Priredio - Historijski institut Slavonije Urednik - Srećko Ljubljanović Izdaje - Novinsko preduzeće Radnička štampa - Slavonski Brod Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 7 - solidno, bez vidljivih oštećenja. - ima pečat sindikata Tvrd povez 453.strane

Beograd 2001, str. 198. Reprint izdanja autora Sarajevo 1910. Martin Đurđević / Martin Gjurgjević u odličnom stanju Martin Đurđević (Doljani kod Stoca, 1845. – 1913.), hrvatski bosanskohercegovački kroničar, diplomat i pravni stručnjak. Životopis Rodio se u Doljanima. Nakon osnovne škole otišao u Dubrovnik. Ondje je završio isusovačku gimnaziju na talijanskom jeziku. Dobro je naučio osmanski šerijatski pravni sustav i dobro je govorio njemački i talijanski. Poslije te škole posao je našao u osmanskom Državnom uredu za vezu zbog tih znanja. Službovao je u Mostaru, Sarajevu, Prištini i Bosanskom Brodu. Po izbijanju ustanka u Hercegovini i zapadnim dijelovima Bosne 1875. godine zaputio se iz Bosanskog Broda u Zagreb te preko Dubrovnika ka Crnoj Gori, gdje se stavio u crnogorsku službu, na raspolaganje knezu Nikoli. Netom prije austro-ugarskog zaposjedanja Hercegovine bio je u Mostaru u francuskom vice-konzulatu gdje je dočekao ulazak austro-ugarske vojske u Mostar. Vodio je knjigu svojih memoarskih zapisa. S obzirom na to da je svjedočio Hercegovačkom ustanku i austro-ugarskom zaposjedanju njegovi zapisi su važno povijesno vrelo. Memoari Martina Đurđevića razvrstani su u 14 hronološko-progresivnih priča koje predstavljaju sjećanje na ono što je autor prošao u periodu 1858. godine do okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine. Taj dvadesetogodišnji period predstavlja izuzetno buran period u istoriji Balkana i u značajnoj mjeri rasvjetaljava prilike u Crnoj Gori u periodu od njenog „de facto“ do „de jure“ međunarodnog priznanja. Prvi opisi Crnogoraca odnose se na hajdučiju, zatim na Grahovačku bitku 1858. godine da bi se nastavili izlaganjem o pogubljenju harambaše Petka Kovačevića u Mostaru 1866. godine“,

02115) JELENA SAVOJSKA , Vojislava Latković , Beoknjiga Beograd 2008 , Čarobna kraljica ,Edicija žene koje su stvarale istoriju ,romansirana biografija, potpuno novo, ćirilica,152 strane, Interesantna storija o životu najlepše evropske princeze, Jelene Petrović-Njegoš. Otišla je sa cetinjskog dvora na školovanje u Petrograd, na poziv i o trošku ruskog cara. Ubrzo po povratku zaprosio ju je prestolonaslednik, princ Italije. Zaplovila je brodom iz luke Bar i na talasima uzburkanog Jadranskog mora, stigla u luku Bari. Dočekana je srdačno uz plotune topova sa deset krstarica. Uskoro će postati miljenica veselih , dobroćudnih Italijana. Venčanje princeze Jelene i princa Emanuela od Savoja obavljeno je u Rimu, u crkvi Santa Maria degli Angeli i u palati Dioklecijana. Prethodno je primila katoličku veru. Vekovima stara, slavna dinastija Savoja, želela je da se ovim brakom sa lepoticom orodi sa malom slovenskom lozom ispod šumovitog Lovćena. Za nekoliko godina srećnog života dobili su četiri ćerke i sina Umberta. Posle prevrata i pada Italije 1943. godine, roditelji nalaze utočište u Egiptu a njihova deca u Švajcarskoj.

JELENA SAVOJSKA - Vojislava Latković Beoknjiga Beograd 2008 , Čarobna kraljica ,Edicija žene koje su stvarale istoriju ,romansirana biografija, potpuno novo, ćirilica,152 strane, Interesantna storija o životu najlepše evropske princeze, Jelene Petrović-Njegoš. Otišla je sa cetinjskog dvora na školovanje u Petrograd, na poziv i o trošku ruskog cara. Ubrzo po povratku zaprosio ju je prestolonaslednik, princ Italije. Zaplovila je brodom iz luke Bar i na talasima uzburkanog Jadranskog mora, stigla u luku Bari. Dočekana je srdačno uz plotune topova sa deset krstarica. Uskoro će postati miljenica veselih , dobroćudnih Italijana. Venčanje princeze Jelene i princa Emanuela od Savoja obavljeno je u Rimu, u crkvi Santa Maria degli Angeli i u palati Dioklecijana. Prethodno je primila katoličku veru. Vekovima stara, slavna dinastija Savoja, želela je da se ovim brakom sa lepoticom orodi sa malom slovenskom lozom ispod šumovitog Lovćena. Za nekoliko godina srećnog života dobili su četiri ćerke i sina Umberta. Posle prevrata i pada Italije 1943. godine, roditelji nalaze utočište u Egiptu a njihova deca u Švajcarskoj. HOD.D. KUT. +

ENIGMA KOPINIČ 1 Vjenceslav Cenčić Izdavač: Rad - Beograd, 1983. Tvrd povez, zstitni omot ostecen pa je slikano bey omota, format: 15x20,5 cm, 347 strana, ilustrovano, latinica. Korice odlicne. Unutra bez tragova koriscenja! Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.

ENIGMA KOPINIČ 1-2 - Vjenceslav Cenčić Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju. L. 1. KUT. 62