Model: XWAVE B Brave Funkcije: FM radio, microSD, USB FLESH, mikrofon i AUX ! Bluetooth: V5.0 + EDR Snaga: 15W/4Ω (5W + 2x5W) Drajveri: 3` + 2x2` Frekvencijski odziv: 80Hz - 20Khz Radna udaljenost: do 10m SNR: 80db Baterija: 7.4V, 2000mAh Li-ion Vreme reprodukcije pri srednjoj glasnoći: 4-9h Punjenje: DC5V / 2A Vreme punjenja: 4-6h. Ostalo: TWS (True Stereo Sound) - bežično uparite dva ista zvučnika da dobijete stereo zvuk Ručka za nošenje, drzac za mobilni na samom zvucniku ! Karaoke funkcija Zvuk visokog kvaliteta Funkcija uštede energije Memorija usled nestanka energije USB ulaz, microSD, glasovni podsetnik, handsfree funkcija Indikator punjenja Dimenzije: 190 x 155 x 120 mm Težina: 1400g

Model: XWAVE B Brave Funkcije: FM radio, microSD, USB FLESH, mikrofon i AUX ! Bluetooth: V5.0 + EDR Snaga: 15W/4Ω (5W + 2x5W) Drajveri: 3` + 2x2` Frekvencijski odziv: 80Hz - 20Khz Radna udaljenost: do 10m SNR: 80db Baterija: 7.4V, 2000mAh Li-ion Vreme reprodukcije pri srednjoj glasnoći: 4-9h Punjenje: DC5V / 2A Vreme punjenja: 4-6h. Ostalo: TWS (True Stereo Sound) - bežično uparite dva ista zvučnika da dobijete stereo zvuk Ručka za nošenje, drzac za mobilni na samom zvucniku ! Karaoke funkcija Zvuk visokog kvaliteta Funkcija uštede energije Memorija usled nestanka energije USB ulaz, microSD, glasovni podsetnik, handsfree funkcija Indikator punjenja Dimenzije: 190 x 155 x 120 mm Težina: 1400g

Bluetooth prenosivi zvučnik sa ugrađenim punjivim akumulatorom i RGB svetlima Odličan za opuštanje, putovanje ili posao Poseduje IPX5 zaštitu, te je pogodan i za plažu, bazen, čamac i druge primene na otvorenom Slušanje muzike sa mobilnih uređaja, računara preko BT veze Power bank funkcija za punjenje uređaja sa izlazom od 5V/1A Pomoću ugrađenog mikrofona možete obavljati handsfree razgovore preko BT veze Poseduje i TWS funkciju - moguća je sinhronizovana reprodukcija dva ista Bluetooth zvučnika pri čemu dobijate stereo zvuk Ima funkciju uštede energije i tri različita moda RGB dekorativnog svetla koje prati ritam muzike Prilagođen za Google i Siri pomoćnika Brend XWAVE Napajanje 5V DC / 3 A (USB tip C) Snaga 30 W Frekventni opseg 85-16000 Hz Osetljivost 80 dB Zvučnik 2 x 3.5" Priključci USB / AUX Bluetooth Da, v5.0 Daljinski upravljač Ne Radio FM radio Masa 2.2 kg Dimenzije 360x135x184 mm Tip akumulatora 3.7 V / 3000 mAh Vreme punjenja ~6-8 h Vreme rada ~4 h Prenosna izvedba Da

Manje oštećene spoljnje korice, ostatak knjige u korektnom stanju.

X WAVE Bluetooth zvučnik B lucky (13048) Tip Bluetooth zvučnik Snaga 30 W Izlazna Snaga: 15W/4Ω Vršna snaga: 30W P.M.P.O. 60W Povezivanje Bluetooth 5.0, do 10m USB AUX Dimenzije 360 x135 x184 mm Boja Crna Ostale karakteristike Frekvencijski odziv: 85Hz - 16Khz Radna udaljenost: do 10m SNR: ≥80db Vreme reprodukcije: pri max glasnoći: oko 2h i oko 4h pri 50% maksimalne jačine Punjenje: DC5V / 3A (USB-Type C) Vreme punjenja: 6-8h. Garancija 2 godine Zagarantovana sva prava po Zakonu o zaštiti potrošača. Tačan podatak o uvozniku i zemlji porekla je naveden na deklaraciji proizvoda.

b a s o vi eminens ispravni i u vrlo dobrom stanju.

Branko Vidić - Dubrovački gusar 1-3 tri knjige sa oko 14000 strana Forma B comics naslovnice Željko Pahek

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Srbi Bosne i Hercegovine u XIX veku: borba za slobodu i ujedinjenje - Jovan B. Dušanić Godina izdanja: 2018 Broj strana: 707 Povez: Tvrd Srbi Bosne i Hercegovine u XIX veku – borba za slobodu i ujedinjenje, nova istorijska knjiga prof. dr Jovana B. Dušanića je sjajna istorijaska sinteza o teškoj i dugotrajnoj borbi naših sunarodnika za slobodu od strane okupacije i ujedinjenje.Ova knjiga sabira sve važno što je do sada na tu temu napisano i rezimira jedan dugi istorijski hod koji početkom prošlog veka privremeno okonačn stvaranjem Jugoslavije. Napisana u tradiciji klasične srpske istoriografije, objašnjava korene političkih razlika između Srba i drugih naroda u Bosni i Hercegovini.

Danilo Kiš Komplet 1-5 DANILO KIŠ IZABRANA DELA 1-6 BIGZ - PROSVETA B e o g r a d 1 9 8 7 Izabrana dela 1. Mansarda 2. Rani jadi 3. Bašta, pepeo 4. Peščanik 5. Grobnica za Borisa Davidoviča . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot Knjige sa slike. .. Knjige u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- Pećina

Stanje:dosta dobro Izdato:Stvarnost, Zagreb Godina:1979 Korica:tvrda Pismo : latinica Plameni inkvizitori 1,2 Jadranka Kamen na cesti Republikanci,naopako ukoričeno,oštećena zadnja dva lista na rubu Kći lotrščaka Vitez Slavonske ravni,škrabano na zadnjoj stranici Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! -----agyalatt B -----

Proizvođač: Xwave Model: B POWER TUBE black Naziv: BT zvucnik, 4.2/ 20W/ FM Radio/MicroSD/USB2.0/TWS/AUX Line-In Ulazi:USB ulaz, microSD, Line-In (AUX) Jačina zvuka: 20W, (2x10W) 4 Ohm Ugradjena litijum jonska dopunjiva baterija. Kapacitet baterije: li-ion 2400 mAh Ulaz za punjenje: DC 5V/500mA Bluetooth: Da, verzija 4.2 + EDR Maksimalna razdaljina Bluetooth konekcije: do 10m TWS: Da, (Sinhronizovana reprodukcija dva bluetooth zvučnika) Funkcije: FM radio, USB, MicroSD i Aux (Line-In) priključka MP3 reprodukcija, Glasovni podsetnik, Hands free funkcija razgovora preko Bluetooth-a Memorija usled nestanka energije Zvuk visokog kvaliteta Funkcija uštede energije Dimenzije: 79.3 x 79.3 x 161.4 mm Težina: 1050g Boja: Crna

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Posleratni modernizam neoavangarde – postmodernizam - Ješa Denegri Izdavač: Službeni glasnik Godina izdanja: 2016 Broj strana: 270 Format: 24 cm Povez: Broširani Tekstovi sabrani u ovoj knjizi odnose se na umetnička zbivanja u drugoj polovini XX veka, u društvenom i kulturnom kontekstu, koji se može obeležiti pojmom „jugoslovenski umetnički prostor“. On podrazumeva činjenicu da je u vreme postojanja države Jugoslavije postojao i funkcionisao zajednički i decentralizovani prostor odvijanja umetničkog života, u kojem su svojim doprinosima u različitim stilskim i medijskim područjima učestvovali pripadnici više generacija umetnika, koji su ostvarili svoje, uvažavanja vredne, opuse (Ivan Tabaković, Petar Lubarda, Gabrijel Stupica, Marij Pregelj, Vojin Bakić, Olga Jevrić, Dušan Džamonja, Vjenceslav Rihter, Mića Popović, Miodrag B. Protić, Julije Knifer, Leonid Šejka, Damnjan, Marina Abramović, Braco Dimitrijević, Raša Todosijević, Neša Paripović…).

Stanje: Dobro - Vrlo Dobro - Odlično 1976: 1: Kapetanova Kći - Puškin - Potpis vlasnika 50: Razgovori sa Geteom - Ekerman 185: Čovekova sudbina - Šolohov - Vrlo dobro 1977: 307: Nova Šeherezada - Iljf i Petrov - Dobro - Odlepio se hrbat 309: O jeziku i saznanju - Platon - Vrlo dobro 313: Stilske vežbe - R. Keno - Na predlistu posveta 315: Tajne Feniksa - D. H. Lorens 323: Taj Čovek - A. Pritam 325: General mrtve vojske - I. Kadare 1979: 328: Satire - Erih Koš 332: Krotka - Dostojevski - Potpis vlasnika 1980: 346: Oči plavog psa - Markes - Napredlistu napisam broj 351: Znakovi pored puta - Andrić - Pečat vlasnika 1981: 362 Kruna od perja - I. B. Singer - Vrlo Dobro 365: Dok budeš pevao - Miljković 1982: 326-327: Proljeća Ivana Galeba - Desnica - Dobro 1983: 253: Crno je moja omiljena boja - Malamud 1985: 188: Milion - M. Polo 1990: 433: Dragi moj petroviću - Danojlić 439: Bugarska baraka - M. Savić

Knjiga je kao nova. Savremena nemačka drama II 1968-1989 - grupa autora Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2017 Broj strana: 781 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Antologija se sastoji od tri toma, a svaki od njih posvećen je specifičnom periodu političke i društvene istorije germanofonih zemalja, pa i čitave zapadne hemisfere, u skladu s jednim od osnovnih ontoloških svojstava pozorišta i dramskog teksta – da osvetljavaju, preispituju i dovode u pitanje aktuelnu realnost. Shodno tome, kao granice između svezaka poslužili su upravo prelomni istorijski trenuci. Drugi tom obuhvata dramsko stvaralaštvo od 1968. do 1989, dakle do pada Berlinskog zida, događaja koji je suštinski preusmerio tokove nemačke i evropske istorije. U drugom tomu predstavljeni su tekstovi sledećih stvaralaca: P. Hanke, R.V.Fasbinder, U.Plencdorf, F. Braun, T. Braš, E. Jandl, B. Štraus, P. Turini, T. Dorst, F. K. Krec i T. Berhard. Tematski i motivski ovaj period obeležavaju više intimistička slika svet, zaokret ka svakodnevici i kraj ideologija.

Godina izdanja: 1941 Владимир Иљич Уљанов Лењин - Сочинения в 35 + 2 томах Четврто издање радова је најкомплетније издање књижевног наслеђа В. И. Лењина. Њен задатак је да отклони недостатке досадашњих издања и да да комплетну збирку Лењиновог књижевног наслеђа. Ово издање додатно садржи више од 500 докумената који нису били део претходних издања. Међу тим материјалима налазе се документи из свих периода историје бољшевичке партије. За четврто издање Радови, текст радова Лењина је поново потврђен изворним изворима и дат је без опција и недоследности. Положај Лењинових дела на свезама направљен је на основу научног периодизирања историје партије датог у `Кратком курсу о историји КПСУ (Б.)`. Писма и телеграми које је објавио Лењин или су били намењени за објављивање, укључени су у одговарајуће књиге у време писања или објављивања. Писма која нису објављена током Лењиновог живота чине посебне количине дела и распоређена су у строго хронолошком редоследу. Komplet je dobro očuvan, komplet 35 knjiga + 2 dodatna toma.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Milena Pavlović Barilli – Ex post – kritike, članci, bibliografija - grupa autora Izdavač: HERAedu Godina izdanja: 2009 Broj strana: 244 Format: 25 cm Povez: Broširani Srbija je u XIX i prvoj polovini XX veka imala tri velike umetnice. Uz Katarinu Ivanović i Nadeždu Petrović, Milena Pavlović Barili (1909-1945) najčuvenija je srpska slikarka. U zvanični istorijsko-umetnički poredak srpske umetnosti smeštena je tek posthumno, zahvaljujući inicijativi i legatu njene majke Danice Pavlović, te razumevanjem i delanjem Miodraga B. Protića i Momčila Stevanovića 1954. godine. Od tada se i uspostavlja mit ove talentovane i neobične slikarke i pesnikinje. Sa izuzetkom jednog broja studijskih tekstova ona je u srpskoj kulturi više mistifikovana no istorizovana, dovoljno ekscentričnog prosedea da zbuni pedantne klasifikatore, dovoljno utemeljena u „povratku redu” francuske i italijanske scene dvadesetih i tridesetih, samim tim i relativno nečitka kako za mogućnosti lokalne percepcije slikarstva, tako i zbog činjenice da po svojoj umetničko-intelektualnoj formaciji i potonjoj karijeri, izlazi izvan okvira međuratne jugoslovenske i srpske umetniče scene.

IZABRANE PESME SLOBODAN MARKOVIĆ (Libero Markoni) Srpska književna zadruga B e o g r a d 1 9 9 6 SLOBODAN MARKOVIĆ (1928-1990) gradski pesnik, susreti, prijateljstva, ljubavi, pijanstva, pribiranja, neMir i teskoba, sećanja i slutnje, sve se javlja u gradskom okruženju... sve kuca /p u l s o m/ grada. Njegov rečnik je gradski, bez folklornih primesa... (Михајло Грушић) УМРО ТЕЧА Увече за столом док њупаш, гори свећа а /м и н џ е/ ко кукурек са свих страна ничу... Žicar ko žicar, večiti putnik u nigde, nije imao love, ali je imao gnjide. Nije imao nikog da kaže: `Dođi, jedi!` A sada se uz teču ludog dva-tri dana sedi. Ja love za kovčeg nemam, ni za krst, ni za popa. Javiću Paliluli. Nemamo. Teča je tropa! A grobar ako hoće, nek na veresiju kopa! ........................................................... KOLO LXXXXIX KNJIGA 591 Predgovor BORISLAV RADOVIĆ Књига из легендарног плавог Кола СКЗ Bibliografija Ćirilica Tvrde korice Ćirilica Šiven povez 150 stranica Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1996. Екстра за ПОКЛОН *******

Ярослав Ивашкевич собрание сочинений в восьми томах Издательство - Художественная литература Москва 1976. Сабрана дела у осам томова Први том сабраних дела Јарослава Ивашкевича укључује песме из збирки различитих година, почевши од Осам песама, написаних 1919. године, па до песама објављених у пољским часописима. Песме се објављују у преводима познатих совјетских песника В. Луговског, М. Светлова, Б. Слуцког, Д. Самоилова и других. Други том збирке, заједно са прозним делима већ познатим совјетском читаоцу, укључује романе „Месец излази“ и „Сунце у кухињи“ који претходно нису преведени на руски језик. Трећи том укључује приче и приче написане 30 -их и 40 -их година, неке од њих - „Анна Граззи“, „Повратак Просерпине“, „Хотел„ Минерва “и друге нису претходно превођене на руски. Четврти том обухвата његова прозна дела написана 60 -их и 70 -их, међу њима приче „Ваздух“, „Новембарски дан“, „Прича са мачком“ које нису преведене на руски. Пети том сабраних дела укључује историјски роман „Црвени штитови“ и роман -есеј „Шопен“ - о великом пољском композитору Фредерику Шопену. Свеске 6-7. Роман „Похвала и слава“ највећег пољског писца Јарослава Ивашкевича широко је епско платно које обухвата историју пољског друштва од почетка Првог светског рата до победе народно -демократског система. Осми том Сабраних дела укључује драме („Лето у Ноханту“, „Обнова Блендомежа“), есеје, мемоаре и чланке о књижевности. Somerset Maugham Izabrana dela u dva toma Izdavačka kuća Raduga Moskva 1985. Iaroslav Ivashkevich Sabrana dela u osam tomova Izdavačka kuća - Beletristika Moskva 1976. Prvi tom sabranih dela Jaroslava Ivaškeviča uključuje pesme iz zbirki različitih godina, počevši od Osam pesama, napisanih 1919. godine, pa do pesama objavljenih u poljskim časopisima. Pesme se objavljuju u prevodima poznatih sovjetskih pesnika V. Lugovskog, M. Svetlova, B. Sluckog, D. Samoilova i drugih. Drugi tom zbirke, zajedno sa proznim delima već poznatim sovjetskom čitaocu, uključuje romane „Mesec izlazi“ i „Sunce u kuhinji“ koji prethodno nisu prevedeni na ruski jezik. Treći tom uključuje priče i priče napisane 30 -ih i 40 -ih godina, neke od njih - „Anna Grazzi“, „Povratak Proserpine“, „Hotel„ Minerva “i druge nisu prethodno prevođene na ruski. Četvrti tom obuhvata njegova prozna dela napisana 60 -ih i 70 -ih, među njima priče „Vazduh“, „Novembarski dan“, „Priča sa mačkom“ koje nisu prevedene na ruski. Peti tom sabranih dela uključuje istorijski roman „Crveni štitovi“ i roman -esej „Šopen“ - o velikom poljskom kompozitoru Frederiku Šopenu. Sveske 6-7. Roman „Pohvala i slava“ najvećeg poljskog pisca Jaroslava Ivaškeviča široko je epsko platno koje obuhvata istoriju poljskog društva od početka Prvog svetskog rata do pobede narodno -demokratskog sistema. Osmi tom Sabranih dela uključuje drame („Leto u Nohantu“, „Obnova Blendomeža“), eseje, memoare i članke o književnosti. odlično očuvan tvrdokoričeni komplet iz privatne biblioteke

Povezivanje Bluetooth 5.0 Povezivanje 802.11 a/b/g/n/ac, 2.4GHz/5GHz; Chromecast™ Tehničke karakteristike Ugrađen mikrofon Da Izlazni napon 12 V Dodatne informacije Komplet uključuje Zvučnik, punjač, korisničko uputstvo Težina 628g Dimenzije 95 x 95 x 14mm Dodatne informacije 2 mikrofona, sa podrškom za buđenje glasom na daljinu; IR kontrola; 1,5" zvučnik punog opsega *Google je zaštitni znak kompanije Google LLC. *Google pomoćnik nije dostupan u određenim zemljama i jezicima. * Efektivni domet IR kontrole je približno 10 metara u neometanom okruženju. *Samo kompatibilni uređaji podržavaju funkciju infracrvene kontrole na Xiaomi Smart zvučniku (IR kontrola). Testirano sa modelima: ventilatori: CHANGHONG CFS-LD402RF, Midea FS40-13GR; Projektori: Epson EMP-1710, HITACHI HCP-810Ks; Klima uređaj: MIJIA KFR-50GV/N1A1; TV ekrani: Mi LED TV 4S 65'', Mi TV P1 50''; LED: Panasonic HHKSZ4034. * Funkcija stereo reprodukcije se uglavnom koristi za reprodukciju muzike. Kada su dva uređaja uparena za stereo reprodukciju i povezana preko Bluetooth®-a za reprodukciju video zapisa, zvuk i vizuelni prikazi mogu biti neusaglašeni zbog faktora uređaja ili mreže. *Samo kompatibilni uređaji dodati u Mi Home/Xiaomi Home APP mogu da se kontrolišu glasom pomoću zvučnika). Testirano sa modelima: Mi noćna lampa 2, Mi LED Smart Bulb Essential (bela i u boji), Mi LED stona lampa, Mi LED stona lampa 1S, Mi Smart LED stona lampa Pro, Mi Smart Standing Fan 1C, Mi Smart Standing Fan Pro, Mi kućna sigurnosna kamera 360° 1080p. *Za kontrolu u više prostorija sa Xsiaomi Smart zvučnikom (IR kontrola), uverite se da su vaši uređaji povezani na isti Wi-Fi ili povezani sa istim Google nalogom. Idite na support.google.com za listu kompatibilnih uređaja. *Potrebno je da se prijavite pomoću Google naloga da biste koristili Google Duo. *Ugrađeni Chromecast je zaštitni znak kompanije Google LLC. *Sa Chromecast-om ugrađenim u Xiaomi Smart zvučnik (IR kontrola), možete da strimujete sadržaje pomoću aplikacija za koje je ugrađen Chromecast. *Slike na ovoj stranici služe samo u svrhu ilustracije i možda nisu tačan prikaz proizvoda.a

Knjiga nje nova. ,,Možemo li mi, takvi kakvi smo, zamisliti i razumeti POSTOJANJE i njegovu SVRSISHODNOST? I možemo i ne možemo! I eto krenusmo od paradoksa....(podsetimo se, postoje prostori gde ovo da se i može i nemože i nije neki paradoks...) Pitanje Geneze Svemira je asimptota celokupne filozofije Prirode, težnja sveobuhvatne ljudske misli o postojanju, tu se slivaju hiljadugodišnje tekovine našeg saznanja. To je pitanje o Prirodi Kosmosa, o trajanju kao takvom, o Početku, o smislu prostor-vremena, o biti materije, o stvaranju i Stvoritelju. Naš čin saznanja je tren u kosmičkim vrtlozima...Priroda nam je tako dala puno...Reći ćemo `Priroda` da bi izbegli preranu analizu ko nam je to dao... Dala nam je, dakle, čak i logiku da spoznamo, kao finim izbrušenim dijamantskim alatom, tu njenu logiku! Hoće da nam pomogne u potrazi za odgovorima na ovo Pitanje o nama samima...Ali gle paradoksa, harmonija njena, rekli bi mi kao namera možda, nije nam olako dala moć da dopremo do najtananijih konačnih dubina, do Smisla Svega... Nije nam omogućila sklop elektrona takav da, u hemijskim vezama u mozgu, zadržimo misao o suštini postojanja dovoljno dugo da bi i tu tražili odgovore... Nametnula nam je samo retki blesak misli o traganju za smislom našeg kratkog postojanja, podesila je da misao o tome prohuji kao tren kroz našu svest i omogućila nam brzo nesvesno bežanje od moguće besmislenosti u realan svakodnevni život... Evo i kada pročitate ove redove, možda se više nikada nećete vratiti da potražite odgovore na ova pitanja....Moćna Evolucija nas je spasila od traganja za smislom, naredila nam je bezrezervno zadovoljenje osnovnih nagona za očuvanjem i produženjem vrste, a rešenje Svrsishodnosti Postojanja daće nam neko drugi nekom drugom prilikom...ili nikad. Da bismo razumeli Vaseljenu i Postojanje na najdubljem nivou, moramo znati ne samo kako se ona ponaša, već i zašto? Zašto postoji nešto umesto ničega? Zašto mi postojimo? Zašto postoje ovi zakoni, a ne neki drugi? Da bi razmeli Svrsishodnost, moramo dati odgovore na temeljna pitanja koje postavljamo sebi samima evo 3000 godina. Zašto je nešto tako kako jeste? Po čemu nešto jest to što jest? Šta je bitak? Jel bitak jedan? U čemu je sreća? u približavanju Bogu? U spoznaji istine? U uživanju ili u smernom životu bez mnogo potreba, u prihvatanju reda sveta ili u borbi za promenama? U sreći pokoljenja? Šta je smisao čovekovog delanja? Ugodan život ili slava, čast. moć, bogatstvo, ljubav, moralna vrednost? Šta je dobro? Šta su temeljne vrline? Umerenost, hrabrost, mudrost, prosvećenost, prijateljstvo, nada, vera, sloboda? Šta je sloboda? Mogućnost izbora, spoznaja nužnosti? Ima li sobode bez odgovornosti? Da li je religiozan čovek slobodan čovek? Šta možemo znati? Koje je poreklo naše spoznaje? Razum, iskustvo ili drugi izvor? Da li je naša spoznaja objektivna? Postoje li stepeni spoznaje? Postoje li granice spoznaje? Šta je u stvari Istina, šta je kriterijum istine? Jel istina u umu ili u stvarima ili u podudaranju pojma i pojave? Kakav je odnos opšteg i pojedinačnog? Postoji li univerzalni zakon? Ima li slučajnosti ili sudbina predodređuje sve? Zar za ovo poslednje pitanje, Hajzembergov princip nije dovoljan odgovor? Potičemo li svi iz Singularnosti i beskonačne zakrivljenosti, gde svi zakoni nauke otkazuju...Zvuči surovo, ali treba samo biti miran... Odgovore će nam isprovocirati divljenje i sumnja...Centralna učenja naše civilizacije pokušavaju da nam pruže odgovore...svako na svoj način...Pitanja Postojanja i Svrsishodnosti se prožimaju kroz čitavu istoriju... 1. Aksiomatske Istine 1.1. Materijalna istina Ideja o aksiomatizaciji istine nije nova i rezultati donekle postoje, mada formalnu teoriju na ovom polju nećemo, čini se, imati nikada. Ipak, pokušaji da polazne osnove budu jasne kreću od predpostavke da materijalna istinitost zavisi da li se prost logički sud odnosi na realne ili imaginarne objekte. Prihvatamo li da je izrečeni prost sud istinit ako postoji slaganje veza između pojmova i stvarnih objekata? Ili ako u afirmativnom sudu subjekat totalno ili parcijalno je identičan predikatu, odnosno u negacijskom sudu ako je subjekat totalno neidentičan predikatu? (pod uslovom da zamišljeni objekat mora biti fiksiran svojom definicijom). Ako da, ili makar ako se u trenucima nekih nedoumica setimo ove, jedne od definicija istinitosti suda, onda pokušajmo da razmišljamo dalje o našem Postojanju i Svrsishodnosti svega... 1.2. Mislimo li dobro? Možemo li saznanjem do trijumfa ljudske rase? Mislim da je to jedini put... A ≡ A Zakon Identiteta A ≠ NeA Zakon Protivrečnosti. Važi za stvari koje se menjaju u vremenu. Ne može u ISTO Vreme. A = Ne(NeA) Na pravilno postavljeno pitanje može se odgovoriti DA ili NE Drugi i treći zajedno kažu da od dva kontradiktorna suda, jedan mora biti lažan, a drugi tačan. Sve što se zamišlja i sve što postoji MORA IMATI dovoljnog razloga zašto se tako zamišlja i zašto tako postoji. Ali eto nama fundamentalne teškoće na startu: Svaki prost sud A mora se obrazložiti drugim prostim sudom - razlog mu je sud B, njemu je razlog sud C i tako red razloga je beskonačan! Ali još gore: Ako važi da je sud A dovoljno obrazložen samo ako je sud B dovoljno obrazložen, .. i tako u nedogled, onda NIJEDAN nije dovoljno obrazložen! Ako predpostavimo da red razloga nije beskonačan, onda postoji sud Z koji je konačan i obrazlaže ostale sudove! Aristotel: Poslednje nepromenjive činjenice postoje bez razloga ako su u domenu MATEMATIKE, dakle postoje poslednji stavovi koji razlog imaju u SEBI SAMOME! Još jednom, Priroda pokazuje svoju ekonomičnost, to je tačno, ali regresijom unazad svesti sve na JEDNO...? 1.3. Kako odlučujemo da li je nešto istina? Svako saznanje zavisi od izvora i stanovišta. Kako odlučujemo da li je nešto istina? Vodimo li računa o tome na kom smo stanovištu, ateističkom, teističkom, deističkom ili smo skeptici? Logika čitavog naučnog rasuđivanja i uopšte smisao nauke je otkriti `istinu`. Imamo dva alata na raspolaganju. Iimamo čula, kroz koja doživljavamo svet i imamo mogućnost da činimo opservacije i donosimo logičke zaključke. Postoje dve vrste odnosa između naučnog uma i sveta, dve vrste logike smo nametnuli - deduktivna i induktivna. U deduktivnom načinu zaključivanja, već imamo teoriju, na osnovu koje možemo predvideti posledice. Dakle zaključujemo od opšteg ka pojedinačnom, iz opšte teorije prelazimo na konkretna opažanja. To je poznato kao hipotetičko-deduktivna metoda. U induktivnom načinu zaključivanja, zaključujemo od pojedinačnog ka opštem - uradimo mnoge opservacije u razlučitim uzorcima, zatim napravimo generalizaciju, pa zaključimo objašnjenje. Sposobnost za ovakve kreativne skokove daje nam naučni način razmišljanja. Ako projektujemo predhodna razmatranja na Astronomiju, na primer, onda bi to izgledalo ovako: Opservacije dovode do teorije, ta teorija predviđa nove opsevacije, koje mogu, dok su testirane matematičkim alatima ili stalnim opažanjima i analizama, potvrditi ili srušiti tu teriju i dovesti do nove teorije, koja zatim mora dodatno biti testirana, kako bi videli je li ta nova teorija bolje predviđa nove opservacije. Tako postoji stalna međuigra između induktivnog načina zaključivanja (na temelju promatranja) i deduktivnog načina zaključivanja (na temelju teorije), dok tako (asimptotski) nismo sve bliži i bliži `istini`. Teorije, dakle, možemo koristiti za predviđanje opažanja, ali ona neće uvijek biti tačna onako kako smo ih predvideli, zbog greške ili zbog varijabilnosti inherentne prirodnim fenomenima. Ako se opservacije puno razlikuju od naših predviđanja, napuštamo ili menjamo teoriju. Kako testirati razmere nesklada našeg predviđanja? Test je statistički ili probabilistički, to je test nulte hipoteze,koji je kamen temeljac statističkog zaključivanja. Za razliku od determinističkog modela prirodnih fenomena, probabilistički modeli (različita stanja jedne pojave javljaju se uz određenu verovatnoću) su potvrđeni na subatomskom nivou i tu su potrebne statističke tehnike za povećanje naučne spoznaje. Prisutnost varijabiliteta zahteva korištenje statističke analize. Kad je mala varijacija s obzirom na pojavu, mnogo više težine daje mala količina dokaza, nego kada postoji mnogo varijacija.Na primer, znamo da je rak gušterače danas uvek smrtonosna bolest. Dakle, ako smo pronašli lek koji nesumnjivo leči nekoliko pacijenata raka gušterače, mi ćemo dati puno težine dokazu da je to lek.. Za razliku od toga, ako smo pokušali utvrditi da li verovanje u Boga pomaže u životu, mi moramo to pokazati na veoma velikom broju ljudi i za to koristiti statističke metode, budući da ljudska bića su vrlo varijabilna u odnosu na svoje mentalne doskočice. U stvari, u većini bioloških i još više u društvenim i psihološkim pojavama, velika je varijabilnost. Najveći deo statistike uključuje zaključivanje iz uzoraka populacije u odnosu na neko interesno obeležje. Pouzdanost takvih zaključaka može se oceniti u smislu verovatnosti izvještaja, a mi smo na taj načn ustvari induktivno zaključili iz pojedinačnog (uzorak) ka opštem (populacija). Dakle, ako trendove grupe apstrahujemo na osnovu posmatranja individua, (dok generalizacija hipoteza može doći iz elementarnih zapažanja), testiranje hipoteza mora biti učinjeno uz kontrolisana merenja, bez sistemske pristrasnosti. Statističke tehnike, da bi bile valjane, moraju se primeniti na podacima čija kolekcija mora biti precizno kontolisana, uz korišćenje savremenih informatičkih alata. U jednom naučno istraživačkom procesu, a na osnovu cilja i metode istraživanja, informatičkim i statističkim alatima se analiziraju i interpretiraju prikupljeni podaci koji su podložni slučajnom variranju i daljom evaluacijom inferencijalnim statističkim metodama dolazimo do zaključaka. Sa tim u vezi, na današnjem nivou naših pouzdanih saznanja, u celokupnom Svemiru, na ovaj ili onaj način, važe najopštiji fundamentalni zakoni o održanju koji kažu da postoje fizičke veličine (impuls, energija...) za sistem kao celinu koje se ne menjaju, ako su ispunjeni određeni preduslovi - a to je izolovanost sistema. Dok svi drugi zakoni opisuju zavisnost promena fizičkih veličina, ovi opisuju Postojanje istih fizičkih veličina. Ovi zakovi su rezultat uopštavanja celokupnog civilizacijskog naučno tehničkog iskustva, stalno potvrđivani od procvata nauke do danas. Ako bi se otkrio i JEDAN izuzetak, izgubili bi OPŠTOST i koristimo ih zato kao kriterijume prihvatljivosti istinitosti nekog fizičkog tvrđenja. Dakle, postoji koncenzus `vere` u ovaj zakon! Kako ta `vera` izgleda na primeru: Pri preciznom proučavanju energije beta čestice (elektrona koji se emituje pri radioaktivnom raspadu), jednostavno je nedostajala energija da bi se matematički izjednačile leva i desna strana jednačine. `Vera` u ovaj zakon da se energija mora naći, da postoje druge čestice, objašnjenje je stiglo pronalaskom čudesne čestice Neutrino, o njoj ćemo kasnije). Samo 4 (četiri) sile vladaju Svemirom i pronalazak neke nove značio bi promenu kompletne paradigme ljudskog saznanja. Čak i tako, naučnim metodama približili bi se istini još više, ali zašto je onda potrebno bilo kakvo pojednostavljenje i jednostavno vera bez objašnjenja? Zar je toliko lakše živeti u neznanju? 2. Religija 2.1. Treba li nam tumačenje poretka stvari i smisla kad imamo jednostavno objašnjenje? I neko vrlo promućuran se odavno setio i omogućio nam je jednostavnost - religijsko pojednostavljenje prihvatljivo svima! Bez obzira ko koliko puta gleda u Zvezde, ushićenima ili umornima, onima koji se bave Matematikom ili onima koji taj alat nisu pribavili, učenima ili siromašnima, baš svima! Poručio nam je kroz Njegovu Knjigu Istine, ako želimo da ostanemo nekažnjeni (???), da nam se Postojanje produži na drugom svetu, Gore Negde, kako kaže on, na Nebu (neznajući o njemu baš mnogo, ali nema veze), onda verujmo u Njega, Tvorca Svega, i ništa ne pitajmo, utonimo i sakrijmo se oko tradicije, Njegovog morala i dogmi koje nam je On propisao i eto, biće nam lakše...Uostalom naređuje i da moramo, jer ako se drznemo da razmišljamo o Njegovom znanju o Svrsishodnosti ili ako nedaj bože, sumnjamo u Njegovo moralno učenje.... O kakvo opterećenje ka nama od velikog Tvorca Svemira, kakva sujeta! Dodatno našem neznanju još i prepliće moralne stavove sa Poretkom, pa nam i još i preti... Pa dobro, pokušajmo da razumemo...i Sokrat bi rekao da nema ozbiljnog promišljanja bez razmišljanja o moralu...``

DANILO KIŠ 1-6 Odlično kao na slikama Bigz DANILO KIŠ IZABRANA DELA 1-6 BIGZ - PROSVETA B e o g r a d 1 9 8 7 Izabrana dela 1. Mansarda 2. Rani jadi 3. Bašta, pepeo 4. Peščanik 5. Grobnica za Borisa Davidoviča 6. Enciklopedija mrtvih ....................................................... Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 123O stranica Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine Tags: sabrana dela izabrana odabrana proza

U dobrom stanju! DANILO KIŠ IZABRANA DELA 1-6 BIGZ - PROSVETA B e o g r a d 1 9 8 7 Izabrana dela 1. Mansarda 2. Rani jadi 3. Bašta, pepeo 4. Peščanik 5. Grobnica za Borisa Davidoviča 6. Enciklopedija mrtvih ....................................................... Latinica Tvrde korice Šiven povez Omot 123O stranica Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - SRPSKE NARODNE PJESME knjiga 1 - različite ženske pesme - SRPSKE NARODNE PJESME knjiga 2 - pesme junačke najstarije - SRPSKE NARODNE PJESME knjiga 3 - pesme junačke srednjih vremena - SRPSKE NARODNE PJESME knjiga 4 - pesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu - NOVI ZAVJET - SRPSKE NARODNE POSLOVICE - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE - ETNOGRAFSKI SPISI * O CRNOJ GORI - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI - SRPSKI RJEČNIK - ISTORIJSKI SPISI - DANICA Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2] `Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko`.[3] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[4] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[5] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[6] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[7] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[8] Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sljedeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[9] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [10] Sakupljanje narodnih umotvorina Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Spomenik Vuku na ulasku u selo Jalovik Spomenik Vuku u Valjevu Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad Bista Vuka Karadžića ispred škole u Beogradu Bista Vuka Karadžića u Kladovu U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vukov spomenik u Beogradu Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Nagrade Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba

Meki povezi sa zajednickom kutijom, knjige i kutija su nove Format 14,5 x 20,5 cm Povez Tvrd Štampa Crno bela Opis: Veliki komplet Roboti, Isak Asimov Veliki komplet Roboti sadrži knjige: Sabrani roboti Celicne pecine Golo sunce Roboti zore Roboti i Carstvo. `Veliki komplet Roboti` predstavlja zbirku pet knjiga autora Isaka Asimova, jednog od najpoznatijih pisaca naučne fantastike. Ova zbirka obuhvata serijal knjiga o robotima, koji je postao klasično delo žanra i ostavio dubok uticaj na naučnu fantastiku i popularnu kulturu. Veliki Komplet Roboti Od Isak Asimov Serijal o robotima Isaka Asimova je poznat po svojoj dubokoj analizi etičkih, moralnih i filozofskih pitanja vezanih za veštačku inteligenciju i ljudsko društvo. Kroz ove priče, Asimov istražuje odnos između ljudi i robota, kao i posledice koje mogu proisteći iz stvaranja veštačke inteligencije. Evo kratak pregled knjiga koje su obuhvaćene u “Velikom kompletu Roboti”: “Sabrani roboti” – Ova knjiga predstavlja zbirku priča o robotima, uključujući neke od najpoznatijih Asimovljevih dela kao što su “Ja, robot” i “Runaround”. “Čelične pećine” – Ova knjiga nastavlja da istražuje temu veštačke inteligencije i pitanje kako se ljudi odnose prema robotima. “Golo sunce” – Priče iz ove knjige se dešavaju u dalekoj budućnosti, kada je veštačka inteligencija postala duboko integrisana u društvo. “Roboti zore” – U ovoj knjizi istražuju se rani dani razvoja robota i veštačke inteligencije. “Roboti i Carstvo” – Ova knjiga je svojevrsni završetak serijala o robotima i bavi se posledicama i implikacijama postojanja veštačke inteligencije u svetu. “Veliki komplet Roboti” je odličan izbor za sve ljubitelje naučne fantastike i filozofskih razmišljanja o odnosu čoveka i tehnologije. Isak Asimov je poznat po svojoj dubokoj analizi ovih tema, pa će ova zbirka zasigurno pružiti mnogo materijala za razmišljanje i diskusiju. Isak Asimov Isak Asimov Isak Asimov Lični podaci Puno ime Isak Judovič Asimov Datum rođenja 2. januar 1920. Mesto rođenja Petroviči, Ruska SFSR Datum smrti 6. april 1992. (72 god.) Mesto smrti Njujork, SAD Obrazovanje Univerzitet Kolambija, Columbia School of Engineering and Applied Science Književni rad Uticaji od Kliford D. Simak, Džon B. Kembel, Herbert Džordž Vels, Stenli G. Vajnbaum, Edvard Gibon, Humanizam Uticao na Harlan Elison, Pol Krugman, Danijel H. Vilson Nagrade Nagrada Hugo (1963, 1966, 1973, 1977, 1983, 1992, 1995); Nagrada Nebjula (1973, 1977); Nagrada Lokus (1973, 1975, 1977, 1981, 1983, 1987, 1995) Potpis Zvanični veb-sajt www.asimovonline.com Isak Asimov (engl. Isaac Asimov), kršteno ime Isak Judovič Ozimov (rus. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 — Njujork, 6. april 1992), bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar rusko-jevrejskog porekla.[1][2] Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR, ali je sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine[1], naselivši se se u Bruklinu u Njujorku. Isak Asimov je diplomirao hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939 koju je i doktorirao 1948. godine. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90.000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Djuijeve decimalne klasifikacije[3]. Pored Roberta A. Hajnlajna i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od Velike Trojke pisaca naučne fantastike. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot.[4] Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars[5] i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije. Biografija Mladost Asimovi roditelji su bili Ana Rejčel i Džuda Asimov, mlinari jevrejskog porekla. Isak je dobio ime po majčinom ocu Isaku Bermanu. Kada je rođen, njegova porodica je živela u Petrovičima kod Klimoviča u današoj Smolenskoj oblasti u Rusiji. Kao beba 1921. godine Isak Asimov i još 16 dece u Petrovičima su dobili upalu oba plućna krila i samo je on preživeo. Imao je mlađu sestru Marciju (17. jun 1922 — 2. april 2011)[6] i mlađeg brata Stenlija (25. jul 1929. -16. avgust 1995)[7], koji je bio potpredsednik Njujork Njuzdeja. Sa porodicom se preselio u SAD 3. februara 1923, kada je imao tri godine. S obzirom da su njegovi roditelji uvek govorili hebrejskim i engleskim jezikom, nikad nije naučio ruski jezik, ali je i dalje tečno govorio na hebrejskom kao i na engleskom. Sam je naučio da čita u svojoj petoj godini, a u školu je pošao godinu dana ranije pošto mu je majka lažirala datum rođenja. Postao je američki državljanin 1928. godine, kada je imao osam godina. Porodica Asimov je držala prodavnicu slatkiša sa novinama i magazinima, što je Isak označio ključnim za ljubav prema pisanoj reči.[8] Obrazovanje i karijera Asimov je pohađao državne škole u Njujorku sa 5 godina, uključujući Mušku gimnaziju u Bruklinu. Diplomirao je sa 15 godina i započeo je studiranje na Gradskom koledžu u Njujorku. Nakon određenog vremena, prihvatio je stipendiju Kolumbija Univerziteta za mlade Jevreje i prešao na Set Lou Junior Fakultet, Kolumbija Univerziteta. Asimov je posle prvog semestra sa zoologije prešao na hemiju, pošto nije prihvatao `eksperimente na mačkama `. Posle zatvaranja Set Lou koledža, svoje ispite je završio u sklopu univerzitetskih kurseva (kasnije Kolumbijski univerzitet opštih studija) 1938. Nakon dva kruga odbijanja od strane medicinskih škola, 1939. godine, Asimov se prijavio na diplomski program hemije u Kolumbiji. U početku odbačen i potom prihvaćen samo na probnoj osnovi,[9] završio je master studije hemije 1941. godine, a 1948. godine stekao je doktorat iz biohemije.[10] U periodu između sticanja ova dva priznanja, Asimov je proveo tri godine tokom Drugog svetskog rata radeći kao civilni hemičar na eksperimentalnoj postaji mornaričkog vazduhoplovstva u Filadelfiji, živeći u delu Volnut Hil u zapadnoj Filadelfiji od 1942. do 1945. godine.[11][12] Po završetku doktorata, Asimov se zaposlio na Medicinskom fakultetu u Bostonu 1949. godine sa platom od 5.000 dolara (ekvivalentno 51.510 dolara u 2017. godini).[13] Međutim, do 1952. godine, on je zaradio više novca kao pisac nego na univerzitetu, pa je na kraju prestao da radi na istraživanju, ograničavajući svoju univerzitetsku ulogu na predavanje studentima. Godine 1955. godine je unapređen u vanrednog profesora, a 1979. godine univerzitet je pohvalio njegovo pisanje promovišući ga u redovnog profesora biohemije.[14] Lični život Asimov je oženio Gertrudu Blugerman (1917, Toronto, Kanada — 1990, Boston, SAD) 26. jula 1942. godine, koju je upoznao na slepom sastanku iste godine.[15] Par je živeo u stanu u zapadnoj Filadelfiji, dok je Asimov bio zaposlen u Filadelfijskoj mornarici sa dva saradnika (Robert A. Heinlein i L. Sprag de Kamp). Za vreme rata Gertruda se vratila u Bruklun, gde se Isak doselio 1946. godine. Na leto 1948. godine preselili su se na Mehtenu da bi se maja 1949. prebacili u Boston, a zatim u obližnje predgrađe Somervil u julu 1949, te Volthemu u maju 1951, i na kraju Vest Njutonu 1956.[16] Imali su dvoje dece, Davida (rođen 1951) i Robina Joana (rođen 1955. godine).[17] Isak i Gertruda su se razdvojili 1970. a Asimov se preselio nazad u Njujork, ovog puta na Zapadnu stranu Menhetna, gde je živeo do kraja života. Pošto se razveo 1973, njegova druga žena postala je pisac, psihijatar i psihianalitičar Dženet Opal Džepson.[18] Asimov je bio klaustrofil: uživao je u malim, zatvorenim prostorima. Posedovao je štand u podzemnoj stanici u Njujorku u kome je voleo da čita knjige uz zvuk vozova. Asimov je opisao Karla Sajgana kao jednog od dvoje ljudi koje je upoznao i čiji je intelekt nadmašio njegov. Drugi, tvrdi on, bio je stručnjak za računarske nauke i veštačku inteligenciju Marvin Minski. Godine 1984, Američka humanistička asocijacija (AHA) ga je imenovala Humanistom godine.[4] Isak Asimov sa Robertom A. Heinleinom i L. Spragom de Kampom Bolest i smrt Godine 1977. Asimov je pretrpeo srčani udar. Umro je od side, jer je 1983. godine bio zaražen virusom HIV-a preko transfuzije koju je dobio dok je bio na operaciji srca. Ta činjenica je objavljena tek deset godina posle njegove smrti.[19] Književni rad Postoje četiri Asimovljeva zakona robotike koja važe i danas, a glase: 0. Robot ne sme naškoditi čovečanstvu, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čovečanstvu. 1. Robot ne sme naškoditi čoveku, niti svojom pasivnošću dozvoliti da se naškodi čoveku, osim kada je to u suprotnosti s nultim zakonom. 2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim ako su one u suprotnosti sa nultim ili prvim zakonom. 3. Robot treba štititi svoj integritet, osim kada je to u suprotnosti sa nultim, prvim ili drugim zakonom. Asimov je za svoje najbolje delo smatrao priču Poslednje pitanje iz 1956. godine. Tokom 1964. ponudio je svoje viđenje sveta 2014. godine.[20] Citati „Život je ugodan. Smrt je mirna. Prelaz je taj koji nas brine.” „Nikad nemoj dozvoliti da ti osećaj morala zasmeta da učiniš ono što je ispravno.” „Ne bojim se računara, bojim se njihove odsutnosti.” „Svakakve se računarske greške pojavljuju. Bili biste iznenađeni brojem lekara koji tvrde da leče muške trudnice.” „Ja ne čitam brzo, ja brzo razumem.” „Ne verujem u život posle smrti zato što ne moram provesti celi život bojeći se pakla ili još gore — raja. Ma kakva god je mučenja bila u paklu, mislim da bi do sada u raju bila mnogo gora.” „Pišem zbog istog razloga zbog kojeg i dišem — da to ne činim, umro bih.” „Oni ljudi koji misle da znaju sve veliki su gnjavatori nama koji stvarno sve znamo.” „Kada nekoga uvredimo, nazovemo ga životinjom. Okrutnije bi bilo namerno ga nazvati čovekom.” „Loša ideja dobro napisana će biti bolje prihvaćena od loše napisane ali dobre ideje.” „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih.” Bibliografija Ciklus o robotima Čelične pećine (The Caves of Steel) (1954) Sabrani roboti (The complete robot) (1982) Golo Sunce (The Naked Sun) (1957) Roboti zore (The Robots of Dawn) (1983) Roboti i Carstvo (Robots and Empire) (1985) Pozitronski čovek (The Positronic Man) (1992) - zajedno sa Robertom Silverbergom Ciklus o Carstvu Slepa ulica (Blind alley) (1945) Šljunak na nebu (Pebble in the Sky) (1950) Zvezde, prah nebeski (The Stars, Like Dust) (1951) Svemirske struje (The Currents of Space) (1952) Ciklus o Zadužbini Zadužbina (Foundation) (1951) Zadužbina i Carstvo (Foundation and Empire) (1952) Druga Zadužbina (Second Foundation) (1953) Na rubu Zadužbine (Foundation`s Edge) (1982) Zadužbina i Zemlja (Foundation and Earth) (1986) Preludijum za Zadužbinu (Prelude to Foundation) (1988) U susret Zadužbini (Forward the Foundation) (1991) Romani van ciklusa Ja, robot (I, Robot) (1950), zbirka pripovedaka Kraj večnosti (The End of Eternity) (1955) Bogovi lično (The Gods Themselves) (1972) Nemezis (Nemesis) (1989) Spuštanje noći (Nightfall) (1990) The Ugly Little Boy (1992) Popularna nauka Istraživanja Zemlje i Kosmosa (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982) Isaac Asimov`s Guide to Earth and Space (1991)