Mek povez, (format 17 cm), br.strana 72, Sahovska Naklada, Zagreb 1953. Autor - medjunarodni sahovski majstor, i sampion stare Jugoslavije za 1951.god Braslav Rabar. Stanje – solidno sa vidljivim znacima koriscenja (rabat po povrsini malo okrzan, potpis na prvoj strani, vidljive zuckaste flekice na prednjoj korici i pomalo na nekim stranama, unutrasnjost ok za citanje i analizu partija) MEDJUZONSKI SAHOVSKI TURNIR za prvenstvo sveta u sahu SALCEBADEN 1952 Dato je svih 210 partija sa ovog velikog turnira. Partije su grupisane po otvaranjima, a ne po kolima. Ispred svakog otvaranja daje se kratak komentar sa pozivima na partije koje slede. Data je i Turniska tabela. Na kraju knjige je sadrzaj Turnir je bio veoma jakog sastava. Ukupno 21 ucesnik. Pobednik - Ruski velemajstor Aleksandar Kotov Od predstavnika stare Jugoslavije, Svetozar Gligoric je turnir zavrsio na osmom mestu, dok je Aleksandar Matanovici bio cetrtnaesti. za sahiste, ljubitelje saha i kolekcionare Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Đavolova ostava Džim Krejs Izdavač:Laguna Format: 13x20 cm Broj strana: 184 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja:22. oktobar 2018. ISBN: 978-86-521-3121-1 Prevodilac: Nenad Dropulić NOVA „Gozba dostojna kralja.“ Toronto Star Ovo nije brza hrana! Prema rečima Kloda Levi-Strosa, granica između prirode i kulture prolazi kroz naše kuhinje – između sirovog i skuvanog. Đavolova ostava je mozaički roman u šezdeset četiri dela, sirova i skuvana, a koji govore o hrani. Ili će pre biti da govore o našem životu, ponekad grešnom, ponekad slatkom, ponekad punom neočekivanih ukusa. Ako Krejsovi čitaoci iz ovih urnebesnih, očaravajućih i podrivačkih književnih minijatura i ne nauče da onaj ko zađe u đavolovu ostavu malo čemu u njoj treba da veruje, svakako će otkriti zapanjujući i dirljiv literarni meni u kojem se reči služe s prilogom od strasti, a priče su začinjene neočekivanim izazovima i nadama. „Jeste li hrabri da okusite nešto novo? Neodoljivu, neobičnu, neočekivanu poslasticu? Prijatno!.“ Guardian „Krejs je veliki majstor mušičave, precizne i poetične proze.“ New York Times „Krejsovo pripovedanje izvire i teče postojano i bez ikakve žurbe, poput bajki braće Grim.“ Seattle Times „Gozba dostojna kralja. Krejs nepogrešivo ume da prikaže dramsku situaciju i njene učesnike svega jednom ili dve rečenice. On je jedan od najboljih pisaca današnjice.“ Toronto Star

ILUZIJE - Nora Roberts Autor: Nora Roberts Izdavač: BDR Media Broj strana: 274 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. NOVO!! Luk Kalahan bio je zlostavljano i nesrećno dete koje je begom od kuće pokušalo da se spase. Sitan lopov i džeparoš, maštao je da sakupi dovoljno novca i pobegne u Majami. Kada je ušao u cirkusku šatru, sumnjičav i uplašen, zakoračio je u novi svet koji ga je opčinio. Dobrodušni mađioničar Veliki Nuvel, osim posla, ponudio mu je dom i porodicu koju nikada nije imao i u njemu prepoznao talenat za svoju drugu veliku ljubav – krađu. Odrastajući sa Roksen, Nuvelovom ćerkom, malo-pomalo pored mađioničarskog, usavršio je i lopovski zanat. Godine su prolazile, posao je cvetao, a Luk i Roksen postali su majstori iluzija i konačno se prepustili emocijama koje su dugo krili. Ipak, mračne tajne iz prošlosti, verno poput senke, pratile su Luka na svakom koraku. Kada je shvatio da više neće moći da krije svoj stari život, bolno svestan da će slomiti i svoje, a i srca onih koje voli, odlučio je da ode…

Stari balkanski gradovi, varoši i varošice / Branislav Đ. Kojić Beograd 1976. Mek povez sa klapnama , ilustrovano, veliki format (32 cm), 103 strane. Knjiga je veoma dobro očuvana. Tokom svoje duge evolucije ovi gradovi dobijali su svojstven karakter koji svrstava u posebnu kategoriju čije urbanističke osobine nisu ispitane, proučene i u literaturi prikazane. S obzirom da postoje još značajni očuvani delovi ovih gradova ali i s obzirom na činjenicu da oni brzo nestaju, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije preuzeo je zadatak da stare balkanske gradove na teritoriji republike Srbije, Makedonije i Crne Gore ispita i da obradi regionalnu i urbanističku studiju njihove pojave, razvitka i završnog oblika. Stari balkanski grad proučavan je sa stanovišta antropogeografije. Ova proučavanja sintetizovana su u delu Jovana Cvijića o Balkanskom poluostrvu. Međutim, urbanistički posmatrano ovi gradovi nisu kod nas proučavani a monografske urbanističke studije su takođe malobrojne. U objavljenim delima o istoriji svetskog urbanizma kategorija starih balkanskih gradova nije posebno zabeležena. Ona se najčešće podrazumeva pod kategorijom »muslimanskih«, ili »orijentalnih« gradova zajedno sa gradovima severne Afrike i celokupne prednje Azije. Međutim, ta ogromna i raznolika teritorija nije pružila mogućnosti i uslove za razvitak jedinstvene kategorije gradova. Na njoj se izdvaja Balkansko poluostrvo sa njegovim centralnim pokrajinama i Mala Azija sa njenim zapadnim pokrajinama, na kojima je nastala i razvila se posebna urbanistička kategorija gradova. Izvesne sličnosti svakako postoje među gradovima Balkanskog poluostrva i Srednje Azije i Severne Afrike: čaršija kao trgovinsko poslovni centar sa podelom po vrstama robe , zanata, urbanistička struktura vrlo nepravilne ulične mreže i oblika blokova; loša komunalna oprema i dr. Međutim stari balkanski gradovi nisu bili stešnjeni između odbrambenih zidina već su se udobno širili slobodno u okolini i prelivali u zeleni pejzaž. U njima je postojao kao važni sastavni deo hrišćanski kvart koji je u sebi zadržavao neke karakteristike srednjevekovnog evropskog grada i koji se u svojoj urbanističkoj strukturi znatno razlikovao od muslimanskih mahala. Po ulicama balkanskog grada, iako uskim i nepravilnim, mogla su da se kreću vozila i zaprega. Navedeni primeri sadržinskih i strukturnih svojstvenih karakteristika balkanskog grada dovoljno pokazuju da on predstavlja zasebnu urbanističku kategoriju. Jedan od ciljeva ove studije je da se u izvesnoj meri popuni ova praznina u naučnoj literaturi i da se prikaŽU neke osnovne karakteristike ove urbanističke kategorije ukoliko se odnose na teritorije Srbije, Makedonije i Crne Gore. Sadrža: UVOD Definicija pojma »stari balkanski grad« Periodizacija Popis proučavanih mesta REGIONALNE KARAKTERISTIKE Geografski i topografski položaj Geneza i razvitak Sistemi naselja i teritorija URBANISTIčKA SADRŽINA Glavne karakteristike strukture naselja Čaršija Pazarišta Mahale Tvrđava Zgrade sa jednom namenom Zelenilo i vode URBANISTIčKA STRUKTURA Ulica i ulična mreža Trgovi Blokovi i kućišta Broj stanovnika i gustina naseljenosti Komunalna oprema ARHITEKTURA I IZRAžAJNE KARAKTERISTIKE Arhitektonsko-urbanistički lik Arhitektura Rekonstrukcija starog balkanskog grada i urbanističko naselje Zaključak Napomena i navodi uz tekst Literatura Izvodi na stranim jezicima

Beograd 2007. Tvrd povez, ilustrovano, veliki format (21×26 cm), 169 strana. Knjiga je odlično očuvana Ova knjiga je nastala bez pretenzija da bude naučnoistorijsko delo. Osnovna namera je da se spase śto se još može spasiti od zaborava, jer je ostalo veoma malo onih koji mogu svedočiti o životu Jevreja u Zemunu u periodu izmedu dva svetska rata i do teranja u logore Jasenovac i Stara Gradiška 27. jula 1942. Knjiga je zamišljena kao hronika koja polazi od do sada sakupljene i objavljene istorijske grade. Prvi, istorijski deo o naseljavanju Jevreja jeste kompilacija istorijske grade koja je bila dostupna autoru. I taj deo knjige bi mogao biti dopunjen i proširen, ukoliko se u arhivama nadu još neki spisi o zemunskim Jevrejima, iako se autoru čini da je ta istraživanja vrlo temeljito i sveobuhvatno izvršio dr Slavko Gavrilović... Najveća pažnja i prostor posvećeni su periodu izmedu dva svetska rata, zatim vremenu okupacije i progona, a znatno manje posleratnom periodu. Ove delove hronike bilo je moguće napisati zahvaljujući ličnim uspomenama autora i isrcpnim izjavama malog broja preživelih zemunskih Jevreja. Njihova imena se nalaze na kraju knjige. Poglavlje o cionističkom pokretu u Zemunu oslanja se u manjem obimu na oskudne pisane materijale. Veći deo je pisan na osnovu sećanja i videnja autora i prema nekim izjavama preživelih. Nažalost, nije bilo moguće ustrojiti potpuni spisak članova `Hašomer hacaira`, a potpuno nedostaje spisak podmlatka ove organizacije. Iz te generacije nema preživelih, dakle, nema onih koji bi mogli da o tome pruže podatke.

Deset knjiga o arhitekturi Vitruvius Vitruvije veliki format luksuzno glanc novo KOLEKCIONARSKI primek mali potpis izdavac Svjetlost Sarajevo Tvrd povez Марко Витрувије Полио (лат. Marcus Vitruvius Pollio, живио и радио у првом вијеку п. н. е.), био је римски писац, архитекта и инжењер и аутор славног римског архитектонског трактата „De architectura, libri decem“ (Десет књига о архитектури). Врло мало је познато из његовог живота, осим онога што се може закључити из његовог писања у трактату. Иако Витрувије нигдје не идентификује императора за којег је радио, многи сматрају да је ријеч о Августу и да је трактат писан око 27. године. Пошто Витрувије у трактату себе описује као старог човјека, неки аутори су закључили да је врло вјероватно да је био активан у вријеме Јулија Цезара. Витрувије такође каже да је радио на градњи базилике у Фаному (данашњи Фано). Издање на италијанском из 1521. године које је илустровао и превео с латинског италијански архитекта Цезаре Цезаријано Трактат „О архитектури“, базира се на његовом личном искуству, али и теорији познатих грчких архитеката, нпр. на Хермогену. Расправља о скоро сваком аспекту архитектуре, а подијељен је у десет поглавља: планирање града, грађевински материјали, изградња храмова и употреба грчких редова, цивилно грађевинарство (позоришта, бање), приватне грађевине, декорацијапода и зидова, хидраулика и цивилне и војне машине. Превод Витрувијево дело Десет књига о архитектури први пут је преведено на српски 1951. Преводилац

Сећања Анђелка Крстића представљају данас велико и драгоцено аутентично сведочанство о не тако давној и тешкој прошлости нашег народа у Старој Србији. У време које је описао опасност од Турака и Арнаута вребала је са свих страна, када су од ране младости кретали у печалбу и тешким радом, од цика зоре до мрклог мрака, породицама и завичају омогућавали голу егзистенцију. Сећања Анђелка Крстића писана су непосредно, са жељом да их потомци доживе као истиниту животну причу учитеља, просветног радника, који je све учинио да свој завичај просвети и унапреди. Он у Сећањима тежи да личним примером јасно покаже колико je његова вера у долазак слободе у Старој Србији била непоколебљива и стамена. Посебно важан део Сећања Анђелка Крстића Посебно je занимљив део „Борба за отварање српских школа у Старој Србији“, у којем аутор, са много појединости и аутентичних детаља описује ту борбу која je била и опасна и мукотрпна и која je тражила велике жртве (он и његови истомишљеници често су због тога затварани и кажњавани). И поред свега нису одустајали. Да би отворили и сачували српске школе у Дримколу, најјужнијем делу Старе Србије, ишли су од домаћина до домаћина и разговарали, упорно писали турским властима, тражили помоћ од Београда, a често и живот стављали на коцку. Ове записе треба читати као потресну и истиниту причу о тешком и храбром времену у најјужнијем делу Старе Србије, али и као искрену исповест учитеља, који je доказао да се хуманост учитељског позива може остварити и у најокрутнијим временима, само ако се стално имају на уму нација и народно добро. Анђелко Крстић, икао данас мало знан, за живота је проглашаван за највећег живог романсијера наше земље. Мали je број писаца, посебно познатијих, који су остављајући оваква сведочанства о свом животу тако свеобухватно описали друштвени миље као Анђелко Крстић простор Старе Србије свог времена у овој књижевној аутобиографији. А5 формат, 174 стране, мек повез

U dobrom stanju! MALI POMENIK , L(uka) Lazarević , Planeta Beograd 1933 , Agatonović Radoslav, Alimpić Dušan, Anđelković Đoka, Bakić Vojislav, Belimarković Jovan, Bogićević Milan, Branković Georgije, Veselinović Janko, Vuković Gavro, Vulović Svetislav, Gavrilović Andra, Garašanin Milutin, Geršić Giga, Glišić Milovan, Grujić Sava, Daničić Đura, Dučić Nićifor, Đaja Jovan, Đorđević Vladan, J. J. Zmaj, Vladimir Karić ... i mnogi drugi tvrd povez, format 16 x 23 cm , ćirilica,385 strana Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maja (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje, pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog, zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Time je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je pravi Srbenda. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji, i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića. Štampana je u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu - poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, to jest Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio u mogućnosti da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine. Delo Laze K. Lazarevića izučavala je Vukosava Milojević koja je o tome objavila monografiju „Laza K. Lazarević” 1985. godine

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. U ogledalu istorije - Vaso I. Vojvodić Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2008 Broj strana: 262 Format: 20 cm Povez: Broširani Od opsade Beča 1683. godine pa do Prvog srpskog ustanka, Srbija je dva puta bila ratno poprište. Vojske dveju moćnih carevina, Austrije i Turske, vodile su dugotrajne bitke na njenom tlu. Srpski narod nije ostao pasivan posmatrač. Dizao se na ustanke, bio se sa Turcima, pomagao ratne operacije ćesarovih armija…i nadao se konačnom oslobođenju. Za vreme tih borbi u obećanjima iz Beča nije se štedelo. Ustali Srbi bili su dobrodošla i znatna pomoć austrijskoj vojsci. No prilikom povlačenja Beč je malo vodio računa šta će biti sa njegovim saveznicima. Oni su prepuštani osveti fanatizovanih turskih askera i bašibozlučkih gomila. Da bi izbegli istrebljenje, stari pećki patrijarh Arsenije Crnojević je 1690. godine sa jednim velikim delom naroda prešao u južnu Ugarsku. Oko 50 godina kasnije to će isto učiniti patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenda.

novo nekorišćeno pogledati slike 2001 nova knjiga retko u ponudi kvalitetna štampa Ilustrovano Veliki format Petojezicno izdanje Radoslavljevo jevanđelje je rukopis Jevanđelja iz 1429. godine, koji je urađen po zahtevu srpskoga kneza Radoslava. Čuva se u Ruskoj narodnoj biblioteci u Sankt Peterburgu. U starom srpskom rukopisnom nasleđu malo je spomenika koji svojim ostacima mogu da svedoče o jednoj eri, vrednosti i lepoti kodeksa i rukopisa, kao što je to slučaj sa 12 sačuvanih listova Radoslavljevog jevanđelja, čiji se original čuva u rukopisnoj zbirci Ruske nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu. Ovih 12 listova predstavlja deo monumentalnog rukopisnog četvorojevanđelja nastalog u Srbiji krajem treće decenije 15. veka, kao i svedočanstvo o vrednosti i lepoti celog kodeksa. Na njima se nalaze autorski portreti jevanđelista, početak Jovanovog jevanđelja i obiman zapis prepisivača koji, osim književne i dokumentarne vrednosti, pruža i izvesne podatke o nastanku same knjige. Rukopis je u stručnoj literaturi bio poznat pod raznim nazivima: Radoslavljevo jevanđelje - po slikaru, Lenjingradsko srpsko jevanđelje - po mestu gde se čuva, Jevanđelje duhovnika Visariona - po naručiocu, Četvorojevanđelje Inoka iz Dalše - po pisaru. Na osnovu ovog srednjevekovnog rukopisa Radosavljevog jevanđelja (čuvanog u Rusiji do Oktobarske revolucije), Dragorad Dragičević, književnik i novinar je 2014. godine napisao roman `Inok i despot“ koji obrađuje temu prepisivanja i prevođenja knjiga, koju je bio preduzeo srpski despot Stefan Lazarević u prvoj četvrtini XV veka. stoglav beogradsko cetvorojevandjelje rujansko stare srpske knjige krmcija nomokanon oktoih

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena Udžbenički format Stanje : odlično Knjiga Digitalni fotoaparati, Kao od šale sadrži 13 delova koji su bogato ilustrovani velikim brojem slika i predstavljeni u koracima koji su dovoljno jednostavni da ih početnici mogu lako savladati. Zahvaljujući mnoštvu postupnih objašnjenja i saveta ova knjiga predstavlja najbrži i najlakši način upoznavanja sa digitalnim fotoaparatom. Ovo je mala, ali kvalitetna knjiga iz koje se veoma brzo i sa malo napora mogu naučiti osnovne tehnike koje su potrebne za rad sa digitalnim fotoaparatom i pratećim programima na PC-ju. Saznaćete kako da koristite digitalne fotoaparate i njihove napredne funkcije, kako da pravite odlične fotografije u zatvorenom ili otvorenom prostoru, po danu ili noći, kako da pretvorite stare fotografije u digitalne slike, prebacite fotografije na PC, sa digitalnog fotoaparata ili sa njegove memorijske kartice, kako da preko e-pošte ili objavljivanjem na Webu podelite fotografije sa familijom i prijateljima. KRATAK SADRŽAJ Uvod Poglavlje 1: Upoznajte svoj digitalni fotoaparat Poglavlje 2: Priprema aparata Poglavlje 3: Osnove digitalne fotografije Poglavlje 4: Fotografisanje napolju Poglavlje 5: Fotografisanje unutra Poglavlje 6: Korišćenje naprednih funkcija aparata Poglavlje 7: Prenos digitalnih fotografija na računar Poglavlje 8: Skeniranje starih fotografija Poglavlje 9: Pregledanje i manipulisanje digitalnim fotografijama Poglavlje 10: Doterivanje digitalnih fotografija Poglavlje 11: Štampanje digitalnih fotografija Poglavlje 12: Prezentiranje i slanje fotografija Poglavlje 13: Čuvanje digitalnih fotografija Detaljni podaci o knjizi Naslov: Digitalni fotoaparati: Kao od šale Izdavač: Cet Strana: 276 Pismo: Format: cm Godina izdanja: 2005

Anto Staničić je jedan od poznatijih pisaca dečijih knjiga iz druge polovine dvadesetog veka. Rođen je 1909. godine u Boki Kotorskoj u gradu Tivtu. Nadahnuće za svoje knjige je nalazio na obalama Jadranskog mora, među svojim zemljacima koje je smatrao veoma hrabrim ljudima. Ugledao se na svog dedu Peru, mornara. Uglavnom je pisao o svom zavičaju i mornarskom životu jednostavnih i plemenitih ljudi. Većinu svog života proveo je u Beogradu. Njegova prva knjiga `Priče na granici istine`, je objavljena 1951. a druga, `Mali pirat`, pet godina kasnije. Inspiraciju za ovo delo našao je u istoriji stare Boke, želevši da nam kroz nju prenese svoje uspomene iz detinjstva na poštene i dobre ljude iz svog zavičaja. Prema istraživanju sprovedenom među učenicima osnovnih škola širom Srbije, školarci četvrtog razreda najviše čitaju Malog pirata. Ostala poznata dela: `Ratni brod`, `Velika sultanija`, `Bambusov štap”, `Tamo gde se talasi razbijaju”, `Kojim putem Afrikanče”. Dobio je književnu nagradu politikinog zabavnika za roman `Galebovo gnezdo” 1980. godine, i povelju i nagradu Zmajevih dečijih igara 1991. godine Preminuo je 1991. godine. Edicija: Biblioteka Beli Jelen Izdavač: Dečje novine, Novi Sad Godina izdanja: 1991. Obim strana: 116 Format: 14,5 x 20,5 cm Povez: Tvrdi POL-VII

Feliks Kanic SRBIJA ZEMLJA I STANOVNIŠTVO I i II - Od Rimskog doba do kraja XIX veka - Srpska književna zadruga Beograd, 1985. godine, tvrd povez, zlatotisak, lux oprema, veći format, ilustrovano, ćirilica. Knjige su nove, u ORIGINAL KUTIJI. SRPSKA ISTORIJA Feliks Filip Emanuel Kanic (1829 — 1904), austrougarski putopisac, arheolog i etnolog i jedan od najvećih poznavalaca jugoistočne Evrope. Bio je kraljevski ugarski savetnik i vitez austrijskog ordena Franje Josifa, nosilac medalje za nauku i umetnost, nosilac srpskog Takovskog ordena i ordena Svetog Save i počasni član Kraljevske saksonske akademije nauka. Rođen u Budimpešti, u bogatoj jevrejskoj porodici, studirao je umetnost u Beču, a od 1858. godine putovao je po južnoslovenskim krajevima - Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Posebno je pažljivo beležio arheološke i geografske podatke i pravio dobre ilustracije arhitektonskih ostataka, crkava, ljudi itd. Putujući, postao je etnolog južnih Slovena. Evropi su njegovi radovi bili zanimljivi, jer su prikazivali malo poznate krajeve. U svojim delima opisivao je objekte troslojno: prvo je opisivao lokaciju, zatim davao istorijski aspekt, dok je treći deo sadržao podatke o trenutnom stanju. Ostali su zabeleženi njegovi putopisi po Levču: `Nesumnjivo je da političko-administrativna podela Srbije pati od velikih nedostataka, i dugo je postojala namera da se ona zameni celishodnijom. Međutim, stare okružne i sreske celine su se učvrstile u svesti naroda, pa bi promene mogla da sprovede samo jedna popularna vlada umirno vreme. U ovom slučaju, uostalom, čini se mnogo na tome da Levčani lakše gutaju svoju gorku pilulu. Dobili su bolji put do sreskog centra Jagodine. Taj put prolazi južno od Lukara, kod čije se mehane naišlo na neke stare (rimske?) zidine, i kod Dragocveta izlazi na kragujevački put. Radikalska vlada je izišla u susret želji Rekovčana; danas je kao srez uspostavljen stari Levač, izuzev onog dela oko Trstenika, a sedište sreza je Rekovac, sa 1280 stanovnika u 217 domova.`

Deset knjiga o arhitekturi Vitruvius Vitruvije veliki format luksuzno glanc novo KOLEKCIONARSKI primek mali potpis izdavac Svjetlost Sarajevo Tvrd povez Марко Витрувије Полио (лат. Marcus Vitruvius Pollio, живио и радио у првом вијеку п. н. е.), био је римски писац, архитекта и инжењер и аутор славног римског архитектонског трактата „De architectura, libri decem“ (Десет књига о архитектури). Врло мало је познато из његовог живота, осим онога што се може закључити из његовог писања у трактату. Иако Витрувије нигдје не идентификује императора за којег је радио, многи сматрају да је ријеч о Августу и да је трактат писан око 27. године. Пошто Витрувије у трактату себе описује као старог човјека, неки аутори су закључили да је врло вјероватно да је био активан у вријеме Јулија Цезара. Витрувије такође каже да је радио на градњи базилике у Фаному (данашњи Фано). Издање на италијанском из 1521. године које је илустровао и превео с латинског италијански архитекта Цезаре Цезаријано Трактат „О архитектури“, базира се на његовом личном искуству, али и теорији познатих грчких архитеката, нпр. на Хермогену. Расправља о скоро сваком аспекту архитектуре, а подијељен је у десет поглавља: планирање града, грађевински материјали, изградња храмова и употреба грчких редова, цивилно грађевинарство (позоришта, бање), приватне грађевине, декорацијапода и зидова, хидраулика и цивилне и војне машине. Превод Витрувијево дело Десет књига о архитектури први пут је преведено на српски 1951. Преводилац је био Матија Лопац, а издавач „Свјетлост“ из Сарајева. Исти издавач је објавио дело и 1990. године.

Format: 19X11.5; obim: 192 str.; oprema: tvrd povez, šivena, pokazna traka Pre objavljivanja Paganskog imperijalizma, Evola je zapravo bio više zainteresovan za filozofske i duhovne teme. Pošto je filozofski idealizam bio dominantan u Italiji u to vreme – Đovani Đentile i Benedeto Kroče bili su mislioci svetske klase – Evola je naučio nemački kako bi proučavao velike nemačke idealističke filozofe 18. i 19. veka. Takođe se bavio orijentalnom filozofijom, posebno Tao Te Čingom Lao Cea, kao i Tantra jogom koju je napisao britanski autor Džon Vudrof. Iako je Evola danas možda najpoznatiji po navodno ekstremnim političkim stavovima, oni su zapravo činili mali deo njegovih interesovanja. On svakako nije bio politički aktivista, jer je odbijao da se pridruži bilo kojoj političkoj stranci ili pokretu. Ipak, njegove knjige o budizmu, tantra jogi, hermetizmu, taoizmu, seksualnosti i tako dalje, imaće trajnu vrednost, više od njegovog političkog ili društvenog komentara. Dok je Benito Musolini pokušavao da nađe italijanski identitet u Katoličkoj crkvi, Evola je, s druge strane, tražio identitet Italije u paganstvu starog Rimskog carstva. To mu je bila motivacija za ovu knjigu. Gledajući unazad, naslov je pogrešan, a Evola je kasnije sugerisao da bi precizniji naslov bio „rimska tradicionalnost“, a ne „paganski imperijalizam“.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Tri generacije grčkih pisaca: uvod u delo Kavafisa, Kazancakisa, Ricosa - Piter Bin Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2006 Broj strana: 142 Format: 17 cm Povez: Broširani Piter Bin jedan od najvećih živih zapadnih neohelenista, veliki deo svog radnog veka proveo je kao preofesor engleske i uporedne književnosti na Dartmaut koledžu u Sjedinjenim Državama. Suosnivač je američke Asocijacije za neohelenske studije, dvaput je izabran i za njenog predsednika. Jedan je od idejnih tvoraca Journal of Modern Greek Studies, prve i najznačajne severnoameričke naučne publikacije posvećene isključivo neohelenskim studijama. Ovaj prijatni stari gospodin, američki ljubazan, bez žalbi podnoseći mediteransku vrućinu naglašava, nešto i na ličnoj osnovi, da su neoheleske studije za njega bile divan dar. Otkrio je pre trideset pet godina, književnost toliko bogatu a tako malo istraženu i prevođenu. Još davne 1983 godine izdavač Efstatijadis sabrao je tri studije (Kafavisa, Kasansakisa i Ricosa ) u jednu knjigu , čiji se prevod nalazi pred srpskim čitaocima; Piter Bin, Tri generacije grčkih pesnika, uvod u delo Kavafisa, Kazancakisa, Ricosa. Ovo je druga knjiga biblioteke Panelinion koja se bavi isključivo edicijom novogrčke književnosti. Na nepunih 150 strana, sam autor u predgovoru srpskom prevodu predstavlja Uvode o trojici vrhunskih pisaca.

Naslov: Kod Mije Alasa Autor: Miodrag Stefanović Izdavač: Beograd : M. Stefanović : Interprint Pismo: ćirilica Broj strana: 192 : ilustr. Format: 28 cm - veliki format Povez: tvrdi, zaštitni omot Bilo je u našem podneblju – a srećom, ima ih još! – ribljih restorana i kafanica u čiji se poseban ugled ne može sumnjati, niti omalovažavati njihova jedinstvena popularnost. Jedna od takvih nadasve ljupkih kafanica nalazila se na osmom kilometru starog druma koji je uz Savu vrludao od Čukarice do Obrenovca. Već sama firma “Kod Mije Alasa” – označavala je svojevrsnu beogradsku i ne samo ugostiteljsku znamenitost (godinama se i daleko izvan beogradskog atara uvažavala krilatica “Ko je neko, ili ko je dasa – taj se viđa kod Mije Alasa”) a njen vlasnik Miodrag Stefanović, ni malo slučajno proglašen “kraljem riblje čorbe”, objavio je knjigu pod naslovom Kod Mije Alasa. Ova knjiga pre svega, ulazi u red vanserijskih antologija. Njen autor, ne krijući setu, idući za buljucima svakojakih uspomena, u vidu svojih osobnih životnih memoara, između ostalog, napominje: “Kroz moje kafanče, ili muzejčić, kako su ga neki gosti nazivali, prošlo je mnogo poznatih i nepoznatih lica, mnogo naših i svetskih veličina. Mnogi od njih, između vina, ribe i pesme ostavili su trag u vidu fotosa, stiha, poruke, skice, crteža, slike… Najveći deo sam sačuvao, uveren da ono što je zapisano ostaje i zapamćeno. Tako je nastala i ova knjiga - koja se može i gledati i čitati - knjiga autentičnih događaja i priča. Knjiga govori o mojim gostima i o meni kao vlasniku restorana, ali i daleko više od toga - o duhu jednog vremena i njegovih aktera; zato smatram da ima trajnu vrednost.”

Ovа knjigа predstаvljа dnevnik potrаge zа izgubljenim Beogrаdom, veliku аvаnturu kojа će nаm otkriti odgovore nа svа onа pitаnjа kojа su oduvek kopkаlа istinske ljubitelje nаšeg grаdа: Otkud Kelti nа ušću Sаve u Dunаv? Kаko je mаli Rаde pomogаo Josifu Pаnčiću dа otvori botаničku bаštu kojа dаnаs predstаvljа jedаn od nаjlepših beogrаdskih ukrаsа? Ko je, pobogu, kаpetаn Mišа po kome se zove ono čuveno zdаnje nа Studentskom trgu? Kаko je knez Mihаilo rešio svoj problem s konjimа i postаo njihov nerаzdvojni prijаtelj sve do dаnаšnjih dаnа? I, dа li ste znаli dа je jednu od nаjlepših crkаvа, Crkvu Aleksаndrа Nevskog nа Dorćolu, projektovаlа prvа ženа аrhitektа u Srbiji – Jeisаvetа Nаčić? Nemаte pojmа?! Hm, ondа sigurno znаte kаko je Mikа Alаs, nаš čuveni mаtemаtičаr, dobio nаdimаk? Kаko je Kornelije Stаnković postаo kompozitor? A zаšto je Meštrovićev spomenik Pobednik morаo dа bude premešten sа Terаzijа nа Kаlemegdаn? E, аko ni to niste znаli, ondа je krаjnje vreme dа sve te odgovore potrаžite u ovoj nаšoj knjizi – riznici skrivenog beogrаdskog blаgа. Udаhnite duboko i zаronite u čаrobni svet stаrog Beogrаdа! Povez knjige : tvrd Strana : 72 Format knjige : 21x17 cm Pismo : ćirilica

Izdavač:BDR MEDIA Beograd Broj strana:274 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 21 x 15 cm Godina izdanja:2022 Odlično očuvana knjiga,nova, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Luk Kalahan bio je zlostavljano i nesrećno dete koje je begom od kuće pokušalo da se spase. Sitan lopov i džeparoš, maštao je da sakupi dovoljno novca i pobegne u Majami. Kada je ušao u cirkusku šatru, sumnjičav i uplašen, zakoračio je u novi svet koji ga je opčinio. Dobrodušni mađioničar Veliki Nuvel, osim posla, ponudio mu je dom i porodicu koju nikada nije imao i u njemu prepoznao talenat za svoju drugu veliku ljubav – krađu. Odrastajući sa Roksen, Nuvelovom ćerkom, malo-pomalo pored mađioničarskog, usavršio je i lopovski zanat. Godine su prolazile, posao je cvetao, a Luk i Roksen postali su majstori iluzija i konačno se prepustili emocijama koje su dugo krili. Ipak, mračne tajne iz prošlosti, verno poput senke, pratile su Luka na svakom koraku. Kada je shvatio da više neće moći da krije svoj stari život, bolno svestan da će slomiti i svoje, a i srca onih koje voli, odlučio je da ode...

FILOZOFIJA RENESANSE - Vladimir Filipović I odabrani tekstovo filozofa Autor: Vladimir Filipović Izdavač: MH, Zagreb Godina izdanja: 1956. Broj strana: 197 Povez: tvrd Format: 20x14 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice malo iskrzane, listovi požuteli i imaju fleke sa stane od starosti (pogledajte slike), izuzev toga u dobrom stanju. Naziv renesansna filozofija naučnici u oblasti intelektualne istorije koriste za označavanje misaonih ostvarenja o periodu Evropske istorije između 1355. i 1650. godine (datumi se pomeraju idući prema centralnoj i severnoj Evropi i oblastima kao što su Španska Amerika, Indija, Japan, i Kina pod evropskim uticajem). Ona se stoga preklapa s kasnosrednjovekovnom filozofijom, na koju su u četrnaestom i petnaestom veku uticale značajne ličnosti, kao što su Albert Veliki, Toma Akvinski, Vilijam Okamski i Marsilije Padovanski, i ranom modernom filozofijom, koja konvencionalno počinje sa Reneom Dekartom i njegovom publikacijom „Rasprava o metodi” iz 1637. godine Filozofi obično razdvajaju period s manjom granularnošću, prelazeći iz srednjovekovne u rano modernu filozofiju, pod pretpostavkom da se vekovima nije desio radikalni pomak u perspektivi pre Dekarta. Intelekturalni istoričari, pored ideja, uzimaju u obzir i faktore kao što su izvori, pristupi, publika, jezik i književni žanrovi. Ovaj članak analizira i promene u kontekstu i sadržaju renesansne filozofije i njen izvanredan kontinuitet sa prošlošću.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Salaš u malom ritu - Arsen Diklić Izdavač: Mladost, Zagreb Godina: 1985. Broj strana: 140 Tvrdi povez Format: 17 x 21 cm, ilustrovano,ćirilica Biblioteka: Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Eugen Kokot Arsen Diklić (Staro Selo, 14. novembar 1922 — Beograd, 4. jul 1995[2]) bio je srpski pisac, filmski i televizijski scenarista. Svojim književnim stvaralaštvom svrstao se u red najznačajnijih srpskih pisaca za decu i omladinu. Arsen Diklić je rođen 14. novembra 1922. godine u Starom Selu, pokraj Otočca, u Lici.[4] Otac Rade i majka Marija bavili su se zemljoradnjom. Godine 1933. Arsen je završio osnovno obrazovanje u Otočcu, srednje je stekao u Bihaću, a fakultetsko u Osijeku. Maturirao je u Sarajevu 1941. godine. Nakon maturiranja preselio se u Beograd gde je studirao istoriju umetnosti. U NOB-u je učestvovao od 1943. godine, boreći se uglavnom po Vojvodini. Godine 1945. služio je bio član Sremskog komiteta SKJ u Jaši Tomiću. Od tada se sve više uključivao u kulturnu delatnost i stasao u poznatog pisca i scenaristu. Od 1946. uređivao je časopis za decu Pionir, bio novinar u listovima za decu, urednik dečije strane u Borbi. Od 1954. godine postaje jedan od agilnijih pokretača i urednika dečijeg lista Zmaj. Književnim radom profesionalno se bavio od 1953. godine.[5] Umro je u Beogradu 4. jula 1995. godine.[2][6] Autorska dela i nagrade Književna dela Kao dete, Arsen Diklić je zavoleo reku Gacku na kojoj je imao i svoj skriveni čamac, a kad je odrastao, najlepše dane proveo je na Dunavu i Savi. Iz te ljubavi i snova na rekama ponikle su mnoge njegove priče i pesme, a jedna od najlepših je poema „Plavi kit“, uzbudljiva pripovest o mornaru svađalici i velikom, plavom kitu.[7][8] Diklić je pisao pesme, pripovetke i romane za decu. Najpoznatija dela su „Salaš u Malom Ritu“ (roman u tri dela), „Ne okreći se, sine“ (roman), „Plava ajkula“ (roman), i pesme „Plavi kit“, „Čika s bradom“, „Selo kraj Tamiša“, „Dunavske balade“ i druge.[9] U romanima Diklić opisuje zbivanja za vreme Drugog svetskog rata. U saradnji sa Brankom Bauerom, napisao je filmski scenario istoimenog filma „Ne okreći se, sine“. Film je dobio ”Zlatnu arenu za režiju“ na festivalu u Puli 1956. godine.[9] Dela mu se odlikuju vešto građenim zapletima, uspelim karakterizacijama likova, emotivnošću i neposrednim odnosom prema prirodi.[1] Scenariji za filmove Diklić je napisao više scenarija za filmove i televizijske serije, kao i jednu TV dramu[3]: 1955. — „Milioni na otoku“ 1956. — „Ne okreći se, sine“ 1957. — „Samo ljudi“ 1960. — „Diližansa snova“ 1963. — „Radopolje“ 1964. — „Muški izlet“ 1964. — „Marš na Drinu“ 1968. — „Sunce tuđeg neba“ 1974. — „Užička republika“ 1975. — „Zimovanje u Jakobsfeldu“ 1976. — „Salaš u Malom Ritu“ 1977. — „Hajdučka vremena“ 1983. — „Veliki transport“[10] Nagrade Dobitnik je značajnih priznanja i nagrada: Nagrada Vlade NR Srbije za dečiju književnost (1948); Dečije knjige za roman Salaš u Malom Ritu (1953); Zlatne Pulske arene za scenario Radopolje (1963); Oktobarske nagrade za scenario filma Marš na Drinu (1964) i druge.... Biblioteka Vjeverica

MARKO - ILUSTROVANE NARODNE PESME - UROŠ I MRNJAVČEVIĆI Ilustrovao: Moša Pijade Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd Godina izdanja: 1959. Broj strana: 20 Povez: mek Veliki format. Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice malo iskrzane, unutrašnjost u dobrom stanju. Fototipsko izdanje (iz 1920) izuzetno retkog prvog izdanja narodne pesme `Uroš i Mrnjavčevići`, koju je pod pseudonimom M. S. Plavšić pripremio i ilustrovao Moša Pijade. Uroš i Mrnjavčevići`. Pesme iz zbirke Vuka Karadžića. Ilustracije od M. S. Plavšića. Tiraž: 100 primeraka. Ilustracije, tekst i celokupnu opremu posebnog izdanja narodne pesme `Uroš i Mrnjavčevići` iz 1920. godine sa potpisom autora M. S. Plavšić - pretstavlja rad slikara Moše Pijade. U to vreme Moša Pijade se već bio istakao kao aktivni revolucionar i bio je prinuđen da se potpisuje drugim imenom na svojim slikarskim radovima, jer je jedino tako mogao i smeo da ih objavljuje u uslovima režima predratne Jugoslavije. Karakteristično je za Mošu Pijade da je za svoje pseudonime uzimao uglavnom početna slova svog pravog imena. Tako je pored imena M. S. Plavšić poznat i njegov pseudonim M. Porobić kojim je potpisao svoj prevod Marksovog `Kapitala` rađenog i izdatog za vreme izdržavanja robije. Nije slučajnost što se Moša Pijade prihvatio da umetnički obradi baš ovu narodnu pesmu jer je njen sadržaj aludirao na tadašnje političko stanje u našoj zemlji.

Nekorisceno Ilustrovano Veliki format Petojezicno izdanje Radoslavljevo jevanđelje je rukopis Jevanđelja iz 1429. godine, koji je urađen po zahtevu srpskoga kneza Radoslava. Čuva se u Ruskoj narodnoj biblioteci u Sankt Peterburgu. U starom srpskom rukopisnom nasleđu malo je spomenika koji svojim ostacima mogu da svedoče o jednoj eri, vrednosti i lepoti kodeksa i rukopisa, kao što je to slučaj sa 12 sačuvanih listova Radoslavljevog jevanđelja, čiji se original čuva u rukopisnoj zbirci Ruske nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu. Ovih 12 listova predstavlja deo monumentalnog rukopisnog četvorojevanđelja nastalog u Srbiji krajem treće decenije 15. veka, kao i svedočanstvo o vrednosti i lepoti celog kodeksa. Na njima se nalaze autorski portreti jevanđelista, početak Jovanovog jevanđelja i obiman zapis prepisivača koji, osim književne i dokumentarne vrednosti, pruža i izvesne podatke o nastanku same knjige. Rukopis je u stručnoj literaturi bio poznat pod raznim nazivima: Radoslavljevo jevanđelje - po slikaru, Lenjingradsko srpsko jevanđelje - po mestu gde se čuva, Jevanđelje duhovnika Visariona - po naručiocu, Četvorojevanđelje Inoka iz Dalše - po pisaru. Na osnovu ovog srednjevekovnog rukopisa Radosavljevog jevanđelja (čuvanog u Rusiji do Oktobarske revolucije), Dragorad Dragičević, književnik i novinar je 2014. godine napisao roman `Inok i despot“ koji obrađuje temu prepisivanja i prevođenja knjiga, koju je bio preduzeo srpski despot Stefan Lazarević u prvoj četvrtini XV veka.

DETALJNIJE Kultna predstava Korešpodencija imala je 300 izvođenja za 24 godine. „Najbolji način da čovek gleda rđave drame je – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda odem u pozorište i gledam – Umetnost.“ Borislav Pekić Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima... Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi. Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića. Format: 13x20 cm Broj strana: 352 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 19. jul 2014. ISBN: 978-86-521-1336-1

Konstantin - Ivan Ivanji Format: 13x20 cm Broj strana: 440 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 12. avgust 2013. 2. izdanje -vrlo dobro ocuvana ,ima trag presavijanja naslovnice , ima posveta na najavnoj stranici ,ima zutih tackica na najavnoj stranici i na bokovima knjige Istorijski roman Konstantin, pored Dioklecijana i Julijana, spada u opus magnum Ivana Ivanjija jer verodostojno i uverljivo oživljava vreme i okolnosti u kojima se u Rimskom carstvu širila i ustoličila nova religija Hristovih sledbenika. Ko je zaista prvi priznao hrišćansku veru, u kojoj zemlji je ona prvi put postala državna veroispovest, ko je i kada krstio Konstantina, ko je zapalio Dioklecijanovu palatu, kako su se prožimali stari i novi verski obredi i običaji u prvim vekovima nove ere, zašto je Konstantin Veliki naredio pogubljenje svoje žene Fauste i prvorođenog sina Krispa, kao i mnogo drugih malo poznatih pojedinosti iz Konstantinovog životopisa – saznaćemo u ovom uzbudljivom romanu o jednom od poslednjih velikih rimskih careva. Splet predanja, istorijskih izvora i piščeve mašte stvorio je retko uspeo istorijski roman u novijoj srpskoj književnosti. „Ivan Ivanji poseduje redak dar da uspostavi ubedljivu svakodnevicu, svejedno da li se dešava pre stotinu, ili pre dve hiljade godina. Njegov fundus je neiscrpan. Sve vreme dok teče priča o Konstantinu, čitalac putuje predelima i gradovima Rimskog carstva. Ivanjijev Konstantin nije maskota cara, već živa istorijska ličnost, naš blizak savremenik.“ Dragan Velikić „Konstantin Veliki je vladao u doba kad su još tinjale žrtve paljenice posvećene paganskom Mitri, ali s pogledom uprtim prema nebu po kojem su već uveliko leteli anđeli. Glavni lik ove knjige je običan čovek ali, pre svega, mudrac i prorok jer zna da novo vreme donosi svest o istoriji kao ličnoj drami začetoj iz slobodne volje, najvažnijeg aspekta vere kojoj se priklanja i kojoj i sam služi. Umesto herojskog odnosa prema svetu u staro doba, nova era nagoveštava tragičnost koja se rađa iz aktivne slobode zla, iz slobode tame.“ Ljubica Arsić (kutija 2)