odlično Јединствено издање у нашем издаваштву- Све што је потребно знати о пловидби нашим рекама. Из садржаја: - Унутрашњи пловни путеви Југославије - Пловни објекат: Брод- Мали брод - Опрема брода - Погонски-Пропулзивни системи малих бродова - Маневрисање бродом - Метеорологија - Обележавање пловних путева - Правила пловидбе - Вођење брода (Навигација) - Пловидбене карактеристике унутрашњих вода + Прилог - ДАЉИНАР ПЛОВИДБЕНИХ ПУТЕВА ЗА ДУНАВ, ТИСУ И САВУ - ПЛОВИДБЕНА КАРТА ДТД Plovidba pomorstvo brodovi pomorska enciklopedija pomorski leksikon reke čamci

kako napraviti brod čama kobilica krma elementi spajanja ,,, 210st odlično očuvana

Uputstvo za montažu kotla `ĐURO ĐAKOVIĆ` Slavonski Brod Jugoslavija,iz 1963 godine,probušeno za fasciklu.

novi glas ratne 1993 pet primjeraka obuhvata opstine doboj brod derventu samac teslic petrovo..ratista bombardovanja zivot price rijetkost ..

Brošura (prospekt) parnog kotla STEAMBLOC `ĐURO ĐAKOVIĆ` Slavonski Brod Jugoslavija,iz 60-tih ili 70-tih godina,probušena za fasciklu.

mornarice držanje broda na valovima plovljnje po olujnom moru ronjenje ronilačka oprema plovidba po rekama rečno brodarstvo manevriranje rečnim brodovimapokretljivost broda okretljivost broda kvarovi i udesi na moru održavnje broda dokovanje broda spasavanje čioveka koji je pao u more bojadisanje broda sudar brodova vrste uževlja konopi užetarski radovi snast broda jedrenjak parobrod čamci sidreni urežaji .... spasavanja nasukanih brodova podizanje potonulih brodova

odlično očuvane brojevi 1, 3, 4, 8, 9, 11, 12, 13, 14, 19, 20, 21, 24, 25, 32 ovo su neki od naslova navedeni radi pretrage nisam ja supermiš krađa ogromnog dijamanta čudan slučaj sa tiramisuom dolina džinovskih skeleta čudan slučaj sa olimpijskih igara slučaj misterioznog smrada najduži maraton na svetu četiri miša na divljem zapadu misteriozni kradljivac sira mišostatični dan šampiona za sve je kriva kafa sa šlagom brod gusara mačaka osmeh mona mišice sok od muva za grofa tajna smaragdnog ostrva

Odlično očuvan i ukoričen primerak 12 različitih brojeva-Stripoteka Panorama. Sadržaj možete pogledati i na fotografijama ili ovde: 1. Talični Tom-Pakao u Oklahomi, 2. Rođaci iz Palombije, 3. Talični Tom-Diližansa, 4. Talični Tom-Džesi Džems, 5. Talični Tom-mama Dalton, 6. Talični Tom-Vestern cirkus, 7. Gaša-Šeprtlja ostaje šeprtlja, 8. Spiru-Voštane figure, 9. Mornar Nik-Pod crnom zastavom, 10. Umpah Pah-Tajna misija, 11. Gaša-Savršena komplikacija, 12. Mornar Nik-Đavolji brod. Šaljem o svom trošku kupcu u Srbiji nakon uplate na račun u banci.

Magnus Omnibus, Orka Specijal 28 Stanje kao na slikama. Format 240 x 320 mm Broj stranica 416 Boja Crno-bijelo + kolor Uvez Tvrdi uvez Roberto Raviola, svim ljubiteljima stripa poznatiji kao Magnus, zajedno s Bunkerom potpisao je legendarnih prvih 75 epizoda kultnog Alana Forda i, na vrhuncu slave, odlučio napustiti brod i krenuti u samostalnu karijeru. Nakon što smo objavili Neznanca, Magnusov najpoznatiji samostalni serijal, Fibra Vam donosi omnibus s njegovim kraćim djelima nastalima između 1979. i 1995. Ova knjiga je presjek kasne faze Magnusova stvaralaštva u kojoj vidimo kako u najintimnijem izdanju, uronjen u istočnjačke filozofije, mijenja žanrove, od fantastike preko horora do erotike, stilove i tehnike – ali iznad svega vidimo zašto je bio i ostao Magnus: najveći.

U trilogiji nevjeste tri se nekonvencionalne mlade žene zaklinju da se nikad neće udati - ali sudbina odlučuje drukčije. U knjige zaljubljena Olivia postat će Gusarova nevjesta... Ledi Olivia Granville u jednom trenutku šeće pješčanom obalom otoka u blizini Engleske, nosa zagnjurena u knjigu grčke filozofije; u idućem pada niz liticu. Kad se osvjesti, shvati da je naga i zarobljena na nečemu što se doima kao gusarski brod. Međutim, čovjek koji ju je zarobio nije običan gusar. Veoma naočit muškarac sivih očiju, uznemirujuće zagonetan, kapetan Wind Dancera je liječnik i umjetnik, ali priznaje da za život zarađuje na moru. Najviše smućuje činjenica da on, kad je pogleda svojim svjetlucavim očima, ne vidi mladu djevojku koja muca i pravi je knjiški moljac, kakva je Olivia oduvijek bila, već strastvenu, prekrasnu ženu koja se može, ako to želi, upustiti u pustovlovinu i ljubav svog života...

Monografija čuvenog austrijskog crtača i ilustratora Tea Matejka, berlinsko izdanje iz 1940. godine. Autor sjajnih ilustracija iz Prvog svetskog rata, plakata Olimpijade iz 1936, plakata za filmove Ernsta Lubiča i Frica Langa, Mercedesovih promotivnih kampanja, poštanskih markica, automobilskih trka, boks mečeva… Tvrdi, platneni povez, 220 stranica, 26x26 cm, na prvoj stranici lep ex libris (grafički listić) sa potpisom tadašnjeg vlasnika Na više mesta po inostranim antikvarnicama knjiga se označava kao „Nazi War Art Book“, što ona u neku ruku i jeste jer je dominantna naci estetika veličanja snage, moći... ali je , pre svega, sveobuhvatna retrospektiva Matejkovog fantastičnog crtačkog talenta koji se ogledao na više polja. Knjiga (220 stranica sa više stotina ilustracija) je u odličnom stanju (nigde pocepano, šarano…) korice po rubovima malo iskrzane, staračke pege na predlistovima i zadnjim koricama. Ukratko: sadržaj 5, korice 3 Sadržaj: -Iskustvo fronta (Prvi svetski rat); -Čudesni top koji je pucao na Pariz 1918; -Herojski život (Hindenburg); -U31 - Brod odnekud; -Scapa Flov; -Bombe nad nama; -Novi Vermaht; Od Rura do Saara; -Šest dana; -Ljudi, mišići, motori (boks, hokej, automobilske trke, saobraćaj…) -Divan svet -Zemlja gangstera (SAD); -Istraživačka romansa današnjice; -Junaštvo rada; -Sa Grafom Zeppelinom u Ameriku.

Izdavač EVEREST MEDIA, 18x24cm, 912 strana (336 u boji) Ova knjiga sa NEKRONOMIKONOM istog izdavača čini potpunu celinu, tj, sadrži sva samostalna Lavkraftova prozna dela nastala posle 1919. godine. PROZA: 17 Potomak 23 U kripti 33 Stvorenje na pragu 55 Senka izvan vremena 109 Grobnica 118 Šta donosi mesec 121 Beli brod 126 Mačke Ultara 131 PROPAST KOJA SE SRUČILA NA SARNAT 139 Selefais 144 Iranonova potraga 151 Drugi bogovi 157 Nečastivi sveštenik 162 Mesečeva močvara 171 Narod iz davnina 179 U planinama ludila 271 S one strane sna 281 Izjava Rendolfa Kartera 287 Srebrni ključ 299 Kroz kapije srebrnog ključa 331 Neizrecivo 339 Snoviđenje ka neznanom Kadatu 421 Hladan vazduh 429 Užas u četvrti Red Huk 449 On 458 Drvo 463 Vrebajuća strava 481 Stvorenje na mesečini 485 Ulica 491 Slika u kući 499 Preobražaj Huana Romera 506 Azatot 509 Šaptač u tami 562 Hipnos 569 Stanovnik mraka 588 Potpuni zaborav 590 Knjiga POEZIJA 598 Providens 600 Kuća 601 Jezero košmara 603 Gljive jug-gotske TEORIJA 625 LAVKRAFTIJANA, enciklopedijski leksikon pojmova vezanih za Lavkrata 767 Mišel Uelbek – LAVKRAFT: PROTIV SVETA, PROTIV ŽIVOTA 831 H.F. Lavkraft – NATPRIRODNA STRAVA U KNJIŽEVNOSTI 899 Vladimir Zavadovski – LAVKRAFT, S ONE STRANE POJMLJIVOG

Autor putopisa plovi Dunavom do Carigarada, zadrzava se u Beogradu i Zemunu koje takodje obilazi, zatim opisuje putovanje brodom do Carigrada, kao i sam Carigrad. Vidi sadrzaj. Knjiga sadrzi 40 lepih litografskih slika (vidi spisak slika sa kraja knjige) i mapu Carigrada. Korektno ocuvano.

Reč izdavača: ’’Knjiga Brodolom kod Gnalića - Ogledalo renesansnoga svijeta vodi nas u podmorje otočića Gnalića na južnom kraju otoka Pašmana. Riječ je o jednom od najvažnijih kasnorenesansnih podmorskih nalazišta u svijetu tj. o gotovo zaboravljenim ostatcima velikog trgovačkoga broda potonulog u kasnu jesen 1583.godine. Spašavanje tih vrijednih nalaza počelo je 1967.godine kad je podatak o točnu mjestu brodoloma napokon pronašla put do stručne javnosti. Tako se do 1973.godine iz mora izvadilo mnogo dijelova brodske opreme i tereta, ponajprije zahvaljujući veliku trudu i naporu koji su uložili povjesničari umjetnosti Ksenija Radulić, Sofija i Ivo Petricoli te konzervator Božidar Vilhar. Među predmetima se posebno ističu dva bogato ukrašena brončana topa izlivena 1582. godine u poznatoj ljevaonici Alberghetti u Veneciji, škrinja s preciznom vagom, tri lanene košulje, osam vunenih kapa i 54 metra svilene damastne tkanine. Prema dosadašnjim spoznajama, ta u olupini broda pronađena svilena damastna tkanina jedina je na svijetu očuvana neiskrojena tkanina tog doba...’’

Kao na slikama Nolit, 1978 Tvrd povez sa omotom, 7 knjiga. Komplet je lepo očuvan, zaštitni omoti kao na slikama 1. Proces/ 253 strane 2. Zamak/ 401 strana 3. Amerika/ 297 strana 4. Pripovetke/ 546 strana 5. Dnevnici 1910-1913/ 317 strana 6. Dnevnici 1914-1923/ 387 strana 7. Pisma/ 301 strana Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija[uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život[uredi | uredi izvor] Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi[uredi | uredi izvor] Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam[uredi | uredi izvor] Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt[uredi | uredi izvor] Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo[uredi | uredi izvor] Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče[uredi | uredi izvor] Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani[uredi | uredi izvor] Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja[uredi | uredi izvor] Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod[uredi | uredi izvor] „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja[uredi | uredi izvor] Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri[uredi | uredi izvor] Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza[uredi | uredi izvor] Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština[uredi | uredi izvor] Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera`[uredi | uredi izvor] Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija[uredi | uredi izvor] Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[167] Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom: Naslov Godina Medijum Beleške Reference `A Friend of Kafka` 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [199] The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: `Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea.` Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [188][200] Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan `Preobražajem`, u kojem se belac budi kao crnac [201] `Kafka-Fragmente, Op. 24` 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [202] Kafka`s Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [203] Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [204] Franz Kafka`s It`s a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [205] The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [206] `Bad Mojo` 1996. video igra temeljena na `Preobražaju`, u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [207] Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [208] Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [209] Kafka`s Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [210] `Kafka the Musical` 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [211] `Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka` 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [212] Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [213][214] Dela[uredi | uredi izvor] Romani Proces (ISBN 978-86-7609-340-3) Замак (ISBN 978-86-85063-60-2) Америка (ISBN 978-86-84971-03-8.) (negde Nestala osoba[215]) Pripovetke Preobražaj (ISBN 978-86-331-3246-6) U kažnjeničkoj koloniji Jazbina Seoski lekar Umetnik u gladovanju Ložač Mala žena Celokupne pripovetke (ISBN 978-86-83503-23-0.) FRANC KAFKA komplet 1-7 FRANC KAFKA Izabrana dela FRANC KAFKA Odabrana dela Franc Kafka SABRANA DELA

Odlomak: Austrougarska carska i kraljevska mornarica zbog stalne štednje nije mogla pratiti sve trendove u razvoju krstarica, ali u njezinu naoružanju nalazimo male torpedne krstarice, krstarice s podvodnim kljunom, dvije generacije oklopnih krstaša (s ukupno tri broda), lake krstarice starijeg tipa i izvidničke krstarice. U razdoblju do 1914. c. i kr. krstarice plovile su svim svjetskim morima i sudjelovale u nizu školskih, diplomatskih i mirotvornih misija. Kad je izbio rat, poništena je gradnja novih brzih lakih krstarica, a za vođenje rata na Jadranu najuspješnije su bile izvidničke krstarice klasa Spaun i Saida, zadovoljavajućeg naoružanja, dobre brzine i čak zaštićene bočnim oklopnim pojasom.

Zavod za udžbenike, posle Drine (2005), monografijom Morava (2006) nastavlja seriju kapitalnih izdanja o velikim geografskim objektima na srpskom tlu. Knjigu je napisalo 19 autora, najeminentnijih geografa, istoričara, etnologa, muzikologa i istoričara književnosti (Petar Vlahović, Slobodan Remetić, Andrija Veselinović, LJiljana Gavrilović i dr.). Morava je ne samo najveća reka u Srbiji, čiji sliv zahvata 42% državne teritorije, već i simbol Srbije kroz vekove, njene državotvornosti, njene odbrane u svetskim ratovima i puta koji vekovima vezuje Evropu i Aziju (Carigradski drum). Morava je i simbol ljubavi, uzvišene ljubavi, oličene u vojvodi Prijezdi i Jelici. Od njihovog vremena nastalo je mnoštvo narodnih i umetničkih ljubavnih pesama. Ko voli da zapeva, pominje Moravu. Stoga je Morava uvek prisutna u duši i kući svakog građanina Srbije. Morava je reka čije se ime najčešće izgovara, Morava je reka kojoj se najčešće poveravaju ljubavni jadi, uzdasi i želje. Morava je reka kojom se najčešće brodi, lovi riba, vadi pesak. Kraj Morave se čuvaju stada i okopava plodna zemlja – Morava je simbol srpske svakodnevice. Otuda melanholični uzdah – oj, Moravo!

Zavod za udžbenike, posle Drine (2005), monografijom Morava (2006) nastavlja seriju kapitalnih izdanja o velikim geografskim objektima na srpskom tlu. Knjigu je napisalo 19 autora, najeminentnijih geografa, istoričara, etnologa, muzikologa i istoričara književnosti (Petar Vlahović, Slobodan Remetić, Andrija Veselinović, Ljiljana Gavrilović i dr.). Morava je ne samo najveća reka u Srbiji, čiji sliv zahvata 42% državne teritorije, već i simbol Srbije kroz vekove, njene državotvornosti, njene odbrane u svetskim ratovima i puta koji vekovima vezuje Evropu i Aziju (Carigradski drum). Morava je i simbol ljubavi, uzvišene ljubavi, oličene u vojvodi Prijezdi i Jelici. Od njihovog vremena nastalo je mnoštvo narodnih i umetničkih ljubavnih pesama. Ko voli da zapeva, pominje Moravu. Stoga je Morava uvek prisutna u duši i kući svakog građanina Srbije. Morava je reka čije se ime najčešće izgovara, Morava je reka kojoj se najčešće poveravaju ljubavni jadi, uzdasi i želje. Morava je reka kojom se najčešće brodi, lovi riba, vadi pesak. Kraj Morave se čuvaju stada i okopava plodna zemlja - Morava je simbol srpske svakodnevice. Otuda melanholični uzdah - oj, Moravo!

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Alfa - Zagreb, 1977. god. Tvrd povez, zlatotisk, 27,5 cm. 255 str. Ilustrovano Ilustracije L. Benett 500 milijuna rani Begum - Pobna na brodu Bounty - Drama u Meksiku, Žil Vern Francuski znanstvenik Francois Sarrasin na znanstvenom simpoziju u Londonu, najesen 1871. godine, saznaje da je imenovan nasljednikom ogromnog bogatstva od 500 milijuna franaka i plemićkog naslova, koje je naslijedio po svom pretku Jean-Jacquesu Langevolu, udovcu indijske princeze Begum Gokool. Ponesen filantropskim ocjećajima, dr. Sarrasin odlučuje sav taj novac uložiti u znanost i pomoć napretku čovječanstva. Zamisao se trebala realizirati izgradnjom idealnog grada, isplaniranog prema svim modernim znanstvenim saznanjima. Međutim, pojavljuje se još jedan pretendent na nasljedstvo: Nijemac, profesor Schulze, koji uspije dokazati i svoju rodbinsku povezanost s obitelji Langevol, pa se nasljedstvo dijeli popola. Pet godina kasnije, na zapadu američke države Oregon već su nikla dva grada. Prvi je France-Ville, idealni grad sagrađen prema zamislima dr. Sarrasina, na obali Tihog oceana, grad sretnih i zdravih ljudi, u kojem su bolest i smrtnost nakon pet godina gotovo iščezli; i deset kilometara dalje - Stahlstadt, Grad čelika, kojeg je izgradio profesor Schulze, stvorivši od toga grada, vođenog vojničkim režimom i željeznom disciplinom, najveću tvornicu oružja na svijetu…

Zavod za udžbenike, posle Drine (2005), monografijom Morava (2006) nastavlja seriju kapitalnih izdanja o velikim geografskim objektima na srpskom tlu. Knjigu je napisalo 19 autora, najeminentnijih geografa, istoričara, etnologa, muzikologa i istoričara književnosti (Petar Vlahović, Slobodan Remetić, Andrija Veselinović, Ljiljana Gavrilović i dr.). Morava je ne samo najveća reka u Srbiji, čiji sliv zahvata 42% državne teritorije, već i simbol Srbije kroz vekove, njene državotvornosti, njene odbrane u svetskim ratovima i puta koji vekovima vezuje Evropu i Aziju (Carigradski drum). Morava je i simbol ljubavi, uzvišene ljubavi, oličene u vojvodi Prijezdi i Jelici. Od njihovog vremena nastalo je mnoštvo narodnih i umetničkih ljubavnih pesama. Ko voli da zapeva, pominje Moravu. Stoga je Morava uvek prisutna u duši i kući svakog građanina Srbije. Morava je reka čije se ime najčešće izgovara, Morava je reka kojoj se najčešće poveravaju ljubavni jadi, uzdasi i želje. Morava je reka kojom se najčešće brodi, lovi riba, vadi pesak. Kraj Morave se čuvaju stada i okopava plodna zemlja - Morava je simbol srpske svakodnevice. Otuda melanholični uzdah - oj, Moravo! Dodatne informacije ISBN 86-17-13985-4 Godina izdanja 2006 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 791 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

Zavod za udžbenike, posle Drine (2005), monografijom Morava (2006) nastavlja seriju kapitalnih izdanja o velikim geografskim objektima na srpskom tlu. Knjigu je napisalo 19 autora, najeminentnijih geografa, istoričara, etnologa, muzikologa i istoričara književnosti (Petar Vlahović, Slobodan Remetić, Andrija Veselinović, Ljiljana Gavrilović i dr.). Morava je ne samo najveća reka u Srbiji, čiji sliv zahvata 42% državne teritorije, već i simbol Srbije kroz vekove, njene državotvornosti, njene odbrane u svetskim ratovima i puta koji vekovima vezuje Evropu i Aziju (Carigradski drum). Morava je i simbol ljubavi, uzvišene ljubavi, oličene u vojvodi Prijezdi i Jelici. Od njihovog vremena nastalo je mnoštvo narodnih i umetničkih ljubavnih pesama. Ko voli da zapeva, pominje Moravu. Stoga je Morava uvek prisutna u duši i kući svakog građanina Srbije. Morava je reka čije se ime najčešće izgovara, Morava je reka kojoj se najčešće poveravaju ljubavni jadi, uzdasi i želje. Morava je reka kojom se najčešće brodi, lovi riba, vadi pesak. Kraj Morave se čuvaju stada i okopava plodna zemlja - Morava je simbol srpske svakodnevice. Otuda melanholični uzdah - oj, Moravo! Dodatne informacije ISBN 86-17-13985-4 Godina izdanja 2006 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 791 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

Pesme Branka Radičevića 1.i 2.izdanje 1881.g Novi Sad *6297*11-2022 dva naslova u istom povezu: knjiga prva 1. Odabrane Pesme Branka Radičevića izdanje za narod odabrao Stevan V.Popović ..96.strana knjiga druga 2.Pesme Branka Radičevića najnovije i potpuno VII.izdanje .........160 strana izdavač: Izdanje Srpske knjižare Braće M. Popovića u Novome Sadu.1881.g Tvrd povez platno,ćirilica, 96 +160.strana,format: 19 x 13 cm,težina 215.grama stanje: vrlo dobro-na 3 do 5 strane-sanirano stikom blago zacepljenje-nema ispisivanja,strana 17. sanirano zacepljenje donjeg ćoška stranice 1x 1 cm 1. Odabrane Pesme Branka Radičevića izdanje za narod odabrao Stevan V.Popović .1881.g.........96.strana pesme: Devojka Na Studencu, Putnik i tica, Cic, Ajduk, Sretni Pastir, Molitva, Želja, Jadna Draga, Jadna draga, Rane , Jadi iznenada, Đački Rastank , Beračice, Ubica u neznanju, Srpsko momče , Na Moravu , Gojko, Hajdukov grob, Kad Mlidijah Umreti 2.Pesme Branka Radičevića najnovije i potpuno VII.izdanje .1881.g........160 strana pesme: Putnik Na Uranku, Noć Pa Noć, Tuđin, Putu Kraj, Vragolije, Dragi, Neka Sunca, Slatke Misli, Kletva, ? , Put, Natpisi, U spomenicu, Njeni Jadi, Ukor, Dva kamena, Moje Sunce, Perivoj, Stojan, Uroš, Utopljenica, Osveta, Odlomci, Prepisi iz jednog malog eposa, Tuga i opomena, Pesme svom umrlom bratu Stevanu, Pismo u stihovi, Petru Petroviću Njegošu * * * Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma. U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[6] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Dela Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su Kad mlidijah umreti ili Đački rastanak, Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevićeva prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. Elegija Kad mlidijah umreti, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegorično-satiričnu pesmu Put, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno)

Knjiga mora biti znak, mora ti reći “idi onamo” ili “zaustavi se” ili “leti” ili “raspori si trbuh”. Knjiga mora zahtijevati odgovor. Ako to ne čini, ako ti pogled zastaje na njezinoj ingenioznoj, inventivnoj, nježnoj, mudroj, uveseljavajućoj, divnoj površini umjesto da se uperi onamo kamo ta knjiga pokazuje, onda si pročitao književan spis i još jednom promašio smisao svakog ljudskog napora: izlazak iz ovoga svijeta. Romani te drže ovdje, griju te i tješe, stavljaju sjajne trakice na haljinu cirkuske jahačice. Ali kad ćeš pročitati, zaboga, istinsku knjigu? Genijalna, luda, neusporediva – Solenoid je knjiga o kakvoj sanja bezimeni junak Cărtărescuova remek-djela, učitelj rumunjskoga koji se odrekao sna da postane pisac, ali ne i pokušaja da razotkrije misterij postojanja. Kad u predgrađu Bukurešta kupi kuću u obliku broda, ispod njezina će podruma pronaći solenoid, divovsku magnetsku zavojnicu čija gravitacijska sila ne vuče prema dolje, već lebdjeti čini sve što joj se približi – ljude, stvari, pa čak i stvarnost samu. U školi na rubu grada sudbinu Cărtărescuova junaka odapinju tri susreta: onaj s Irinom, u koju se zaljubljuje, s profesorom matematike Goijom, koji ga upućuje u misterije svoje discipline, te otkriće piketista, pripadnika mistične sekte, koji u Bukureštu organiziraju demonstracije protiv smrti. Svaki znak, svako sjećanje i svaki san postaju komadić slagalice čije će mu rješenje pružiti “plan bijega”, jer jedini cilj postaje raskid sa “zavjerom normalnosti”. Solenoid Mircee Cărtărescua istinska je knjiga koja zahtijeva odgovor čitatelja, monumentalan roman kojim odjekuje genijalnost Pynchona, Borgesa, Swifta i Kafke. Čudo pripovjedačkog umijeća, metafizički univerzum sazdan na trošnoj periferiji Bukurešta od košmara, fantazije i filozofije, ali i od stvarnoga sivila i jeze komunizma. Neue Zürcher Zeitung Dunavska Narnija… u Cărtărescuovoj prozi u svim duginim bojama bliješti pobuna fantazije, mašte i inventivnosti. Boyd Tonkin, Spectator Na različitim razinama i stalno iznova, u Solenoidu je riječ o prevladavanju granica ljudske egzistencije, o širenju svijesti, o poimanju neke više dimenzije. Die Welt Kibernetički roman čežnje koji se pretvara u horor-roman… Trijumf mašte. Deutschlandfunk

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samostalno izdanje! Veoma retko ! Prvi deo knjige! 1924 g. O knjizi Početkom 20. veka polazak na put oko sveta u Srbiji je delovao kao let na Mesec. Ko je bio Milorad Rajčević, čovek koji je to izveo i na čijoj vizitkarti je pisalo samo „ svetski putnik” ? Opklada koja je ušla u istoriju: Svetski putnik iz našeg sokaka. Opklada koja je ušla u istoriju: Svetski putnik iz našeg sokaka. Braća Savić, osnivači, vlasnici i urednici „ Malog žurnala” , jednog od najtiražnijih srpskih listova, bili su poznati kao ljudi otvoreni za novotarije. Prvi su nabavili rotacionu štamparsku mašinu, prvi otvorili bioskop u namenski sagrađenoj zgradi, među prvima se bavili filmom. Zato i ne čudi što je na vrata baš njihove redakcije 1910. godine zakucao mladić koji se predstavio kao Milorad Rajčević. Brzo se zbližio sa Savićima, kojima je bilo krajnje simpatično njegovo bavljenje sportom, na koji se u Srbiji tog doba gledalo kao na gubljenje vremena i zabavu za dokone. Postojala su dva gimnastička društva, „ Soko” i „ Dušan Silni” , Kolo jahača „ Knez Mihailo” i Prvo srpsko velosipedsko društvo. Rajčević je bio član dva od četiri postojeća. Završio je četiri razreda osnovne škole u Leskovcu, dva razreda građanske, a onda otišao na zanat kod čuvenog Dragutina Inkiostrija Medenjaka, kod koga je učio dekorativno slikarstvo. U petnaestoj godini odlazi u Beč i nastavlja učenje kod dvorskog slikara. Tu nema mira, pa prolazi celu Austrougarsku, Nemačku, Francusku, gde je u Parizu proveo tri meseca u ateljeu Žorža Vebera. Ni tu se nije skrasio, pa nastavlja u Švajcarsku, stiže u Rijeku, gde se smuca po luci i upoznaje kapetana prekookeanskog broda, koji mu pomaže da se ukrca i ode u Ameriku. I Ameriku prolazi uzduž i popreko, i ko zna dokle bi to trajalo da na jednoj pešačkoj utakmici (maraton) nije povredio nogu i dospeo u bolnicu. Tu se otkriva da uopšte ne poseduje pasoš, pa ga vlasti brže-bolje ukrcavaju na prvi brod koji polazi za Evropu. Odlazi kod tetke u Rumuniju, a odatle u Carigrad, Aleksandriju i Jerusalim. Za vreme ovih, videće se početnih, putešestvija Rajčević je naučio pet jezika. Dopisnice sa sopstvenim likom Savići su 1910. godine ponudili Rajčeviću opkladu, nalik onoj na koju je pristao Fileas Fog u Vernovom romanu „ Put oko sveta za 80 dana” . Doduše, dobio je mnogo više vremena, dve godine, tokom kojih je trebalo da obiđe Afriku, Ameriku, Evropu, Aziju i da se vrati na Balkan. Maršruta je određena s obzirom na godišnje doba kada putnik kreće. Baš zato je posle Italije određena Afrika, da bi se iskoristilo povoljno vreme. Redakcija mu, po dogovoru, daje mesečni trošak od 150 dinara, koji će ga svaka tri meseca čekati u mestu koje sam odredi. Osim toga, jedini izvor prihoda mu je prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom. Rajčević je takođe bio dužan da iz svakog mesta redakciji pošalje dopis. Od tih dopisa nastale su vrlo čitane reportaže. Opklada je oberučke prihvaćena i Rajčević 13. marta 1910. godine kreće na put, svečano ispraćen od prijatelja sportista i redakcije „ Malog žurnala” . Sa sobom nosi i „ putničku knjigu” , to jest praznu svesku u koju je nameravao da sakupi potpise svih značajnijih ljudi koje u toku putovanja bude sretao. Već posle dva dana u Gornjem Milanovcu u knjigu mu se upisao princ Đorđe Karađorđević. Iz Srbije prelazi u Crnu Goru, gde ga prima i crnogorski prestolonaslednik Danilo, koji ga daruje jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Prebacuje se u Italiju, odakle je trebalo da produži u Afriku. Tu nailazi na prve teškoće i u dogovoru s redakcijom menja maršrutu, pošto zbog rata u Tripolitaniji (Libija) nije mogao da dobije dozvolu za put. Iz Francuske mu je zabranjeno da ide u Afriku iz istog razloga, pa prolazi Englesku i Nemačku, da bi se 12. jula 1910. godine obreo u Petrogradu. I pored nepredviđenih okolnosti, svetski putnik je pun poleta, ne spominje teškoće i čini se da uživa u pustolovini. U evropskoj Rusiji ostaje mesec dana koje nije uludo potrošio. Naime, Rajčević je imao zgodnu naviku, vrlo neuobičajenu za pustolove, koji su uglavnom odsedali u najjeftinijim svratištima, dizali dževu i dreku po ulicama i krčmama, ne bi li prodali što više dopisnica i došli do preko potrebnog novca. On je radio sve suprotno. ---------------------- Afrika, konačno Naime, izbija Prvi svetski rat. Posle njegovog završetka konačno kreće i obilazi Afriku, o čemu štampa dve knjige „ Iz žarke Afrike” . Od njegove putničke knjige nastaje najveća i najvrednija zbirka autograma u ovom delu sveta. Za divno čudo, ostatak života provodi u Beogradu, u miru. Milorad Rajčević, je bio srpski svetski putnik i prvi Srbin koji je obišao svet. Na putovanju je proveo više od tri decenije i obišao obe hemisfere šest puta. Rođen je krajem 19. veka u okolini Leskovca. U Leskovcu je završio četiri razreda osnovne i dva razreda građanske škole. Nakon školovanja počinje da se interesuje za slikarstvo, te započinje izučavanje dekorativnog slikarstva. Želja za učenjem i avanturistički duh već u petnaestoj godini ga odvode u Beč, gde uči slikarstvo kod dvorskog slikara. To je bilo i njegovo prvo putovanje van Kraljevine Srbije. Nije uspeo da se skrasi u Beču pa je počeo da obilazi jedno mesto za drugim – Salcburg, Minhen, Štutgart, Nirnberg, Ulm. Potom odlazi u Francusku, gde tri meseca provodi u Parizu radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera. Iz Francuske nastavlja dalje za Švajcarsku gde obilazi Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel i Lucern. Umesto da se malo odmori od puta i bar na kratko skrasi, Milorad za vreme boravka u Rijeci dolazi na ideju da ode u Ameriku. Na riječkom pristaništu upoznaje kapetana Marka Karaksića pomoću kojeg dobija mesto na prekookeanskom brodu „Ultania“ koji je išao za Njujork. U Americi je proveo nekoliko meseci, sve dok nije na maratonu povredio nogu zbog čega je morao u bolnicu. Tamo otkrivaju da Rajčević nema pasoš te ga ukrcavaju na prvi brod za Evropu. Međutim, Rajčević je to bio samo povod da nastavi svoje putovanje pa odlazi kod tetke u Rumuniju. Odatle se, već oporavljen od povrede i materijalno potpomognut od tetke, upućuje u Carigrad, a zatim preko Aleksandrije u Jerusalim. Ovo njegovo prvo putešestvije trajalo je četiri godine a tokom njih je naučio pet jezika. Vrativši se u Srbiju, Rajčević nastavlja da se bavi sportom. Međutim, u Srbiji s početka 20. veka sport se najčešće smatrao zabavom za dokone ljude. Rajčevića su zbog toga, kao i zbog nemira koji ga nije dugo držao na jednom mestu, smatrali u najmanju ruku čudnim mladićem. Ali time se nisu vodila i braća Savić, osnivači i urednici „Malog žurnala“, jednog od najtiražnijih srpskih listova tog vremena. Put oko sveta 1910. godine Milorad Rajčević se upoznao sa braćom Savić. Pozitivan utisak je naveo redakciju „Malog žurnala“ da sa Rajčevićem sklopi opkladu i pošalje ovog mladića na put oko sveta. Ponudili su mu dve godine tokom kojih je trebalo da obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku. Pored nagrade od 10.000 dinara, deo dogovora je bio i mesečni honorar od 150 dinara,[2] koji će na svaka tri meseca moći da podigne u mestu koje sam odredi, a što mu je bilo dovoljno da preživi. Pored toga, izvor prihoda mu je bila i prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom. Njegova obaveza je bila da iz svakog mesta redakciji „Malog žurnala“ pošalje dopis i potvrdu mesne vlasti kao dokaz da je bio u svakom od mesta koje navodi. Uslovi opklade Maršrutom je u opštim potezima označen put koji putnik po uslovima opklade mora da pređe. Za dokaz da je bio u svakom od pomenutih mesta, podneće potvrdu mesne vlasti. Određivanje dana odmora i dužine trajanja određivaće sam putnik po svom nahođenju. Odelo putnika imitira uniformu srpskog pešaka s rancem na leđima, u kome, pored najnužnijih lekova (aspirin, kinin, jod, kozji loj i dr) mora uvek da ima i po dva para čistih obojaka. Hoće li se što više nositi, ostavlja se njegovoj uviđajnosti. Na putu, putnik ima pravo da se koristi svim prevoznim sredstvima.[3] Polazak Rajčević oberučke prihvata opkladu i kreće na put oko sveta 14. marta 1910. godine. Svečano su ga ispratili njegovi prijatelji sportisti i redakcija „Malog žurnala“. Na put kreće sa rancem na leđima, u kome je, osim neophodnih lekova, poneo putničku knjigu – praznu svesku u kojoj je nameravao prikupiti potpise svih značajnijih ljudi na koje bude naišao tokom puta. U putničku knjigu mu se prvi, već posle dva dana puta, upisao princ Đorđe Karađorđević kojeg je sreo u Gornjem Milanovcu. Kretavši se ka jugu stiže i do crnogorskog prestolonaslednika Danila koji mu se takođe upisuje u putničku knjigu i daruje ga jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Iz Crne Gore se upućuje ka Italiji, odakle je trebalo da se prebaci u Afriku. Međutim, zbog rata u Tripolitaniji (Libiji) menja maršrutu i odlazi u Francusku, pa zatim u Englesku i Nemačku, da bi već u julu došao do Petrograda. U Rusiji je proveo mesec dana tokom kojih je odsedao u najboljim hotelima i posećivao predstavnike vlasti i istaknute ličnosti da mu se potpišu u putničku knjigu. Uglavnom su ga svi primali sa oduševljenjem, željni da saznaju pojedinosti o njegovom neobičnom poduhvatu. Već početkom avgusta 1910. odlazi u Sibir i dalje na azijski kontinent. Na biciklu prolazi azijske krajeve u kojima sreće za njega čudne ljude i običaje, te oseća nostalgiju za Evropom i njemu poznatim stvarima. Zato se iznenađuje kada u ruskoj Mandžuriji na prijemu kod guvernera čuje starog ruskog oficira koji peva srpsku pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“, koju je ovaj naučio od generala Jovana Lipovca Crnogorca sa kojim je služio u Rusko-japanskom ratu. Odatle se upućuje u Vladivostok pa u Japan. Iz Japana šalje redakciji dopis pun oduševljenja japanskim narodom, koji se, gle čuda, kupa najmanje dva puta dnevno. Naravno, njegovo oduševljenje izazvale su i gejše. U Japanu ga prima i prestolonaslednik, koji odbija da se upiše u njegovu knjigu. Razlog tome jesu japanski običaji po kojima je car božanstvo. Nakon Japana usledili su Singapur, Malezija i Sijam. U Sijamu ga prima kralj lično i daruje mu motorni bicikl, kako bi mu olakšao put. U doba kada je Rajčević krenuo u svet to je bila prava retkost i senzacija, ne samo za nas, već i za sve krajeve sveta kroz koje je prošao. O njemu i njegovom putovanju govorilo se i pisalo i u stranoj štampi. Tako je u Indiju pre samog Rajčevića stigla vest o njegovom dolasku, te mu je priređen raskošan doček. Nakon Indije upućuje se na Cejlon, zatim u Persiju, Siriju i Jerusalim. Tu ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh, nakon čega odlazi na hodočašće po Svetoj zemlji. Povratak U Beograd stiže 21. septembra 1911. godine. Priređen mu je svečani doček na pristaništu, koji su braća Savić snimali da bi ga kasnije prikazivali u svom bioskopu. Iako u toku ovog putovanja nije uspeo da obiđe Afriku i Ameriku Rajčević nije posustao u svojoj želji, te 1912. godine ponovo pristupa planiranju puta u Afriku. U toj nameri ga ometa Prvi balkanski rat u kojem je učestvovao kao vojnik. Već sledeće godine odlazi u Ameriku i obilazi je uzduž i popreko, nakon čega ponovo planira put u Afriku. Činilo se da mu nije suđeno da obiđe crni kontinent pošto je ponovo bio sprečen, ovoga puta Prvim svetskim ratom. Međutim, nakon završetka Velikog rata odlazi u Afriku o kojoj piše u dve knjige „Iz žarke Afrike“. Milorad Rajčević je kao dopisni novinar časopisa „Mali žurnal“ od 1910. do 1930. godine proputovao 70 država. Od njegovih dopisa pravljene su veoma čitane reportaže, a objavljeno je i više knjiga u kojima su opisani njegovi doživljaji sa putovanja. Njegova putnička knjiga je postala najveća i najvrednija zbirka autograma, a Rajčević prvi čovek sa područja nekadašnje Kraljevine SHS koji objavio zbirku sa stotinama potpisa kraljeva, prinčeva, državnih funkcionera i drugih znamenitih ličnosti.[4] Svoja putovanja opisao je u putopisima: Iz žarke Afrike, Beograd (samostalno izdanje), 1924[5] Na dalekom istoku, Beograd (Štamparija Lj.Jakšić), 1930[6] Autografi znamenitih ličnosti XX veka, Beograd, 1932[7]

Odlično Mark Twain AUTOBIOGRAPHY Volume 1 FIRST EDITION, FIRST PRINTING (complete number line to 1) U of California Press, 2010. Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Mark Tven Mark Twain by AF Bradley.jpg Mark Tven Datum rođenja 30. novembar 1835. Mesto rođenja Florida, Misuri, SAD Datum smrti 21. april 1910. (74 god.) Mesto smrti Reding, Konektikat, SAD Najvažnija dela Doživljaji Toma Sojera Doživljaji Haklberi Fina Potpis 1:48 Mark Tven (1909) Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Uredi Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo А Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman „Jenki na dvoru kralja Artura“ iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Uredi Odabrana dela Uredi „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Uredi Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Uredi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Uredi Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Uredi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi Uredi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu.[5]