Prekoričeno, inače kompletno, uredno podvučene 3 rečenice u prvom tekstu, inače unutra dobro očuvano. Autor - osoba Freud, Sigmund, 1856-1939 = Frojd, Sigmund, 1856-1939 Naslov Pronađena psihoanaliza / Sigmund Frojd ; izabrao Muradif Kulenović ; preveo Boris Buden Jedinstveni naslov Studienausgabe. hrvatski jezik Vrsta građe stručna monografija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1987 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 435 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kulenović, Muradif, 1937-2000 = Kulenović, Muradif, 1937-2000 Buden, Boris, 1958- = Buden, Boris, 1958- Zbirka ǂBiblioteka ǂPsiha (Tvrdi povez s omotom) Napomene Prevod dela: Studienausgabe Tiraž 5000 Beleške uz tekst. Predmetne odrednice Psihoanaliza Ovo je novi prevod Frojda, s naglaskom da je u ovoj knjizi više obuhvaćeno područje patološkog i psihopatskog oboljenja. Sadržaj obuhvata psihičke poremećaje kao što su histerija, fobije, prisilne neuroze i paranoja, pa ne treba naglašavati od kakve je važnosti Frojdova psihoanaliza u njihovu otklanjanju. Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 – London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize. Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega. U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda. On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ. Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovom životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikovao sliku ljudske prirode i pomogao u suprotstavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd. MG62 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Putovati ne znači razmišljati, već videti stvari uzastopno, sa životom shvaćenim u razmerama prostora. Jednoličnost pejzaža koji se sporo odmotava umiruje naše brige, puni nas lakoćom i mirom, koje grozničavi putnik nikada ne može spoznati na svojim izletima u punoj brzini. Uz nepožurivani korak konja ošamućenih od vreline, i najmanji događaji putovanja zadržavaju svoju iznenađujuću lepotu. Ovo nisu uznemiravajuća iskušenja, već pre smirena i snažna stanja gde um caruje, koja su nekada pripadala svim ljudskim rasama, i još uvek su očuvana u krvi nomada. Izabela Vilhelmajn Mari Eberhart (engl. Isabelle Wilhelmine Marie Eberhardt; 17. februar 1877 — 21. oktobar 1904) bila je švajcarska književnica i istraživač. Kao tinejdžerka, Eberhartova, koja je u Švajcarskoj obrazovanje stekla od oca, objavljivala je kratke priče pod pseudonimom muškarca. Počela je da se interesuje za severnu Afriku, i smatrala se iskusnim piscem o toj temi, uprkos tome što je region upoznala samo putem korespondencije. Nakon poziva fotografa Luja Davida, Eberhartova se preselila u Alžir, maja 1897. godine. Obukla se kao muškarac i prešla u islam, usvojivši na kraju ime Si Mahmud Saadi. Nepravoslavno ponašanje Eberhartove učinilo ju je izopačenom među evropskim doseljenicima u Alžiru i francuskom administracijom. Eberhartovu je u članstvo primila Kadirija, islamski red, što je francusku administraciju uverilo u činjenicu da je ona špijun ili agitator. Ubrzo nakon toga, Izabela je preživela pokušaj atentata. Godine 1901, francuska administracija naredila joj je da napusti Alžir, ali joj je bilo dozvoljeno da se vrati naredne godine, nakon što se udala za svog partnera, alžirskog vojnika Selmana Enija. Nakon njenog povratka, Izabela je pisala za novine koje je objavljivao Viktor Barukan i radila za generala Ibera Ljotea. Godine 1904, u dobi od 27 godina, Isabela se utopila u poplavi u Ain Sefri. Godine 1906, Barukan je počeo da objavljuje njene preostale rukopise, koji su dobili pohvalu kritike, tako da je Eberhartova posthumno viđena kao zagovornica dekolonizacije, a po njoj su nazvane ulice u Bešaru i Alžiru. Život Eberhartove bio je predmet nekoliko radova, uključujući i film iz 1991. godine koji upravo nosi naziv Izabela Eberhart, kao i opere iz 2012. pod nazivom Pesma iz buke: Životi i smrti Izabele Eberhart. Biografija Mladost i porodična pozadina Eberhartova je rođena 17. februara 1877. godine u Ženevi, Švajcarska, od oca Aleksadra Trofimovskog i majke Natali Merder (rođene Eberhart). Trofimovski je bio anarhist, tutor i bivši pravoslavni sveštenik koji je postao ateista,[1][2] a Natali je bila nezakonita ćerka iz porodice srednje klase, od luteranskog Nemca i ruske Jevrejke.[3][4] Za Natali se smatralo da predstavlja deo ruske aristokratije,[5] što znači da je njena nelegitimnost verovatno bila tajna.[2] Ona se udala za udovca Pavela di Medera, četrdeset godina starijeg ruskog generala, koji je unajmio Trofimovskog kao tutora za svoju decu Nikolu, Natali i Vladimira.[6] Oko 1871. godine, Natali je ostavila svog muža, odvela decu i udala se za Trofimovskog, koji je u isto vreme napustio svoju ženu i decu.[2][7] Oni su napustili Rusiju, otišli u Tursku, a potom i u Italiju, pre nego što su se nastanili u Ženevi.[8] Naredne, 1872. godine, Natali je rodila sina Augustina; De Merder, koji je tada došao u Švajcarsku, u neuspelom pokušaju da se pomiri s Natali, prihvatio je sina kao svog i dozvolio da on nosi njegovo prezime, ali su Augustinova starija braća i sestre verovala da je Trofimovski ipak bio otac.[5] General De Merder je preminuo nekoliko meseci kasnije, i uprkos njihovom razdvajanju, testamentom je obezbedio da Natali prima redovan mesečni prihod od njegovog bogatstva.[9] Porodica je ostala u Švajcarskoj, a četiri godine kasnije rodila se Ebernart, koja je registrovana kao Natalina nelegitimna ćerka. Biograd Fransoa d`Oborn nagađao je da je Ebernartin biološki otac bio pesnik Artur Rembo, koji je u to vreme boravio u Švajcarskoj. Drugi istoričari smatraju da je to malo verovatno i da je verovatnije da je Trofimovski bio otac, primetivši da su Natali i Trofimovski bili gotovo nerazdvojni, da rođenje Ebernart nije negativno uticalo na njihovo partnerstvo i da je Ebernart bila Trofimovskovo omiljeno dete.[5] Biograf Sesili Mekvort nagađala je da je Ebernartina nelegitimnost bila posledica nihilističkih uverenja Trofimovskog, koji je odbacio tradicionalne koncepte porodice.[9] Eberhartova je bila dobro obrazovana; zajedno sa ostalom decom u porodici, ona je imala Trofimovskog za kućnog učitelja.[5][10] Ona je tečno govorila francuski, govorila je ruski, nemački i italijanski,[1] a učila je i latinski, grčki i klasičan arapski. Studirala je filozofiju, metafiziku, hemiju,[10] istoriju i geografiju, iako je bila najstrastvenija za književnost, čitajući radove brojnih autora, uključujući Pjera Lotija, Žana Žaka Rusoa, Lava Tolstoja, Voltera i Emila Zolu još dok je bila tinejdžer,[5] a takođe je bila i obožavalac pesnika Semjona Nadsona i Šarla Bodlera.[11] Još u ranim godinama počela je da nosi mušku odeću, uživajući u slobodi, a njen otac, koji nije bio konformista, nije je obeshrabrivao.[12] Deca De Medera zamerila su se njihovom očuhu, koji im je zabranjivao da se bave bilo čime, kao i da napuštaju kuću, i efikasno ih koristio kao robove kako bi mu omogućili da ima savršene vrtove.[13] Natali, sestra Eberhartove, protiv volje Trofimovskog se 1888. godine udala, pa je zbog toga kasnije bila odsečena od ostatka porodice. Odlazak Natali imao je dubok uticaj na detinjstvo Eberhartove, jer je Natali bila zadužena za većinu kućnih aktivnosti, te je domaćinstvo kasnije patilo od nedostatka higijene i redovnih obroka. Preseljenje u Severnu Afriku Negde pre 1894. godine, Eberhartova je počela da se dopisuje sa Eženom Letorom, francuskim oficirom koji je bio smešten u Sahari i koji je postavio novinski oglas za nju.[14][15] Eberhartova ga je pitala za svaki detalj koji joj je on mogao dati o životu u Sahari, informišući ga pritom o svojim snovima o bekstvu iz Ženeve zajedno sa svojim omiljenim bratom Augustinom. Letor je ohrabrivao ovo dvoje da se presele u Bon (danas Anaba), Alžir, gde bi im on mogao pomoći u započinjanju novog života.[16] U nizu okolnosti koje su ostale nejasne zbog raznih finansijskih dugova i veza sa ruskim revolucionarnim grupama sa kojima je bio povezan, Augustin je pobegao iz Ženeve 1894. godine. Eberhartova mu je u tome verovatno pomogla u početku, ali ubrzo nije bila u mogućnosti da prati gde se on nalazi, uprkos stalnim traganjima.[17] Novembra 1894. godine, Augustin je nju pismom obavestio da se pridružio francuskoj Legiji stranaca i da mu je dodeljen Alžir.[18] Iako je u početku bila besna na Augustinovu odluku, bes Eberhartove nije dugo trajao,[19] pa ga je zamolila da joj pošalje detaljan izveštaj o svemu onome što je video u severnoj Africi.[5] A black and white photograph of a young woman, wearing an assortment of Arabic styled clothing Izabela Eberhart, fotografija iz 1895. godine autora Luja Davida. Luj David je Eberhartovu fotografisao u ritama arapske odeće koje je imao[20] Tokom 1895. godine, ona je objavljivala kratke priče u časopisu Novi moderni magazin (La Nouvelle Revue Moderne) pod pseudonimom Nikolas Podolinski; njeno prvo delo, Infernalija (Infernalia), govori o fizičkoj privlačnosti studenata medicine prema mrtvoj ženi.[5] Kasnije te godine objavila je Viziju Magreba (Vision du Moghreb),[5] priču o severnoafričkom verskom životu.[5][15] Eberhartova je imala „izvanredan uvid i znanje” o Severnoj Africi[15] za nekoga ko je upoznat sa regionom samo putem korespondencije, a njeno pisanje imalo je jaku antikolonijalnu tematiku. Luj David, alžirsko-francuski fotograf, koji je u Švajcarsku otputova zaintrigiran njenim radom, upoznao se s njom, a nakon što je čuo za njenu želju da se preseli u Alžir, ponudio se da joj pomogne da je smesti u Bon ako se ona tamo preseli.[21][22] Te 1895. godine, on je fotografisao Eberhartovu u mornarskoj uniformi, koja je tokom narednih godina bila uveliko povezivana sa njom.[20][23] Eberhartova se tokom maja 1897. godine preselila u Bon zajedno sa svojom majkom.[5][15][24] U početku su njih dve živele sa Davidom i njegovom ženom, a oboje njih su osuđivali količinu vremena koju je Eberhartova provodila sa Arapima. Eberhartovoj i njenoj majci se nije svideo Davidov stav, koji je bio tipičan za evropske doseljenike u tom području,[5] a kasnije su počele da izbegavaju francuske stanovnike te zemlje, iznajmivši kuću u arapskom stilu daleko od evropske četvrti. Eberhartova, svesna da muslimanka ne sme da izlazi napolju sama i bez vela, oblačila se u muškarca, nosivši burnus i turban.[22] Ona se u tom periodu posvetila nastavku učenja arapskog jezika i za par meseci je isti tečno govorila.[25] Ona i njena majka prešle su u islam. Mekvort piše da je Eberhartova bila prirodni mistik, a činilo se da je njen prelazak u islam bio uglavnom iz praktičnih razloga, jer joj je to dalo veće priznanje među Arapima. Eberhartovoj je bilo lako da prihvati islam; Trofimovski ju je posmatrao kao fatalistu, a islam je dao značenje njenom fatalizmu. Ona je prihvatila islamski koncept da je sve predodređeno i Božja volja.[26] Iako se Eberhartova u velikoj meri posvetila muslimanskom načinu života, često je uzimala marihuanu i alkohol[27] i imala mnogo ljubavnika.[28][29][30] Prema prijateljima, Eberhartova je „pila više od legionara, pušila više hašiša nego zavisnici od hašiša i vodila ljubav prema ljubavi vođenja ljubavi”.[31] Bila je heteroseksualne orijentacije, ali je često seksualni odnos tretirala kao bezličan.[32] Razlog zbog kog je njeno arapsko društvo tolerisalo njen životni stil često je raspravljan među biografima. Prema Mekvortu, „delikatna ljubaznost Arapa” dovela ih je do toga da Eberhartovu posmatraju kao muškarca zato što je ona želela da živi kao muškarac.[28] Ponašanje Eberhartove učinilo ju je izopštenom od francuskih doseljenika i kolonijalne uprave, koji su je pomno posmatrali.[33] Ne videći razlog zašto bi žena izabrala društvo osiromašenih Arapa pre nego svoje kolege Evropljane, oni su konačno došli do zaključka da bi ona mogla biti neki engleski agent, koji je poslat da izazove ljutnju prema Francuzima.[34] Eberhartova je počela da piše priče, uključujući i prvi nacrt njenog romana Vagabund (Trimardeur). Njena priča Jasmina (Yasmina), o mladoj beduinskoj ženi koja se zaljubljuje u francuskog oficira i o „tragediji koju ova nemoguća ljubav donosi u njen život”,[25] objavljena je u lokalnim francuskim novinama.[22][24] Njena majka, koja je patila od srčanih problema, umrla je u novembru 1897. godine i bila je sahranjena pod imenom Fatma Manubija.[27][35][36] Eberhartova je u tom periodu bila pogođena i tužna. Trofimovski, koji je bio pozvan kada se zdravstveno stanje njene partnerke pogoršalo, stigao je u Alžir ali tek nakon njene smrti i nije pokazivao nikakve simpatije prema Eberhartovoj. Kada mu je ona rekla da očajnički želi da umre i vrati se majci, on je mirno odgovorio i ponudio joj svoj revolver, koji je ona odbila.[35][37] Putovanja po Evropi Eberhartova je nepromišljeno trošila novac u Alžiru, tako da je ubrzo iscrpela sredstva koja joj je majka ostavila.[38] Ona je često po nekoliko dana provodila u sobicama u kojima se pušio hašiš.[39] Augustin, izbačen iz Legije stranaca zbog lošeg zdravlja, vratio se u Ženevu zajedno sa Eberhartovom tokom 1899. godine. Po povratku su pronašli Trofimovskog u lošem zdravstvenom stanju, koji je bolovao od raka grla i koji je bio pogođen gubitkom Izabeline majke i svog sina Vladimira, koji je godinu dana pre toga počinio samoubistvo. Eberhartova se brinula o ocu, približavajući se polako njemu.[40] U tom periodu je takođe započela vezu, a potom se verila za Rehid-bega, jermenskog diplomatu sa kojim je bila prijateljica i verovatno ljubavnica još kada je imala sedamnaest godina. Iako je Trofimovski blagosiljao ovu veridbu, veza se uskoro završila.[41] Istoričar Lesli Blanč raspad ove veze pripisuje tome što je Rehidu bio dodeljen Stokholm, pa je morao da otputuje tamo.[35] Trofimovski je umro maja naredne godine,[5] a Blanč kao razlog smrti navodi predoziranje hlorom, kojim ga je Eberhartova možda namerno eutanazirala.[35] Ona je pokušala da proda vilu, iako je legitimna žena Trofimovskog protivila izvršenju volje. Nakon nekoliko nedelja pravnih sporova, Eberhartova je založila imovinu i vratila se u Afriku prvim slobodnim brodom.[27] Sa oba roditelja mrtva, smatrala je sebe slobodnom od ljudskih vezanosti i mogla je da živi kao vagabundo.[42] Eberhartova se odrekla imena svoje majke i sebi dala ime Si Mahmud Saadi.[27][43] Počela je da nosi isključivo mušku odeću i razvila mušku ličnost, govoreći i pišući kao muškarac.[44] Eberhartova se ponašala kao Arapin, osporavajući rodne i rasne norme.[33] Upitana zašto se oblači kao arapski muškarac, ona bi neprestano odgovarala: „Nemoguće mi je da radim drugačije”.[45] Nekoliko meseci kasnije, novac koji je Eberhartova posedovala je polako počeo da nestaje, tako da se ona vratila u Ženevu da bi prodala vilu; zbog pravnih problema ona je dobila malo ili nije dobila nimalo novca.[46][47] Ohrabrena prijateljem, ona je otputovala u Pariz kako bi postala pisac, ali nije imala puno uspeha. Dok je bila u Parizu, Eberhartova se srela sa udovicom Markiza de Moresa. Iako je De Mores navodno bio ubijen od strane plemena Tuarega u Sahari, niko nije uhapšen za to ubistvo. Kada je njegova udovica saznala da je Eberhartova bila upoznata sa oblašću u kojoj je njen suprug umro, ona je unajmila Eberhartovu da istraži njegovo ubistvo. Eberhartova je imala dosta koristi od ovog posla, pošto je bila u tom periodu siromašna i čeznula za povratkom u Saharu. U Alžir se vratila tokom jula 1900. godine, smestivši se u El Ued. Prema stručnjaku za Saharu, Ronaldu Viktoru Kortniju Bodliju, Eberhartova nije uložila veliki napor u to da istraži De Moresovu smrt; Bodli je ovo uzeo u obzir zbog kombinacije nespremnosti Francuza da sarađuju u istrazi, kao i zbog fatalizma Eberhartove pre nego zbog njenog namernog nepoštenja.[48] Reč o mutnoj istrazi Eberhartove se na kraju vratila udovici De Moresa, tako da je ona kasnije prekinula finansiranje iste.[30][49] Eberhartova je ubrzo našla prijatelje u toj oblasti, a srela je i alžirskog vojnika Slimana Enija, u koga se zaljubila i sa kojim je ubrzo počela otvoreno da živi zajedno. To je Eberhartovu dodatno otuđilo od francuskih vlasti, koje su već bile ogorčene zbog njenog stila života.[50] Tokom svojih putovanja, ona je uspostavila kontakte sa Kadirijom, sufijskim pokretom. Husein ben Brahim, vođa reda, bio je toliko impresioniran znanjem Eberhartove i njenoj strasti prema islamu da ju je inicirao u svoju zaviju bez uobičajenog formalnog ispitivanja.[51] Ovo je francuske vlasti u potpunosti ubedilo u to da je ona engleski špijun ili agitator, tako da su je stavili na njihovu crnu listu. Francuske vlasti su Enija prebacili u spahijski puk u Batni, verovatno kako bi kaznili Eberhartovu (kojoj ni na koji način dotad nisu mogli direktno nauditi).[52] Previše siromašna da bi mu se pridružila u Batni, Eberhartova je krajem januara 1901. godine otputovala u Behimu kako bi otišla na sastanak Kadirije, gde se nadala da će potražiti finansijsku podršku od Si Lačmija, murabita. Dok je čekala početak sastanka, Eberhartovu je napao čovek sa sabljom i tom prilikom je zadobila površinsku ranu na glavi i duboku posekotinu na levoj ruci.[53] Njen napadač, Abdalah ben Muhamed, bio je nadvladan od strane drugih, a potom uhapšen. Kada su ga upitali zašto je pokušao da ubije Eberhartovu, on je samo ponavljao: „Bog je tako želeo; Bog još uvek to želi”.[54] Eberhartova je sumnjala da je on bio ubica koga su unajmile francuske vlasti.[5] Drugi ovaj napad pripisuju Si Lačmiju; Eberhartova je bila njegova ljubavnica, koja mu je dosadila, i nagađa se da je on istovremeno pokušao da je se otarasi i da za njeno ubistvo okrivi suparničko pleme.[54][55] Sledećeg dana, Eberhartova je dovedena u vojnu bolnicu u El Uedu. Nakon što se oporavila do kraja februara, ona se pridružila Eniju,[56] i to sredstvima članova Kadirije koji su nagradili njeno preživljavanje, smatrajući ga čudom.[57] Nakon što je provela dva meseca sa Enijem u Batni,[58] francuske vlasti su joj naredile da napusti Severnu Afriku, ne dajući joj nikakvo objašnjenje; kao imigrant, ona nije imala drugog izbora nego da se povinuje. Eni je tražio dozvolu od svojih pretpostavljenih da oženi Eberhartovu (što bi joj omogućilo da ostane), ali je njegov zahtev bio odbijen. Ona je početkom maja 1901. godine otputovala u Francusku, gde je neko vreme bila sa Augustinom i njegovom ženom i ćerkom u Marseju. Sredinom juna, pozvana je nazad u Konstantin kako bi svedočila na suđenju njenom napadaču, koji je i dalje bio pri svojoj izjavi da mu je Bog naredio da je ubije, iako je izrazio svoje kajanje prema njoj.[59][60] Eberhartova je rekla da se nije ljutila na Abdalaha, da mu je oprostila i da se nadala da neće biti kažnjen. Iako je tužilac tražio smrtnu kaznu, Abdalah je dobio doživotnu kaznu zatvora. Kada se suđenje završilo, Eberhartova je opet dobila naredbu da napusti zemlju. Vratila se u Francusku da živi sa Augustinom, radeći sa njim (prerušena u muškarca) kao radnik u luci. Augustinova porodica i Eberhartova su živeli u užasnom siromaštvu,[5] tako da se njeno zdravlje pogoršalo i više puta je patila od groznice.[61] Dok je bila u Marseju, ona je pokušala samoubistvo, što je bio jedan od nekoliko pokušaja koje je načinila tokom svog života.[62] Eberhartova je tokom tog perioda nastavila sa pisanjem, radeći na nekoliko projekata, uključujući i njen roman Trimardeur.[63] Prijatelj Eberhartove joj je dao pismo preporuke dramatičara Ežena Brijea,[64] koji se suprotstavljao francuskoj vladavini u Severnoj Africi i podržavao arapsku emancipaciju. On joj je poslao avans od nekoliko stotina franaka i pokušao da objavi njene priče, međutim, nije uspeo da nađe nikoga zainteresovanog za objavljivanje proarapskog pisanja. Eberhartova, nezabrinuta, nastavila je da piše; njen moral podigao se kada je Eni prebačen u spahijski puk blizu Marseja krajem avgusta kako bi završio poslednje mesece svoje službe.[65][66] Ovog puta nije tražio dozvolu od svojih pretpostavljenih da se oženi u Francuskoj, te su se on i Eberhartova venčali oktobra 1901. godine.[5] Neposredno pre venčanja, Eberhartova i Augustin su dobili obaveštenje da je imanje Trofimovskog konačno bilo prodato, ali zbog povećanih pravnih troškova nije ostalo novca za nasledstvo. Sa ovim vestima, Eberhartovu je napustila svaka nada da će imati finansijski bezbedu budućnost.[67] Tokom februara 1902. godine Eni je dobio otpust iz službe, pa se par vratio u Bon kako bi živeo sa svojom porodicom.[65] Kasniji život i smrt Nakon što su kratko vreme živeli sa Enijevom porodicom, par se preselio u Alžir. Ebernartova se razočarala u Enija, čija je izgleda jedina ambicija nakon napuštanja vojske bila pronalaženje nekvalifikovanih poslova koji bi mu omogućili da živi udobno.[68] Ona je u tom periodu povećala svoje napore i pisala više, a nekoliko njenih kratkih priča je tada objavljeno u lokalnoj štampi. Prihvatila je posao u novinama Vesti (Al-Akhbar) izdavača Viktora Barukana marta 1902. godine. Ebernartova je postala redovni saradnik novina, te je počela da objavljuje svoj roman Trimardeur kao serijal tokom avgusta 1903. godine.[5] Polako se sprijateljila sa Barukanom, iako je on često bio frustriran radnom etikom svog novog zaposlenog. Članci Eberhartove stizali su neredovno, jer je ona pisala kada je to želela. Njen posao bio je slabo plaćen, ali je imala brojne benefite. Kroz Barukanove kontakte, ona je uspela da dopre do čuvene zavije Lale Zejneba.[69] Eberhartova je naširoko razgovarala sa Zejnebom o njenom vremenu, iako nikada nije otkrila detalje tog razgovora;[70] njihov sastanak izazvao je zabrinutost među francuskim vlastima.[71] Eberhartova i Eni su se preselili u Tenes tokom jula 1902. godine,[72] nakon što je Eni tamo dobio posao prevodioca.[73] Eberhartova je nepopravljivo loše upravljala svojim novcem, odmah trošivši sve što zaradi na duvan, knjige i poklone za prijatelje, tako da je često zalagala svoje ne previše vredne stvari ili tražila pozajmice kada je shvatala da nema novca za hranu. Ovo ponašanje učinilo ju je još većim izgnanikom od evropskih stanovnika tog grada.[74] Često bi odlazila i ne bi bila nedeljama kući, ponekad odlazivši u Alžir kod Barukana ili je bila slana na različite zadatke. U njegovim novinama je imala svoju redovnu kolumnu, gde je pisala o životu i običajima beduinskih plemena.[75] Zdravlje i Enija i Eberhartove se u tom periodu pogoršalo, a ona je tada patila od redovnih napada malarije.[76] Takođe je u tom periodu verovatno bila zaražena sifilisom.[77][78] Barukan je poslao Eberhartovu da izveštava o posledicama bitke kod El-Munjara koja se desila 2. septembra 1903. godine. Ona je ostala sa vojnicima francuske Legije stranaca i u njihovom sedištu je tada upoznala Ibera Ljotea, francuskog oficira zaduženog za Oran. Ebernartova i Ljote su ubrzo postali prijatelji i, zahvaljujući njenom poznavanju islama i arapskog jezika, ona je postala veza između njega i lokalnih Arapa.[5] Iako Ebernartova nikada nije prestala da protestuje protiv bilo kakvih represivnih akcija koje je francuska administracija preduzimala, ona je verovala da će Ljoteov pristup, koji je bio fokusiran na diplomatiju, a ne na vojnu silu, doneti mir u regionu.[79] Iako su detalji nejasni, opšte je prihvaćeno da je Eberhartova tada bila angažovana kao Ljoteov špijun.[80] Zabrinut zbog moćnog marabuta u Atlaskim planinama, Ljote je nju poslao da se sastane sa njim tokom 1904. godine.[81] U marabutovoj zaviji, Eberhartova je bila oslabljena zbog groznice. Zbog toga se vratila u Ain Sefru, gde je bila lečena u vojnoj bolnici. Napustila je bolnicu, uprkos savetima lekara da ostane,[82] i zamolila Enija, od koga je bila odvojena već nekoliko meseci, da joj se pridruži.[5] Njih dvoje su se sreli 20. oktobra 1904. godine, kada su iznajmili malu blatnenu kuću. Sledećeg dana, tu oblast su zadesile poplave.[82] Čim se voda povukla, Ljote je pokrenuo potragu za njom. Enija su pronašli gotovo odmah, koji je naveo da je video da je Eberhartovu odnela voda. Na osnovu tih informacija, Ljote i njegovi ljudi pretraživali su nekoliko dana okolinu pre nego što su odlučili da istraže ruševine kuće u kojoj je par boravio.[83] Njeno telo nalazilo se slomljeno ispod jedne od potpornih greda kuće. Tačne okolnosti njene smrti nikada nisu otkrivene. Dok su neki biografi izražavali sumnje u vezi s Enijem, većina njih veruje da je umesto toga Eberhartova, koja je uvek verovala da će umreti mlada, prihvatila sudbinu. Makvort je nagađao da se Eberhartova, nakon što je pokušala da pobegne od poplava, okrenula i odlučila da se suprotstavi vodi.[84][5] Blanš je, zbog istorije samoubilačkih sklonosti Eberhartove, tvrdio da je ona verovatno odlučila da ostane na tom području čak i ako je znala da dolazi poplava.[78] Ljote je sahranio Eberhartovu u Ain Sefri i postavio mermerni nadgrobni spomenik, sa ugraviranim njenim usvojenim arapskim imenom i njenim rođenim imenom na francuskom.[85][86] Nasleđe U vreme njene smrti, stvari Eberhartove uključivale su nekoliko neobjavljenih rukopisa. Ljote je svojim vojnicima naredio da potraže sve njene papire nakon poplave i sve što je uspeo da nađe poslao je poštom Barukanu.[87][88] Nakon što ih je rekonstrusao, stavljajući sopstvene reči tamo gde su nedostajale originalne ili su bile previše uništene da bi se pročitale, on je počeo da objavljuje njena dela. Neke radove koje je objavio više se smatraju njegovim delima nego delima Eberhartove.[5] Barukan je na svoj račun takođe dobio kritike zbog navođenja sebe kao koautora nekih publikacija, kao i zbog toga što nije razjasnio koji delovi tekstova su bili njegovi.[89][90] Prva posthumna priča, U toploj senci islama (Dans l`Ombre Chaude de l`Islam), dobila je pozitivne kritike kada je objavljena tokom 1906. godine.[86] Uspeh ove priče privukao je pažnju na radove Eberhartove i doveo je do toga da se ona počela smatrati jednim od najboljih književnika inspirisanih Afrikom.[91] Po Eberhartovoj je nazvana ulica u Bešaru, kao i jedna u Alžiru.[86] Ulica koja je u Alžiru nazvana po njoj nalazila se na periferiji, a jedan od pisaca je tog vremena komentarisao je da postoji tužna simbolika u tome da ulica „počinje u naseljenoj četvrti grada i nestaje u pustinji”.[90] Eberhartova je posthumno viđena kao zagovornica feminizma[90] i dekolonizacije; prema Hediju Abdelu Jauadu u Yale French Studies, njen rad je možda zapravo predstavljao i započeo proces dekolonizacije Severne Afrike.[92] Odnos Eberhartove sa Ljoteom pokrenuo je rasprave među savremenim istoričarima o njenom saučesništvu u procesu kolonijalizma.[5] Godine 1954, autor i istraživač Sesili Makvort je objavila biografiju pod nazivom Sudbina Izabele Eberhart (The Destiny of Isabelle Eberhardt), nakon što je pratila njene rute u Alžiru i Sahari. Knjiga je inspirisala Pola Boulza da prevede neka dela Eberhartove na engleski.[93] Romanopisac Vilijam Bajer objavio je 1976. godine knjigu pod nazivom Izabeline vizije (Visions of Isabelle), koja predstavlja fikcionalizovani prikaz njenog života.[94] Godine 1981, Timberlejk Vertenbejker je premijerno izveo delo Nove anatomije (New Anatomies), predstavu o Eberhartovoj.[20][95] Ebernartova je prikazana u dva filma. Lesli Tornton režirala je njenu biografiju 1988. godine pod nazivom Bilo je nevidljivog pomeranja oblaka (There Was An Unseen Cloud Moving), a u filmu je sedam amaterskih glumica tumačilo lik Eberhartove. Drugi film, koji nosi naziv Izabela Eberhart (Isabelle Eberhardt), režirao je 1991. godine Ijan Prinlg, a glavnu ulogu tumačila je glumica Matilda Mej.[96] Tri godine kasnije, muzičar Paul Šuce objavio je pesmu za Pringlov film pod nazivom Izabela Eberhart: Tražilac zaborava (Isabelle Eberhardt: The Oblivion Seeker). Džon Berger i Nela Bielski su 1998. godine objavili knjigu Izabela: Priča u hicima (Isabelle: A Story in Shots), scenario zasnovan na životu Eberhartove.[97] Misi Macoli je 2012. godine komponovala operu pod nazivom Pesma iz buke: Životi i smrti Izabele Eberhart (Song from the Uproar: The Lives and Deaths of Isabelle Eberhardt)...