MRTVE JAVKE / Aleksandar Vučo kULTURA bEOGRAD 1961 246 STR L.3.O.5.P.4

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Вучо, Александар Наслов Омаме, крај / Александар Вучо Врста грађе роман Језик српски Година 1980 Издавање и производња Београд : Просвета, 1980 (Београд : БИГЗ) Физички опис 168 стр. ; 20 цм ISBN (Картон са омотом)

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Вучо, Александар Наслов Корен вида / Александар Вучо ; поговор Јован Делић Врста грађе роман ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1983 Издавање и производња Београд : Просвета, 1983 (Београд : Нови дани) Физички опис 134 стр. ; 21cm Други аутори - особа Делић, Јован, 1949- = Delić, Jovan, 1949- Напомене "Јубиларно издање поводом 85.годишњице пишчевог живота ; Прво издање објављено код С. Б. Цвијановића у Београду 1928 --> предлист Корјени омама: стр. 109-[135]. Предметне одреднице Вучо, Александар, 1897- -- "Корен вида" УДК 821.163.41-31 Линк DCOBISS Формат(и): image/jpeg avangarda, nadrealizam, andre breton, marko ristic, vane bor...

Аутор - особа Вучо, АлександарНаслов Корен вида / Александар Вучо ; поговор Јован ДелићВрста грађе роман ; одрасли, опште (лепа књижевност)Језик српскиГодина 1983Издавање и производња Београд : Просвета, 1983 (Београд : Нови дани)Физички опис 134 стр. ; 21cmДруги аутори - особа Делић, Јован, 1949- = Delić, Jovan, 1949-Напомене "Јубиларно издање поводом 85.годишњице пишчевог живота ; Прво издање објављено код С. Б. Цвијановића у Београду 1928 --> предлистКорјени омама: стр. 109-[135].Предметне одреднице Вучо, Александар, 1897- -- "Корен вида"3/22

Aleksandar Vuco - Koren vida tvrdi povez, odlicno ocuvana POLICA 51

Александар Вучо: МРТВЕ ЈАВКЕ Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1960.год. Тврди платнени повез, 309 страна, ћирилица Солидно очувано. (Српски романсијер, песник и надреалиста)

Александар Вучо: МРТВЕ ЈАВКЕ (друга књига `Београдске трилогије`) Издавач: КУЛТУРА, Загреб, 1957.год. Тврди повез, 333 стране, латиница. Солидно очувано. ПРВО ИЗДАЊЕ.

Aleksandar Vučo: PESME AKO SE JOŠ JEDNOM SETIM, Nolit 1957, tvrdi povez sa zastitnim omotom, str. 171. Izabrane pesme. odlicno stanje retko u ponudi

Mrtve javke - Aleksandar Vučo nadrealistički roman Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Izdavač: Kultura, Beograd Godina: 1961 Broj strana: 246 Meki povez Biblioteka: Kultura Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 1800/V Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Prosveta, 1983. Pogovor: Jovan delić Reprint jednog od ključnih romana srpskog nadrealizma, u odličnom stanju. Romansijer, pesnik i nadrealista Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915.), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se nalazi u Nici i tamo završava gimnaziju a zatim upisuje Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo upoznaje svoju buduću ženu Julku Simeonović i već 1920. godine se venčavaju. U Parizu dobijaju i svoja dva sina Đorđa (1921.) i Jovana (1922.). Vučo se sa porodicom vraća u Beograd gde je po pravilu trebao da nasledi porodičan posao, međutim Vuča više zanima intelektualni rad i tako već 1923. godine počinje da sarađuje sa časopisom “Putevi” a zatim i za “Svedočanstva”. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom “Krov nad prozorom” a 1928-te roman “Koren vida”. Sledeće godine izlazi knjiga “Ako se još jednom setim ili načela”. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školovajući se u francuskim školama ubrzo je postao nezadovoljan društenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osniva beogradsku grupu nadralista i počinje da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postaje i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavljuje i prvi scenario za film “Ljuskari na prsima”. Sarađivaće za časopis “Nadrealizam danas i ovde” i pisaće u “Politici” priloge pod pseudonimom Askerland. Godine 1932. biće veoma plodna za njega jer iste izlazi čuvena poema “Nemenikuće – Ćirilo i Metodije” ali i knjiga poezije “Humor Zaspalo” koji se smatra delom apsurda i alegoričnosti, nešto poput “Kralja Ibija” srpske poezije. Iste godine organizuje se i čuvena izložba nadrealista u paviljonu “Cvijete Zuzorić” u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izlazi “Podvizi družine Pet petlića”, delo namenjeno deci sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Aleksandar Vučo imaće odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim će ga vezivati veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim objavljuje i poemu “Marija Rucara” ali i koju godinu kasnije roman “Gluvo doba”. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je urednik časopisa “Naša stvarnost”, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine. Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Posle rata Vučo se posvećuje filmskoj umetnosti. Još uvek piše i u periodu od 1945 do 1954 objavljuje poeme “Titovi pioniri”, “Mastodonti”, roman “Raspust” i druga dela, ali postaje i upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor “Zvezda-filma” i “Avala-filma”. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad biva nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman “Raspust”) dok mu je roman “Mrtve javke” bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednika SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobija nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu “Pesme i poeme”. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Datuma 25. jula 1985. Aleksandar Vučo umire ostavljajući iza sebe veliku umetničku zaoštavštinu iz nekoliko pravaca umetnosti. Njegove knjige za decu i dalje su u programu obavezne lektire a njegovi nadrealistički radovi i dalje su predmet studija kod studenata umetnosti. Njegovo ime i rad su poznati ne samo kod nas već i u svetu i bez njegovog pomena nemoguće je pričati o nadrealizmu u Srbiji. Njegovi tekstovi se i dan danas doštampavaju i moguće ih je naći u slobodnom tržištu jer on je bio i ostao jedan od najplodonosnijih umetnika onog vremena u našoj zemlji uspevajući da i u mirnim i teškim trenucima podari mnoga danas vredna i čuvena dela.

Александар Вучо: КОРЕН вИДА Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1983.год. Тврди повез, 134 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. `Александар Вучо (Београд, 25. септембар 1897 — Београд, 21. јул 1985) био је српски и југословенски романсијер, песник и надреалиста. Александар Вучо рођен у трговачкој породици у Београду. Као гимназијалац са седамнаест година (1915), придружио се српској војсци као добровољац и са њом се повукао преко Албаније. Из Драча, измучен страхотама повлачења, као и доста његових вршњака одлази у Француску. Следеће године се нашао у Ници и тамо завршио гимназију а затим уписао Правни факултет на Сорбони, у Паризу. Тамо је упознао и своју будућу жену Јулијану Симеоновић и већ 1920. године су се венчали. У Паризу су добили и своја два сина Ђорђа (1921) и Јована (1922). Вучо се са породицом вратио у Београд где је по правилу требало да наследи породичан посао, међутим Вуча је више занимао интелектуални рад и тако је већ 1923. године почео да сарађује са часописом „Путеви“ а затим и за „Сведочанства“. Прву поему објавио је 1926. године под називом „Кров над прозором“ а 1928. роман „Корен вида“. Следеће године изашла је књига „Ако се још једном сетим или начела“. На Београд је тих година утицало послератно расположење. Вучо, који је током своје младости доста искусио и доста видео боравећи у Европи и школујући се у француским школама, убрзо је постао незадовољан друштвеним приликама и стањем духа у граду. Са пријатељима истомишљеницима основао је београдску групу надреалиста и почео да се активно укључује у политички живот. Као један од оснивача и потписника манифеста постао је и један од уредника алманаха Немогуће – L’impossible. Поред поезије објавио је и први сценарио за филм „Љускари на прсима“. Сарађивао је за часопис „Надреализам данас и овде“ и писао у „Политици“ прилоге под псеудонимом Аскерланд. Јавио се почетком 20-их годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на Црњанског. Година 1932. била је веома плодна за њега јер је исте изашла чувена поема „Неменикуће – Ћирило и Методије“ али и поема „Хумор Заспало“. У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио песник. Поема „Хумор Заспало“ врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије. Грађена је на хуморно-бурлескним синтагматским спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у инат смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет. Исте године организована је и чувена изложба надреалиста у павиљону Цвијете Зузорић у Београду, а већ следеће са Душаном Матићем изашли су „Подвизи дружине Пет петлића“, дело намењено деци, са фотографијама Вучових синова на насловној страни књиге. Ово је Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу. Експерименти звуком и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу. Александар Вучо имао је одличну сарадњу са Душаном Матићем са којим га је везивало велико дугогодишње пријатељство. Са њим је објавио и поему „Марија Ручара“ али и коју годину касније роман „Глуво доба“. У периоду од 1936. до 1940. Вучо је био уредник часописа „Наша стварност“, али будући да су та времена била веома турбулентна и да су се надреалисти држали принципа марксизма и активније учествовали у политици, Вучо је у том периоду чак два пута хапшен, 1937. и 1939. године. Током народноослободилачке борбе је такође два пута лишен слободе и познато је да је током 1941. године пет месеци провео заточен у бањичком логору. За поезију насталу након рата карактеристично је вишеструко враћање првобитном: враћање у праисторијску прошлост, међу претпотопска чудовишта (алегоријска поема о борби против фашизма) „Мастодонти“, (1951), „Алге“ (1968), роњење у „прабиљна стања“, у хладни и сеновити свет алги и другог примарног растиња (Неповрат Хумора Заспалог, 1978) повратак властитој песничкој младости. Од свих надреалиста Вучо се најраније окренуо роману. Његов први роман „Корен вида“ (1928) изразио је лирско дело саткано од аутобиографске грађе поступком прилагођеним логици сна. Опсежни коауторски роман „Глуво доба“ (1940) представља заокрет од поезије ка фактографском сувопарном реализму. У послератним романима он напушта тај пут и враћа се својим надреалистичким искуствима. Три романа о судбини грађанског интелектуалца у револуцији, „Распуст“ (1954), „Мртве јавке“ (1957) и „Заслуге“ (1966), које је неко назвао београдском трилогијом, представљају, по речима аутора, „сведочанство о судару човека са апсурдом око себе и у себи“. Радња се одвија на два плана, у две временске равни, у садашњем времену, које обухвата ратна и поратна збивања, и у прошлости, од почетка овог века до рата. Два се плана међусобно преплићу. Драган Манојловић, јунак трилогије, враћајући се у детињство и младост да пронађе себе, покушава да из крхотина сећања сачини свој лик. Поступак којим је остварено то трагање за изгубљеним временом аутор назива „унутрашњим писањем“, „унутрашњим забелешкама“. Последњи Вучов велики романсијерски подухват, трилогија, или роман у три дела, с насловима „Омаме“ (1973), „И тако, даље Омаме“ (1976) и „Омаме, крај“ (1980), необичан је спој поетског, аутобиографског и романескног. Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и живота, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу. После рата Вучо се посветио и филмској уметности и постао управник филмских предузећа Југославије (1947) и председник Комитета за кинематографију у југословенској влади. Осим тога био је и директор Звезда-филма и Авала-филма. Писао је доста филмских критика и сценарија, био је уредник “Борбе”, “Дела” и “Змаја”. За свој рад био је награђен Седмојулском наградом за животно дело, награду савеза књижевника (за роман „Распуст“) док му је роман „Мртве јавке“ био проглашен за најбољи роман године. Тадашњи председник СФР Југославије Јосип Броз Тито га је одликовао Орденом заслуга за народ са златном звездом. Године 1982. добио је награду “Алекса Шантић” за књигу „Песме и поеме“. До краја живота се бавио интелектуалним радом инспиришући и своју жену као и најмлађег брата Николу да се баве писањем. Био је велики пријатељ Иве Андрића и често су се могли видети како уз шетњу уживају у причи.`

Kultura Beograd, 1961.god., 245 str, 17 cm, stanje kao na slikama, unutrašnjost vrlo dobra

manji format korice malo iskrzane, stranice požutele

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 247

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena Povez : tvrd Broj strana :207 Stanje odlično

Tvrd povez, 1957. godine izdaje Kultura Zagreb, dimenzije 20x14 cm, 334 strane, knjiga je sa posvetom

Očuvanost dobra

Tvrdi povez. Nedostaje prvi prazan list, na kom je verovatno bila napisana posveta, ostalo OK.

Predgovor Petar Dzadzic Izdavac - Prosveta, Beograd Godina - 1960. Knjiga u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,tvrd povez,sa omotnicom u dobrom stanju,format 18 cm,309 str. (64)