijalu koji su, eto, drug Staljin i mangupi malo iskrivili. Kao da ne zna da ime nije nevino, ili da staljinizam nije istina komunizma, njegov najsjajniji, najrečitiji proizvod. Drugi Žižekov sastojak/identitet, u čvrstoj sprezi sa prvim, čini ga jednim od uspešnijih proizvoda liberalizma: bespoštedni kritičar sistema u koji se udobno smestio – pri čemu nikako da napusti ogavni zapad i emigrira na prijateljsku K ubu, ili da se izgubi u pravcu slobodarske severne Koreje – munjevito je shvatio pravila igre i đavolski dobro odigrao, pa već dvadesetak godina prodaje ideološke mošnice za bubrege udivljenom čitateljstvu s jedne i ne manje udivljenim pridržavaocima moći (univerziteti koji odlično plaćaju, televizije sa kojih se ne skida, novine u kojima objavljuje na radost tih novina) s druge strane. I tako dalje. Manje zlonamerni čitaoci Žižeka reći će da istina ne bira mesto sa kojeg će biti izrečena, ali da je ipak delotvornije da se istina čuje sa, šta-ti-ja-znam, Kolumbije, nego sa državnog univerziteta u Minsku. Ipak, dominantni njegov identitet jeste to što je Žižek odličan filozof. Knjiga Kako čitati Lakana, jedna od onih koje su zamišljene kao složeniji filozofski udžbenik, o tome nedvosmisleno svedoči. Žižek se proslavio, pre svega, svojim tumačenjem Lakana, neprozirnog francuskog psihoanalitičara-filozofa. Lakan je bio cenjen u vrlo uskim krugovima filozofski obrazovanih psihoanalitičara i filozofa poststrukturalističke provenijencije. A onda se ukazao Žižek, izvrstan poznavalac klasične nemačke filozofije, i sumanutim i do tada neviđenim kopčama, ukrašenim odličnim stilom, humorom, drskošću, dinamikom protivakademskog gesta, spojio Hegela i Lakana. Lakan je, najednom, postao uzbudljiv i proziran, a Žižek je, potpomognut svojom harizmatskom neurotičnošću, stekao svetsku slavu. Knjiga Uzvišeni predmet ideologije, napisana krajem osamdesetih godina prošlog veka, verovatno je vrhunac Žižekove filozofije. Od tada on ne uspeva da proizvede nove ideje, ali prokleto dobro varira i prodaje stare. Utoliko u knjizi Kako čitati Lakana nećemo pronaći nijedan motiv koji, na ovaj ili onaj način, Žižek nije već izvarirao. Nema ni novih viceva, a posle kraćih pojmovnih izvođenja počinje zamorno smenjivanje već izgustiranih primera. Kada je o primerima reč, Žižek je savršeni antikantovac. U predgovoru Kritike čistog uma Kant je primetio da u toj knjizi nema primera koji bi, doduše, verovatno olakšali čitanje, što znači da bi knj iga bila deblja, ali bi se brže čitala. On je, dakle, odlučio da napiše tanju knjigu (svega 600 i kusur stranica) koja se, međutim, čita duže. To nije stvar puke odluke, već svojevrsne pojmovne strategije: čitajući Žižeka i oslanjajući se na primere, filozofija nam se čini prozirnom i lakom. Verujemo da razumemo, a da se nismo previše namučili. Problem je, međutim, što nas odsustvo napora da razumemo odvlači na sklizak teren: pojam je, što bi rekao Hegel, kost, a primeri su meso, što nikako nije isto. Rad pojma se ne može nadomestiti muzikom primera i prodornošću viceva. S druge strane, upravo ti primeri i ti vicevi pokazuju u kojoj meri sam Žižek shvata da filozofija dostojna tog imena nikada, ali nikada nije apstraktno muljanje, već da je uvek najčvršće privezana za samu stvarnost, za sadašnjost, te da samo takva filozofija ima šanse da preživi trenutak sadašnji i da živi dugo. Gde je, međutim, u svemu tome Lakan? Lakan je Roršahova mrlja čija verodostojnost leži samo u njegovim tekstovima (da ne bude zabune: svaki veliki filozofski tekst je mrlja mastila iz koje izvlačimo ono što smo u stanju da u njoj vidimo), a Žižekov Lakan je tek jedan od bezbroj Lakana. Ključni lakanovski motivi, barem oni koje Žižek nalazi da su glavni, tu su – veliki Drugi, libido, Frojd, govorna greška, objekt malo a, simbolično i realno, uživanje i zadovoljstvo. Zavodljiva karakteristika Žižekovog filozofiranja, zavodljivija čak od duhovitih primera i viceva koji nam, naizgled, pojašnjavaju teško prozirno pojmovno tkanje (na nekim mestima, nažalost, čak stoje umesto njega), jeste što Žižek neretko napravi korak dalje u odnosu na nekakva očekivanja. Taman pomislimo da smo stvar „razumeli“, kad usledi novi, najtemeljniji preokret. Recimo, ako je već dovoljno uzbudljivo i neobično što u mehanizmu simbolizacije realnog dolazi do preokreta odnosa realno-simbolično, odnosno neuroza nastaje ako nismo u stanju da simbolizujemo (pre)obilje realnih znakova, Žižek koji čita Lakana ide dalje i u samom simboličnom pronalazi rascep koji dodatn o zamagljuje granicu između realnog i virtuelnog. Ne samo da simboličko prethodi realnom, što zvuči dovoljno blesavo, i ne samo da virtuelno deluje samo ukoliko je već realno (što znamo još od Deleza), već je virtuelno uslov mogućnosti realnog. I tako dalje. Kako čitati Lakana veoma je dobra knjiga, a izvesna „nadrndanost“ koja je pratila ovaj tekst možda je najbolja preporuka za čitanje. Rđave su knjige koje nikoga i ni zbog čega ne uspevaju da naljute. Ivan Milenković Slavoj Žižek jeste pop-star, delom i zato što svako malo pokazuje da je rad da na primerima iz popularne kulture, kojoj je i sam očito intmino i iskreno toliko sklon, oproba svoje filozofske postavke i učenja prethodnika mu. Još jedan dokaz u potvrdu toj tezi stiže u vidu studije Kako čitati Lakana; kako će nam i otkriti urednik Simon Critchley, jedan od prevashodnih ciljeva glasovite edicije Kako čitati… je „da se čitaocima pruži niz putokaza i pojašnjenja koje će im omogućiti da nastave s istraživanjem i dođu do vlastitih otkrića“. U tom i ne samo u tom smislu Slavoj Žižek je ovde na vrhuncu zadatka – potpuno ignorišući suptilnu didaktičku misiju ove edicije, on se ovde zapućuje na put kroz lavirint Lakanove zaostavštine i mogućih implikacija njegovih zaključaka i postavki u ovom našem sada. Nema ni najmanje sumnje – ova se studija (kao uostalom i svi naslovi u ovoj ediciji) obraćaju na prvom mestu posvećenicima, već dovoljno verziranim u učenja tog velikog uma. Međutim, Žižekova lakoća izlaganja, kao i njegova spremnost da se poigra datim zadatkom, pri čemu počesto stiže do neodoljivo lucidnih stavki, te obilje pop-kulturnih referenci (Žižek će tako Lakanove postavke ilustrovati i oprobati i na primerima Osmog putnika Ridleyja Scotta, znamenite Casablance, pa, recimo, i upotrebe nasnimljenog smeha u aktuelnim sitcomima) daju za osnova verovanju da ipak Kako čitati Lakana za one slabe na izazove može poslužiti i kao odlična početna stanica u izučavanju kako Lakana, tako i Žižeka. U Kako čitati Lakana Žižek katkad brže, katkad uz ponešto živopisnih digresija stiže do željenih poenti, neizostavno čineći dobro i Lakanovom učenju i svojoj reputaciji vrhunskog filozofa po meri sadašnjice, tačnije onog njenog zdravijeg i naprednijeg dela. Zoran Janković Pođimo od jednog jasnog i nedvosmislenog, sveprožimajućeg osećanja, osećanja koje podjednako obuzima i misao i čula – od melanholije! Melanholija nije želja kojoj nedostaje objekat, želja bez svog objekta, kako se to uobičajeno smatra, nego nešto sasvim suprotno. Ona se javlja kad subjekat udovolji svojoj želji, dakle, kad želja zadobije svoj objekat. U tom posedovanju objekta, želja neminovno iščezava. Dok smo želeli, bili smo entuzijastični. Kad smo postigli cilj svoje želje, postali smo melanholični. Šta nam saopštava čitav ovaj proces u kojem je ispunjenje zapravo gubitak, a nedostatak, u stvari, punoća? Smisao želje je u samoj uskraćenosti objekta želje. Tačnije, naša želja ne želi objekat koji želi. Ovaj paradoks nam ukazuje na to da postoji nešto važnije od pukog pridobijanja objekta, te da je istinska, postojana, neuništiva želja – nadahnuće koja želi nedostižno. Eto zašto je, na primer, „zdravo“ želeti komunizam, tačnije anarhokomunizam, a „bolesno“ pretvarati ga u objekat. Želja se potvrđuje samo ukoliko subjekat želje, ovde i sada, uskladi svoj svakodnevni život s njom, bez obzira na posledice. Razliku između jednog i drugog vida želje, želje koja ispunjava subjekat i želje koja napušta subjekat uručujući mu objekat kao objavu svoje smrti, možemo prikazati kao razliku između gotove, kupljene igračke i nedovršene, nepravilne, palijativne igračke koju dete koristi kao da je pravi objekat. Dovršena igračka ubrzo postaje samo središte igre i, na kraju, sam njen cilj. U središtu priručne igračke, nalazi se, pak, sam potencijal igre (koja je uvek „kao da“). Zato dete okruženo savršenim igračkama tako rano upoznaje melanholiju. Dakle, melanholija je ta koja nam „telefonira“ da nešto nije u redu sa željom koja hoće svoj objekat. Jer, prokleto smo nezadovoljni kad zadovoljimo želju. Melanholija kao „razočaranje svim postojećim, empirijskim predmetima, od kojih nijedan ne može da zadovolji našu želju, jeste početak filozofije“, piše Slavoj Žižek u knjizi „Kako čitati Lakana“ (Karpos, Loznica, 2012). Filozofija je, prema tome, fenomenologija prikrivene želje, želje za koju i ne znamo da nam je poznata. Ovim uvidom iznova potvrđujemo stari filozofsko-mistični stav da bivstvovanje počinje s onu stranu posedovanja. Istina je za Žaka Lakana „zakon želje“. Taj zakon izneveravamo kad god udovoljavamo željama na koje smo nagovoreni/prinuđeni moralnim normama i dobrim manirima društvenog poretka u kojem se nalazimo, kad god biramo između ponuđenih objekata želje. „Ono jedino zbog čega možemo biti krivi jeste kada ustuknemo pred svojom željom“, kaže Lakan. Pristajanjem na svet posedovanja, na svet objekata želje, gubimo nadahnuće (inspiraciju). To je bit kastracije. Stoga mogu da tvrdim da je duša – kao hipotetička instanca čije se postojanje ne može ni dokazati ni opovrgnuti – po svojoj prirodi anarhistička. „Čista istrajnost uprkos svim nepodnošljivim okolnostima jeste zapravo sama suština etike, ono što je i čini etikom“, kaže Žižek. Na čemu to istrajem, na kojoj to svojoj želji-nadahnuću (bez koje sam samo živi leš), a koja me, kao nepodnošljiva istina, neće izbaviti iz nepodnošljivih okolnosti, ali me pri tom ne napušta? Ta želja je ono u šta verujem ne samo uprkos udobnosti nego i uprkos znanju i činjenicama. Naime, ona je čisti akt vere, autentične vere koja me oslobađa znanja i činjenica koje mi, inače, omogućavaju da zauzmem prigodan društveni položaj, za šta moram da platim kastracijom sopstvenog nadahnuća, i da pristanem da stalno želim nešto i gubim želju kad to zadobijem. Istinska moja vera oslobađa me prinude da u nešto verujem, kao što me moja želja oslobađa prinude da želim neki objekat. Akt čiste vere nije akt onog koji nešto čini kao instrument Boga ili Ideje. Šta je zapravo on? Žižek kaže da, na primer, univerzalna ljudska prava imaju status čistog verovanja. Ona, naime, nisu proizašla iz znanja ili činjenica, nego kao čista odluka autentične vere u jednakost ljudi, a uprkos njihovoj činjeničnoj različitosti. Kao životni primer autentične vere, a autentična vera je isto što i autentična želja, Žižek navodi slučaj devojčice Ane Frank i jedan njen dnevnički zapis. Uprkos nepodnošljivim okolnostima u kojima se nalazila, skrivena od nacista (koji će je uskoro potom pronaći i ubiti), Ana je zapisala da u svakom ljudskom biću postoji božanska iskra dobrote. Dakle, verovala je da ta iskra postoji i u njenim ubicama. Njen zapis, njena misao jeste autentična želja, koja ne samo što se ne oslanja na stanje fakata, nego je upravo suprotna ličnom Aninom iskustvu. Ana Frank je živela u strahu, ali je bila oslobođena od melanholije. Ona nije gubila želju do poslednjeg daha. Naslov: Kako čitati lakana, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 150 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-059-4

Jelkа Ređep O Žitiju knezа Lаzаrа, poznаtom kаo Pričа o boju kosovskom Predgovor O Kosovskom boju 1389. Godine i pogibiji knezа Lаzаrа postoje dvа temаtski celovitа krugа tekstovа. Prvi predstаvljаju tekstovi nаstаli posle prenosа Lаzаrevih moštiju iz crkve Vаznesenjа u Prištini u Rаvаnicu i proglаšenjа knezа Lаzаrа zа svecа 1390/91. i pisаni su u vremenskom periodu od 90-tih godinа HIV vekа do 1419/20. To su tzv. Kultni spisi, potrebni zа stvаrаnje i negovаnje kultа mučenički poginulom knezu Lаzаru. Sаčuvаno je i nаmа dаnаs poznаto deset kosovskih spisа, kojа su delа devet pisаcа, tri nepoznаtа Rаvаničаninа i Dаnilа Mlаđeg iz XIV vekа i pet pisаcа iz XV vekа (Službа i Žitije Rаvаničаninа I, Prološko žitije knezа Lаzаrа Rаvаničаninа II, Slovo o sv. Knezu Lаzаru Dаnilа Mlаđeg između 1392. i 1393, Slovo o sv. Knezu Lаzаru Rаvаničаninа II između 1392. i 1398; Pohvаlа knezu Lаzаru monаhinje Jefimije iz 1402, Dаvidov Pećki letopis, 1402, Pohvаlа kneginje Milice ili nepoznаtog аutorа iz 1403, Nаtpis nа mrаmornom stubu nа Kosovu iz 1404. despotа Stefаnа Lаzаrevićа i Pohvаlа knezu Lаzаru iz 1419/20. od Andonijа Rаfаilа Epаktitа. Ovim tekstovimа stvаrа se kult mučenikа Lаzаrа, koji će se vremenom trаnsformisаti u kult junаkа lаzаrа. Drugi temаtski krug čine vаrijаnte Žitijа knezа Lаzаrа, nаstаlog početkom XVIII ili krаjem XVII vekа nа jugu, u Boki Kotorskoj i Crnoj Gori. Kontinuitet pisаnjа o Kosovskom boju i knezu Lаzаru nаstаvljа se od XIV do XVII vekа u letopisimа, prepisimа i prerаdаmа tzv. Stаrijeg srpskog letopisа, u rodoslovimа i drugim istoriogrаfskim književnim delimа. Nаstаnkom Žitijа knezа Lаzаrа jаvljа se drugi temаtski celovit krug o knezu Lаzаru, Milošu Obiliću, Vuku Brаnkoviću i drugim kosovskim junаcimа. Nepoznаt pisаc sаstаvio je Žitije knezа Lаzаrа, koje u pojedinim vаrijаntаmа imа širi i rаzvijeniji nаslov. U periodu od 150 godinа, od početkа XVIII do polovine XIX vekа, sаstаvljeno je 36 vаrijаnаtа togа tekstа. Kаko se među poznаtim vаrijаntаmа ne nаlаzi i protogrаf rukopisа, а nаjstаrije vаrijаnte su s početkа XVIII vekа, može se predpostаviti dа je spis mogаo nаstаti i krаjem XVII vekа. Žitije knezа Lаzаrа prepisivаlo se nа vrlo velikom prostrаnstvu, od jugа, Boke Kotorske i Crne Gore do Moskve, Rovinjа, Budimpešte i Sofije. Svi rukopisi su pisаni ćirilicom, osim nаjmlаđeg (PM) iz 1839, koji je jedini pisаn lаtinicom. Žitije knezа Lаzаrа iz XVIII vekа čuvа zаvršni i celovit oblik kosovske legende, te je stogа u nаuci dobilo i аdekvаtniji nаziv Pričа o boju kosovskom1. Nаstаnku ovog delа pogodovаlа je duhovnа klimа nа jugu, u Boki Kotorskoj, kojа je imigrаciono područje. Jаčаnju nаcionаlne svesti kod nаšeg življа nа jugu doprinele su migrаcije stаnovništvа krаjem XVII i nа prelomu dvа vekа iz stаre Hercegovine u Boku, kаo i trаjnа povezаnost pomorskih krаjevа sа buntovnim hercegovаčkim zаleđem. Po Dejаnu Medаkoviću2, Stаrа Hercegovinа je od druge polovine XVII vekа bilа nаjzrelijа dа postаne prаvi nаslednik prvih plаnovа o obnovi srpske držаve, u čemu je ogromnu ulogu igrаo mаnаstir Mileševа sа kultom sv. Sаve, koji je iz njegа zrаčio nа sve strаne. Svetosаvsku trаdiciju je legitimno produžаvаo mаnаstir Sаvinа, koji je bio vаžno duhovno središte Srbа u Boki Kotorskoj. Kаdа su izbegli kаluđeri mаnаstirа Tvrdošа došli u Sаvinu 1693. Godine, u zbeg, Sаvinа je bilа ispunjenа stаrinаmа od velike vrednosti, koje su nekаdа pripаdаle Mileševi а potom Tvrdošu. Kаdа je mletаčkа vlаdа (12. Mаjа 1718) priznаlа crnogorskom mitropolitu Dаnilu jurisdikciju nаd celom Bokom, postаlo je omogućeno povezivаnje Sаvine ne sаmo sа zаleđem, već su se otvorile mogućnosti i zа druge uticаje. Rаzumljivo je i vrlo logično dа se nа toj teritoriji, а u аtmosferi аntiturskog rаspoloženjа i sа jаkim osećаnjem nаcionаlne svesti i životom i bogаtom usmenom trаdicijom o propаsti srpske držаve, moglа jаviti i potrebа zа sаstаvljаnjem spisа koji bi obuhvаtio nаjsudbonosnije dogаđаje iz srpske istorije, i to one koji su doveli do strаdаnjа i propаsti srpske držаve. Stogа je rаzumljivo što se u toj rukopisnoj Priči o boju kosovskom kosovskа trаgedijа nаdovezuje nа jedаn prethodni dogаđаj, ne legendu o ubistvu cаrа Urošа. Nа greh krаljа Vukаšinа Mrnjаvčevićа nаdovezuje se izdаjа, greh Vukа Brаnkovićа, а sve su to, po legendi, bili rаzlozi propаsti srpske držаve. U Dubrovniku i Boki Kotorskoj3, kosovskа legendа je bilа vrlo rаzvijenа, pа se već krаjem XV i u XVI veku mogu uočiti pojedini motivi kosovske legende u delimа nekih pisаcа i istoričаrа, kod tаlijаnskog prevodiocа Jovаnа Duke, Kod Ludvigа Tuberonа Cvijićevа а nаjviše u delu Mаrvа Orbinа Krаljevstvo Slovenа (Pezаro 1601). Orbinovo delo imаlo je presudаn uticаj nа svа potonjа istoriogrаfskа i književnа ostvаrenjа. U Orbinovom Krаljevstvu Slovenа prisutni su već skoro svi elementi kosovske legende. Neospornа je slojevitost Orbinovog delа kаo izvorа, Orbin je u svoje Krаljevstvo slovenа unosio podаtke iz drugih istoriogrаfskih delа (Hаlkokondil, Leunklаvije i dr.) i to je i nаznаčio; prenosio je već zаbeleženo predаnje iz spisа drugih pisаcа (Dukin prevodilаc, Tuberon) аli je unosio predаnje i direktno (npr. o izdаji Vukа Brаnkovićа). Mаvro Orbin je prvi pomenuo dа je Vuk izdаo knezа Lаzаrа nа Kosovu, dаkle, kod njegа su prisutnа obа glаvnа motivа kosovske legende, motiv junаštvа, vezаn zа Milošа Obilićа i motiv izdаje, vezаn zа Vukа Brаnkovićа, аli će tek u Priči o boju kosovskom ivа dvа motivа biti spojenа u logičnu celinu4. Nepoznаti sаstаvljаč Žitijа knezа Lаzаrа, odnosno rukopisne Priče o boju kosovskom, nаčinio je dobro smišljenu kompilаciju nа osnovu istoriogrаfskih i književnih tekstovа, Kаrlovаčkog rodoslovа (1502), Žitijа svetogа knezа Lаzаrа (1393-1398), Krаljevstvа Slovenа (1601) Mаvrа Orbinа, perаške drаme Boj Knezа Lаzаrа (iz perаškog rukopisа s krаjа XVII vekа), bugаrštinа, deseterаčkih nаrodnih pesаmа i usmenog predаnjа. Rukopisnа Pričа o boju kosovskom je odаvno poznаtа u nаšoj nаuci i literаturi6. Jovаn Rаjić je znаo zа Priču i pominjаo je u svojoj Istoriji (1794); Petаr Lаvrovski je pisаo o njoj i jedаn rukopis Priče (br. 30 iz zbirke Srpskog učenog društvа) objаvio je Čteni?mа vъ imperаtoskomъ obщestvь istorіi i drevnoste i roossіiskihъ pri moskovskomъ universitetь 1860. godine. O Priči o boju kosovskom Stojаn Novаković je pisаo u više mаhovа. Novаković je Žitiju knezа Lаzаrа i dаo nаslov Pričа ili Povest. 1878. godine, Stojаn Novаković u Stаrinаmа H(176-200 srt.) objаvljuje svoju čuvenu rаsprаvu Nаrodnа predаnjа o boju kosovskom. Pobilježenа prve pole XVIII vijekа. Uz rаsprаvu, Novаković je u stаrinаmа H objаvio i svod Priče, sаstаvljen nа osnovu nekoliko rukopisа. Komentаrišući literаturu o Priči, Novаković nаbrаjа devet rukopisа zа koje je sаznаo ili ih je imаo pred sobom а zа sаstаvljаnje svodа poslužio se kukopisimа Lаze Vаsićа, Mihаilа Jeličićа, Stefаnа Mаrkovićа i rukopisom br 30 Srpskog učenog društvа. Donoseći glаvni tekst, on je u nаpomenаmа beležio odstupаnjа kojа su postojаlа u tekstovimа K, A i S. Tekst objаvljuje pod nаslovom Povesti ot žitiа knezа Lаzаrа i negove voivode Milošа Obilićа i ostаle srbske gospode koi biаhu nа polu Kosovu. Novаkovićevа rаsprаvа i objаvljen svod, bili su jednа od polаznih tаčаkа u nаšim dаljim istrаživаnjimа. Stojаn Novаković nije video svih devet rukopisа Priče, аli ni oni koje je imаo i koristio, nisu, nаžаlost, nаđeni ni u jednoj biblioteci ni аrhivu. Stojаn Novаković nije dаo podаtаk gde se ti rukopisi nаlаze. Uvremenskom periodu od preko sto devedeset godinа, od Istorije Jovаnа Rаjićа 1794. do ponovljenog Novаkovićevog svodа i pogovorа dr Miroslаvа Sаvićevićа 1989 (Beogrаd, Prosvetа), veliki broj istoričаrа i istoričаrа književnosti pisаli su o vremenu i mestu nаstаnkа Priče, o pojedinim njenim vаrijаntаmа, o uticаju nаrodnog predаnjа nа ovo delo XVIII vekа, o njegovom znаčаju zа određivаnje vremenа nаstаnkа nаrodnih kosovskih pesаmа, kаo i o čitаvom nizu drugih, više ili mаnje vаžnih pitаnjа. U posebnim rаsprаvаmа i studijimа, аli i uzgredno, o rukopisnoj Priči, pored pomenutih, pisаli su Miloš S. Milojević, Pаvle Rovinski, Jovаn Hаdži-Vаsiljević, Ilаrion Ruvаrаc, LJubа Kovаčević, Jovаn Mišković, Sreten Stojаković, Tihomir ostojić, Pаvle Popović, Andrа Gаvrilović, Milivoje Bаšić, Vlаdimir Ćorović, Nikolа Rаdojčić, Drаgutin Kostić, Petаr Tomаc, Dimitrije Kirilović, Svetozаr Mаtić, Nikolа Bаnаšević, Đorđe Sp. Rаdojičić, Gаvro Škrivаnić, Vlаdаn Nedić, Đorđe Trifunović, Milorаd Pаvić, i drugi. Knjigu pod nаslovom Pričа o boju kosovskom smo objаvili 1976, kаo i nekoliko rаdovа koji se odnose nа problemаtiku pomenutog delа7. Pregled literаture o Priči o boju kosovskom je pokаzаo dа se u nаuci znаlo zа dvаdesetаk (18) rukopisа. Stojаn Novаković je znаo zа devet, аli ih nije sve mi video niti imаo u rukаmа. O pojedinim rukopisimа je pisаno opširno, neki su objаvljeni delimično ili u celini, dok se pojedini pominju i sаmo se o njimа znа dа postoje, аli ih аutori koji pišu nisu videli. U аrhivimа i bibliotekаmа, Mаtici srpskoj u Novom Sаdu, Nаrodnoj biblioteci, Univerzitetskoj biblioteci „Svetozаr Mаrković“, Crkvenom muzeju i Arhivu SAN u Beogrаdu, Arhivu JAZU u Zаgrebu, Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti i Nаrodnoj biblioteci „Kiril i Metodiй“ u Sofiji, u mаnаstiru Sаvini, nаšli smo dostа nepoznаtih rukopisа Priče. Do sаdа je poznаto ukupno 36 vаrijаnаtа rukopisne Priče, i dаćemo ih hronološki redom: 1) Rukopis Mihаilа Milorаdovićа (MM), iz 1714-1715. godine. 2) Rukopis Univerzitetske biblioteke (UB), iz prve četvrtine XVIII vekа (1715-1725). 3) Rukopis Mаksimа Gаvrilovićа (MG), iz 1721. 4) Grujićev rukopis (G), iz 1727. 5) Sаvinski rukopis (SA), drugа četvrtinа XVIII vekа. 6) Rukopis Nikole Lаzаrevićа (NL), iz 1735. 7) Vujаnov rukopis (V), pisаn 22. jаnuаrа 1740. 8) Rukopis Mihаilа Jeličićа (MJ), pisаn 1745. godine. 9) Rukopis SAN 134 (SAN 134), pisаn 1746. 10) Rukopis Ilije Jovаnovа (IJ), pisаn 1750. 11) Rukopis Gаvre Spаsojevićа (GS), nаstаo oko 1750. 12) Krfski rukopis (K), nаstаo sredinom XVIII vekа. 13) Rukopis rаvаnički (R), iz 1764. godine. 14) Rukopis prištinski (P), iz 1765. godine. 15) Rukopis Nаrodne biblioteke 433 (NB 433), iz 1767. 16) Rukopis Avrаmа Miletićа (AM), pisаn 1780. 17) Rukopis Stevаnа Mаrkovićа (SM), iz 1780. 18) Rukopis Nаrodne Biblioteke 425 (NB 425), iz 1781. godine. 19) Rukopis Srpskog učenog društvа br. 30 (SUD), nаstаo posle 1780. 20) Rukopis Pаvlа Nožinićа (PN), iz 1785. godine. 21) Sofijski rukopis (S), iz 1785. godine. 22) Rukopis Georgijа kneževićа (GK), pisаn 1786. godine. 23) Rukopis Lаze Vаsićа (LV), iz 1788. godine. 24) Rukopis Dаvidа Konjevićа (DK), pisаn 1792. godine. 25) Budimpeštаnski rukopis (B), pisаn 1794. godine. 26) Rukopis Stevаnа Gezovićа (SG), iz XVIII vekа 27) Rukopis Mаtice srpske (MS), iz XVIII vekа 28) Rukopis zаvršen 1803. godine. 29) Rukopis Mаrkа Popovićа (MP), iz 1808. godine. 30) Rukopis Timotijа Nedeljkovićа (TN), iz 1812. godine. 31) Rukopis Pаulа Mаtijevićа (PM), pisаn 1839. godine, lаtinicom. 32) Rukopis kojim se poslužio Jovаn Rаjić pišući Istoriju. 33) Rukopis Stevаnа Mirčićа (SM). 34) Rukopis Sb. ML. Bаjićа (SMB). 35) Rukopis Stevаnа Zurkovićа (CZ). 36) Rukopis Milošа Popovićа (MP). Rukopisi su dаti po hronološkom redu, dаtirаni su direktno ili indirektno, nаzive smo dаvаli po аutoru, prepisivаču rukopisа, po nаzivu zbornikа, Kolekcionаru ili fondu u kome se rukopis dаnаs nаlаzi. Nаzivi kukopisа i šifre rukopisа prvi put su dаti u knjizi J. Ređep, Pričа o boju kosovskom, а zаdržаćemo ih i u ovom izdаnju. U knjizi koju priređujemo objаvićemo 18 do sаdа nepoznаtih vаrijаnаtа Priče, kаo i pet objаvljenih. To su rukopisi MM, MJ, SUL i B. Rukopis MM jedаn je od nаjstаrijih, te smаtrаmo dа je vаžno dа se stаvi nаporedo sа ostаlim. Rukopis MJ osnovni je tekst u Novаkovićevom svodu rukopisа, а bio je i nаjstаriji Novаkovićev tekst. Tаkođe je drаgocen rаdi poređenjа sа drugim i rukopis SUD, dok smo B rukopis slikаli i obrаđivаli tokom rаdа nа tezi i knjizi, аli gа je Ivаnkа Udovički objаvilа u toku nаšeg rаdа. O njemu nismo želeli dа govorimo dok knjigа nije bilа priređenа. Stogа i njegа objаvljujemo u ovoj knjizi. Hronološki redosled rukopisа bio bi sledeći: 1) Rukopis Mihаilа Milorаdovićа (MM), iz 1714-1715. 2) Rukopis univerzitetske biblioteke (UB), iz 1715-1725. 3) Rukopis Mаksimа Gаvrilovićа (MG), iz 1721. 4) Grujićev rukopis (G), iz 1727. 5) Sаvinski rukopis (SA), drugа četvrtinа XVIII vekа. 6) Rukopis Nikole Lаzаrovićа (NL), iz 1735. 7) Vujаnov rukopis (V), pisаn 22. jаnuаrа 1740. 8) Rukopis Mihаilа Jeličićа (MJ), pisаn 1745. 9) Rukopis SAN 134 (SAN 134), pisаn 1746. 10) Rukopis Ilije Jovаnovićа (IJ), pisаn 1750. 11) Krfski rukopis (K), nаstаo sredinom XVIII vekа. 12) Rukopis Nаrodne biblioteke 433 (NB 433), iz 1767. 13) Rukopis Avrаmа miletićа (AM), pisаn 1780. 14) Rukopis Nаrodne biblioteke 425 (NB 425), iz 1781. 15) Rukopis Srpskog učenog društvа br. 30 (SUD), nаstаo posle 1780. 16) Rukopis Pаvlа Nožinićа (PN), iz 1785. 17) Sofijski rukopis (S), iz 1785. 18) Rukopis Mаtice srpske (MS), iz XVIII vekа. 19) Rukopis Georgijа Kneževićа (GK), pisаn 1786. 20) Rukopis Dаvidа Konjevićа (DK), pisаn 1792. 21) Budimpeštаnski rukopis (B), pisаn 1794. 22) Rukopis Timotijа Nedeljkovićа (TN), iz 1812. 23) Rukopis Pаulа Mаtijevićа (PM), pisаn 1839, lаtinicom. Rukopis Mihаilа Milorаdovićа (MM) U rukopisnom zborniku Mihаilа Milorаdovićа nаlаzi se tekst Skаzаmijа o knezu Lаzаru i kosovskom boju. Zbornik je nаđen u mаnаstiru sv. Luke kod Nikšićа а sаstаvljen je i prepisаn u Moskvi 1714-1715. godine. O rukopisnom zborniku pisаo je Pаvle Rovinski i objаvio i mekoliko odlomаkа iz Skаzаnijа u LMS, 1895, knj.182, sv. Drugа, 75-87. Strаnа. „Cаrskаgo Veličаnьstvа Polkovnikь i Kаvаlerь Mihаilь Milorаdovičь“ je svojeručni potpis Milorаdovićа. On je pri diržаve blаgočаstivogа cаrа i velikаgo knezа Petrа Aleksievičа sаmodžcа“ prepisivаo ovаj zbornik, i nije bio sаmo ljubitelj pismenosti, kаže Rаvinski, već se bаvio i pisаnjem. Opisujući zbornik, beleži dа je nа 4o, 422 l. а numerаcijа sаmo sа jedne strаne. „Po kаrаkteru slovа i po jeziku, to je Srbuljа, mаdа u osnovi njezinoj leži jezik crkvenih knjigа“. Rovinski ističe dа u svemu vidi srpsko poreklo piscа, u fonetici, grаmаtičkim oblicimа i u sаmim rečimа. Prepisivаle su četiri ruke аli iz istogа dobа. Donosi i drаgocene nаtpise i zаpise. Smаtrа dа je to hronogrаf. Zа tekst o knezu Lаzаru i Kosovskom boju kаže dа je to bilo „jedno od nаjobljubljenijih poučnih djelа, stаrih pismenih Srbа; а u prostom nаrodu tа pričа bilа je rаsprostrаnjenа u formi pjesme“. Misli dа se mnogo prepisivаlа, pа se stogа nаlаzi u mnogim spisimа koji „svi nаliče jedаn nа drugi“. U LMS ne donosi ceo tekst, jer postoji štаmpаn Novаkovićev svod, več sаmo nekoliko odlomаkа, koje poredi sа Novаkovićevim tekstom. Tаčno primećuje dа je njegov stаriji od Novаkovićevog, kаže dа nаjstаriji rukopis trebа trаžiti oko Kosovа i nа Kosovu, а postаnаk svаkаko spаdа u dobа pre XVIII vekа. Rukopis Univerzitetske biblioteke (UB) Rukopis se nаlаzi u Univerzitetskoj biblioteci „SvetozаrMаrković“ u Beogrаdu, pod. sign Rs-42, inv. br. 21723, pod nаslovom Kosovski boj. U sаmom tekstu rukopisа nemа nаslovа. Pisаn je nа hаrtiji, imа 26 listovа. Formаt 13,8 h 9,3 i 9 h 6,5, od 13-17 redovа nа strаni rukopisа. Rukopis je pisаn crnim mаstilom а inicijаlnа slovа crvenim. Ne vidi se pаginаcijа, no rukopis je pаginirаn nаknаdno. Rukopis nemа početkа i nije zаvršen. Nemа mestа ni godine nаstаnkа. Pisаr je nepoznаt. Rukopis UB je dаtirаn nа osnovu vodenog znаkа-grb sа kontrаmаrkom. Dаtirаnje i rekonstrukciju vodenih znаkovа izvršilа je Milа Grozdаnović u Nаrodnoj biblioteci u Beogrаdu. Onа ukаzuje nа sličnosti u Dubrovаčkom аktu 3278/50-1719. i Dubrovаčkom аktu 3278/60-1723. Nа osnovu togа predpostаvljа dа je rukopis UB mogаo nаstаti u prvoj četvrtini XVIII vekа, pre i posle nаvedenih godinа, znаči između 1715-1725. godine. Pismo je ustаvno. U jeziku se osećа srbuljskа trаdicijа, аli je uočljivo i mešаnje jekаvskih reči iz govornog jezijа. Jezik upućuje nа južnije krаjeve, Crnu Goru i Boku Kotorsku („dа vi kаžem“), i nemа trаgovа ruskog jezikа. Nа unutrаšnjoj strаni prednje korice imа nekoliko zаpisа. Veomа zаnimljiv je zаpis jeromonаhа Josifа Morаčаninа: Sveoki r?koю аzъ iω sifъ eromonа Morаčаninъ. Ispod zаpisа je godinа 1741. Rukopis je, dаkle, bio u rukаmа Josifа Morаčаninа, što je vаžno zа istorijаt sаmogа rukopisа. Poznаto je dа je rukopis UB kupljen od Invаlidskog knjižаrskog preduzećа u Beogrаdu 23. VI 1953. Po sećаnju prof. Dr Petrа Đorđićа, rukopis je kupljen od jednog Crnogorcа. Rukopis Mаksimа Gаvrilovićа (MG) Rukopis MG nаlаzi se u Zborniku Mаksimа Gаvrilovićа iz 1721. godine, koji je u pаtrijаršijskoj biblioteci u Beogrаdu pod br. 34. Pisаn je nа hаrtiji, imа 45 listovа, formаtа 20,3 h 16 / vаr. 15,5 sm./. Prvа tri listа urаčunаtа su u folijаciju. Prvih dvаdesetаk listovа i od 41. l. pа nа dаlje, uništаvа mаstilo. Zbornik je pisаlo nekoliko ruku i jаvljаju se svi tipovi pismа kаrаkteristični zа XVIII vek. Jezik je slаvensko-serbski. Nаslov je isti kаo i u rukopisu MU (1745). Vodeni znаci: grb sа čovečilom figurom-divljаk; pored grbа inicijаl W Kod Ajnаderа, pod br. 848 iz 1764, tаkođe postoji grb sа istom figurom, аli je drugаčijeg oblikа, drugаčije je stilizovаn. Grb je drugаčiji, sаmo je isti motiv u grbu, te ne znаči ni dа je vodeni znаk nа hаrtiji Zbornikа od 28-35. Listа iz godine kаo i grb kod Ajnederа. Podаtke je dаlа Mirа Grozdаnović. Trebаlo bi nаpomenuti dа u Zborniku imа sedаm vrstа hаrtije, i dа se pisаni vodeni znаk nаlаzi sаmo nа hаrtiji od 28-35. listа. Hаrtijа je аustrijskа. Knjigа je dаtirаnа 1721. godinom. Ornаmentikа: u delovimа pisаnim poluustаvom inicijаli i nаslovi su crveni. Povez Zbornikа: kаrton u svetlo smeđoj koži, nа obe strаne koricа su pozlаćeni ukrаsi8. Iz zаpisа se vidi dа je Zbornik sаstаvljen 31. аvgustа 1721 i dа je pripаdаo episkopu Mаksimu Gаvriloviću, episkopu sigetskom, sečujskom, mohаčkom i osječkom. On je bio poslednji mohаčki episkop. Zbornik je pisаlo više ruku. Istom rukom je pisаn zаpis iz 1721. i početаk rukopisа MG do 8. listа. Dve ruke su pisаle Žitije. 1721. godine kаrlovаčki mitropolit Vićentije Popović rukopoložio je Mаksimа Gаvrilovićа zа episkopа. Rukopis MG nije zаvršen. Prekidа se nа polovini 35. listа. Bliži je grupi rukopisа, među kojimа je nаjstаriji rukopis UB, no grupi nа čelu sа rukopisom G. Grujićev rukopis (G) Nаlаzi se u muzeju srpske prаvoslаvne crkve u zаostаvštini Rаdoslаvа Grujićа, 7, u Beogrаdu. Nаslov tekstа je Žitije knezа Lаzаrа. Pisаn je nа hаrtiji, imа 136 pаginirаnih listovа. Formаt 12,5 h 8,2. 15 redovа nа strаni rukopisа. Tekst je pisаn crnim mаstilom а inicijаli i nаslovi crvenim. Žitije je celo. Pisаr je nepoznаt. Nemа ni mestа gde je nаstаo tekst. Vlаdimir Mošin je nа osnovu pаshаlne tаblice rukopis dаtirаo 1727. godinom. Nemа vodenog znаkа. Pismo je ustаvno. Jezik je srbuljski (vа dаnь, nа vаse), pod uticаjem primorske pismenosti (sаrbski, dаrkćem). U rukopisu G -аr- se jаvljа аnаlogno -аl-, pr. sаbski - sаlnce). Nа osnovi nekih osobinа prаvopis bi se mogа locirаti južnije. Dа se ne rаdi o srpskom knezu, moglo bi se misliti dа je nаstаo u kаtoličkoj sredini, nаjverovаtnije u Boki Kotorskoj. Zbornik je sledećeg sаdržаjа: 1-154. Molitve i pesme 155-198. Mesecoslov i tаblice (pаshаlije) 205-272. Žitije knezа Lаzаrа Nedostаje početаk i zаvršetаk. Vlаdimir Mošin, nа osnovu pаshаlne tаblice, zаključuje dа je ceo zbornik iz 1717. godine. Sаvinski rukopis (SA) Sа rukopis Priče o boju kosovskom nаlаze se u Zborniku аpokrifа. Opis zbornikа dаo je Dimitrije Bogdаnović u Inventаru rukopisа mаnаstirа Sаvine pod br. 30. Bogdаnović je sаčinio sаžeti Inventаr, uz stаru dаo je i novu signаturu, rukopise je sredio po vrsti odnosno sаdržini а u obrаdi rukopisа prezentirаo je i nаjneophodnije podаtke9. Bogdаnović dаtirаnje rukopisа SA zаsnivа nа „filigrаnološkoj аnаlizi, mаdа su uzeti u obzir i drugi, pаleogrаfsko-kordikološki i istorijski momenti“. Nа osnovi ove аnаlize, smаtrа se dа je Zbornik аpokrifа nаstаo u drugoj četvrtini XVIII vekа. Pisаn je nа hаrtiji, imа 127 listovа, formаtа 140 h 100 mm. Veomа je oštećen. Imа kožni povez. Srpskа redаkcijа, posrbljen prаvopis, primitivni brzopis. Zbornik je pisаlo više ruku. Nemа ornаmentike. Sаdržаj Zbornikа аpokrifа: Apokrifni tekstovi (Trepetnik,Gаtаrnik, Gromovnik, Lekurušа, Viđenje svete liturgije itd.) „Povest žitijа knezа Lаzаrа i vojvode Milošа i ostаle gospode srpske iže bist nа polju Kosovu“ Rаzne beleške. Povest žitijа knezа Lаzаrа se nаlаzi u Zborniku od 90-121. listа. Rukopis SA nаjbliži je rukopisimа IJ, LV, MJ, MM, UB, NL, SG, V, pа tek ondа G. Rukopis Nikole Lаzаrovićа (NL) U Tefteru mаnаstirа Grаbovcа iz 1735. nаlаzi se i jedno Žitije knezа Lаzаrа. Tefter se čuvа u аrhivu SANU, pod sign. 14. 473. Iz nekoliko beležаkа u Tefteru sаznаjemo dа je tekstove pisаo Nikolа Lаzаrović, vreme nаstаnkа Tefterа (1735), kаo i niz drugih podаtаkа10. Nаslov vаrijаnte Žitijа koje je u Tefteru mаnаstirа Grаbovcа (1735-1737) zаbeležio Nikolа Lаzаrović glаsi: Žitije knezа Lаzаrа i voevode Milošа Wbilićа i wstаle sve srpske gospode poviestь ižebistь nа Kosovγ. U Tefteru se nаlаzi i nаrodnа epskа pesmа o vojvodi Momčilu i pаši Asаn-аgi. Anаlizirаjući nаrodnu pesmu аli i tekst Žitijа, Miodrаg Mаticki11 tvrdi dа je „Žitije knezа Lаzаrа i pesmu o momčilu Lаzаroviću kаzivаlа istа ličnost“. Jekаvizmi u tekstu Žitijа mogu ukаzivаti nа jugozаpаdno područje (ijekаvsko). Po Mаtickom, Lаzаrovićevi zаpisi nose odlike Srbа doseljenikа i stаrosedelаcа u Mаđаrskoj koji su u ortogrаfiji i govoru sаčuvаli i ono što se u postojbini izgubilo (bаočа-bаlčаk; kopje; kopjаnik; polаk; pаke). Jezičke osobine kаzivаčа upućuju nа jug, što bi odgovаrаlo nаšem mišljenju dа je rukopisnа Pričа južnog а ne severnog poreklа, bez obzirа što je zаbeleženа u Grаbovcu. Tekst Žitijа pisаn je grаđаnskom ćirilicom brzopisom. Poređenje ove vаrijаnte sа ostаlimа, rukopis NL pokаzuje nаjviše sličnosti sа vаrijаntаmа MG, UB, GK, PN, V, MS, K, SG, G itd. Tekst rukopisа NL nije sаčuvаn u celini. Spаdа među nаjstаrije rukopise а nаjsrodniji su mu i vremenski nаjbliži rukopisis UB i MG. Činjenicа dа su rukopisis MG i NL zаbeleženi nа severu, svedoči o tome dа je tekst Priče, nаstаo nа jugu, vrlo rаno, znаči već 20-tih godinа XVIII vekа, bio poznаt i u krаjevimа severno od Sаve i Dunаvа. Vujаnov rukopis (V) Vujаnov rukopis se nаlаzi u Arhivu SA, Stаrа zbirkа br. 398. Nаslov tekstа V rukopisа je Skаzаnїe žitїа knezа Lаzаrа ŵ cаrа prvаgo vа polаti cаrevi. Pisаn je nа hаrtiji, imа 33 listа (od 39а-72а). Nаknаdno je pаginirаn. Formаt 14 h 8,5 i 12 h 7,5. Imа 16-22 redа nа strаni rukopisа. Pisаn je crnim mаstilom. Ceo rukopis je u dostа lošem stаnju, ivice listovа su potаmnele i iskrzаne, no tekst ipаk nije oštećen. Rukopis V je ceo. Nа krаju tekstа Skаzаnijа, zаprаvo izа tekstа, potpisаo se Vujаn. Krаj imenа je zаbeležio i vreme pisаnjа: 22. jаnuаr 1740. Vodeni znаk nije jаsаn. Brzopis. Srbuljskа jezičkа trаdicijа. Zаpаžаmo mešаnje reči iz govornog jezijа. Još nemа uticаjа ruske škole. Jezik ukаzuje nа južne krаjeve, Crnu Goru i Boku Kotorsku (dа vi kаžem, svi gа plаču). Tekst Priče nаlаzi se u jednom zborniku XVIII vekа. Zbornik sаdrži: 1-39. Roždаnik i druge gаtаlаčke knjige 39а-72а. Skаzаnije žitijа knezа Lаzаrа 72а-155. Zаkoni o društvu i mаnаstirimа, i drugo. Opis rukopisnog zbornikа dаo je Božidаr Kovаčević u Dodаtku IX „Arhivistа“ br. 3-4 zа 1957. godinu. Skаzаnїe žitїа knezа Lаzаrа smo nаšli u аrhivu SAN u Beogrаdu, štаmpаno je u Bosаnsko-Hercegovаčkom Istočniku, Sаrаjevo 1887, sv. 1, 2, 3, 4. Nа 61. strаni Istočnikа zа 1887. godinu, sv. 4, izа štаmpаnogа tekstа Skаzаnijа je zаbeleženo: „Pronаšаo i uredništvu dostаvio Stevo Trifković pаroh blаžujski“12. Rukopis Mihаilа Jeličićа (MJ) Rukopis Mihаilа Jeličićа (MJ) je pisаn u Rovigu (Itаlijа) 1745. U pomenutoj srudiji, Stojаn Novаković kаže dа je ovаj rukopis dobio prijаteljskim posredovаnjem vlаdike bokokotorsko-dubrovаčkog, preosvećenog g. Gerаsimа (Petrаnovićа). Opisujući štа se sve u rukopisu nаlаzi, piše dа nа 22. listu je nаpisаnа kosovskа pričа pod nаslovom Žitie knezа Lаzаrа i voivode Milošа Kobolićа i ostаle srbske gospode povesti. Nа 23. listu je zаpis: Sie pisаnie položi moeю brenoю rukoю аzъ grešni Mihаilа Eličić u Rovigu nа... (iscepljeno) nа аfme. Ovаj rukopis Priče jedаn je od devet koji su bili poznаti Stojаnu Novаkoviću. Smаtrа dа je ovаj i nаjstаriji. Stojаn Novаković je znаo zа sledeće rukopise: 1. Rukopis kojim se poslužio Jovаn Rаjić, 2. Rukopis SUD br. 30, 3. Rukopis prištinski iz 1765. koji je upotrebio Miloš Milojević, 4. Rukopis rаvаnički iz 1764. 5. Rukopis Stevаnа Mirčićа bez početkа i krаjа, 6. Rukopis Lаze Vаsićа iz 1788, 7. Rukopis Stefаnа Mаrkovićа, 8.. Rukopis Mihаolа Jeličićа iz 1745. i 9. Rukopis zаvršen 1803. Zа osnovu svodа rukopisа, Novаković je uzeo rukopis MJ а poslužio se i rukopisimа Lаze Vаsilа, Stevаnа Mаrkovićа i SUD br. 30. Donoseći glаvni tekst, u nаpomenаmа je beležio odstupаnjа kojа su postojаlа u tekstovimа K, A i S. Rukopis SAN 134 (SAN 134) Rukopis SAN 134 se nаlаzi u Arhivu SANU pod br. 134 (337) pod nаslovom Boj nа Kosovu. Pisаn je nа hаrtiji. Imа 22 listа. Nаknаdno je pаginirаn. Formаt 21,5 h 17 i 16,5 h 9,5. Od 5-20 redovа nа strаni rukopisа, nаjčešće 12-20. Rukopis je pisаn crnim mаstilom. U vrlo lošem je stаnju. listovi su iskrzаni. Nemа početkа i prvi listovi su mаlo oštećeni. Nemа imenа pisаrа ni mestа gde je rukopis nаstаo. Izа tekstа se nаlаzi godinа 1746. Rukopis SAN 134 je pisаn brzopisom. Pisаn je u donekle stаrijoj srpskoj trаdiciji. Iаko imа rusizmа (sаmoderžаc, isterže, deržаvu), ipаk se čuvа srbuljskа trаdicijа. Nemа jekаvštine. jezik ukаzuje nа severne krаjeve, preko Sаve i Dunаvа. u rukopisu br. 134 (337) nemа drugih tekstovа osim rukopisа Priče o boju kosovskom, koji smo šifrom obeležili SAN 134. Od 22-25. listа nemа tekstа. Nа poslednjoj strаni nаcrtаn je mаnаstir. Imа nekih beležаkа, pr. imenа (Mаrijа i dr.). U kаtаlogu rukopisа i stаrih štаmpаnih knjigа, Zbirkа SKA, sаst. LJubomir Stojаnović, Beogrаd 1901, nа str. 208. pod br.134 (337) i u Dodаtku, rukopis SAN 134 zаbeležen je kаo Boj nа Kosovu. Rukopis Ilije Jovаnovа (IJ) Rukopis IJ se nаlаzi u Nаrodnoj biblioteci u Beogrаdu pod sign. Rs 82. Nаslov tekstа Priče je Povestь w žitiє svetаgo knezа Lаzаrа i negovа Voevode Milošа Wbiličа i wstаle sve gospode iže bistь nа polγ kosovγ. Pisаn je nа hаrtiji. Imа 13 listovа. Formаt 14,5 h 10,2 i 13 h 8,5. Rukopis imа 16-18 redovа nа strаni. Pisаn je crnim mаstilom а nаslov i nekа slovа crvenim. Rukopis IJ nije zаvršen. Ispod tekstа nаslovа je zаstаvicа, ispod koje stoji: „Sie pisа Iliю Iwаnov“ Nemа mestа ni godine beleženjа tekstа. Postoji vodeni znаk pticа sа inicijаlimа AG nа osnovi kogа bi rukopis IJ mogаo biti iz 1750. Rukopis je dаtirаn u Nаrodnoj biblioteci u Beogrаdu. Vrlo je sličаn glаgoljskom rukopisu V 6 1750. JAZU. Brzopis. Jаčа je srbuljskа trаdicijа no u rukopisu SAN 134. Nа osnovu nekih reči, npr. dаšter, može se predpostаviti dа je rukopis sа kogа je prepisivаn morаo biti stаriji. Imа jekаvštine (dvije, bijelu). Pisаr je mešаo č i ć (kčeri, nečeš, jezdeči). Osećа se i ruski uticаj, č nа krаju reči (Brаnkovič). Reč čöek kаrаkterističаn je zа Crnu Goru, zа jug. Zbornik u kome je rukopis IJ nаzivа se u literаturi Zbornik mаli. Sаdržаj Zbornikа: 1-13 l. Povest o žitije... 13-18 l. Slovo i čudesа presvete Bogorodice Drugi tekst u Zborniku je pisаn drugom rukom. Opis Zbornikа, pа tаko i rukopisа IJ dаje M. Kićović. Opis Zbornikа XVIII dаje i LJubicа Štаvljаnin – Đorđević, Stаri ćirilski rukopis Nаrodne biblioteke u Beogrаdu, Bibliotekаr, Beogrаd 1968, god. HH, br. 5, nа str. 407. Krfski rukopis (K) Rukopis K se nаlаzi u Krfskom zborniku iz sredine XVIII vekа u Istorijskom institutu, Arhiv JAZU, sign I а 22. Nаslov tekstа Priče je Žitije knezа Lаzаrа. Pisаn je nа hаrtiji. Imа 8 listovа. Formаt 14 h 9,8 i 13 h 9. Nа strаni rukopisа imа od 13-28 redovа. Pisаn je crnim mаstilom.Tekst Žitijа nije zаvršen. Nemа ni imenа pisаrа, ni godine ni mestа beleženjа. Nemа vodenog znаkа. Brzopis. Jezik je nаrodni sа srbuljskim elementimа. Imа jekаvštine. Nemа rusizmа. Sudeći po jeziku, rukopis K je stаriji. Upućuje nа jug, Crnu Goru, Boki ili jugozаpаdne krаjeve (čineti, ćetić). Sаdržаj zbornikа: Večernjа i povečernjа Žitije knezа Lаzаrа Grčke i srbske bilješke, XVIII v. Nа unutrаšnjoj strаni prednje korice postoji zаpis: kupio u Kerfu (? 11/11.856 Remetićа). Od 48-54. listа su prаzni listovi, а nа nekimа imа i beležаkа. Među njimа ne nаlаzimo nijednu kojа bi kаzivаlа nešto više o sudbini rukopisа. Nekаd su to imenа: Nikаc Mаsаnović, Lаzo, Niko, Vukotа, Sаvo i dr. Nа 49. listu nаlаzi se zаpis koji bi nаm ipаk nešto više no drugi mogаo kаzivаti. Istom rukom kаo i Žitije nаpisаn je sledeći zаpis: godinа 1754. ispod nje piše: „γmrlа mie mаti tаko mѝe щrolit nа kѝhol dаn pred Božić“ Nа poleđini zаdnjih koeicа nаlаzi se tаlijаnski zаpis iz 1760. godine: t di 13. Febr. 1760; dr (?) Corfu. „Questo libbro di me Jo Boso Mazaniza soldato della Campa Sergte Maggior Pade Maina.” Opis Krfskog zbornikа dаo je Vlаdimir Mošin, Ćirilički rukopisi jugoslovenske аkаdemije, I dio Opis rukopisа, pod br. 38, nа str. 85-86. Ovo Žitije Mošin tаkođe spominje i među hаgiogrаfskim spisimа nа 23. strаni i među ćirilskim spomenicimа nа 27. strаni. U obа slučаjа dаje signаturu rukopisа (I а 22). Rukopis Nаrodne biblioteke 433 (NB 433) Tekst Priče se nаlаzi u Zborniku XVIII vekа u Nаrodnoj biblioteci u Beogrаdu, pod sign. R-433. Nаslov tekstа je (S)kаzаnie ŵ žitіi svetogw knezа Lаzаrа i prŵ tčihъ krаsni юnаkovъ i vitezovъ serbskihъ. Pisаn je nа hаrtiji. Imа 3 listа. Formаt 19,2 h 14,5 i 17 h 13. Imа 16-17 redovа nа strаni rukopisа. Pisаn je crnim i crvenim mаstilom. Tekst NB 433 nije zаvršen. Nemа imenа pisаrа ni mestа gde je prepisаn rukopis. Nije ni dаtirаn, no dаtirа se nа osnovu zаpisа iz Zbornikа. Izа Žitijа krаljа tirskogа Nаlаzi se tekst o rođenju i smrti Frаnje (kаže se rimski cаr Frаnciškus). Opisаnа je sаhrаnа. Kаže se dа je 7. аvgustа 1765. umro u tirolskom grаdu (Insbruku), а 29. аvgustа 1765. došlа je u Beč u svoje pаlаte cаrske Mаrijа Terezijа i mlаdi Josif II. Nа osnovu gornjih elemenаtа misli se dа je Zbornik nаstаo oko 1767. godine. Nа posebnom listu koji je priložen uz rukopis piše: “Rukopisnа knjigа mogа pretkа Petrа Stojаčevićа, pisаnа pre 150 godinа, juli 1917. Niš i ispod togа stoji potpis K. Mаrkovićа, а zаtim dolаzi drugi u kome piše: „Petаr Stojаčković, otаc mog dede Mаrinkа Petrovićа-nаzvаnog Mаrkа i od njegа je moje prezime K. Mаrković“. Ukoliko oduzmemo od 1917. godine 150 godinа, dobijаmo 1767. godinu. Tаko dаtirаmo ovаj rukopis. U Nаrodnoj biblioteci rukopis je dаtirаn vodenom znаku. I dok bi, po citirаnoj zаbelešci, rukopis trebаlo dа bude iz 1767. godine, premа vodenom znаku bio bi mlаđi. Vodeni znаk je grb sа imenom mestа GRAZ. Nа osnovu pomenа mestа, rukopis bi bio kаsniji, kаo u br.226 MSCG iz 1808. godine, u br.122 MSCG iz 1783, i kod Ajnederа br.819 iz 1799. Brzopis. Crkvenoslovenski jezik. Tekst Priče je rusificirаn (Volkаšin аli i Vukаšin, pervi, gospožu, cаrа, vsego, togdа).

О аутору ГИЛБЕРТ К. ЧЕСТЕРТОН - ЕНГЛЕСКИ ЗАТОЧНИК ПРЕСЛАВНОГ ЧУДА ЖИВОТНИ ПУТ Гилберт Кит Честертон родио се 1874. у Лондону, као син Едварда Честертона и његове супруге Мари Лујзе, која је била шкотско - француског порекла. Отац му је био агент осигуравајућег друштва, а мајка - домаћица, скромна и честита жена која је својим животним ставом веома утицала на Гилберта. Дечак је био паметан, али прилично лењ. Кажу да му је учитељ, зато што све до осме године није успевао да научи да чита, рекао: "Кад бисмо отворили твоју главу, у њој не бисмо нашли мозак, него хрпу масти". Завршио је 1892. школу Светог Павла, а затим похађао Слајд школу уметности и студирао енглеску књижевност на Лондонском универзитету. Године 1893. упао је у духовну кризу, па је почео да се занима за спиритизам и окултизам, против којих ће се, касније, страствено борити. Осам година касније, о свом трошку објавиће збирку "Дивљи витез и друге песме". Те исте године ће се и оженити, супругом скромног мираза и велике духовитости, која се целог живота о њему старала као о малом детету. Звала се Франсис. Био је забораван од најранијих дана, па је једном, не знајући зашто се обрео на месту на коме је, из поште жени послао телеграм: "Налазим се на пијаци Харбур. Где треба да будем? " Жена му је узвратила телеграмом: "Код куће", и он се вратио кући. Радослав Петковић, који је преводио Честертона на србски ("Човек који је био Четвртак" и избор из "Тајни оца Брауна" ) с тим у вези бележи: "Прича се да је његова жена, у жељи да му како - тако очува изглед уредног човека, креирала посебну врсту одеће по којој је био чувен: пелерину која се није морала закопчавати, шешир са меким ободом који се није морао четкати. Принуђен на неке компликованије послове као што је плаћање таксија, Честертон би проблем решио понудивши таксисти да се сам послужи из његових џепова. Своју неспособност да стигне на воз пред женом је правдао тврдњом да "не бих могао зарађивати наш свагдашњи хлеб ако бих морао проучавати редове вожње". Та му се литература очигледно чинила компликованијом од Блејкове поезије или Сумма Тхеологиае Томе Аквинског/... /" Своју супругу и свој дом волео је искреном и нежном љубављу средњовековног витеза. Уопште, он је био философ породичног огњишта у најлепшем смислу те речи. Једном је, у емисији на ВВС-у, рекао: "Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година". Присуствујући разарању породице које се спроводило на разне начине (између осталог, тзв. "еманципацијом жене"), Честертон је истицао: "Жени не бих дао више права, већ више привилегија". Управо зато што је жена стуб породице; ако се тај стуб сруши, руши се и друштво. Честертон је био бранитељ обичних људи и њиховог начина живота зато што је веровао да су обични људи вернији истини огњишта од бескореновића, космополитских интелектуалаца, са њиховим утопијским идејама које воде у Нигдину. У свом огледу "У одбрану петпарачке литературе", записао је: "Највећи део човечанства, са својом хрпом јефтиних књига и јефтиних речи, никад нису сумњали и никад неће сумњати да је храброст величанствена, верност племенита, да госте у невољи треба спасавати, и побеђеним непријатељима опраштати. Постоји велики број "култивисаних" особа који сумњају у ове истине свакодневице /... /" Писао је и радио много: иза себе је оставио преко стотину књига. Редовно се оглашавао и у дневној штампи, и у часописима. Полемисао је са либералима, прогресивцима, револуционарима. Био је пријатељ Џорџа Бернарда Шоа, али је и са њим водио расправу - управо због Шоових левичарских ставова. Налазио се на челу друштвеног покрета који се звао дистрибуционизам. Циљ покрета је био одбрана приватне својине (против комунизма), али приватне својине која припада појединцу и његовој породици, а не рокфелерско-ротшилдовским чудовиштима, данас знанима као "мултинационалне компаније". Због његових ставова, пуних истина обичног живота, волели су га и читаоци Американци. Он је симпатисао обичне Американце, али је био веома критичан према њиховој жељи да друге усрећује по свом моделу. Тако је 1931. у "Њујорк Тајмсу" записао: "Ништа није погрешно у вези с Американцима осим њиховог идеала. Реални Американац је сасвим на месту; идеални Американац је - потпуно промашен" . Волео је парадоксалистички метод излагања, и био мајстор за исти. "Парадокс је истина која дуби на глави да би привукла пажњу", говорио је. Многи су ценили његов књижевни стил, али нису подносили његов хришћански конзервативизам. Он сам је то уочио: "Критичари су били пуни комплимената за оно што су звали мојим сјајним парадоксима; све док нису открили да ја стварно мислим оно што кажем. " Године 1922. Честертон је постао римокатолик управо тражећи Свето Предање које је ишчезло из англиканског протестантизма. Говорио је даје римокатолицизам једина вероисповест која се усудила да иде за њим у дубине његове душе. Након конверзије, написао је студије о Фрањи Асишком и Томи Аквинском, које је сматрао духовним витезовима Средњег века (а Средњи век је био управо његово доба, доба идеалне прошлости, о којој Берђајев пише у свом огледу "Однос хришћана према техници": "Оне прошлости која се нама допада није било, прошлост је само саставни део наше садашњости. У самој прошлости била је друга садашњост, и у њој је било зла и ругобе. То значи да се може љубити само оно што је вечно. Зато нема повратка на прошлост и тај повратак не треба желети. Ми хоћемо повратак само на вечну прошлост и то вечно је издвојено нашим преображеним стваралачким актом и ослобођено је таме"). Честертон је био непрестано благодаран Богу за "рођендански поклон рођења". У једној својој песми, он каже: "Дај ми мало времена, / нећу моћи да га ценим ако га добијем превише, / ако отвориш сва врата/ и обдариш ме са тако много дарова, Господе Боже". Умро је 1935. године. Иза себе је, између осталог, оставио романе "Наполеон с Нотинг Хила", "Човек који је био Четвртак", "Кугла и крст"; збирке детективских прича о оцу Брауну; биографије Фрање Асишког и Томе Аквинског; једну историју Енглеске; огледе о Шоу, Блејку, Дикенсу и другим писцима; апологетске есеје сабране у "Правоверје", "Вечног човека", итд. Написао је и аутобиографију. Волео је да се смеје и другима и себи, и био је лишен надмености својствене онима који верују да је свет почео од њих. И данас је читан и омиљен писац широм Запада. ЧЕСТЕРТОН КАО БРАНИЛАЦ ВЕРЕ... За Честертона нисам први пут чуо од руског теолога, протођакона Андреја Курајева, (читао сам "Човека који је био Четвртак" и "Тајне оца Брауна" још у средњој школи), али ми је Курајев дао хришћански контекст Честертонове апологетике, устанка у име Христово у доба антихриста и његових гласноговорника - хулигана маскираних у "научнике" и "прогресивце". Ако ми је својевремено Борхес указао на Честертона као на писца детективских прича, бољих од Поових, Курајев ми је указао на Честертона као хришћанског витеза у одбрани Вере у Господа Распетог и Васкрслог. Руски теолог је своје богословске огледе увек умео да украси духовитим парадоксима-цитатима из дела "апостола здравог разума". (Никад нећу заборавити Честертонову опаску о будизму, коју цитира Курајев: "Хришћанство и будизам су веома слични. Нарочито будизам". Кад год сам је изговорио на неком од својих предавања, осећао сам да вреди више него томови упоредне религиологије. Публика је реаговала тако да јој нису била потребна никаква објашњења. ) У свом огледу о Честерону, Курајев истиче да је енглески писац био римокатолик, и да је то добро. За Руса не би било добро да је римокатолик, јер би то био корак уназад, из пуноте у несавршеност. Али, протестант који је постао римокатолик је нешто друго. Такав пут је исход озбиљне потраге. Честертон је пример поклоника Традиције, човека спремног да брани Богом благословену "обичност". Овај енглески писац у огледу "Упоран у правоверју" јасно каже: "Ја сам обичан и лепо васпитан човек у најсвагдашњијем смислу те речи: потчињавам се обичају и усвајам добро васпитање, верујем у Творца, како ми налаже здрав разум, благодарим Му за овај свет, поштујем предивне дарове - живот и љубав, признајем законе који их обуздавају - витештво и брак, поштујем и друге традиције моје земље и мојих предака. Многи не схватају како ја, замислите само, више ценим свадбу од развода, децу од абортуса. Уметност, по нама, служи ради веће славе Божје. " Андреј Курајев објашњава улогу Традиције. Он указује на вулгарност модернизма, и упозорава: "Савременост за себе каже: кад ти је већ пало у део да се родиш на мом поседу, ти си, човече, моје власништво, зато изволи, гледај на свет исто како ја, Блистава Савременост, гледам. Али, Ортодоксија коју је Честертон тражио - то је компензација за случајност рођења" . Сам енглески писац је то схватао овако: "Традиција проширује подручје права. Она даје право гласа најугњетенијој класи, нашим прецима. Демократа, и то сваки, верује да човек не може бити лишен својих права због такве случајности каква је његово рођење; традиција не дозвољава да човек буде лишен својих права због такве случајности каква је смрт. Демократа захтева да се не занемари савет слуге. Традиција приморава да се слуша савет оца. Не могу да раздвајам демократију и традицију Јер је то идеја Једна и Јединствена. Позовимо покојнике на наше саветовање. Древни Грци су гласали камењем, покојници ће гласати својим надгробним каменовима". Отац Андреј Курајев с пуним правом уочава да "солидарност са традицијом ослобађа од тоталитарних претензија савремености". Зато је Честертонов прелаз у римокатолицизам био жеља уласка у дубљу традицију него што је у његово време то био све више модернистички англикански протестантизам. Док младалачки бунт бира да побегне из Очевог дома, Честертонов бунт зрелог човека имао је за циљ да се у том дому остане. Јер, по Курајеву: "Лако је отићи у протестанте, створити своју конфесију и објавити да није било правих Хришћана у столећима између Христа и тебе. Лако је подилазити антицрквеним критичарима: "Ај, ај, крсташки ратови, ух, ух, прогони јеретика, ах, ах, како су Хришћани били лоши (а за себе рећи: "Нису били овакви као ја"). Теже је часно ући у Традицију. И рећи: историја Цркве то је моја историја. Њена светост то је моја светост. Али, и њени историјски греси су моји, а не "њихови". "Курајев, поред тога, истиче да Честертон није писао апологије најпроблематичнијих догмата римокатолицизма какав је, рецимо, онај о незаблудивости римског папе по питањима вере. Јер, "ортодоксија" Честертона није катихетичка, него је, по руском теологу, реч о "заштити система, јерархије вредности". Зашто? Зато што су "вредности без јерархије пут сопственог укуса (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на самог себе). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. Сунце и месец треба да сијају на разне начине. Иначе ће човек изгубити оријентацију, завртеће му се у глави и пашће. Честертон је жалио што је "свет пун врлина које су сишле са ума". Ствари саме по себи добре, али не и главне, собом заслепљују и затамњују све остало. Честертон узима оружје од непријатеља Цркве: "Ви сте логични - и ја ћу вас стално призивати логици. Ви сте иронични - и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека - и ја сам за њега. Само, Христос је за човека умро, а ви за свој пролазни хуманизам добијате хонораре". Честертон је препоручивао људима да се не плаше да буду у мањини, али ни у већини, вели Курајев. Јер, дух кривоверја човека каткад убеђује да не сме да остаје у мањини, а каткад му вели: "Ти си довољно мудар и самосвојан. Зашто би био са тим простацима? " Честертон је своју веру нашао на земљи коју, како каже Курајев, почињеш да цениш тек кад стане да ти измиче испод ногу. Љубећи Отаџбину, он је приметио да све што је у њој вредно потиче из Палестине, из времена Христа и Апостола Његових. И зато је кренуо за Христом, пехар с Чијом је крвљу, по предању, Јосиф из Ариматеје донео у Енглеску као вечни Граал. "САВРЕМЕНИ УМ ЈЕ КАО ВРАТА БЕЗ КУЋЕ: ОГРОМНА КАПИЈА КА НИШТАВИЛУ" По Честертону, ум се искварио зато што се одрекао идеја доброг и лошег, умисливши да је слобода у кршењу правила, што је у супротности са предањем које каже да су правила прави пут: "Ми заиста не можемо да докажемо да су правила исправна, осим можда ако видимо последице живљења без њих. На пример, Десет заповести. Кроз историју, људима свакако није полазило за руком да живе у складу с њима. Али, у данашње време, људи катастрофално не успевају да живе без њих, јер је слобода могућа само ако се успоставе и успоштују извесна правила. Ако кршимо велике законе, не стичемо слободу. Не добијамо чак ни анархију. Добијамо само мале законе /... / Наша потреба за правилима не проистиче из маленкости нашег разума, него од величине задатка који нам је постављен. Дисциплина није потребна кад су у питању ствари споре и безбедне; она је неопходна за ствари брзе и опасне /... / Постоји двадесет начина да се критикује битка, али само један начин да се она добије. Обичан човек не поштује правила зато што је глуп и не види да постоји алтернатива; он их поштује јер осећа, мада то не може да изрази, да је то једини начин да се брзо и разумно људска делатност оствари". ЗНАТИ ЗА ШТА СЕ БОРИШ Честертон, наравно, није био никакав површни весељак. Он је знао у каквом свету живи и за шта се бори (а и против чега се бори). Једном је записао: "Схватам да настојимо да се боримо против целог света, да преокренемо ток времена у коме живимо, да се одупремо свему што изгледа несавладиво". Али, како је говорио Сирано де Бержерак, узалудна борба је најслађа. Честертоновим речима: "Једна савршено Божанска ствар, један зрачак раја Божјег на земљи, јесте - борити се у боју који је изгубљен - и не изгубити га" (јер, Христос је већ победио, а Он је наш Војвода. ) Дејл Алквист вели за човека чијем спомен-друштву председава: "Перо му је оружје, али и оруђе, мистрија. Као Неемија, каже он, човек мора имати мач у једној и мистрију у другој руци. Мач је разум и користи се за одбрану; мистрија је уобразиља и користи се за градњу, за саздавање прекрасног. Посао је тежак, али ваљан. Он је свагдашњи, као вођење дневника". По Алквисту, Честертоново стваралаштво било је утемељено на дивљењу Богу и делима Божијим, правом детињем осећању сачуваном целог живота. Он каже: "Нема извињења за досађивање. Свет је преплављен са више него довољно лепота и удивљења и тајни - толико да се њима може испунити више живота. Увек има још књига да се прочита и, запањујуће пуно, књига које тек треба написати. Има још проблема које треба решити, и још решења које треба прославити. И безброј игара које треба одиграти. Па ипак, модерни свет се досађује. Савремена уметност је одраз досаде. Као и људи који је штите. Не пише се више велика књижевност. Чак, иако је има, нико је не чита. На друштвеном фронту, само неколико усамљених гласова боре се против истинских неправди, док остали окрећу главу. Изнајмљујемо професионалце да се играју уместо нас, а ми само посматрамо. Наша забава је све гласнија, све бљештавија и све бизарнија, очајнички покушавајући да нам привуче пажњу". Зато су, по Алквисту, у нашем свету све више присутни они који мисле "да је забава увек негде другде, а никад овде". ДИВЉЕЊЕ БОГУ И СВЕТУ Честертон је, са своје стране, говорио да се можемо попети на небеса и открити безбројне звезде, а да не откријемо звезду на којој живимо. Као дете, он се дивио "влажности воде, ватрености ватре, челичности челика, непојамној блатњавости блата". Говорио је: "Сав циљ истинске уметности, истинске романсе - и, надасве, истинске религије - јесте да спасу људе од губљења смерности и благодарности која је захвална за светлост дана и хлеб свагдашњи; да их избави од доживљавања свакидашњег живота као досадног и домаћег живљења као ограничавајућег, да их науче да у сунчевој светлости осете песму Аполона и у хлебу - епску песму плуга. Оно што нам сада треба је најснажнија уобразиља. Мислим на снагу да своју уобразиљу окренемо ка унутарју, ка стварима које већ поседујемо, и да их оживимо. То не значи да стекнемо нова искуства, која ће брзо постати стара искуства. То значи да, заиста, научимо како да искусимо своја искуства. Да научимо како да уживамо у својим уживањима". Све је пуно значења: "Немогуће је за нешто да не значи ништа, вели Честертон; јер, где је ништа, ту је сатана. Зато задатак имагинације није да необично чини обичним, него да "чињенице претвара у чуда". А то је немогуће без благодарности. Дејл Алквист вели: "Наш први чин свакога дана треба да буде благодарење. Треба да почнемо од захвалности за то што смо створени. Живот треба да схватамо као усхит, милост, невероватну повластицу. Па ипак, најтежи од свих задатака на земљи је да се вратимо натраг и да се дивимо једноставним стварима које смо почели да игноришемо. Из неког чудног разлога најнепопуларније од свих учења је оно учење које обични живот сматра Божанским. Мада славимо демократију, испада да се људи ничега више не плаше него кад им се каже да су сви цареви. Прилично необично, али Хришћанство је најтежа од свих благовести: људи доживе шок кад чују да су сви синови Божији. Али, то јесте Блага Вест, и ове благе вести перо Г. К. Честертона непрестано је ширило". Једно од највећих чуда достојних да му се дивимо је чудо рођеног детета. Са бебом улази у свет читав нови свет: једно биће све види, чује и осећа на потпуно нов, самосвојан начин. Пред њим су нове звезде, нова трава, нова мора - све као да је тек сада саздано. Честертон је говорио: "Учен човек који бебу не доживљава као чудо ништа неће сматрати чудом. Он неће имати ниједан логичан разлог да филмску диву сматра чудом. Филмска дива је само оно што се деси беби кад беба крене погрешним путем". Људи уопште не примећују срећу у којој живе: "Суштина приче о сатани лежи у томе што се сатана није побунио против чињенице да је у паклу, него против тога што је на небесима. Што се Адама тиче, он је био незадовољан условима живота - али не на земљи него у рају на земљи", вели Честертон. Гордост је зато највећи непријатељ среће човекове, јер му убија смех, дивљење, витештво и енергију; смирење, са своје стране, обнавља и земљу и звезде. Смирење нас ућуткава и ми, у тој тишини, чујемо Бога. Прво што чини страх Божји је ућуткавање човека. Кад се Јову јавио Бог, он је ставио руку на уста, да не говори (Јов. 40, 4). Због тога је Честертон говорио да је најузвишенија форма мишљења - захваљивање. "Благодарност је радост удвостручена дивљењем". Најбољи вид поклона је - изненађење. Зато је божићње јутро тако чудесно - отварамо поклоне који нас изненаде. Но, енглески писац нас подсећа да је најлепши поклон, о коме ни не мислимо, то што имамо обе ноге, и што ходамо њима. Што је човек одраслији, теже се изненађује: "Дете од седам година се одушевљава кад му се каже да је Томи отворио врата и угледао змаја. Али, дете од три године се одушеви кад му се каже да је Томи отворио врата. " ЛОГОС И ЛОГИКА Честертон је био човек који је свим својим бићем веровао у Бога. И то му је давало могућност да поима свет који је у Христу, Логосу Божјем, заволео. Знао је да се истина логички може наћи једино ако је срцем већ откривена, без логике. Говорио је: "Сва тајна мистике је у томе: да човек може да разуме све уз помоћ онога што је надразумно /... / Мистичар дозвољава једној ствари да буде загонетна, а све остале су му прозирно јасне". Хришћанин је велики зато што зна Коме служи. А служи Распетоме и Васкрсломе, да би и сам васкрсао после свих животних распећа. На застави Честертоновог живота и дела могло би да стоји оно што је он сам записао у "Вечном човеку": "Богопоклоник никад не осећа да је виши него у тренутку у коме се клања". Да закључимо речима Дејла Алквиста: "Г. К. Честертон је своју списатељску каријеру почео бранећи веру од атеизма и ангостицизма свог доба. Тврдио је да нас сумња никуда не води, да нас религија чини радоснима због ствари које су битне, док нас нова философија растужује због небитних ствари. Ускоро ће бранити не само религију као такву, него Хришћанство као супротно свакој религији и - безрелигиозности. Тврдио је да је Символ вере био извор највећег здравља у историји света. Друге религије не само да не нуде снагу и утеху и смисао попут Хришћанства; оне не нуде огњену радост Христову". А то је радост оног "Радујте се!" којим је Христос поздравио Мироносице, а с њима и све нас, људе Његове, од Адама до Страшног суда, и кроза сву вечност. Јер, Царству радости неће бити краја. Владимир Димитријевић Писци хришћанске Европе Наслов: Кугла и крст Издавач: Бернар Страна: 244 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-87993-58-7

U proleće 1940. američki pisac Henri Miler (1891-1980) prihvata poziv svog prijatelja Lorensa Darela i pridružuje mu se u Grčkoj. Upoznaje grčke pesnike i pisce, noćni život u atinskim tavernama, istražuje Peloponez i otkriva magiju Krita. Usred lične duhovne krize i svestan ozbiljnosti rata koji izbija, u Grčkoj pronalazi „svet svetlosti“. Kolos iz Marusija govori o putovanju koje umnogome preobražava Milerov život i umetnost. Smatrao ga je svojim najboljim delom. Objavljeno u: ZENIT (Magazin za umetnost, nauku i filozofiju), broj 11, godina V, jesen 2010, str. 109-112. Milerov putopis kroz Grčku Kolos iz Marusija ne samo da ne treba da bude odbačen zbog svojih nesavršenosti, kojih ima podosta, već treba da bude uvršten u najznačajnije putopise o Grčkoj XX veka. On, kao i mnogi informativniji od njega, predstavlja deo helenizma. Naravno, Kolos u ovoj grupi predstavlja izuzetak. Miler u svojoj dinamičnoj knjizi nigde ne tvrdi niti podseća da je o Atici izgovorio sledeće: „Stranče, dospeo si na najbožanskije tlo ove zemlje snažnih atova, poznatog Kolona belog od zemlje, u kojoj slavuj u svom omiljenom utočištu peva jasno itd…“ Patriotski stihovi, dostojni helenske himne, pojavljuju se u smelom putopisu Morisa Baresa Putovanje u Spartu (Le Voyage de Sparte, Maurice Barres). Kasnije i u uzbudljivom Akropolju Albera Tibodea (L’Acropole, Albert Thibaudet). Reč je o sjajnim knjigama koje upućuju na druge slavne tekstove o Grčkoj. U Kolosu uopšte ne postoji nijedan odraz grčke književnosti, za razliku od drugog velikog putopisa iz XX veka sa kojim obično povezujemo ovu izuzetnu knjigu: genijalni Grčko proleće (Griechischer Frühling) Gerharta Hauptmana. Kad god visoko drveće grčkih pejzaža ili visoki Grci nisu pobuđivali aroganciju autora Floriana Geyera ili ga podsećali na Nemce i Nemačku, Grčka evocira uspomene na antičku poeziju, prvenstveno Homerovu Odiseju. U Milerovom putopisu nema ni triglifa ni metopa, tj. zaljubljeničkih opisa arhitekture i umetnosti iz V veka, kao ni valuacija njihovog kvaliteta među ruševinama i u muzejima, za razliku od ostalih sličnih knjiga. (Ovde se posebno odnosimo na već pomenute putopise, kao i na delo Antinea Šarla Morasa, Trenutke u Grčkoj (Augenblicke in Griechenland) Huga fon Hofmanstala i Polubog (Le Demi-Dieu) Žaka Lakretela). Da ne bude zabune, Miler pominje atinski Akropolj, amfiteatar u Epidauru, tirinske grobnice, Antinoja iz tebanskog muzeja. Ipak, opis Akropolja je dosta hladan, dok mu druga umetnička dela služe kao odskočna daska za apstraktna razmišljanja. On svoju pažnju poklanja gotovo isključivo onoj pravoj Grčkoj pre nemačkog pokolja: da njegova živopisna knjiga nije koncentrisana na opis stvarnih osoba i vremena provedenog u njihovom društvu, opis koji je čak i bolji od putopisa Luja Bertrana, možda bi zavredila i naslov Grčko sunce i predeli (The Greece of Sun and Landscapes). Uprkos tome, Kolos iz Marusija ne predstavlja ništa manje iskrenu instancu „imitacije Grka“ od ostalih sjajnih putopisa. Materijalom koji nudi, on kao i ostale knjige iz te kategorije, helensko tlo emotivno približava idealu koji je svet dugo povezivao sa slikom o Atinjanima iz V veka i za kojim je čeznuo. Mislim da njegova jedinstvenost u najvećoj meri potiče od činjenice da to produktivno putovanje nije bilo nikakva potraga, bar ne svesna, za ciljem koje su sebi zacrtali drugi evropski autori koji su tu malu zemlju posećivali od 1900. do 1930. godine. Bares je njihov cilj definisao kao „kulturno upotpunjenje“, „perspektivu koja nastaje kada se novi pojedinačni detalji organizuju i usklade sa prethodno stečenim iskustvom“. Reč je o perspektivi koja usklađuje detalje humanističkog obrazovanja i klasične kulture, koja, ako je moguće, treba da se poklopi sa perspektivom „starih Grka“. Kroz maštanja tih autorskih putopisa, vremenski veoma udaljenih, kao u slučaju Tena, Ničea i svih ostalih autora koji su o Grčkoj pisali od renesanse naovamo, plutaju osamljena ostrva puna mermera i ljudi. Svi su ti delovi „bili međusobno zavisni i povezani poput organa biljke ili životinje“. Opisi su posedovali „jedinstven stil svih oblika života, jasnu, jedinstvenu i homogenu kulturu“. Ostrvo o kome je reč jeste „antička Grčka“, ili preciznije atička zajednica iz V veka. Autori su taj predeo u okviru njegove prirodne sredine podvrgli testu iskustva. Želeli su da dođu u jasan i masivan emotivni posed „otadžbine razuma“, prave osnove prosvećenosti, „grčkih“ vrednosti i „grčke“ interpretacije života. Hauptman je otišao dalje, uvrstivši viđeno u svoju dramu Odisejev luk (The Bow of Odisseus). Neka su od tih nastojanja bila uspešna. Jedna od nagrada koje je De Lakretel, jedan od poslednjih evropskih putnika, u Sunionu dobio za svoj trud bio je dodir „vetra koji pročišćava more i vazduh, tako različitog od prolaznih slika i nevažnih ideja“ i odbijanje duha da se pokori „bilo kakvom naletu inspiracije koja ne odiše večnošću“. Slično je i njegovo iskustvo pred Partenonom „graciozne inteligencije“, „ljudske istine kao vrhunca svih promišljanja“, „neodvojivog od apsolutne uzvišenosti“. Ovde je reč o Razumu kao „preciznom instrumentu pred kojim sve što se ne može definisati i izraziti postaje nebitno – Razumu koji iz poezije izdvaja slike, tražeći definicije i razjašnjavajući objekte, dolazeći tako do smisla postojanja“. Stoga su evropski putopisi, poput Trenutaka u Grčkoj ili Putovanja u Spartu, bili ili iskazivanje emotivne distanciranosti od realnosti iz V veka, priznavanje nesposobnosti uviđanja razlika između nje i drugih civilizacija ili nesposobnosti da iz nje crpe život, ili pak trijumfalno svedočanstvo o očuvanju harmoničnog gledišta. Otuda i citati tekstova trijumfalno otkrivenih u novom svetlu, lirski opisi arhitektonskih i umetničkih dela viđenih u tom novom ključu, sveukupna „mimikrija“ Grka, na primer Maurasov aticizam i De Lakretel u pratnji Anatola Fransa. Daleko od toga da Atinjani iz V veka i za Milera ne predstavljaju daleku zajednicu sa dalekom kulturom. I on govori o „tim Grcima“, povremeno se od modernog čovečanstva vraća „grčkom“, pokušava da se usredotoči na „vek u kome su Grci sami čovečanstvu podarili više od 500 genijalnih ljudi“, zaključivši zadovoljno da „Homer živi i danas. Iako nikada nisam pročitao ništa njegovo, verujem da se današnji Grci ne razlikuju mnogo od onih koje je on opisivao. Ako ništa drugo, Grci su danas Grci više nego ikad ranije“. Smatramo da čak malo i preteruje kada kaže da „od Homera nije pročitao ni redak“ ili da „površno poznaje grčku istoriju“. Kako bilo, ovakve su reference retke. Motiv njegovog putovanja- kako je i sam govorio- jeste jednostavna želja da ode u „svet svetlosti“ u fizičkom, a ne filozofskom smislu izraza. Uprkos tome, njegov putopis s velikim entuzijazmom obnavlja „grčko“ gledište, „grčki“ sklad, vrednosti i duh. Isto tako, uprkos očekivanim protestima svih Trisotina ovog sveta, tekst je takav kakav je i zahvaljujući očaravajućoj, dirljivoj i još uvek neistraženoj tajanstvenosti velikog i sentimentalnog američkog helenizma: arhitekturi veliki južnjačkih poseda poput Koledža Džerard, horova u dramama Viljema Vona Mudija, Isidori Dankan koja u klasičnoj odori puna poštovanja stoji pred stubovima Partenona dok je Štajhen fotografiše, slobodnoj upotrebi grčkih likova i obradama klasičnih tema u poeziji E. A. Robinsona, Džordžu Kremu Kuku koji je otišao u Tesaliju, gde je umro i gde su ga sahranili pastiri, skromnosti i umerenosti poezije Roberta Ficdžeralda. Američkom se helenizmu ovde ukazuje posebna čast. Naravno, mali i uobličeni doprinos ovog teksta nepreglednom, plodnom i večnom pokretu koji nazivamo helenizmom dovoljno je neformalan. U knjizi je jasno uočljivo i nekoliko drugih impulsa. Jedan od njih je i prezentovanje istinskog osećaja prave Grčke. Autor u tome uspeva. Ja lično nikada nisam bio u toj zemlji. Ipak, razgovarao sam o njoj sa osobama od poverenja koje su je posetile, i sve su mi one potvrdile da Milerova knjiga odražava svu harmoniju opisanih mesta. Čitajući Kolosa, iznenada sam se setio izjave jednog od svojih prijatelja, pesnika, koji mi je ispričao da ga je dok je stajao na obronku nekog mikenskog polja i gledao staricu koja mu se približavala zapljusnulo osećanje da bi mu starica svakog trenutka mogla reći „Agamemnon se približava!“. Jer i u Milerovoj Mikeni „Izlazimo na daleku padinu brda ka panorami zaslepljujuće jasnoće. Pastir sa svojim stadom kreće se po udaljenoj planini. Krupniji je od života, a ovce su mu zlatorune. Ide bez žurbe, u širini zaboravljenog vremena. Hoda među smirenim telima mrtvih, čiji prsti stežu nisku travu. Zastaje da popriča sa njima, da im pogladi brade. Kretao se tako još u homersko doba kada je legenda izvezena bakarnim nitima. Dodavao je po koju laž tu i tamo, uputio bi u pogrešnom pravcu, promenio bi putanju. Za pastira je pesnik odveć lagan, odveć se lako zadovolji. Pesnik bi rekao „bio je.“ ili „bili su.“ Ali pastir kaže ‘živ je, on je, on čini.’“. Čini se da još jedan impuls predstavlja ovaj specifični temperament, možda čak i slaveći ili se poigravajući njim: taj temperament je hipomanija, koju neki psihijatri definišu „osunčanim“ i „istinski društvenim“ temperamentom. Oni ga opisuju kao „živog i pokretnog“, „sangviničnog i aktivnog“, to je temperament kod koga su „postupci i misli u velikoj meri uslovljeni emocijama“. Verbalne sheme ove knjige koliko je moguće simbolizuju taj u svakom slučaju neverovatni temperament. Krunski dragulj predstavlja opis karaktera Kacimbalisa iz Marusija, čija je ogromna figura poslužila kao naslov knjige. Ne znam da li bi ijedan psiholog mogao da osobine koje krase kolosa iz atinske četvrti vidi kao krajnje hipomanične. On se pred nama uzdiže kao talentovani komičar i improvizator pun inspiracije: toliko se izdvaja od drugih, da nam se čini da je, iako nam je njegova ovozemaljska aktivnost nepoznata, reč o besedniku ili novinaru. On u trenutku svoj ton prilagođava bilo kom raspoloženju, prezentuje nam svoju sposobnost da se trenutno savršeno uklopi u bilo koji milje ili stanje duha. On nikada nije nervozan, iako je ponekad ophrvan tugom. Ukratko, jak je poput konja, stalno ima potrebu da govori, plače ili se smeje ne bi li se izrazio, slobodnog je i objektivnog uma i nepresušni izvor ideja, druželjubiv, čovekoljubac, egoista, realista, zabavan, ponekad suviše zaokupljen sobom, razdragan i topao. Miler se uvek iznova vraća njegovim osobinama, uveličava ih, da bi im naposletku spevao i odu: „Kako mogu ikada da zaboravim taj poslednji utisak koji je ostavio na mene kada smo se oprostili na autobuskoj stanici u srcu Atine? Postoje ljudi koji su tako ispunjeni, tako bogati koji se daju tako celovito, da svaki put kada se rastajete od njih osećate da uopšte nije važno da li je to rastanak za jedan dan ili zauvek. Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda. Obično se izlažući svakoj opasnosti, čine sebe neranjivima. Postaju utoliko veći heroji ukoliko sve više otkrivaju svoje slabosti. Svakako, u ovim beskrajnim i naizgled bajkovitim pričama koje je Kacimbalis obično pripovedao, moralo je postojati dosta elemenata mašte i izvrtanja, pa ipak, čak i ako bi istina bila povremeno žrtvovana stvarnosti, čovek u pozadini priče je pritom samo vernije i celovitije uspevao da razotkrije svoj ljudski lik. Kada sam se okrenuo da pođem, ostavljajući ga da sedi tamo u autobusu a njegovo hitro, okruglo oko već uživalo u drugim prizorima, Seferijadis koji me je pratio do kuće primetio je sa dubokim osećanjem: „On je sjajan momak, Mileru, nema sumnje; on je nešto izuzetno. ljudski fenomen, rekao bih.“ Topla naklonost prati opise klasičnih susreta sa hipomaničnim temperamentom kroz čitavu knjigu: kroz upijanje određenih situacija i ličnosti, kroz simpatije prema stvarnim okolnostima i reakcije na njih kao celinu, pre nego na pojedinačne detalje, kroz oduševljenost novim ljudima, brzo sklopljenim prijateljstvima, prirodnom prihvatanju dobrih stvari koje život nudi- ljubavi, jela i pića. Najapstraktniji delovi knjige, njena forma i stil odražavaju tu temperamentnu igru, čineći da joj se čitalac prilagodi i da je zavoli. I forma i stil su posebno prilagođeni njenim tenzijama, stavovima i osećanjima. Lirska forma trenutno projektuje raspoloženja i emocije, u svojoj se razdraganosti odupire bilo kakvim šablonima i sistematizaciji, uz izvesnu dozu egoizma i detinje naivnosti i ljupkosti oplemenjuje i usrećuje druge. Brzi stil prati tok iskrenih osećanja i elokventnosti. U nekim se apstraktnim pasusima čini površnim, podsećajući na mešavinu D. H. Lorensa i pariskog književnog novinarstva. Opet, konstantno nailazimo i na improvizovane ideje, ustaljenu i često ekstravagantnu domišljatost koju prati senzacionalna maštovitost. Ta maštovitost često zabavlja i samog Milera. On se često na komičan način poigrava njome. Tipično je i predominantno raspoloženje: u izvesnom smislu opipljivo osećanje koje se ogleda u uživanju u sebi i plivanju po svetu, kao i uverenost u vrednost i ispravnost autorove individualnosti. Takođe je tipično i to što sve zavisi od raspoloženja, dok metodično promišljanje ima veoma malu težinu. Ako se helenizam i ukaže, to čini kroz slabašnu vezu sa osnovnom idejom. Ali se ipak ukazuje. Miler, na primer, kaže: „Duž prašnjavih staza bile su nasumično razbacane male klupe: parovi su mirno sedeli u tami, razgovarajući tihim glasom nad čašama sa vodom. Čaša vode. Svuda sam video čašu vode. Postala mi je opsesija. Počeo sam da razmišljam o vodi kao o nečem novom, novom vitalnom elementu života. Zemlja, vazduh, vatra, voda. Baš sada, voda je postala glavni element. Gledajući ljubavnike kako sede u tami i piju vodu, sede tamo mirno i spokojno i razgovaraju tihim glasom, stekao sam čudesan osećaj o grčkom karakteru. Prašina, vrućina, siromaštvo, ogoljenost, suzdržanost ljudi, voda svuda, u malim čašama, među spokojnim mirnim parovima, pružila mi je osećaj da postoji nešto sveto u vezi s ovim mestom, nešto što hrani i podržava”. Bila je to oda osećaju zadovoljstva u trezvenosti, oda zadovoljstvu izraženom u slavnoj slici Helena kao „najprirodnijeg naroda“ koji zadovoljstvo nalazi u malo maslina, malo kukuruza i nešto vina. Miler zatim kaže „Osetio sam ogoljenu snagu ljudi, njihovu čistotu, njihovu plemenitost, njihovu rezignaciju”. Ove su reči veoma bliske definiciji uzvišenog duha grčke umetnosti koju je dao otac savremenog helenizma Vinkelman. On je rekao „Edle Einfalt und Stille Grösse”: plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost. Nalazimo se na eleusinskom putu od Dafni do mora dok „Sve ovde, i sada kao i vekovima pre toga, govori o prosvetljenju, o zaslepljivanju, o radosnom prosvetljenju. Svetlost dostiže transcendentalnu vrednost: nije to samo svetlost Mediterana, to je nešto više od toga, nešto nedokučivo i sveto. Ovde svetlost prodire neposredno u dušu, otvara kapije i prozore srca, ogoljuje čoveka, izlaže ga, osamljuje ga u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim, ali bez spoznaje. Na ovoj svetlosti se ne može nastaviti nikakva analiza: ovde neurotičar trenutno ozdravi ili poludi. Samo stenje je sasvim pomahnitalo: leži vekovima izloženo ovom božanskom prosvetljenju: leži veoma mirno i spokojno, gnezdi se sred žbunja razigranih boja, po krvlju natopljenom tlu, ali ipak je mahnito, i dotaći ga, tvrdim, znači izložiti se opasnosti da čovek izgubi svoju čvrstu vezu sa svime što je nekad izgledalo jako i postojano i nepokolebljivo. Čovek mora da neprimetno klizi kroz ovaj tesnac, sa krajnjim oprezom, nag, sam i lišen svakog hrišćanskog prenemaganja. Čovek mora da odbaci dve hiljade godina neukosti i sujeverja, mračnog, bolesnog, podzemnog življenja i lažljivosti”. Svetlost prodire kroz dušu! Otvara srčane komore! Skoro da možemo da čujemo Renana kako s ponosom govori da je „ekstremna jednostavnost (grčkog) poimanja u ogromnoj meri posledica njihove klime, čistoće vazduha i nepatvorene radosti koja se udiše”. Jasnost, skromnost, intelektualna neustrašivost! Ogroman broj vrednosti koje je u savremeni um prizivalo poimanje antike sam je sebe potvrđivao. Ta poimanja su zaista bila najrazličitija: išla su od zamišljenih predela naseljenih isključivo nimfama i pastirima, ili vajarima, njihovim modelima i filozofima koji su raspravljali isključivo o Lepoti, do prizora gotovo polusvetih bordela, koji su se jedan za drugim izgubili. Ipak, među plimama i osekama vremena neka su poimanja zahvaljujući filologiji uspela da prežive, nastavljajući da potvrđuju određene vrednosti. Jedno od poimanja je to da „Grci” nikada nisu pokušali „da na sistematski način pokore i eksploatišu prirodu”, koje je podržavao i moderan stav da „nijedan materijalni izum ne može da bude pripisan njima”. To je poricanje vrednosti bilo kakvih sprava i svih ostalih stvari koje Miler ovde pominje: „Turčin je gotovo odmah izazvao moju antipatiju. Bio je opsednut logikom, što me je razbesnelo. I to je šta više bila rđava logika. I nalik svim ostalima, sa kojima se žestoko nisam slagao, u njemu sam otkrio jedan vid američkog duha u njegovom najgorem smislu. Progres im je bio opsesija. Što više mašina, što više spretnosti, kapitala, udobnog života – to su im bile jedine teme za razgovor. Pitao sam ih da li su čuli o milionima nezaposlenih u Americi. Prenebregavali su to pitanje. Pitao sam ih da li shvataju kako su prazni, zabrinuti i jadni Amerikanci, sa svim svojim luksuzom i udobnim življenjem stečenim uz pomoć mašina. Bili su neosetljivi na moj sarkazam. Želeli su uspeh, novac, moć, mesto pod suncem. Niko od njih nije želeo da se vrati u svoju otadžbinu; iz nekog razloga, međutim, svi oni su bili primorani da se vrate i protiv svoje volje. Govorili su da im nema života u njihovoj otadžbini. Hteo sam da znam, kada bi im počeo život?” Postoji i poimanje grčke sophorosyne, valorizacije ravnoteže i spokoja. O čemu je osim sophorosyne još reč u ariji Mir, to je divno! koju Miler peva povezujući je sa iskustvom u Epidauru? „Jutro je prvog dana velikog mira, smirenja srca koje nastupa sa predajom. Nisam razumeo značenje mira dok nisam došao u Epidaur. ? Mir nije suprotnost ratu ništa više no što je smrt suprotnost životu. Siromaštvo jezika, koje treba nazvati siromaštvom ljudske mašte ili siromaštvom čovekovog unutarnjeg života, stvorilo je jednu potpuno lažnu ambivalenciju. ? Smirenje srca je nešto potvrdno i nepobedivo, nešto bezuslovno, čemu nije potrebna zaštita. ? Radost življenja stiže kroz mir koji nije statičan već dinamičan”. I drugi pasusi, veliki broj njih, propovedaju tu glavnu vrednost koja je gotovo uvek asocirana s Grčkom. Tu je asocijaciju imao i Niče čak i kada je pisao da su stari Grci bili „tragičari sa intelektualnom sklonošću ka najgoroj strogosti, užasu, zlu i problematičnosti postojanja van dobrostanja, nepoljuljanog zdravlja i ispunjenosti života”: valorizacija prolaznog nasuprot neviđenom, nemerljivom i beskonačnom: iznad svega valorizacija Čoveka i zemaljskih tokova. Pravoslavlje je poreklo tu vrednost, dajući svoju ocenu kroz legendu o Sinu Božjem i njegovom nesrećnom dolasku na zemlju pre odricanja i posledičnog uništenja planete. Ljudska duša predstavlja jedinu vrednost za asketsko pravoslavlje, duhu je mesto u carstvu mira iz kojeg je prognan. Renesansa je povratila optimizam, osećaj snage, slobode i Čovekovog potencijala, koji pun izraz svoje prave prirode i proporcija dostiže u Grčkoj. Piko dela Mirandola znalački je potvrdio tu vrednost u delu Govor o dostojanstvu čovekovu u kome se Tvorcu pripisuju sledeće reči: „Nikakvo sklonište, niti formu nalik tebi, niti poseban dar namenjen tebi nismo ti dali, o Adame, da bi to sklonište, taj lik ili taj dar ti lično imao i posedovao. ?Ti ćeš, ograničen širokim okovima, po tvojoj slobodnoj volji, koju sam ti ja podario, sam definisati svoju prirodu.? Niti smo te načinili nebeskim niti zemaljskim, niti besmrtnim niti smrtnim, tako da ti, budući sam svoj pokretač i vajar, možeš sam sebe da oblikuješ u formi koja ti je najviše po volji. ? Imaćeš moć da se ponovo rodiš kao više ili božansko biće, u zavisnosti od izbora koji tvoj um načini”. Milerova potvrda toga otelovljena je u njegovom viđenju posebnosti Čovekovog položaja „ne u Prirodi, pored životinja, već u carstvu božjem, mestu koje povezuje prirodno sa božanskim”, pri čemu on, za razliku od Mirandole, Maurasa i drugih humanista, tome ne pridodaje božanski dar razuma i inteligencije. Ipak kaže: „Bog nas je odavno napustio da bismo mogli da shvatimo radost dostizanja božanskog sopstvenim naporima”, a takođe govori i o „adaptiranju na Kosmos”. Opet, helenizam prolazno shvata kao nešto što je sposobno da dostigne određeno savršenstvo, ne savršenstvo u smislu ideala izvan mogućnosti života, već u smislu postojanja harmonične zemaljske forme. Helenisti su smatrali da je upravo zahvaljujući takvom grčkom poimanju Homer dozvolio prokletom Odiseju da se konačno vrati domu, a Eshil konačno predstavio Zevsa kao sposobnog da uči i razvija se. Sam Miler piše sledeće: „Svet je ujedno i mlad i star: kao i pojedinac, obnavlja se u smrti i kroz beskrajno rađanje pokoljenja. U svakom periodu postoji mogućnost ispunjenja”. „U svom srcu čovek je anđeoski”. „Sve dok ne postane potpuno human, sve dok ne nauči da upravlja sobom kao pripadnikom zemlje i dalje će stvarati bogove koji će ga uništavati. ? Pogrešno kažemo da su Grci očovečili svoje bogove. Upravo suprotno. Bogovi su očovečili Grke”. “ Čovekov zadatak je da iskoreni ubilački nagon. ? Ništa ne može stvoriti novi i bolji svet osim naše sopstvene težnje za njim. Čovek ubija u strahu…” Čitajući poslednje rečenice neizostavno se prisećamo onih koji su mislili da su čuli Sofoklov krik „Ne ubij, jer čovek koga ubijaš tvoj je rođeni otac!“ Miler se, pored ostalog, ne zaustavlja na pukom potvrđivanju ovih vrednosti, ovog optimizma. On nas ubeđuje u njihovu delotvornost ubacujući nas u potpuno kredibilan helenski mikrokosmos, u kome je Čovek glavno čudo i kolos, i udišući nam sreću. Što se tiče posebne uzvišenosti njegovog dela, ona potiče od trenutka u kome je ono stvoreno. To je potpuno pokleknuće zapadnog helenizma. Nikada, još od srednjeg veka na Zapadu nije postojala tolika averzija prema toj svetosti, imitaciji „grčkog”. Suprotstavljeni pokreti dostigli su vrhunac svoje moći: Mašinizam, obožavanje naprava koje ulivaju lažni osećaj moći, dok emotivno osiromašuju ljudski duh, da bi se potom iz te osiromašenosti izrodili različiti oblici fašizma i neoortodoksije, nemačke, ruske, francuske, američke, i „pesnici poput T. S. Eliota”. Sve je to degradiralo svet svojim prezirom prema smrtnom Čoveku: fašizam je u tome trostruko uspeo, pokušavši da od Čoveka načini zatočenika Države i Crkve, koje su potom osujetile sve napore da se ovom životu da neka harmonična forma. Nema sumnje su mnogi autori i mnogi Amerikanci iz tog perioda prihvatili religiju prolaznog. Dok je Miler u tome video odvratnog neprijatelja. Lik iz Molijerovih „Učenih žena“; pretenciozni nadri-učenjak. – Prim. prev. Prevod: Milana Babić Izvornik: Rosenfeld Paul, „Hellenism”, u: The Happy Rock: A Book About Henry Miller, 1945, str. 64?72 Naslov: Kolos iz Marusija : putovanje po Grčkoj, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 224 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-6435-018-1

О аутору ГИЛБЕРТ К. ЧЕСТЕРТОН - ЕНГЛЕСКИ ЗАТОЧНИК ПРЕСЛАВНОГ ЧУДА ЖИВОТНИ ПУТ Гилберт Кит Честертон родио се 1874. у Лондону, као син Едварда Честертона и његове супруге Мари Лујзе, која је била шкотско - француског порекла. Отац му је био агент осигуравајућег друштва, а мајка - домаћица, скромна и честита жена која је својим животним ставом веома утицала на Гилберта. Дечак је био паметан, али прилично лењ. Кажу да му је учитељ, зато што све до осме године није успевао да научи да чита, рекао: "Кад бисмо отворили твоју главу, у њој не бисмо нашли мозак, него хрпу масти". Завршио је 1892. школу Светог Павла, а затим похађао Слајд школу уметности и студирао енглеску књижевност на Лондонском универзитету. Године 1893. упао је у духовну кризу, па је почео да се занима за спиритизам и окултизам, против којих ће се, касније, страствено борити. Осам година касније, о свом трошку објавиће збирку "Дивљи витез и друге песме". Те исте године ће се и оженити, супругом скромног мираза и велике духовитости, која се целог живота о њему старала као о малом детету. Звала се Франсис. Био је забораван од најранијих дана, па је једном, не знајући зашто се обрео на месту на коме је, из поште жени послао телеграм: "Налазим се на пијаци Харбур. Где треба да будем? " Жена му је узвратила телеграмом: "Код куће", и он се вратио кући. Радослав Петковић, који је преводио Честертона на србски ("Човек који је био Четвртак" и избор из "Тајни оца Брауна" ) с тим у вези бележи: "Прича се да је његова жена, у жељи да му како - тако очува изглед уредног човека, креирала посебну врсту одеће по којој је био чувен: пелерину која се није морала закопчавати, шешир са меким ободом који се није морао четкати. Принуђен на неке компликованије послове као што је плаћање таксија, Честертон би проблем решио понудивши таксисти да се сам послужи из његових џепова. Своју неспособност да стигне на воз пред женом је правдао тврдњом да "не бих могао зарађивати наш свагдашњи хлеб ако бих морао проучавати редове вожње". Та му се литература очигледно чинила компликованијом од Блејкове поезије или Сумма Тхеологиае Томе Аквинског/... /" Своју супругу и свој дом волео је искреном и нежном љубављу средњовековног витеза. Уопште, он је био философ породичног огњишта у најлепшем смислу те речи. Једном је, у емисији на ВВС-у, рекао: "Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година". Присуствујући разарању породице које се спроводило на разне начине (између осталог, тзв. "еманципацијом жене"), Честертон је истицао: "Жени не бих дао више права, већ више привилегија". Управо зато што је жена стуб породице; ако се тај стуб сруши, руши се и друштво. Честертон је био бранитељ обичних људи и њиховог начина живота зато што је веровао да су обични људи вернији истини огњишта од бескореновића, космополитских интелектуалаца, са њиховим утопијским идејама које воде у Нигдину. У свом огледу "У одбрану петпарачке литературе", записао је: "Највећи део човечанства, са својом хрпом јефтиних књига и јефтиних речи, никад нису сумњали и никад неће сумњати да је храброст величанствена, верност племенита, да госте у невољи треба спасавати, и побеђеним непријатељима опраштати. Постоји велики број "култивисаних" особа који сумњају у ове истине свакодневице /... /" Писао је и радио много: иза себе је оставио преко стотину књига. Редовно се оглашавао и у дневној штампи, и у часописима. Полемисао је са либералима, прогресивцима, револуционарима. Био је пријатељ Џорџа Бернарда Шоа, али је и са њим водио расправу - управо због Шоових левичарских ставова. Налазио се на челу друштвеног покрета који се звао дистрибуционизам. Циљ покрета је био одбрана приватне својине (против комунизма), али приватне својине која припада појединцу и његовој породици, а не рокфелерско-ротшилдовским чудовиштима, данас знанима као "мултинационалне компаније". Због његових ставова, пуних истина обичног живота, волели су га и читаоци Американци. Он је симпатисао обичне Американце, али је био веома критичан према њиховој жељи да друге усрећује по свом моделу. Тако је 1931. у "Њујорк Тајмсу" записао: "Ништа није погрешно у вези с Американцима осим њиховог идеала. Реални Американац је сасвим на месту; идеални Американац је - потпуно промашен" . Волео је парадоксалистички метод излагања, и био мајстор за исти. "Парадокс је истина која дуби на глави да би привукла пажњу", говорио је. Многи су ценили његов књижевни стил, али нису подносили његов хришћански конзервативизам. Он сам је то уочио: "Критичари су били пуни комплимената за оно што су звали мојим сјајним парадоксима; све док нису открили да ја стварно мислим оно што кажем. " Године 1922. Честертон је постао римокатолик управо тражећи Свето Предање које је ишчезло из англиканског протестантизма. Говорио је даје римокатолицизам једина вероисповест која се усудила да иде за њим у дубине његове душе. Након конверзије, написао је студије о Фрањи Асишком и Томи Аквинском, које је сматрао духовним витезовима Средњег века (а Средњи век је био управо његово доба, доба идеалне прошлости, о којој Берђајев пише у свом огледу "Однос хришћана према техници": "Оне прошлости која се нама допада није било, прошлост је само саставни део наше садашњости. У самој прошлости била је друга садашњост, и у њој је било зла и ругобе. То значи да се може љубити само оно што је вечно. Зато нема повратка на прошлост и тај повратак не треба желети. Ми хоћемо повратак само на вечну прошлост и то вечно је издвојено нашим преображеним стваралачким актом и ослобођено је таме"). Честертон је био непрестано благодаран Богу за "рођендански поклон рођења". У једној својој песми, он каже: "Дај ми мало времена, / нећу моћи да га ценим ако га добијем превише, / ако отвориш сва врата/ и обдариш ме са тако много дарова, Господе Боже". Умро је 1935. године. Иза себе је, између осталог, оставио романе "Наполеон с Нотинг Хила", "Човек који је био Четвртак", "Кугла и крст"; збирке детективских прича о оцу Брауну; биографије Фрање Асишког и Томе Аквинског; једну историју Енглеске; огледе о Шоу, Блејку, Дикенсу и другим писцима; апологетске есеје сабране у "Правоверје", "Вечног човека", итд. Написао је и аутобиографију. Волео је да се смеје и другима и себи, и био је лишен надмености својствене онима који верују да је свет почео од њих. И данас је читан и омиљен писац широм Запада. ЧЕСТЕРТОН КАО БРАНИЛАЦ ВЕРЕ... За Честертона нисам први пут чуо од руског теолога, протођакона Андреја Курајева, (читао сам "Човека који је био Четвртак" и "Тајне оца Брауна" још у средњој школи), али ми је Курајев дао хришћански контекст Честертонове апологетике, устанка у име Христово у доба антихриста и његових гласноговорника - хулигана маскираних у "научнике" и "прогресивце". Ако ми је својевремено Борхес указао на Честертона као на писца детективских прича, бољих од Поових, Курајев ми је указао на Честертона као хришћанског витеза у одбрани Вере у Господа Распетог и Васкрслог. Руски теолог је своје богословске огледе увек умео да украси духовитим парадоксима-цитатима из дела "апостола здравог разума". (Никад нећу заборавити Честертонову опаску о будизму, коју цитира Курајев: "Хришћанство и будизам су веома слични. Нарочито будизам". Кад год сам је изговорио на неком од својих предавања, осећао сам да вреди више него томови упоредне религиологије. Публика је реаговала тако да јој нису била потребна никаква објашњења. ) У свом огледу о Честерону, Курајев истиче да је енглески писац био римокатолик, и да је то добро. За Руса не би било добро да је римокатолик, јер би то био корак уназад, из пуноте у несавршеност. Али, протестант који је постао римокатолик је нешто друго. Такав пут је исход озбиљне потраге. Честертон је пример поклоника Традиције, човека спремног да брани Богом благословену "обичност". Овај енглески писац у огледу "Упоран у правоверју" јасно каже: "Ја сам обичан и лепо васпитан човек у најсвагдашњијем смислу те речи: потчињавам се обичају и усвајам добро васпитање, верујем у Творца, како ми налаже здрав разум, благодарим Му за овај свет, поштујем предивне дарове - живот и љубав, признајем законе који их обуздавају - витештво и брак, поштујем и друге традиције моје земље и мојих предака. Многи не схватају како ја, замислите само, више ценим свадбу од развода, децу од абортуса. Уметност, по нама, служи ради веће славе Божје. " Андреј Курајев објашњава улогу Традиције. Он указује на вулгарност модернизма, и упозорава: "Савременост за себе каже: кад ти је већ пало у део да се родиш на мом поседу, ти си, човече, моје власништво, зато изволи, гледај на свет исто како ја, Блистава Савременост, гледам. Али, Ортодоксија коју је Честертон тражио - то је компензација за случајност рођења" . Сам енглески писац је то схватао овако: "Традиција проширује подручје права. Она даје право гласа најугњетенијој класи, нашим прецима. Демократа, и то сваки, верује да човек не може бити лишен својих права због такве случајности каква је његово рођење; традиција не дозвољава да човек буде лишен својих права због такве случајности каква је смрт. Демократа захтева да се не занемари савет слуге. Традиција приморава да се слуша савет оца. Не могу да раздвајам демократију и традицију Јер је то идеја Једна и Јединствена. Позовимо покојнике на наше саветовање. Древни Грци су гласали камењем, покојници ће гласати својим надгробним каменовима". Отац Андреј Курајев с пуним правом уочава да "солидарност са традицијом ослобађа од тоталитарних претензија савремености". Зато је Честертонов прелаз у римокатолицизам био жеља уласка у дубљу традицију него што је у његово време то био све више модернистички англикански протестантизам. Док младалачки бунт бира да побегне из Очевог дома, Честертонов бунт зрелог човека имао је за циљ да се у том дому остане. Јер, по Курајеву: "Лако је отићи у протестанте, створити своју конфесију и објавити да није било правих Хришћана у столећима између Христа и тебе. Лако је подилазити антицрквеним критичарима: "Ај, ај, крсташки ратови, ух, ух, прогони јеретика, ах, ах, како су Хришћани били лоши (а за себе рећи: "Нису били овакви као ја"). Теже је часно ући у Традицију. И рећи: историја Цркве то је моја историја. Њена светост то је моја светост. Али, и њени историјски греси су моји, а не "њихови". "Курајев, поред тога, истиче да Честертон није писао апологије најпроблематичнијих догмата римокатолицизма какав је, рецимо, онај о незаблудивости римског папе по питањима вере. Јер, "ортодоксија" Честертона није катихетичка, него је, по руском теологу, реч о "заштити система, јерархије вредности". Зашто? Зато што су "вредности без јерархије пут сопственог укуса (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на самог себе). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. Сунце и месец треба да сијају на разне начине. Иначе ће човек изгубити оријентацију, завртеће му се у глави и пашће. Честертон је жалио што је "свет пун врлина које су сишле са ума". Ствари саме по себи добре, али не и главне, собом заслепљују и затамњују све остало. Честертон узима оружје од непријатеља Цркве: "Ви сте логични - и ја ћу вас стално призивати логици. Ви сте иронични - и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека - и ја сам за њега. Само, Христос је за човека умро, а ви за свој пролазни хуманизам добијате хонораре". Честертон је препоручивао људима да се не плаше да буду у мањини, али ни у већини, вели Курајев. Јер, дух кривоверја човека каткад убеђује да не сме да остаје у мањини, а каткад му вели: "Ти си довољно мудар и самосвојан. Зашто би био са тим простацима? " Честертон је своју веру нашао на земљи коју, како каже Курајев, почињеш да цениш тек кад стане да ти измиче испод ногу. Љубећи Отаџбину, он је приметио да све што је у њој вредно потиче из Палестине, из времена Христа и Апостола Његових. И зато је кренуо за Христом, пехар с Чијом је крвљу, по предању, Јосиф из Ариматеје донео у Енглеску као вечни Граал. "САВРЕМЕНИ УМ ЈЕ КАО ВРАТА БЕЗ КУЋЕ: ОГРОМНА КАПИЈА КА НИШТАВИЛУ" По Честертону, ум се искварио зато што се одрекао идеја доброг и лошег, умисливши да је слобода у кршењу правила, што је у супротности са предањем које каже да су правила прави пут: "Ми заиста не можемо да докажемо да су правила исправна, осим можда ако видимо последице живљења без њих. На пример, Десет заповести. Кроз историју, људима свакако није полазило за руком да живе у складу с њима. Али, у данашње време, људи катастрофално не успевају да живе без њих, јер је слобода могућа само ако се успоставе и успоштују извесна правила. Ако кршимо велике законе, не стичемо слободу. Не добијамо чак ни анархију. Добијамо само мале законе /... / Наша потреба за правилима не проистиче из маленкости нашег разума, него од величине задатка који нам је постављен. Дисциплина није потребна кад су у питању ствари споре и безбедне; она је неопходна за ствари брзе и опасне /... / Постоји двадесет начина да се критикује битка, али само један начин да се она добије. Обичан човек не поштује правила зато што је глуп и не види да постоји алтернатива; он их поштује јер осећа, мада то не може да изрази, да је то једини начин да се брзо и разумно људска делатност оствари". ЗНАТИ ЗА ШТА СЕ БОРИШ Честертон, наравно, није био никакав површни весељак. Он је знао у каквом свету живи и за шта се бори (а и против чега се бори). Једном је записао: "Схватам да настојимо да се боримо против целог света, да преокренемо ток времена у коме живимо, да се одупремо свему што изгледа несавладиво". Али, како је говорио Сирано де Бержерак, узалудна борба је најслађа. Честертоновим речима: "Једна савршено Божанска ствар, један зрачак раја Божјег на земљи, јесте - борити се у боју који је изгубљен - и не изгубити га" (јер, Христос је већ победио, а Он је наш Војвода. ) Дејл Алквист вели за човека чијем спомен-друштву председава: "Перо му је оружје, али и оруђе, мистрија. Као Неемија, каже он, човек мора имати мач у једној и мистрију у другој руци. Мач је разум и користи се за одбрану; мистрија је уобразиља и користи се за градњу, за саздавање прекрасног. Посао је тежак, али ваљан. Он је свагдашњи, као вођење дневника". По Алквисту, Честертоново стваралаштво било је утемељено на дивљењу Богу и делима Божијим, правом детињем осећању сачуваном целог живота. Он каже: "Нема извињења за досађивање. Свет је преплављен са више него довољно лепота и удивљења и тајни - толико да се њима може испунити више живота. Увек има још књига да се прочита и, запањујуће пуно, књига које тек треба написати. Има још проблема које треба решити, и још решења које треба прославити. И безброј игара које треба одиграти. Па ипак, модерни свет се досађује. Савремена уметност је одраз досаде. Као и људи који је штите. Не пише се више велика књижевност. Чак, иако је има, нико је не чита. На друштвеном фронту, само неколико усамљених гласова боре се против истинских неправди, док остали окрећу главу. Изнајмљујемо професионалце да се играју уместо нас, а ми само посматрамо. Наша забава је све гласнија, све бљештавија и све бизарнија, очајнички покушавајући да нам привуче пажњу". Зато су, по Алквисту, у нашем свету све више присутни они који мисле "да је забава увек негде другде, а никад овде". ДИВЉЕЊЕ БОГУ И СВЕТУ Честертон је, са своје стране, говорио да се можемо попети на небеса и открити безбројне звезде, а да не откријемо звезду на којој живимо. Као дете, он се дивио "влажности воде, ватрености ватре, челичности челика, непојамној блатњавости блата". Говорио је: "Сав циљ истинске уметности, истинске романсе - и, надасве, истинске религије - јесте да спасу људе од губљења смерности и благодарности која је захвална за светлост дана и хлеб свагдашњи; да их избави од доживљавања свакидашњег живота као досадног и домаћег живљења као ограничавајућег, да их науче да у сунчевој светлости осете песму Аполона и у хлебу - епску песму плуга. Оно што нам сада треба је најснажнија уобразиља. Мислим на снагу да своју уобразиљу окренемо ка унутарју, ка стварима које већ поседујемо, и да их оживимо. То не значи да стекнемо нова искуства, која ће брзо постати стара искуства. То значи да, заиста, научимо како да искусимо своја искуства. Да научимо како да уживамо у својим уживањима". Све је пуно значења: "Немогуће је за нешто да не значи ништа, вели Честертон; јер, где је ништа, ту је сатана. Зато задатак имагинације није да необично чини обичним, него да "чињенице претвара у чуда". А то је немогуће без благодарности. Дејл Алквист вели: "Наш први чин свакога дана треба да буде благодарење. Треба да почнемо од захвалности за то што смо створени. Живот треба да схватамо као усхит, милост, невероватну повластицу. Па ипак, најтежи од свих задатака на земљи је да се вратимо натраг и да се дивимо једноставним стварима које смо почели да игноришемо. Из неког чудног разлога најнепопуларније од свих учења је оно учење које обични живот сматра Божанским. Мада славимо демократију, испада да се људи ничега више не плаше него кад им се каже да су сви цареви. Прилично необично, али Хришћанство је најтежа од свих благовести: људи доживе шок кад чују да су сви синови Божији. Али, то јесте Блага Вест, и ове благе вести перо Г. К. Честертона непрестано је ширило". Једно од највећих чуда достојних да му се дивимо је чудо рођеног детета. Са бебом улази у свет читав нови свет: једно биће све види, чује и осећа на потпуно нов, самосвојан начин. Пред њим су нове звезде, нова трава, нова мора - све као да је тек сада саздано. Честертон је говорио: "Учен човек који бебу не доживљава као чудо ништа неће сматрати чудом. Он неће имати ниједан логичан разлог да филмску диву сматра чудом. Филмска дива је само оно што се деси беби кад беба крене погрешним путем". Људи уопште не примећују срећу у којој живе: "Суштина приче о сатани лежи у томе што се сатана није побунио против чињенице да је у паклу, него против тога што је на небесима. Што се Адама тиче, он је био незадовољан условима живота - али не на земљи него у рају на земљи", вели Честертон. Гордост је зато највећи непријатељ среће човекове, јер му убија смех, дивљење, витештво и енергију; смирење, са своје стране, обнавља и земљу и звезде. Смирење нас ућуткава и ми, у тој тишини, чујемо Бога. Прво што чини страх Божји је ућуткавање човека. Кад се Јову јавио Бог, он је ставио руку на уста, да не говори (Јов. 40, 4). Због тога је Честертон говорио да је најузвишенија форма мишљења - захваљивање. "Благодарност је радост удвостручена дивљењем". Најбољи вид поклона је - изненађење. Зато је божићње јутро тако чудесно - отварамо поклоне који нас изненаде. Но, енглески писац нас подсећа да је најлепши поклон, о коме ни не мислимо, то што имамо обе ноге, и што ходамо њима. Што је човек одраслији, теже се изненађује: "Дете од седам година се одушевљава кад му се каже да је Томи отворио врата и угледао змаја. Али, дете од три године се одушеви кад му се каже да је Томи отворио врата. " ЛОГОС И ЛОГИКА Честертон је био човек који је свим својим бићем веровао у Бога. И то му је давало могућност да поима свет који је у Христу, Логосу Божјем, заволео. Знао је да се истина логички може наћи једино ако је срцем већ откривена, без логике. Говорио је: "Сва тајна мистике је у томе: да човек може да разуме све уз помоћ онога што је надразумно /... / Мистичар дозвољава једној ствари да буде загонетна, а све остале су му прозирно јасне". Хришћанин је велики зато што зна Коме служи. А служи Распетоме и Васкрсломе, да би и сам васкрсао после свих животних распећа. На застави Честертоновог живота и дела могло би да стоји оно што је он сам записао у "Вечном човеку": "Богопоклоник никад не осећа да је виши него у тренутку у коме се клања". Да закључимо речима Дејла Алквиста: "Г. К. Честертон је своју списатељску каријеру почео бранећи веру од атеизма и ангостицизма свог доба. Тврдио је да нас сумња никуда не води, да нас религија чини радоснима због ствари које су битне, док нас нова философија растужује због небитних ствари. Ускоро ће бранити не само религију као такву, него Хришћанство као супротно свакој религији и - безрелигиозности. Тврдио је да је Символ вере био извор највећег здравља у историји света. Друге религије не само да не нуде снагу и утеху и смисао попут Хришћанства; оне не нуде огњену радост Христову". А то је радост оног "Радујте се!" којим је Христос поздравио Мироносице, а с њима и све нас, људе Његове, од Адама до Страшног суда, и кроза сву вечност. Јер, Царству радости неће бити краја. Владимир Димитријевић Писци хришћанске Европе Наслов: Кугла и крст Издавач: Бернар Страна: 244 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-87993-58-7

U putopisnom delu „Grčka ostrva“, proslavljeni engleski pisac „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorens Darel (1912-1990) iznova se vraća temi koju najbolje poznaje i najviše voli – Mediteranu. Svetlost, boje, mirisi, istorija, arhitektura, mitologija, geografija, fauna, flora i, konačno, ljudi – tema su ove uzbudljive, delom autobiografske knjige. „Grčka ostrva“ su vodič za grčku kulturu u višemilenijumskom trajanju, ispripovedan vrhunskim književnim stilom. piše: Sanja Domazet Lutanje Grčkom za Darela je „lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, oje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova”… „Ne mora se živeti, ali se mora ploviti“, poslovica je koja nam dolazi iz grčkog naroda. U skladu sa ovim postulatom, Lorens Darel, književnik koji je svetsku slavu stekao romanom „Aleksandrijski kvartet“, oduvek je živeo, a Grčka je za njega bila zemlja koja sanja, a njena ostrva i gradovi vreli, seksualni, nostalgični, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju, rase, jezici, veroispovesti . Nizu knjiga u kojima Darel opisuje svoje opsesije ?krajolicima nekadašnje Helade, spomnjenimo najnoviju kod nas: L. Darel, Grčka ostrva, izdavač Karpos, Loznica. Darel je rođen 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrttonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. „Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom.“ „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Darelova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska. Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet. U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. Tada je počeo njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život noćima prebirajući na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše. Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku. Porodica se seli na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora.“ Tu Darel piše čuvenu „Crnu knjigu“, koju šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu.“ No, „Crna knjiga“ nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot. Darelova ljubav prema Grčkoj traje čitavog života, a Krf je za njega vrsta Edena. Svoj doživljaj ovog ostrva, opisao je u najpoetičnijoj i najvedrijoj od svih svojih knjiga, „Prosperovoj ćeliji“ (još uvek nije prevedena na srpski jezik). Njegova prva supruga, Nensi, na Krfu je proučavala ostatke ranovizantijskog slikarstva, a Darel je „goreo od želje da stigne na Krit, u Knosos i ispita ostatke minojske civilizacije. „Ovoj su civilizaciji pripadali moji preci“, tvrdio je i dodavao da su to bili ljudi pohotni i puni života, istinski umetnici. Kada Darel ubedi Henrija Milera da dođe na Krf i upozna u Grčku, Miler izjavljuje, pošto stupi na grčko tlo, očaran lepotom: „Skočiću u nebo da se okupam.“ Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. U čamcu je i njihova tromesečna kći, Penelopi („Piksi“), u kotarici, „kao vekna hleba“. Ostatak rata Darel provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandri jski kvartet“. Godine 1945. Darel se vraća u Grčku, imenovan je za portparola za odnose sa javnošću, sa sedištem na Rodosu. Bio je zadužen za izdavanje novina na tri jezika i za propagandne delatnosti. Sa drugom suprugom, Evom, stanuje u vili Kleobul, veoma lepoj, maloj kući, sagrađenoj na turskom groblju. Najveći deo vremena provode ispod džinovskog platana, koji je bacao senku preko čitavog dvorišta. Sa Rodosa, Darel piše prijateljima: „U šest sati kupam se u zelenom moru. Trčim po travi. Sunčeva svetlost liči na Apolonov zlatni štap… Često sedimo i igramo šah na maloj, džepnoj šahovskoj tabli ili čitamo; uz božiju pomoć i zahvaljujući poznavanju ostrva uspeo sam da spiskam nešto para na knjige – uglavnom na Prusta, Dostojevskog i poeziju…” Što duže živi na Rodosu, Darel je sve više očaran grčkom prirodom: „Ti grčki predeli – da ti srce prepukne od lepote. U njima ima takve čistote i neke nage čednosti; oni ne traže da im se divimo. Svetlost kao da dopire iz središta nekog budističkog, plavog kamena ili cveta… A tek ostrva… Simi, načinjen od vode, kao niz orlovskih gnezda, Kalimnos, poput nekog sivog skarabeja, a onda, nepregledni maslinjaci ispod mramornog grada Kamirosa na Rodosu – i smrknuti Leros.“ Na Rodosu Darel počinje da se oseća kao pravi Levantinac: „Ulazak u Grčku sličan je ulasku u neki tamni kristal; obrisi predmeta postaju nepravilni, prelamaju se. Usled optičke varke ostrva nenadano iščezavaju, a ako malo napregnete vid, ugledaćete treperavi zastor atmosfere…” Od svih grčkih ostrva, a obišao ih je gotovo sva, Darel, ipak, najviše voli Krf: „Krf je sav u venecijanskom zelenilu… Čovek se oseća smlavljen količinom raskoši… Rogač raste duž prašnjavih puteva u vidu strašnih eksplozija ljubičastog.“ Boravak u gradu Krfu pisca impresionira: venecijanska arhitektura, arkade, kolonade, prozorske škure – nalik na oguljene kapke, vaskrsavaju kasnije u Darelovoj prozi. On leži u krevetu i gleda kako more svetluca po ispucalim venecijanskim plafonima, ukrašenim „volutama i heruvimima“. Za razliku od Egipta i Aleksandrije, gde caruje „mek, tup zvuk aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, lutanje Grčkom za Darela je „lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, koje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova”… Darela više nema, ali na grčkim ostrvima još uvek postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodio i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi, gde je noću ljubio žene koje je voleo. Mali oblici nežne besmrtnosti. piše: Siniša Kovačević U okviru svoje biblioteke “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je pored knjiga “Srednjovekovni i savremeni grčki jezik” Roberta Brauninga i “Tri generacije grčkih pisaca” Pitera Bina, nedavno objavila delo Lorensa Darela “Grčka ostrva” (Loznica, 2008). Pored toga što se sa uspehom oprobao u mnogim literarnim formama, Darel se i u ovoj knjizi putopisne proze pokazuje kao književnik sa izraženom sposobnošću da nam dočara sliku i atmosferu mesta, mora i predela podneblja koje najbolje poznaje i najviše voli – Mediterana. U predgovoru knjige autor navodi da mu je osnovna namera bila da bude jasan u smislu poštovanja faktografije, a ipak u isti mah sasvim ličan. Darel, dalje, objašnjava kako je moderni turista ionako bogato snabdeven vodičima i priručnicima, posebno kada se radi o Grčkoj, tako da mu nije namera da se nadmeće na tom polju. Pisac otkriva da je svojom knjigom o grčkim ostrvima pokušao da odgovori na dva pitanja – Šta bi vas veselilo da znate, kada biste bili na licu mesta, i šta bi vas ražalostilo da propustite, dok biste boravili tamo? Iz ovoga se jasno vidi da se čitalac neće susresti sa običnim putopisom. Jer, svetlost, boje, mirisi, arhitektura, flora, fauna – zajedno čine scenografiju kojoj Darel daje svoj spisateljski pečat. Autor je “Grčka ostrva” pisao krajem šezdesetih i sredinom sedamdesetih godina, ali je delo prvi put objavljeno 1978. Poglavlja knjige odnose se na imena ostrvskih arhipelaga, ali i celina obrazovanih prema kriterijumu manje udaljenosti. Tako imamo: Jonska ostrva, Južna Egeida, Južni Sporadi, Severni Sporadi, Severna Egeida, Kikladi, Domaća grupa, kao i deo nazvan Biljke, životinje i svetkovine grčkih ostrva. Posebnu pažnju pisac poklanja Krfu, Kritu, Santoriniju i Rodosu, kao što kraće ali ne manje zanimljive putopise piše o Itaki, Kefaloniji, Zakintosu, Kiteri, Patmosu, Samotraki, Tasosu, Skijatosu, Mikonosu i drugim ostrvima. U pojedinim delovima knjige, Darel upoređuje ličnosti iz savremene Grčke i slučajne poznanike iz stvarnog života sa starogrč kim mitskim likovima, kao što daje zanimljive podatke iz etimologije, istorije, istorije umetnosti, etnologije. Ukratko, knjiga “Grčka ostrva” pruža nam jedno edukativno i inspirativno putovanje bez pasoša i preteškog prtljaga po jednom od najlepših delova Mediterana. Lorens Darel je rođen 1912. u Indiji, gde je pohađao Jezuitski koledž u rodnom Dardžilingu. Kao mnoga deca iz britanskih kolonija obrazovanje nastavlja u Engleskoj, gde je poslat u školu Sent Edmunds u Kenterberiju. Prvo značajno književno delo “Crna knjiga” objavio je 1938. u Parizu. Ovaj rukopis Darel je poslao svom mentoru (kasnije i prijatelju) Henriju Mileru uz naznaku “pročitajte i bacite u Senu”. Pastozna i bujna atmosfera topografskih opisa Krita, kao i briljantan i živ jezik nisu ostali bez pohvala i podsticaja koje mladom piscu upućuju Miler i T. S. Eliot. Darel se 1940. seli u Atinu, a Drugi svetski rat ga primorava da novo prebivalište pronađe u Egiptu. Po završetku rata, kao službenik britanske krune ali i kao nezavisni pisac, boravi u Grčkoj, Argentini, Jugoslaviji (od 1949. do 1952. proveo je u Beogradu kao ataše za štampu), Kipru, Provansi. Boravak u Egiptu biće inspiracija za Darelovo remek-delo “Aleksandrijski kvartet”, koje će završiti u južnoj Francuskoj. NJegov književni opus obuhvata i drame, književnu kritiku, prevode, eseje, epistolarnu prozu, kao i zabavne priče o diplomatskom koru. Buran život, ličnosti koje upoznaje (Miler, Kavafi, DŽon Golsvorti), izuzetan dar zapažanja, kao i senzualnost i strast u opisivanju probranih detalja i događaja, čine njegova dela uzbudljivim poput kvalitetne avanturističke proze. On sebe ne naziva putopiscem u klasičnom smislu, već boravišnim piscem, koji je sposoban da dublje i jasnije pronikne u suštinu jednog podneblja. Ove osobine najjasnije dolaze do izražaja u njegovim knjigama: “Prosperova pećina” (1945, putopis o Krfu), “Razmišljanja o jednoj primorskoj Veneri” (1953, o Rodosu), “Gorki limunovi” (1957, o Kipru), kao i “Grčka ostrva” (1978). Godine 1990, nekoli ko dana pre Darelove smrti u njegovom domu u Somijeru (Francuska), objavljena je knjiga o istoriji i kulturi Provanse (“Caesar’s Vast Ghost”). piše: Slađana Ristić U okviru svoje biblioteke „Panelinion“ izdavačka kuća Karpos objavljuje „Srednjovekovni i savremeni grčki jezik“ autora Roberta Brauninga i „Tri generacije grčkih pisaca“ Pitera Bina u prevodu Sonje Vasiljević. Odličan poznavalac ne samo engleskog već i grčkog jezika i kulture Sonja Vasiljević posle knjige Pitera Bina prevodi odabranim i rafiniranim književnim jezikom i stilom putopise Lorensa Darela. U putopisnom delu „Grčka ostrva“ proslavljeni engleski pisac „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorens Darel (1912-1990), iznova se vraća temi koju najbolje poznaje i najviše voli – Mediteranu. Za čitalacku publiku ovo je pravo štivo za razmišljanje. Jasno je da to nije običan putopis. Naime, autorovi putopisi odišu svetlošću, bojama, mirisima, istorijom, istorijom umetnosti, faunom i florom, vrcavošću podneblja, porukama, filozofijom i na kraju spisateljskim pečatom autora Lorensa Darela. Ovo je knjiga čoveka koji je zaljubljen u Grčku ali koji pored svog zanosa ima ponekad i kritički stav o podneblju gde se zatekao. U putopisima je isprepletena prošlost, sadašnjost i budućnost ostrva. „Grčka ostrva“ su vodič za grčku kulturu u višemilenijumskom trajanju, ispripovedan visokim književnim stilom. Knjiga se otvara Darelovim predgovorom (na kraju potpisanim, sa Lorens Darel, Provansa, 1977. god) u kome spominje i prijatelje Kimona Frajera, esejistu i prevodioca kao i doktora Teodora Stefanidisa ali i knjige iz biblioteke o Grčkoj koje su mu bile od posebne pomoći. Putopise je posvetio svom prijatelju doktoru Teodoru Stefanidisu. Lorens Darel je „Grčka ostrva“ pisao krajem šezdesetih, i sredinom sedamdesetih godina. Pored male mape Grčke u knjizi, nažalost nema foto ilustracija ali to ne smeta zaljubljenicima u Grčku da se zadrže na svakom poglavlju analizirajući nove, dobro opisane detalje iz putovanja popularnog engleskog pisca. Delovi knjige – redosled manjih putopisa – po kome ćete „putovati“ su: Jonska ostrva, Južna Egeida, Južni Sporadi, Severni Sporadi, Severna Egeida, Kikladi, Domaća grupa i poseban deo Bil jke, životinje i svetkovine grčkih ostrva. Lorens Darel u pojedinim delovima putopisa upoređuje likove iz savremene Grčke, slučajne poznanike iz stvarnog života sa starogrčkim mitskim likovima. Bavi se i etimologijom, korenima grčkih reči. Jednom rečju ova knjiga će vam pružiti pravo putovanje bez pasoša kroz grčke predele i to rame uz rame sa Odisejem. Naime, upleteni su i likovi iz grčkih epova na jedan nenametljiv i edukativan nacin (zastupljenost mitologije) da bi zainteresovali čitaoca. Okidač za ulazak u knjigu je Darelova rečenica: u čemu se Grčka razlikuje od Italije, Španije – samo će pružiti odgovor: Svetlost! „To fos“ na grčkom. Uspeh Darelovog pisanja putopisa leži u umeću da svojim perom na čitaoca prenese sve mirise Grčke kao miris maslina, cveća i uza ali i čulo dodira – dodir ruke i svadbene nošnje sa Krfa. Uspeh u čitanju ove knjige leži u bogatom i razumljivom prevodu Sonje Vasiljević. Urednici knjige su Vladimir Bošković i Dejan Aničić. Naslov: Grčka ostrva, 2. i dopunjeno izdanje Izdavač: Karpos Strana: 335 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-85941-91-7

додатак: Сећања на св. Јована; Ова књига представља најзначајније дело св. Јована Кронштатског којом су поколења православних хришћана стицала духовну мудрост и учила се путу спасења. Тренуци духовног трезвоумља и сагледавања, побожног осећања, душевног исправљања и покоја у Богу ... Мислећи и творећи све што је теби угодно (Молитва пред Јеванђељем на Литургији) А ово је живот вечни да познају Тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа (Јн.17,3) Не пишем предговор овом издању. Нека оно говори само за себе. Оно што се налази у њему није ништа друго до благодатно озарење душе кога сам се удостојио од свепросвећујућег Духа Божијег у минутама дубоке пажње и самоиспитивања, нарочито за време молитве. Када сам могао, ја сам записивао благодатне мисли и осећања. Од тих дугогодишњих записа сада су настале књиге. Садржај књига је веома разноврстан, што ће читаоци видети. Они нека суде о садржају мога издања. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1.Кор.2:15). * Господе, ти си ми обилно открио истину своју и правду своју. Научним образовањем ти си ми открио све богатство вере, природе и људског разума. Ја сам познао реч твоју, реч љубави, што продире све до раздиобе душе и духа нашег (Јев.4,12). Ја сам изучио законе ума људског и његово мудрољубље, устројство и лепоту речи, делимично проникавши у тајне природе, њене законе, бездане стварања света и законе његовог кружења. Ја познајем насељеност земаљског шара. Дознао сам и за поједине народе, за знамените личности који су својим редом прошли светом и за њихова дела. Делимично сам упознао велику науку самопознања и приближавања теби. Једном речју, много, много сам дознао: Огромност људског разума мени је показана (Сир.3,23). Све до сада ја још много упознајем. Имам много књига разноврсног садржаја. Ја их читам и поново ишчитавам, и још се нисам заситио. Мој дух је још жедан знања. Моје срце не може да се задовољи: од свег сазнања задобијеног умом оно не може да стекне пуно блаженство. Када ће се оно заситити? Наситиће се када угледам славу твоју (уп. Пс.16,15). Све дотле ја се нећу наситити. Сваки који пије од ове воде (тј. од светског знања) опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода што ћу му дати постаће у њему извор воде која течеу живот вечни (Јн.4,13-14), рекао је Спаситељ. * Како нас виде светитељи? Како виде наше потребе и чују наше молитве? Направићемо упоређење. Рецимо да сте се преселили на сунце и сједипили се са њим. Сунце својим зрацима обасјава сву земљу и свако зрнце песка на њој. Помоћу тих зракова ви такође видите земљу. Међутим, ви сте мали у односу на сунце да представљате само један зрачак, којих је у њему бескрајно много. Међутим, пошто је део сунца, и зрачак учествује у обасјавању целог света. Бог је духовно Сунце које обасјава сву васељену. Сјединивши се са Њиме, и света душа види све људе и потребе оних који се моле. * Да ли си се научио да увек видиш пред собом Господа као свудаприсутни Ум, као живо и дејствено Слово и као животворни Дух? Свето Писмо је област Ума, Слова и Духа, Бога Тројице. У њему се Он пројављује јасно. Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн.6,63), рекао је Господ. Списи светих отаца су такође израз ипостасне Мисли, Слова и Духа, уз веће учешће самог људског духа. Списи, пак, обичних световних људи су пројава палог људског духа, са његовим грешним привезаностима, навикама и страстима. У Речи Божијој ми лицем у лице видимо Бога. Ми видимо и себе, тј. какви смо. Људи, упознајте у њему себе и свагда ходите у присуству Божијем. * Ни човек, као што и сами видите, не умире у својој речи. Он је у њој бесмртан, тј. говори и по смрти. Ја ћу да умрем, али ћу и после смрти говорити. Колико је међу људима бесмртних речи, које су за собом оставили давно умрли! Оне живе понекад на устима целог народа. Како је жива реч, па чак и људска! Утолико пре је жива Реч Божија [тј. Свето Писмо]. Она надживљује све векове и свагда ће бити жива и делотворна. * Бог је стваралачка, жива и животворна Мисао. Стога веома греше они који се мислима свога духа удаљују од Ипостасне Мисли, бавећи се само вештаственим и трулежним предметима и овештаствлзујући дух свој. Нарочито греше они који се у време богослужења или домаће молитве својим мислима сасвим удаљују и блуде по разним местима ван храма. Они до крајности жалосте Божанство, ка коме мисао наша треба да је уперена. * Чему воде пост и покајање? Због чега труд? Они воде очишћењу од грехова, душевном спокојству, сједињењу с Богом, усиновљењу, смелости пред Господом. Има, дакле, разлога за пост и за свесрдно исповедање. И награда за савесни труд ће бити непроцењива. Да ли многи од нас имају осећање синовске љубави према Богу? Да ли многи од нас могу смело и без осуде да призивају небеског Бога Оца и да говоре: "Оче наш"? Није ли у ствари обратио, тј. да се у нашим срцима уопште не чује синовски глас, с обзиром да је угушен сујетом овога света или привезаношћу за његове ствари и задовољства? Није ли Отац небески далеко од наших срца? Зар не треба да га и представљамо као Бога осветника, с обзиром да смо се од Њега удаљили у далеку земљу? Да, по гресима својим сви ми заслужујемо Његов праведни гнев и казну. И заиста је чудно да је дуготрпељив и да нас не сече као неплодне смокве? Пожуримо да га умолимо покајањем и сузама. Уђимо у себе и са свом строгошћу размотримо своје нечисто срце. На тај начин ћемо угледати много нечистоте која омета да у њега дође Божанствена благодат. Осим тога, схватићемо да смо духовно мртви. * Овде је Господ вољени. Како, дакле, да у срце своје пустим и сенку злобе? Нека умре у мени потпуно свака злоба и моје срце нека буде помазано миомиром незлобивости. Нека те победи љубав Божија, злобни сатано, с обзиром да нас (који смо склони злој нарави) подстрекаваш на злобу. Злоба је сасвим убитачна за душу и тело: она пали, гуши, мучи. Нико свезан злобом не треба да се осмели да приступи престолу Бога љубави. * Када се молимо, неизоставно смо дужни да завладамо над својим срцем и да га окренемо Господу. Неопходно је да оно не буде хладно, лукаво, неверно, двоједушно. Иначе, каква нам је корист од молитве и побожности? Да ли је добро да од Господа чујемо гневни глас: Приближава ми се народ овај устима својим, и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене (Мт.15,8)? Према томе, немојмо стојати у цркви са душевном раслабљеношћу, него нека свако гори духом својим, служећи Господу. Ни народ не цени много услуге које обављамо хладно, само по навици. И Бог заправо тражи срце наше. Дај ми, сине, срце своје (Прич.23,26). Јер, срце је главно у човеку, тј. његов живот. И више од тога: срце наше је сам човек. Према томе, онај ко се Богу не моли срцем у ствари се уопште и не моли, будући да се моли само тело његово, које само по себи, без душе, јесте исто што и земља. Сетите се да стојећи на молитви стојите пред Богом који све зна. Стога ваша молитва треба да буде, такорећи, сва дух, сва разум. * Светитељи Божији живе и по смрти. Често у цркви чујем како Мајка Божија пева своју дивну песму, која продире у срце и коју је саставила у дому своје тетке Јелисавете, после радосне вести арханђелове. Слушам и песму Мојсија, и песму Захарије, оца Претечиног, и песму Ане, мајке пророка Самуила, и песму три младића и песму Маријам. Колико је, опет, новозаветних светих песника, који до сада наслађују слух читаве Цркве Божије? А богослужење? А тајинства? А обреди? Чији се дух у њима креће и умиљује наша срца? Дух Господа Бога и Његових светитеља. Ето вам доказа о бесмртности човекове душе. Како су људи умрли кад и по смрти управљају нашим животом? Оно су умрли, али до сада говоре, поучавају, изграђују и узбуђују нас! * Дисање је неопходно за тело с обзиром да без њега човек не може да живи. Ни без дисања Духом Божијим душа не може да живи истинским животом. Ваздух за тело јесте оно што је Дух Божији за душу. Ваздух је неко подобије Духа Божијег. Дух дише где хоће (Јн.3,8). * Уколико вам предстоји искушење на неки грех, живо представите себи да [сваки] грех силно гневи Господа, који мрзи безакоње. Јер ти ниси Бог који хоће безакоње (Пс.5,5). Да бисте боље схватили речено, представите себи праведног и строгог оца, који воли своју породицу и који свим средствима настоји да децу своју учини наравственом и честитом. За њихову добру нарав он намерава да их награди великим богатством, које им је прибавио својим трудом. На жалост, међутим, он види да га деца, и поред његове велике љубави, не воле и не обраћају пажњу на наслеђе које им је прибавио својом љубављу, него живе неуредно и незадрживо јуре у пропаст. Имајте у виду да је сваки грех смрт за душу (Јак.1,15). Он, наиме, убија душу, будући да нас чини робовима ђавола човекоубице. Уколико више робујемо греху, утолико је теже наше обраћење и извеснија наша погибао. Бојте се, стога, свим срцем свакога греха. * Уколико ти срце скрене у лукаве помисли и уколико лукави почне да ти подрива срце како би се сасвим покренуло са камена вере, ти реци у себи: "Познајем ја своје духовно сиромаштво и своје ништавило без вере". И опет реци: "Ја сам много немоћан. Ја само именом Христовим и живим, и стичем спокојство, и веселим се и ширим се срцем. Без Њега ја сам мртав душевно, узнемиравам се и срце ми се стеже. Без Крста Христовог ја бих давно био жртва најљуће туге и очајања. Христос ме одржава у животу, а Крст ми је покој и утеха моја". * Ми можемо да мислимо стога што постоји безгранична мисао, као што и дишемо стога што постоји безгранично ваздушно пространство. Ето због чега се називају надахнућем светле мисли о неком предмету. Наша мисао постојано тече под условом постојања неограниченог мисленог Духа. Стога апостол говори: Не да смо способни од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2.Кор.3,5). Стога и Спаситељ говори: Не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт.10,19). Видиш ли да нам и мисао и штавише и сама реч (надахнуће) долазе извана. Уосталом, наведено се односи на стање благодати и на случај нужде. Но, и у обичном нашем стању све светле мисли су од анђела чувара и од Духа Божијег. Напротив, нечисте и мрачне мисли су од нашег повређеног бића и од ђавола који свагда чучи поред нас. Како Хришћанин треба да се управља? Бог је онај који чини у нама (Фил.2,13). Уопште, свагде у свету ми видимо царство мисли: у читавом склопу видљивога света и у појединостима, тј. на земљи - у кретању и животу земаљскога шара, у распоређености састојака светлости, ваздуха, воде, земље, огња (у скривености), у свим животињама у састојцима који су распрострањени у птицама, рибама, гмизавцима, зверињу, и човеку, у њиховом мудром и сврсисходном устројству, у њиховим способностима, наравима и навикама, у биљкама - у њиховом устројству, храњењу и осталом. Једном речју, свагде видимо царство мисли, чак и у бездушном камену и песку. * Свештеници Господњи, потрудите се да утехом вере постељу туге Хришћанина страдалника преобратите у постељу радости. Потрудите се да он од највећег несретника (у сопственим очима) постане најсретнији човек на свету. Уверите га да ће за малу казну задобити велика уздарја по смрти (Муд.3,5). На тај начин ћете постати пријатељи човечанства, анђели утешитељи, органи Духа Утешитеља. * У нама вера од нерада може потпуно да утрне, тј. уколико у срцу не подгревамо њену топлину. Наиме, у нама може сасвим да замре Хришћанство са свим својим тајинствима. Враг се заправо јединствено и стара да угаси веру у срцу и доведе до заборава свих хришћанских истина. Стога и видимо људе који су само по имену Хришћани, док су по делима савршени незнабошци. * Немојте мислити да наша вера није животворна за нас, пастире, нити да лицемерно служимо Богу. Не, ми се први више од свих користимо милошћу Божијом и из искуства знамо шта је за нас Господ са својим Тајинствима, шта је Његова Пречиста Мајка и Његови светитељи. На пример, причешћујући се Животворним Тајнама Тела и Крви Господње, ја сам често на себи осетио њихову животворност, небеске дарове мира и радости у Духу Светом. Ми знамо да нас благи поглед нашег небеског Владике и Његова Тајинства веселе више него милостиви царски поглед последњег поданика. И ја бих био крајње незахвалан пред Господом и ожесточеног срца кад не бих говорио о слави Животворних Тајни свима које Бог воли, кад не бих прослављао Његова чуда која се дешавају у срцу мом при свакој Божанственој Литургији. Осим тога, ја често осећам на себи непобедиву, недостижну и Божанствену силу часног и животворног Крста Господњег. Његовом силом ја из срца свога прогоним страсти, униније, малодушност, страх и све замке бесовске. Он је наш пријатељ и добротвор. Ја говорим искрено са свешћу све истине и силе својих речи. * Ти хоћеш да схватиш недостижно. Но, можеш ли да схватиш како те сналазе унутрашње жалости, које убијају душу? Можеш ли ван Господа наћи средства да их прогнаш? Познај срцем како да се ослободиш жалости и како да успокојиш своје срце. Тек потом, уколико је неопходно, мудруј и о недостижном. Ако, дакле, не можете ни најмање, зашто се бринете за остало (Лк.12, 26). * Размишљај чешће о Ономе чија се мудрост пројавила у склопу твога тела, постојано га одржавајући у постојању и деловању? Ко је прописао законе твојих мисли, које до сада следе и мисли свих људи? Ко јс у срцима свих људи изобразио закон савести који до сада у њима награђује добро и кажњава зло? Боже свемогући, премудри и сведобри. Рука је твоја стално на мени грешном и твоја доброта ме не напушта ни часка. Подари ми да свагда са живом вером целивам твоју десницу. Зашто да идем далеко и тражим трагове твоје доброте, твоје премудрости и твога свемогућства? Ти трагови су врло очигледни у мени. Ја сам чудо Божије доброте, премудрости и свемогућства. Ја сам цео свет у малом виду. Моја душа је представница невидљивога света, а тело представник видљивог света. * Браћо, шта је циљ нашег живота на земљи? Наш циљ је да после испробавања кроз земаљске жалости и невоље и после постепеног усавршавања у врлини уз помоћ благодатних дарова даваних нам кроз Тајинства по смрти отпочинемо у Богу - покоју нашега духа. Ето због чега певамо за умрле: "Успокој, Господе, душу слуге твога". Ми умрломе желимо покој, као врхунац свих жеља. За њега и молимо Бога. Није ли стога неразумно да се много тугује над умрлим? Ходите к мени сви које сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28), говори Господ. Наши покојници, који су уснули хришћанском кончином, одговарају на позив Господњи и успокојавају се. Зашто, дакле, да се тугује? * У људима који се старају да живе духовним животом води се најтананија и најтежа борба кроз помисли сваког часа у животу, тј. духовна борба. У сваком тренутку [човек] треба да буде као светло око како би примећивао и одбијао помисли које лукави улива у душу. Њему срце треба свагда да гори вером, смирењем и љубављу. У супротном, у њега ће се лако населити ђаволско лукавство, а потом маловерје или неверје, а затим и свако друго зло, од кога се чак ни сузама неће лако опрати. Стога немој допустити да ти срце буде хладно. Нарочито у време молитве на сваки начин избегавај хладноћу равнодушности. Често се дешава да је на уснама молитва, а у срцу лукаво маловерје или неверје. Устима као да је човек близак Господу, док је срцем у ствари далек. У време молитве лукави употребљава све начине да охлади срце наше и да га неприметно учини лукавим. Моли се и крепи и срце своје снажи. Наслов: Мој живот у Христу 1, 3. исправљено и допуњено издање Издавач: Образ светачки Страна: 432 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-86555-45-8

Предговор српском издању Ево ретке књиге! Ево ретко корисне књиге! Књиге која отвара очи и уразумљује, која указује на опасност, али и нуди заштиту. Ономе ко је на путу отрежњења ова ће књига помоћи да се на стрампутицу не врати; ономе ко се отрезнио ова књига ће дати доста нових и корисних података и поука и учврстити веру његову; ономе који је кренуо варљивим и широким путем "поплочаним добрим намерама" жудећи за светском славом и успехом ова ће књига помоћи да се замисли и заустави и да сагледа дубину провалије којој, као слепац, добровољно стреми; онима зомбиране душе и заробљеног ума само Гопод може помоћи, а ако истрајавају на Јудином путу отпадништва и богоборства, ову им књигу не треба нудити. "Пред свиње не вреди бацати бисере". Аутор је одличан познавалац Библије и уз помоћ библијских Божанских истина објашњава узроке људских падова и проналази златну нит свештене историје која нас уједињује и спаја и калеми Божијом љубављу наше грoздове на чокот Богочовека и Спаса нашега. Сви они који прекину ову златну нит неминовно упадају у мреже "Невидљиве Хазарије", напуштајући јединог моћног заштитника и добровољно пристајући на ропску потчињеност суровом господару палог света. Живимо у времену кад антихристова идеологија контролише готово све области људског живота. Централни стуб ове идеологије су средства масовног информисања која су исплела злокобну мрежу око целе планете. Систематски се разара једна по једна полуга друштва. 1. Минирани су хришћански темељи просвете. Под плаштом некаквих „реформи“ деца се од раног узраста развраћују и припремају за добровољно прихватање содомије као нечег нормалног. Чак и у Русији (тој задњој тврђави одбране) води се неизвесна борба око увођења сексуалног васпитања у школе. 2. У правном систему, већина држава усваја отворено богоборачке законе. Српска скупштина је изгласала "педерски закон" готово без озбиљнијег отпора. Опозиција се противила "реда ради". Зачуђујуће (или боље рећи застрашујуће) благо противљење архијереја и свештенства СПЦ по овом питању уводи цело друштво у смутњу и (не дај Боже) нове деобе. Бог је због дела који овај европејски закон бестидно истиче као велике вредности и тековине европске цивилизације и културе, претворио Содом и Гомор у прах и пепео, тако да ни данас, неколико хиљада година после, на том месту ни трава не ниче, него је беживотно и пусто, као вечна опомена да се рат против Бога не може добити! Свети Владика Николај Српски је подигао целу Србију на ноге и срушио Конкордат. Тим поводом, председнику краљевске владе Милану Стојадиновићу, у изузетно оштром тону, Владика Николај писмено поручује: „... Отворили сте једну живу рану која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А ви нисте самац; ви имате пород“. Министру правде др. Нику Суботићу, владика шаље поруку Виле Приморкиње (др. Нико је био Србин из Далмације) да је „... постао шампион оног језивог савеза са кнезом црне интернационале. Зато оплакујем моралну смрт његову.“ Министру просвете Стошићу је поручивао да је теже бити Човек него министар и да буде човек макар не био министар и изрекао му страшно упозорење и претњу: “Рука Светог Саве спустиће се на све вас због ове нечувене љаге на образ српске цркве и српске историје, и то ускоро!" И покајте се док времена има! А несрећни Срби „ ... неће да се покају на суд Божији чекају.“ 3. О њеном „божанству“, европској култури свети владика Николај је пророчки писао: „Српском роду кроз тамнички прозор“ из логора Дахау. Сагледавајући сав ужас идолопоклоничког клањања култури, св. Владика узвикује: „Тешко теби европо! Тешко теби Витсаидо!“ А шта нам нуди та култура? Несре.не филмске звезде с пластичним грудима, силиконским уснама и вештачким зубима, које се данас лече од алкохола, а сутра од дроге и које у свом животињском нагону мењају партнере као гардеробу, отворено пркосећи моралном закону Божијем. Нуди нам антимадону која ритуално ставља крст међу ноге изругујући се највећим хришћанским светињама, која је узела име Пресвете, Пречисте и Преблагословене, сулудо мислећи да својим раскалашним и богохулним наступима може упрљати најчистији и најсветлији изданак рода људског. 4. Цела историја се перфидно искривљује и мења. У овој књизи је Татјана Грачова дивно објаснила како се изврће и фалсификује Библија од стране Дановог племена и његових духовних потомака – Хазара. Цела српска званична историја на мало истине калеми гомилу фалсификата. У време Крепимира Оштривојевића (IX век) Србија се простирала од Трста до Црног мора, а на југу обухватала већи део Пелепонеза. Данашњи Загреб, престоница данашње Хрватске, је носио друго име – Сербиново. Главни град Србије био је Скадар. И све се то налази на немачким картама у њиховим архивама. Од једног великог народа српског Папина, црна интернационала (апокалиптичка звер из мора житејскога) створила је многе народе Балкана, убедивши их да напусте свету и спасоносну веру православну, да их „озверињи“ и као вукове шаље на остатак светосавског племена. Сличну политику су папежници спроводили и на западним границама Руске империје, унијаћењем дела руског народакоји би задојили мржњом према Светој Русији, упућујући га у сукобе са својом дојучерашњом браћом, рађајући идајнике– разне Мазепе и Бандере. Сва светска новозаветна историја своди се на непрекидни рат оних који су фарисејским квасцем задојени са свештеном православном историјом, прво са Византијом (док је нису уништили), а потом са Русијом и њеним савезницима. Кад год је Русија страдала и српство је страдало. У време страшног погрома православних Руса под Троцким и Србија је изгубила скоро трећину свога становништва. Ношене истим финансијским инекцијама као и Троцки и Хитлерове солдатеске су нанеле страшна разарања и погибељ и руском и српском народу. И деведесетих година двадесетог века „Невидљива Хазарија“ руши Совјетски Савез и спрема се да као аждаја прогута рањену Русију. Једини смо се тада ми Срби, у границама наших скромних моћи, супротставили глобалној хазарској немани и тако дали мали (можда не и безначајан) допринос буђењу Свете Русије. Судбина нам је иста, вера иста, језик сличан, а словенска христолика душа непрестано плаче због „часа таме“ када су сатанизовани људи распели јединог правог човекољупца. Нама Господ није дао моћ ни копље Светог Георгија Победоносца да Аждају усмртимо, али нам је дао задатак да будимо уснулог витеза који је на свој држатворни грб ставио Светог Георгија Победоносца, са по Аждају, смртоносним копљем у десници руци. Нећемо ваљда сада, на крају, да поклекнемо и своју мисију не извршимо, отпадајући од својих предака и губећи смисао свога постојања. Како се понашати и за киме поћи? Прочитајте ову књигу и многе ствари ће постати јасније. Татјана Грачова у овој књизи осветљава путоказ. Готово свуда у овој књизи реч Русија можемо заменити речју Србија и понети се онако како морамо, идући за оним који је „Пут, Истина и Живот“. Завршићу речима светог Владике Николаја (кога, нажалост, српство слабо познаје): „Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз Онога који је давно давним рекао: Ја победих свет; који је дакле био непогрешиви пророк својих сукцесивних победа и који је унапред прогласио Себе победиоцем у свим борбама и биткама до краја времена. Не дајте се обманути од оних који говоре: дарвинизам и хришћанство даду се измирити. Шта има заједничко лаж са истином и Велзевул са Христом?“ Хвала Татјани Грачовој на дивној књизи. Бог нека је поживи и окрепи и да снаге за још доста оваквих књига насушно потребних у овим временима агресивне и немилосрдне глобалне антихристове власти. УМЕСТО ПРЕДГОВОРА Устанимо за веру - и победимо! Браћо, нас је мало, а непријатељ је јак но није Бог у сили него у истини. Не бојте се многобројности непријатеља, зато што је са нама Бог! Св. благоверни кнез Александар Невски Тему тајне светске владе, представила је и изложила са неочекиване тачке гледишта, Татјана Грачева у својој претходној књизи „Невидљива Хазарија“. У њој је приказала готово сензационално откриће за шири руски читалачки круг: садашњи амерички, европски, руски, кавкаски и други Јевреји - су етнички, крвни потомци номадских Турака - Хазара који су у осмом веку преобраћени у јудаизам и који су образовали јединствену вишеплеменску популацију на чијем челу су били остаци Jудеја колена Данова, протераних из Палестине и који су чинили олигархијску власт државе Хазарије. Колено Даново је оно исто колено из кога ће се, по црквеном предању, од блуднице родити антихрист, син безакоња. Но, најглавније је: практично сви савремени такозвани Јевреји су само духовни Jудеји и не само што немају заједничке етничке корене са богоизабраним народом Израиља, са његових 12 колена, него немају никакве везе ни са земљом Палестином! То откриће, које су признали и јеврејски ауторитети, у много чему објашњава садашње понашање Хазара, који скривају своје порекло под видом разних националности. Тако сада постаје схватљиво њихово органско неприхватање хришћанства, његове културе и морала и њихов нељудски, жестоки однос према народима међу којима живе, презир према земљи у којој су се родили и у којој живе. Потомци номада из варварских племена, примивши јудаизам и са њим култ поклоњења златном телету, у складу са религиозном идејом светског господарења, прате циљеве стварања светског глобалног каганата на свој, већини других народа стран начин. Хазарија данас прави бал у светској политици. Њој су потчињене практично све владе и парламенти света... И у новој књизи Т. Грачеве та чињеница добија озбиљну, убедљиву аргументацију. Хазарија - то је схватање, пре свега духовног света који у себи обједињује елементе јудаизма и сионизма, њен врховни руководећи центар, који формира „светску закулису“, материјализован је у неколико банкарских кланова са вековним коренима који су у своје власништво концетрисали већи део светског злата, и што је још важније, добили су право на неконтролисано штампање долара, евра и фунте и на тај начин управљају привредама већине развијених земаља. На примеру једне од најутицајних банкарских породица – Ротшилда – (и садашњи председник САД, Барак Обама, као и 10 кључних фигура његовог тима нису ништа друго него њихове креатуре), Татјана Грачева исписује јасну слику тога како се у савременој политици практично оваплоћују интереси Хазарије. Притом, она подвлачи од многих сакривен религиозни карактер задатака и циљева Хазарије. Против Русије се води религиозно-идеолошки рат за овладавање душама и сазнањем њених грађана и ми морамо да јој се супротставимо користећи баш религиозно-идеолошко оружје, засновано у нашем случају на православљу као вери и традицији, која је историјски ујединила народе Русије у једну империјалну државотворност. Веома је важно да то схвати руски читалац, а посебно они који сада руководе земљом обезбеђујући њен општенационални развој и безбедност, јер је наш народ увелико изгубио и духовну снагу и религиозна осећања које су традиционално учвршћавале његов саборни, државотворни разум и државно јединство. Данас, многи више верују „свом сопственом разуму“ и снази новца, хороскопима и магији него постојању душе и духовног света у коме су важнији други приоритети и друга Виша Власт... Књиге Татјане Грачеве представљају образац непристрасне духовне анализе савремене политике и кључних геополитичких проблема, што је велика реткост, ако не и изузетак у мору безбројних аналитичких истраживања, прогноза и других високоинтелектуалних расуђивања о данашњем злу. Задивљујућа је чињеница духовно осмишљене дубине јавних и тајних аспеката глобалног светског устројства коју су дали политиколози. Уистину, „Дух дише где хоће“... Само дејством благодати Светога духа, видљивом пројавом невидљивог, може се објаснити и простота језика, у суштини световног аутора, Татјане Грачове, којим излаже нијансе озбиљних геоплоитичких процеса, богословску заснованост непомирљивости православља и јудаизма и задивљујућу прикладност приповедања духу и слову црквеног православног учења о последњим предантихришћанским временима људске историје. У том смислу у обе књиге Татјане Грачове, које чине савремену духовно-политичку дилогију, постоји још једна изузетна особеност - њихов ватрени приповедачки карактер, који позива на национално јединство кроз свенародни повратак својим духовним коренима, кроз општенационално оживљавање и оваплоћење у живот идеје православне државотворности као идеје препорода свештене Империје. „Како је преко отпадија од вере Империја пала, пише она, и лишила се богоугодног руководства, тако ће и кроз обретење вере од стране народа обновити Империју и повратити сада тако потребно патриотско руководство, способно да поведе земљу по богоугодном путу... Градња руске државе, православне Империје, способне да заштити себе и друге народе од глобалне кабале и ропства Хазарији, мора да постане наш главни национални, духовни, политички и привредни циљ, или како сада кажу, национална идеја...“ Русија има само једну будућност - то је будућност православне државе, будућност Свете Русије, Империје, поново рођене на традицијама наших великих предака, саборно саздане десницом Творца и смиреним талентом Његових поданика. И сада, како исправно примећује Татјана Грачова, Вера је основ. Њена снага лансира физичке и политичке процесе уједињења и стварања. Њена слабост је узрок процеса разлагања и распадања." У тим простим речима је кључ за поимање сложеног. Ако успемо да се користимо њим - Русија ће се обновити као велика држава, чувар вере православне, која светом Истином задржава сумрак светске историје. Иштимо душом небеско - добићемо потпуно и земаљско. За долазеће године силовито препородимо и учврстимо привреду, науку, пољопривреду, просвету, војску и значајно подигнимо ниво живљења, јер тако је научио руски човек да нормално живи по учињеном труду, људском моралу. За све то, за своје вековне светиње ми се морамо учврстити, устати као један, презревши све ситно и лично, малодушност и страх - ради достојне будућности наше деце! Зато по својој суштини, мудра и призивајућа, храбра књига Татјане Грачеве, чије је само издавање подвиг за њу, испуњена је уистину вишим ратничким моралом и достојна је националне славе. Садржај Устанимо за веру и победимо!, 9 СВЕШТЕНА ИМПЕРИЈА ИЛИ ДИКТАТУРА АНТИХРИСТА Два супротстављена сакрална светска центра Какав ће бити ваш избор?, 13 Свештена руска империја постоји, 19 "Не постидимо земљу руску", 35 ГРАЂЕЊЕ ГЛОБАЛНЕ ДИКТАТУРЕ Особености савремене сеополитике Архитеткте и извођачи Рат у Осетији, 53 Неоконзервативци против Русије, 86 Сарко од речи "саркофар", 98 Кажи ко ти је саветник и ја ћу ти рећи ко си ти, 105 Ротшилди - хазарски клан у служби антихриста, 118 Глобални планови Хазарије, 137 Тајни "закон о спремности земље на тероризам", 151 Приватна обавештајна армија у служби Невидљивој Хазарији, 159 Супротстављање злу, 168 Хазарски банкари против америчке државности, 172 Обамакратија=обманократија=хазарократија, 177 РЕЛИГИЈА ГЛОБАЛНОГ КАГАНАТА Ксенофобија Талмуда и кабале као покретачка сила новог светског поретка Предаја суверенитета путем рушења традиционалних религија, 218 Пројекта - модернизовани ислам, 220 Од реформисаног Старог завета до глобалне религије Глобалног каганата, 223 Очувајмо у чистоти свето православље, 256 "НОВА БОРБА" ЈЕ НЕИЗБЕЖНА Историјски задаци нашег народа Мрежа у борби против поретка, 267 Односи са "спољњим и унутрашњим Западом", 270 Нема одступања - иза је Света Русија, 285 Наслов: Света Русија против Хазарије Издавач: Samostalni izdavač Ranko Gojković Страна: 296 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14.5x20.5 cm Година издања: 2009 ИСБН: 978-86-913003-0-2

Старац Пајсије није се затворио у свом подвигу на Светој Гори, већ је и те како био духовно отворен својим исцелитељским поукама према проблемима и невољама људи из света, без уопштавања и делатно, духовно и јасно. САДРЖАЈ БОГ СЕ ОТКРИВА У БОЛУ ЗА ДРУГЕ Клитос Јоанидис РАЗГОВОРИ О ДУХОВНИЦИМА – СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ Саговорник: Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије Радовић 7 Саговорник: Георгије Папазахос, Професор Медицинског факултета Универзитета у Атини, 10 Саговорник: Панајотис Сотирхос, новинар и писац, 11 Саговорник: Монах Никодим Билалис (Светогорац), 14 Саговорник: Архимандрит Николај Х. Николау, писац духовних књига, 18 Николај Захаријадис ПОДВИЖНИК СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ, 22 Доживљаји са старцем Пајсијем, 23 Постоји светитељ, 24 Жеђ за Речју Божијом, 24 Епитимија, 25 Благодатни дар прозорљивости, 25 Нада и утеха, 25 Дух је вољан, а тело нејако, 26 Дубина Богословља и подвижничке мудрости, 26 Потчињавање гмизаваца љубави, 26 Молитва за несрећне, 26 Из разговора са старцем Пајсијем, 28 Поуке старца Пајсија, 29 Монашка келија, 33 Опрезност изван келије, 33 Монаштво, 33 Љубав, 34 Смирени човек и горди човек, 34 О прелести нам је старац Пајсије рекао, 34 ПОУКЕ ЗА СПАСЕЊЕ ДУШЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ СТАРЦА ПАЈСИЈА (1924–1994) Духовни бисери, 35 Утицај телевизије, 36 Сусрет са јеретицима, 37 Беседе за спасење, 37 Старац Пајсије Светогорац РАЗГОВОРИ О СПАСЕЊУ У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ ДУХОВНИ ЖИВОТ Прво поглавље ДУХОВНИ ЖИВОТ У ПОРОДИЦИ Што човек више ропће, то се више упропаштава, 41 Препустимо Богу да управља нашим животом, 42 Састрадавање са ближњим помаже породици, 43 Вежбање [подвизавање] у врлини унутар породице, 44 Молитва у породици, 46 Духовни живот супружника, 47 Деца и духовни живот, 48 Односи са рођацима и пријатељима, 50 Ђаволове сплетке на слави крсног имена, 51 Друго поглавље ПОСАО И ДУХОВНИ ЖИВОТ Рад је благослов, 52 Избор занимања, 53 Љубав према послу, 54 Свако мора да учини духовно корисном надареност коју поседује, 56 Тескоба и посао, 56 Освештавање посла, 57 Занимање не чини човека, 58 Треће поглавље УЗДРЖАВАЊЕ У СВАКОДНЕВНОМ ЖИВОТУ Кроз подвиг човек губи везу са тварношћу, 59 Деца и пост, 62 Усрдни пост, 62 Задовољство због лаганог стомака, 65 ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА Прво поглавље СВЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ И ЗНАЊЕ Оштроуман човек је очишћен човек, 67 Знање без божанског просветљења је пропаст, 69 Наука треба да се развија духовним животом, 71 Дух Свети не силази механички, 72 Освештајмо знање, 73 „Знање надима” (1. Кор. 8, 1), 75 Радимо исправно на својој памети, 76 Друго поглавље РАЦИОНАЛИЗАМ НАШЕГ ВРЕМЕНА Разум [логика] у духовном животу, 79 Светска логика мучи човека, 82 Логика овога света квари духовна чула, 83 „Не судите по изгледу” (Јн. 7, 24), 85 Треће поглавље НОВА ПОКОЉЕЊА Нестаде духа жртвовања, 87 Неразумна љубав чини децу неспособном, 91 Поредак мрачних сила, 92 „Не дирајте децу!”, 94 Млади треба да прођу испит чистоте, 96 Истинита љубав рађа код младих сазнање, 100 Четврто поглавље БЕСТИДНОСТ И НЕДОСТАТАК ПОШТОВАЊА Дрскост протерује побожност, 102 Поштовање старијих, 104 Почињу да суде и Богу, 107 Бестидност изгони благодат Божију, 109 „Поштуј оца и матер своју”, 110 Јаз међу генерацијама, 111 Пето поглавље УНУТРАШЊИ БЕСПОРЕДАК И СПОЉАШЊИ РАЗВОЈ Јадници овога света облаче се онако какви су у души, 112 Данас не може да се разликује мушкарац од жене, 114 Људи су жедни једноставности, 116 „Жена да не носи мушко одело, нити човек да се облачи у женске хаљине”, 118 Улепшавање (дотеривање): прљање иконе Божије, 119 ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА Прво поглавље МУДРОСТ БОЖИЈА И ПРИРОДНО ОКРУЖЕЊЕ „Све си премудро створио...”, 121 Шта су људи данас постигли..., 123 Људи су изгубили стрпљење, 124 Ваздух су загадили, кости им засметале, 126 Загађење и упропашћавање природног окружења, 127 Друго поглавље ДОБА МНОГИХ УДОБНОСТИ ЈЕДНАКО ДОБА МНОГИХ ПОТЕШКОЋА И срца отврднеше..., 130 Људи су поред машина сишли са ума, 131 Свет је претрпео велику штету од телевизије, 132 Монах и савремена помагала, 133 Оскудица умногоме помаже, 136 Велика удобност духовно онеспособљава човека, 138 Треће поглавље ПОЈЕДНОСТАВИТЕ СВОЈ ЖИВОТ, ДА ИШЧЕЗНЕ ТЕСКОБА Из световних благодети произилази тескоба овога света, 140 Данашњи живот у непрестаној јурњави прави је пакао, 142 Тескоба је од нечастивога, 143 Скромност умногоме помаже у монашком животу, 145 Раскош монахе чини световним, 148 Поједноставите свој живот!, 150 Четврто поглавље СПОЉАШЊА БУКА И УНУТРАШЊИ МИР Покварили су природу и њен мир, 154 Уништили су и мир Светих Места, 154 Тиховање је невидљива молитва, 156 Човек чује буку само ако хоће, 157 Треба да поштујемо тиховање других, 157 Добре помисли, противотров за буку, 159 Треба да стекнемо унутрашњи мир, 161 Пето поглавље ПРЕВИШЕ БРИГА УДАЉАВА ЧОВЕКА ОД БОГА Не отварајмо истовремено више фронтова, 162 Не поклањајте срце вештаству [материјалним добрима], 163 Када се ради спокојно уз молитву рад се освештава, 164 Од претеране бриге заборавља се на Бога, 165 Много послова и старања везују монаха за свет, 166 Где је много расејавања, тамо има много духовних „сметњи на везама”, 167 Треба да стекнимо добро старање, 169 Друго поглавље ДОБА МНОГИХ УДОБНОСТИ ЈЕДНАКО ДОБА МНОГИХ ПОТЕШКОЋАИ срца отврднеше..., 130 Људи су поред машина сишли са ума, 131 Свет је претрпео велику штету од телевизије, 132 Монах и савремена помагала, 133 Оскудица умногоме помаже, 136 Велика удобност духовно онеспособљава човека, 138 Треће поглавље ПОЈЕДНОСТАВИТЕ СВОЈ ЖИВОТ, ДА ИШЧЕЗНЕ ТЕСКОБА Из световних благодети произилази тескоба овога света, 140 Данашњи живот у непрестаној јурњави прави је пакао, 142 Тескоба је од нечастивога, 143 Скромност умногоме помаже у монашком животу, 145 Раскош монахе чини световним, 148 Поједноставите свој живот!, 150 Четврто поглавље СПОЉАШЊА БУКА И УНУТРАШЊИ МИР Покварили су природу и њен мир, 154 Уништили су и мир Светих Места, 154 Тиховање је невидљива молитва, 156 Човек чује буку само ако хоће, 157 Треба да поштујемо тиховање других, 157 Добре помисли, противотров за буку, 159 Треба да стекнемо унутрашњи мир, 161 Пето поглавље ПРЕВИШЕ БРИГА УДАЉАВА ЧОВЕКА ОД БОГА Не отварајмо истовремено више фронтова, 162 Не поклањајте срце вештаству [материјалним добрима], 163 Када се ради спокојно уз молитву рад се освештава, 164 Од претеране бриге заборавља се на Бога, 165 Много послова и старања везују монаха за свет, 166 Где је много расејавања, тамо има много духовних „сметњи на везама”, 167 Треба да стекнимо добро старање, 169 МРАЧНЕ СИЛЕ Прво поглавље МАГИЈЕ, 170 Магови се користе и светињама, 171 Сви они који се баве магијом – лажу, 174 Демонске, магијске радње, 174 Ђаво никада не може да чини добро, 176 Када магија успева, 177 Како се скидају чини, 178 Сарадња магова са ђаволом, 179 Друго поглавље О ЂАВОИМАНИМ ЉУДИМА, 180 Човек може да буде поседнут демонима због превелике гордости, 181 Ђавоимани и поседнути реагују на било коју светињу, 182 Немојте придавати значај речима поседнутих, 184 Помоћ поседнутима, 186 О егзорцизмима [молитвама за изагнање демона], 189 Поседнути пролазе кроз муке, 190 Треће поглавље СТРАШНА ПРЕЛЕСТ Подвиг и прелест, 191 Чувати се маштања, 192 Ђаво се представља као анђео светлости, 194 Снови су обмана, 195 Треба бити опрезан код виђења, 197 Особине прелашћеног, 197 Прелест и лудило, 198 Треба се пазити прелашћених, 199 Јефтини „дарови” прелашћених, 200 Исправљање прелашћених, 201 Четврто поглавље „ВАРАЈУЋИ И ВАРАЈУЋИ СЕ” О прелести пентекосталаца, 202 О анастенарима, 203 О реинкарнацији, 203 О „аскези” хиндуиста, 205 Хиндуизам је направио велику штету, 206 Обмањивање људи, 207 Повратак Православљу, 209 Старац Пајсије Светогорац ДОБРИМ МИСЛИМА САЧУВАТИ СЕБЕ У СВЕТУ СТРЕСА БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ Прво поглавље ДОБРЕ И РЂАВЕ ПОМИСЛИ, 213 Помисли слева – најтежа болест, 214 Добре помисли доносе духовно здравље, 217 Онај ко има добре помисли видеће све добро, 219 Помисли човека који је достигао светост и помисли лукавог човека, 220 Човекове помисли указују на његово духовно стање, 221 Друго поглавље БОГОХУЛНЕ ПОМИСЛИ Које помисли су богохулне, 222 Одакле потичу богохулне помисли, 223 Презирање [ниподаштавање] богохулних помисли, 225 Када смо сами криви за богохулне помисли, 226 Треће поглавље ВЕРОВАТИ СОПСТВЕНОЈ ПОМИСЛИ Веровање сопственој помисли почетак је прелести, 227 Веровање помисли ствара психолошке проблеме, 228 Ћудљивост настаје од помисли, 229 Умишљене болести, 232 Уз послушност све се може превазићи, 233 Четврто поглавље БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ Духовни живот има темељ у помислима [темељи се на помислима], 236 Неговање добрих помисли, 238 Очишћење ума и срца, 240 Подвргавајмо испитивању помисли подозрења, 240 Разговор са помислима, 243 Саглашавање са помишљу, 244 ЗАВИСНОСТ ОД НЕБА Прво поглавље ПРОМИСАО БОЖИЈИ „Иштите најпре Царство Божије”, 245 Човек често одређује без Бога 246 Благослови чудесног промисла Божијег 248 Препустимо се промислу Божјем 250 Бог све окрене за добробит човеку 251 Доброчинства Божија смекшавају (потресају) нам срце 253 Благодарност према Богу и због малог и због великог добра 254 Друго поглавље ВЕРА И УЗДАЊЕ У БОГА Усрдно верујмо у Бога 256 „Дометни нам вјере” 258 Све треба да нас узноси Богу 259 Сила вере 260 Уздању у Бога мајка је вера 261 Вера и љубав 263 „Без мене не можете чинити ништа” 264 Доћи ће време када ће сви веровати 265 Треће поглавље ГДЕ НЕ МОЖЕ ДА СТИГНЕ ЧОВЕК ПОМАЖЕ БОГ Бог помаже у ономе што не може да постигне човек 268 Бог се увек стара за наше добро 269 „Иштите и даће вам се” 271 Смирење привлачи благодат Божију 272 Помоћ на почетку духовне борбе 273 Божије силе су свемоћне 274 Добра воља [добро настројење] 275 ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ Прво поглавље ПРИХВАТАЊЕ НЕПРАВДЕ Како се односити према неправди 277 Радост због прихватања неправде 278 Какав је добитак од неправде 281 Награда у Царству небеском 282 Света јуродивост 283 Друго поглавље ТРАЖЕЊЕ ОПРАВДАЊА УДАЉУЈЕ БЛАГОДАТ БОЖИЈУ Тражење оправдања спречава духовно напредовање 285 Од оправдавања има добробит само егоизам 286 Ономе ко себе оправдава не може се духовно помоћи 288 Ако не објашњаваш оправдаће те Бог, 290 Онај ко на прави начин испитује самога себе, не оправдава се, 291 Оправдање не доноси олакшање, 292 Увек треба да узмемо кривицу на себе, 293 Треће поглавље О БОЖИЈОЈ И ЉУДСКОЈ ПРАВДИ, 295 Праведни суд по Богу, 296 Монашка права задржава Христос за вечни живот, 297 Створили су друго јеванђеље, 299 Старац Пајсије Светогорац РЕЧИ БОЖИЈЕ – УТЕХА СРЦУ ИСКУШЕЊА У НАШЕМ ЖИВОТУ Прво поглавље „ПРОЂОСМО КРОЗ ОГАЊ И ВОДУ...” Крст искушења, 305 Искушења помажу људима да дођу себи, 305 Кроз бол нас посећује Христос, 306 „Кога љуби Господ онога кара” (Прич. 3, 12), 307 Бол Божији због човекових искушења, 308 За време страдања Бог даје истинску утеху, 309 Искушења и страдања по допуштењу Божијем, 310 Неблагодарност према љубави Божијој, 312 Треба да поредимо своје искушење са већим искушењем другог човека, 313 Страдања која нам наносе људи, 314 Друго поглављеБОЛЕСТБолести помажу људима, 315 Небеска плата за болест, 316 Трпљење болова, 317 Суочавање са болом, 319 Саучествовање у болу других, 321 Служење болеснима, 322 Болесникове муке и уздање у Бога, 324 Болесна деца, 325 Жртвовање за добро болесника, 326 Молитва за болеснике, 328 Треће поглавље ТЕЛЕСНИ НЕДОСТАТАК ЈЕ БЛАГОСЛОВ ОД БОГА Правилно суочавање са телесним недостатком, 329 Небеска плата за телесни недостатак, 331 Ментално заостала деца, 331 Душевне болести, 332 Правилан однос родитеља према телесном недостатку њихове деце, 334 Четврто поглавље ДУХОВНИ ЗАКОНИ Како делују духовни закони, 335 Миљеници Божији, 336 Духовни закони и љубав Божија, 338 ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ Прво поглавље ГРЕХ МУЧИ ЧОВЕКА Очишћење срца, 340 Избављење из таме сагрешења, 341 Намерни греси, 342 Треба да чинимо добро из љубави према Христу, 343 Искушења у нашем животу, 345 Грешни људи имају много разлога за смирење, 346 Друго поглавље ИСПИТИВАЊЕ САВЕСТИ Преиспитујмо своју савест, 348 Прикривена савест, 349 Наопака савест, 350 Оно што је лажно не доноси спокојство, 352 Добра савест правилно обавештава човека, 354 Треће поглавље ИСПИТИВАЊЕ И ПОЗНАЊЕ САМОГА СЕБЕ Испитивање самога себе, 355 Стичемо искуство од својих сагрешења, 356 Треба да нађемо непријатеља и да ударимо на њега, 357 Треба да се огледамо у другима, 358 Онај ко тачно позна самога себе, поседује смирење, 359 Познајмо своју болест, 360 Четврто поглавље ОСЕЋАЊЕ О ГРЕШНОСТИ ДИРА БОГА Признавање свога греха, 362 Свест о грешности и напредак у духовној борби, 363 Морамо смерно да тражимо милост Божију како бисмо се поправили, 364 Жалост због наших грехова, 365 Самоукоревање – да, али очајавање – не, 366 Духовни рад са лупом, 368 Пето поглавље ПОКАЈАЊЕ ИМА ВЕЛИКУ МОЋ „А када дође к себи...” (Лк. 15, 17), 369 Сузе покајања, 370 Рукодеље без краја, 372 Промена живота, 373 „Грех је мој свагда преда мном”, 374 Принудно покајање, 375 Покајање доноси утеху Божију, 376 ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ Прво поглавље ГЕНЕРАЦИЈА РАВНОДУШНОСТИ Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом, 378 Људи се данас окрећу око самих себе, 380 Будимо одговорни,381 Видим шта нас чека и зато ми је тешко, 383 Незнање није оправдање, 385 Друго поглавље И САМО ПРИСУСТВО ХРИШЋАНА ЈЕСТЕ ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ Квари се онај ко је склон кварењу, 386 Успављивање света, 387 Примери најбоље говоре, 389 Бог нас трпи, 391 Одбрана правде, 392 Сучељавање са хулитељима, 393 Треће поглавље „ЧИСТИМА ЈЕ СВЕ ЧИСТО” Духован човек је „огањ који сажиже”, 397 Наше је да ми не чинимо саблазни, 399 Неки радо праве саблазни, 400 Разглашавање грехова, 401 Четврто поглавље ДЕЛАЊА РАСУДНОШЋУ И ЉУБАВЉУ Рад на самоме себи, 403 Добро треба остваривати на добар начин, 404 Обазривост у понашању, 406 Духовној искрености основна особина је љубав, 407 „Слово закона убија”, 408 Све што чинимо треба да чинимо ради Бога, 410 Стицање духовних чула, 411 Божанско просветљење је најважније, 412 ОПСТАНАК ПОРОДИЦЕ Прво поглавље О СКЛАДНОЈ ПОРОДИЦИ Добар почетак породичног живота, 415 У различитим карактерима крије се сагласје Божије, 416 Поштовање међу супружницима, 417 Љубав међу супружницима, 419 Друго поглавље ТРПЉЕЊЕМ СЕ СПАСАВА ПОРОДИЦА Трпљење људима доводи благодат Божију, 422 Верна супруга, 424 Деца из разорених породица, 425 Ко је од супружника „крив”, а ко је „у праву”, 426 СМРТ И БУДУЋИ ЖИВОТ Прво поглавље СУОЧАВАЊЕ СА СМРЋУ Сећање на смрт, 429 Мирење са смрћу, 430 Самртници, 432 Самоубиство, 435 Друго поглавље „ДА НЕ БИСТЕ ТУГОВАЛИ КАО ОНИ КОЈИ НЕМАЈУ НАДЕ” (1. Сол 4, 13) Смрт деце, 436 Утеха за ожалошћене, 437 Смрт је растанак на неколико година, 439 Треће поглавље ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ Умрли који се нису покајали, 440 Молитва и помени за упокојене, 441 Најделотворнији помен, 444 Смелост праведника пред Богом, 444 Дан Суда, 445 Будући живот, 446 Манолис Мелинос РАЗГОВОРИ СА ГРЧКИМ ДУХОВНИЦИМА О СТАРЦУ ПАЈСИЈУ СВЕТОГОРЦУ СВАКИ ДАН УМИРЕМ И СВАКИ ДАН ХРИСТОС МЕ ВАСКРСАВА Разговор са јеромонахом Атанасијом Симонопетријским, химнографом Свете Христове Велике Цркве, 451 „ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ”: 100 ДРАХМИ, „СЛАВА ТЕБИ БОЖЕ”: 1000! Разговор са оцем Мојсијем из Келије Светога Златоуста при манастиру Кутлумуш, 487 „НЕКА ВАС ПРОГОНИ МИЛОСТ БОЖИЈА” Разговор са „анонимним” подвижником, 500 САДА ЋУ ТИ СРЕЗАТИ СВУ ТВОЈУ ГОРДОСТ И ЕГОИЗАМ! Разговор са јеромонахом Кирилом Карејским из келије Светога Николаја „Бакреног”, 503 НА ПУТУ КА ЈАРКУ СТАРЦА ПАЈСИЈА Разговор са оцем Гаврилом Новоскитским, 508 ВЕЧНА БУДУЋНОСТ Разговор са оцем Јустом из Кутлумуша, 513 НЕБОПЛОВНИ СТАНОВНИЦИ ИСПОСНИЦА Разговор са јеромонахом Пајсијем „Математичарем”, 519 Наслов: Чувајте душу: разговори са старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету, 4. допуњено издање Издавач: Образ светачки Страна: 532 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15,5 x 21 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-86555-48-9

Skot Kelbi, autor najprodavanijih knjiga o fotografskim tehnikama u poslednjih pet godina, pažljivo je izabrao najbolje, najkorisnije i najpraktičnije tehnike iz svoje inovativne edicije Digitalna fotografija i objedinio ih u ovu „kolekciju najvećih hitova“. Knjige iz ove edicije najprodavanije su knjige svih vremena o digitalnoj fotografiji zato što Skot ima dar da teške stvari pojednostavi, da vam potpuno približi tehnike za koje ste mislili da ih ne možete savladati i da vam kaže – baš kao što bi rekao svom prijatelju – koje tačno dugme da pritisnete, koje parametre da koristite i šta da radite kako biste počeli da pravite fotografije o kakvim ste uvek maštali ali niste znali kako da dođete do njih (upravo takve tajne profesionalnih fotografa saznaćete iz ove knjige). Knjige iz edicije Digitalna fotografija oberučke su prihvatili fotografi širom sveta (prevedene su na gotovo svaki jezik koji vam padne na pamet), zato što u njima nema teorije pune zbunjujućih termina i detaljnih objašnjenja principa foto- grafskih tehnika. One vam govore samo ono što treba da znate i tipa su „pokaži mi kako to da uradim“ a ne „reci mi nešto o tome“. U rukama trenutno držite autorov lični izbor „najboljeg od najboljeg“ (kolekciju tekstova iz svih pet knjiga iz ove edicije), ažuriran dodavanjem najnovijih informacija, i sa samo jednom idejom, samo jednom tehnikom i samo jednim praktičnim savetom na svakoj stranici. Sadržaj Poglavlje 1: Profesionalna upotreba blica Sedam stvari koje biste voleli da ste znali… …pre čitanja ove knjige! Još dve takve stvari I, poslednja stvar Ugrađeni blic: koristite ga kao oružje Prednosti namenskog blica Profesionalan izgled fotografije: skinite blic sa aparata i umekšajte mu svetlost Korišćenje ugrađenog blica kao okidača Korišćenje bežičnog okidačkog sistema Usporite zatvarač blende da biste videli više pozadine Umekšavanje svetla blica Umekšavanje svetla odbijanjem Kako sa blicem postići kvalitet osvetljenja kao sa softboksom Rear Sync je zakon (i zašto treba da ga koristite) Četvrta tajna za dobijanje profesionalnih rezultata u radu s blicem Korišćenje gel-filtara (i zašto vam oni trebaju) Korišćenje drugog blica Upotreba blica za snimanje portreta pri zalasku sunca Snimanje pomoću blica u ručnom režimu Prednost upotrebe blica na dnevnom svetlu Dodatna kontrola pomoću prenosnog softboksa Uobičajeno podešavanje snage blica Dobijanje još mekšeg svetla Instant crna pozadina Poglavlje 2: Istina o objektivima Kada koristiti širokougaoni objektiv Kada koristiti objektiv riblje oko Kada koristiti superbrze objektive Kada koristiti „univerzalni“ objektiv S telekonvertorom priđite još bliže sceni VR ili IS objektivi Upotreba senila za objektiv Zašto neki objektivi imaju dva f-broja (npr. f/3.5-5.6) Šta treba da znate o kompresiji objektiva Izaberite otvor blende zbog kojeg ste kupili dati objektiv Kako da podesite fokus objektiva na beskonačno Kada koristiti makroobjektiv Koji je otvor blende (f-broj) najbolji Zašto treba da isključite autofokus Poglavlje 3: Profesionalni saveti za dobijanje oštrih fotografija „Oštro ko žilet“ počinje sa stativom Ne pritiskajte okidač na aparatu (koristite daljinski okidač) Ne povećavajte ISO osetljivost kada je aparat na stativu Prislonite laktove uz telo Isključite funkciju VR (odnosno IS) Zumirajte da biste proverili oštrinu Naknadno izoštravanje u Photoshopu Izoštravanje slika za štampu Poglavlje 4: Profesionalno korišćenje studija Korišćenje studijskog blica Šta raditi kada ne možete dodatno smanjiti snagu blica Bežično aktiviranje studijskog blica Umekšavanje oštrog svetla studijskih bliceva Gde postaviti glavno svetlo Dodavanje svetla za kosu Dobijanje drugačijeg izgleda bez pomeranja svetala Želite mekše, ravnomernije svetlo? Primenite tehniku umekšavanja ivica Studijske pozadine Upotreba sklopive pozadine Jedna pozadina, tri različita izgleda Dobijanje bogate boje pozadine Zilberice: kada koristiti srebrnu ili belu i gde ih postaviti Korišćenje rešetke za blic Kako se koristi svetlomer U kom režimu da snimam? Kako podesiti određeni balans belog na foto-aparatu Lako dobijanje silueta profila sa osvetljenom konturom Upotreba ventilatora za dobijanje efekta vetra Prednosti korišćenja računara na foto-sesijama Upotreba sive ton-karte Nemojte ravnomerno osvetliti celu osobu koju snimate Kako osvetliti par ili malu grupu Veliko, lepo, obavijajuće svetlo Konturno osvetljavanje sportista Osvetljavanje za postizanje izgleda koji imaju portreti fotografa Pitera Harlija Poglavlje 5: Profesionalno snimanje portreta Šta ne treba da snimate pomoću objektiva žižne daljine 50 mm Koji otvor blende koristiti Dobijanje male dubinske oštrine pomoću studijskih bliceva Na koju visinu postaviti aparat i osobu koju fotografišete Bolji način za pozicioniranje osobe koju slikate Izbegavajte da se vidi prevelik deo beonjača Izoštrite jedno oko osobe, pa promenite kompoziciju Ne snimajte decu iz stojećeg položaja Pravljenje lepih fotografija beba Da biste dobili bolje svetlo napolju, snimajte u hladu Raspršivanje svetla na većoj površini Snimanje na direktnoj sunčevoj svetlosti Divni snimci osvetljeni otpozadi Snimanje boljih portreta na prirodnom svetlu pomoću zilberice Direktno, kontrastno prozorsko svetlo Umekšavanje svetla koje dolazi kroz prozor Poglavlje 6: Profesionalno snimanje venčanja Sastavite spisak Trikovi za slikanje u slabo osvetljenoj crkvi, prvi deo Trikovi za slikanje u slabo osvetljenoj crkvi, drugi deo Da li vam zaista treba objektiv f/1.4? Svetlo iza mlade Pronalaženje savršenog svetla za slikanje mlade Protokolarni grupni portreti: šta je u fokusu Protokolarni snimci: ne odsecajte zglobove Protokolarni snimci: na koju visinu postaviti aparat Promenite visinu s koje snimate da biste dobili zanimljiviju scenu Snimanje detalja (i koje detalje snimiti) Snimci detalja izbliza Fotografije iz sale: naterajte ih da igraju Blic u svečanoj sali Snimanje epske scene pomoću superširokougaonog objektiva Odblesak objektiva Poglavlje 7: Snimanje sportskih fotografija Koje objektive koristiti Dodavanje telekonvertora radi dobijanja krupnog plana Kako profesionalni sportski fotografi izoštravaju slike Snimanje široko otvorenom blendom uz velike brzine zatvarača Automatska kontrola ISO osetljivosti uvek zamrzava pokrete Snimate noću ili u zatvorenom prostoru? Povećajte vrednost ISO! Slikanje u rafalnom režimu Korišćenje udaljenog aparata Dve najpopularnije sportske fotografije Profesionalci poznaju dati sport i snimaju detalje Prikazivanje objekta u pokretu Ne plašite se opsecanja fotografija Poglavlje 8: Profesionalno snimanje pejzaža Zlatno pravilo fotografisanja pejzaža Komponovanje lepih pejzaža Gde smestiti liniju horizonta Uključite „migavce“ da biste zadržali više detalja Tajna snimanja zalazaka sunca Snimak pejzaža mora imati jasan objekat Trik za uštedu vremena pri snimanju panorama Gde postaviti fokus na fotografijama pejzaža Sedam smrtnih grehova pejzažne fotografije Postizanje efekta zvezdastog svetla Snimajte oblake da biste bolje dočarali boje Upotreba neutralnog gradacionog filtra Kako da vam napolju oprema ostane suva Instant duotonovi za slike pejzaža Snimanje vodopada Fotografisanje životinja Fotografije iz zoološkog vrta Snimanje panorama gradova u sumrak Poglavlje 9: Saveti za snimanje fotografija s putovanja U ovom slučaju, što manje opreme to bolje Moji omiljeni objektivi za putovanja Kako snimiti nešto što je slikano zilion puta Umesto celine, snimajte detalje Sakrivanje turista, automobila, autobusa itd. Još jedan trik za sakrivanje turista Sakrivanje ometajućih elemenata zumiranjem Tamo negde postoji dobra slika Ljudi na fotografijama s putovanja – posebno deca i stari Zamolite ljude da vam poziraju Angažujte model (nije tako skupo kao što mislite) Tražite napadne, žive boje Jednostavnost ostavlja najjači utisak Slikajte hranu Trik za noćno snimanje Snimanje tragova svetala Ubacivanje Meseca uz zadržavanje detalja Slikanje vatrometa Poglavlje 10: Profesionalno snimanje drugih stvari Ne slikajte cveće odozgo Ne čekajte kišu – napravite je sami! Snimanje HDR slika: oprema Snimanje HDR slika: osnovna ideja Podešavanje aparata za snimanje u rasponu ekspozicija Šta vam ne govore o HDR-u Napravite sto za snimanje proizvoda Prednost korišćenja strip-banka Upotreba ploča od karton pene Uporedite LCD ekran na svom foto-aparatu s monitorom računara Koliko vam megapiksela treba? Štampanje kvalitetnih slika Od čega zavisi koji ćete papir upotrebiti? Usklađivanje monitora sa štampačem Izgled fotografije smanjene zasićenosti, s efektom Bleach Bypass Starinski, grandž izgled fotografije Poglavlje 11: Saveti za dobijanje boljih fotografija Koju marku aparata treba da kupite? Pazite da slučajno ne obrišete memorijske kartice Izbegavanje problema s balansom bele boje U kom formatu snimati (RAW, JPEG ili TIFF) Zašto JPEG-ovi izgledaju bolje od RAW slika WHIMS – da izbegnete nevolje Kako zaključati fokus Pomeranje tačke fokusa Korišćenje LCD ekrana foto-aparata Uklanjanje tačkica i mrljica nakon snimanja Želite da vas shvate ozbiljno? Napravite selekciju svojih fotografija Merenje intenziteta svetlosti u jednoj tački Zaštitite autorska prava na fotografije Pri slabom osvetljenju snimite više fotografija Začkoljica pri korišćenju stilova slika Opcija Rotate Tall, opcija Rotate Image ili obe? Smanjivanje šuma na fotografijama snimljenim pri slabom osvetljenju Šta ljudi prvo vide na vašoj fotografiji Poglavlje 12: Od foto-aparata u mobilnom telefonu do DSLR aparata Ispravan način držanja DSLR aparata Kako fokusirati Počnite s ovim režimom snimanja (deluje poznato) Kako da gledate svoje slike Menjanje objektiva (i još ponešto o objektivima) Koliko velike memorijske kartice vam trebaju? Dobijanje oštrih slika korišćenjem opcije Auto ISO Kako napraviti selfi Gde držati DSLR aparat Koje aplikacije koristiti za obradu slika Kako praviti panorame Kako snimati HDR slike Dobijanje meke, mutne pozadine Rad sa ugrađenim blicem Korišćenje tražila (nemojte samo uperiti aparat i škljocati) Iskorišćavanje namenskih režima snimanja scena Kako snimati video Kako podesiti ekspoziciju RAW ili JPEG? Za početak, snimajte napolju Poglavlje 13: Deset stvari koje bih voleo da mi je neko rekao #1: Kupovanje skupljeg foto-aparata ne znači obavezno i bolje slike #2: Morate naknadno da izoštrite sliku #3: Profesionalci prave mnogo loših fotografija #4: Naučite da kompenzujete ekspoziciju #5: Ne brinite o ručnom režimu #6: Danas bi verovatno trebalo da snimate široko #7: Ništa ne ostavlja tako dobar utisak kao odštampana fotografija #8: Ignorišite histogram #9: Otkrijte koja ste vrsta fotografa #10: Uradite sve što treba da biste dobili fotografije kakve želite #11: Treba vam portfolio #12: Prestanite da čitate knjige o fotografiji Poglavlje 14: Recepti za dobijanje najboljeg snimka INDEKS O autoru Skot Kelbi je urednik i izdavač cenjenog časopisa Photo­shop User i rukovodi obukom u on-lajn zajednici name­njenoj fotografima širom sveta – KelbyOne. Jedan je od voditelja uticajnog nedeljnog kontakt programa na vebu – The Grid – posvećenog fotografiji, i širom sveta drži radionice i semi­na­re o digitalnoj fotografiji. Nagrađivan je za više od 60 knjiga, uključujući The Photoshop Book for Digital Photographers, The Lightroom Book for Digital Photographers i Light It, Shoot It, Retouch It: Learn Step by Step How to Go from Empty Studio to Finished Image. Digitalna fotografija Svi delovi Naslov: Digitalna fotografija: Najbolje iz edicije Izdavač: Mikro knjiga Strana u boji: 288 Povez: meki Pismo: latinica Format: 15,2 x 22,9 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-7555-416-5 Naslov originala: The Best of The Digital Photography Book Series: The step-by-step secrets for how to make your photos look like the pros Izdavač originala: Peachpit Press Naslov originala: The Best of The Digital Photography Book Series: The step-by-step secrets for how to make your photos look like the pros Izdavač originala: Peachpit Press

Василиј Аполонович Григоренко Како у време србофоба Јосипа Броза Тита, тако у доброј мери и данас, српски најамнички властодршци чине све да се Србима као народу укине историјско памћење на своју велику историју, на своје херојске претке. Пример тешког обољења историјске свести у главама многих Украјинаца или Црногораца, где се процесима украјинизације и црногоризације читавим покољењима наметала потпуна анамнеза њихове благочестиве историје – показује нам колико губитак историјског памћења може бити погубан. Није тешко докучити каква је будућност младог Украјинца који не види брата у Русу, него у Американцу, или каква је будућност младог Црногорца који не види брата у Србину него у Американцу. Дакле, у склопу тог пројекта историјске анамнезе Срба, свакако се налази и прикривање светлих момената заједничког српско-руског братства по оружју. Због тога сматрам да је добро подсетити на храбре руске морнаре који су пре сто година (1914 и 1915. г.) са својом српском браћом витешки бранили нашу Отаџбину. Само у четири заједничке гробнице (на Новом гробљу у Београду, Петроварадину у Новом Саду, гробљу у Зрењанину и гробљу у Сенти), сахрањено је преко 330 руских војника, учесника Првог светског рата. Нека је слава руским херојима који су својом крвљу бранили и нашу Отаџбину, а српски народ никада не сме заборавити ту братску љубав и несебичну пожртвованост руске браће у борби против заједничког непријатеља. У тексту који следи, нешто више о Василију Аполовичу Григоренку, једном од тих руских хероја о којима се на жалост у Србији тако мало зна… Сергеј Николајевич Смирнов На ничим изазване патолошке изливе евроеурофорије српских властодржаца, најбољи одговор је сведочење о вековним мрзостима Запада према српском роду и сведочење о вековном братству Срба и Руса… * * * Када Руси за некога кажу да је “масштабнаја” личност, то је тешко једном речју превести на наш језик, јер тај појам подразумева свеобухватног и веома талентованог човека, изузетно широког опсега знања, интересовања, образовања – како би наш народ рекао – Бог га је за све обдарио. Један од таквих “масштабних” личности био је и Сергеј Николајевич Смирнов, који је својим делом оставио упечатљив траг и у руској и у српској науци и култури. Поједини великани захваљујући свом таленту и раду достигну у својој области инетресовања изузетне резултате, међутим када је у питању Смирнов, тешко је и побројати сва интересовања Смирнова у којима је показао изузетну надареност. Био је веома талентован инжењер, врстан архитекта, археограф и библиограф, археолог, нумизматичар, историчар уметности… – уз сва та занимања и хобије, био је и друштвено веома ангажован човек. С.Н. Смирнов рођен је у Петрограду 1877. године, упокојио се у Монтевидеу (Уругвај) 1958. године. По деди хероју Отаџбинског рата (Наполеонов поход 1812) Смирнов је по рођењу имао статус наследног дворјанина, а отац му је такође био војни инжењер и архитекта војних установа у руској царској престоници. По завршетку Првог кадетског корпуса у Петрограду (1893), по упутству Цара Александра I уписује Институт инжењера железнице, где дипломира 1898. године. Са супругом Н.А. Масловском (оженио се 1904. године) имао је двоје деце, сина Михаила и кћерку Елену. Истиче се у различитим пројектима, па и каријера брзо напредује од Титуларног саветника (1903) за само 6 година постаје Дворски саветник (1909). Имајући у виду његов каснији научно истраживачки рад у Србији, само је Промисао Господња могла уредити тако да он те исте 1909. године ступи у Археолошки институт где је стекао полазна знања из историје древнеруске уметности и грађевинарства. Он 1911. године завршава тај Институт и постаје Стални члан Археолошког института. Дакле, са титулом Дворског саветника следеће две године предано ради на изградњи храма Спас на води у Петрограду. За велелепни ентеријер храма био је најзаслужнији управо Смирнов. Овде треба истаћи следеће, што ће се показати као врло важно и у раду Смирнова у Србији – пре него што се прихватио посла на изградњи храма Спас на води веома пажљиво изучавао руску средњевековну архитектуру, не устежући се од путовања ради обиласка многих руских спчоменика средњевековне архитектуре. Ускоро по његовом освећењу Смирнов је унапређен у дворски чин камер-јункера двора Његовог императорског Величанства. На жалост, то ремек дело руске архитектуре срушили су безбожници 1932. године. Као дворјанин Смирнов је често био ангажован у хуманитарним пословима дечијих домова, попут ангажовања у дечијем дому при Канцеларији Царице Марије, као и дечијег дома Јелисавете и Марије у Павловску где је једно време био и директор. Захваљујући највише њему, квалитетно је одрађен огроман посао на сређивању богатог инвентара, уметничке колекције и библиотеке Павловског дворца. Очигледно је то искуство и предодредило његов огромни ангажман у помоћи руским избеглицама после несрећне револуције, овај пут на српском двору. Поред стручно инжењерских радова и друштвеног ангажмана који смо поменули, још две области “свестраног” Смирнова треба посебно истаћи, а то је научни рад и рад на проучавању историје уметности. Када имамо у виду заиста запрепашћују преданост раду и сву његову изузетну радну способност, опет не може да не задиви његов бесконачан списак занимања и интересовања, како у “руском” тако и у “српском” периоду његовог живота. Да сада побројимо само нека интересовања из “руског” периода његовог живота: Стални члан Архивске Петроградске губернијске научне комисије, Члан Ревизионе комисије друштвене управе Петрограда, Члан Комисије за изградњу Сабора Свете Тројице на месту изгорелог Тројицког сабора у Петрограду, Председник управе Петроградског индустријског акционарског друштва, Члан Ревизионе комисије Акционарског Средњеазијског нафтно-индустријског друштве “Санто”, а навођење учешћа у свим добротворним фондовима у којима је учествовао Смирнов, одузело би много простора. И упркос свим овим чињеницама о несвакидашњој заузетости, Смирнов ни у Русији ни у Србији није био неми посматрач догађаја око себе, већ активни учесник у многим од њих. Једна дивна каријера једног свестрано надареног руског дворјанина, један примеран породични живот који је то пратио, прекинут је попут каријера хиљада благочестивих Руса након “Крвавог Октобра” и доласка “синова пакла” на власт у Русију. Следе месеци затвореништва, прво у Перму, потом у Москви, да би коначно некако успео да се са породицом дочепа Србије – “резервне Отаџбине” десетине хиљада руских емиграната. После плодотворног рада у новој Отаџбини о коме ћемо опширније писати у даљем тексту, такође при двору (овај пут Краљевском), Смирнову као и многим другим руским емигрантима, било је суђено да беже и из Србије по доласку комуниста на власт. Из Србије Смирнов одлази у Уругвај, где је под неразјашњеним околностима 1958. године завршио свој животни пут. Дакле, Смирнов је наставио службу на двору православног монарха, овај пут на Краљевском двору Карађорђевића. Као што смо већ рекли, он је и пре доласка у Србији имао присне везе са Карађорђевићима, пошто је две године (1916-1918) био управник комплекса Павловског дворца који је припадао Ивану Константиновичу Романову, мужу српске принцезе Јелене, сестре Краља Александра Карађорђевића. Да кажемо да је и овај српски зет, кнез из царске лозе Романових, мученички завршио свој живот пошто је жив бачен у јаму под Алапеском у јулу 1918. године, а потом су у јаму са живим људима “црвене звери” бациле гранате. Његова супруга, српска принцеза Јелена, после мужевљеве смрти била је у затворима Перма и Москве и ослобођена је само захваљујући дипломатској интервенцији и храбрости и оданости самог Сергеја Николајевича Смирнова. Опис мисије ослобађања кнегиње Јелене, Смирнов даје у књижици која је објављена у Паризу, где је он сведочио у својству сведока пред чувеним Соколовом, који је водио истрагу о убиству Царске породице Романових. Он је кренуо у потрагу за кнегињом на Урал и Сибир са фалсификованим српским пасошем, ризикујући и сопствени живот. У томе му је свесрдно помогла “српска мисија” са српским амбасадором у Русији Спалајковићем на челу, који се код нових власти свесрдно залагао за Јелену Петровну. Само чудом Божијим је Сергеј Николајевич Смирнов преживео, иако је био на списку за стрељање и у Русији чак постоје публикације у којима се наводи да је он стрељан у Перму, јер је био на списку за стрељање. Спасао га је српски фалсификовани пасош и лажно сведочење српског официра Божичића да је он радник “Министарства српских железница”. Овде није згорег направити мали искорак и написати пар речи о Спалајковићу, великом и храбром српском дипломати који је до краја 1918. године био српски амбасадор у Русији, а после Првог светског рата дипломатску каријеру је наставио у Паризу, сад већ у Краљевини СХС. Наводимо сведочење руског дипломате Н. Трубецког из његове књиге “Рат на Балкану 1914-1917”: Дипломате су ми причали како је крајем јула 1918. године на једном од редовних пријема дипломатског кора, Лењин изјавио да је Царска породица стрељана. Спалајковић није могао да се уздржи, пришао је Лењину и пљунуо му у лице. Совјетска власт је била још слаба и инцидент је “заташкан”. Било је одлучено да се не обраћа пажња на једног “неваспитаног, неконтролисаног и болесног човека”.[1] Сама Јелена, кћерка српског Краља Петра, у тим данима је исказала изузетну храбросст, пожртвовање и оданост према мужу. Пошто су јој деца била на сигурном у иностранству, она се пре мужевог убиства новој власти обратила молбом да јој омогуће да подели судбину са својим мужем у затвору наглашавајући да због тога одбија евентуалну помоћ страних амбасада. После много перипетија и затвора, српски официри и Јелена су ослобођени, а по ослобођењу, Јелена 1919. године стиже у Шведску одакле са свекрвом и децом емигрира у Југославију. Са децом 1921. године одлази у Лондон. Дакле, пошто се 1919. године са породицом срећно дочепао Србије, Сергеј Николајевич Смирнов почиње са радом на Двору Карађорђевића као лични секретар Јелене Романове, истовремено започињући и инжењерски рад у грађевинском оделењу Двора, као и у Канцеларији Државног комесара по питању руских избеглица. Као и у Русији, један ангажман није довољан за неисцрпну енергију и неуморни дух Смирнова и оно што посебно импресионира, он на свим тим пољима оставља иза себе дубог траг и дело непролазне вредности. Као управник Двора Јелене Петровне која после 1921. године више времена проводи у Лондону него у Београду, Сергеј Николајевич Смирнов према речима Људмиле Кузмичеве у великој монографији “Руски некропољ у Београду” обавља посао читавог једног тима бринући о пословима и финансијама Јелене Петровне, организацији и протоколу њених званичних посета, финансијском обезбеђењу њене деце, регулисању статуса у дому Романових и у европској монархистичкој породици… На ангажовању Сергеја Смирнова на пословима везаним за пружање помоћи и организације живота руских емиграната у Југославији, сведочи обимна грађа у Архиву Југославије. Фонд кнегиње Јелене и на овом пољу је дао велики допринос у олакшавању живота многим руским емигрантима у Југoславији. “Друштво помоћи руској сирочади” такође се налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене и помагало је два сиротишта, у Белој Цркви и манастиру Хопово. Хуманитарни ангажман везан за Фонд кнегиње Јелене, Смирнов је обављао и као државни чиновник у ништа мањем обиму. Делатност Државне комисије за послове руских избеглица бележи огроман ангажман Смирнова све до 1944. године. И на крају трећи вид ангажовања Сергеја Смирнова на Двору Карађорђевића био је његов рад дворског инжењера и архитекте. Грандиозан рад и грандиозно дело Смирнова у овој области једноставно је непроцењиво. Несвакидашње умеће да брзо схвати суштину проблема и начин његовог решавања, било је као богомдано за руководиоца пројеката на Двору Карађорђевића. Руководио је изградњом нове краљевске резиденције на Дедињу, његове организационе способности исказане су и приликом организације изградње предивног меморијалног комплекса Карађорђевића у Тополи. Смирнов је за опремање храма у Тополи ангажовао “руски тим” врхунских стручњака потпомогнут неколицином српских зналаца. Да набројимо неке: Николај Краснов, Николај Мејендорф, Борис Образков, Владимир Предојевић, Виктор Шевцов, Иван Диков, Борис Иваншенцев. Да напоменемо да је поред ова три магистрална поља делатности Смирнова током његовог живота у Србији, благодарећи њему извршена озбиљна систематизација Библиотеке Краљевског Двора, која је Смирнову истовремено служила и као место на ком се бавио озбиљним научно-истраживачким радом. Овде посебно треба истаћи један ангажман који је од изузетног, непроцењивог значаја за целокупну српску културу. Ради се о послу прикуљања и анализи старих писаних споменика српске културе. Ослањао се на помоћ Руског Археолошког друштва Краљевине СХС које се такође налазило под покровитељством Фонда кнегиње Јелене. На позив Краља Александра у лето 1922. године специјална експедиција на челу са С. Смирновим почела је рад на проучавању 29 српских манастира и цркава. У екипи је био и генијални Краснов, а ту су се налазили и научници истричари уметности, архитекте, уметници, фотографи и цртачи. Преко 500 цртежа храмова је прикупљено и тада је по први пут у српској истрији урађено једно комплексно истраживање средњевековног наслеђа Србије. Смирнов је као носилац пројекта уз велику помоћ својих пре свега руских колега, обавио то грандиозно истраживање. Касније је са Красновом организовао и личне експедиције ради проучавања српских средњевековних споменика на Космету и у Албанији. Истраживали су “Српске Свете Горе” на Скадарском језеру, у Овчарско-Кабларској клисури, на Фрушкој Гори и многе српске светиње у Србији, Црној Гори, и на просторима свих других српских земаља. Тај рад је био основа за касније Красновљево мозаичко “фрескописање” храма светог Ђорђа на Опленцу, где су у јединствен мозаички ентеријер храма уграђени мотиви из преко 50 најзначајнијих српских светиња различитих епоха. Колико је тај посао значајан, говори нам чињеница да у великој Русији није постојало тако комплексно истраживање највећих средњевековних светиња Русије какво су руски стручњаци извршили у Србији. Сав тај посао послужио је за касније још једно монументално истраживање Смирнова “Српске светиње у руским летописима” које је 1936. године уврштено у Јубиларну збирку “Руског археолошког друштва” у Краљевини Југославије. Огроман истраживачки рад је стајао иза овог подухвата и ту је први пут сачињен потпуни списак помена српских светиња у руским рукописима. Такође, Смирнов први пут у Србији публикује биографије тројице “знаменитих Срба у руској историји” – Митрополита Кипријана, Григорија Цамблака и Пахомија Логотета или Пахомија Србина како су га још ословљавали у Русији. И тако, одмах примећен у високим круговима како Царске Русије тако и Краљевине СХС, Смирнов је веома брзо стекао углед веома савесног и поузданог делатника коме се могла поверити било која дужност са стопостотном сигурношћу да ће посао бити обављен на веома високом нивоу. Интересантно је да су му и у Русији и у Србији стизале многе поруџбине за изградњу храмова, а сваки нови посао на храму, Смирнова је одводио у све дубља и дубља истраживања древне архиктетуре и наших светиња, што је и довело до описане импозантне улоге Смирнова у темељном истраживању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. Списак црквених ствари које је одабрао чувар Уметничког одељења Руског музеја из колекције Смирнова који се чува у Павловском дворцу-музеју, данас броји 220 јединица. Међу њима је и икона коју је Смирнов добио на поклон од Митрополита Скопског Викентија 1914. године, тако да Смирнова видимо и у улози великог сакупљача руских старина. С. Н. Смирнов је пројављивао и дубоко интересовање за нумизматику па је куповао каталоге са нумизматичких аукција. У ономе што је остало од његове библиотеке у дворцу-музеју у Павловску која је пре Револуције бројала више од 2 хиљаде томова, сачувано је и неколико тих нузмиматичких каталога. Владимир Мајевски, још један од веома интересантних личности руске емиграције у Србији који је живео у соби поред светог владике Николаја Велимировића у последњим данима његовог живота, описује један интересантан моменат из разговора Краља Александра са Смирновом. Краљ се интересовао за живот руске емиграције у другим земљама, а Смирнов је о томе опширно говорио и на крају рекао: “Ипак, захваљујући бризи Вашег Величанства, Руси не живе нигде тако добро као у Југославији”. Мајевски наводи да је на то Краљ одговорио: “Можда је то и тако, … али и Руси се нама одужују”. Иако “човек дела” током читавог свог живота, један од оних људи који никада нису знали за беспосличарење, који никада нису говорили о себи али је њихово дело говорило много о њима, ипак је написао и сопствене мемоаре. На жалост, ти мемоари великог поборника монархизма Сергеја Николајевича Смирнова, још нису објављени. Имајући у виду грандиозно дело и свестраност Смирнова, само српском немарношћу се може објаснити чињеница да ти мемоари нису још публиковани и нека ово буде и својеврстан апел на све оне који могу помоћи да ови изузетно важни мемоари великог руско-српског прегаоца и патриоте, угледају светлост дана. Јер, чак и без описа његовог живота у Уругвају, биографија Смирнова из руског и српског периода по богатству догађаја који су произашли у судбини овог изузетног човека, превазилазе уобичајене биографије и највећих људи. Српски народ дугује огромну захвалност овом истински великом Русу, нарочито за несвакидашњи допринос научном проучавању српске средњевековне црквене уметности и архитектуре. * * * На жалост, у Србији се мало зна уопште о војној помоћи Русије Србији у Првом светском рату. Ту празнину у српској историографији о руској војној помоћи делимично је попунила одлична књига Алексеја Тимофејева и Дарка Кремића “Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата” у издању Института за новију историју Србије, која је 1914. године изашла из штампе. Двојну монархију Хабсбурга називали су и Дунавском монархијом и она је заиста господарила најважнијом европском реком. Њена Дунавска флота била је веома моћна и добро опремљена, са шест монитора и читавим низом помоћних бродова. Монитори су били својеврсне оклопне батерије опремљене кулама (које су такође биле заштићене оклопном заштитом) са хаубицама од 122 мм, као и оруђем мањег калибра и митраљезима, па су практично били нерањиви за српско пешадијско наоружање. Српска армија није имала заштиту од монитора Аустроугарске Дунавске флоте, није имала чак ни противоклопну артиљеријску муницију, а камоли подводне мине и торпеда. Нападнута од три моћне царевине и суседа Бугарске, Србија је јединог истинског савезника имала у Русији (уз Црну Гору) која се одмах несебично одазвала на позив за помоћ. Тако већ средином августа 1914. године (у овом тексту датуми су наведени по старом календару) у Србију стиже први руски морски одред под командом поручника са Црноморске крстарице “Ростислав”, нашег јунака Василија Аполоновича Григоренка. Истог месеца у Србију стиже и одред руских понтонера пуковника П.И. Доброва и други морски одред старијег пуковника Ј.Ф. Волковицког који је касније прузео заједничку команду над руским морнаричким јединицама у Србији. Сачуване су записане успомене многих учесника тих догађаја о ратним подвизима руских морнара у Србији. Сачуване су успомене и самог Григоренка али само до краја 1914. године, иако је он ратовао у Србији све до велике јесење офанзиве удружених аустро-угарских, немачких и бугарских снага на Србију у јесен 1915. године. Те успомене под називом “На Дунаву” штампане су у априлском броју журнала “Морски зборник” за 1916. годину. Из тих успомена се види да је руска морнаричка експедиција технички била недовољно опремљена и необучена (Григоренко наводи да су му дали у први мах 16 резервиста који су већ заборавили руковати подводним минама), па су били приморани на многе импровизације, што се наравно неминовно одражавало и на успешност дејстава јединице. Као илустрацију таквих невоља наводимо пример да је због одсуства торпедних цеви поручник Григоренко био приморан да од трупаца прави топовска постоља. Дакле, више од 100 година после Првог српског устанка и “трешњевих топова”, руски морнари у Србији су били приморани на сличне импровизације у Првом светском рату! Међутим, одсуство ваздушних пумпи за активирање торпеда, није се могло решити никаквом импровизацијом. Због тога је изгубљено доста вредних торпедских граната и пропуштено мноштво прилика за уништење непријатељских бродова. Григоренко пише да је огромна разлика између морске флотиле за коју су били обучени он и његови морнари и речне флотиле за коју су били слабо припремљени. Упркос заиста несвакидашњим тешкоћама, из успомена Григоренка провејава здрави хришћански оптимизам прожет дискретним хумором. Промисао је уготовила да Григоренко у Прахову за помоћника и преводиоца добије инжењерског поручника српске војске Карача (који је одлично знао руски језик – школовао се у Петрограду). Григоренко пише да се Карач одликовао веселом нарави и да је са њим делио добро и зло и провео у раду много бесаних ноћи без икаквог смештаја. Григоренко је одмах кренуо у обилазак и упознавање целокупне српске обале, практично од Торлака до Шапца и Богатића. Прве мине марке “Вајтех”[1] Григоренко и његови морнари постављају код Остружнице. У Дубку су Аустријанци већ приметили њихов рад па се због мале ширине Саве на том месту морало прећи на рад ноћу, а погодан бреговит терен омогућавао је да се дању мине припреме за ноћно постављање у воду. Из Дубка, руска експедиција је стигла у Шабац, потом у Богатић. Руска понтонска инжењерија је још 24 августа (6. септембра) 1914. године учествовала у постављању понтонског моста код Новог Села преко кога су српске пешадијске јединице прешле на територију Срема. То је било могуће јер су руски морнари уз огромне напоре успели поставити 4 мине које су онемогућиле напад монитора на мост. На 30-40 метара од ушћа Босута у Дунав, Аустријанци су направили канал у коме су била смештена два монитора. Опис акције са припремањем и поринавањем мине која је уништила канал (монитори који су пре тога често испловљавали из канала и гађали српске положаје, после ове акције су остали на сувом пуних месец и по дана, док није знатно порастао водостој Саве) могао би послужити као одличан сценарио за добар хумористичко-ратни филм. Григоренко пише да су му за ту акцију дали на испомоћ 40 трећепозиваца (били су то углавном старци, чувене српске “чиче”). Морало се просецати густо шипражје, мина носити на рукама, од брвана направити својеврстан канал за спуштање мине у реку уз помоћ ужади и поменутих брвана. По спуштању у воду, руски минери су припремали мину за поринуће будући до груди у води, на пушкомет од аустријске обале. По успешном поринућу, Григоренко помало шаљиво описује тренутак када је мина експлодирала: “Разлегла се експлозија и скоро истовремено је почела пуцњава по нама. Сви су муњевито јурнули од обале. Ја сам утекао директно кроз шипражје и изгубивши кокарду пројурио сам кроз шибље, иако бих то у нормалним околностима тешко урадио и са секиром у руци. Пробивши се кроз шибље видео сам испод ватру и схвативши да то мора бити ров, срећно сам ускочио у њега. Други учесници у послу нису тако добро прошли. Српки пуковник Волков протрчавши кроз просечено шипражје није видео ров и упао је у њега наглавачке, а поручник Карач је скочио за врат нашем подофициру. Јадни “чича”, водич воловске запреге, платио је најгоре од свих. Волови су се уплашили од експлозије и јурнули су по кукурузу вукући за собом “чичу” кога су махнито шибале дебеле стабљике растиња. Ипак је некако успео да одвеже уже са рука, а волови су побегли тако далеко да смо их морали тражити три дана. Неколико војника је било рањено у кукурузима где су их стигли непријатељски меци”. Сутрадан се видело да је мина дошла до саме обале и буквално на улазу у канал експлодирала па је сва вода отекла у реку, а као што смо рекли, аустријски монитори су остали у плићаку неупотребљиви читавих месец и по дана, док није знатно порастао водостај Саве. После ове акције у Србију је стигао и старији пуковник Волковицки који је преузео команду над руским морнарима, који су сада бројали 44 члана. Настављен је рад на постављању мина у Саву, у околини Шапца, Дреновца и Митровице. Међутим, после првих успеха, 15/16. септембра 1914. године два аустријска монитора успевају због изненада набујале реке (услед веома јаких јесењих киша ниво Саве је подигнут за чак 2 метра!) проћи између две линије са по три реда руских мина у свакој, од Земуна до Шапца. Пошто српска армија није имала противоклопних мина била је немоћна против монитора. Руси су покушали да дејствују и торпедима, али због недостатка пумпи приликом ремонта торпеда, ни они нису помогли. Тада је Григоренко добио позив за повратак у Београд. Григоренко је после једног неуспешног покушаја због недостатка ваздуха у мини, нову поставио на истом месту 29. септембра, али монитори се нису појављивали. Он је потом наредних дана инсталирао 10 минских препрека и недуго иза тога уследио је још један изузетан успех руских морнара. У ноћи између 9 и 10. октобра 1914. године на савском острву Оршавсака ада крај Шапца, аустријски адмиралски брод Дунавске флоте, монитор “Темеш” насукао се на две руске мине и убрзо потонуо. Тада је погинуо 31 аустро-угарски морнар из команде брода. Следећи задатак који је пред руске морнаре поставила српска команда био је обезбеђење пливајућег моста који је спајао обалу са острвом Велика Циганлија. Аустријанци су према њему упућивали брвна и мине. Тада су Руси изнад моста поставили преграду од брвана и грања, повезану ланцима. Сав отпад који је носио речни ток, после тога се ту задржавао не долазећи до моста. Поред тога, ту су поставили за сваки случај и једну “Вајтхејд” мину. Дакле, руски морнари под командом Григоренка радили су свакодневно и неуморно, буквално даноноћно, на обезбеђењу одбране српских речних граница од опасних непријатељских монитора, после августовске победе српске пешадије на Церу. У том релативном затишју стигла је и прва пумпа, али у неисправном стању. Григоренко лично је морао неуморно данима радити сам да би поправио све ломове и поломљене механизме због нестручног руковања пумпом. На крају је пумпа почела потпуно исправно да ради па је то представљало право мало весеље за руске морнаре. У Остружници су поново поставили мину 4. октобра. У недостатку било каквих ратних речних бродова, мине су често морали постављати ноћу буквално на сплавовима или најобичнијим чамцима. Када знамо снагу матице Саве и Дунава, јасно је какви су и чисто физички напори били неопходни. За време српског повлачења из Београда у новембру 1914. године, Григоренко са својим морнарима се бори против аустријских монитора и врши диверзантске морнаричке препаде, тиме помажући евакуацију српске војске. Најтеже је падало уништавање сопственог труда, како не би пало непријатељу у руке. Григоренко и Карач су добили задатак да уочи повлачења из Београда сруше мостове на Дунаву између Београда и Земуна (Карач) и код Топчидера (Григоренко). Пошто је Карач успешно одрадио задатак, срушивши или тешко оштетивши све решетке на мосту на Дунаву, придружио се свом руском сабрату и они су 17. новембра почели рушење свих мостова на Топчидеру (укупно четири моста). Тиме је у потпуности била онемогућена координација Аустро-Угарске морнарице на Сави и Дунаву. Следиле су диверзије у Реснику, Младеновцу, ратни пут је Григоренка водио и до Ћуприје, Зајечара, Прахова јер су се пронели гласови да Аустријанци желе у Румунији да прекину речну комуникацију Србије и Русије. Са успесима српске армије и разбијања непријатеља на Колубари, Григоренко преко Неготина, па Ниша поново враћа ка Шапцу. Ту је 8. децембра 1914. године сазнао да се на његове мине насукао и други непријатељски монитор “Самос” Пошто су српске копнене јединице у контраофанзиви после величанствене Колубарске битке у новембру 1914. године очистиле земљу од окупатора и руски морнари се тријумфално враћају на Дунав и Саву. После тога је уз помоћ савезника ојачала и српска речна одбрана, а Григоренко са својом екипом наставља са заштитом речних граница Србије. У Дреновцу их је једне ноћи приликом постављања мине изненада напао непријатељ и потопио скелу, па су били приморани пливањем се вратити на српску обалу. У Шапцу су 29. децембра 1915. године поставили 9 мина. Своје успомене Григоренко завршава жаљењем што са собом није имао стручњаке за речну пловидбу и констатацијом да су без обзира на изузетно тешке околности и недостатак опреме, Аустријанцима приредили много горких тренутака. Поред тога, истиче да су Срби веома ценили улогу руске мисије уз не баш одушевљеност радом мисија других савезничких земаља. И истиче да су уз њих Срби стекли искуство у борби на рекама и да су заробили мноштво муниције од непријатеља (на пример противоклопне гранате које су у првим данима рата руски морнари у Србији могли само сањати). Енглески адмирал Трубриџ није могао а да не похвали делатност руских морнара у Србији па изражава своје “усхићење упорношћу и храброшћу коју је пројавила руска експедиција за време борби за Београд од 5 до 8. октобра 1915. године”. Све у свему, може се рећи да је захваљујући пре свега помоћи руских морнара у првој ратној години, (следеће године је усаглашена помоћ и садејство савезника), крајем 1914. године практично неутрализована моћна флота “Дунавске монархије” – њихови монитори су одбачени далеко узводно, а потпуно је прекинут дотад несметан транспорт Дунавом са војним теретима, из Аустрије и Немачке за Турску. Значај те чињенице да су Срби са својим савезницима (а пре свега уз помоћ руског поморског одреда на челу са Григоренком) у потпуности прекинули комуникацију Централних сила са Турском и Бугарском по Дунаву, до дан данас је потцењен од стране и српске и савезничке историографије. А већ од стране непријатеља стигло је признање изузетног геополитичког значаја те чињенице. Аустријски вице-адмирал Олаф Рихард Вулф у својим мемоарима је записао да су те акције руских морнара “онемогућиле да Дунавским воденим путем Централне силе достављају помоћ Турској”.[2] Та чињеница је имала крупан значај за развој војно-политичких околности на Балканском полуострву јер је Србија 1914. године успела да постане баријера на путу који је повезивао Централне силе са Блиским Истоком. Треба рећи да су касније, током 1915. године стигле у помоћ и друге савезничке морнаричке јединице, па је формално те године британски контра-адмирал Ернест Трубриџ преузео команду над морнаричким јединицама у Србији али су руски морнарички одреди сачували формалну самосталност у планирању и спровођењу својих акција. У поверљивом извештају Григоренка команданту експедиције за посебне намене Веселкину, пред другу његову евакуацију из Београда у јесен 1915. године, истиче се да је његов одред успешно евакуисан из Београда и 27. септембра стигао у Ћуприју у пуном саставу. “Сматрам својом дужношћу да кажем да су сви официри и нижи припадници мог одреда, за све време бомбардовања, својим радом тежили испуњењу поверених задатака и да у потпуности заслужују похвале и награде” – истакнуто је у последњем сачуваном извештају поручника фрегате Василија Аполоновича Григоренка из Србије. На личну иницијативу Цара који је био упознат са похвалом адмирала Трубриџа на рачун руске морнаричке експедиције, највишим указом Морнаричког ресора Руске Монархије № 104, од 10.02.1916. године, старији пуковник Григоренко награђен је Георгијевским орденом. Григоренко је рођен 1884. године у Николајеву у Херсонској области Новорусије (данас Украјина), упокојио се у Паризу 1973. године. Капетан II ранга Црноморске флоте, завршио Морски корпус. Учесник Првог светског рата, у Грађанском рату после “Крвавог Октобра” био је главни минер Црноморске флоте. Налазио се у саставу руске ескадриле у Бизерти (Тунис) од 1921. године, а у периоду 1921-1923 био је командир спасилачког брода руске ескадриле “Черномор”. У емиграцији живео прво у Југославији, потом у Француској, где је био члан Војно-морског историјског кружока у Паризу и члан Управе Општекадетске заједнице у Француској и члан Морског сабора у Француској. Носилац Карађорђевог ордена у Србији. [1] Ради се о самоходним минама (торпедима) система Роберта Вајтхеда које покреће у дејство компримирани ваздух у специјалном резервоару. Током Првог светског рата налазиле су у наоружању свих водећих поморских држава. [2] Вульф О.Р. Австро-Венгерская Дунайская флотилия в мировую войну 1914.1918 годов. СПб. 2004. С. 12. Наслов: Знаменити Руси у србској историји Издавач: Kolor Pres Страна: 232 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2015 ИСБН: 978-86-83801-63-3

Садржај I ДУХОВНИ ХОРИЗОНТИ - ХОРИЗОНТИ СВЕТЛОСТИ, 17 II ОТИСЦИ СВЕТЛОСТИ У КАМЕНУ И ДУШИ, 21 III НЕПРОЛАЗНО У ПРОЛАЗНОМ, 31 IV У ОКРИЉУ MAJKE СВИХ ЦРКАВА, 41 Градња, 45 Живот у камен уклесан, 53 Тренутак приближења, 56 Неми сведоци живота, 57 Будни чувар снова, 58 Ктитор и његов клесар, 59 Испосница, 60 V СВЕТЛОСТ ЈАЧА ОД МРАКА, 65 VI ОДБЛЕСЦИ И ТРАЈАЊА, 73 VII ПОЛИФОНА САГЛАСЈА ДУХОВНИХ ТОКОВА, 83 Духовни токови, 85 Дијалог, 87 Пред кућом Воје Ђурића, 90 VIII СРАСТАЊЕ, 93 IX СЛАВА ТЕБЈЕ ГОСПОДИ, 99 Избор литературе, 102 О аутору, 103 Рецензије, 105 Имена у тексту, 110 Протојереј др Александар Д. Средојевић СВЕТЛОШЋУ КА ИСТИНИ И ПРАВДИ Осврт на књигу Милутина Дедића Светлост у тами векова Слава Богу да се у право време појављује ова дивна и душеспасоносна књига, Светлост у тами векова, и то из пера вредног историчара уметности, сликара и публицисте Милутина Дедића. Писац је аутор бројних књига и многих слика, који је рефлектором своје душе и ума заронио у миленијумске дубине векова. Остављајући нам у овој јубиларној 800. годишњици Српске православие цркве, све свете, минуле периоде наше славне и мученичке прошлости Свете Србије, свог рода српског од рођења наше аутокефалне Српске цркве, 1219, које да није било, као родитељске Мајке чуварке и препородителже, ни нас сигурно данас не би било. Аутор је учинио много труда те је на крилима свога богољубивог ума запловио све до антике, скоро у претхришћанско време, наводећи поред крштених народа Јевреја (којима сам богочовек Господ Исус Христос, с пресветом мајком Богородицом и апостолима припада), Грке, Римљане и друге крштене народе. Како је Исус учио: „Заиста, заиста ти кажем: Ако се ко не роди водом и духом, не може ући у царство Божије“ (јн 3,5). Дал>е, апостол јеванђелист Јован каже: „Који у њега верује не суди му се, а који не верује већ је осуђен, јер није веровао у име Јединороднога Сина Божијега' (јн 3,18). Дедић набраја разне народе и племена која нису прихватили Христову науку „светлост света', да их је јеванђел>ска сила Искупител>а и Спасителе Богочовека Христа осветли и просветли и у здравл>у кроз цркву његову и Оцу небеском приведе. Ти народи и племена: Етрурци, Авари, Гепиди, Хазари, Херули и други ишчезли су с лица Земл>е. Јер како учи Свети Кипријан Картагински: „Коме Црква није Мајка ни Бог му није Отац“, он нестаје. Што је у Старом завету Господ казао преко боговидаца пророка Мојсија народима и племенима, нацијама и генерацијама, појединцима и породицама: „Гле изнесо данас преда те живот и добро, смрт и зло. Сведочим вам данас небом и земљом да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје“ (б.Мој 30,15 и 19). Слично наведеним речима из Библије, Милутин Дедић, који је рођен у Шибенику 1935, приморским балканским просторима и шире, куда су мисионарили Свети апостол Павле, други апостоли, Света браћа Ћирило и Методије, Свети Сава Српски и његовинастављачи проповедају и речима усменим и писаним, то и он својим сликама и текстовима сведочи кроз поглавља ове књиге. То су: Духовни хоризонти хоризонти светлости, Отисци светлости у камену и души, Непролазно у пролазном, У окрил>у мајке свих цркава, Светлост јача од мрака, Облесци и трајања, Полифона сагласја свих духовнихтокова, Срастање и Слава Тебје Господи. Сва поменута поглавља аутор је обрадио историјским, питьсим приповедањем и украсио својим бројним уметничьсим сликама, да читалац напаја знањем и око и душу Јер како вели Свети Николај Српски: „Уби нас незнање.“ Што смо заробили себе у туђини... Поред петовековног етничког робовања у страним империјама, духовног више од пола столећа, пробудисмо себе и скоро још увек робујемо у безбожно) идеологији марксизма... Неки наши савременици пишу и говоре: „Па ми смо секуларна, световњачка држава и друштво световно" Док нам непорециво Дедић својом књигом, као у духовно) симфонији са закл>учком „Слава Тебје Господи" поручује да нисмо само секуларни већ пре свега сакрални Света Србија и српски народ, чију државу су свеци створили и основали: Немања (Свети Симеон Мироточиви) са синовима Светим Савом и Стефаном Првовенчаним и њиховим настављачима. О томе сведоче сакралне светиње, најпре манастир Студеница, назван Мајком свих српских цркава, Хиландар, Т)урђеви ступови, Жича, Пећка патријаршија, Морача, Рача, Троноша, Грачаница, Високи Дечани, Милешева, Сопоћани, Грачаница у САД, Крка, Крупа, Драговић, Архангели, Савина, Раваница, Лазарица, Манасија, Каленић, Градац, Копорин, Крушедол, Јазак, Острог, Лепавина, Комоговина, Марча, Ковиљ и друге светиње, које је народ са светитељима у сеобама носио и саградио све до споменхрама Светог Саве на Врачару, као духовну круну Београда. Поред светородних Немањића с Немањом и децом а особито Светог Саве, који је у Никеји, у време византијског цара Теодора Првог Ласкариса од цариградског патријарха Манојла / Харитопула Сарантена хиротонисан за првог српског архиепископа 1219, писац нам наводи и остале светородне Лазаревиће, Бранковиће, Петровиће и друге чије задужбине описује речју и сликом. Са задужбинама владаре Радислава, Владислава, Уроша, Милутина, Драгутина, Стефана Дечанског, Душана, Уроша, Лазара, Деспота Стефана с мајком Милицом, Ангелином с њеном светом породицом, Стефаном, Јованом и Максимом. Као и многи други знаменитим од рода српскога, Сава Владиславић Рагузински (из Дубровника, који је у време цара Петра Великог 17221725. као његов дипломата регулисао границу између Кине и Русије и Кине иМонголије) подигао је Савинград (данашњаКјахта) с храмом Св. Саве Српског. Не само ми Срби већ и други православии народи: Руси, Грци, Бугари и остали, славе наше свете и на фрескама и иконама их сликају. Чак и католици их у својим делима и песмама чеснују као: Мавро Орбини, Андрија Змајевић, фра Андрија Качић Миошић, шибенички бискуп у делу Разювори уюдни народа словинскощ где пева: „Рад имена светител>а Саве Словинскога све државе славе." У славу Божију и Светога Саве код свих светих Срба граде се светиње и пишу дела како на истоку и западу, северу и југу, не само Балкана већ и у васељени где има православних Срба који се још нису расрбили, расправославили, разћириличили и разбаштинили. Јер, Српска православна црква чувала je и чува идентитет и континуитет Срба. Још је Бук Стефановић Караџић 1849. писао „Срби сви и свуда" говорећи о преваренима, о милион конвертита који су се помуслиманили и поримокатоличили и онима који су остали у вери Светог Саве и Симеона, држећи се свете православие вере, њих око три милиона, утемељених на светих Седам васељенских сабора на њих нас упућују Милутин Дедић, Војислав Т)урић, Воја Билбија и други. То је управо и Христова наука његово јеванђеље да се воле сви људи, њихова вера и поштује нација. То је православии богољубиви ход кроз живот пред Богом понизно а пред људима исправно и усправно, за Богочовеком Христом који је „пут и истина иживот" (јн 14,6). Свети Сава, у данас поколебаном свету и нашој невеселој неизвесности, поручује (уосталом као и Милутин Дедић) да пођемо за њим као он за Христом, за светлошћу и ка „сунцу правде". „Приђите да послушате мене / страху господњем научићувас / и рећићу вам у чему је пропаст, у чему је спас" У недељу Свих Светих 2019. Милутин Дедић Историчар уметности, сликар и публициста. Рођен у Шибенику 1935. године. Дипломирао историју уметности на Београдском универзитету 1962. године. Ликовна активност Излаже од 1959. године. Имао је тридесетак самосталних и више колективних изложби у земљи и иностранству: Београд, Суботица, Шибеник, Приштина, Лондон, Брисел, Сремска Митровица, Загреб, Тршић - Вуков сабор, Парсе сур Сарт, Трст, Сирогојно, Ниш... Илустровао је око 30 књига поезије и прозе. Педагошки рад: у Крупњу 2006. и 2007, по властитом програму, организовао је Малу школу цртања. Одржао је око 100 предавања о манастиру Хиландар. Писац је предговора за каталоге више самосталних и колективних изложби. Учествовао је у раду бројних ликовних колонија. Културна политика Иницирао је и водно пројекат о култури рада. Програмирао је и реализовао програме из културноестетског образовања одраслих и радио на унапређењу културно-уметничког аматеризма радника. Активно је учествовао на многим симпозијумима у земљи и иностранству, где се расправљало о културној политици: Брисел, Москва, Праг, Будимпешта... Издавачка и публицистична делатност Објавио, с Михаилом Вујанићем, монографију Воденица, божја и ђавоља; збирку записа Кука облака (ауторско издање), монографију Тршић (ауторско издање) и Трг тишине (путопис о нама). Публиковао je бројне текстове из културне политике и ликовног живота у дневним новинама и периодици. У Политици је објавио фељтон о школском броду Јадран. Од 20. јануара 2008. сваке недеље у Вечерњим новостима објављивао је ликовне и литерарне записе у рубрици „Спикарев маратон“. Био је главки и одговорни уредник часописа Културни живот. Филм, радио и телевизија Иницирао је документарно-поетски филм Светибор (режија Драгомир Зупанц). Коаутор је серије прилога за емисију „Енциклопедија за радознале“ на РТС-у. Учесник емисија: „Код два бела голуба“, „Музика коју волим“, „Огледало душе“, „Боја ноћи“ и других. Поштанске марке Поводом обележавања 800. годишњице манастира Хиландар, „Југомарка“ је издала серију поштанских маркица с четири његова мотива овог манастира. Штампане су и две марке с Дедићевим мотивима Грачанице и Дечана. Наслов: Светлост у тами векова Издавач: 4СЕ Страна у боји: 114 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14 x 28,50 cm Година издања: 2019 ИСБН: 978-86-81032-11-4

ŽUMBERAK GORJANCI 1941 – 1945 , Samobor 2005 , zbornik radova sa simpozijuma , Predgovor koji objavljujemo u Zborniku Žumberak - Gorjanci u NOB pojavljuje se pred čitaocima naše hrvatske i slovenske javnosti pa i šire nakon 18 godina mukotrpnog pripremanja. Mnogi autori koji su podnijeli referate ili iznijeli svoja sjećanja nisu mogli radi smrti pročitati svoja redigirana priopćenja. Proteklo vrijeme od Šezdeset i dvije godine (62) našim Zbornikom upotpunjujemo jedan mozaik povijesne grade na izuzetno značajnom i važnom graničnom hrvatsko-slovenskom području Žumberak - Gorjanci, gdje su narodi Kraljevine Jugoslavije na poziv KPJ, Hrvatske i Slovenije hrabro, masovno i odlučno stupili u borbu za svoje oslobođenje protiv fašističkih njemačkih i talijanskih okupatora i njihovih sluga ustaša i Bele garde 1941.-1945. g. U vrijeme u kojem danas živimo treba se podsjetiti da su tada hrvatski, slovenski i srpski narod na području Žumberka i Gorjanaca bili mala manjina i bez veće vojne i političke organizacije početkom NOB srpnja 1941. g. Pokušaj s I. partizanskim odredom Matija Gubec brzo je tragično završio odmah u početku ljeta i jeseni 1941. g., ali je i njegova tragedija bila neugasla iskra otpora koji su naši narodi i na ovom području pokazali i učinili ga kroz čitav oslobodilački rat i započetu borbu trajno nezaobilaznim žarištem NOB-a i stalno zajedničkim i nezaobilaznim za međusobnu suradnju hrvatskih i slovenskih partizana. Zajednički neprijatelji - njemački i talijanski okupatori, ustaška vlast, a kasnije i Bela garda nisu svojim okupacijskim prijetnjama, hapšenjima i progonima zaustavili neprekidni rast NOB-a na ovom izuzetno značajnom graničnom hrvatsko-slovenskom području. NOB hrvatskog, slovenskog i srpskog naroda i ostalih širom Hrvatske i Slovenije iz dana u dan dobivala je općenarodni karakter i pokazala svu širinu, snagu i jedinstvo stvorenog narodnooslobodilačkog pokreta i punu njegovu Širinu djelovanja. Zapravo u prvim danima 1941. i 1942. g. borba protiv zajedničkog fašističkog neprijatelja i domaćih izdajnika i čvrsta odlučnost za slobodu bili su naša glavna snaga izvorišta morala, političke svijesti i odlučujući činioci solidarnosti i uzajamnog povjerenja među našim narodima ne samo na Žumberku i Gorjancima od početka njihovog zajedničkog Života. Oni su brzo i veoma lako prepoznali svoje prave neprijatelje — okupatore i domaće izdajice. Bili su to presudni trenuci da se započeta NOB 1941. g, uspješno završi svibnja 1945. g. pobjedom Antifašističke koalicije naših tada saveznika - SSSR, Velika Britanija, SAD i Francuska. Danas je za povijest nesporno da smo na Žumberku - Gorjancima od samog početka borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika 1941. g. izgrađivali jedinstvenu našu narodnu vlast i jačali oslobodilački pokret. Bili su to presudni trenuci da započetu borbu i uspješno završimo 1945. g. i na Žumberku i na Gorjancima, što nam je također jedna od potvrda koliko su za neprijatelja u vojnopolitičkom smislu značili ovi krajevi, a posebno prometne veze u dolini Save i Kupe, Isto tako je nesporno da su od prvog dana oružane oslobodilačke borbe počeli izgrađivati svoju narodnu i demokratsku vlast koja je do raspada SFRJ bila temelj jedinstvenog političko-društvenog sistema. Žumberak - Gorjanci od prvog dana NOB postali su područja od izuzetnog vojnopolitičkog značaja. Na njemu smo (oslobođenom teritoriju prvenstveno) izgrađivali narodnu vlast i podizali naše bolnice gdje smo uspješno liječili mnogobrojne ranjenike, naročito poslije kapitulacije Italije 1943. g. i pored toga razvili smo široku djelatnost, ne samo na izgradnji narodne vlasti koja je do oslobođenja bila jedina vlast naroda, nego smo razvijali najiskrenije bratske odnose solidarnosti među našim borcima i svim našim narodima, jedinstvo i ljubav za svoj rodni kraj i domovinu i najiskrenije odnose medu našim narodima. Iako su u početku 1941. i 1942. g. Žumberka - Gorjanci bili daleko od ustaničkih krajeva Korduna, Banije, Like i dijela Gorskog kotara, NOB je Žumberku - Gorjancima imala svoju uzlaznu liniju početkom NOP već 1941. g. makar otežano. U kojoj će mjeri čitalac moći izvući potrebne pouke i prihvatiti naše istine kako smo tada procjenjivali mogućnosti, slabosti i počinjene pogreške u NOB ili ostvarivali pozitivne rezultate i na koji način smo izgrađivali jedinstvo i učvršćivali slogu i koliko smo bili nesebični u pružanju svake pomoći međusobno jednih drugima u interesu naših naroda, nadam se da će razni referati dati potpunije odgovore?! Vjerujem da je Zbornik dovoljno jasan i obogaćen mnogim pozitivnim i negativnim primjerima suradnje koja neće ostati samo zapisana tekovina jedne slavne povijesne prošlosti nego i danas biti korisno štivo pozitivnih iskustava i pouka u životu naših naroda i ovog 21. stoljeća?! U Enciklopediji Jugoslovenskog leksikografskog zavoda knjiga 3. i 7. zapisano je da su Gorjanci (Žumberačka gora), gorje na granici Slovenije i Hrvatske između Novog Mesta, Brezica, Metlike i Samobora s najvišim vrhom Sv. Gera ili Trdinov vrh 1178 m. Istočni dio zove se Samoborska gora. Južni dio Žumberak - Gorjanci naseljen je Hrvatima i Srbima iz Bosne, koji su u XVII. stoljeću bježali pred Turcima i potomcima senjskih uskoka koji su tu naseljeni poslije Uskočkog rata (1615.-1617-). U sjevernom dijelu žive Slovenci. Žumberak je dobio ime po starom gradu Žumberka. Dalje piše da su Žumberak - Gorjanci imali veliko značenje u blizini Zagreba za razvoj oružane NOB. Omeđen i glavnim tokovima rijeke Save i Kupe u vojno-političkom i strategijskom položaju oslanjajući se na Dolenjsku i Donju Štajersku i Belu krajinu za okupatora su bili jedno od glavnih i izuzetno važnih područja u graničnom predjelu Hrvatske i Slovenije. Glavna naselja i gradovi Zagreb, Karlovac, Novo Mesto, Krško, Brezice, Samobor, Jastrebarsko, Ozalj, Metlika i Črnomelj nalaze se na nezaobilaznim pravcima prometnih tokova koji s Dolenjskom i Belom krajinom predstavljaju jedinstvenu cjelinu. Brdovitost i ispresjecanost i dobra pošumljenost s dovoljno pitke vode bili su jedan od olakšavajućih činilaca za boravak i djelovanje partizanskih jedinica i bez oslonca na veći broj naseljenih sela i mjesta. U takvim okolnostima pred političkog faktora, čišćenje manjih neprijateljskih uporišta i rušenje neprijateljske i okupatorske vlasti već 1942. g. dobivaju masovniju podršku naroda. Bile su to osnovne pretpostavke za brže stvaranje baza oslobođenog područja i uspješnijeg djelovanja NOP na tom području. Slaba naseljenost i male površine obradivog zemljišta za prehranu domicilnog stanovništva i partizana bili su tada jedan od veoma otežavajućih činilaca za duže boravljenje partizana na užim prostranstvima. Međutim u takvim otežavajućim uvjetima i ograničavajućim slobodama i javnog kretanja partizani su morali često biti u pokretu i nisu mogli stvarati svoje sigurne baze. Treba posebno istaći da su i u takvim uvjetima partizani doživljavali otvoreno i prijateljsko ponašanje većeg broja slovenskog i hrvatskog stanovništva koje im je na razne načine pomagalo u obavještavanju o neprijatelju, prehrani i drugim načinima pomoći. Okupatori i ustaše i Bela garda nikad u narodima kad su širili razne neistine, nisu mogli izazvati takvu mržnju da bi narodi sprječavali dolazak i boravak partizana u njihovim selima. Izuzetak su bila neka sela gdje je Janko Šimrak uz suglasnost Alojzija Stepinca ubrzo nakon uspostave tzv. NDH počeo prekrštavati pravoslavne Srbe ne samo na Žumberku nego i na širem području tzv. NDH križevačkog kraja i Bilogore. Iako se na Žumberku I partizanski odred Matija Gubec 1941. g. nije uspio zadržati i razviti oslobodilačku borbu i brzo završio tragično, njegovo postojanje ostavilo je pozitivnu klicu za lakše prepoznavanje i prihvaćanje kasnije dolazećih partizanskih dobrovoljaca već 1942. g, Tri uzastopne ustaške ofenzive u zimu 1941. i proljeće 1942. g. na području kotara Vrginmost i Petrove gore i pored velikih žrtava koje su nanijeli narodu masovnim ubojstvima, paljenjima i uništavanjima njihovih sela, NOP nije bio zaustavljen i onesposobljen za svoja nova ofenzivna djelovanja. Kordunaški i banijski partizani od prvog dana borbe 1941. g. dobro su shvatili osnovnu liniju KP da samo zajednička borba Hrvata i Srba predstavlja najveću moralnu i političku snagu u borbi protiv tzv. NDH i okupatora. Upravo je nezaobilazna činjenica zašto su ustaše još krajem 1941. g. izveli masovnu ofenzivu na sjeverni dio kotara Vrginmost koji je s izmiješanim hrvatsko-srpskim stanovništvom bio najbolji demanti ustašama da partizani nisu nikakvi četnici nego istinski borci za slobodu. Upravo u činjenici i strategiji širenja fronta narodnooslobodilačkih snaga Glavni štab NO POH i CK KPH su već u proljeće 1942. g. uputili jedan vod dobrovoljaca partizana s područja kotara Vrginmost na čelu s Teodorom-Tešom Bulatom i Milkom Kufrin-Bulat na Žumberak. Takvu odluku Glavnog štaba i CK KPH pored ostalog pospješili su pismo Vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita koji zimi 1942. g. piše Glavnom štabu u vezi širenja i jačanja vojne i političke strategije NOP prema drugim hrvatskim krajevima i Sloveniji. U pismu se između ostalog kaže: `Treba imati na umu da je čvor situacije na dijelu Hrvatske sjeverno od Save. Osim toga, samo na tom dijelu okupator se može osjetno pogoditi ...` i dalje ističe ... ne smije se ustuknuti pred Mačekovim izjavama i direktivama: `Nećemo sa komunistima, već trebamo da čekamo ...`. Gornja direktiva koju je Glavni štab već počeo ostvarivati ubrzo je doprinijela širenju fronta borbe s Banije i Korduna da se sve odlučnije i brže prenosi preko Save i Kupe gdje je NOP već bilježio uspješne rezultate naročito u Slavoniji i Moslavini i manje na Kalniku. Upravo približavanjem Zagrebu, Karlovcu i Sisku NOP dobiva svoju snagu i širinu, a sa Žumberkom i neposrednu vezu i suradnju s NOP Slovenije. Već u ljeto 1942. g. NOP se na Žumberku i Pokuplju toliko proširio i ojačao da je Glavni štab NOPOH od bataljona `Josip Kraš` i čete Kljuka u Pokuplju i kordunaške proleterske čete formirao Žumberačko pokupski partizanski odred koji će s Belokranjskim odredom na Žumberku izvoditi uspješne borbe i brzo stvoriti poluoslobođeni teritorij na padinama Žumberka - Gorjanaca i koja će se dolaskom I. proleterskog bat. Hrvatske sa štabom II. operativne zone NOV i POH u znatnoj mjeri proširiti ofenzivnu aktivnost i djelovanje na širem području. Ubrzo se stvorilo šire slobodno područje koje je najneposrednije počelo ugrožavati stabilnost okolnih neprijateljskih uporišta na hrvatskoj i slovenskoj strani. Neprijatelji su krajem listopada 1942. g. brzo pokrenuli veliku ofenzivu za uništavanje i protjerivanje partizana s toga područja. Tako su neprijatelji s velikim snagama više od 10.000 Talijana, Nijemaca i ustaša krajem listopada 1942. g. uspjeli opkoliti najveći dio partizanskih snaga 1 prolet. bataljona i Žumberačko-pokupskog odreda i jedne čete slovenskog Krškog odreda povukao se 30. 10. u Opatovu goru s već stvorenom odlukom da se probije obruč ustaša na cesti Kostanjevica Novo Selo i preko Pećina, pored Jastrebarskog, Crne Mlake i preko Kupe prijeđe na slobodni teritorij kotara Vrginmost. Ustaški obruč na cesti je probila III. četa proleterskog bataljona na čelu s narodnim herojem Bogdanom Mamulom. A kao što je poznato niti spomenuta ofenziva nije ostvarila svoj cilj istjerivanja partizana sa Žumberka. Ubrzo je formirana 13. proleterska brigada `Rade Končar` Brigada je sa štabom II. operat. zone i četom slovenske brigade Ivan Cankar ubrzo prešla Kupu i 19/20. XI. 1942. g. uspješno zauzela Sv. Janu, a poslije toga nakon borbi kod Novog sela i Stojdrage stigla u Sošice. Do dolaska na Žumberak 13- brigade već su bile formirane tri brigade (Tone Tomšič, Ivan Cankar, Matija Gubec) i sada su naše partizanske snage u tom području bile dovoljno brojne i dobro naoružane da počnemo zajedno i više planski širiti slobodni teritorij na Žumberku i Beloj krajini, posebno susjednim dijelovima Žumberka - Gorjanaca, Bele krajine. Ubrzo smo započeli učvršćivati slobodni teritorij i stvarati organe narodne vlasti nakon uspješne borbe u Suhoru. Uzajamna suradnja i dogovaranje naših Štabova postala je gotovo svakodnevna praksa za daljnje borbe i djelovanje na tom području. Naglašavanjem gornjih uspjeha u zajedničkom djelovanju naših jedinica i rukovodstava treba spomenuti jedan od veoma važnih podviga koji je ostvaren ranije dolaskom I. Kordunaške (IV.) brigade koja je krajem kolovoza 1942. g. uspješno izvela akciju uništavanja ustaškog logora za djecu u Jastrebarskom i oslobađanja oko 727 djece koja je brigada preko Žumberka prevela na slobodni teritorij Korduna. Ali pored te hrabre i humane akcije ona je u svojem prolasku preko Žumberka, Pokuplja i Bele krajine bila prva jedinica NOV Jugoslavije koja je demonstrirala snagu NOP-a. Dolaskom 13. brigade sa štabom zone u šire područje Sošice 1942. ubrzo je uspostavljena veza i dogovoreno zajedničko djelovanje s rukovodstvom Glavnog štaba Slovenije s dr. Jožetom Brilejom i Jakom Avšičem. Formiran je zajednički Operativni štab i dogovoreno da se napadne bjelogardijsko i talijansko uporište Suhor koji će izvršiti 13. proleterska brigada, dok će brigada Ivan Cankar osiguravati eventualni prodor neprijatelja prema Suhoru iz pravca Novog Mesta i Semiča. Napad na Suhor izvršen je 25/26. 11. 1942. uspješno. Trećeg dana od oslobađanja talijanski okupator se povukao iz Radatovića. Teritorij Bele krajine i zapadnog dijela Žumberka najvećim dijelom postali su slobodni. Talijanski se okupator povukao u svoje uporište u Metliku i tamo utvrdio. Bela garda čiji je štab u Suhoru zarobljen ostala je obezglavljena bez svojeg rukovodstva. Uspješna borba hrvatskih i slovenskih brigada tih dana imala je širokog odjeka. Zajedničko vojnopolitičko djelovanje potvrđeno na Suhoru dalo je nove impulse daljem koordiniranom djelovanju naših brigada. NOP se poslije toga počeo širiti i jačati na hrvatskom i slovenskom teritoriju. Sve veći problem postajalo je liječenje i zbrinjavanje ranjenika. Improvizirana bolnica kod Sošice nije bila dovoljno opskrbljena s lijekovima, zavojima i dovoljno stručnim osobljem. Rješenje je brzo nađeno upućivanjem naših težih ranjenika u slovenske bolnice u Rogu, a lakše ranjeni su bili transportirani na područje Korduna u Petrovu goru, a nakon kapitulacije fašističke Italije slobodni teritorij Žumberka - Gorjanaca najvećim se dijelom proširio. Od tada smo sve više gospodari na vlastitom teritoriju i u mnogo boljoj situaciji da podižemo bolnice i liječimo naše narode. Ostavljajući povjesničarima da ocjenjuju našu suradnju na Žumberku-Gorjancima osobno mislim i smatram da dogovaranje i često usklađivanje zajedničkih borbi slovenskog i hrvatskog vojnog i političkog rukovodstva počinju još 1941. g., ali se poslije 1942. g. suradnja i usklađivanje vojnih i političkih akcija krajem 1942. g. pokazala veoma efikasnom od obostranog interesa. Borba za oslobođenje Suhora, Krašića, borbe kod Lović Prekriškog u razbijanju talijanske ofenzive siječnja 1943. g. i mnoge druge uključujući i naše divizije I. korpusa još više smo spoznali kolika je bila vrijednost dobre usmjerenosti i zajedničkog djelovanja na vojnom i političkom planu. Posebno želim naglasiti da su prva zbrinjavanja naših hrvatskih ranjenika u Rogu u slovenskim bolnicama bila od posebnog značaja, jer su nam kasnije poslužila kao dobro iskustvo u liječenju ranjenika u našim bolnicama. I tim putem našeg zajedništva neposredno se razvijalo i širilo povjerenje u borbi hrvatskih i slovenskih partizana NOP Hrvatske i Slovenije. Ne ulazeći u mnoge detalje kojih ima u nekim referatima dovoljno naglašeno, moj je utisak da treba još više istaknuti širinu i veličinu NOB-a i suradnje na prostorima Žumberak - Gorjanci kroz čitav rat, a dijelom poslije rata također. U tom periodu mnogi su naši borci uspostavljali odnose trajnih prijateljstava i poznanstava i neprekidno u poslijeratnom periodu do danas njegovali i proširivali zajedničku suradnju naročito po pitanjima značajnih događaja iz NOB-a 1941.-1945. g. Bio je to i ostao glavni faktor koji nas je neprekidno poticao k boljim i ljudskim odnosima suradnje i dogovaranja na planu razvijanja ekonomske i kulturne baze Žumberka i Gorjanaca. Na kraju posebno treba zahvaliti svim autorima na njihovim prilozima Zajednici općina Žumberak - Gorjanci (Spomen područje), Dolenjskem muzeju i njegovom kustosu Štampohar Antonu i Akademijama znanosti i umjetnosti Hrvatske i Slovenije, a posebno njihovim predsjednicima prof. dr. Jakovu Sirotkoviću i prof. dr. Janezu Milčinskom, Skupštini općine Novo Mesto i njezinom predsjedniku Urošu Dularu koji su osigurali vrlo povoljne uvjete za boravak i rad sudionika Savjetovanja te njegovom uspješnom završetku. Naročito želim naglasiti da su sva sredstva javnog informiranja Slovenije, iako kratko, označila taj događaj kao vrlo važnu tekovinu za zajednički život i razvoj naših republika. Iz Novog Mesta izvjestilac Slavko Dokl u slovenskom Delu 18. 10. 1986. g. objavio je: `Novo mesto 17. oktobra - Danes se je v Novem mestu začelo dvodnevno znanstveno posvetovanje Žumberak - Gorjanci v NOB, ki ga je pripravil Dolenjski muzej - oddelek NOB pod pokroviteljstvom Jugoslavenske in slovenske akademije znanosti in umetnosti. Simpozija, ki bo osvetlil delež Žumberka in Gorjancev med narodnooslobodilnim bojem, se udeležuje 200 zgodovinarjev, znanstvenih, družbenopolitičnih delavcev in udeležencev NOB iz Hrvaške in Slovenije. V dveh dneh se bo zvrstilo 51 strokovnih referatov. Na otvoritveni slovesnosti je govoril predsednik Jugoslovanske akademije znanosti in umetnosti prof. dr. Jakov Sirotković, ki je med drugim dejal; ,Na območju Žumberka in Gorjancev že stoletja žive in delijo enako usodo prebivalci različnih narodnih pripadnosti, pred vsem Slovenci, Hrvati in Srbi. Težke življenjske razmere so te prebivalce družile in jih povezovale. Nikakršne rnahinacije okupa-torja med drugo svetovno vojno nišo mogle razrahljati medsebojnih odnosov. Se već, ravno zaradi teh poskusov se je krepila zavest, ki se je odražala v herojskem otporu proti okupatorju, premišljenem in dobro organiziranem boju za življenje in svobodo. Narodnoosvobodilni boj na Žumberku in Gorjancih je eden od najsvetlejših primerov moralne moči bratstva in enotnosti naših narodov v revoluciji v najtežjih pogojih italijanske in nemške okupacije. Udeležence posvetovanja je pozdravil tuđi predsednik Slovenske akademije znanosti in umetnosti prof. dr. Janez Milanski, ki je ob tej priložnosti obujal spomine na skupni boj Slovencev in Hrvatov, ki se je se najbolj prepletal na tem mejnem območju. Izrazil je veselje, da je med tistimi, ki bodo lahko prispevali svoj delež k ohranitvi zgodovinskih pričevanj.` Na kraju treba otvoreno reći, iako s velikim zakašnjenjem da smo uspjeli objaviti Zbornik radova sa savjetovanja Žumberak - Gorjanci u NOB zahvaljujući pomoći svih ranije spomenutih sudionika i posebno financijskoj pomoći gradskog Poglavarstva Grada Zagreba i Zagrebačke županije i Tiskari Novo Mesto koja nam je s drugom Francem Šalijem mnogo pomogla da prve rukopise referata otiskamo i konačno, nadam se, solidno pripremimo za konačan tisak. Rade Bulat tvrd povez, format 17 x 24 cm , latinica,posveta na naslovnoj strani , ilustrovano, 698 strana

<б>Садржај НАЦИОНАЛНА ИДЕЈА (превод Марина Тодић), 5 РУСИЈА, ЗАШТО НЕКИ ДЕМОНИЗУЈУ РУСИЈУ (превод Марина Тодић), 11 ЧОВЕК КОЈИ ХЕ МОЖЕ ДА ЗАМИСЛИ СЕБЕ БАХ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ (ЗАШТО СЕ ТРЕБА МОЛИТИ ЗА ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДИМИРА ПУТИНА?) (превод Марина Тодић), 21 РУСИ ДАЛЕКО ОД ДОМОВИНЕ (превод Марина Тодић), 27 АКО ЈЕДАН НАРОД ПОБЕЂУЈЕ ДРУГИ (превод Марина Тодић), 32 ПЕТА ЗАПОВЕСТ (превод Марина Тодић), 37 ГРАЂАНСКО ДРУШТВО (превод Марина Тодић), 42 ШТА ЈЕ НОВО У НОВОЈ ГОДИНИ? (превод Марина Тодић), 45 НАЦИОНАЛНЕ ХИМНЕ НАШИХ ДОБРИХ И ТОЛЕРАНТНИХ ПРИЈАТЕЉА (превод Марина Тодић). 48 ЗАЛАЗАК ЕВРОПЕ СЕ ВЕЋ ОДИГРАО (превод Марина Тодић), 53 АМЕРИЧКА БЕЛЕЖНИЦА {превод Марина Тодић), 55 НИЈЕ НА ПРОДАЈУ (превод Марина Тодић), 66 ПОТРОШАЧИ РАВНОДУШНОСТИ (превод Марина Тодић), 70 СИРИЈА (превод Марина Тодић), 73 ЖЕЛИМ У ЕВРОПУ, (превод Марина Тодић), 77 ШТА СЕ ДЕШАВА У УКРАЈИНИ (превод Марина Тодић), 82 ТРОЈИЦА МОНАХА РПЦ СУ ЈАЧА (превод Марина Тодић), 86 ШТА СЕ МОЖЕ СХВАТИТИ (превод Марина Тодић), 88 О СПОРТЕ, ТИ СИ МИР, (превод Марина Тодић), 91 ПЕНЗИЈА (превод Ива Бендеља), 95 НОЋНА МОЛИТВА (превод Ива Бендеља), 97 ЦРКВЕ И ЗАТВОРИ (превод Ива Бендеља), 100 ДАЉЕ ОД ВЕСТИ (превод Ива Бендеља), 104 БИБЛИЈСКИ КРИТЕРИЈУМИ ЗА ВЛАДАРЕ (превод Александар Ђокић), 106 ВЛАСТОДРШЦИ БЕЗ ПОРОДА { превод Александар Ђокић), 110 О МИГРАНТИМА И БИБЛИЈСКОЈ ПАРАДИГМИ (превод Александар Ђокић), 114 СУВИШНИ ЉУДИ (превод Александар Ђокић), 121 ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ДОБА (превод Александар Ђокић), 125 АКО ЧОВЕК НИКОМЕ НИШТА ХЕ ДАЈЕ-МРТАВ ЈЕ (РАЗГОВОР С ПРОТОЈЕРЕЈЕМ АНДРЕЈЕМ ТКАЧОВОМ НА ДАН ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ) (превсла Марина Тодић), 130 ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: БЛИЦ-ИНТЕРВЈУ О СВЕМУ НА СВЕТУ (превод Марина Тодић), 135 СВЕШТЕНИКА ЉУДИ ГЛЕДАЈУ КРОЗ ЛУПУ (ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ О ПАСТИРСКОМ СЛУЖЕЊУ И ПАСТИРИМА) (превод Марина Тодић), 142 РУСИЈА, ЗАШТО НЕКИ ДЕМОНИЗУЈУ РУСИЈУ Бог нам је досудио да се осетимо делимично (а даље ћемо, ако будемо учесници у Божијим делима, видети како ће се ствари развијати), дакле, Бог нам је досудио да се делимично осетимо у кожи старозаветног Јеврејина, у оно време кад нико, сем Јевреја, није знао за Господа. Рећи ћу шта имам у виду. Јевреји су били најомраженији народ на земљи. Били су окружени тамним облаком митова. Како су их све називали! Говорили су и да једу малу децу, и да обављају гнусне оргије под покровом ноћи, измишљали су још неке сличне ствари, То је било нешто страшно. Хришћанин је био непријатељ људског рода у очима „просвећеног", а још више у очима непросвећеног паганина. Отприлике, исто тако су се према јеврејском народу, у старозаветно време, односили људи међу којима су Јевреји живели. Народ који не личи ни на кога, с некаквим чудним уставом о храни, чудним брачним законима, чудном затвореношћу према целом свету, некаквим ритуалним жељама да се одвоје од свих и да живе неким скривеним унутрашњим животом, никога не пуштајући унутра. Некаква чудна представа о Божанству, апсолутно одсуство жеље да се клањају туђим боговима, па чак и да се заинтересују за н>их. Све то је рађало страшну мржњу према Јеврејима. А Јевреји су, у принципу, били људи који нису имали друго богатство осим Бога. Погледајте куда, у какву пећ је Господ у старозаветно време бадио ове људе који су знали Живог Бога. Сваки народ и свака цивилизација, између чијих жрвњева се млео јеврејски народ, поседовали су изузетно велике таленте. Ево, на пример, Египат. Јединствена цивилизација која је мислима усмерена у загробни свет. Египат је о загробном свету размишљао више него о земаљском. То је цивилизација мистика. То је цивилизација лекара који раде трепанацију лобање; то је цивилизација инжењера, који граде врло прецизна здања, која данас не можемо чак ни да поновимо; то је цивилизација песника, тајновидаца, жречева, Али оно што је главно, јесте да је то цивилизација усмерена мислима у загробни свет. Цивилизација која је Питагори или његовим ученицима могла да каже: ви Грци сте деца. Зар су Грци деца? Зар је Питагора дете? За Египћане јесте. Зато што су за неколико векова они на известан начин замрли у својим вежбама за прелазак у вечност и стекли су огроман пртљаг најразличитијих знања. То је задивљујућа ствар! Управо тако је требало неко време да живи јеврејски народ, пре него што изађе, не просто као породица сточара, већ као јеврејски народ који је био спреман да прими Закон Божији. Управо тако. Затим, Рим. Све што имамо у јуриспруденцији, у законима, у изградњи путева, аквадуката, фабрика, у спортским такмичењима, све што је цивилизација створила до данас, јесу, такорећи, изданци из римског корена. Рим нас данас храни свим сгварчицама и дрангулијама: сенати, парламенти, посланици, адвокати, — све су то римске речи, римски термини, римска идеологија. И „завади, па владај“, разноразне империјалистичке ствари, у принципу колонијална политика је исти овај Рим. У области естетике, куд год да бациш поглед — видиш Рим, почевши од Аполона у римским кочијама на Бољшом театру. Грци су, наравно, весељаци. Тако нам се чини. Али су Грци знали шта је ужас; Грци су знали шта је тајна света која пали хладноћом. Грци су много тога знали. А за нас су Грци леп стас, Аполон Белведерски; наравно, то је и слепи Хомер, то је позориште маски, комедија, драма, то је музика, то су безусловно спортска такмичења. У принципу, Грци су уметност. Држава, иојска и цивилизација припадају Риму. Мистика и тајна Египту. Моћна организација у циљу освајања других земаља, такорећи, довођење у стање строгог послушања јесте дивни Вавилон. Страшни и дивни Вавилон. И то је изузетно велика цивилизација. „Зар није моја рука учинила све ово?!“ говорио је Навуходоносор, гледајући свој огромни град, своју престоницу. А међу свим тим Јевреји. Немају никакву уметност, никакве велике подухвате, ни огромну масу народа, окупљеног у јединствену војску у послушању цару, ни загробну мистику са свим префињеним стварима и фрескама у пирамидама, А шта су имали? Имали су Бога. И ништа друго нису имали. Друго су имали други. А Јевреји су имали Бога. И били су људи Божији, који су подсећали на Бога. И имали су велики циљ у животу: да сачувају ову живу воду у својим длановима и да дају Месији да дође управо код њих, из њихове утробе, од њихове крви. То је био њихов задатак и они су га извршавали — једваједвице, али су га извршавали. И ми се наслађујемо вером зато што је Господ захваљујући Девици из јеврејског народа дошао код нас, кроз Њу Се оваплотио и родио. То је велики подвиг. Јевреји су обавили своје служење човечанству. Поред свих грехова који су пратили овај свештени процес. Дакле, због тога што су били с Богом, Јевреји су били страшно омражени. Други су их сумњичили и вређали. Чини ми се да се нешто слично данас дешава с Русијом. Ова по речима М. Ј. Љермонтова „неопрана Русија", која је понекад опрана боље од неког лондонског предграђа, изазива мистичан ужас и мржњу. Отуда потиче рат против спортиста, отуда рат против уметника и прегалаца уметности, отуда сумњичаво незадовољство и атмосфера хистерије око Русије и на њеним границама и у духовном, и у физичком смислу. Војна претња и хистерија око имена „Русија" и речи „Рус“ јесте дело великог Промисла Божијег и историјска ствар. Тако људи плаћају због тога што имају благо које други немају. Ми имамо извесно велико благо које други немају. И они који немају ово благо се несвесно, не схватајући због чега, љуте на нас и љуте се зато што виде да имамо оно што они немају. То може да се односи, на пример, на породицу. Зато што ће временом Русија можда морати да покаже свету шта је права породица, сачувана, библијска, класична, у којој постоје муж и жена, где постоје деца, и то не једно, већ их има много, где постоји све што је класично, како га је Бог створио, док ће се цео остали свет даље развијати по сасвим страшним моделима. Русија има Господа. Још иопгу поглед странца једног Ни осетио није: Сјај који испод голог, бедног Лика се твога крије.1 То су речи Фјодора Ивановича Тјутчева и он пише у песми која је посвећена Русији Под теретом крста тешким прошао је земљом овом као слуга Цар Небески, сеуд ходећи с благословом.2 Ово су речи велике вере и речи истине. Јер, наша природа није тако раскошна, као на пример, природа неке тропске земље, у коју људи лете како би огрејали своје кости Тајланда или Малдива. Па нема ничег толико раскошног у нашој природи! Летину не скупљамо три пута годишње као у Израелу или у Египту. Земља је прилично сиромашна и лепота је прилично оскудна. Али има нешто што боли у овим пространствима, у овим брезама, у овој трави, у овим разливе ............................... 1 (Препсв је преузет са сајта: хттп://поезија.6форум.инфо/тл966фјодоривановицтјутцев.) 1 (Препев је преузет из књиге „Знаци врсмена и наде“, Владимир Димитријсвић, Манастир Хиландар (Београд: Нови дани), 1997., стр. 158.) ................................ ним рекама, у овим чудним људима који живе на огромној територији која наизглед ни по чему није изузетна, али која с времена на време изнедри Серафиме Саровске, Матроне Московске и Сергије Радоњешке. Ова оскудна земља рађа неко масивно камење, блага, смарагде и дијаманте. Само што ми сами то о себи не схватамо. Важно је да човек који живи у Русији схвати себе, а за то треба да се удаљи од Русије. На пример, да оде негде у печалбу, на школовање и тамо да чезне, да постане гладан кромпира и пржене харинге и наших кржљавих бреза. А онда да се врати овамо и да изашавши са станице или са аеродрома љуби ову земљу и каже: „Не идем више у Италију, никад више нећу отићи у Шпанију, а за Америку уопште не желим ни да знам!" Другачији је хлеб, другачији је ваздух, другачији су људи, све је другачије. Рус често не познаје своју земљу, зато се према њој односи с презиром. А то је света земља са светим народом. Сећам се да етимолошки смисао речи „свет“ није „чудотворац", није „онај који сија“ и није „онај који чини немогуће" „Светац“ је „другачији“, „кадеш“, то је „одвојени“, различит од других. Постоји света одећа која се не облачи сваки дан, већ само једном годишње. Постоје света места на којима се не чини све што се обично чини свуда, већ се људи на њима само моле, и омивају. Постоје свети дани који се издвајају само за света дела. „Кадеш“ је „другачији, други или друга“. Зато људи толико воле монахе, јер су монаси изградили Русију, раширили су је. Другачији људи су створили другачију земљу. Али, поновићу, док живимо овде можемо то да не осећамо. Као што је говорио свети владика Николај, риба живи у води и не зна воду: она је толико окружена водом да не осећа воду, и само кад се извади из воде схвата колико јој је вода потребна, и праћака се, а ако је врате у воду, биће веома срећна. Исто тако птица не зна ваздух, исто тако човек не познаје светост док не изгуби светињу. Николај Српски је говорио: „Сувише Те има, Љубави моја! А људи Те не знају, Боже, зато што Те има веома много.“ Као што је риба окружена водом, тако је човек окружен Богом, али не осећа Бога. А кад Бог одступа од тебе одједном почињеш да се гушиш и схваташ: ево шта ми је било потребно. Исто је и с домовином. Домовина и Бог су стопљени, зато што наша домовина има директне везе с Богом. Песник Рилке је говорио да се све земље граниче једна с другом, а Русија се граничи с Богом. И ова земља која се граничи с Богом, која није без грехова и саблазни, у потпуности понавља историју Старог Израиља. Какви су били грехови Јевреја? То што су се стално саблажњавали успесима земаља око себе. Саблажњавале су их технологије земаља из околине, желели су да граде исте такве куће, желели су да се возе кочијама као у Египту, желели су да понављају све што су видели код Вавилоњана, код Асираца, код Римљана, код Грка, Стално их је то саблажњавало и заборављали су Господа. Исто је и с нама. Отприлике све грешке Руске земље се састоје у идолопоклонству према Западу. Заљубљеност у западну технологију, увереност у то да смо ми заостали, а да су они напредни, да је код њих болЈе, а код нас ропе били су узроци историјских падова Русије. А кад се Русија враћа сама себи, она, ноХа пљам, рађа дивне ствари. Управо то је наше призвање: да чувамо православну веру и да будемо Новозаветни Израиљ, а Израиљ у преводу значи „онај који зна Бога“. Знати Бога и исповедати Бога, и проносити Његово име, носити миомирис спознаје о Њему свим ближњима и даљњима. Русија је земља која је религијски призвана да проноси Јеванђеље Божије до свршетка света. Она се и граничи са свим верским световима. На Далеком истоку се граничи с Јапаном, а тамо даље, јужније, почињу Кина и Монголија, односно и шинтоизам и конфуцијанство, и ламаизам. А даље су будисти, а још даље на Истоку је исламски појас, а који Рус није упознат с исламом, јер ислама код нас има свуда. А даше разноразни хришћани, православни и неправославни. А до Калињинграда већ допире романсконемачки свет с којим се налазимо у тесном додиру. Као што видимо, сви светови долазе у додир с Русијом. А Русија треба да зна Православље, треба да зна Бога и да дели Бога са свима долазећи с њима у додир. То је посебно призвање Русије. Управо ова изузетна мисија Русије рађа недоумицу у нашим непријатељима. Притом они можда ништа не схватају о нама, али се несвесно љуте на нас. Јер дешава се: иде човек, рецимо, по селу (причао ми је свештеник који је служио у селу), дакле, иде човек по селу, пева песмицу. Одједном, пролазећи поред свештеникове куће гледа и каже: „Ух, што те мрзимР И иде даље. Шта му се то десило? Па нешто му се појавило у души, нешто демонско се пробудило у души, док је човек пролазио поред храма, поред монаха или свештеника. Он ни сам себе не разуме, сам не зна зашто је тако, И нама кажу: „Због твоје браде не могу да спавам. Мрзим те, а ни сам не знам зашто.“ Истина, има и оних који знају због чега нас мрзе. То су они који владају светским медијима, преко којих се сервирају вести ујутру се деле као врели колачићи, целом свету; то су они који поседују светски капитал живе од камате на хартије од вредности, избацују их на тржиште, ваде угљоводонике, започињу ратове, смењују марионетске владе, Они који васпитавају и гаје колонијалну администрацију. Ако желиш да владаш светом треба да узмеш 5% становништва ове земље, и оне, и оне, и оне да их примиш, васпиташ као будућу колонијалну администрацију и вратиш кући. Сви ови наши лондонски ђачићи јесу колонијална администрација која се у иностранству спрема за нас. Да би 95% становништва били робови, а 5% колонијална администрација. То су топменаџери и новинари. А више нико није ни потребан. Свима осталима ће испрати мозак и све ће бити решено како треба. Тако да Русија има љуте непријатеље то су они који знају зашто нас мрзе. Русија има и инстинктивне непријатеље, који не знају зашто нас мрзе, али нас мрзе. А ту смо и ми који сами себе не познајемо и не разумемо зашто нас мрзе. Шта смо то урадили? Па ништа нисмо урадили, наравно! Али: „‘Ћути, штене, уморио сам се да те слушам, рече вук јагњету крив си већ због тога што сам гладан.’ И одвукао је јагње у мрачну шуму.“ Овде имамо посла с ирационалним односима. Хе можеш да докажеш човеку да си добар: „Како си се усудио да мутиш моје пиће својом прљавом н>ушком?!“ И каже вук у овој басни јагњету: „Прошле године си то радио!, “ ,,Па родио сам се пре само неколико месеци," правда се сиромашак. „Онда је то био твој брат или пријатељ." „Немам браће.“ „Ћути! Сви ви мени увек наносите штету, и ви, и ваши пастири. Уморио сам се од слушања. Немам времена да разабирам твоју кривицу, штене, И одвукао је јагње у мрачну шуму.“ С мржњом према Русији је отприлике иста ствар. Немојте никоме доказивати да смо ми бољи, а да су они гори, немојте се чудити мржњи према Русима, зато што су Руси непоновљиви и имају мисију. Покушајте да схватите која је наша мисија. Покушајте да спознате себе. Јер мржња према Русији траје вековима. Да сте узели новине из XИX века француске, енглеске, били бисте запњени: то је буквално пресликан данашњи „Шарли Ебдо“. Тамо су свуда руски медведи, руски џибери, руски страшни цареви, руски пијанци с некаквим балалајкама на улицама, који страшно прете сиротој Европи. Европа је очешљана, дотерана лепа девојчица која се игра на улици лепог градића. А Руси су медведи који желе све да зграбе. У XВИИИ веку су нас тако сликали, у XИX веку су нас тако сликали. И то без обзира на то што смо их стално извлачили: час смо их избављали од Наполеона, час смо ослобађали Балкан од Турака, час смо кости остаљалн за време Павла И, ишли смо и у индијски поход да бисмо помогли западним земљама. Али ма колико да Руси помажу, вечито су лоши. Зато се не треба расипати на убеђивања и доказе. Треба пронаћи тачку унутрашњег ослонца, тачку силе у самом нашем народном животу. Мислим да ће се све то објаснити, као прво, захваљујући познавању историје, удубљивању у црквене корене нашег бића, односно у црквену историју, упознавање с руском светошћу и покушају да се сва ова свештена знања пренесу у данашњицу. И што боље будете познавали историју, тим мање ћете се чудити ономе што се дешава. Што боље будете знали свету историју своје земље, везану за благоверне кнезове, јуродиве, мученике и новомученике, тим више ће вас прожимати дирљива љубав, са сузама, трепетна љубав према тајни која се зове Русија. То је тајна, известан архипелаг, тајанствена васељена која се зове Русија. Затим ћете пожелети да учините нешто добро за свој народ, за историју. И мораћете да нађете ближњег, да обратите пажњу на онога ко је поред вас како бисте засукали рукаве и помогли некоме. Треба добро да познајете руску књижевност. То је једна од најлепших појава у културном животу која уопште постоји у светској цивилизацији од стварања света, можда чак и до Страшног суда. Како је говорио Томас Ман: света руска књижевност. Треба, наравно, да заволите Руску Цркву. Поред н>ених грехова и слабости, поред наших грешака и мана, поред свега онога што се роји око нас, као што се муве роје изнад човека у току летњег дана, и слећу му час на око, час на усну, не дају му да спава, Много тога се роји изнад нас. Али поред онога што се роји око нас и изнад нас, треба да заволимо своју сироту Руску Цркву захваљујући којој заиста припадамо светској цнвилизацији, која нас је умила и очешљала, која је васпитала и родила најбоље синове наше отаџбине. Најбољи синови наше отаџбине су директно или индиректно васпитани у недрима, или у наручју, или под тајним утицајем свете Православне Цркве. Историја, молитва, Црква, љубав према ближњем, познавање себе и онда ћемо престати да се чудимо мржњи која се подиже против Русије. За грешника је увек крив онај ко је невин. Прочитајмо још једном басну о вуку и јагњету Ивана Андрејевича Крилова. Крилов има много шифара. Код њега је шифриран огроман број односа међународних, личних, породичних и обичних људских. Уопште, није случајно што је старац Амвросије Оптински држао Крилова испод јастука. То је још један једноставан израз дубоке мудрости нашег народа. У принципу, рат се наставља, рат је објављен. Наравно, није објављен громогласно, али су га покренули они који знају зашто треба да нас не воле. А они који не знају због чега не треба да нас воле живе под утицајем оних који их зомбирају, који им сервирају вести, а вести се, понављам, сервирају из истих руку оних, који, наравно, знају зашто. Ми смо последњи бастион, ма колико патетично то звучало; ако га сломе, ако нам поломе кичму, видећемо да је близу крај. Волите домовину и Христа, Који тајно живи у њој. Под теретом крста тешким прошаоје земљом овом као слуга Цар Небески, свуд ходећи с блгословом. Немојмо спорити — радимо. Наслов: Андреј Ткачов: Национална идеја Издавач: Бернар Страна: 148 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-6431-076-5

Bogati i moćni u državi i crkvi izražavali su, tokom vekova, pomešana osećanja prema siromašnima, koja su oscilirala između sažaljenja i straha, samilosti i gnušanja. Ova studija, koja se bavi ekonomskim, društvenim i verskim aspektima siromaštva, nudi odgovore na to kako su takvi stavovi uticali na javno i privatno delovanje u odnosu na siromašne i baca svetlost na promenjivu prirodu uzroka siromaštva u Evropi od srednjeg veka do naših dana. Čak i u „hristijanizovanom“ srednjem veku nije bilo mnogo razumevanja za siromašne – osim ako siromaštvo nije bilo dobrovoljni izbor – i uzroci siromaštva su često bili predmet teoloških mistifikacija. Siromašni su igrali ulogu u spasenju bogatih kao objekti dobročinstva („Bog bi mogao da učini sve ljude bogatima, ali hteo je da postoje i siromašni na ovome svetu, kako bi bogati imali priliku da iskupe svoje grehe“) i kao oni koji se mole za svoje dobročinitelje. Sa izbijanjem ekonomskih kriza krajem srednjeg veka, koje su naročito pogodile Evropu u 16. veku, sa povećanjem broja prosjaka i osiromašenog seoskog stanovništva koje nadire u gradove, na siromaštvo se sve više gleda kao na opasno, štetno i kao na uzrok društvene nestabilnosti. Siromašnima se zabranjuje da prose i uvodi se stroža razlika između „pravih“ siromaha i onih sposobnih za rad, koji se potom prisiljavaju na rad. U 16. veku dolazi do sekularizacije socijalne pomoći i gradovi preuzimaju nekadašnju ulogu crkve u raspodeli milostinje i u ovom veku se otuda začinju prve moderne institucije socijalne zaštite. Međutim, istovremeno dolazi i do prvih primena represivnih mera prema siromašnima (kako bi sprečio i kaznio zloupotrebu nove socijalna zaštite, grad Ruan 1566. podiže četiri vešala) i one će se u narednim vekovima pojačavati. Počev od kraja srednjeg veka, broj siromašnih u Evropi neprestano raste: gubljenjem ili napuštanjem zemlje seosko stanovništvo postaje nadničarsko, a u doba industrijalizacije zanatlije gube svoj status i nezavisnost i nalaze nesigurne poslove u industrijskim pogonima. Iako se suzbija apsolutno siromaštvo, jaz između bogatih i siromašnih biva očigledniji. Pitanje siromaštva je ono koje generiše prve utopijske socijalističke ideale. Bronisław Geremek pokazuje u kojoj meri je ključnu ulogu igralo siromaštvo u evropskoj istoriji. Njegova briljantno napisana studija baca novu svetlost na delovanje pojedinaca, grupa i nacija i na ono što je ležalo u osnovi najvećih društvenih promena na starom kontinentu. Istorija siromaštva. Beda i milosrđe u Evropi se smatra jednim od neizostavnih istorijskih radova o ovoj temi ekonomske i društvene istorije. Gianmaria Ortes, koga je Marx smatrao jednim od najvećih ekonomista XVIII veka, pisao je 1774. godine „Bogatstvo nacije odgovara njenom stanovništvu, a njegovo siromaštvo odgovara njenom bogatstvu. Vrednoća jednih je uzrok lenjosti drugih. Siromasi i besposličari su neizbežni proizvod bogatih i vrednih. Venecijanski monah iz kamaldoleškog (benediktanskog) reda, izražava ovim rečima uverenje da je siromaštvo prirodna pojava koja predstavlja sastavni deo društvenog poretka. U raspravi o pravima siromašnih, anglikanski sveštenik Joseph Townsend je smatrao da je beda garancija stalnog dotoka radnih ruku za najteže poslove, pošto glad „ne samo da izaziva miran, tih i neprestani pritisak, već nagoni na najveći napor, kao najprirodniji motiv jedinstva i rada“. Sličan stav zauzimao je početkom XVIII veka Bernar Mandeville u Bajci o pčelama, smatrajući normalnim da siromaštvo predstavlja garanciju za ponudu radne snage. „Nijedan čovek, kad bi to od njega zavisilo, ne bi hteo da odnosi siromaštvo i teško radi za goli život. Ali nužna potreba za jelom i pićem, a u hladnim uslovima i odećom i krovom nad glavom, čini da ljudi pristaju na sve što se samo može izdržati. Kad niko ne bi imao potrebe, niko ne bi radio.“ Iz izlaganja o nužnosti siromaštva Mandeville izvodi zaključak da je „u slobodnom narodu, u kome ropstvo nije dozvoljeno, najveće blago velika masa sirotinje koja radi“. Konstatovanje ogromnih razmera bede javljalo se, ne samo u kontekstu njenog prihvatanja kao nužnog zla (Mandeville se pozivao na to da je „čitava zemlja prokleta i za nas nema drugog hleba do tog koji jedemo u znoju lica svog“) ili pak, posledice podele društvenih funkcija, već i pretnje za javni red i smetnje u pravilnom funkcionisanju društvenog sistema. Malthus se može smatrati najglasovitijim predstavnikom ove tendencije: tretirajući pauperizam kao pojavu opasnu za društvenu ravnotežu, njegove izvore vidi u prevelikom broju radničkog stanovništva. Po Malthusovom shvatanju, upravo je pauperizam tretiran kao neizbežna pojava koja sve više jača, u zavisnosti od demografskih stanja, koju je teško kontrolisati. Zajednička osnova različitih mišljenja izricanih o pitanju siromašnih, o kojima smo prethodno raspravljali, predstavljalo je uverenje o glavnom karakteru rada kao istinskog stanja siromašnih ljudi. Obezbeđenje mogućnosti rada vršilo je istovremeno ulogu društvene pomoći i instrumenta borbe s padom društvenog morala. U utopijskim vizijama reorganizacije društvenog poretka, a njih je mnoštvo u delima novovekovne Evrope, rad je tretiran kao lek kako za siromašne, tako i za zločin. Zabrinutost moralnim posledicama siromaštva preti uverenje o zastrašujućim posledicama života u besposličarenju, a na račun društva. Zato se prisiljavanje na rad neprestano vraća u savremenim istraživanjima siromaštva u socijalnoj politici, ono je i osnovna forma državne intervencije u sistem socijalnog staranja. Dovoljno je pomenuti francusku praksu depots de mendicite koju Napoleonova administracija uvodi i u Italiju kao represivno-edukativni sistem za prosjake i siromahe. U Engleskoj tzv. Workhouse Test Act iz 1723. godine koji omogućuje parohijama da se povezuju radi stvaranja zajedničkih radnih domova, ne samo da je kršio načelo odgovornosti lokalnih zajednica za „svoje“ siromahe, već i ispoljavao netrpeljivost imućnih slojeva prema besposličarenju siromašnih: prinudni rad je tretiran kao specifični društveni lek. Pravilnici o radnoj disciplini u prvim fabrikama poticali su iz istih pretpostavki. Uverenje o nužnoj intervenciji države povodom pitanja socijalnog staranja bilo je jasno formulisano u XVIII veku. Montesquieu je dokazivao da je država dužna da svima osigura odgovarajuća sredstva i uslove za život. to treba da bude izraženo pre svega u pravu na rad. „Čovek koji ne poseduje ništa, a kome se zabranjuje da prosi, ima pravo da zahteva da mu se omogući da živi od rada“ – govorili su francuski enciklopedisti. Svest o odgovornosti društva za siromaštvo vodilo je formiranju državne socijalne politike koja se ostvarivala kao težnja ka formiranju sistema socijalne zaštite ili pak kao državna kontrola dobrotvornih ustanova. Uostalom, stepen državne intervencije zavisio je od mnogih faktora. U XIX veku ograničavana je u ime doktrine liberalizma, u XX se zahtevalo njeno proširenje. Znatne razlike javljale su se između pojedinih zemalja – u Francuskoj intervencija države tokom XVIII i XIX veka nesumnjivo je bila jača nego u Engleskoj, gde su državne vlasti organizovale pre svega borbu sa skitničkim načinom života, ostavljajući lokalnim vlastima, parlamentu, a u Škotskoj prezviterijanskim crkvama, nadzor nad socijalnim staranjem. Engleski akt, usvojen u parlamentu 1834. godine, nazvan „Novim zakonom o siromašnima“, može se smatrati pravom pobedom načela da socijalno staranje mora da bude podređeno interesima tržišta rada: strogost represivnih mera treba da poveća atraktivnost rada. Pomoć siromašnima smata se štetnom, ako im omogućava bolji život nego kad rade. Na taj način prinudni rad ima samo ekonomski karakter. U radnim domovima uspostavlja se zatvorska disciplina, tako da oni postaju instrument straha. Meru efikasnosti ovih odluka daje sumorna slika domova u Dickensovim romanima. Istovremeno su nestajale prepreke za kretanje radne snage, strah od radnih domova gurao je višak radne snage iz sela u grad. Politika javnog socijalnog staranja trebalo je da bude svedena na minimum. Ipak, društveno-ekonomska situacija primoravala je – kako u slučaju Engleske, tako i drugih zemalja koje su donele odluke – na stvaranje sistema javnog staranja. Zakoni o siromašnima su iščezavali (u Engleskoj su ukinuti 1929. godine), a državne vlasti su preuzimale aktivnosti koje se tiču nezaposlenosti, staranja o deci i starcima, zdravstvene zaštite itd. Iza svih doktrina socijalnog staranja industrijske epohe mogu se zapaziti dva najkarakterističnija uverenja. Pre svega je to tretiranje pauperizma ili pak njegovih naročito izraženih oblika kao zabrinjavajuće pojave koju treba podvrgnuti mehanizmima kontrole i ograničavati. Prethodno predstavljeno mišljenje o potrebi siromaštva kao podsticaja za rad nije uopšte protivrečno ovom uverenju. Francuski lekar Philippe Hecquet, koji je smatrao da mudrost zahteva održavanje razlika u materijalnoj situaciji i postojanje siromašnih, upravo je pisao: „Postojanje siromašnih je nužno, ipak, ne bi trebalo da bude jadnika (miserables). Dok prvi predstavljaju sastavni deo političke ekonomije, postojanje drugih je stid za čovečanstvo. Prosvetiteljsko uverenje o vezi društvenog progresa sa osećanjem ljudske solidarnosti, kao i sa glavnim značajem prosvete za prevladavanje prepreka na putu napretka, vodilo je tretiranju bede kao posledice zaostalosti siromašnih i nepostojanja opšteljudske solidarnosti bogatih. Condorcet, Godwin ili Wolff dokazivali su da je pomoć siromašnima osnovni izraz ljudskih osećanja, a represivna delovanja društvenih institucija su negiranje načela ljubavi čoveka. Thomas Paine je pisao o tome: „Ima nečeg lošeg u vladajućem sistemu, ako vidimo da starce šalju u domove rada, a mlade na vešala. Spoljašnji prividi u takvim zemljama izgleda da svedoče o potpunoj sreći, ipak, od očiju prosečnog posmatrača skriveno je mnoštvo bednika, koji mogu da očekuju da tek nešto više od toga da umru od gladi i u sramoti. Siromasi ulaze u život već noseći žig svoje sudbine; ne možemo ih kazniti pre nego što se ne preduzmu efikasne mere protiv bede. Promocija zaštitničkih stavova izražavala se naročito u razvoju škola za siromašnu decu. Stvaranje takvih škola zahtevali su još renesansni mislioci, a dobrotvorne ustanove, kako u katoličkoj Veneciji, tako i kalvinističkoj Ženevi, realizovale su taj program; uostalom, protestantske sredine su u ovoj oblasti radile znatno doslednije i efikasnije nego katoličke. Philantropinum, uzorna škola u Desau, koju je osnovao i vodio u periodu 1774-1785. godine J. B. Basedow, bila je primer realizacije programa ljubavi čoveka, odnosno, filantropije. Filantropski pokret je isticao privatno dobročinstvo, u njemu je tražio oslonac za postojanje karitativnih školskih ustanova i drugih oblika pomoći za siromašne, jer su se na taj način više postvarivale motivacije nego u slučaju javne zaštite i davane su trajne osnove za društveni mir. Tretirajući siromaštvo kao rezultat lošeg načina života, škole su se smatrale načinom vaspitavanja u poslušnosti, usađivanja radnih navika i poštovanja pravnog poretka. Humanizam i filantropija pokušavali su da dobročinstvo oslone na svetovna načela, vršili su svojevrsnu laicizaciju ljubavi prema bližnjem, isto kao što je pokret gradske reforme bolnica i utočišta u prvoj polovini XVI veka vršio laicizaciju karitativnih ustanova. U oba slučaja dolazilo je do usvajanja i mešanja starih i novih ustanova i stavova. Privatno dobročinstvo i javna zaštita međusobno su se dopunjavali – jedni i drugi služe traženju sreće. Razvoj laičke filantropije stvarao je nove podsticaje koji reaktiviraju hrišćanske stavove, izražavane kako u individualnim aktivnostima, tako i u akcijama crkvenih ustanova. Teško je ne zapaziti pozitivne posledice svih tih poduhvata koji su donosili realnu pomoć onima kojima je bila potrebna. Ublažavali su posledice pogoršanja životnih uslova i sudbinskih događaja, sprečavali procese demoralizacije i društvene dezorganizacije. Ipak, očigledno je da su u odnosu na masovne razmere pauperizma to bila sama palijativna sredstva. Paternalizam svih dobrotvornih poduhvata bio je nesumnjivo veoma odbojan faktor. Više puta iskazivano gledište da siromašni imaju pravo na pomoć imućnih slojeva, nije izlazio iz kruga retorike. Povezivanje bede s radničkim problemom koje je nastalo u industrijskoj epohi, činilo je da su s razvojem klasne radničke svesti i formiranjem sindikalnih organizacija karitativne akcije tretirane sa sve većom netrpeljivošću. Netrpeljivost (Intolerance) Davida W. Griffitha iz 1915. godine jedno od najvećih dela nemog filma, s jetkom ironijom predstavlja sliku dobročinstva u sredini gradskih siromaha, hipokriziju filantropskih aktivista i ustanova, jaz između karitativnih programa i očekivanja siromaha. U Griffithovoj slici je važno je i to da su socijalnu zaštitu pratile represivne aktivnosti, strog nadzor života društvene sredine siromašnih, njihovog morala i ponašanja u svakodnevnom životu, učešća u vršenju verskih dužnosti, lične higijene. To je davalo izvestan sraman pečat koji smo na početku ovog rada povezivali s kolektivnim predstavama o siromašnima. Na osudu su nailazili svi oblici zabave i razonode, smatrani izvorom demoralizacije i znakom raskalašnog načina života. Filantropske aktivnosti, nezavisno od namera njihovih inicijatora, zbog toga su često nailazile na nepoverenje i odbojnost siromaha, kao i na neprijateljstvo socijalističkog pokreta. Malo je pisaca u istoriji evropske književnosti koji su otišli tako daleko u demaskiranju ljudske hipokrizije, kao Mandeville; nisu se bez razloga savremenici okretali od njega kao od cinika. Njegova razmatranja o samilosti imala su demonstrativno buntovnički karakter. Autor Basne o pčelama tretira milosrđe kao jednu od najvećih vrlina – ipak, pod uslovom da ćemo „deo iskrene ljubavi koju gajimo prema samima sebi“ prenositi potpuno nesebično na ljude, s kojima nas ništa ne vezuje. Međutim, samilost je lažna vrlina koja se samo prividno podudara s milosrđem. Slično kao strah ili gnev, to je naglo, spontano osećanje, nezavisno od ljudske volje. Dakle, to je strast, mada sasvim dobroćudna – pod uslovom da ne narušava očigledne dužnost. Upravo samilost, zajedno s gordošću i taštinom, dovodi do nerazumnih fondacija, poklona, zaveštanja. Zbog toga treba prekinuti takve aktivnosti: „Društvu ne bi bila naneta nikakva nepravda, ali bi se ljudi sprečili da guraju prekomerna blaga u mrtve zalihe kraljevstva. Samo milosrđe može da bude i štetno, ako krši načela koja vladaju u društvenom životu, pogoduje besposličarenju, ubija volju za rad, uništava snalažljivost: tada kolektivni interes treba staviti iznad ličnih osećanja, strasti ili težnji ka vrlini. Treba biti u stanju i priznati da sreća naroda zahteva postojanje velikog broja prosjaka, a samilost prema siromašnima može biti istoznačna sa svirepošću prema bogatima“; dakle: „Zar mudri zakonodavac ne treba da ih (siromašne) što brižljivije gaji i isto tako sprečava njihov nestanak, kao što sprečava nestanak prehrambenih proizvoda?“ Dakle, može se sumnjati kako u samo osećanje milosrđa, tako i u njegovo praktikovanje: polazište za vrednovanje osećanja i ponašanja moraju biti, s jedne strane, individualne psihološke motivacije, a sa druge, pak – kolektivni interesi. Polazište za zauzimanje stavova prema siromaštvu predstavlja uzajamna pomoć osnovnih ljudskih grupa, tj. rodbinskih i susedskih, a potom i profesionalnih; one obično dolaze u pomoć onim svojim članovima koji nisu bili sposobni da sami obezbede sebi egzistenciju. Čak i onda kada siromaštvo dobija opštiji karakter, to načelo lokalne odgovornosti ostaje na snazi – kako u reformi karitativnih ustanova XVI veka, tako i nekim stavovima o pitanju bede u Trećem svetu. Pored osećanja grupne solidarnosti, zasnovane na uzajamnosti, u p omoći siromašnima nalazili smo takođe vezu dara s njegovim antropološkim odnosima, kao i eshatološkom nadom u vrednost čina pomoći. Ovo dovodi do još jednog aspekta pomoći – milostinja se tretirala kao žrtva u poretku odnosa čoveka s natprirodnim silama. Dovodeći u red pojmove, trebalo bi reći da čin milosrđa – glavno značenje reči caritas kao ljubavi – počinje tek onda kad isključimo ove elemente koristoljublja. U društvenim ponašanjima stalno se prepliću elementi „koristoljublja“ i jednostavne ljubavi prema bližnjem, prezrive samilosti i stvarne pomoći. Milostinja data prosjaku koji demonstrativno ispoljava svoju sakatost i siromaštvo, podjednako je reakcija samilosti kao i trenutne emocije, saosećanja za neposredno zapažanu bedu kao i, najzad, nada u zasluge i nagrade na eshatološkom planu. U filantropskoj aktivnosti javljaju se, jedne pored drugih, humanitarne motivacije, afirmacija sopstvenog bogatstva, traženje javnih znakova ličnog prestiža, kao i „ljubav prema čoveku“. Milosrđe je složeno osećanje i vid ponašanja. Razmatrajući istoriju milosrdnih stavova u milenijumu evropske istorije, bavili smo se istorijom institucije, društvene politike, diskursa o siromašnima – u izvesnoj meri ponašanja prema bedi – u neprestanoj konfrontaciji sa istorijom bede kao društvene pojave. Ova konfrontacija vodila je upravo stvaranju slike evolucije u kojoj se promena moralnih i društvenih modela javljala kao odgovor na izazov vremena, na društvene zahteve stvarnosti. Ovi modeli ipak pokazuju specifičan obim autonomije. Protagonisti nove društvene politike ispoljavali su privrženost tradicionalnijem karitativnom stavu. U periodima velikih represija prema skitnicama i siromašnima nisu se uopšte ugasile individualne milosrdne aktivnosti. Trajnost milosrdnih ponašanja sigurno se povezuje s činjenicom da su ona ukorenjena u ljudskim osećanjima – zato i treba imati svest o značaju horizonta „istorije osećanja“ za razumevanje istorije stavova prema bedi. To je jedan od uzroka javljanja, u raznim periodima, sličnih formi artikulacije pitanja siromaštva, sličnih izlaganja i ideoloških sporova, kao i sličnih ponašanja. Srednjovekovni etos siromaštva slabi ili se raspada na početku novoga veka, ali ipak utiskuje bitan žig na hrišćansku civilizaciju i na taj način traje i dalje u evropskoj kulturi kao jedna od mogućnosti, kao jedan od predloga. Šezdesetih i 70-ih godina XX veka model odricanja od materijalnih dobara i pohvale siromašnog stanja predstavljao je jedan od odgovora na ideološku krizu „civilizacije izobilja“; ovaj stav dobija ponekad priznanje, ipak, nikada ne stiče institucionalne garancije, predstavlja izbor potpuno marginalnog načina života. Izgleda da je svet neprestano – bez obzira na vreme – nastanjen pobornicima dobrovoljnog siromaštva, kao i glasnicama pohvale snalažljivosti, štednje i bogaćenja, hvaliocima rada i odricanja, pristalicama politike represije ili ravnodušnosti prema siromašnima, a takođe učiteljima milosrđa. Proporcije se ipak menjaju. Rađanje modernog društva pratilo je zaoštravanje međuljudskih odnosa, istoričari društveno-ekonomskog razvoja tretiraju ga kao društvenu cenu prvobitne akumulacije kapitala. Bilo bi uzaludno razmatrati da li su to bile nužne cene ili pak pokretati pitanje njihove etičke opravdanosti s tačke gledišta ljudi XX veka. Ova cena je ipak plaćena. GLOSA Francuski lekar Philippe Hecquet, koji je smatrao da mudrost zahteva održavanje razlika u materijalnoj situaciji i postojanje siromašnih, upravo je pisao: „Postojanje siromašnih je nužno, ipak, ne bi trebalo da bude jadnika (miserables). Dok prvi predstavljaju sastavni deo političke ekonomije, postojanje drugih je stid za čovečanstvo“ O Geremeku Našoj javnosti najpoznatiji kao ministar spoljnih poslova Poljske od 1997. do 2000. godine, Bronislav Geremek (1932-2008) je bio među vodećim evropskim istoričarima druge polovine dvadesetog veka. Školovao se i predavao na univerzitetima u Varšavi i Parizu. Njegovo kapitalno delo „Istorija siromaštva – beda i milosrđe u Evropi“ pojavila se prvi put na poljskom jeziku 1978. godine, a potom je prevedena na sve veće evropske jezike. U ovoj briljantno napisanoj studiji, autor baca novu svetlost na delovanje pojedinaca, grupa i nacija i na ono što je ležalo u osnovi najvećih društvenih promena na Starom kontinentu. Izdavačka kuća Karpos, Loznica 2015. objavila je ovu knjigu u prevodu Ljubice Rosić. U dogovoru sa generalnim distributerom Krug komercom, Danas objavljuje odlomak iz knjige Bronislava Germaka „Istorija siromaštva“. Izbor teksta i oprema redakcijski. Naslov: Istorija siromaštva : beda i milosrđe u Evropi Izdavač: Karpos Strana: 326 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-6435-097-6

Opis Geometrija je predmet pun matematičkog bogatstva i lepote. Stari Grci su se uveliko bavili, i vekovima je bila oslonac za srednji nivo obrazovanja. Danas nijedno obrazovanje nije potpuno bez bar malog poznavanja osnovnih principa geometrije. Ali geometrija je takođe predmet koji zbunjuje mnoge učenike jer je toliko različit od matematike koju su ranije radili. Geometrija zahteva da koristite deduktivnu logiku u formalnim dokazima. Ovaj proces uključuje posebnu vrstu verbalnog i matematičkog zaključivanja koja je nova za mnoge učenike. Videti kuda dalje ići u dokazu, ili čak odakle početi, može biti izazov. Predmet takođe uključuje rad sa dvodimenzionalnim i trodimenzionalnim oblicima: poznavanje njihovih svojstava, pronalaženje njihovih površina i zapremina i zamišljanje kako bi izgledali kada se pomeraju. Ovaj element prostornog rezonovanja geometrije je još jedna stvar koja je čini drugačijom i izazovnom. Geometrija za neupućene, 3. izdanje, može vam biti od velike pomoći ako ste udarili u zid koji se zove geometrija. Ili ako ste student geometrije, knjiga vas može sprečiti da udarite u zid. Kada vam se otvori svet geometrije i stvari počnu da klikću, možda ćete zaista ceniti ovu temu, koja fascinira ljude milenijumima i koja nastavlja da privlači ljude ka karijeri u umetnosti, inženjerstvu, arhitekturi, planiranju grada, fotografije i kompjuterske animacije, između ostalog. Sadržaj O ovoj knjizi, 1 Konvencije koje se koriste u ovoj knjizi, 2 Šta ne morate da čitate, 2 Glupe pretpostavke, 3 Ikone korišćene u ovoj knjizi, 3 Posle ove knjige, 4 Kuda ići odavde, 4 DEO 1: OSNOVE GEOMETRIJE, 5 POGLAVLJE 1: Uvod u geometriju, 7 Geometrija oblika, 8 Jednodimenzionalni oblici, 8 Dvodimenzionalni oblici, 8 Trodimenzionalni oblici, 10 Upoznavanje sa geometrijskim dokazima, 10 Lakši put do dokaza na svakodnevnom primeru, 11 Pretvaranje svakodnevne logike u dokaz, 11 Jednostavan geometrijski dokaz, 12 Da li ću ovo ikada koristiti?, 13 Kada ćete iskoristiti svoje znanje o oblicima, 13 Kada ćete iskoristiti svoje znanje o dokazima, 14 Zašto nećete imati problema sa geometrijom, 15 POGLAVLJE 2: Izgradnja vaše geometrijske osnove, 17 Uđimo u definicije, 17 Nekoliko tačaka o tačkama, 21 Prave, duži i poluprave koje upućuju na razne strane, 22 Horizontalne i vertikalne prave, 22 Udvostručavanje sa parovima prava, 22 Istraživanje činjenica o ravni, 24 Uglovi su svuda, 25 Tri vrste uglova: oštar, tup i prav, 25 Parovi uglova, 26 POGLAVLJE 3: Određivanje veličine duži i analiza uglova, 29 Merenje duži i uglova, 29 Merenje duži, 29 Merenje uglova, 30 Dodavanje i oduzimanje duži i uglova, 33 Podela na dva ili tri: bisekcija i trisekcija, 34 Bisekcija i trisekcija duži, 34 Bisekcija i trisekcija ugla, 35 Dokazivanje zaključaka o slikama, 36 DEO 2: UVOD U DOKAZE, 39 POGLAVLJE 4: Prvi koraci dokaza, 41 Upoznavanje sa osnovom: komponente formalnih geometrijskih dokaza, 42 Zaključivanje sa ako-onda logikom, 43 Ako-onda lanci logike, 44 Imate svoje razloge: definicije, teoreme i postulate, 45 Logika oblačića za dokaze u dve kolone, 46 Kretanje po dve kolone dokaza, 47 POGLAVLJE 5: Početni komplet lakih teorema i kratkih dokaza, 49 Komplementarni i suplementarni uglovi, 49 Sabiranje i oduzimanje: Osam ne tako strašnih teorema, 53 Teoreme sabiranja, 53 Teoreme oduzimanja, 57 Sviđa vam se množenje i deljenje? Onda su ove teoreme za vas!, 59 Dosije X: Podudarni naspramni uglovi su tamo negde, 62 Svojstva prenosivosti i zamene, 63 POGLAVLJE 6: Ultimativni vodič za rešavanje dužeg dokaza, 67 Pravljenje plana igre, 68 Korišćenje svega datog, 69 Koristite ako-onda logiku, 69 Uklanjanje problema, 71 Skakanje napred i rad unazad, 72 Popunjavanje praznina, 74 Pisanje završenog dokaza, 75 DEO 3: TROUGLOVI: POLIGONI SA TRI STRANICE, 77 POGLAVLJE 7: Osnove razumevanja trouglova, 79 Stranice trougla, 79 Nejednakostranični trouglovi, 80 Jednakokraki trouglovi: dva lepa kraka, 81 Jednakostranični trouglovi: Svi delovi su jednaki, 81 Uvođenje principa nejednakosti trougla, 82 Upoznavanje trouglova po njihovim uglovima, 83 Povećanje veličine površine trougla, 84 Skaliranje visina, 84 Određivanje površine trougla, 85 Lociranje „centara“ trougla, 89 Balansiranje u težištu, 89 Pronalaženje još tri „centra“ trougla, 91 POGLAVLJE 8: U vezi sa pravouglim trouglovima, 95 Primena Pitagorine teoreme, 95 Pregled Pitagorinih trojki trouglova, 101 Omiljene četiri Pitagorine trojke trouglova, 101 Porodice Pitagorinih trouglova, 103 Upoznavanje sa dva posebna pravougla trougla, 105 Trougao od 45°- 45°- 90° – pola kvadrata, 106 Trougao od 30°- 60°- 90° – polovina jednakostraničnog trougla, 107 POGLAVLJE 9: Dokazivanje podudarnih trouglova, 111 Uvod u tri načina da se dokaže podudarnost trouglova, 112 SSS: Korišćenje metode stranica-stranica--stranica, 112 SUS: Koristimo pristup stranica-ugao--stranica, 114 USU: Zahvat ugao-stranica-ugao, 116 ODPTSP: Korak dalje u dokazima podudarnih trouglova, 118 Definisanje ODPTSP, 119 Rešavanje ODPTSP dokaza, 120 Razmatranje teorema jednakokrakog trougla, 122 Još dva načina da se dokaže podudarnost trouglova, 124 UUS: Korišćenje teoreme ugao-ugao-stranica, 124 HKP: Pravi pristup za pravougle trouglove, 126 Rastojanje u dve teoreme jednake udaljenosti, 128 Određivanje normalne simetrale, 128 Korišćenje normalne simetrale, 129 Pravljenje plana igre za duži dokaz, 131 Indirektni dokazi, 133 DEO 4: POLIGONI SA ČETIRI ILI VIŠE STRANICA, 137 POGLAVLJE 10: Sedam svetskih čuda četvorougla, 139 Početni koraci sa svojstvima paralelnih prava, 140 Ukrštanje prava sa transverzalama: Definicije i teoreme, 140 Primena transverzalnih teorema, 141 Rad sa više od jedne transverzale, 143 Upoznavanje sa sedam članova četvorougaone porodice, 145 Gledajući četvorougaone odnose, 146 Rad sa pomoćnim pravama, 147 Svojstva četvorouglova, 149 Svojstva paralelograma, 149 Svojstva tri posebna paralelograma, 152 Svojstva zmaja (deltoida), 155 Osobine trapeza i jednakokrakog trapeza, 156 POGLAVLJE 11: Dokazivanje da imate određen četvorougao, 159 Spajanje svojstava i metoda dokazivanja, 160 Dokazivanje da je četvorougao paralelogram, 162 Sigurni načini za identifikaciju paralelograma, 162 Pokušajmo neke dokaze paralelograma, 163 Dokazivanje da je četvorougao pravougaonik, romb ili kvadrat, 166 Ubrzavanje dokaza pravougaonika, 167 Razni dokazi o rombovima, 168 Četiri dokazi kvadrata, 170 Dokazivanje da je četvorougao zmaj (deltoid), 171 POGLAVLJE 12: Formule poligona: površina, uglovi i dijagonale, 175 Izračunavanje površine četvorouglova, 175 Formule za površine četvorougla, 176 Iza kulisa formula, 176 Pokušavam sa nekoliko zadataka sa površinama, 178 Pronalaženje površine pravilnih poligona, 182 Formula za površinu poligona, 183 Rešavanje raznih problema sa površinama, 183 Korišćenje formula za ugao i dijagonale poligona, 187 Dizajn enterijera i eksterijera: Istraživanje uglova poligona, 187 Rešavanje zadataka sa uglovima poligona, 188 Ukrštanje sa dijagonalama, 189 POGLAVLJE 13: Sličnost: isti oblik, druga veličina, 191 Početni koraci sa sličnim slikama, 192 Definisanje i imenovanje sličnih poligona, 192 Kako se slične slike poklapaju, 193 Rešavanje problema sličnosti, 195 Dokazivanje sličnosti trouglova, 197 Rešavanje UU dokaza, 197 Korišćenje SSS~ za dokazivanje sličnosti trouglova, 198 Rad sa SUS~ dokazom, 200 OUSTP i OSSTP, rođaci ODPTSP-a, 201 Rad na dokazu sa OUSTP, 201 OSSTP dokaz, 202 Podela pravouglog trougla sa teoremom o visini nad hipotenuzom, 203 Dobijanje proporcionalnosti sa još tri teoreme, 206 Teorema o podeli stranice: Nateraće vas da podelite stranice, 206 Raskrsnica: Proširena teorema podele stranice, 208 Teorema o simetrali ugla, 210 DEO 5: RAD SA RAZNIM KRUGOVIMA, 213 POGLAVLJE 14: Osnove kruga, 215 Pravi razgovori o krugovima: poluprečnici i tetive, 216 Definisanje poluprečnika, tetiva i prečnika, 216 Upoznavanje sa pet teorema o krugu, 216 Prolazak kroz dokaz, 217 Korišćenje dodatnih poluprečnika za rešavanje problema, 218 Delovi kruga: lukovi i centralni uglovi, 220 Tri definicije za vaše matematičko zadovoljstvo, 220 Šest teorema o krugu, 221 Okušajte se u nekim dokazima, 223 O tangentama, 225 Uvod u tangentnu pravu, 225 Problem zajedničke tangente, 226 Šetnja okolo, 228 POGLAVLJE 15: Formule i teoreme krugova, 231 Formula za parče pice, 232 Određivanje dužine luka, 232 Pronalaženje površine isečka i odsečka, 235 Sve zajedno u jednom zadatku, 236 Razumevanje teorema i formula ugla i luka, 237 Uglovi na krugu, 237 Uglovi unutar kruga, 239 Uglovi izvan kruga, 241 Držite se formula ugao-luk, 242 Teorema množenja, 244 Rešavanje tetiva sa teoremom množenja tetivama, 244 Teorema o množenju tangente i sečice, 245 Teorema o množenju dve sečice, 246 Kondenzovanje teorema množenja u jednu ideju, 248 DEO 6: ZARONIMO U 3D GEOMETRIJU, 249 POGLAVLJE 16: 3D prostor: dokazi u višoj ravni postojanja, 251 Prave normale na ravni, 251 Paralelne, normalne i prave i ravni koje se seku, 255 Četiri načina za određivanje ravni, 255 Interakcije linija i ravni, 256 POGLAVLJE 17: Uvod u geometriju čvrstih tela, 259 Tela sa ravnim vrhom, 259 Dolazak do tačke vrha tela, 265 Lopta za kraj, 270 DEO 7: POSTAVLJANJE, TAČKE I SLIKE: ALTERNATIVNE GEOMETRIJSKE TEME, 273 POGLAVLJE 18: Koordinatna geometrija, 275 Koordinatna ravan, 275 Formule nagiba, udaljenosti i središta, 277 Nagib, 277 Formula za rastojanje, 279 Formula središta, 280 Upotreba formula u zadatku, 281 Analitičko dokazivanje svojstava, 283 Korak 1: Crtanje opšte slike, 283 Korak 2: Algebarsko rešavanje problema, 284 Dešifrovanje jednačina za prave i kružnice, 286 Jednačine prave, 287 Standardna jednačina kružnice, 288 POGLAVLJE 19: Geometrijske transformacije, 291 Reflekcije, 292 Upoznavanje sa orijentacijom, 293 Pronalaženje linije refleksije, 294 Translacije, 296 Translacija je jednaka dvema refleksijama, 296 Pronalaženje elemenata translacije, 298 Rotacija, 300 Rotacija je jednaka dvema refleksijama, 300 Pronalaženje centra rotacije i jednačina dve linije refleksije, 301 Klizna refleksija, 305 Klizna refleksija je jednaka trima refleksijama, 305 Pronalaženje glavne reflektujuće prave, 306 POGLAVLJE 20: Nalaženje skupova i konstrukcija, 309 Zadaci sa skupom: ulazak u pravi skup, 310 Proces u četiri koraka za zadatke sa skupom, 310 Zadaci sa dvodimenzionalnim skupom, 311 Trodimenzionalni zadaci sa skupovima, 315 Crtanje pomoću osnovnog alata: konstrukcije, 317 Tri metode kopiranja, 317 Podela po pola ugla i duži, 320 Konstrukcije dve međusobno normalne prave, 322 Konstruisanje paralelnih pravih i njihovo korišćenje za deljenje duži, 323 DEO 8: DESET VELIČANSTVENIH, 327 POGLAVLJE 21: Deset stvari koje se koriste kao razlozi u dokazima geometrije, 329 Svojstvo refleksije, 329 Naspramni uglovi su podudarni, 330 Teoreme paralelnih pravih, 330 Dve tačke određuju pravu, 331 Svi poluprečnici kruga su podudarni, 331 Ako stranice, onda uglovi, 332 Ako uglovi, onda stranice, 332 Postulati i teoreme podudarnosti trougla, 332 ODPTSP, 333 Postulati i teoreme sličnosti trouglova, 333 POGLAVLJE 22: Deset geometrijskih zanimljivosti, 335 Eureka! Arhimedovo otkrovenje pomoću kade, 335 Određivanje π, 336 Zlatni presek, 336 Obim Zemlje, 337 Keopsova Velika piramida, 338 Udaljenost do horizonta, 338 Kretanje projektila, 339 Most Golden Gate, 340 Geodetska kupola, 340 Fudbalska lopta, 341 INDEKS, 343 O autoru Mark Ryan je diplomirao na Univerzitetu Brown i Pravnom fakultetu Univerziteta Wisconsin, predaje matematiku od 1989. On vodi Matematički centar u Winnetki, Ilinois (www.themathcenter.com), gde predaje matematiku za mlađe i srednje škole, uključujući uvod u aritmetiku. U srednjoj školi je dva puta postigao savršenih 800 na matematičkom takmičenju, i ne samo da zna matematiku, već ima dar da je objašnjava na razumljivom engleskom. Četiri godine se bavio pravom pre nego što je odlučio da radi nešto u čemu uživa i da iskoristi svoj prirodni talenat za matematiku. Rajan je član Udruženja autora i Nacionalnog saveta nastavnika matematike. Rajan živi u Evanstonu, Ilinois. Hobi su mu pešačenje, skijanje, tenis na platformi i putovanja. Navija za Čikago Blekhokse. Naslov: Geometrija za neupućene Izdavač: Mikro knjiga Strana: 368 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16,8X23,5 cm Godina izdanja: 2023 ISBN: 978-86-7555-465-3 Naslov originala: Geometry For Dummies, 3rd Edition Izdavač originala: Wiley Naslov originala: Geometry For Dummies, 3rd Edition Izdavač originala: Wiley

„Varvarin uopšte nije onaj ko veruje da postoji varvarstvo, varvarin je onaj ko veruje da neka populacija ili neko biće ne pripadaju potpuno ljudskom rodu i da zaslužuju tretman kakav bi on odlučno odbio da se primeni na njega… Nijedna kultura nije sama po sebi varvarska, nijedan narod nije konačno civilizovan; svi mogu postati bilo jedni bilo drugi. To je svojstvo ljudske vrste.“ Cvetan Todorov Knjiga Strah od varvara je jedno od njegovih poslednjih dela. Posvećeno je društvenim i kulturnim nesporazumima koji, možda kao nikada ranije, izazivaju globalnu političku nestabilnost. Todorovljevi argumenti u ovoj knjizi su uverljivi, a njegovi uvidi su izuzetno pronicljivi i, pre svega, dobronamerni. Prevela: Jelena Stakić Karpos: 2010. Sanja Petkovska Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd Savremena tendencija sve intenzivnije međusobne povezanosti kulturoloških i političkih fenomena dovodi pitanja kulture u centar diskusije o okvirima i principima zajedničkog života pojedinaca i grupa različitih sociokulturnih obeležja. Tema je do sada uveliko obrađivana kao tema multikulturalizma, politika priznanja, politika identiteta, ili u nekom drugom vidu razmatranja rešenja i objašnjenja složenih problema odlučivanja i upravljanja pitanjima kulture savremenih zajednica – kulturne politike. Problematikom su se najintenzivnije bavili civlini sektor i međunarodne organizacije, ali je ona uveliko i tema teoretičara različitih disciplina društvenih nauka. Centralni pojam u mišljenju Cvetana Todorova (Todorov, Tzvetan) je nezaobilazni projekat prosvetiteljstva koji je, kako su brojni teoretičari naglasili, počev od Liotara (Lyotard Jean François), zapao u krizu uslovljenu manjkavostima projekta modernizma. Kao posledica krize usledilo je stanje ambivalencije i nedostatka kriterijuma da se relativizovane kategorije urede na način koji bi olakšao njihovo pozicioniranje i implementiranje; razvili su se brojni i neobični fenomeni naporedne koegzistencije inače međusobno nekompatibilnih fenomena, poput arhaičnog i savremenog, ili tradicionalnog i modernog. Društveni pokreti i pokreti oslobođenja koji su delovali nakon Drugog svetskog rata u kombinaciji sa slabljenjem nacionalne države doveli su do velikih pritisaka na normativni okvir uređenja sa vremenih zajednica, kako na nacionalnom, tako i na globalnom nivou koji postaje sve uticajniji i prisutniji. Promene uslovljene postkolonijalizmom i globalizacijom Todorov ne uključuje u svoju analizu, premda se bavi pitanjima povezanim sa globalizacijom kao procesom koji unosi sasvim drugi smisao u postblokovske međukulturne i interkulturne odnose. Centar razmatranja u ovom slučaju je Evropa, i Todorov se fokusira na odnose velikih sila, ali ne i na umrežavanja struktura moći ili na njihove međusobne neravnopravnosti i relacije dominacije i marginalizacije. Odnosi različitih oblika zajednica prema pojedincima ili grupama koje im ne pripadaju ili iz nekog razloga nemaju status ravnopravnog pripadnika, koje označavaju kao druge, strance, različite i način na koji se oni tretiraju u okviru te zajednice i šire, glavna je tema studije. Reakcija na “nepripadajuće” može biti strah koji dalje može da ih mobiliše na različite vrste reakcija. S jedne strane, Todorov želi da uvede jedan novi momenat u promišljanju granice koja deli civilizacije od „onih drugih“, a s druge i dalje ostaje sumnjičav prema mogućnostima da se izgradi zajednički okvir organizacije života i upravljanja poslovima neke zajednice, što svedoči o tome da ta granica ipak opstaje i da neko ostaje isključen. Reakcije na kritike prosvetiteljstva koje su nastupile u drugoj polovini XX veka bile su različite i generalno se može reći da je reputacija ovog projekta bila ozbiljno narušena. Todorov spada u grupu teoretičara koji su ostali ubeđeni u neospornu vrednost ideologije slobode i jednakosti, smatrajući da oni nisu diskreditovani svime što je usledilo kao posledica nasleđa dve najveće demokratske revolucije, francuske i američke i da se može održati kontinuitet borbe za njihovu realizaciju. Strah od varvara nudi perspektivu neočekivano odlučnog, ali na svoj način paradoksalnog i kontradiktornog smirivanja i stišavanja konfliktnih nesporazuma koji su primer savremene forme odbacivanja drugih, u skladu sa očekivanim aktuelnim evropskim političkim ciljevima. Pojmovni aparat i način argumentacije koji Todorov koristi uključuje jedan sloj dvosmislenog, ali i dalje nekritički esencijalizovanog pozicioniranja koje Todorov ne dovodi u pitanje. (1) Polazna teza studije o varvarstvu pomalo je afektivno formulisana: “Zapadne zemlje imaju puno pravo da se brane od svake agresije i svakog nasrtaja na vrednosti koje su odabrale da na njima zasnuju svoje demokratske režime”. Todorov nema mnogo zamerki na liberalne demokratije, nema sumnji niti preispitivanja, vidi ih kao pozitivnu i jednoznačnu opoziciju totalitarnim režimima i u duhu prosvetiteljske tradicije želi da deluje korektivno na reakcije koje nastaju iz straha, na “nesrazmerne reakcije, preterane i nepravične, jer one vode ishodima suprotnim od željenih”. Tolerancija kao jedna od osnovnih liberalnih vrednosti, “ne znači da treba tolerisati sve” jer “poziv na toleranciju. Mora poći od suštinskog konsenzusa o onome što se u nekom društvu ne može tolerisati”. U duhu fukujamanskih teza, Todorov nas od samog početka obaveštava o postojanju konačnog rešenja i naginje eshatološkom shvatanju uloge evropskog projekta u pacifikovanju multikulturalnih tenzija. Međutim, kada je potrebno da definiše granicu „civilizacijske neprihvatljivosti“, sklon je njenoj relativizaciji i prenebregavanju činjenice da ne postoji ništa što zastupnike različitih kulturnih i socijalnih gru pa čini obaveznim da podrazumevani kriterijum diferencijacije i kategorizacije prihvate kao legitiman. Za razliku od uobičajenog načina da se varvari posmatraju kao oni čija se pripadnost ljudskom rodu negira zbog neke karakteristike koja se tiče društvene pozicije, porekla ili nekog oblika ponašanja, Todorov varvarstvo definiše kao “poricanje pune ljudskosti drugih”. Varvari nisu oni koji su odbačeni ili marginalzovani, to su oni koji odbacuju druge. Premda napominje da su kvalifikacije koje čine varvarina (kršenje zajedničkog života – incest, pokazivanje istinskog prekida sa drugim ljudima u vidu npr. kanibalizama, preklapanje javne i privatne sfere i nedostatak društvene organizacije) prolazni oblici ponašanja, ne trajne karakteristike pojedinaca ili grupa, on istovremeno političku upotrebu varvarstva u svom određenju smatra legitimnim načinom uređenja političkog prostora – varvari su oni koji odbacuju druge, i to je apsolutni smisao pojma “varvarin”, za razliku od relativnog koji označava svakoga ko za nas predstavlja drugog, stranca.(2) Imajući na umu političko značenje varvarstva, Todorov ga smatra kategorijom od “prvorazredne važnosti”, ali za razliku od varvarstva koje je isključivo, smatra da ljudskost koja je na strani liberalne demokratije, uključuje i to “neljudsko”, i da je “neljudskost nešto ljudsko”, pružajući priliku svakome da “krene pravim putem”. Civilizacija je istorijska tvorevina i podrazumeva “poznavanje prošlosti”, ona je okvir koji nadilazi pojedinačne kulture i za razliku od njih, suprotna varvarstvu na način koji ne može biti relativizovan. Dok civilizacija uključuje u sebe moralni sud, kulture su moralno neutralne i nezavisne u odnosu na civilizaciju, ali su njen osnovni preduslov. Premda predstavlja priznavanje drugih u punoj ljudskosti, civilizacija takođe može biti zloupotrebljena kako bi iza sebe zaklonila varvarstvo. Sve u svemu, Todorov prema varvarstvu koje je odredio kao neprihvatljivo za civilizaciju, ostaje ambivalentan. Civilizacija je univerzalni projekat nastao tokom epohe prosvetiteljstva gde je pluralitet osnova jedinstva i to je krajnji domet objašnjenja koje nam se nudi, Demokratski se režimi moraju suprotstaviti varvarstvu u sebi, ali po potrebi i voditi legitimnu borbu protiv varvarstva koje dolazi od strane drugih. Ono što može biti jednakost različitih ima gotovo istu poziciju kao i „rat svakog protiv svih.“ U Strahu od varvarstva najcitiranija knjiga je Hangtintonov Sudar civilizacija, na koju zapravo Todorov odgovara sa namerom kritike i pobijanja njegove teze. Mada on pokušava da relativizuje i drugačije postavi pojedine koncepte rasprave, njegova argumentacija ne uspeva da dekonstruiše i zaobiđe strukturu koja je postavljenja od strane Hantigtona u okviru koje su kulturni i religijski identiteti postali mesto najintenzivnijih i najozbiljnijih političkih konflikata. Najviše što nam se nudi je optimističko uveravanje da je Evropska unija projekat koji ima univerzalizujuću snagu ujedinjavanja i prevazilaženja problema koji proizilaze iz kulturnih različitosti. Jednostavnosti u pristupu ne manjka ni sa jedne ni sa druge strane. Najveća zamerka koju Todorov upućuje Hantingtonu tiče se stava da je moguće jednom zauvek identifikovati tvrdo jezgro ili suštinu svake civilizacije. (3) Dalje, Todorov postblokovske sukobe smešta u još jedan okvir, okvir manihejske filozofije koja posmatra svet kroz večni dualizam dobra i zla, kroz njihov večiti međusobni sukob. Govoreći o metafori “su dara civilizacija“ Istoka i Zapada u vezi sa filozofijom manihejizma, posebno u kontekstu događaja nakon 11. septembra, kada sukob eskalira i počinje da se govori o društvenoj panici i strahu, makar i kao o okviru koji je potrebno prevazići, Todorov takođe previše podrazumeva i nedovoljno odlučno odbija taj diskurs. Prethodno nam saopštivši da se civilizacija mora braniti, Todorov sugeriše da odbrana civilizacije ne može da se zasniva na varvarskim sredstvima, inače se upada u krug nasilja iz kog nema izlaza. Na taj apel se često vraća, iako je prethodno već tvrdio da civilizacija nikada nije potpuno “očišćena” od varvarstva kom se često pripisuje kvalifikacija nerazvijenosti. Deluje kao da je Todorov ubeđen da linija fronta mora da postoji, ali i da nije u mogućnosti da je locira i identifikuje. Način na koji se tortura legitimizira u okvirima borbe protiv terorizma je ilustracja za to kako strahovi mogu da unazade demokratiju koja pribegava amnestiji praksi koje bi trebalo da je odavno ostavila za sobom, na način koji daleko prevazilazi od branu i postaje ofanziva u cilju “otklanjanja opasnosti”. Beleške o torturi (engl. Torture Memos), dokument koji su sastavili pravni savetnici Ministarstva odbrane SAD, redefiniše pojam torture smatrajući da su prakse zbog kojih je ponašanje američkih vojnih snaga osuđivano od strane međunarodne zajednice zapravo zakonski prihvatljive i legitimne, jer ne rezultiraju smrću ni ozbiljnim telesnim oštećenjima onih koji su mučenju podvrgnuti. Prakse torture koje ne iščezavaju pokazuju da je sukob „civilizacije“ i „varvarizma“ unutrašnji konflikt savremenih društava, ili centralna dvosmislenost političkog koje ne može da kontroliše odnos sredstva i ciljeva. Ajan Hirsi Ali (Hirsi Ali, Ayaan), holandska aktivistkinja, spisateljica i feministkinja poreklom iz Somalije, zaposlena u američkom konzervativnom institutu, priključila se ratu Zapada protiv Islama i terorizma, smatrajući da je poreklo i nekadašnja pripadnost toj religiji čine posebno legitimnom kritičarkom. Kao što se može reći da je Obama kao predsednik SAD bio preko potrebna figura savremenoj američkoj demokratiji, isto se može reći i za Hirsli Ali, koju konzervativne struje na neki način upotrebljavaju kako bi legitimizirale svoje stereotipe i neravnopravne tretmane pripadnika manjina, imigranata i doseljenika. U članku britanskog Gardijana (engl. Guardian) navodi se kako Hasli Ali predlaže prosvetiteljski projekat putem kog se “kritičko mišljenje” namerava uvesti u islam različitim posrednicima, od kojih je jedan i hrišćanstvo. (4) Bez obzira na to što se sa eklektičkom konstrukcijom Hasli Ali teško može polemisati, Todorov razlaže njene argumente i njeno shvatanje sveta označava šematizmom, što u datom kontekstu deluje prejednostavno. Ubistvo reditelja filma Potčinjavanje koji je snimljen po tekstu Hasli Ali, Van Goga (Theo van Gogh),dovelo je do nove eskalacije nasilja i novih konfrontiranja pripadnika muslimanske religije i Zapada, pre svega Holandije u kojoj se incident dogodio. Iako su mnogi zahtevi drugih religijskih zajednica za cenzurom iz razloga povrede verskih osećanja prihvaćeni, to nije prošlo kada je reč o karikaturama koje je objavio holandski list Jilands posten (hol. Jyllands -Posten). Njihovo obrazloženje je bilo da samo žele da pokažu da se i sa islamom “sme šaliti”, ali je cena bila prevelika: neredi, mrtvi širom muslimanskih zemalja i ozlojeđenost koju je teško zaboraviti. Hasli Ali dobila je status neprikosnovenog borca za slobodu, i njene izjave se dočekuju sa velikom pažnjom, a mišljenja o gorućim političkim temama smatraju relevantnim. Tako je za list Jerusalim Post (engl. Jerusalem Post) pohvalila Izrael kako je dostigao nivo liberalne demokratije i da ima problem sa fundamentalizmom koji dolazi od drugih grupa, čak i da njoj deluje da žene u Izraelu imaju ravnopravan položaj. Deluje da je Hasli Ali sasvim nezainteresovana da primeni kriterijume po kojima sudi o Islamu na druge religije i na druge zajednice, što je samo jedna od problematičnosti njenog angažmana. (5) Izjavila je ono što bi se Zapadu dopalo da čuje, iako je sasvim jasno da politika Izraela ima takođe crte fundamentalizma i totalitarizma. Tačka u kojoj nastupa razočarenje je momenat kada se Todorov usaglašava sa idejama Hasli Ali, i tvrdi da je “potrebna evolucija prema liberalnom Islamu koja može biti jedino delo samih muslimana i ne može biti nametnuta spolja”. “Spokojno prihvatanje demokratskih vrednosti” je rešenje koje daje Todorov, a smatra da neke dodatne zahteve koje pripadnici različitih religijskih zajednica ispostavljaju kao imigranti u zapadnim društvima jednostavno ne treba posmatrati kao nešto strašno i da im treba izaći u susret. Rešenje je dakle krajnje jednostavno, i tu počinje problem. Put kojim Todorov obrađuje pitanje odnosa dve veoma važne koncepcije u okvirima društvenih nauka (civilizacije i varvarizma) zaokružuje se politički i simbolički tematizovanjem evropskog identiteta, koji je za sada uglavnom baziran na kohabitaciji nacionalnih identiteta, i razmatranjem mogućnosti određivanja sadržaja mogućeg zajedničkog identiteta, kako se jedinstvo unije ne bi baziralo prevashodno na administrativnim i ekonomskim osnovama, nego bi u njega bile uključene i kulturološke. Todorov smatra bi osećaj zajedničkog identiteta dao više snage evropskom projektu, ali i da se ideja o jedinstvenom evropskom kanonu ne može braniti, budući da je „jedinstvo evropske kulture u načinu upravljanja raznim kulturnim identitetima“. Ono što je važno jeste da pojam varvarin ne postoji u drugim velikim kulturama poput na primer kineske, ali Todorov smatra da je njegovo izdvajanje u evropskoj tradiciji imalo i svojih pozitivnih strana, iako je teško očekivati da su te pozitivne strane prevagnule i svakako da je to staro uverenje da neke pojedince ili grupe možemo smatrati suštinski drugačijim od nas samih i niže vrednim, bilo zbog toga što govore drugačijim jezikom, što su druge boje kože, ili zbog toga što konzumiraju neke vrste hrane – imalo tragične posledice. Premda je nemoguće ostvariti zajednički evropski identitet, moguće je da se socijalnim i kulturnim razlikama da isti status i da se stoga ne pravi njihova diferencijacija po pitanju distribucije društvene moći. Uslov zajedničkog identiteta bio bi zajedničko pamćenje, što za brojne i raznovrsne evropske narode svakako ne bi bio izvodljiv poduhvat, tako da je nivo zajedništva koji se smatra ostvarljivim obezbeđivanje jednakih prava, dok se odustaje od zajedničkog normativnog okvira. U perspektivi koju iznosi Todorov, s onu stranu sudara civilizacija, ostaje Evropa kao „mirna sila“, koja bi ipak „morala da raspolaže vojnom silom“. Ostaje pitanje čemu bi ta vojna sila služila, ako Evropi “nijedna drugost ne bi mogla biti suviše strana?“ S obzirom da je teško obuhvatiti misao i argumentaciju svojstvenu Todorovu, koju često karakteriše bliskost književnosti i fantastici, vidljivo je da je njegov cilj da pruži pogled na teme koje su ključne za politike koje se tiču kulturnih tema i fenomena. Pored toga, očigledno je da, s namerom ili ne, Todorov ostaje često uhvaćen u zamku „nezgodnih dihotomija“ (6) iz kojih ne izlazi tako da biva jasno u kom smeru se uputio, dakle u odnosu na većinu iznetih problema ostaje ambivalentan i nejasan. S obzirom na njegovo unapred iskazano opredeljenje, suvišno bi bilo ukazivati na esencijalizovanje i evropocentrizam koji nisu doprinos uvođenju novih rešenja u problematiku. Todorov je ponudio mnoge relevantne informacije i sveukupno nije uspeo da ode s druge strane teorija sukoba civilizacija, budući da je fenomenima pristupio sa podrazumevanjem I predodređenošću, ali je svakako ponudio stručnjacima u oblasti društvenih nauka jedno zanimljivo i informativno štivo na veoma važnu i relevantnu temu. Napomene: 1. Očigledno je da su kategorije dihotomija ili binarnih opozicija i načina na koji su one upotrebljavaju u antropologiji, sociologiji i studijama kulture, instrument koji bi bilo sasvim umesno uposliti da se tendencija hijerarhizacije društvenih odnosa poveže sa pitanjem drugosti i granica pripadnosti određenoj zajednici, odnosno isključivanja iz nje. Kao jedan od interesantnih načina upotrebe ovih kategorija u svrhe dekonstrukcije dihotomno postavljenih odnosa pogledati: Baćak V., O pojednostavljivanju modernostikritika Bauma na i Gidensa, Diskrepancija, br. 12, Zagreb 2007. 2. „Stranac je i sam element grupe, ništa drugačije nego siromašni ili različite vrste „unutrašnjih neprijatelja“. On je element čija imanentnost, čiji položaj istovremeno uključuje spoljašnjost i suprotstavljenost“ (Georg Zimel 1858- 2008, priredio Marinković D., Novi Sad 2008). 3. „Ne radi se o sudaru civilizacija niti o verskom ratu, nego o poznatim političkim i društvenim sukobima u kojima religija igra bitnu ulogu“. Dakle, on vidi drugi izvor sukoba, ali ne dovodi u pitanje njihovu unapred pretpostavljenu strukturu i nužnost. 4. Brockes E., Ayaan, Hirsi Ali: Why are Muslims so hypersensitive?, The Guardian, Saturday 8 May 2010. 5. Gerstenfeld M., Ayaan Hirsi Ali on Israel, Jerusalem Post,August 4, 2006. 6. Key Debates in Anthropology, Inglod T. (Ed.), Routledege, London and New York 2005. Od bitke u Termopilskom klancu do 11. septembra Alen Greš „Sudbina zapadne civilizacije, pa i sudbina samoga čoveka, danas su ugrožene… Svi putnici, svi stranci koji već duže vremena žive na Dalekom istoku to nam potvrđuju: za 10 godina, svest se promenila dublje nego za nekoliko vekova. Staru i laku potčinjenost, smenili su podmuklo neprijateljstvo, a ponekad i istinska mržnja koja samo čeka pogodan čas pa da stupi u akciju. Od Kalkute do Šangaja, od mongolskih stepa do anadolskih ravnica, u celoj Aziji gori želja za oslobođenjem. Nadmoć na koju se Zapad navikao, od onoga dana kada je Jan Sobjejski konačno, pod zidinama Beča, zaustavio tursku i tatarsku navalu (1), tu nadmoć Azijati više ne priznaju. Ovi narodi teže da se ujedine protiv belog čoveka kome žele i proriču propast“ (2). Tako je, 1927. godine Anri Masis (Henri Massis), plodan i uticajan pisac, kretao u krstaški rat protiv opasnosti koje su ugrožavale evropski duh i vrednosti i koje je on uglavnom poistovećivao sa vrednostima i duhom Francuske. U osnovi, on nije pogrešio: svuda su se pojavljivali znaci ustanka kolonizovanih naroda. U kontekstu različitom od konteksta vremena posle Drugog svetskog rata, ali takođe obeleženog uzastopnim zemljotresima – kraj Hladnog rata, atentati od 11. septembra, ratu Iraku i Avganistanu, itd, a naročito reorganizacijom sveta u korist novih sila poput Kine i Indije, opet se rađaju isti strahovi. Oslanjajući se na manihejsku koncepciju istorije, kao neprestanog sukoba između civilizacije i varvarstva, brojni i često ugledni autori uvlače nas u vremeplov i vode do korena ovog „rata dugog dve i po hiljade godina“ – prema podnaslovu knjige Entonija Pedžena „Svetovi u ratu“ – koji danas opet hara planetom. Ovaj profesor je predavao na više prestižnih univerziteta – Oksfordu, Kembridžu i Harvardu. Na nekih 500 strana, on daje jednu neumesnu sliku svetske istorije. „U Troji je zapaljena vatra koja već vekovima gori, jer su posle Trojanaca došli Persijanci, posle Persijanaca Feničani, posle Feničana Parćani, posle Parćana Sasanidi, posle Sasanida Arapi, posle Arapa Turci. Linije sučeljavanja su se menjale. Menjao se i identitet neprijatelja. Ali, nije se promenio način na koji su obe strane shvatale ono što ih deli, oslanjajući se, što je pravilo u ovom tipu opažanja, na nagomilano istorijsko pamćenje koje je u pojedinim aspektima bilo opravdano a u nekima potpuno pogrešno.“ Uprkos ove male rezerve koja se odnosi na „potpuno pogrešno“ istorijsko pamćenje, autor tokom svog razmišljanja usvaja dihotomnu viziju čiji se početak nalazi u sukobu između Grka i Persijanaca o kome piše grčki istoričar Herodot. Herodot, prema Pedženu, pokazuje da je „ono što odvaja Persijance od Grka, odnosno Azijate od Evropljana, mnogo dublje od sitnih političkih čarki. To je vizija sveta, shvatanje onoga što čovek jeste i što šreba da bude. I mada se grčki polisi i šire ‘evropske’ države, međusobno dosta razlikuju, mada izgrađuju različite tipove društva i mada su skloni kad im to odgovara da jedni druge izdaju, oni ipak imaju zajedničke crte utemeljene na ovoj viziji. U svima njima pravi se razlika između ropstva i slobode i svi dele ono što danas nazivamo individualističkom vizijom čovečanstva.“ Shvatiti terorizam? Nosioce nasilja u siromašnim kvartovima velikih evropskih gradova, neki porede sa međunarodnim teroristima, jer i jedne i druge pokreće njihov civilizacijski i verski identitet, dakle, njihova kolektivna pripadnost. Naši činovi imaju razloge, njihovi imaju samo uzroke. „Da bi ostali u okviru razuma… moramo po svaku cenu da ubicama pripišemo neke argumente“, piše Paskal Brukner: „ali oni, de fakto, nemaju argumente, imaju samo želju za ubijanjem, koja deluje mimo njihove svesti i volje“. Eli Barnavi dodaje: „Ovaj terorizam mi nismo u stanju da shvatimo jer nam je radikalno stran.“ Navedenu formulu treba preokrenuti: zato što smo unapred pretpostavili da se ti ljudi od nas radikalno razlikuju – od nas slobodnih, racionalnih, u punoj meri čovečnih, oni neslobodni, iracionalni, dakle nepotpuno ljudski – mi ne uspevamo da ih shvatimo… Ne moramo se pozivati na islam ili na sudar civilizacija, da bi objasnili zašto se Avganistanci i Iračani bore protiv vojnih snaga na svojoj teritoriji. Ne moramo da pričamo o antijudaizmu ili antisemitizmu da bi shvatili razloge zbog kojih se Palestinci ne raduju izraelskoj okupaciji svoje zemlje. Ni da navodimo stihove iz Korana da bi razumeli reakciju Libanaca koji su se 2006. borili protiv uništavanja infrastrukture svoje zemlje. Da se kazni neko crnačko pleme potrebno je da se spale njegova sela Pol Kertlidž, profesor grčke istorije na univerzitetu Kembridž, ne govori ništa različito od ovoga u svojoj knjizi o Termopilima, posvećenoj „bici koja je promenila svet“. „Ova bitka“, piše on u uvodu, „bitka između Spartanaca i drugih Grka sa jedne, i persijske horde (koja je uključivala i Grke) sa druge strane, bila je sukob između slobode i ropstva, i u tom smislu su je shvatali kako u ono vreme, tako i u svim potonjim vremenima. Ukratko, bitka u Termopilskom klancu bila je prekretnica, ne samo u istoriji klasične Helade već i u istoriji sveta…“ Zar nije ekonomista Džon Stjuart Mil sredinom XIX veka tvrdio kako je Maratonska bitka „važnija od bitke kod Hastingsa“ (3), čak i za britansku istoriju. U predgovoru pomenute knjige, Pol Kertlidž ne skriva svoju ideološku perspektivu: „Događaji od 11. septembra u Njujorku i 7. jula u Londonu, dali su ovom projektu (shvatanju smisla bitke u Termopilskom klancu) novu hitnost i novi značaj u okviru civilizacijskog susreta između Istoka i Zapada.“ „Susreta koji nije bio ništa drugo do sudar ‘despotizma’ i ‘slobode’…“ Ova univerzitetska predstava popularizovana je u crtanom filmu o bici u Termopilskom klancu, nastalom 2007. pod naslovom „300“, Zaka Snajdera, filmu pravljenom po istoimenom stripu Frenka Milera i Lina Verlija. Ovaj film, koji je doneo veliki novac, traje dobra dva sata i liči na video-igru u kojoj lepi, mišićavi muškarci, nakljukani amfetaminima, ratuju sa feminizovanim varvarima (crncimima ili ,,sa bliskoistočnim crtama lica,,) koji se mogu hladnokrvno ubijati. „Nema zarobljenika“, naređuje glavni junak filma, kralj Leonida, koji na početku filma ubija persijskog izaslanika: divljaci ne zaslužuju da se na njih primeni jedan od najsvetijih zakona čovečanstva. Civilizacija je, dakle, istrebljene varvara! Još 1898. Hajnrih fon Trajčke (Heinrich von Treistschke), nemački politikolog tvrdio je nešto što se mnogim njegovim savremenicima činilo kao banalna i samorazumljiva istina. “ Međunarodno pravo se pretvara u frazu ako hoćemo da njegove principe primenimo na varvarske narode Ako hoćemo da kaznimo neko crnačko pleme, onda treba da zapalimo njegova sela; nećemo ništa uraditi ako ne pružimo ovu vrstu primera. Ako u sličnim situacijama nemačko carstvo primeni međunarodno pravo, to neće biti ni humanost ni pravda, to će biti primer sramne slabosti.“ „Naša istorija počinje sa Grcima koji su pronašli slobodu i demokratiju,, I Nemci nisu pokazali ni trag „slabosti“ kad su u jugozapadnoj Africi (današnjoj Namibiji) između 1904. i 1907. istrebili Hererose, počinivši tako prvi genocid XX veka, genocid koji će, uz druge kolonijalne „politike“ posluži kao model i preteča genocida koji je nad Jevrejima izvršila nacistička Nemačka. Ni Spartanci iz filma „300“ ne mogu se optužiti za „slabost“. Oni ubijaju rahitičnu i degenerisanu decu a ženama ne dozvoljavaju da uđu u Senat. Što se tiče rata, on predstavlja vrhunac ljudskih dostignuća. Frenk Miler, autor stripa, ne skriva svoje ideološko opredeljenje. „Naša zemlja“ (Sjedinjene Države) i čitav zapadni svet, suočeni su sa smrtnim neprijateljem koji tačno zna šta hoće.“ Pol Kertlidž tvrdi kako ne postoji persijski izvor za ove ratove, niti neki njihov Herodot. Ipak, o Persijskom ratu skupljena su brojna svedočanstva koja donekle menjaju perspektivu. Turadž Darije, profesor antičke istorije na univerzitetu države Kalifornija (4), ističe da je ropstvo u Persiji bilo slabo primenjivano a da je u staroj Grčkoj bilo češće i razvijenije. Da status žene u Persiji nije bio ništa gori od statusa koji je imala žena u klasičnoj Grčkoj, da je prvu poznatu povelju o ljudskim pravima dao Kir Velik, u tekstu koji su Ujedinjene nacije 1971. odlučile da prevedu na sve jezike, i koji sadrži versku toleranciju, ukidanje ropstva, slobodu izbora profesije itd. Da su Grci, pre svega preko Herodota, bili prikazani u boljem svetlu nego Persijanci i da je njihova pobeda bila prikazana kao trijumf nad varvarstvom, od toga nema ničeg normalnijeg. Otkako postoje ratovi, njihovi učesnici se diče uzvišenim principima. Nisu li ratovi koje Sjedinjene Države vode u Iraku i Avganistanu, bar za njihove rukovodioce, ratovi Dobra protiv Zla? Međutim, postavlja se pitanje zbog čega smo mi, dve i po hiljade godina posle ovih događaja, tako opsednuti starim Grcima? Marsel Detijen, profesor na univerzitetu Džon Hopkins, daje jedan ironičan odgovor: „Da ‘naša istorija počinje sa Grcima’, piše Lavis u svojim Poukama (5), to je prva stvar koju treba naučiti učenike srednjih škola. Naša istorija počinje sa Grcima koji su izumeli slobodu i demokratiju, koji su nam preneli smisao za lepo i univerzalno. Mi smo naslednici jedine civilizacije koja je svetu ponudila ‘ideal i savršen izraz slobode’. Evo zbog čega naša istorija treba da započne sa Grcima. Uz ovo prvo ubeđenje, ide i drugo, isto tako jako: ‘Grci nisu kao drugi’. Kako bi uostalom i mogli biti kad se nalaze na početku naše istorije? To su dva suštinska iskaza za nacionalnu mitologiju, koju stvaraju tradicionalni humanisti i istoričari zaljubljeni u naciju“ (6). I autor zaključuje kako ljudi vole da veruju „ne samo da je jednog lepog dana u klasičnu Atinu sa neba pala politika, u čudesnom obliku demokratije, nego i da nas jedna božanski pravolinijska istorija vodi za ruku od američke, preko Francuske revolucije, do naših zapadnih društava, tvrdo ubeđenih kako je njihova misija da sve narode preobrate u pravu religiju demokratije.“ Upravo su ovo shvatanje o jednoj „izuzetnoj“ Evropi, o direktnoj genealogiji između klasične antike i savremene Evrope, koje povezuje renesansa -tvorac ovog izraza je istoričar Žil Mišle (Jules Michelet) iz XIX veka – u pitanje doveli neki anglosaksonski radovi, čija poruka još uvek nije došla do francuskih ušiju (7). U knjizi pod naslovom „Istočno poreklo zapadne civilizacije“, Džon M. Hobson pokazuje da je nemoguće da se, ako se zanemari Istok, shvati istorija sveta. Ovo „prećutkivanje“ izražava tri velike omaške. „Prvo, na Istoku je posle 500. godine došlo do privrednog procvata. Zatim je on stvorio i održavao svetsku privredu. I najzad, Istok je, izvozeći u Evropu svoje tehnologije, institucije i ideje, na aktivan i značajan način doprineo rađanju Zapada.“ Ko danas na Zapadu zna da se prva industrijska revolucija dogodila u XI veku u Kini, za vreme vladavine dinastije Song? Kinesko carstvo je 1078. proizvodilo 125.000 tona gvožđa, a Velika Britanija je 1788. godine uspela da dostigne cifru od 76.000 tona. Kinezi su savladali neke napredne tehnike, pre svega livenje gvožđa i umesto drvenog uglja koristili su koks i tako rešili problem seče i uništavanja šuma. U ovom periodu dogodila se revolucija u transportu, u energiji (napravljeni su mlinovi na vodu) u razvoju poreza i trgovačke privrede, u razvoju velikih gradova; dogodila se i zelena revolucija koja je u XI veku dostigla nivo poljoprivredne proizvodnje koji će Evropa dostići tek u XX veku. Kina je sve do 1800. bila „primus inter pares“, među velikim silama, a svetsku privredu neki su tada opisivali kao kinocentričnu; sa svoje strane i Indija je takođe zauzimala značajno mesto. Mnoge njene tehnike, ideje i institucije došle su u Evropu i pomogle rađanju modernog kapitalizma. Bez kineskog doprinosa britanska industrijska revolucija ne bi bila moguća. Slično bi se moglo kazati i o ulozi velikih muslimanskih imperija. Strah od varvara jeste ono što od nas može napraviti varvare Prema Hobsonu, „evrocentrični“ istraživači postavljaju dva tipa pitanja: „Šta je Zapadu omogućio prodor ka modernom kapitalizmu“; „šta je sprečilo Istok da ostvari isti takav prodor?“ Međutim, ova pitanja pretpostavljaju da je dominacija Zapada bila neizbežna; ona istoričara navode da u prošlosti traži one elemente koji objašnjavaju pomenutu dominaciju. „Uspon Zapada se tako shvata preko logike imanencije koja se može analizovati samo kroz unutarevropske faktore“, i navodi da se Istok i Zapad shvate kao dva sasvim različita entiteta odvojena nekom vrstom kineskog civilizacijskog zida, barijerom koja nas štiti od varvarskih invazija. Ali, ko su ovi „varvari“? Kritikujući Klod-Levi Štrosa, za koga je varvarin onaj koji veruje u varvarstvo, Cvetan Todorov odgovara: „To je onaj koji veruje da neka populacija ili pojedinac ne pripadaju potpuno čovečanstvu i da zaslužuju postupanje koje ne primenjujemo prema samima sebi.“ U svojoj novoj knjizi Strah od varvara, Todorov nastavlja razmišljanje započeto pre dužeg vremena, pre svega u Mi i drugi, francusko razmišljanje o ljudskoj različitosti (8), plodnom delu koje bi svako trebalo Da pročita. „Strah od varvara“, piše on u uvodu, „jeste ono što nas može pretvoriti u varvare. A zlo koje ćemo im učiniti, prevazići će zlo od koga smo se prvobitno bojali.“ „Ako ovaj pojam“, objašnjava on, „ima apsolutan sadržaj, ‘varvarin’ će imati svoju suprotnost. Civilizovan je onaj čovek koji u svako vreme i na svakom mestu ume da otkriva čovečnost u drugima.“ Ovo se dešava u dve etape. Prva – otkriće da drugi vode način života koji se razlikuje od našeg; druga – prihvatanje da su oni nosioci iste čovečnosti kao i mi, što ne znači da ćemo prihvatiti sve ono što dođe sa strane niti da ćemo pasti u relativizam. To je složen postupak koji je malo zapadnih intelektualaca u stanju da prihvati i primeni. „Već odavno“, zapaža on, „misao prosvetiteljstva služi kao izvor inspiracije za reformističku i liberalnu struju koja se bori protiv konzervativizma u ime univerzalnosti i jednakog poštovanja za sve. Danas su se, kao što znamo, stvari promenile, i na tu misao se pozivaju konzervativni zastupnici superiornosti zapadnog mišljenja, koji sebe smatraju borcima ‘protiv relativizma’, posledice romantičke reakcije s početka XIX veka. Oni to mogu da urade samo po cenu amputirana istinske tradicije prosvetiteljstva koja je znala da artikuliše univerzalne vrednosti i pluralitet kultura. Treba izaći iz klišea: ovu misao ne treba mešati ni sa dogmatizmom (moja kultura treba da se nametne svima), ni sa nihilizmom (sve kulture imaju istu vrednost); staviti je u službu ocrnjivanja drugih, radi njihovog pokoravanja ili uništavanja, predstavlja istinsko kidnapovanje prosvetiteljstva.“ Da li je reč o „kidnapovanju“ u kome neki elementi prosvetiteljske misli favorizuju ovaj obrt? Prema Hobsonu izgradnja evropskog identiteta u XVIII i XIX veku, omogućila je afirmaciju jedne „izuzetnosti“ koju nijedna druga civilizacija nije do sada tražila. „Evropljani nisu nastojali da promene svet zato što su to mogli (kako to smatraju materijalisti), već zato što su verovali da je to njihova dužnost. Njihovo postupanje diktira njihov identitet, i oni smatraju da je imperijalizam jedna sasvim moralno prihvatljiva politika.“ Međutim, brojni Evropljani, solidarni sa antikolonijalnom borbom i narodima Juga, odbacili su ovu viziju često se pozivajući baš na prosvetiteljstvo. Bilo kako bilo, ova rasprava zaslužuje da se nastavi… Džon M. Hobson Muslimanska etika i duh kapitalizma Pretpostavimo da živimo u 900. godini. Kao što smo pokazali u 21. glavi, muslimanski Bliski istok i Severna Afrika, u to doba su u bili kolevka civilizacije. Ne samo što je ova oblast bila najrazvijenija na svetu, što je bila u centru svetske privrede, već je u to doba prolazila kroz značajan ekonomski rast… Da smo imali priliku da sprovedemo anketu o uzrocima ovog muslimanskog ekonomskog razvoja, došli bismo do sledećih odgovora. Prvo, to je miran region u kome se gradovi brzo razvijaju i u kome su se kapitalisti mogli baviti dugoročnom svetskom trgovinom. Drugo, muslimanski trgovci nisu se bavili samo trgovinom, već su bili investitori koji su ulagali i špekulisali u okviru svetskog kapitalizma, ostvarujući na taj način maksimalan profit. Na trećem mestu postojao je sistem racionalnih institucija, uključujući klirinški sistem, menjačnice, depozitne i kreditne banke, razvijen knjigovodstveni sistem i partnerske i legalne odnose koji su pretpostavljali određenu dozu uzajamnog poverenja. Na četvrtom mestu, naučna misao se posle 800. godine, u muslimanskom svetu vrlo brzo razvijala. Peto, islam je igrao važnu ulogu u podsticanju kapitalizma na svetskom nivou. Umesto pisanja Protestantske etike i duha kapitalizma, mogla bi se napisati Muslimanska etika i duh kapitalizma, knjiga koja bi definitivno pokazala zbog čega je samo islam bio u stanju da ostvari značajan ekonomski progres, i zbog čega je Evropa ostala zarobljenik svoje ratoborne stagnacije. Etiku, u kojoj bi se susreli sa tezama pisaca X veka, poput Said al-Andalučija a malo kasnije i Ibn Halduna: činjenica da je Evropa u umereno hladnoj oblasti, za ove autore znači da su njeni narodi neznalice, da im nedostaje naučna radoznalost i da će zato i dalje zaostajati u razvoju. Fusnote: 1. Bitka koja se odigrala 12. septembra 1683. godine, u kojoj je Sveta liga, sastavljena od Poljaka, Nemaca i Austrijanaca pobedila Otomansku vojsku. 2. Defance de l’Occident, Plon Pariz, 1927. 3. Ova bitka odigrala se 1066. i u njoj je Vilijam Osvajač pobedio poslednjeg anglosaksonskog kralja. Ova bitka označava početak Vilijamovog osvajanja Engleske. 4. „Go tell the Spartan“, 14 mart 2007, http:/www.iranian.com./Daryaee/2007/March/300/index.html. 5. Rođen 1842, Ernest Lavis (Ernest Lavisse) je imao odlučujuću ulogu u koncepciji programa predavanja istorije, u vreme Treće Republike. 6. Les Grecques et nous, Perrin Paris, 2005, pp. 16, 17 7. Videti na primer: Janet Abu-Lughod, Before European Hegemony: The World System A. D. 1250-135, Oxford University Press, 1991; Andre Gunder. Naslov: Strah od varvara: s one strane sudara civilizacija Izdavač: Karpos Strana: 270 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-6435-003-7

Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem. Naslov: Kada se završi rat Izdavač: Agora Strana: 158 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-6053-244-4