Vršac 2005. Mek povez sa klapnama, ćirilica, 115 strana. Knjiga je odlično očuvana. K2 U pismu upućenom Borislavu Pekiću (26. VI 1972) Kiš će reći: „Dakle, nema čoveka koji više voli da prima pisma a da je manje oran da ga napiše, nego što sam to ja. Da sam Amerikanac, išao bih kod psihijatra, da ispita uzroke tog mog stanja.” I pred kraj istog pisma dodaje: „Ili ćeš se možda ti pojaviti uskoro. Javi mi to, jako ćeš me obradovati. I osloboditi me strašne obaveze da pišem pismo. (Sav sam u goloj vodi.)” Odnos prema prepisci kao prema „strašnoj obavezi” imao je za posledicu relativno mali broj pisama koje je Kiš ostavio za sobom. Kad kažemo ostavio, imamo u prvom redu na umu nadu da su ta pisma sačuvali njegovi korespondenti: prijatelji, čitaoci, prevodioci, osobe prema kojima je imao poslovnih obaveza. A dokaze da je prepiske s njegove strane ipak bilo, nalazimo u pismima koja su mu upućivana i koja je brižljivo čuvao. Osim nekoliko zvaničnih, nijedno drugo pismo Kiš nije napisao u duplikatu. Svoja privatna pisma nije „namenjivao istoriji” i ako jednog dana neko uspe da im uđe u trag i sakupi ih, biće iznenađen njihovom jednostavnošću, svedenošću na nekoliko informativnih pojedinosti, bez intelektualističkih pretenzija i ispovednih tonova. Pisanje pisama nije kod Kiša bilo posledica „žalosne čežnje za `kontaktom`”, kako bi rekla Marija Čudina, jer je njegova nesumnjiva „čežnja za kontaktom” bila deo života a ne literature, i nije se zato ni utaživala preko literature: prepiska nije bila za njega „književni žanr”. Jedino Kišova „otvorena pisma”, takođe uključena u ovu knjigu, znaju za „iskušenje stila” i imaju esejističke odlike. Sve su ove činjenice odredile naš izbor Iz prepiske: on je u prvom redu tematski. Književni život je u njegovom središtu i u njemu se Kišova ličnost vidi iz više uglova: on je tu ili neko ko drugima pritiče u pomoć, ili neko ko je sam ugrožen i kome su glasovi podrške jednako važni. Najviše je pisama iz vremena „afere” oko Grobnice za Borisa Davidoviča i Časa anatomije, iz sedamdestih godina prošlog veka, dakle, tih godina „umetničkog procvata” iza kojeg se krila teže vidljiva, ali ne manje realna opasnost da se najmanjim „prekoračenjem (dozvoljenih) sloboda“ padne žrtvom neumoljive Države. Ta su pisma podeljena u tri dela: Pisma Danila Kiša, Pisma savremenika, Pisma čitalaca; u četvrtom delu, naslovljenom Pisma prijatelja, gde smo redukcijom na pisma Marije Čudine i jedno pismo Piotra Raviča želeli da ukažemo na posebnu vrstu prijateljstva koja je spajala ove ljude, na ono što je Čudina nazvala „prepoznavanjem“ „a to `prepoznavanje` je izvan mnogih i ne sasvim dobrih kategorija kojima raspolaže naša današnjica“. Knjiga se završava Appendixom u kojem dvoje prijatelja, Danilo Kiš i Marija Čudina, razmenjuju, umesto pisama, svoje „zavetne darove”: Kišovo „Izgnanstvo i kraljevstvo Marije Čudine“ i „Čudovišni krematorij“ i „Pustinjska lisica“ Marije Čudine, ovde su kao najbolji dokaz „prepoznavanja” koje je s onu stranu uobičajenog prijateljstva. Mirjana MIOČINOVIĆ