Knjiga je odlično očuvana. ,,Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala? Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana?``

Izdavač: Utopija, Beograd Prevod: Dušan Milačić Povez: tvrd Broj strana: 416 Veoma dobro očuvana. Delo je objavljeno u martu 1782. i istog časa postalo glavna književna i društvena senzacija. Roman je imao učinak najoštrije satire, ne samo društva nego i aktuelne književnosti, i označio je prekretnicu u istoriji francuskog romana. U vreme sentimentalnih romana, moralnih priča o ljubavi koja oplemenjuje i najokorelije karaktere, i idiličnih uopštavanja na temu rusoovske osećajnosti i iskrenosti, Lakloov roman je šokirao svojom jezivom otvorenošću i realizmom, svojom „anatomijom ljubavi“. „Video sam naravi svog veka i odlučio da objavim ova pisma“, napisao je Laklo kao moto svog romana. Mnogo godina kasnije Žan Žirodu će dati za pravo piscu („Opasne veze su najznačajniji podatak o naravima XVIII veka“), ali odgovor Lakloovih savremenika bio je žestok: „Pisac nemoralnog romana Opasne veze je najpokvareniji čovek ovog veka“, pisao je Žan Peltije; „Opasne veze će živeti koliko i francuski jezik, ali one su moralna ljaga za naciju i zaslužuju da ih dželat javno spali“ (grof de Tiji); „On je više naškodio naravima za nekoliko godina no što su učinili svi spisi te vrste tokom celog jednog veka“. Povika na pisca doživela je vrhunac kada su počela nagađanja o ličnostima koje su poslužile kao obrasci za likove romana. Interesovanje za knjigu poraslo je do neslućenih razmera, i do tada nepoznat pisac postao je slavan. (K-121)

Vršac 2005. Mek povez sa klapnama, ćirilica, 115 strana. Knjiga je odlično očuvana. K2 U pismu upućenom Borislavu Pekiću (26. VI 1972) Kiš će reći: „Dakle, nema čoveka koji više voli da prima pisma a da je manje oran da ga napiše, nego što sam to ja. Da sam Amerikanac, išao bih kod psihijatra, da ispita uzroke tog mog stanja.” I pred kraj istog pisma dodaje: „Ili ćeš se možda ti pojaviti uskoro. Javi mi to, jako ćeš me obradovati. I osloboditi me strašne obaveze da pišem pismo. (Sav sam u goloj vodi.)” Odnos prema prepisci kao prema „strašnoj obavezi” imao je za posledicu relativno mali broj pisama koje je Kiš ostavio za sobom. Kad kažemo ostavio, imamo u prvom redu na umu nadu da su ta pisma sačuvali njegovi korespondenti: prijatelji, čitaoci, prevodioci, osobe prema kojima je imao poslovnih obaveza. A dokaze da je prepiske s njegove strane ipak bilo, nalazimo u pismima koja su mu upućivana i koja je brižljivo čuvao. Osim nekoliko zvaničnih, nijedno drugo pismo Kiš nije napisao u duplikatu. Svoja privatna pisma nije „namenjivao istoriji” i ako jednog dana neko uspe da im uđe u trag i sakupi ih, biće iznenađen njihovom jednostavnošću, svedenošću na nekoliko informativnih pojedinosti, bez intelektualističkih pretenzija i ispovednih tonova. Pisanje pisama nije kod Kiša bilo posledica „žalosne čežnje za `kontaktom`”, kako bi rekla Marija Čudina, jer je njegova nesumnjiva „čežnja za kontaktom” bila deo života a ne literature, i nije se zato ni utaživala preko literature: prepiska nije bila za njega „književni žanr”. Jedino Kišova „otvorena pisma”, takođe uključena u ovu knjigu, znaju za „iskušenje stila” i imaju esejističke odlike. Sve su ove činjenice odredile naš izbor Iz prepiske: on je u prvom redu tematski. Književni život je u njegovom središtu i u njemu se Kišova ličnost vidi iz više uglova: on je tu ili neko ko drugima pritiče u pomoć, ili neko ko je sam ugrožen i kome su glasovi podrške jednako važni. Najviše je pisama iz vremena „afere” oko Grobnice za Borisa Davidoviča i Časa anatomije, iz sedamdestih godina prošlog veka, dakle, tih godina „umetničkog procvata” iza kojeg se krila teže vidljiva, ali ne manje realna opasnost da se najmanjim „prekoračenjem (dozvoljenih) sloboda“ padne žrtvom neumoljive Države. Ta su pisma podeljena u tri dela: Pisma Danila Kiša, Pisma savremenika, Pisma čitalaca; u četvrtom delu, naslovljenom Pisma prijatelja, gde smo redukcijom na pisma Marije Čudine i jedno pismo Piotra Raviča želeli da ukažemo na posebnu vrstu prijateljstva koja je spajala ove ljude, na ono što je Čudina nazvala „prepoznavanjem“ „a to `prepoznavanje` je izvan mnogih i ne sasvim dobrih kategorija kojima raspolaže naša današnjica“. Knjiga se završava Appendixom u kojem dvoje prijatelja, Danilo Kiš i Marija Čudina, razmenjuju, umesto pisama, svoje „zavetne darove”: Kišovo „Izgnanstvo i kraljevstvo Marije Čudine“ i „Čudovišni krematorij“ i „Pustinjska lisica“ Marije Čudine, ovde su kao najbolji dokaz „prepoznavanja” koje je s onu stranu uobičajenog prijateljstva. Mirjana MIOČINOVIĆ

Autor - osoba Popović, Danko Naslov Vreme laži : [razgovori sa Dankom Popovićem] ; [razgovarao Zoran Petrović] / Danko Popović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1990 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1990 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Petrović, Zoran Zbirka Biblioteka Književne novine (broš.) Napomene Tiraž 5.000. Danko Popović je napisao knjigu koju su čekale sve generacije tokom pola veka našeg istorijskog posrtanja, raslabljivanja i ponižavanja. Zato se u ovoj knjizi iščitava sudbina srpskog naroda, potresna priča o njegovom robovanju pogrešnom konceptu života. Ovo je otvorena knjiga, ona ništa ne prećutkuje, ništa ne skriva, njen autor sa bolnom otvorenošću govori o putu ka Golgoti, kojim ide njegov narod, posrćući pod krstom svog pogrešnog istorijskog izbora, narod izmučen, zastrašen brojem žrtava koje je dao tokom dva poslednja rata, ućutkan, sabijen u svoje nacionalno kolektivno pamćenje. Ima naroda koji su srećni što nemaju „Vreme laži”. Srpski narod je morao imati ovakvu knjigu. Romansijer Danko Popović u ovim razmišljanjima o Srbiji podseća na sve ono što joj podgriza životne žile i sapinje udah života. On govori o komunističkoj pošasti u zemlji Sv. Save, Karađorđa i Vuka, u zemlji koja se posvetila krvlju prolivenom za slobodu, on traga za korenima trpljenja i pokoravanja zlu, njegova samozapitanost nastoji da otkrije zašto smo bili mali kad smo morali biti veliki i zašto su nam manji od nas naneli više zla nego svi veliki koji su nas napadali. Govoreći o osnovnim institucijama društvenog života, državi, crkvi, kulturi, Popović uvek polazi od savremenog stanovišta, otvarajući horizont svojih razmišljanja prema onom što je slika konkretnog života, što je, dakle, vreme današnje. Malo je knjiga koje su tako strasno angažovane u otkrivanju istine kao što je „Vreme laži”. Glavni protok njenih tema i ideja obuhvata najtragičniju modernu srpsku priču, priču o tome kako smo pola veka svoje nacionalne energije rasuli u entropiju i kako smo najdarovitije u svim generacijama onemogućili prevarnim inženjeringom Brozove epohe, njenim smišljenim radom na duhovnom i privrednom osakaćenju Srbije. Po principu svoje zasnovanosti „Vreme laži” spada u političku esejistiku, čiji stilski i semantički kod ima očigledne bliskosti sa književno-umetničkim izražavanjem ovog pisca. Iza mnogih njenih gledišta i zaključaka, iza pokretanja i problematizovanja glavnih pitanja koja nas danas razjedaju, naziremo Čarapiće, Lukiće, Ostojiće, vidimo kako preko mnogih asocijativnih polja njenih muka i gorčina korača Milutin Ostojić, najkompleksniji i sudbinski najpotpuniji seljak srpske književnosti. U izvesnom smislu „Vreme laži” je knjiga koju su mogli ispričati svi glavni junaci Popovićeve literature. Ako se može reći da je „Vreme laži” knjiga posleratnih generacija u istorijskom zbiru njihovih promašenih mogućnosti, neće biti izvan istine ni tvrdnja da je ova knjiga našeg romansijera sudbinska za svaki pojedinačni čovekov nesporazum sa životom. Pričajući o zajedničkim nevoljama „Vreme laži” je u isti mah i ogledalo svega onog što smo promašili na ličnom planu, ogledalo koje nas opominje da smo bili ono što nismo hteli. Ima u njoj nešto do bola tragično: ta priča o Srbiji neprekidno opominje da su čovek i njegova otadžbina u svemu obavezni jedno drugom, jer nema otadžbine koja sme zaboraviti da je njen narod samo zbir pojedinaca, ni čoveka koji može pomisliti da je rastao i sazrevao u bezvazdušnom prostoru apatrida. Stoga je „Vreme laži” knjiga-istina, dramatična povest o zlu u doba vladavine Josipa Broza, svedočenje o tome kako su pas svirepo ponizile obmane i samoobmane. Ona pamti prošlost zato što zna da je ne sme ponoviti. Milutin Srećković Danko Popović je pisac u čijem se celokupnom proznom opusu na umetnički relevantan način sažima nekoliko tema i osvetljavaju suštinska egzistencijalna. istorijska i moralna pitanja vezana za sudbinu srpskog naroda. U svakom njegovom redu oseća se nagon, unutrašnja potreba da se kaže i ostavi svedočenje o drami, uzvišenosti, lepoti ali i tragediji u životu njegovog naroda. Ponirući snažno i duboko u suštinu ljudske drame Danko Popović se u svojim delima uzdiže do visina univerzalnih tema. lojalnosti, žrtvovanja, ljudskih i moralnih izbora i ostaje trajan izvor inspiracije kome se iznova vraćamo. Jedan od najvažnijih posleratnih otpadnika od ideološkog mejnstrima, Danko Popović je slikar srpskog sela upravo u njegovoj punoj realnosti. Niko tako snažno kao on ne ulazi u anatomiju problema srpskog društva polazeći od pretpostavke da smo uvek pre svega sami krivi za sopstvenu sudbinu. Knjiga o Milutinu Slobodan Danko Popović (Aranđelovac, 19. avgust 1928 – Beograd, 7. avgust 2009[1][2]) bio je srpski književnik. Gimnaziju je završio u Aranđelovcu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Radio je u Ministarstvu odbrane Republike Srbije u Odeljenju vojnog arhiva. Autor je više radio-drama i filmskih scenarija, romana i knjiga pripovedaka. Među najpoznatijim njegovim delima je roman Knjiga o Milutinu. Umro je 7. avgusta 2009. i sahranjen 11. avgusta u Aranđelovcu u porti Bukovičke crkve. Opelo u Bukovičkoj crkvi služili su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop šumadijski Jovan. Nasleđe Postoji Nagrada „Danko Popović” koja se dodeljuje svake godine u okviru manifestacije „Pod Dankovom lipom”. U Beogradu je živeo na Banovom brdu, ulica Požeška 150, gde je 2016. godine postavljena spomen-ploča. Ulice nazvane po njemu postoje u Beogradu, u Gradskoj opštini Palilula i u selu Popoviću, i u Banji, Toponici i Bukoviku. Nagrade Nagrada „Stražilovo”, za roman Kuća Lukića, 1981. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Knjiga o Milutinu, 1986. Povelja Udruženja književnika Srbije, 2006. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2007. Dela Knjige pripovedaka Svečanosti, 1962. Kukurek i kost, 1976. Romani Čarapići, 1969. Oficiri, 1979. Kuća Lukića, 1980. Gospodari, 1985. Knjiga o Milutinu, 1985. Konak u Kragujevcu, 1988.[8] Svinjski ujed, 1990. Udovice, 1992. TV drame Karađorđeva smrt, TVB 1984. MG62 (N)

Oskar Davičo TrgemTvrdi povezavantgarde design artists book books art neoavangarda signal signalism grupa kod novosadska vojvodjanska avangarda serbian yugoslavian zenit journal magazine surrealism nadrealizamOskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik, najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealisteRođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka).Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu.Robija i ratne godineKao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana.1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2].Književni radRukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[4]Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije.Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[4]Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2].Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga.Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli.Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2].Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović.O Davičovoj poezijiSocijalna poezijaPesme (1938)Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1].Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.Višnja za zidom (1937 — 1950)Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1].Zrenjanin (1949)Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1].Ljubavna lirikaU Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1].Knjige poezijePosle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1].Prozni pisacDavičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1].Roman Pesma (1952)U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1].Nagrade i odlikovanjaDobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947).Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948).Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948).Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952).Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958).Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959).NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963).Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970).Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970).Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972).Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976).Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976).Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972).Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978).Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985).Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987).Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989).Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941.Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine.Laureati:Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998.Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999.Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000.Darko Pejović, za roman Uporište, 2001.Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002.DelaPoezija:Tragovi, 1928.Četiri strane sveta i tako dalje, 1930.Anatomija, 1930.Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938.Zrenjanin, 1949.Višnja za zidom, 1950.Hana, 1951.Čovekov čovek, 1953.Nastanjene oči, 1954.Flora, 1955.Kairos, 1959.Tropi, 1959.Snimci, 1963.Trg Em, 1968.Pročitani jezik, 1972.Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973.Telo telu, 1975.Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976.Reči na delu, 1977.Misterija dana, 1979.Trema smrti, 1982.Gladni stoliv, 1983.Đačka sveska sećanja, 1985.Mali oglasi smrti, 1986.Dvojezična noć, 1987.Mitološki zverinjak smrti, 1987.Svetlaci neslični sebi, 1987.Pesmice: a diftong se obesio, 1988.Ridaji nad sudbinom u magli, 1988.Prva ruka (posthumno), 1999.Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006.Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008.Romani:Pesma, 1952.Beton i svici, 1955.Radni naslov beskraja, 1958.Generalbas, 1962.Ćutnje, 1963.Gladi, 1963.Tajne, 1964.Bekstva, 1966.Zavičaji, 1971.Gospodar zaborava, 1980.Memoari:Po zanimanju samoubica, 1988.Eseji i književno-kritički tekstovi:Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932.Poezija i otpori, 1952.Pre podne, 1960.Notes, 1969.Pristojnosti, 1969.Novine nevino, 1969.Poezija, otpori i neotpori, 1969.Rituali umiranja jezika, 1971.Pod-tekst, 1979.Pod-sećanja, 1981.Kratka proza:Nežne priče, 1984.Putopisi:Među Markosovim partizanima, 1947.Crno na belo, 1962.Polemike:Procesi, 1983.Polemika i dalje, 1986.Drame:Ljubav u četiri usne, 1956.Mesije Mesijah oh, 1986.Filmski scenario:Majka Katina, 1947.Do pobede, 1948.Dečak Mita, 1950.Poslednji dan, 1951.Prevodi:Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939.Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973.Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu.Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo.Avangardna višemedijska umetnica i nekadašnja profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu Bogdanka Poznanović, prva u bivšoj Jugoslaviji koja je u nastavni proces uvela video...Završila je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1956. godine u klasi profesora Mila Milunovića. Bila je jedan od osnivača i urednika na Tribini mladih i `Poljima`. Radila je kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Osnovala je Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja i prva je u bivšoj Jugoslaviji uvela u nastavni proces video-umetnostKao stipendista Ministarstva inostranih poslova Italije boravila je šest meseci (1968/69) u Firenci i Rimu a na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujući profesor na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985).Zajedno sa svojim suprugom Dejanom Poznanovićem, ranih pedesetih godina XX veka, učestvovala je u osnivanju Tribine mladih u Novom Sadu i bila saradnik prve redakcije ove kulturne institucije tokom 1954. i 1955 godine. U to vreme nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti Oskarom Davičom, Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Milanom Dedincem te Vaskom Popom, Radomirom Konstantinovićem, Borom Ćosićem.Posebno je bio važan njen kontakt sa Miroslavom Krležom. U periodu od 1956. i 1957. godine, kao urednica izložbenog salona, priredila je izložbe Petra Lubarde, Peđe Milosavljevića, Nedeljka Gvozdenovića i drugih. Sa Juditom Šalgom, Biljanom Tomić i Zvonkom Makovićem radila je na programu Likovnog Salona Tribine mladih tokom kasnih šezdesetih. Bila je učesnik alternativne umetničke scene sedamdesetih u Novom Sadu i blisko sarađivala sa Želimirom Žilnikom, Vujicom Rešinom Tucićem, Katalin Ladik, Slobodanom Tišmom, Miroslavom Mandićem, Čedom Drčom, Slavkom Bogdanovićem... Takođe, u toku svoga umetničkog delovanja, Bogdanka Poznanović, sa svojim suprugom Dejanom, uspostavila je brojne veze i prijateljstva sa umetnicima, piscima, intelektualcima sa prostora nekadašnje Jugoslavije: Andraž Šalamun, Taras Kermauner, Marko Pogačnik, David Nez, Franci Zagoričnik, Nuša i Srečo Dragan, Vlado Gotovac, Milica Nikolić...Njen umetnički rad se odvijao od modernističkog slikarstva bliskog apstrakciji i modernog grafičkog dizajna preko istraživanja u kontekstu enformela do postslikarskih praksi: vizuelne poezije, konceptualne umetnosti, nove umetničke prakse, istraživanja komunikacija i novih medija, video umetnosti... Počev od 1955. godine, izlagala je na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.Dvadeset godina svog rada je posvetila profesorskoj karijeri na novosadskoj akademiji gde je prvi put na prostoru cele Jugoslavije uspostavila predmet interdisciplinarnih istraživanja.Godine 2012, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad), u koprodukciji sa Institutom za istraživanje avangarde (Zagreb) i ORION ART (Beograd) izdao je monografiju Miška Šuvakovića `Bogdanka i Dejan Poznanović – umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne`.U okviru festivala Videomedeja dodeljuje se nagrada `Bogdanka Poznanović` za najbolju instalaciju, nastup uživo, objekat ili url projekat, a Centar za nove medije Kuda.org pokrenuo je dugoročan projekat čuvanja i promovisanje legata `Bogdanke i Dejana Poznanovića` koji obuhvata ekskluzivne i raritetne materijale (knjige, kataloge, fotokopije) iz njihove lične biblioteke koji do sada nisu bili dostupni javnosti.13/0