BEOGRAD - 2017 - 182 STRANE, MEK POVEZ. U četvrtak 19. marta 2017. godine sa početkom u 19 časova u Klubu knjižari Magistrala (Dom kulture Studentski grad) biće održana promocija knjige Nova lektira I – Piknik za Irmu. Priređivači i urednici su Bojan Marković i Tamara Mitrović. O knjizi: Knjiga u kojoj smo, nakon što je sastavljena, ispostavlja se kao specifični imaginarijum dva odnosa prema književnosti iz mladosti. Ona je sastavni deo odrastanja, građa iz koje smo najpre sticali predstave o svetu, koje su bile stvarnim iskustvom prepravljane ili potvrđivane. Upravo pročitane u mladosti mnogima su omogućile da pamte ono što se nije dogodilo, ili ono što se dogodilo da pamte na svoj način, pa je život tada bio refleksija knjiga koje su čitane. (…) Iz mnogostrukih odnosa prema lektiri, onome što generacije pročitaju ili preskoče da pročitaju, čitajući dožive ili ne dožive, razumeju na ovaj ili onaj način, u sopstvenom iskustvu prepoznaju ili ne prepoznaju, u svojim odlukama uključuju kao vlastito (ili kao nepostojeće) iskustvo, nastaje neka treća – imaginarna škola. Priređivač Taj slobodni pristup najlepšim knjigama za decu doneo je svež podstrek za dalja čitanja. Nama, da li bi i deci? Naslućujem, posle ove avanture, da nije to pravi put. Ali nismo ni nameravali da krčimo puteve nego da saberemo važne doživljaje. Proživljene kroz čitanje i posle. Zadržane kao nepobitne činjenice našeg iskustva, u svetu koji nas stvara i postoji jednako stvarno kao što nam se isprečuje kamen na stazi.

Nova lektira I Dom kulture Studentski grad, Beograd, 2017. 16 x 21 cm, 182 strane. Kao nova knjiga. Priređivači i urednici su Bojan Marković i Tamara Mitrović. Knjiga u kojoj smo, nakon što je sastavljena, ispostavlja se kao specifični imaginarijum dva odnosa prema književnosti iz mladosti. Ona je sastavni deo odrastanja, građa iz koje smo najpre sticali predstave o svetu, koje su bile stvarnim iskustvom prepravljane ili potvrđivane. Upravo pročitane u mladosti mnogima su omogućile da pamte ono što se nije dogodilo, ili ono što se dogodilo da pamte na svoj način, pa je život tada bio refleksija knjiga koje su čitane. (…) Iz mnogostrukih odnosa prema lektiri, onome što generacije pročitaju ili preskoče da pročitaju, čitajući dožive ili ne dožive, razumeju na ovaj ili onaj način, u sopstvenom iskustvu prepoznaju ili ne prepoznaju, u svojim odlukama uključuju kao vlastito (ili kao nepostojeće) iskustvo, nastaje neka treća – imaginarna škola. Preporuke za čitanje Taj slobodni pristup najlepšim knjigama za decu doneo je svež podstrek za dalja čitanja. Nama, da li bi i deci? Naslućujem, posle ove avanture, da nije to pravi put. Ali nismo ni nameravali da krčimo puteve nego da saberemo važne doživljaje. Proživljene kroz čitanje i posle. Zadržane kao nepobitne činjenice našeg iskustva, u svetu koji nas stvara i postoji jednako stvarno kao što nam se isprečuje kamen na stazi. MG108

Piknik pored puta - Arkadij i Boris Strugacki Plato, 2019 mek povez latinica broj strana 172 format 20 x 14 cm NOVA knjiga! Roman po kojem je Andrej Tarkovski snimio film Stalker, 1979. godine. Nakon što su vanzemaljske sile iznenada posetile planetu Zemlju i za sobom ostavile tragove, mesta posete, nazvana Zone, postaju prostor na kom se susreću ljudsko i vanzemaljsko, racionalno i volšebno. Zbog osobina koje se graniče sa magijom Zone postaju predmet interesovanja ne samo naučnih nego i političkih, vojnih i kriminalnih organizacija koje na različite načine pokušavaju da se domognu skrivenih artefakata. Zbog opasnih i okultnih sila kojima su Zone ispunjene jedini koji se upuštaju u potragu i istraživanje sada nepoznatog prostora jesu stalkeri – ljudi spremni ili primorani da žrtvuju svoje i živote svojih najbližih kako bi došli do ostvarenja najvećih želja. „Neverovatno… Vešto uobličavanje motiva odanosti i pohlepe, prijateljstva i ljubavi, očaja, frustracije i usamljenosti stvara zaista vrhunsku priču… Nećete je zaboraviti.“ – Teodor Stardžen Prvi put objavljen 1972. godine, Piknik pored puta se i dalje smatra jednim od najvećih romana naučne fantastike.

O knjizi: „Uživajte u opojnoj, strasnoj drami!“ Sunday Express Kina 1899. godine. Oslabljena dinastija bespomoćno posmatra kako joj zapadne sile nadiru u zemlju. Ali zbog suše i gladi, tajno društvo zove na pobunu. Jedna mlada Engleskinja, nesvesna onoga što se zakuvava oko nje, dolazi u grad Šišan. Za strance, život se sastoji od piknika i lova na tigrove, ali za Helen Fransis postoje i druga, opasnija uživanja. Međutim, Helen Fransis i drugi Zapadnjaci uskoro će se naći u velikoj opasnosti, jer se ustanici potajno okupljaju u šumama i brdima. A na kraju puta Palata rajskog zadovoljstva mami: mirisne sobe jednog bordela s pogledom na mesto za pogubljenja nude utočište – ali po cenu koju je malo ko spreman da plati... „Apsolutno predivno – čaroban roman!“ Peni Vićenci

O knjizi: „Uživajte u opojnoj, strasnoj drami!“ Sunday Express Kina 1899. godine. Oslabljena dinastija bespomoćno posmatra kako joj zapadne sile nadiru u zemlju. Ali zbog suše i gladi, tajno društvo zove na pobunu. Jedna mlada Engleskinja, nesvesna onoga što se zakuvava oko nje, dolazi u grad Šišan. Za strance, život se sastoji od piknika i lova na tigrove, ali za Helen Fransis postoje i druga, opasnija uživanja. Međutim, Helen Fransis i drugi Zapadnjaci uskoro će se naći u velikoj opasnosti, jer se ustanici potajno okupljaju u šumama i brdima. A na kraju puta Palata rajskog zadovoljstva mami: mirisne sobe jednog bordela s pogledom na mesto za pogubljenja nude utočište – ali po cenu koju je malo ko spreman da plati... „Apsolutno predivno – čaroban roman!“ Peni Vićenci

Autor: Adam Vilijams Povez: broširan Br. strana: 397 Format: 13x20 `Uživajte u opojnoj, strasnoj drami!` - Sandej ekspres. Kina 1899. godine. Oslabljena dinastija bespomoćno posmatra kako joj zapadne sile nadiru u zemlju. Ali zbog suše i gladi, tajno društvo zove na pobunu.Jedna mlada Engleskinja, nesvesna onoga što se zakuvava oko nje, dolazi u grad Šišan. Za strance, život se sastoji od piknika i lova na tigrove, ali za Helen Fransis postoje i druga, opasnija uživanja.Međutim, Helen Fransis i drugi Zapadnjaci uskoro će se naći u velikoj opasnosti, jer se ustanici potajno okupljaju u šumama i brdima.A na kraju puta Palata rajskog zadovoljstva mami: mirisne sobe jednog bordela s pogledom na mesto za pogubljenja nude utočište – ali po cenu koju je malo ko spreman da plati... „Apsolutno predivno – čaroban roman!“ - Peni Vićenci.

Nad ostrvima obavijenim maglom i neprohodnim zelenilom šuma, vanvremenska priča o hrabrosti i ljubavi stapa se sa čarobnom lepotom prirode. Valansi Sterling provela je svojih dvadeset i devet godina kao usedelica, plašljiva i stidljiva, predmet stalnog prezira i ponižavanja porodičnog klana zbog toga što nije pronašla valjanog muža. Nikada se nije zaljubila, nikada nije volela. Živi po pravilima koja joj je nametnula stroga, staromodna majka, pomirljivo prihvatajući izbore koje drugi prave za nju. Da bi umakla svoj monotonom postojanju, nesrećna Valansi se povremeno skloni u zamak svojih snova, zamišljajući sebe kao lepu damu koju svi mnogo vole i srećnu suprugu romantičnog viteza. I da to majsko jutro nije osvanulo kišno, život Valansi Sterling bi, izvesno, bio sasvim običan i dosadan. Otišla bi sa ostatkom klana na veridbeni piknik strine Velington, a doktor Trent bi otišao u Montreal. Međutim, kiša je padala i kakve je to posledice po nju imalo! Nakon šokantne vesti da joj je ostalo još godinu dana života, ona kreće u potragu za sopstvenim identitetom. Od tog dana, govori samo istinu, napušta kuću, pronalazi posao. U tom novom svetu, prepunom ljubavi i avantura koje prevazilaze i njene najsmelije tajne snove, ona je slobodna i srećna. Povez knjige : tvrd Strana : 256 Format knjige : 145x205 Pismo : latinica

ANDREJ KURKOV ISTINITA PRIČA O PRAVOM NARODNOM KONTROLORU Prevod - Žarko Milenić Izdavač - Zalihica, Sarajevo Godina - 2010 320 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Svjetska književnost ISBN - 978-9958-787-55-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Priča o pravom narodnom kontroloru je prva knjiga fantastične trilogije Andreja Kurkova Geografija pojedinačnog hica. U sadržaju ovog romana javlja se mnoštvo historijskih i antihistorijskih junaka, u ovom romanu je puno događaja, crnog i bijelog humora, fantastike i zagonetki, koji će čitaoca rastužiti i nasmijati. Andrej Kurkov je rođen u Petrogradu 1961. Danas živi u Kijevu (Ukrajina). Sebe smatra ukrajinskim piscem, uprkos svom ruskom porijeklu. Autor je trinaest romana i pet knjiga za djecu. Pored toga što je romanopisac i scenarista, Andrej Kurkov je radio i kao novinar i filmski kamerman. Govori jedanaest jezika i talentovan je pijanista. Međunarodno priznanje stekao je 1996. godine crnohumornim romanom Piknik na ledu, koji je preveden na dvadeset šest jezika i ocjenjen kao „najautentičniji predstavnik novog talasa postsovjetske književnosti“. Majstor grotesknog humora, briljantni satiričar postkomunističke Rusije i Ukrajine, jedan od četvorice autora izvan engleskog govornog područja čiji su romani presudno uticali na razvoj žanra kriminalističkog romana u posljednjem desetljeću, visoka književnost u najboljoj tradiciji Dostojevskog, Gogolja, Bulgakova i Pintera, jedno od najuzbudljivijih otkrića na svjetskoj književnoj sceni…samo su neki od epiteta koji su Andreju Kurkovu i njegovim romanima dodjelili evropski književni kritičari. Uz pohvale književne kritike, Kurkov je svojim romanima postigao i zavidan komercijalni uspeh. Njegove su knjige prevedene na većinu evropskih jezika (kao i na japanski, kineski i hebrejski) i prodate u više od 4 miliona primjeraka, po čemu je Andrej Kurkov najuspješniji savremeni ukrajinski pisac te prvi i jedini autor s područja bivšeg Sovjetskog Saveza čiji je roman dospio na ljestvice 10 najprodavanijih knjiga u Europi.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Izdavac : Laguna 2009 Knjiga 1 - 396 strana Kina 1899. godine. Oslabljena dinastija bespomoćno posmatra kako joj zapadne sile nadiru u zemlju. Ali zbog suše i gladi, tajno društvo zove na pobunu. Jedna mlada Engleskinja, nesvesna onoga što se zakuvava oko nje, dolazi u grad Šišan. Za strance, život se sastoji od piknika i lova na tigrove, ali za Helen Fransis postoje i druga, opasnija uživanja. Međutim, Helen Fransis i drugi Zapadnjaci uskoro će se naći u velikoj opasnosti, jer se ustanici potajno okupljaju u šumama i brdima. A na kraju puta Palata rajskog zadovoljstva mami: mirisne sobe jednog bordela s pogledom na mesto za pogubljenja nude utočište – ali po cenu koju je malo ko spreman da plati... Knjiga 2 - 444 strane edno drugo doba. Jedan drugi svet. Opčinjavajuća epska pripovest. Grupa Zapadnjaka zatiče uzburkanu atmosferu po dolasku u grad Šišan na severoistoku Kine početkom dvadesetog veka. Među njima je i Helen Franses, mlada Engleskinja, koja se zaljubljuje u Henrija Menersa. Politička situacija u zemlji je zamršena i u Kini se pojavljuju različite političke struje. Svim strancima u gradu preti opasnost a Helen i Henri su silom prilika razdvojeni. Jedan od stranaca, doktor Erton, sprijateljuje se sa mandarinom, glavnim mirovnim sudijom u Šišanu, koji drži apsolutnu vlast. Ertonova porodica i prijatelji nalaze se u centru ustanka protiv zapadnih sila, koji prerasta u zastrašujuću stvarnost. Ertonovi, skriveni u bordelu, posmatraju mesto za pogubljenja stranaca. Bekstvo iz grada je neminovno. Helen Franses je rečeno da je Henri Meners mrtav... Ovo je prelep roman prepun istorijskih i političkih detalja čiji strastveni junaci veruju u sebe. Pred vama je štivo puno ljubavi, gubitaka, srčanosti, krvoprolića i odvažnih dela Unutrasnjost odlicna,korice sasvim malo po krajevima iskrzane,videti slike.

Moja francuska porodica Samanta Veran(autor) Branislava Radević-Stojiljković(prevod) Izdavač: Laguna Naslov originala: How to Make a French Family / Samantha Vérant Priča o ljubavi, hrani i faux pas. „Iskrena, topla i povremeno dirljiva priča o tome s čim se boriš kad se usudiš da ostvariš svoje snove“ (Dženis Maklaud, autorka Pariskih pisama, Njujork tajmsovog bestselera) „Šarmantni i pronicljivi memoari o onome što se desilo posle srećnog kraja. A s obzirom na to da se Samantin trud da stvori novu porodicu odigrava u Francuskoj (i pun je recepata), sve je još mnogo ukusnije! (Dženifer Kobern, autorka knjige Zauvek ćemo imati Pariz) „Ljubav nema granica u iskrenoj i hrabroj knjizi Samante Veran, o tome kako je ostavila sve da bi se udala za Francuza. Moja francuska porod ica jeste svedočanstvo o njenom istrajnom trudu da se prilagodi novom životu u jugozapadnoj Francuskoj. Kao i u Sedam pisama iz Pariza, čitaoci će se smejati, plakati i bodriti Veranovu do poslednje stranice.“ (Suzan Blumberg-Kejson, autorka knjige Dobra kineska žena) „U knjizi Moja francuska porodica čitamo o usponima i padovima, o dobrim, lošim i smešnim trenucima početka novog života i nove porodice u Francuskoj, i autorka nam ne dozvoljava da zaboravimo da na kraju uvek pobedi ljubav.“ (Kristen Bedard, autorka knjige Bonjour Kale) „Samanta Veran nam je servirala zabavnu i nežnu knjigu Moja francuska porodica. Radnja je prava bajka, a moć bajke je u onome ’i onda su živeli srećno i zadovoljno do kraja života’. Priča Veranove je autentična, romantična, pokatkad dirljiva i, na kraju, divno zadovoljavajuća i bogata kao i francuska kuhinja, koja je detaljno izložena na njenim stranicama.“ (Mišel Gejbl, autorka Njujork tajmsovih bestselera Pariski stan i Vidimo se u Parizu) „Kao i njena autroka, nova knjiga Samante Veran je slatka i drska, ispričana iz srca. To je hrabra i ranjiva priča o stvaranju nove porodice i trudu da postaneš drugačija mama. Bajka o tome šta se desi kad tražimo ono najbolje u sebi i težimo boljem životu.“ (Elizabet Bard, autorka Njujork tajmsovih bestselera Ručak u Parizu i Piknik u Provansi) *3

GOLAĆ NA URVINI - Arkadij i Boris Strugacki Naslov originala: UPITKA NA SKLONE Izdavač: Jugoslavija, Beograd Biblioteka KENTAUR Godina izdanja: 1979 Format: 21 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 126 Slika na koricama: Darko Ranković PANDORA I Braca A. i B. Strugacki predstavljaju klasike savremen naucne fantastike. Vec dobro poznati citalackoj publici, oni su nizom svojih dela probili mnoge jezicke braijere širom sveta. Golac na urvini je jedno od takvih dela roman u svakom pogledu reprezentativan za svoje autore. U njemu kao da je zgusnuta srž teme i dilema,, karakteristicnih za prozu brace Strugacki. To su, sažeto receno, problemi covekove buducnosti, koji nosi svoje neminovno naslede. Golac na urvini je naucno fantasticni roman u istoj meri koliko je i gorko humorna alegorija, što se postepeno uoblicava u društvenu kritiku, u satiru ostvarenu sredstvima jedne cudne mešavine snovitog i realnog u istom u osnvi košmarnom kontekstu.Roman je oštro usmeren protiv opasnosti savremene tehnološke mašine, koja preti da ugrozi svaki smisao ljudskog postojanja. Tajne zla u ljudima i svemiru Braca Strugacki Prica kaže da su braca Arkadij (1925-1991) i Boris (1933) Natanovic Strugacki poceli da pišu naucnu fantastiku zbog opklade u flašu pica. Kako god bilo, njen rezultat ostavio je dubok trag u svetskoj naucnoj fantastici. Nekoliko prvih knjiga (romani “Zemlja purpurnih oblaka” iz 1958, “Put u Amalteju” iz 1960, “Stažeri” iz 1962. i zbirka “Šest šibica” iz 1960) slede obrazac Jefremovskog optimistickog puta ljudi u svemir i borbe sa nepovoljnim uslovima na novim planetama. Zbirka prica “Povratak” (u drugom izdanju njen naslov ce biti “Podne: dvadeset drugo stolece”) iz 1962, najavljuje teme kojima ce se autori nadalje baviti, kao i osnovni ton pripovedanja, a ovaj je poprilicno mracan. Na jednoj strani nalaze se dela u kojima se razmatra motiv prvog kontakta, zapocet pricom “Lutalice i putnici” i nastavljen romanima (pripovestima, kako ih braca nazivaju) “Druga invazija Marsovaca” iz 1968, “Hotel ’Kod izgubljenog alpiniste’” iz 1974. i “Piknik kraj puta” iz 1974. (po kojem je Tarkovski iz 1979. snimio remek-delo “Stalker”), te “Talasi smiruju vetar” iz 1985. godine. Vanzemaljci u ovim knjigama nipošto nisu standardno zli i agresivni, niti je ljudska civilizacija tako uspešna da se mora lomiti grubom silom: pre se može govoriti o nezainteresovanosti za ljude (kao u “Pikniku...” i “Vetru...” gde ljudi nalaze samo njihove tragove) ili, u boljoj varijanti, poigravanju sa njima (u “Drugoj invaziji...” i “Hotelu...”). Prvi korak ali na drugim planetama obraduje nekoliko romana (“Teško je biti bog” iz 1965, zatim “Nastanjeno ostrvo” iz 1971, u kome se pojavljuje i rasa Lutalica, vanzemaljaca cije artefakte astronauti nalaze na raznim planetama i u nekoliko knjiga, te “Mališan” iz 1973). U tim romanima izaslanici ljudi ne uspevaju da shvate ustrojstva civilizacija drugih bica. Konacno, braca Strugacki se u knjigama “Golac na urvini” iz 1968, “Ružni labudovi” iz 1968, “Momak iz pakla” iz 1975. i “Buba u mravinjaku” iz 1980, bave problemima totalitarnih društava i birokratije koji, u ime velikih težnji za opstankom države, uništavaju pojedinca. Strugacki nisu kriticari socijalizma-staljinizma ’na prvu loptu’ i nisu podlezali dnevno politickom imperativu (iako je državna kritika, po zadatku, u njihovim knjigama nalazila elemente osude kapitalistickog uredenja). NJihova vivisekcija lavirinta vlasti, uticaja i mizernog cinovnickog mentaliteta, puno duguje iskustvu velikana ruske literature, poput Gogolja, baš kao i Kafki ili Haksliju. Strugacki su u svoja dela, posebno romane “Ponedeljak pocinje u subotu” iz 1965, “Bajka o trojki” iz 1968. i “Milijardu godina do kraja sveta” iz 1976, upleli i tradiciju ruskih bajki, basni, folklornih mitova, gradeci fantazmagorijske parabole. Delo brace Strugacki uspešno izbegava žanrovske obrasce i, zahvaljujuci talentu i nadahnucu, prikljucuje naucnu fantastiku svekolikoj literarnoj tematici. ***Očuvano***

Autor - osoba Strugackij, Arkadij Natanovič, 1925-1991 = Strugackiй, Arkadiй Natanovič, 1925-1991 Strugackij, Boris Natanovič, 1933-2012 = Strugackiй, Boris Natanovič, 1933-2012 Naslov Golać na urvini / A. i B. Strugacki ; preveo Milan Čolić Jedinstveni naslov Ulitka na sklone. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1979 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 126 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Zbirka Kentaur : Naučna fantastika (Broš.) Napomene Prevod dela: Ulitka na sklone Tiraž 8.000. Braća A. i B. Strugacki predstavljaju danas klasike savremene sovjetske naučne fantastike. Već dobro poznati jugoslovenskoj čitalačkoj publici, oni su nizom svojih dela probili mnoge jezičke barijere širom sveta. Golać na urvini jedno je od takvih dela – roman u svakom pogledu reprezentativan za svoje autore. U njemu kao da je zgusnuta srž tema i dilema, karakterističnih za prozu braće Strugacki. To su, sažeto rečeno, problemi čoveka budućnosti, koji nosi svoje neminovno nasleđe... „Golać na urvini“ je naučno fantastični roman u istoj meri koliko je i gorko humorna alegorija, što se postepeno uobličava u društvenu kritiku, u satiru ostvarenu sredstvima jedne čudne mešavine snovitog i realnog u istom – u osnovi košmarnom kontekstu. Roman je oštro usmeren protiv opasnosti savremene tehnološke mašine, koja preti da ugrozi svaki smisao ljudskog postojanja. Vrhunac stvaralačkog genija Arkadija i Borisa Strugackog. Puž na padini dešava se u dva naporedna sveta. Jedan svet je Uprava, institucija koju vodi nadrealna, kafkijanska birokratija čiji je cilj da upravlja šumom nad kojom je sagrađena. Drugi je šuma, mesto puno straha, čudnih bića, primitivnih ljudi i nasilja. Perec radi u Upravi i žarko želi da poseti šumu. Kandid se srušio u šumi i pokušava da se vrati u Upravu. Njihova putovanja su neobična i prepuna iznenađenja, i ostavljaju čitaoce ispunjene čuđenjem pred tajnama ovog stranog sveta. Roman, isprva napisan daleke 1965. godine i odmah potom značajno prerađen, objavljen je u celosti tek 1972. Braća Strugacki su „Puža na padini” smatrali svojim „najsavršenijim i najznačajnijim delom”. Arkadij i Boris Strugacki nesumnjivo su najslavniji autori ruske naučne fantastike na svetu. Tokom decenija, i mnoštvom dela koja su napisali zajedno, razvili su autentičan glas koji ostaje jedinstven kako u ruskim, tako i u svetskim okvirima. Romani su im prevođeni na engleski, nemački, francuski, italijanski i druge jezike, a braća Strugacki su bila i ostala veoma popularna u mnogim zemljama, među kojima su i zemlje bivše Jugoslavije. Arkadij (1925–1991) je završio Vojni institut za strane jezike u Moskvi i postao prevodilac sa engleskog i japanskog. Sredinom pedesetih započinje karijeru urednika i pisca. Godine 1958. počeo je da piše s bratom Borisom i ta saradnja je potrajala do njegove smrti. Boris (1933–2012) je završio astronomiju i neko vreme je radio kao astronom i kompjuterski inženjer u opservatoriji, a od 1966. prelazi u profesionalne pisce. Posle bratovljeve smrti, objavio je dva romana pod pseudonimom. Tajne zla u ljudima i svemiru Braća Strugacki Priča kaže da su braća Arkadij (1925–1991) i Boris (1933) Natanovič Strugacki počeli da pišu naučnu fantastiku zbog opklade u flašu pića. Kako god bilo, njen rezultat ostavio je dubok trag u svetskoj naučnoj fantastici. Nekoliko prvih knjiga (romani „Zemlja purpurnih oblaka” iz 1958, „Put u Amalteju” iz 1960, „Stažeri” iz 1962. i zbirka „Šest šibica” iz 1960) slede obrazac Jefremovskog optimističkog puta ljudi u svemir i borbe sa nepovoljnim uslovima na novim planetama. Zbirka priča „Povratak” (u drugom izdanju njen naslov će biti „Podne: dvadeset drugo stoleće”) iz 1962, najavljuje teme kojima će se autori nadalje baviti, kao i osnovni ton pripovedanja, a ovaj je poprilično mračan. Na jednoj strani nalaze se dela u kojima se razmatra motiv prvog kontakta, započet pričom „Lutalice i putnici” i nastavljen romanima (pripovestima, kako ih braća nazivaju) „Druga invazija Marsovaca” iz 1968, „Hotel „Kod izgubljenog alpiniste“” iz 1974. i „Piknik kraj puta” iz 1974. (po kojem je Tarkovski iz 1979. snimio remek-delo „Stalker”), te „Talasi smiruju vetar” iz 1985. godine. Vanzemaljci u ovim knjigama nipošto nisu standardno zli i agresivni, niti je ljudska civilizacija tako uspešna da se mora lomiti grubom silom: pre se može govoriti o nezainteresovanosti za ljude (kao u „Pikniku...” i „Vetru...” gde ljudi nalaze samo njihove tragove) ili, u boljoj varijanti, poigravanju sa njima (u „Drugoj invaziji...” i „Hotelu...”). Prvi korak ali na drugim planetama obrađuje nekoliko romana („Teško je biti bog” iz 1965, zatim „Nastanjeno ostrvo” iz 1971, u kome se pojavljuje i rasa Lutalica, vanzemaljaca čije artefakte astronauti nalaze na raznim planetama i u nekoliko knjiga, te „Mališan” iz 1973). U tim romanima izaslanici ljudi ne uspevaju da shvate ustrojstva civilizacija drugih bića. Konačno, braća Strugacki se u knjigama „Golać na urvini” iz 1968, „Ružni labudovi” iz 1968, „Momak iz pakla” iz 1975. i „Buba u mravinjaku” iz 1980, bave problemima totalitarnih društava i birokratije koji, u ime velikih težnji za opstankom države, uništavaju pojedinca. Strugacki nisu kritičari socijalizma-staljinizma „na prvu loptu“ i nisu podlegali dnevno političkom imperativu (iako je državna kritika, po zadatku, u njihovim knjigama nalazila elemente osude kapitalističkog uređenja). Njihova vivisekcija lavirinta vlasti, uticaja i mizernog činovničkog mentaliteta, puno duguje iskustvu velikana ruske literature, poput Gogolja, baš kao i Kafki ili Haksliju. Strugacki su u svoja dela, posebno romane „Ponedeljak počinje u subotu” iz 1965, „Bajka o trojki” iz 1968. i „Milijardu godina do kraja sveta” iz 1976, upleli i tradiciju ruskih bajki, basni, folklornih mitova, gradeći fantazmagorijske parabole. Delo braće Strugacki uspešno izbegava žanrovske obrasce i, zahvaljujući talentu i nadahnuću, priključuje naučnu fantastiku svekolikoj literarnoj tematici.` (Ilija Bakić) MG117 (N)

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25x16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju pristvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Opencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.

U dobrom stanju! Kada je bliskost zabranjena a strast je greh, ljubav je najdrskiji zločin od svih. Nezaboravan klasik vodi čitaoca kroz moralne dileme i posrnuće, a osećanja krivice, besa, odanosti i osvete prevazilaze granice svih vremena. U XVII veku u Salemu mladu Jastiru Prin stavljaju na stub srama i primoravaju je da nosi skerletno slovo zbog toga što je preljubnica. Ona rađa vanbračno dete, ali dugih sedam godina ne želi da otkrije ko je otac deteta. Javno ponižena i odbačena, zarobljena u krugu društvenih pravila, Jastira se oslanja na snagu svog duha. Beznadežan osećaj sramote, očajanja i usamljenosti učiniće je snažnom, a skerletno slovo poslužiće za ulazak tamo gde se druge žene nisu usudile da kroče. Skoro vek i po Hotornovo remek-delo pamte i čitaoci i kritičari. U jednom od najvećih američkih pripovedačkih dostignuća, greh, krivica i iskupljenje utkane kroz priču o preljubi, otkriveni su izuzetnim psihološkim prodorom u ljudsku dušu. „Kroz dugi niz godina koje su bile ispunjene radom, mislima i samopožrtvovanjem, skerletno slovo nije prestalo da bude žig koji privlači prezrenje i gnev ljudi, već je oličavalo nešto što izaziva sažaljenje i strah, kao i poštovanje.“ Natanijel Hotorn (engl. Nathaniel Hawthorne; 4. jul 1804 — 19. maj 1864) bio je američki romanopisac i pisac kratkih priča pisac. Njegova dela se često fokusiraju na istoriju, moral i religiju. Rođen je 1804. godine u Salemu u Masačusetsu, od oca Natanijela Hotorna i majke Elizabet Klark Mening. Jedan od njegovih predaka je Johan Hotorn, jedini sudija koji je bio uključen u suđenja vešticama Salema, koje se nikada nisu pokajale zbog svojih postupaka. Studirao je na Boudin Koledžu od 1821. do 1825. godine. Prvo delo objavio je 1828. godine, roman Fanshajv, ali kasnije je smatrao da to delo nije na dovoljno visokom nivou.[1] Objavio je nekoliko kratkih priča u časopisima, koje je sakupio i 1837. objavio pod nazivom Dvaput ispričane priče. Godine 1842. oženio se Sofijom Pibodi. Skerletno slovo objavljeno je 1850, nakon čega je usledio niz drugih romana. Političko imenovanje konzula odvelo je Hotorna i njegovu porodicu u Evropu pre njihovog povratka u Konkord 1860. godine. Natanijel Hotorn umro je 19. maja 1864. godine, a nadživele su ga supruga i njihovo troje dece. Rani život Natanijel Hotorn - portret Čarlsa Ozguda Natanijel Hotorn rođen je 4. jula 1804. godine u Salemu u Masačusetsu. Njegovo rodno mesto je sačuvano i otvoreno je za javnost. Prapradeda Natanijela Hotorna, Vilijam Hotorn, prvi je iz porodice emigrirao iz Engleske, nastanivši se u Dorčesteru, Masačusets, pre nego što se preselio u Salem. Tamo je postao važan član kolonije Masačusetskog zaliva i zauzimao je mnoge političke položaje, uključujući položaj sudije. Bio je na lošem glasu zbog svoje oštrine u presudama.[2] Vilijamov sin i autorov pradeda, Džon Hotorn, bio je jedan od sudija koji je nadgledao suđenja vešticama iz Salema. Hotorn je verovatno dodao `V` svom prezimenu u ranim dvadesetim godinama, ubrzo nakon što je završio fakultet, u nastojanju da se odvoji od svojih zloglasnih predaka.[3] Otac Natanijela Hotorna bio je mornarički kapetan. Umro je 1808. godine od žute groznice u Surinamu.[4] Nakon njegove smrti, njegova udovica preselila se s mladim Natanijelom i dve kćeri kod rodbine u Salem,[5] gde su živeli 10 godina. Mladi Hotorn je udaren u nogu za vreme sportske igre loptom 10. novembra 1813. godine[6] i godinu dana je bio vezan za postelju, mada nekoliko lekara nije moglo da pronađe u čemu je problem.[7] Rodna kuća Natanijela Hotorna u Rejmondu U leto 1816. godine porodica je živela kao podstanar na jednoj farmi,[8] dok se nije preselila u kuću koju su izgradili Hotornovi ujaci, Ričard i Robert Mening, u Rejmondu, Mejn, u blizini jezera Sebago.[9] Godinama posle, Hotorn se osvrnuo na svoje vreme u Mejnu sa nežnošću: `To su bili sjajni dani, jer je taj deo zemlje tada bio divlji, sa samo razasutim čistinama, a devet desetina od toga bile su prašume.`[10] Natanijel Hotorn se 1819. vratio u Salem na školovanje i ubrzo posle toga se požalio na nostalgiju i razdvojenost od majke i sestara.[11] Ujak Robert Mening insistirao je da Natanijel upiše koledž, bez obzira na njegove proteste.[12] Uz finansijsku podršku svog ujaka, Hotorn je 1821. godine poslan na Boudin Koledž, delimično zbog porodičnih veza, a delimično i zbog relativno jeftine školarine.[13] Hotorn je sreo budućeg predsednika Frenklina Pirsa na putu za Boudin, na stanici u Portlandu, i njih dvojica su vrlo brzo postali prijatelji.[12] Na koledžu je upoznao i budućeg pesnika Henrija Vodsvorta Longfeloua, budućeg kongresmena Džonatana Kilija i budućeg pomorskog reformatora Horacija Bridža.[14] Diplomirao je 1825. godine, a kasnije je svoje iskustvo na fakultetu opisao Ričardu Henriju Stodardu sledećim rečima: Školovao sam se na Boudin Koledžu. Bio sam neradan student, nepažljiv prema pravilima Fakulteta i prokrustovskim detaljima akademskog života, radije sam birao da negujem svoje sopstvene namere nego da kopam po grčkim korenima i budem ubrajan u obrazovane Tebance.[15] Rana karijera Kuća carine u Bostonu u kojoj je Hotorn radio od 1839. do 1840. Godine 1836. Hotorn je bio urednik američkog magazina Korisno i zabavno znanje.[16] Ponuđeno mu je da se zaposli u Kući carine u Bostonu sa platom od 1500 dolara godišnje, što je on i prihvatio 17. januara 1839.[17] Za vreme boravka tamo, iznajmio je sobu od Georga Stilmana Hilarda.[18] Osvrćući se na ovaj period svog života, napisao je: `Nisam živeo, već samo sanjao o životu.`[19] Pisao je kratke priče koje su ovjavljivane u raznim magazinima i godišnjacima, uključujući i Mladi Gudman Braun i Ministrov crni veo, mada nijedna nije skrenula neku veliku pažnju javnosti na njega. Izdavačka kuća Horacio Most ponudila je da u proleće 1837. godine pokrije trošak izdavanja zbirke priča Dvaput ispričane priče, koji je Hotorna učinio lokalno poznatim.[20] Brak i porodica Sofija Pibodi Hotorn Dok je još bio na Koledžu, Hotorn se kladio u bocu vina Madeira sa svojim prijateljem Džonatanom Kiplijem da će se Kipli oženiti pre Hotorna. Do 1836. godine on je tu opkladu i dobio, ali nije ostao neženja doživotno. Posle nekoliko udvaranja dvema damama, Hotorn je počeo da progoni sestru jedne od njih, Sofiju Pibodi. Zbog nje se pridružio transcendentalno-utopijskoj zajednici 1841. godine, koja mu je pomogla da uštedi novac za venčanje za Sofijom.[21] Platio je depozit od 1.000 dolara i zadužen je za lopatu stajskog đubriva.[22] Kasnije te godine je napustio zajednicu, iako mu je ta avantura bila inspiracija za roman Romansa u Blitdejlu[23]. Hotorn se oženio Sofijom Pibodi 9. jula 1842. godine na ceremoniji u Salonu Pibodi u Ulici Vest u Bostonu.[24] Par se preselio u Old Mens u Konkordu, Masačusets,[25] gde su živeli tri godine. Njegov komšija Ralf Valdo Emerson pozvao ga je u svoj društveni krug, ali Hotorn je bio gotovo patološki stidljiv i ćutio je na skupovima.[26] U Old Mensu je Hotorn napisao većinu ppripovedaka sakupljenih u zborku Mahovina iz Old Mensa.[27] Una, Julijan i Rouz 1862. godine Poput Hotorna, Sofija je bila povučena osoba. Kao mlada imala je česte migrene i nekoliko puta se podvrgla eksperimentalnim medicinskim tretmanima.[28] Uglavnom je vodila miran život sve dok je sestra nije upoznala sa Hotornom, nakon čega joj se činilo da se migrena povukla. Hotornovi su uživali u dugom i srećnom braku. Nazivao ju je svojom `golubicom` i napisao je da je ona `u najstrožem smislu moja srodna duša; i ne treba mi niko drugi - nema slobodnog mesta ni u mom umu ni u mom srcu. . . Hvala bogu da sam i ja dovoljan njenom širokom srcu!`[29] Sofija se silno divila radu svog supruga. U jednom od svojih časopisa napisala je: Uvek sam tako zaslepljena i zbunjena bogatstvom, dubinom... draguljima lepote u njegovim delima čijem drugom čitanju se uvek radujem jer tada mogu razmišljati i razmišljati i u potpunosti se upustiti u čudesno bogatstvo misli.[30] Pesnik Vilijam Eleri Čening došao je u Old Mens da bi pomogao prilikom prve godišnjice braka Hotornovih. Lokalna tinejdžerka po imenu Marta Hant, utopila se u reci i Hotornov čamac Jezerce Lili bio je potreban da se pronađe njeno telo. Hotorn je pomogao da se leš pronađe, što je opisao kao `spektakl tako savršenog horora... Bila je sama slika agonije smrti`.[31] Kasnije ga je ovaj incident inspirisao da napiše jedan deo romana Romansa u Blitdejlu. Hotornovi su imali troje dece. Prva im je bila ćerka Una, rođena 3. marta 1844. Ime je dobila po Kraljici zemlje iz mašte, na nezadovoljstvo članova porodice.[32] Oktobra 1845. Hotornovi su se preselili u Salem.[33] Naredne godine rođen im je sin Julian. Hotorn je napisao svojoj sestri Luisi 22. juna 1846. godine: `Mali troglodit se jutros pojavio ovde u deset minuta do šest, i za sebe tvrdi da je tvoj nećak.“[34] Kćerka Rouz rođena je u maju 1851. godine, a Hotorn ju je nazvao `jesenskim cvetom`.[35] Srednje godine Portret Natanijela Hotorna U aprilu 1846. godine Hotorn je zvanično postavljen za geometra okruga Salem i Beverli i inspektora carine za luku Salem sa godišnjom platom od 1200 dolara. Tokom ovog perioda imao je poteškoće s pisanjem.[36] Ovo zaposlenje je dobio na osnovu stranačke pripadnosti. Hotorn je bio demokrata i izgubio je ovaj posao zbog promene administracije u Vašingtonu nakon predsedničkih izbora 1848. Napisao je protestno pismo Boston Dejli Advertajzeru, koje su napale pristalice partije Vig i podržale demokrate, zbog čega je Hotornovo otpuštanje bilo događaj o kome se najviše govorilo u Novoj Engleskoj.[37] Bio je duboko pogođen smrću svoje majke krajem jula, nazivajući ga `najmračnijim časom koji sam ikad doživeo`.[38] Postavljen je za sekretara Salemovog Liceuma 1848. Gosti koji su došli da govore tim povodom bili su Emerson, Torou, Luis Agasiz i Teodor Parker.[39] Hotorn se vratio pisanju i objavio `Skerletno slovo` sredinom marta 1850. godine,[40] uključujući predgovor koji se odnosi na njegovu trogodišnju službu u Kući carine i upućuje na neke aluzije na lokalne političare - koji nisu poštovali postupanje prema njima.[41] Bila je to jedna od prvih masovno proizvedenih knjiga u Americi, koja je prodata u 2.500 primeraka u roku od deset dana i zaradila Hotornu 1.500 dolara tokom 14 godina.[42].Time je počeo njegov najplodonosniji period.[42] Hotorn i njegova porodica su se krajem marta 1850. preselili u malu crvenu seosku kuću blizu Lenoksa u Masačusetsu.[43] S Hermanom Melvilom sprijateljio se 5. avgusta 1850. godine, kada su se autori sreli na pikniku koji je priredio zajednički prijatelj.[44] Melvil je upravo pročitao Hotornovu zbirku kratkih priča Mahovina iz Old Mensa. Melvil je napisao da su te priče otkrile mračnu stranu Hotorna, `obavijenu crninom, deset puta crnju`.[45] Tada je sastavljao svoj roman Mobi Dik, i delo je 1851. posvetio Hotornu: `U znak mog divljenja njegovom geniju, ova knjiga je posvećena Natanijelu Hotornu.`[46] Vreme koje je Hotorn proveo na Berkširskim brdima bilo je vrlo produktivno.[47] Dok je bio tamo, napisao je Kuću sa sedam zabata (1851), za koju je pesnik i kritičar Džejms Rasel Lovel rekao da je bolja od Skerletnog slova i nazvao ju je `najvrednijim doprinosom istoriji Nove Engleske`.[48] Napisao je i Romansu u Blitdejlu (1852), njegovo jedino delo napisano u prvom licu.[23] Takođe je objavio Čudesnu knjigu za devojčice i dečake 1851. godine, zbirku kratkih priča (prepričanih mitova) koju je razmišljao da napiše još od 1846.[49] Porodica je uživala u pejzažu Berkširskih brda, iako Hotorn nije uživao u zimama u svojoj maloj kući. Otišli su 21. novembra 1851.[47] Hotorn je primetio: `Muka mi je od Berkširskih brda... Osećao sam se umorno i iscrpljeno tokom skoro čitavog boravka.`[50] Vejsajd i Evropa Maja 1852. Hotornovi su se vratili u Konkord gde su živeli do jula 1853.[33] U februaru su kupili kuću i nazvali je Vejsajd. Njihovi susedi u Konkordu su bili Emerson i Henri Dejvid Torou.[51] Te godine Hotorn je napisao Život Frenklina Pirsa, biografiju svog prijatelja iz kampanje koja ga je prikazala kao `čoveka mirnih potraga`. U biografiji Hotorn prikazuje Pirsa kao državnika i vojnika koji nije postigao velike podvige zbog svoje potrebe da pravi `malo buke` i tako se `povukao u pozadinu`.[52] Takođe je izostavio Pirsovu naviku da pije, uprkos glasinama o alkoholizmu,[53] i naglasio je Pirsovo uverenje da se ropstvo ne može `popraviti ljudskim poteškoćama`, već će s vremenom „nestati kao san“.[54] Izborom Pirsa za predsednika, Hotorn je nagrađen 1853. godine položajem konzula Sjedinjenih Država u Liverpulu ubrzo nakon objavljivanja Priča iz Tenglvuda.[55] Taj položaj se u to vreme smatrao najunosnijom stranom službom, a Sofija Hotorn opisala ga je kao `drugu po dostojanstvu u Ambasadi u Londonu`.[56] Njegovo službovanje završilo se 1857. godine sa isticanjem Pirsovog mandata, a porodica Hotorn obišla je Francusku i Italiju. Za vreme boravka u Italiji, prethodno glatko obrijano Hotorn pistio je dugačke brkove.[57] Porodica se vratila u Vejsajd 1860.[58] godine i te godine je objavljeno Mramorni faun, njegove prva nova knjiga u sedam godina.[59] Hotorn je priznao da je znatno ostario, nazivajući sebe `propalim zbog vremena i problema`.[60] Kasnije godine i smrt Grob Natanijela Hotorna Na početku Američkog građanskog rata, Hotorn je otputovao u Vašington gde je upoznao Abrahama Linkolna i druge ugledne ličnosti. O svojim iskustvima pisao je u eseju Uglavnom o ratnim stvarima 1862. godine. Pogoršanje zdravlja sprečilo ga je da završi još nekoliko romana. Hotorn je patio od bolova u stomaku i insistirao je na tome da otputuje negde sa svojim prijateljem Pirsom radi oporavka. Jedan od suseda je bio zabrinut da je Hotorn isuviše u lošem stanju za takav put.[61] Dok je obilazio Bele planina, umro je u snu 19. maja 1864. godine u Plimutu u Nju Hempširu. Pirse je poslao telegram Elizabet Pibodi, sestri Hotornove supruge, sa molbom da obavesti Sofiju Hotorn. Gospođa Hotorn je bila previše potrešena vestima da bi mogla sama da organizuje sahranu.[62] Hotornov sin Julian bio je brucoš na Harvardu, a za očevu smrt saznao je sutradan[63] Longfelou je napisao pesmu u Hotornovu čast objavljenu 1866. pod nazivom `Zvona u Linu`.[64] Hotorn je sahranjen na groblju u Konkordu u Masačusetsu, danas popoznatom pod nazivom `Greben pisaca`.[65] Kovčeg na sahrani su nosili Longfelou, Emerson, Alkot, Oliver Vendel Holms, Džejms Tomas Filds i Edvin Pirsi Vipl.[66] Emerson je o sahrani napisao: `Mislio sam da u ovom događaju postoji tragični element koji bi se mogao opisati - bolna samoća, koju čovek, pretpostavljam, više nije mogao da izdrži, odvela ga je u smrt.`[67] Njegova supruga Sofija i kćerka Una prvobitno su sahranjene u Engleskoj. Međutim, u junu 2006. godine vraćene su u parcele pored Hotorna.[68] Rad Statua Natanijela Hotorna u Salemu Hotorn je bio u posebno bliskim odnosima sa svojim izdavačima Vilijamom Tiknorom i Džejmsom Tomasom Fildsom.[69] Hotorn je jednom prilikom rekao Fildsu: `Više mi je stalo do vašeg dobrog mišljenja nego do mišljenja mnogih kritičara.`[70] U stvari, Filds je nagovorio Hotorna da Skerletno slovo napiše kao roman a ne kao kratku priču.[71] Tiknor se bavio mnogim Hotornovim ličnim stvarima, uključujući kupovinu cigara, nadzor finansijskih računa, pa čak i kupovinu odeće.[72] Hotorn je bio pored svog izdavača i kada je ovaj umro u Filadelfiji 1864.[73] Književni stil i teme Hotornova dela pripadaju romantizmu ili, tačnije, mračnom romantizmu,[74] to su priče upozorenja koje sugerišu da su krivica, greh i zlo najbitnije prirodne osobine čovečanstva.[75] Mnoga njegova dela inspirisana su puritanskom Novom Engleskom,[76] koja kombinuje istorijsku romansu koja je nabijena simbolizmom i dubokim psihološkim temama, a graniči se sa nadrealizmom.[77] Njegovi prikazi prošlosti predstavljaju verziju istorijske fikcije koja se koristi samo kao sredstvo za izražavanje zajedničkih tema greha, krivice i odmazde predaka.[78] Njegovi kasniji spisi takođe odražavaju njegov negativan pogled na pokret Transcendentalizma.[79] Hotorn je u svojoj ranoj karijeri pretežno pisao kratke priče. Nakon objavljivanja Dvaput ispričane priče, međutim, primetio je: `Ne mislim mnogo na njih`, i nije očekivao reakciju javnosti.[80] Njegova četiri glavna romana napisana su između 1850. i 1860. godine: Skerletno slovo (1850), Kuća sa sedam zabata (1851), Romansa u Blitdejlu (1852) i Mramorni faun (1860.) Drugi roman, Fanshajv, objavljen je anonimno 1828. Hotorn je `romansu` definisao kao radikalno različitu od romana jer se ona ne bavi mogućim ili verovatnim tokom uobičajenog iskustva.[81] U predgovoru Kuća sa sedam zabata Hotorn opisuje svoje romantično pisanje koristeći `atmosferski medijum koji donosi ili ublažava svetla i produbljuje i obogaćuje senke slike`.[82] Slika, koju je Danijel Hofman ustanovio, bila je jedna od `primitivnih energija plodnosti i stvaranja`.[83] Kritičari su primenili feminističku perspektivu i istorijski pristup Hotornovim opisima žena. Feminističke naučnike posebno zanima Hester Prajn, glavnog lika romana Skerletno slovo.[84] Kamil Paglia je videla Hester kao mističnu, `lutajuću boginju koja još uvek nosi oznaku svog azijskog porekla... krećući se spokojno u magičnom krugu svoje seksualne prirode`.[85] Loren Berlant nazvala je Hester `građaninom kao ženom [personifikacijom] ljubavi kao telesnim kvalitetom koji sadrži najčistije svetlo prirode`, njena rezultirajuća `izdajnička politička teorija` `ženska simbolička` literalizacija uzaludnih puritanskih metafora.[86] Istoričari smatraju da je Hester protofeminista i prikaz samostalnosti i odgovornosti koji je doveo do ženskog biračkog prava i reproduktivne emancipacije. Hotorn je mnogo dublje okarakterisao ženske likove svojih dela od muških.[87] Ovo zapažanje podjednako može da se primeni i na njegove kratke priče, u kojima su ženski likovi nosioci radnje. Dela Mit o Midu iz knjige Čudesna knjiga za devojčice i dečake; ilustracija Valtera Krejna za izdanje iz 1893. Novele Fanshajv (objavljeno anonimno, 1828) Skerletno slovo (1850) Kuća sa sedam zabata (1851) Romansa u Blitdejlu (1852) Mramorni faun: Ili romansa Monte Benija (1860.) Romansa u Doliveru (1863) (nedovršen) Septimus Felton; ili, Eliksir života (nedovršen, objavljen u Atlantskom mesečniku, 1872) Tajna doktora Grimshejva: Romantika (nedovršena, sa predgovorom i beleškama Julijana Hotorna, 1882) Zbirke kratkih priča Dvaput ispričane priče (1837) Deda stolica (1840) Mahovina iz Old Mensa (1846) Čudesna knjiga za devojčice i dečake (1851) Snežni imidž i druge priče sa dva puta (1852) Priče iz Tenglvuda (1853) Romansa u Doliveru i druga dela (1876) Veliko kameno lice i druge priče sa Belih planina (1889) Odabrane kratke priče Šupljina tri brda (1830) Pokop Rodžera Melvina (1832) Moj srodnik, major Molineuk (1832.) Ministrov crni veo (1832) Mladi Gudman Braun (1835.) Sivi šampion (1835) Bela stara sluškinja (1835) Vejkfild (1835) Ambiciozni gost (1835) Čovek iz Adamanta (1837) Maj-pol iz Meri Maunta (1837) Veliki karbunel (1837) Eksperiment dr Hajdegera (1837) Virtuosova kolekcija (maj 1842) Beleg na rođenju (mart 1843) Nebeska železnica (1843) Egotizam; ili Bosom-zmija (1843) Zemaljski holokaust (1844.) Rapaćinijeva kći (1844) P.-ijevo dopisništvo (1845) Umetnik lepog (1846) Obožavanje vatre (1846) Itan Brend (1850) Veliko kameno lice (1850) Pero na vrhu (1852.) Ostala dela Dvadeset dana s Julianom & malom Bani (napisano 1851, objavljeno 1904) Naš stari dom (1863) Odlomci iz francuskih i italijanskih svezaka (1871)