`Međuplanetarna avantura napisana baš kako treba. Spejs opera kakvu smo dugo čekali!“ Džordž R. R. Martin Dobro došli u budućnost. Čovečanstvo je kolonizovalo Sunčev sistem – Mars, Mesec, Pojas asteroida i prostranstva iza njega – ali zvezde su nam i dalje izvan domašaja. Džim Holden je izvršni oficir na tegljaču leda koji leti od prstenova Saturna do rudarskih stanica u Pojasu. Kada on i njegova posada nabasaju na olupinu svemirskog broda Skopuli, shvate da su otkrili tajnu koju nisu ni najmanje želeli da saznaju. To je tajna zbog koje je neko spreman da ubija – i to u razmerama koje su za Džima i njegovu posadu nepojmljive. Sistemu preti rat ukoliko Holden ne uspe da otkrije ko je ostavio Skopuli, i zbog čega. Detektiv Miler traga za nestalom devojkom. To je tek jedna devojka među milijardama koliko ih živi u sistemu, ali njeni roditelji imaju dovoljno novca da pokrenu istragu. Kada ga trag dovede do Skopulija i simpatizera pobunjenika Holdena, on shvata da bi ta devojka mogla biti ključ svega. Holden i Miler moraju da manevrišu između vlade Zemlje, revolucionara sa Spoljnih planeta, tajnih korporacija i pretnje koja nije u potpunosti ljudska, a svi izgledi su protiv njih. Ali napolju, u Pojasu asteroida, pravila su drugačija i posada jednog malenog broda može izmeniti sudbinu univerzuma... „Kad bi samo bilo više ovakvih spejs opera na našim policama.“ SFF World „Svaka stranica ove knjige je kao neverovatan kadar iz odličnog SF filma.“ Book Smugglers

Izdavač: BOOKA Broj strana:336 Pismo:Latinica Povez:Mek Format:14x20 Matori, otac pripovedačev, teško je bolestan i dolazi iz Australije u Brčko da pre smrti vidi sina, s kojim je čitavog života u zategnutim i komplikovanim odnosima. Njegov sin je pisac koji se iz Osla vratio u Brčko i živi na brodiću na reci ‒ plovi, ponekad piše i redovno se drogira. Otac mu kupuje veći, mada star brod, koji zajedno pokušavaju da obnove, a u tome im pomaže Crnac, piščev prijatelj i rečni krijumčar. Jednog jutra Matori se ne vrati iz noćnog ribolova. Sin se boji da mu se dogodilo najgore, pa kreće da obilazi savske ade i ribarske loge, traži Matorog i istovremeno ga je strah onoga što će naći, te se neprestano puca svojim „koktelima“. Tokom te potrage, pripoveda nam o ključnim trenucima svog života, istoriju svog komplikovanog odnosa sa ocem, kao i svoju najveću rečnu avanturu ‒ plovidbu Savskom Bubom od Brčkog do Crnog mora, s Norvežaninom Peterom i Japancem Mokuom. Bekim Sejranović je napisao fascinantan roman o životu na reci, prvi takav na ovim prostorima, pa posveta Marku Tvenu nije nimalo slučajna. To je istovremeno i roman o potrazi za sopstvenim identitetom, roman o odrastanju, odnosno odbijanju da se odraste, roman o odnosu oca i sina, ljubavni roman, i na kraju roman o drogiranju i borbi sa zavisnošću, takođe prvi takav na ovim prostorima. Poslednjih godina je drugi jedan Norvežanin, Karl Uve Knausgor, postao svetska književna zvezda opisavši do najsitnijih i najintimnijih detalja svoj život, nimalo ne štedeći ni sebe ni svoju porodicu. Sejranović radi slično, samo što je njegov roman beskompromisniji, iskreniji, kompleksniji, uzbudljiviji, autoironičniji, duhovitiji... „Tvoj sin, Huckleberry Finn jedan je od onih romana koji pišete jednom u životu, u koji uložite cijeli život.“ Roman Simić „Najbolji roman jednog od najzanimljivijih postjugoslavenskih pisaca“ Zoran Ferić

Petnaest godina posle knjige priča Delfini na helijumu (Geopoetika, 2004), Zvonka Gazivoda nam se vraća ispisujući svoj prvi roman. I kao da od tada vreme nije prošlo, opet nas je obradovala svojim zvonkim glasom koji je istovremeno i svež i iskusan, i srpski i svetski. Viđenje ovog i vizija budućeg sveta ili dva istovremena, a različita, podstaknuta bilo kojim stihovima pesme “Hotel Kalifornija” iz 1977. grupe Igls (recimo, “Ovo bi mogao biti raj ili bi mogao biti pakao”), osnovni je poriv autorkine potrage za stvarnošću koja se odvojila od same sebe. “Hostel Kalifornija” u knjizi je brod, sklonište, parfem, produkcijska kuća, avion, kompanija, sapunska opera i “franšiza za aktivno utočište”. On je i mesto pobune koju predvodi ovovremeni Hodisej Palatom reči u kojoj se stvara Veliki rečnik pod budnim okom propisa i pravopisa Komunalnih janičara. Deo ovog sveta su i mikrostudije o hrani, telu i sportu, o zdravlju. – Vladislav Bajac Muzika, ritam, opijenost… kako nas samo vozi Zvonka Gazivoda u svom prvom romanu – trkačkom manifestu na kojem bi joj i Murakami pozavideo. Istovremeno i ultramoderno i retro, i budućnost i tradicija. A, kao što nam je već pokazala u svojim pričama, fascinantno je kako se ova autorka poigrava s rečima kao materijalom od kojeg gradi ovaj roman. Tako da on može da bude rečnik nekorišćenih postojećih reči, ali i onih koje se stvaraju po prvi put na ovim stranicama. I, baš kao njena junakinja Felisiti, nema toga što Z. G. ne može da napravi – tri čvora na trepavici da zaveže. Ali ne bez snažnih emocija dok pravi svoju “papirnatu porodicu” u nedostatku prave i dok nas upoznaje sa značenjem “Hostela Kalifornija” – utočište, ali nekad i samo pogled koji oprašta, draga sitnica koja se pokloni i čuva da dâ smisao besmislu i, neizostavno, empatija. Možda ključna reč ove knjige koja se izgovara kroz vapaj današnjice. – Jasna Novakov Sibinović

POREKLO MORA Zakasnilo se i pitao sam…: – Čije li će sada biti, o, ovo more, tako novo? Dok su okrenute potrbuške, sa veslima pod vratom, spavale malene barke A talasi se oplođavali nejakim jarčevima i rađali tugu. Siročad su znala odgovor. I tri su bila moguća: 1 – More je nastalo od znoja, govorili su im u školi. 2 – Stvorili su ga očevi, kada su jedno predivno more u moru isklesali. 3 – Nastalo je od suza, ponavljao si ti. Arijan Leka, albanski pisac, piše poeziju, prozu, eseje (uglavnom o albanskoj prošlosti i današnjoj tranziciji, nakon pada Berlinskog zida, kao i o balkansko-evropskim pitanjima) i književnim kritičarima (o „socijalističkom realizmu“ u istoriji umetnosti i savremenoj književnosti). Njegova književna dela dobila su nacionalne i međunarodne nagrade: 2000 —”Nagrada Udruženja književnika Albanije” za zbirku poezije — Brod sna; 2001 — “Nagrada Udruženja književnika Albanije” za najbolju liriku; 2002 — Specijalna nagrada za poeziju u Tetovu, Makedonija; 2002 — Nagrada “Sonet”, Hrvatska (2002); Pobednik je evropskog takmičenja: Evropa, naša zajednička zemlja (Europe, our common country), koje je organizovalo Ministarstvo kulture i sporta u Albaniji, za tom/izbor kratkih priča Muževljeva leđa, i brojnih drugih nagrada. Osim knjiga u prozi, esejima i poeziji, objavljenih ranije na nemačkom, engleskom, francuskom, srpskom, hrvatskom, rumunskom, makedonskom i bugarskom jeziku, njegova proza Braća po oštrici postala je deo Najbolje evropske fantastike 2011 (Best European Fiction), dok je priča Košulja objavljena u antologiji odabrane evropske proze Das Hemd, na stogodišnjicu Prvog svetskog rata. Mnogi njegovi tekstovi objavljivani su u raznim književnim časopisima. Doktorirao je književne nauke i radi kao istraživač na Akademiji za albanološke studije. Akademija nauka Albanije je objavila 2020. njegovu knjigu Socijalistički realizam u Albaniji. Njegova knjiga Nema mapa za utopljene ljude, posvećena pitanju emigracije i trgovine ljudima, prevodi se na nekoliko regionalnih i evropskih jezika.

Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 17. oktobar 2012 Broj strana: 526 `Međuplanetarna avantura napisana baš kako treba. Spejs opera kakvu smo dugo čekali!“ Džordž R. R. Martin Dobro došli u budućnost. Čovečanstvo je kolonizovalo Sunčev sistem – Mars, Mesec, Pojas asteroida i prostranstva iza njega – ali zvezde su nam i dalje izvan domašaja. Džim Holden je izvršni oficir na tegljaču leda koji leti od prstenova Saturna do rudarskih stanica u Pojasu. Kada on i njegova posada nabasaju na olupinu svemirskog broda Skopuli, shvate da su otkrili tajnu koju nisu ni najmanje želeli da saznaju. To je tajna zbog koje je neko spreman da ubija – i to u razmerama koje su za Džima i njegovu posadu nepojmljive. Sistemu preti rat ukoliko Holden ne uspe da otkrije ko je ostavio Skopuli, i zbog čega. Detektiv Miler traga za nestalom devojkom. To je tek jedna devojka među milijardama koliko ih živi u sistemu, ali njeni roditelji imaju dovoljno novca da pokrenu istragu. Kada ga trag dovede do Skopulija i simpatizera pobunjenika Holdena, on shvata da bi ta devojka mogla biti ključ svega. Holden i Miler moraju da manevrišu između vlade Zemlje, revolucionara sa Spoljnih planeta, tajnih korporacija i pretnje koja nije u potpunosti ljudska, a svi izgledi su protiv njih. Ali napolju, u Pojasu asteroida, pravila su drugačija i posada jednog malenog broda može izmeniti sudbinu univerzuma... „Kad bi samo bilo više ovakvih spejs opera na našim policama.“ SFF World „Svaka stranica ove knjige je kao neverovatan kadar iz odličnog SF filma.“ Book Smugglers

BUĐENJE NEMANI - Džejms S. A. Kori Međuplanetarna avantura napisana baš kako treba. Spejs opera kakvu smo dugo čekali!“ Džordž R. R. Martin Dobro došli u budućnost. Čovečanstvo je kolonizovalo Sunčev sistem – Mars, Mesec, Pojas asteroida i prostranstva iza njega – ali zvezde su nam i dalje izvan domašaja. Džim Holden je izvršni oficir na tegljaču leda koji leti od prstenova Saturna do rudarskih stanica u Pojasu. Kada on i njegova posada nabasaju na olupinu svemirskog broda Skopuli, shvate da su otkrili tajnu koju nisu ni najmanje želeli da saznaju. To je tajna zbog koje je neko spreman da ubija – i to u razmerama koje su za Džima i njegovu posadu nepojmljive. Sistemu preti rat ukoliko Holden ne uspe da otkrije ko je ostavio Skopuli, i zbog čega. Detektiv Miler traga za nestalom devojkom. To je tek jedna devojka među milijardama koliko ih živi u sistemu, ali njeni roditelji imaju dovoljno novca da pokrenu istragu. Kada ga trag dovede do Skopulija i simpatizera pobunjenika Holdena, on shvata da bi ta devojka mogla biti ključ svega. Holden i Miler moraju da manevrišu između vlade Zemlje, revolucionara sa Spoljnih planeta, tajnih korporacija i pretnje koja nije u potpunosti ljudska, a svi izgledi su protiv njih. Ali napolju, u Pojasu asteroida, pravila su drugačija i posada jednog malenog broda može izmeniti sudbinu univerzuma... „Kad bi samo bilo više ovakvih spejs opera na našim policama.“ SFF World „Svaka stranica ove knjige je kao neverovatan kadar iz odličnog SF filma.“ Book Smugglers Beograd 2012 god, 525 str, meki povez, u odličnom stanju. K.M.S.

Ilustrovani list br.37 (1926) ćirilica i latinica Događaji i stare fotografije iz svih krajeva tadašnje Kraljevine Jugoslavije SADRŽAJ: Beograd – Plivačke trke na naslovnoj strani Kotor – Naši pomorci sa lađom „Vila Velebita “ Beograd – Vaterpolo utakmica Bob Klub-Bržanin 6:0 Beograd – Poseta rumunskih novinara Ilidža – Vila Nj.V.Kralja i Banjski restoran Čamcem od Ljubljane do Beograda (Vladimir Alžoar i Maks Spernar) Novela: F.de Baješ – Najveći strah doktora Morle Novela: Hristian Haugen – Ljubav i akcija Film od hartijica (Lota Rajniger iz Berlina) Plivačke utakmice na Savi kod „ Šest Topola “ Dalmacija – Kotorski zaliv sa Krstaca I Kotorsko brdo gledano sa Lovćena Studenti beogradskog Univerziteta na izletu u Crnoj Gori pred kapelom na Lovćenu Petrovac na moru – Studenti ferijalnog saveza Sombor – Kupači na somborskom štrandu (Tu su i N.Koler i B.Nađ) Os-Ke-Nan-Ton, čuveni pevač (indijanac) o kome je snimljen film „ Umiruća rasa “ Rin-Tin-Tin čuveni filmski pas Šeik I gladijator – Rudolf Valentino I Džek Dempsej Ričard Diks, glavni junak filma „ Umiruća rasa “ Beograd – Svršeni pitomci vojno-sanitetske škole sa pukovnikom Jovan Hadži-Bogdanovićem Osijek – Prva klasa pitomaca za rezervne artiljerijske oficire Naši u Argentini (Loptački odsek Sokola u Punta Areni) Kragujevac – Nastavnici I svršeni majstori artiljerijskog kursa Nemački ratni brod „ Hindenburg “ Prva vazduhoplovna utakmica Novi Sad-Skoplje-Zagreb-Novi Sad (Bajdak,Cenčić,Njegovan,Markičević,Jungić i Jeklić) Priča: D.Kamenski – Dobar poznanik Roman u nastavcima: Pjer Suvestr i Marsel Alen – XX avantura Fantoma Boka Kotorska – Đaci naše Pomorske Akademije vežbaju na brodu „ Vila Velebita “ Knjaževac – Demokratska omladina proslavlja pobedu na izborima Knjaževac – Sahrana kapetana avijatičara Nine Miletića Članovi Pariske Opere avionom iz Pariza u Roterdam Fudbal – Jugoslavija-Kinjižija 4:1 Kompletan. 32 strane. Ocena 3+.Vidi slike. Svi časopisi su bili ukoričavani što se vidi na slikama.. U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Autor - osoba Krejn, Stiven Naslov Čamac i druge pripovetke / Stivn Krejn ; izabrao i preveo Tihomir Vučković Hrptni naslov Čamac Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : Kultura) Fizički opis 212 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, Tihomir, 1938- Zbirka ǂBiblioteka ǂRaspust ; 40 (Karton) Napomene Hrpteni naslov: Čamac Pripovedno delo Stivena Krejna: str. 5-12. Tiraž 4.000. Stiven Krejn rođen je 1. novembra 1871. godine u Njuarku, država Nju Džersi. Njegov otac bio je sveštenik metodističke crkve, a majka jedan od vodećih članova ženske hrišćanske unije. Godine 1876, porodica se preselila u obližnji Port Džervis, gde je piščev otac dobio mesto pastora. Posle očeve smrti, 1880. godine, porodica se preselila u Rozvil kod Njuarka. Njegov stariji brat Taunli bio je profesionalni novinar. Krejn je počeo da piše vrlo rano i prve radove objavio sa šesnaest godina. Pokušao je da studira, ali je 1891. godine napustio studije, da bi radio kao novinar-reporter i pisac. Godine 1893. objavio je svoj prvi roman, „Megi, devojka sa ulice”, prvo delo američkog naturalizma (koji će kulminirati s Drajzerom). Godine 1895. objavio je svoju najpoznatiju knjigu, „Crvena značka hrabrosti”, koja mu donosi internacionalnu slavu. Knjiga postaje američki bestseler, a u Engleskoj je pozdravlja sam veliki Džozef Konrad. Hemingvej je ovaj roman smatrao jednom od najboljih knjiga američke književnosti i on danas ima status klasičnog dela američke literature. Naredne godine štampa novi roman, „Džordžova mati”, a za njim, po porudžbinama, sledi pet ratnih priča („Tri čudesna vojnika”, „Veteran”, „Ofanziva u Indijani”, „Ratna epizoda”, „Mali odred”). Godine 1896, u jeku slave, dotakao ga se skandal. Pisac je u ranim jutarnjim satima ispratio tri devojke među kojima je bila i prostitutka Dora Klark, ponudivši joj novac za svedočenje koje bi on literarno obradio. Policajac, koji je bio u blizini, priveo ih je, misleći da je reč o prostituciji. Iako pisac, za razliku od Klarkove, nije zadržan u pritvoru, i mada mu je advokat savetovao da se ne meša u proces, on je posvedočio u njenu korist i ona je, potom, oslobođena. Štampa, naravno, nije propustila priliku da se nasladi mukama u tom trenutku slavnog pisca. Krejn uviđa da od književnih honorara, ipak, ne može da živi i iste godine prihvata ponudu da bude ratni izveštač iz Špansko-američkog rata. Dok je, u Džeksonvilu, na Floridi, čekao polazak za Kubu, u lokalnom bordelu upoznao je trideset jednogodišnju Koru Tejlor, svoju buduću suprugu, koja je iza sebe imala dva propala braka i koja je već dve godine u Džeksonvilu živela boemskim životom. Ona je u Džeksonvilu, barem u boemskim krugovima, bila donekle i uvažena figura. Krejn ju je sa sobom poveo na brod koji na Kubu nikada nije stigao zbog pomorske nesreće. Krejn je te događaje opisao u svojoj priči „Otvoreni brod”. Objavivši „Otvoreni brod” koji je (opet) postigao uspeh, sa novinskim magnatom Vilijemom Randolfom Herstom zaključuje ugovor da za „Njujork džurnal” izveštava iz Grčko-turskog rata. S Korom putuje u Englesku, odakle aprila 1895. stižu u Atinu. Dok on boravi u Epiru, Kora piše izveštaje iz Atine i tako postaje prva žena, ratna reporterka (piše pod pseudonimom „Imodžina Karter”). Mesec dana kasnije oni se vraćaju u Englesku i uzimaju u zakup vilu u Okstedu; druže se sa Edmundom Gosom, Fordom Madoksom Fordom, Edvardom Garnetom, H. Dž. Velsom, Džozefom Konradom. Krejn piše seriju kratkih priča, ali one ne donose dovoljno novca. Zato se vraća u Ameriku, gde opet, 1898. godine, postaje ratni dopisnik iz američke baze na Kubi, u Gvantanamo zalivu, dok Kora ostaje u Engleskoj. Na Kubi se razboleo od malarije koja komplikuje njegovu hroničnu tuberkulozu s kojom se bori od detinjstva. Vraća se u Old Point Komfort u Virdžiniji, gde nekoliko nedelja leži u jednom hotelu. Donekle oporavljen, opet potpisuje ugovor sa „Njujork džurnalom”; putuje najpre u Puerto Riko, a onda u Havanu. Iz Engleske stižu vesti da je Kora, zbog besparice, očajna, i on, napokon, odlazi u Englesku, u januaru 1899. godine. Pokušava da piše za engleske novine, ali novčani problemi se nastavljaju. Planira da putuje na Gibraltar i na Svetu Jelenu, kao dopisnik, ali, nelečena kako treba, tuberkuloza uzima danak: počinju napadi obilnog krvarenja. Kora moli prijatelje za novčanu pomoć; Džozef Konrad koji ga je tih dana obišao, shvata da je Krejn gotovo na izdisaju. Iste godine, 28. maja, Krejn je doputovao na lečenje u Badenvajler, nemačku banju blizu Blek Foresta; tamo pokušava da diktira poglavlja iz svog poslednjeg, nedovršenog romana. Umro je 5. juna. Kora je njegovo telo prenela u Njujork i Krejn je sahranjen na Evergrin groblju (sada se zove Hilsajd), u Nju Džersiju. Nedovršeni roman „O’ Rudi”, završio je Robert Bar i on je objavljen posthumno, 1903. godine. Posle svoje smrti Krejn je pao u zaborav; no, dvadesetak godina kasnije, kritika ponovo počinje da se interesuje za njegovu umetnost. Tomas Bir je napisao njegovu biografiju, a prva imena američke nove literature našla su za potrebno da ponovo uzdignu njegovo ime (od Frosta, Paunda i Vile Kater do Hemingveja i Džona Berimena). Osim romana i kratkih priča, Krejn je pesnik – jedan od prvih američkih, i ne samo američkih, pesnika novijeg doba koji je pisao belim stihom (što je i razumljivo, jer je on prevashodno prozaist). Objavio je dve zbirke pesama – „Crni konjanici” (1894) i „Rat je dobar” (1899). Krejn u svom pesničkom postupku koristi alegoriju, grotesku, naraciju. To su, u stvari, pričice s poukom koje, možda, najavljuju čudnovato umeće Embrouza Birsa, a zanimljivo je ispitati da li ih je poznavao Harms. Veći broj Krejnovih pesama u ovom izboru govori ne samo o vrednosti, već i o slabosti tih stihova koji teško stoje sami za sebe i traže podršku ostalih. Primerice, Edvardu Arlingtonu Robinsonu je dovoljna jedna sjajna pesma, sve se iz nje vidi i zna. Ali, Krejnu treba desetak, da postigne punotu Robinsonove jedne. Sanatorijum u Badenvajleru gde je Krejn umro danas je mesto hodočašća mnogih američkih turista. Krejnova kuća u Azberiju, gradiću kod Nju Džersija, gde je živeo devet godina, pretvorena je u njegov muzej. MG61 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! Ilustraciuje: N. Carusina Ivan Sergejevič Sokolov - Mikitov (17. [29] maj 1892, Oseki, Kaluška gubernija — 20. februar 1975, Moskva) — ruski sovjetski pisac i novinar, specijalni dopisnik. Ivan Sergejevič Sokolov-Mikitov je rođen u Oseki, Kaluška gubernija[4] ​​u porodici Sergeja Nikitiča Sokolova, upravnika šumskog zemljišta bogatih trgovaca Konšina. Godine 1895. porodica se preselila u domovinu svog oca u selo Kislovo, Ugranski okrug, Smolenska oblast). Od pete godine sa ocem je učestvovao u lovu, sa osam je od oca dobio na poklon malokalibarsku pušku Monte Kristo, iz koje je naučio da puca pre nego što je pošao u realnu školu (što je uticalo na njegovo dalja strast za lovom). Kada je imao deset godina, otac ga je odveo u Smolensk, gde ga je rasporedio u Smolensku Aleksandrovsku realnu školu. U školi se Sokolov-Mikitov zainteresovao za ideje revolucije. Zbog učešća u podzemnim revolucionarnim krugovima, Sokolov-Mikitov je izbačen iz petog razreda škole. Godine 1910. Sokolov-Mikitov odlazi u Sankt Peterburg, gde počinje da pohađa poljoprivredne kurseve. Iste godine napisao je svoje prvo delo - bajku `Sol zemlje`. Ubrzo Sokolov-Mikitov shvata da nema sklonosti za poljoprivredne poslove i postaje sve više zainteresovan za književnost. Posećuje književne krugove, upoznaje se sa mnogim poznatim piscima - Aleksejem Remizovim, Aleksandrom Grinom, Vjačeslavom Šiškovim, Mihailom Prišvinom, Aleksandrom Kuprinom. Od 1912. Sokolov-Mikitov je radio u Revelu kao sekretar lista Revel Leaflet. Ubrzo je dobio posao na trgovačkom brodu, posetio mnoge lučke gradove u Evropi i Africi. U vezi sa izbijanjem Prvog svetskog rata vratio se u Rusiju 1915. godine. Tokom rata, Sokolov-Mikitov je, zajedno sa poznatim pilotom Glebom Alehnovičem, leteo na ruskom bombarderu Ilja Muromets. „Upoznao sam februarsku revoluciju na frontu. Kao zamenik frontovskih vojnika, došao je u revolucionarni Petrograd, preplavljen crvenim zastavama. Ovde u Petrogradu. upoznao Oktobarsku revoluciju, slušao Lenjinov govor u sali Tauridske palate; ovde, u redakciji Novaja žizn, upoznao sam A. M. Gorkog i druge pisce, majstore reči, koji su bili ljubazni prema mojim spisima, prvi put sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome šta je postalo moj životni put i sudbina. Revolucija je bila četvrta i poslednja prekretnica u mom životu: postao sam pisac“, sećao se I. Sokolov-Mikitov. Godine 1919. Ivan Sokolov-Mikitov se prijavio kao mornar na trgovački brod Omsk. Međutim, 1920. godine u Engleskoj, brod je uhapšen i prodat na aukciji za dugove. Za Sokolova-Mikitova je počela prisilna emigracija. Godinu dana živi u Engleskoj, a zatim se 1921. seli u Nemačku. Godine 1922. Sokolov-Mikitov se susreo u Berlinu sa Maksimom Gorkim, koji mu je pomogao da dobije dokumenta potrebna za povratak u domovinu. Po povratku u SSSR, Sokolov-Mikitov je mnogo putovao, učestvovao u arktičkim ekspedicijama na ledolomcu Georgij Sedov, koje je vodio Oto Šmit. Ekspedicije na Arktički okean, Zemlju Franca Josifa i Severnu Zemlju pratila je ekspedicija za spasavanje ledolomca Maligin, u kojoj je učestvovao kao dopisnik Izvestija. U 1929-1934 Sokolov-Mikitov je živeo i radio u Gatčini. Često su mu dolazili u posetu poznati pisci Evgenij Zamjatin, Vjačeslav Šiškov, Vitalij Bianki, Konstantin Fedin. U njegovoj kući je dugo živeo i poznati lovački pisac Nikolaj Anatoljevič Zvorikin (1873-1937). Godine 1930-1931 objavljeni su ciklusi Sokolova-Mikitova `Prekomorske priče` i `Na beloj zemlji`, kao i priča `Detinjstvo`. 1. jula 1934. godine primljen je u Savez pisaca SSSR-a. Tokom Velikog otadžbinskog rata, Sokolov-Mikitov je radio u Molotovu kao specijalni dopisnik Izvestija. U leto 1945. vratio se u Lenjingrad. Počevši od leta 1952. godine, Sokolov-Mikitov je počeo da živi u kući koju je izgradio sopstvenim rukama u selu Karačarovo, okrug Konakovo, Kalinjinska oblast. Ovde piše većinu svojih dela. Njegovu kuću „Karačarov” posetili su pisci Aleksandar Tvardovski, Viktor Nekrasov, Konstantin Fedin, Vladimir Soluhin, mnogi umetnici i novinari. Njegova proza je ekspresivna i ilustrativna pre svega u slučajevima kada se drži sopstvenog iskustva, slabija je kada pisac prenese ono što je čuo.[7] Sokolov-Mikitov je preminuo 20. februara 1975. godine u Moskvi. Prema testamentu, urna sa njegovim pepelom je sahranjena na Novom groblju u Gačini. Godine 1983. otkriven je spomenik na mestu sahranjivanja, čije je postavljanje inicirala gradska filijala VOPIIK-a Gatchina. Pored Ivana Sergejeviča, sahranjeni su i njegovi rođaci - majka Marija Ivanovna Sokolova (1870-1939) i ćerke Elena (1926-1951) i Lidija (1928-1931)

Radnja ovog romana prati Nikolu Smekiju, ambicioznog modnog industrijalca iz Barija, koji se na poziv gradonačelnice vraća u Perast, grad svojih predaka, da bi ponovo pokrenuo i oživeo tradicionalnu proizvodnju mornarskih majica. U svetu koji potpuno zavisi od tehnologije, evoluirani Google preuzeo je ulogu boga, pa nadgleda sve i svakoga. Šjor Smekija uspeva da brodi digitalnim lavirintom, otkriva kako je plavo-beli dezen nastao na Mediteranu i kojim to čudom uporno opstaje kroz vekove. U najlepšem zalivu na svetu, junak se zaljubljuje u neobičnu meštanku koja će mu otkriti ne samo tajne baroka, već i da je ljubav jedino što internet još uvek ne može da zabeleži i arhivira...

Severne vode - Ijan Makgvajer Nagrada Kraljevskog književnog društva Encore Knjiga godine koju preporučuju New York Times Books Reviews, Chicago Tribune, Wall Street Journal, Guardian, New Statesman i Publishers Weekly „Živo štivo, puno preokreta, detalja iz epohe i snažnih likova... Pravo osveženje na savremenoj književnoj sceni.“ – Times Pogledajte ga samo: smrdljivog, pijanog i brutalnog. Henri Draks je harpundžija na Dobrovoljcu, koji se zaputio iz Jorkšira u bogate vode arktičkog kruga. Na brodu je takođe, prvi put, Patrik Samner, nekadašnji vojni hirurg upropašćenog ugleda, bez novca i bez bolje prilike od toga da plovi kao brodski lekar na nasilnom, prljavom i zlehudom putovanju. U Indiji, za vreme opsade Delhija, Samner je mislio da je iskusio samo dno. Nadao se privremenom predahu na Dobrovoljcu, ali sa Draksom u posadi ispostavlja se da je odmor nemoguć. Otkriće zločina u spremištu broda pokreće Samnera da nešto preduzme. I dok se odvija sukob između dva čoveka u ledenoj tami arktičke zime, postavlja se sudbonosno pitanje: ko će preživeti do proleća? Sa divljim, nezaustavljivim zamahom i duhom crnjim od najcrnje noći, Severne vode Ijana Makgvajera pletu izvanrednu priču o ljudskosti u najekstremnijim uslovima. „Zanimljivo i mračno briljantno... Severne vode kao da su zajedno iznedrili Džozef Konrad i Kormak Makarti u nekoj oronuloj luci pošto su jedan drugome klimnuli glavom u znaku prepoznavanja. Makgvajer je izuzetno talentovan.“ – Kolum Toubin „Roman koji nas vodi do granica krvi i mesa. Krajnje ubedljiv i upečatljiv, neumoljivo živopisan i podmuklo duhovit. Zapanjujuće dostignuće.“ – Martin Ejmis „Briljantno, brzog ritma, opčinjavajuće. Vrhunac narativne napetosti i majstorska rekonstrukcija jednog izgubljenog sveta.“ – Hilari Mantel „Užasavajuće interesantno. Ovako dobra proza mogla je naći sebi mesto i na stranicama Mobija Dika Hermana Melvila“ – Independent on Sunday k33+

Slavomir Nastasijević Stefan Dušan Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Narodna knjiga ,,Dušan je snagom svoga duha i autoritetom od jedne osrednje balkanske kraljevine stvorio veliko carstvo.On je na najvidljiviji način pokazao kako treba upravljati državnim brodom kad je krma u sigurnim rukama.Srbija je u njegovo vreme bila prva vojna, ekonomska i državotvorna sila na Balkanu, objašjanjava Slavomir Nastasijević predstavljajući čitaocima glavnog junaka svog nezaboravnog istorijskog romana Stefan Dušan. Pisac čitaocima na preko šeststo stranica predstavlja Stefana Dušana ne samo kao velikog, moćnog i sposobnog vladara nego i kao čoveka od krvi i mesa.Dušan nije samo prvi srpski car.Njegova vladavina (1331-1355) i danas je u kolektivnom narodnom pamćenju upisana kao najslavnije doba srpske istorije.

Slavomir Nastasijević Stefan DušanTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Narodna knjiga, , Dušan je snagom svoga duha i autoritetom od jedne osrednje balkanske kraljevine stvorio veliko carstvo. On je na najvidljiviji način pokazao kako treba upravljati državnim brodom kad je krma u sigurnim rukama. Srbija je u njegovo vreme bila prva vojna, ekonomska i državotvorna sila na Balkanu, objašjanjava Slavomir Nastasijević predstavljajući čitaocima glavnog junaka svog nezaboravnog istorijskog romana Stefan Dušan.Pisac čitaocima na preko šeststo stranica predstavlja Stefana Dušana ne samo kao velikog, moćnog i sposobnog vladara nego i kao čoveka od krvi i mesa. Dušan nije samo prvi srpski car. Njegova vladavina (1331-1355) i danas je u kolektivnom narodnom pamćenju upisana kao najslavnije doba srpske istorije.3/32

Izdavač: Čigoja,2002 STranica : 173 Naslov originala: Le voyage d`outremer / Bertrandon de la Broquiere Stanje : Knjiga je koriscena i mesticno podvlacena ponegde dopisivan u drugom delu knjige uglavnom, takodje ima upisano ime i prezime na koricama, kao i na naslovnoj stranici. Moze da posluzi za citanje, sve je tu, kompaktna je, cena niza zbog navedenih mana. ,,Putopis je iz 1432. godine. Autor polazi iz Francuske brodom do Palestine, Svete zemlje. Tokom ovog putovanja prolazi kroz Siriju, Tursku i Srbiju u povratku domovini. Izuzetno zanimljiv opis njgeovog susreta sa Đurađom Brankovićem i sinovima u lovu, kao i mesta kroz koja je prolazio u Srbiji čine ovu knjigu veoma zanimljivom za nas.` D-ter

Crnčuge iz Narcisa: Priča o predvorju[a] (ponekad podnaslovljena Priča o moru), prvi put objavljena u Sjedinjenim Državama kao Deca mora, je novela poljsko-britanskog pisca Džozefa Konrada iz 1897. . Centralni lik je Afro-karipski čovek koji je bolestan na moru dok se nalazi na trgovačkom brodu Narcis koji ide ka Londonu. Zbog osetljivosti na reč crnac u naslovu, preimenovana je u Deca mora: Priča o predvorju za američko izdanje iz 1897. godine. Zbog odličnog kvaliteta novele u poređenju sa Konradovim ranijim delima, neki kritičari su je opisali kao početak Konradovog velikog ili srednjeg perioda;[2][3] drugi su je označili kao najbolje delo njegovog ranog perioda. PAN BOOKS 1976 187 str. odlično očuvana exlibris

Fascinantan roman o životu na reci, prvi takav na ovim prostorima, pa posveta Marku Tvenu nije nimalo slučajna. To je istovremeno i roman o potrazi za sopstvenim identitetom, roman o odrastanju, odnosno odbijanju da se odraste, roman o odnosu oca i sina, ljubavni roman, i na kraju roman o drogiranju i borbi sa zavisnošću, takođe prvi takav na ovim prostorima. Matori, otac pripovedačev, teško je bolestan i dolazi iz Australije u Brčko da pre smrti vidi sina, s kojim je čitavog života u zategnutim i komplikovanim odnosima. Njegov sin je pisac koji se iz Osla vratio u Brčko i živi na brodiću na reci ‒ plovi, ponekad piše i redovno se drogira. Otac mu kupuje veći, mada star brod, koji zajedno pokušavaju da obnove, a u tome im pomaže Crnac, piščev prijatelj i rečni krijumčar. Jednog jutra Matori se ne vrati iz noćnog ribolova. Sin se boji da mu se dogodilo najgore, pa kreće da obilazi savske ade i ribarske loge, traži Matorog i istovremeno ga je strah onoga što će naći, te se neprestano puca svojim „koktelima“. Tokom te potrage, pripoveda nam o ključnim trenucima svog života, istoriju svog komplikovanog odnosa sa ocem, kao i svoju najveću rečnu avanturu ‒ plovidbu Savskom Bubom od Brčkog do Crnog mora, s Norvežaninom Peterom i Japancem Mokuom. Bekim Sejranović je napisao fascinantan roman o životu na reci, prvi takav na ovim prostorima, pa posveta Marku Tvenu nije nimalo slučajna. To je istovremeno i roman o potrazi za sopstvenim identitetom, roman o odrastanju, odnosno odbijanju da se odraste, roman o odnosu oca i sina, ljubavni roman, i na kraju roman o drogiranju i borbi sa zavisnošću, takođe prvi takav na ovim prostorima. Poslednjih godina je drugi jedan Norvežanin, Karl Uve Knausgor, postao svetska književna zvezda opisavši do najsitnijih i najintimnijih detalja svoj život, nimalo ne štedeći ni sebe ni svoju porodicu. Sejranović radi slično, samo što je njegov roman beskompromisniji, iskreniji, kompleksniji, uzbudljiviji, autoironičniji, duhovitiji…

Ostrvo dr Moroa je jedno od najboljih Velsovih dela. Roman je objavljen 1896. godine. Nesrećne okolnosti dovele su Pendrika na ivicu smrti i nakon mnogo dana plutanja po okeanu, dok se igrom slučaja nepoznati gospodin sa neobičnog broda nije sažalio i spasao mu život. Od tog trenutka počinje uzbudljivo putovanje, koje će pred glavnog junaka izneti niz pitanja na koje će morati da odgovori. Šta je to u izgledu pomoćnika njegovog spasioca što ga uznemirava i budi sumnju? Zašto bi neko živeo na napuštenom ostrvu? Ko je uopšte dr Moro? I kakvi su to krici patnje koji odjekuju pustom plažom? Ovo su samo neke od nedoumica sa kojima se Pendrik nosi dok nastoji da pronikne u tajne kojima je okružen, strepeći za svoj život i pokušavajući da razume ljudsku prirodu i njegovu surovost.

Provincijalac je roman o uspehu i porazu, o zlu i dobroti, o večnosti i smrti, ali i o strasti sa kojom gazimo kroz život. Niko N. Herceg, uspešni tridesetsedmogodišnji televizijski reporter, zaronio je sedmog avgusta 1974. godine u blizini ostrva Saplun, u potrazi za potonulim brodom o kojem je snimao emisiju, a izronio istog dana 1947. godine na drugom mestu, na naizgled nepoznatoj, jadranskoj plaži. U susretu sa samim sobom kao desetogodišnjim dečakom, Niko postaje svedok svog detinjstva, života u Sarajevu, školskih dana u gimnaziji, sopstvene prve ljubavi... Onoliko koliko su Foliranti priča o Kaporovim studentskim danima kasnih pedesetih u Beogradu, toliko je Provincijalac knjiga koja evocira sećanja na detinjstvo u Sarajevu, gde je autor proveo prve godine svog života. Format: 13x20 cm Broj strana: 256 Pismo: Latinica Povez knjige: mek

Naziv: En détresse l`épave de la <> Autor: Mme de NANTEUIL Godina izdanja: 1903 Izdavač: Hachette, Paris Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Ima potpis na jednoj stranici, ostalo je čisto. Sa ilustracijama. Opis: Ahoi, Cesaire! oh, pena! o, hej, lenji! lenjivo, bedno dete! Dužan sam da ćutke pređem na neke od manje poslaničkih uvreda koje je Amable Lecœur (ime jedva pristaje) još izgovarao, jedne jesenje večeri, na adresi Cesairea, njegovog kočijaša. Amable je bio skiper ribarskog broda u luci Trouville. Čamac se zvao Belle Ugenie (sic). Uvrede, praćene nekoliko udaraca, imale su za cilj da razbude kabinskog dečaka koji je spavao na bali sena u uglu štale. Na drugom uglu, dve crne krave, nonšalantno su ležale, polako su tumarale i bacale prezirne poglede na zver koji im je ometao odmor.

Sasvim je drugačije kad pišete prepušteni fizičkoj i mentalnoj izolaciji, čekate objavljivanje knjige, njenu distribuciju, izlazak kritika i na kraju reakcije nekih čitalaca – sve to može da potraje mesecima, čak i godinama – i kad pišete blog, na Tviteru ili Fejsbuku, za milion pratilaca koji, onog trenutka kad udarimo tačku na kraju rečenice, kucaju i šalju svoje reakcije, kritike ili pohvale, iznoseći tako i svoja mišljenja. Monolog prerasta u stalni dijalog. Saznanje da će našu rečenicu, koja mora biti kratka, veliki broj pratilaca pročitati istog trenutka kad je napišemo, u nama izaziva ushićenje koje rečima pripisuje vitalne vibracije. Nikad mi ne bi palo na pamet da krenem u avanturu, o kojoj svedoči ova knjiga, da me sin Adan nije na to nagovorio. Rekao mi je: „Književnost narcisoidnih samotnjaka tavori u mauzoleju XX veka. Današnja se književnost, a naročito poezija, rađa u tesnoj saradnji pisca s njegovim čitaocima: zajedno, oni stvaraju delo. Stupaju u vezu s tobom, prate te, odgovaraju ti, ali ako im kažeš nešto što nisu želeli da čuju, skratiće ti jezik jednim unfollow, napustiće te. Svakodnevno moraš da ih pridobijaš, iznenađuješ, ubeđuješ, ljuljuškaš, miluješ. Kao brod na kojem oni putuju, moraš da napreduješ po mračnom moru nesvesnog da bi stigao do Svesti.” Alehandro Hodorovski (1929) priznati pesnik, književnik, filozof, filmski i pozorišni režiser, scenarista modernog stripa počeo je kao pesnik u Čileu gde su ga od rane mladosti zanimali umetnost, misticizam, religija i spiritualnost. Sa dvadeset godina nastavio je kao nadrealista u Francuskoj, zatim je u Meksiku osnovao avangardno pozorište i napravio neke od kultnih filmova i potom se vratio u Francusku gde i danas živi. Ovaj intelektualac i umetnik širokih vidika bavio se pantomimom, pozorištem, primenjenim umetnostima, psihotearpijom, religijama, književnošću, zen filozofijom, muzikom, ezoterijom… U svom životu ukrštao je umetničke puteve s Marselom Marsoom, Džonom Lenonom, Salvadorom Dalijem, Piterom Gabrijelom i Merlinom Mensonom. Njegov opus obuhvata više od 20 knjiga, 6 kultnih filmova među kojima su Fando i Lis, Sveta planina, El Topo. „Delim svet na dve kategorije: originali i sledbenici. Originali su ljudi koji drugačije gledaju, koji uzimaju jednostavne činioce svakodnevnog života i čine čuda. Po meni, ti si, Alehandro, original.“ Marina Abramović

Roman je nastao sredinom osamdesetih godina prošlog veka kada je NR Kina, ušavši u novo političko razdoblje, počela da se otvara prema inostranstvu, nastojeći da izbriše iz kolektivnog pamćenja teško nasleđe vladavine Mao Cedunga i posledice njegovih društveno-političkih eksperimenata. Junak Jesenjeg gneva Li Mang, predstavnik nove generacije Kineza, koji je, zbog svog porodičnog porekla, tokom revolucionarnih godina bio izložen svakovrsnim oblicima diskriminacije i zlostavljanja, u postmaoističkom političkom okruženju pokušava da se izbori za bolji i pravedniji položaj u društvu. Njegovo suparništvo sa tastom, partijskim sekretarom Sjaoom Vančangom, koji se vešto služi neznanjem, zabludama i predrasudama seoskog stanovništva kako bi se decenijama održao na vlasti, nije samo mladalačka pobuna protiv autoriteta već bunt protiv samoprozvane društvene elite koja desetlećima vešto menja ideološke smernice, ali suštinski poklanja pažnju isključivo sopstvenoj koristi. Važan deo Jesenjeg gneva predstavlja i ljubavna priča. Retki su romani nastali u ovom periodu kineske književne istorije koji na tako neposredan način govore o istinski romantičnoj priči dvoje mladih ljudi, kao što je to ovde slučaj. Iako je, u skladu s taoističkim načinom razmišljanja, Džang Vej okrenut prirodi i pastoralnoj sredini u kojoj čovek može da se posveti istinskim duhovnim vrednostima i neguje sopstvenu dušu nezagađ en savremenim komercijalnim vrednostima, Džangov povratak drevnim vrednostima i moralu je tipično konfucijanski. Pripovesti iz rodnog kraja prožete dubokim osećajem za prirodu, istovremeno su i pokušaj rekonstrukcije zavičajne istorije koja ne sme biti zaboravljena. Zoran Skrobanović, Iz Pogovora Džang Vej (rođen 1956) jedan je od najzanimljivijih savremenih kineskih pisaca. Slavu je stekao još osamdesetih godina prošlog veka nizom značajnih romana i novela (Stari brod, Jesenji gnev). U to vreme, važio je za jednog od vodećih pisaca takozvane „književnosti potrage za korenima“, ali je svojim književnim stvaralaštvom veoma brzo tematski i poetički prevazišao odrednice pomoću kojih su se kineski kritičari trudili da definišu različita postmaoistička književna nastojanja. Svoj književni uticaj potvrdio je i u narednim decenijama (Septembarska priča, Sedam vrsta pečuraka, Baihuj), a 2011. godine, za roman Na visoravni, dobio je prestižnu književnu nagradu „Mao Dun“. Većina Džang Vejovih dela radnjom je smeštena u ruralne oblasti njegove rodne provincije Šandung, pa se ceo stvaralački opus ovog autora na izvestan način može posmatrati i kao pokušaj rekonstrukcije predanja, tradicije i istorije sopstvenog zavičaja, nadahnut ličnim sećanjima.

Dobitnik PEN/ Fokner nagrade za 2012. Dugo očekivani novi roman Džuli Otsuke izuzetna je priča o grupi mladih žena, koje početkom dvadesetog veka putuju u San Francisko kako bi se udale za muškarce koji su ih naručili putem pošte. U osam očaravajućih poglavlja, Buda na tavanu prati njihove neobične sudbine: od iscrpljujućeg putovanja brodom, gde razmenjuju fotografije svojih budućih muževa dok zamišljaju nesigurnu budućnost u nepoznatoj zemlji, do njihovog dolaska u San Francisko i preplašenosti prve bračne noći. Ova knjiga pripoveda o njihovom teškom poslu radnica i služavki belih žena; o borbi da savladaju novi jezik i usvoje novu kulturu i običaje; o njihovim porodicama i deci, koja će odbijati da prihvate tradicionalne vrednosti i običaje zemlje iz koje potiču. Jezikom koji odlikuju snaga i moć poezije, Džuli Otsuka napisala je moćan, opčinjavajući roman o raspršivanju američkog sna.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [5]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [6]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[8] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[9] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[10] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[11] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[12] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [13] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[14] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Koton Malon bio je ubeđen da mu je otac poginuo u podmornici u katastrofalnoj nesreći, sve dok nije došao do potpuno šokantnih podataka − njegov otac zapravo se nalazio na tajnom nuklearnom brodu koji je nestao ispod ledenih santi Antarktika. Bliznakinje čiji je otac bio na istoj tajnoj misiji otkrivaju Malonu da su nacisti istražili Antarktik davno pre Amerikanaca, i to zahvaljujući tragovima iz grobnice franačkog cara Karla Velikog. Malon saznaje da grobni spisi ukazuju na to da je kobno putovanje njegovog oca usko povezano sa otkrićem koje može ostaviti ogromne posledice na čovečanstvo. Zajedno sa bliznakinjama, Malon kreće u opasnu potragu koja ga vodi do nemilosrdnog antarktičkog leda, gde će se konačno suočiti sa istinom o očevoj smrti. Stiv Beri veoma pedantno spaja raznovrsne elemente, istorijske zagonetke i naučna saznanja u mističnu, uzbudljivu celinu. Oni koji su uživali u neizvesnosti Izgubljenog simbola, nikako neće moći da se odvoje od ove knjige.

Naziv: Provence & The French Riviera Autor: Rick Steves & Steve Smith Godina izdanja: 2011 Izdavač: Avalon Travel Pismo: Latinica Povez: Mek Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: U ovom vodiču ćete pronaći blistavu mešavinu prijatnih gradova, toplih kamenih sela, rimskih ruševina i obale koja oduzima dah. Doživite rimsku istoriju uz samostalne obilaske akvadukta Pont du Gar, rimskog pozorišta u Oranžu i Arene u Arlu. Istražite plaže rivijere okupane suncem i gradove odmarališta, od kosmopolitske Nice do živopisnog Villefranche-sur-Mer. Budite inspirisani umetničkim remek-delima Renoara, Matisa, Pikasa i Šagala. Nakon dana razgledanja, opustite se u kafiću sa pogledom, zaronite u činiju bujabesa i gledajte kako se ribari vraćaju u luku. Rikov iskreni duhoviti savet će vas odvesti do hotela i restorana dobre vrednosti. Naučićete koje znamenitosti vrede vašeg vremena i novca i kako se kretati vozom, autobusom, automobilom ili brodom. Više od samo recenzija i uputstava, vodič Rika Stivsa je turistički vodič u vašem džepu.