ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ------------------------------- ------------------------ ERIC BAGGE (1890 – 1978) Arhitekta i dizajner enterijera, Eric Bagge dizajnirao je nameštaj, tapete, tkanine, dodatke, nakit i srebro. Njegov nameštaj je proizveden u dragocenom drvetu sa geometrijskim motivima inspirisanim kubističkom umetnošću. Bio je jedan od grupe dizajnera tog perioda koji su bili posvećeni transformaciji izgleda francuskog nameštaja i bili spremni da napuste istoricizam kako bi istražili druge vizuelne podsticaje. Bagge je učestvovao u salonima Societe des Artistes Francais od njegovog početka, kao iu manifestacijama Salon dʼAutomne od 1919. godine, salonima Societe des Artistes Decorateurs i salonima Union Central des Arts Decoratifs. Za Parisku izložbu Internationale des Arts Decoratifs et Industriels Modernes 1925. dizajnirao je Dvoranu nakita u Grand Palais-u i spavaću sobu i kupatilo francuske ambasade, kao i izložbe za Les Gobelins i Beauvais. Član Groupe des Architectes Modernes i Societe dʼEncouragement a lʼArt et LʼIndustrie, dizajnirao je nameštaj za La Maitrise, Saddier Freres, Mercier Freres i Denneri. Njegov veliki apartman za okeanski brod Ile-de-France iz 1926. bio je naširoko objavljivan. Godine 1929. postao je umetnički direktor prodavnice modernog nameštaja Palais du Marbre, a 1930. je otvorio sopstvenu radnju.

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. -------------------------- ----------------------- ERIC BAGGE (1890 – 1978) Arhitekta i dizajner enterijera, Eric Bagge dizajnirao je nameštaj, tapete, tkanine, dodatke, nakit i srebro. Njegov nameštaj je proizveden u dragocenom drvetu sa geometrijskim motivima inspirisanim kubističkom umetnošću. Bio je jedan od grupe dizajnera tog perioda koji su bili posvećeni transformaciji izgleda francuskog nameštaja i bili spremni da napuste istoricizam kako bi istražili druge vizuelne podsticaje. Bagge je učestvovao u salonima Societe des Artistes Francais od njegovog početka, kao iu manifestacijama Salon dʼAutomne od 1919. godine, salonima Societe des Artistes Decorateurs i salonima Union Central des Arts Decoratifs. Za Parisku izložbu Internationale des Arts Decoratifs et Industriels Modernes 1925. dizajnirao je Dvoranu nakita u Grand Palais-u i spavaću sobu i kupatilo francuske ambasade, kao i izložbe za Les Gobelins i Beauvais. Član Groupe des Architectes Modernes i Societe dʼEncouragement a lʼArt et LʼIndustrie, dizajnirao je nameštaj za La Maitrise, Saddier Freres, Mercier Freres i Denneri. Njegov veliki apartman za okeanski brod Ile-de-France iz 1926. bio je naširoko objavljivan. Godine 1929. postao je umetnički direktor prodavnice modernog nameštaja Palais du Marbre, a 1930. je otvorio sopstvenu radnju.

Nusret Hrvanović (Bogatić 1939- ), bakropis `Prvo plivanje`, 1979. god, dimenzije 20,5x13cm (s ramom 32,5x25cm). Akademiju likovnih umetnosti i postdiplomske studije završio u Beogradu. Između ostalog, zabeleženo je više njegovih izlaganja u Grafičkom kolektivu (1970, 1973, 1990. . . ), učešće na izložbi `Beogradski mladi grafičari` 1977. u salonu Muzeja savremenih umetnosti itd. Inače je i autor Titovog portreta na prvoj jugoslovenskoj novčanici s njegovim likom, 5000 din iz 1985. Godine 1974. pojavio se i apoen od 20 dinara ljubičaste boje, sa motivom broda u luci, koji je nacrtao ovaj umetnik. (Na trećoj fotografiji su samo informativno neke od novčanica koje je Hrvanović ilustrovao, ne prodajem novčanice) Slika se prodaje iz lične kolekcije, lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. Moguće slanje post expressom nakon uplate. Troškove kurira plaćate prilikom prijema.

PRKOS VETRU I VREMENU ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 351162 Isbn: 9788681032107 Autor : Milutin Dedić Izdavač : 4SE Prkos vetru i vremenu posvećena školskom brodu Jadran, Ratnoj mornarici i ljudima koji su na njemu sticali znanja i veštine o plovidbi. Jadran je sagrađen 1933. godine u Hamburgu. Za sedam decenija prevalio je oko 400 hiljada morskih milja obišavši mnoge luke u Evropi, od Crnog do Baltičkogmora, ... Detaljnije Prkos vetru i vremenu posvećena školskom brodu Jadran, Ratnoj mornarici i ljudima koji su na njemu sticali znanja i veštine o plovidbi. Jadran je sagrađen 1933. godine u Hamburgu. Za sedam decenija prevalio je oko 400 hiljada morskih milja obišavši mnoge luke u Evropi, od Crnog do Baltičkogmora, a preplovio je i Atlantik /1938./ posetivši pritom Sjedinjene A meričke Države. Jadran je predstavljao oličenje jugoslovenske, ali i svetske pomorske tradicije. Ovaj trenažni jedrenjak se danas nalazi u posedu vojske Crne Gore i usidren je u tivatskoj luci.Knjiga obogaćena originalnim Milutinovim slikama, oslikanim za vreme njegovog boravka na mornarici. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Milutin Dedić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač 4SE Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2019 Strana 200 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Svetovi - Novi Sad, 2000. god. Tvrd povez, 20X21 cm. 192 str. Ilustrovano Dvojezično izdanje na srpskom i engleskom jeziku. Ratko Gikić (Maćedonci, kod Medveđe, 1944. - Sremski Karlovci, 2004.) Diplomrao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, vajarski odsek. Član ULUS-a od 1970. Član `Majske grupe ` (Radovanović, Denković, Gikić, Marinkov) Bio profesor u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima od 1972. godine. Učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samostalno: Novi Sad (1970, 1973, 1976, 1977, 1980, 1985, 1990,1991, 1993); Sremski Karlovci (1970, 1972, 1978, 1985, 1990, 1995); Vrbas (1970); Brčko,BIH (1972); Bečej (1976); Senta (1976); Rovinj (1977); Priština (1977); Sremska Kamenica (1978); Apatin (1979); Niš (1979); Prijepolje (1980); Sarajevo (1982); Beograd (1985, 1987); Beočin (1987); Slavonski Brod (1989). Nagrade: prva nagrada za skulpturu na izložbi studenata Beogradskog univerziteta, Beograd (1970); otkupna nagrada grada Beograda (1971); specilajna nagrada livnice Plastika na Oktobarskom salonu, Beograd (1975); otkupna nagrada Doma JNA, Beograd (1975); otkupna nagrada galerije Jugoslovenskog portreta, Tuzla (1979). Živeo u Sremskim Karlovcima. Slobodan Bodulić (Čačak, 1945.) Diplomirao i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Član ULUS-a i ULUV-a od 1972. godine. Izlagao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samstalno: Novi Sad (1970, 1971, 1972, 1978, 1983, 1988, 1993 - tri puta,1994 - tri puta, 1995, 1999, 2000); Beograd (1985); Sombor (1986); Aranđelovac (1990); Lazarevac (1994); Zemun (1994); Pančevo (1999). Bavi se pedagoškim radom. Nagrade: Nagrada za pedagoški rad na XIV pokrajinskoj izložbi ,Vizuelne komunikacije, (1978); nagrada za skulpturu na prolećnoj izložbi, Novi Sad (1981); posebno priznanje na izložbi likovnih pedagoga Vojvodine, Novi Sad (1986); Nagrada Spomen zbirke Pavla Beljanskog, Novi Sad (1989); diploma zaslužni pedagoga Jugoslavije, Beograd (1989); nagrada za skulpturu na XXXIX prolećnoj izložbi ULUV-a, Novi Sad (1990). Živi u Novom Sadu. Radomir Dabetić rođen je u Novom Sadu 1949. godine. Po obrazovanju je diplomirani profesor književnosti i srpskog jezika. Radio je najpre kao profesor srpskog jezika u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1981. godine predaje u Srednjoj mašinskoj školi u Novom Sadu, kasnije postaje zamenik direktora, a od 1998. do 2001. godine bio je direktor škole. Između 2005. i 2007. godine bio je načelnik Gradske uprave za obrazovanje. Od 2012. do 2014. obavljao je funkciju člana Gradskog veća Novog Sada zaduženog za obrazovanje. U periodu 2003-2006. bio je predavač u Novosadskoj novinarskoj školi. Dabetić je autor nekoliko knjiga.

Bosanski Petrovac 2008. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, veliki format (30 cm), 264 strane. Knjiga je odlično očuvana. Manastiri su duhovna ognjišta hrišćanskih duša. Vremenom, postajali su i narodne kuće, jer se narod uvijek oko njih sabirao, posebno u vremenima iskušenja i stradanja, te donosio sudbonosne odluke. Sveti Sava je sazvao prvi sabor Srba u manastiru Žiči. Sljedujući njegov primjer, naša Srpska pravoslavna crkva je manastire približila narodu. Na tim duhovnim ognjištima, podviga, vjere i vrline, narod je svoje duše grijao postom i molitvom, pokajanjem i pričešćem. Jedno takvo ognjište vjere i ljubavi prema Bogu i rodu bi „upaljeno” sredinom XV vijeka (1453) u kanjonima rijeka Une i Unca u Martin Brodu u Bosanskoj Krajini. Svetonikolajevska sveta obitelj Rmanj u Martin Brodu svojevremeno bijaše najslavniji i najznamenitiji manastir naše Crkve i našeg naroda u Krajini. Njegov značaj i njegova slava proizilazi iz činjenice da punih 110 godina bijaše sjedište dabrobosanskih mitropolita, a time administrativni, prosvjetni, kulturni i politički centar Srpske pravoslavne crkve u Bosni i njenog vjernog naroda. Iz njega je, nakon obnavljanja Pećke patrijaršije 1557. godine, organizovana naša Crkva u Dalmaciji, Krajini, Lici i šire. To ga je pred očima neprijatelja i osvajača isturilo kao stalnu metu napada, rušenja, paljenja i skrnavljenja. Ali, Bog i sveti otac Nikolaj i mnoštvo rmanjskih mučenika i podvižnika nisu dopustili njegovo potpuno i trajno uništenje. On je poput feniksa ponovo i iznova vaskrsavao i u novoj slavi se iskazivao. Iz predgovora Episkop Hrizostom Sadržaj: PREDGOVOR POLAZIŠTA I IZVORI ISTRAŽIVANjA — IZVORI I LITERATURA — MIŠLjENjA O PORIJEKLU MANASTIRA RMANj — GEOGRAFSKI POLOŽAJ I NAZIV — Ime „Rmanj” u izvorima — Etimologija imena Rmanj ISTORIJA SVETONIKOLAJEVSKOG BRATSTVA RMANj NA UNI DO DRUGE POLOVINE XX VIJEKA — ISTORIJSKI TEMELjI PRAVOSLAVLjA U BOSANSKOJ KRAJINI — MANASTIR RMANj U XVI I XVII VIJEKU — MANASTIR RMANj U XVIII VIJEKU MANASTIR RMANj U XIX I PRVOJ POLOVINI XX VIJEKA MANASTIR RMANj U DRUGOJ POLOVINI XX VIJEKA — OBNOVA MANASTIRA RMANj ZA VRIJEME EPISKOPA DALMATINSKOG STEFANA BOCE — Godina 1966. — Godina 1967. — POČETAK OBNOVE 1970-1973. GODINE (nove inicijative, izrada projekta i nabavka finansijskih sredstava) — OSVEĆENjE TEMELjA MANASTIRA RMANj 1974. GODINE — RADOVI NA OBNOVI MANASTIRA RMANj 1974-1977. GODINE — Radovi u 1974. godini — Radovi u 1975. godini — Radovi u 1976. godini — Radovi u 1977. godini — Radovi u 1978. godini — MANASTIR RMANj ZA VRIJEME EPISKOPA DALMATINSKOG NIKOLAJA MRĐE (1978-1990) — MANASTIR RMANj U BLISKOJ PROŠLOSTI — Rmanj u Eparhiji bihaćko-petrovačkoj — Bratstvo u izbeglištvu — Povratak — Život manastira Rmanj od 2000. do 2006.godine — UMJETNIČKO BRATSTVO MANASTIRA RMANj SVJEDOČANSTVA — MANASTIR RMANj U DJELIMA PUTOPISNE I MEMOARSKE PROZE — MANASTIR RMANj NA STRANICAMA PRAVOSLAVLjA - NOVINA SRPSKE PATRIJARŠIJE — DOKUMENTI ZAVRŠNA RIJEČ — ZAKLjUČAK IZVORI LITERATURA

ODLIČNO OČUVANA Beograd/Pariz 2010 SLAVKO KRUNIĆ, SLIKAR I ILUSTRATOR PRIČE: ELODIE PINEL Više od 100 kolektivnih, više od 30 samostalnih izložbi i nebrojeno mnogo kolonija, “broji” slikar Slavko Krunić, Beograđanin koji uživa i u ilustraciji knjiga, priča i albuma svetskih bendova ska muzike, i čovek koji je uvek otvoren za druženje. Što ne čudi, jer je od malih nogu bio okružen posebnim ljudima. Zapravo, nema ni jednog umetnika koji je nešto značio u bivšoj Jugoslaviji, a da nije svratio u majstorsku radionicu njegovog oca Dragiše Krunića. Da, ONU “majstorsku radionicu”, Zdravka Šotre, koja je na televiziji 1981. godine oživela garažu u Slavkovom dvorištu, u kojoj je njegov tata Dragiša provodio vreme i družio se sa čuvenim svetom toga doba. Tako je Slavko odrastao, uz glumce, umetnike, slikare, muzičare, a četkica i platno su mu postali redovan “pribor” još pre polaska u školu, uz stručni “nadzor” Milića od Mačve, Mihajla Đokovića Tikala, Mladena Srbinovića. I danas se u Slavkovoj kući, na balvanima kojima je, na primer, “nacrtan pod”, nađe po neki detalj oslikan rukom Milića od Mačve. Slavkove slike danas se nalaze u javnim i privatnim zbirkama, odnosno kod kolekcionara sa najneočekivanijih strana sveta. Višestruko je nagrađivan umetnik, a njegove ilustracije su našle put do brojnih knjiga i časopisa. Sa francuskom književnicom Elodi Pinel je objavio knjigu “Satirikone”. Slavko živi punim plućima, uglavnom na relaciji Beograd – Novi Sad, a njegova platna nam donose predivne bajke koje ostaju urezane duboko u sećanju. Portreti jednog od najzanimljivijih slikara fantastike danas, su portreti pitomih ljudi, kakav je i on sam, ali nije da ne voli da poseti neke “divlje” predele Srbije, poput jezera Zaovine na Tari ili planine Kopaonik. I čest je slučaj da se umetnost prepliće sa dobrim crvenim vinom, najzanimljivije serviranim slanim i slatkim đakonijama, inspirativnim putovanjima… Tako je i kod Slavka. Njegove preporuke u intervjuu koji je dao Premium Srbiji mogu biti mesta i predeli koje ćete posetiti, hrana i piće koje ćete probati, a hoteli oni u kojima ćete odsesti. Satirikone Gospođica Elodi Pinel tvrdi da se do slika Slavka Krunića stiže preko sudbina nekolicine osoba koje su se sklonile u njegovu radionicu za vreme velikog potopa. Slavkove slike su bile jedino mesto u kojima se moglo preživeti. Gospođica Pinel je radila kao spremačica u njegovim slikama i pažljivo kontrolisala da neprimereni sadržaji iz potopljenog sveta ne uđu u slike. Kako je vreme proticalo, a sudbine ovih neobičnih osoba postajale sve neizvesnije, slike su izgledale sve lepše i celovitije. Kako tvrdi čuveni Aleksandrijski istoričar i mag, gospodin Pljakić, slikama je prijala što neizvesnija i zagonetnija sudbina njihovih stanara. Gospođica Livija, vratarka u odsustvu, uspela je da pobegne iz ćelije, a zatim i od sebe. Videli su je kineski trgovci u Kapadokiji, kako traga za ranim Slavkovim slikama, ali je zaboravila kako izgledaju. Sudbina “Gospodara čvrstih namera”, pravnika i stručnjaka za nadgledanje regularnosti dvoboja, možda izgleda tragično, ali je olakšica što je u večnost otišao sa svojom profesijom. Gospođica Leticija Sforca, čudesne lepote i blagog spokoja, spravljala je čudesni melem od blagosti i lepote. Umela je Leticija da suvu granu vrati u cvetanje, bila je vesnica proleća i života, ali za kratko. Niko ne zna kako je nestala, ostao je samo njen portret koga je S.K. u tajnosti naslikao. Posebna pažnja mora se obratiti na viteza koji se rodio sa srebrnom krljušti po telu. Vešto je govorio, što je skrivalo njegov izgled, i niko nije pomišljao da bi on mogao biti riba koja govori. Sve je na njemu bilo suvo osim očiju, iz kojih je počela teći nekakva velika i poznata reka. Gospođica Laura, ovenčana slavom i lovorikama, nije Petrarku poznavala. Nikada joj taj miris slave , koji se širio oko nje, nije bio razumljiv. Žena bez srca, koja pesnika nikada nije ni pogledala, živi u dubokoj šumi na severu Italije i čeka da je neko oslobodi iz mreže zabluda. Slava joj ne dozvoljava da se preseli u večnost, dosađuje se i verovatno još uvek čeka. Slavko Krunić je pokušao da naslika malo topline u njenim očima, ali se slikajući zaledio. Španski moreplovac Raul Albergo tragao je za zemljom koju je nazvao Dulcinea. Plovio je po opasnim morima, i kada je bilo, i kada nije bilo vode. Naročito je voleo da vuče svoj brod po suvom, kao što deca vuku kolica. Ništa ga nije moglo sprečiti da plovi. Njegov brod se kretao kroz vreme, onako kako se druga vozila kreću prostorom. Gospodim Triton kompozitor panično beži od devojke koju je izmislio. Gospođa Rezonanta beži iz Moskve od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Beži u svoj izmišljeni svet koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto baš u njemu nalazi utočište. Gospodin Bezuhov, izuzetan čovek i učitelj, veliki sanjar, oseća veliki strah od promena i žena. Svaki put kada bi se udvarao nekoj devojci, ona bi se udavala za drugog. Jedino rešenje je, mislio je Bezuhov, da otputuje u predele ptica i da tamo sanjari o putovanju. Nekoliko dana kasnije nađen je zagledan u nulu. Devojka mandalinog drveta, gospođica Ernestina, tuguje zbog toga što postoji, i moli svet da joj oprosti. Šetajući vrtom, uvek je čula laku Šopenovu melodiju koju je izvodio nepoznati muzičar. Od izmišljenog života uvek je stvarnija izmišljena melodija. Gospodin Piter Frimen, holandski doseljenik spreman da se žrtvuje za puritansku Ameriku, otkriva sveštenički poziv u četrdeset drugoj godini. Petnaest godina ranije zaljubljuje se u uličnu devojku slatkog imena: Tereza Ativelt. Devojka biva uhapšena i poslata u Novi svet, koji je bio pun evanđelista, osuđenika, siromašnih ljudi koji su pratili svoje snove. Piter nikada nije našao Terezu. Shvatio je da ljudski život ne postoji. Svaki trenutak njegovog života postoji, ali ne i njegova zamišljena sveukupnost. Tikalo Beograd 2010.

Fotografija Cuvenog Burj-Al-Arab hotela sa 7 *. Fotografija je nova. Doneli smo je iz inostranstva gde smo je platili 20 E. Međutim u transportu nam se minimalno malo oštetila, vidi se na trećoj slici, ali to ne utiče na grafiku i sliku ali smo ipako stavili po ovoj ceni. Slika je prelepa. Vedrih boja, do detalja se sve vidi. Uživo je još mnogo lepša. Fotogragija je na drvetu rađena. Fotografija je nova i u originalnom neotpakovanom pakovanju, nismo je otvarali Dimenzije: 50 x 25 cm Nešto o hotelu: “ Burj-Al-Arab” : Gradnja Burj al Araba počela je 1994. godine. Građen je da izgleda kao jedro tradicionalnog arapskog broda. Dva “ krila” raširena u obliku slova “ V” imaju ulogu jarbola, dok prostor između njih služi kao veliki atrij. Arhitekta Tom Wright je izjavio “ Klijent je želio građevinu koja će postati ikona ili simbol za grad Dubai, nešto poput Operne kuće u Sydneyu ili Eiffelovog tornja u parizu. Trebalo je sagraditi nešto što će postati sinonim za čitavu državu. Osim titule najviše zgrade na svetu, Burj Dubai poneo je titulu zgrade s najvišim nastanjenim spratom te zgrade s najvišim vidikovcem. Burj Dubai sadrži oko 1000 stanova, kancelarije na 40-tak spratova, Armanijev hotel i vidikovac na 124. spratu. Celi projekt deo je četvrti Downtown Burj Dubaija, gde se nalazi i najveći trgovački centar na svetu.

TOMAS BERTRAM LONSDEJL VEBSTER HELENIZAM Prevod - Radmila Šalabalić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1970 266 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: UVOD Politička istorija (5). Rim i grčka umetnost (5). Aristotel (6). Teorija umetnosti (6). Naučno proučavanje (7). Kalimah (8). Umetničke zbirke (9). Hramovi (9). Kopije (10). Zaključak (11) I. RANI HELENIZAM Uvod (13). Naslede Lisipa i Pausije (13). Tyche iz Antiohije (14). Krater iz Dervenija (16). Mozaici iz Pele (17). Cvetni ukras (19). Apulske vaze (20). Gnathia-vaze (24). Nasleđe Nikije i Eufranora (26). Vaza iz Čenturipe (27). Etrurija (27). Boskoreale (28). Brijaksid i Sarapeijon (29). Portreti (33). Praksitelovo nasleđe (37). Aleksandrov sarkofag (37). Statuete iz Tanagre (40). Realizam (40). Muze i drama (44). Tasos (44). Pozorišta (48). Muze (55). M. Fulvius Nobilior (58). Pir (Pyrrhos) iz Epira (58). Komične maske (60). Praksitelovske žene (62). Anyte i pastirska poezija (64). Pastirske scene (64). Ptolemajev gozbeni šator (66). Atičke i aleksandrijske pastoralne scene (69). Asklepijev hram na Kosu (74). Zaključak (82) II. SREDNJI HELENIZAM Arhitektura (87). Pergam (93). Istorija (93). Atal I i Gali (95). Druge grupe (98). Laokon (100). Nike sa Samotrake (101) Umetnost i učenost (103). Biblioteka (105). Mozaik golubova (106). Hijeronov brod (108). Homerski pehari (108). Apoteoza Homera (114). Klasicizam (119). Zevsov oltar (120). Gigantomahija (121). Telefov friz (125). Hercules Musarum (129). Dionisov kult (129). Terakote iz Mirine (130). Drama u Pergamu (132). Pozorište (133). Tragedija (133). Komedija (135) Mozaici Dioskurida (135). Scenografija (138). Cubiculum Boscoreale (140). Mitski predeo (144). Pergam i grčko kopno (148). Atinska Agora (149). L. Aemilius Paulus (151). Neoklasicizam (151). Afrodita sa Melosa (155). Delos (156). »Kuća maski« (158). Zaključak (164). Prilog: O pompejanskim kućama i njihovom ukrašavanju (164) III. POZNI HELENIZAM Uvod (172). Rim i grčka umetnost (172). Umetničke galerije (173). Pokrovitelji (174). Atina i neoatička umetnost (175). Arhaizam (175). Neoatički klasicizam (179). Poseta pesniku komedija (181). Dionis i Arijadna (182). Kopije (183). Adaptacije (184). Pasitel (186). Arkesilaj (189). Trgovina umetničkim predmetima (189). Arhitektura poznog helenizma (191). Portreti (194). Polibije (196). Rimski nadgrobni portreti (197). Rimski nadgrobni reljefi (198). Cvetni ukras (199). Portreti u biblioteci (200). Ilustrovanje knjiga (201). Srebrni pehari (202). Pozorišta i dekor (207). Pompejevo pozorište (210). Spomenik Julijâ u Sen Remiju (213). Ver- kolekcionar i trgovac umetničkim predmetima (215). Ciceron poznavalac umetnosti i kolekcionar (216). Zaključak (218) TABLE U PRILOGU DODATAK Hronološke table (220-225). Rečnik stručnih izraza i termina (235). Geografske karte (236, 237, 238). Bibliografija (239-247). Registar (253) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Thomas Bertram Lonsdale Webster The Art of Greece. The Age of Hellenism Afrodita Akropolj Ahil Agora Akant Akroterion Aleksandar Veliki Aleksandrija Amazonke Apel Iz Efesa Apolon Apulske Vaze Arhelaj Arijadna Aristotel Arkadija Artemida Azija Mala Asklepije Atal Attalos Atena Atički Atina Atleta Beotija Biblioteke Bitke Bogovi Boscoreale Bronza Bršljan Ciceron Cvetni Ukras Delos Delfi Demosten Dionis Dionisijski Drveće Edip Efes Egipat Emilije Paulo Epidauros Eros Eroti Eumenes Euripid Fidija Filozofi Fresko Frizovi Gigantomahija Girlande Glave Gnathia Krater Gozbe Grob Herakle Herkul Heronda Himation Hiton Homer Hrisip Ifigenija Igra Istorija Italija Jelen Kalimah Kentaur Kolonade Komedija Kopije Korint Kos Kostim Kuće Lav Likosura Lisip Makedonija Maske Medeja Menander Metelo Mirina Mitologija Mizija Mozaik Mramo Muze Naučnici Nike Mirine Nimfe Odiseja Oinochoe Olimpija Oltari Orao Orest Ovca Palata Pan Paposilen Pasitel Pastoralni Pećina Pejzaži Pele Pella Pergam Plinije Pobede Poliklet Pompeji Poprsje Portreti Pozni Helenizam Praksitel Praxiteles Propileji Ptolomej Rani Helenizam Rob Rim Rodes Rhodes Sarapieion Satiri Sikion Simbolika Sirkauza Sirija Sofokle Stubovi Tanagre Tarent Tasos Telefova Teokrit Terakote Thiasos Trales Tyche Antiohije Umetnici Ver Vergilije Villa Vitruvije Vrtovi Zevs Zlato Životinje

ERIH KUBAH VIKTOR H. ELBERN KAROLINŠKA I OTONSKA UMETNOST Prevod - Vera Stojić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1973 308 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ARHITEKTURA U DOBA KAROLINGA I OTONA Glava I: Istorijski temelji umetnosti (5). Preromanička arhitektura (9). Arhitektura u Asturiji (10). Ovijedo (10). Naranko (11). Lena (12). Liljo (12). Ranoromaničko neimarstvo u Kataloniji (13). Zasvedene dvoranske crkve (13). Oblici raščlanjivanja (16). Ripol (16). Tarasa (16). Hrišćanske crkve 10. veka na području islama (mozarapska arhitektura (17). Provansa, dolina Rone, jugoistočna Francuska (18). Sv. Petar u Vijeni (19). Preromaničke dvoranske crkve u gornjoj Italiji (20). Jugozapadna Francuska (20). Država Langobarda (21). Bazilike (21). Kripte (23). Postanak dvoranske kripte (24). Dvoranske kripte (25). Jednobrodne crkve (26). Centralna građevina u gornjoj Italiji i jugoistočnoj Francuskoj (29). Rim (33). Benevent (35). Dvoranske crkve u Graubindenu s tri apside (37). Bazilike bez transepta u oblasti Alpa i alpskog predgorja (38). Češka i Moravska (38). Poljska (40). Jitland (40). Anglosaksonsko neimarstvo u Engleskoj (40). Tornjevi-zvonici (42). Dvorane (43). Bazilike (44). Anglosaksonsko neimarstvo (46). Istorija (46). Irska (46). Franačka država (48). Merovinsko neimarstvo (48). Lorš (50). Ahen (51). Dvorske kapele (54). Žerminji-de-Pre (55). Sledbenici Ahena (55). Metlah (56). Esen i Keln (56). Oktogon sa udubljenjima u zidu (57). Rotonda uz hor (58). Vestverk u Korveju (58). Centrula (62). Namena vestverka (62). Verden (64). Keln, Sv. Pantaleon (64). Docnija rešenja zapadnog dela građevine (66). Ahenski vestverk (69). Zapadno zdanje s tri tornja (69). Poprečno zapadno zdanje (70). Esensko zapadno zdanje (70). Zapadno zdanje u docnijoj Francuskoj (71). Karolinške bazilike (72). Štajnbah (72). Niski poprečni kraci (72). Građevine sa stupcima (73). Zeligenštat (74). Celoviti poprečni brod (74). Bazilika sa stubovima (76). Hehst (76). Sankt-Galen (77). Transept i kvadrat na preseku brodova (77). Stegnuti kvadrat (78). Karolinške velike građevine (78). Građevine sa ravnim pokrivačem u otonsko doba (80). Gernrode (80). Još neke crkve a emporama (81). Vinjori (81). Rems (82). Poreklo i svrha empore (82). Sv. Mihailo u Hildeshajmu (82). Otonske katedrale (85). Bazilke sa stupcima (86). Okrugli stubac (89). Otonske bazilike sa stubovima (89). Smenjivanje podupirača (89). Oltarski prostor i hor (90). Deambulatorijum (92). Kripte (92). Dvoranske kripte (94). Spoljašnja kripta (97). Jednobrodne crkve (98). Gradnja manastira (99). Drvena gradnja i kamena gradnja (100). Od porodice crkava do katedrale (102). Karolinško i otonsko neimarstvo (103). Karolinško neimarstvo (104). Otonsko neimarstvo (105). Stilska razdoblja i strujanja (105) LIKOVNA UMETNOST U KAROLINŠKO I OTONSKO DOBA Duhovni temelji umetnosti (107) I. KARLO VELIKI I NJEGOVO DOBA II. SLIKARSTVO U KAROLINŠKO DOBA Mozaici (116). Zidno slikarstvo (119). Minijatura (127) III. VAJARSTVO U KAROLINŠKO DOBA Livenje bronze (149). Skulptura u kamenu, štuku i drvetu (151). Rezbarije u slonovači (154). Kristal (158) IV. KAROLINŠKO ZLATARSTVO V. OTONSKI CAREVI I NJIHOVO RAZDOBLJE VI. SLIKARSTVO U OTONSKO DOBA Zidno slikarstvo (179). Ukrašavanje rukopisa (184) VII. OTONSKO VAJARSTVO U PLEMENITOM MATERIJALU Slonovača (209). Zlato i srebro (215) VIII. VELIKE VAJARSKE TVOREVINE U OTONSKO DOBA DODATAK. Objašnjenja uz slike (240). Slike u dodatku (241). Hronološke tablice (265-277). Pregled tabla u boji (295). Pregled črteža (295). Popis literature (280). Registar (297) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Hans Erich Kubach Victor Heinrich Elbern Das Frühmittelalterliche Imperium Ahen Aachen Ajnhard Einhard Akantov Ukras Alkuin Iz Jorka Antika Arnulf Koruški Asturija Bamberg Bernvard Iz Hildeshajma Breša Burgundija Centula Ciklus Dagulfov Emalj Engleska Esen Essen Francuska Fulda Galijano Galliano Gernrode Kirijak Graubinden Graubunden Gregorijanskog Registra Majstor Henrik Hildeshajm Sveti Mihailo Inicijal Italija Italjianski Ivrea Kanigu Canigou St Martin Karlo Veliki Kapela Karlo Ćelavi Karolinzi Katalonija Keln Pantaleon Korvej Corevy Langobardi Libri Carolini Lijež Liege Lorš Ludvig Poboni Majestas Domini Majnc Meinz Mec Metz Milano Mister Sveti Jovan Mozaik Ornament Ornamentika Oton Ovidije Palatinska Škola Rajhenau Riechenau Regenzburg Regensburg Sveti Emeram Emmeram Relikvijar Rems Reims Renovacij Ri San Pedro Roda Rukopisno Slikarstvo Ruodprehtova Sankt Galen Slonovača Špajer Speyer Štajnbah Steinbach Tekst Teodulf Iz Orleana Teofanu Carica Trijer Tur Tours Tutilo Utrehtski Psaltir Verden Vizantija Zeon Seeon Zidno Slikarstvo Zlatarstvo Žerminji De Pre Germigny Des Pres

ISIDORA ŽEBELJAN DOK SLUŠAMO MUZIKU, SADAŠNJOST JE VEČNA - intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Fotografije - Kristina Miljković, Nebojša Babić, Igor Pavićević, Zoran Marinković, Snježana Bartolec, Borislav Čičovački, Dušan Mihalek, Martina Šimkovičova Predgovor - Borislav Čičovački Izdavač - Akademska knjiga, Novi Sad Godina - 2021 382 strana 24x22 cm ISBN - 978-86-6263-363-7 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: BORISLAV ČIČOVAČKI - Predgovor LJUDMILA BEĆKOVIĆ - Isidora Žebeljan, između dva pertlanja volim da bančim, naročito danju ISIDORA ŽEBELJAN - Nekada daroviti klinci IVANA SEMERAD - Razotkrivanje: Isidora Žebeljan ) NADA SAVKOVIĆ - Predana posvećenost muzici ISIDORA ŽEBELJAN - O mogućem načinu komponovanja opere danas SANJA MILIĆ - Opera u začaranom krugu ANA GRUJIĆ - Tajanstveni zapis u fajlu IVAN DESPOTOVIĆ - Udar na intelektualnu onaniju MILENA MILORADOVIĆ - Vrhovi BEMUS-a: Isidora Žebeljan, Morbidna pastorala OLIVERA MILOŠ TODOROVIĆ - Tonalitet duha i praznine SVJETLANA HRIBAR - Umjetnost se ne može naručiti - ona se, naprosto, dogodi DRAGANA MARKOVIĆ - Sa muzikom u sebi TATJANA NJEŽIĆ - Ljubav je najlepša muzika OLGA NIKOLIĆ - Istorijska šansa Srbije TATJANA NJEŽIĆ - Akademik MILICA JOVANOVIĆ - Još uvek kofama izbacujemo mrak iz sobe MUHAREM ŠEHOVIĆ - Njene note putuju svetom NEVENA ŠARČEVIĆ - Od A do Z VESNA ROGANOVIĆ - Inspirisana dela daju smisao postojanju umetnosti ANA KOTEVSKA - Transcendentalna putovanja do i od beogradske fantastike RADMILA STANKOVIĆ - Lepota maminog arhaičnog zvuka TATJANA NJEŽIĆ - Bilija zamenila Ružica Piton JELENA DOJČINOVIĆ - Počasni krug SNEŽANA NIKOLAJEVIĆ - Bezuslovna ljubav i predanost RADMILA STANKOVIĆ - Muzika je moj usud MIRJANA JURČIĆ - Muzika je mene otkrila ISIDORA ŽEBELJAN - Mistični vitraži zvuka VESNA ROGANOVIĆ - Opera u metrou DRAGAN JOVIĆEVIĆ - U Srbiji postoji strah od savremene umetnosti SLAVICA LAZIĆ - Vera je sve u mom životu ISIDORA ŽEBELJAN - Visoka umetnost kao osobenost srpskog identiteta TATJANA NJEŽIĆ - Svet živi u dekadenciji VROUWKJE TUINMAN - Slatke muke ISIDORA ŽEBELJAN - Odlazak muzičkog Pavića ISIDORA ŽEBELJAN - Plačem na koncertima ISIDORA ŽEBELJAN - Paganski ritual protiv Sajber-performansa VESNA LAVRNJA - Intervju: Isidora Žebeljan i Borislav Čičovački ALEKSANDRA PALADIN - Sa mojom muzikom se desilo čudo! ISIDORA ŽEBELJAN - Najlepši pokloni Prokofjeva ISIDORA ŽEBELJAN - Moja muzika, moja istina TATJANA NJEŽIĆ - Samo vreme sudi umetnosti SUZANA OBRADOVIĆ - Više od ljubavi SONJA ĆIRIĆ - Ukus muzike ISIDORA ŽEBELJAN - Tajna rođačka veza ISIDORA ŽEBELJAN - San o Evropi FRANČESKO ERMINI POLAČI - Kako izgubiti glavu ELIZABETA TORZELI - Zamenjene glave TATJANA NJEŽIĆ - Htela sam da napravim uvrnutu bajku ZORICA KOJIĆ - Oni nisu ljudi, već anđeli ISIDORA ŽEBELJAN - Dok slušamo muziku, sadašnjost je večna TATJANA NJEŽIĆ - Do moderne države treba nam još 200 godina ALEKSANDRA MALUŠEV - Ljuljamo se na klatnu ekstrema TAMARA NIKČEVIĆ - Sindromi nacionalnog poremećaja MARIJA ĐORĐEVIĆ - Zapelo je zbog sujeta TATJANA NJEŽIĆ - Ubi nas jeftina zabava ISIDORA ŽEBELJAN - Šta je vrednije od veličine Stevana Mokranjca RADMILA STANKOVIĆ - Gerilsko žitije pank akademika ISIDORA ŽEBELJAN - Od A do Z ISIDORA ŽEBELJAN - Forum beogradskih gimnazija ISIDORE ŽEBELJAN -Politički žongleraj u akademiji (Pismo) BILJANA LIJESKIĆ - Kako je Nahod Simon privukao Nemce ISIDORA ŽEBELJAN - Nahod Simon u Nemačkoj TAMARA NIKČEVIĆ - Ministar Tasovac je produkt filozofije palanke ……… ANA POPADIĆ - Lepotom protiv besa MIRJANA SRETENOVIĆ - Klin-čorba u berlinskoj filharmoniji LJUDMILA CVETKOVIĆ - Vučić igra ulogu `Japi Gandija` BORIS MARKOVIĆ - Dobra umjetnost djeluje na sve TANJA NIKOLIĆ - Sad sam na konju MARINA MIRKOVIĆ - Inspiriše me srpski dert NENAD ČALUKOVIĆ - Okovani smo potrebom da budemo vođeni ISIDORA ŽEBELJAN - Kako čuti druge i stati na stranu dobra ISIDORA ŽEBELJAN - Katastrofalan odnos prema baštini ISIDORA ŽEBELJAN - Hoću da čujem tišinu ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Zapadna Evropa ne poznaje našu umjetničku muziku ŽIVANA JANJUŠEVIĆ - Tišina je preduslov za otrežnjenje DRAGAN JOVIĆEVIĆ - Ako se vlast u Srbiji uskoro ne promeni, Srbija će postati brod ludaka VELIMIR PEROVIĆ - Predsednik je pretvorio Srbiju u mafijašku ludnicu BRANKO ROSIĆ - Budućnost sveta je u rukama žena O Isidori Žebeljan Biografija Isidore Žebeljan `Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan, uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

JURGIS BALTRUŠAITIS FANTASTIČNI SREDNJI VIJEK - ANTIČKO I EGZOTIZMI U GOTIČKOJ UMJETNOSTI Prevod - Mirna Cvitan Izdavač - Svjetlost, Sarajevo Godina - 1991 258 strana 29 cm Edicija - Biblioteka Krugovi ISBN - 86-01-01909-9 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod Predgovor POGLAVLJE I-Gotički grili I. ČUDOVIŠTA ODREĐENA KOMBINACIJAMA GLAVA; Glavonošci. Višestruke glave i lica na različitim dijelovima tijela II. ANTIČKI GRILI: Grčko-rimska gliptika. Porijeklo: bezglavi bogovi i lica na trupu, višeglava božanstva, perzijski i skitski grozdovi glava, sardinski skarabeji, kacige s maskama i zoomorfnim perjanicama III. ANTIČKE GEME U SREDNJEM VIJEKU: U predromaničkom zlatarstvu. Ponovno buđenje karolinškog ukusa u drugoj polovici XII i u XIII stoljeću. Antički pečatnjak. Legenda o kamenju. Intalji s grilima. Kameja Matthieua Parisa IV. BEZGLAVI I VIŠEGLAVI BOGOVI SREDNJEG VIJEKA. U legendi. U Paklu i alegorijama. Dvostruki gorogneion u anglo-normanskoj Apokalipsi. Gotičke kacige VI. GRILI NA KRAJU SREDNJEG VIJEKA. Pomak. Novi život. Hieronymus Bosch, slikar grila POGLAVLJE II. - Neobičnosti antičkog pečata i novca I. NEOBIČNOSTI PEČATA: Životinja u školjci: antičke životinje koje izlaze iz školjke i Afrodita purpurissa; školjka koja rađa srednjovjekovne zvijeri. Leteća lađa i brod-riba II. ANTIČKI NOVAC. Tronog. Kapitolska vučica. Uloga numizmatike u prenošenju tema. Oslikana medalja. »dvnonožni četveronog« galskog i keltskog novca POGLAVLJE III. – Islamski ornamenti i okviri I. MUSLIMANSKI SVIJET U GOTIČKOM SREDNJEM VIJEKU. Arapska znanost. »Saracenski« ukus: zbirke, patvorine II. APSTRAKTNI DEKOR. Kufijski ornament. Poligonalni preplet zvjezdolika vitica. `cadeaux` III. FANTASTIČNA VEGETACIJA - Gotički rumi. Orijentalna polupalmeta i flora rukopisa XIII i XIV stoljeća. Rese IV. OKVIRI. Orijentalni medaljoni. Višelisti, četverolisti u kvadratu. Fatimidske grede. Tkanine. Renesansne arabske POGLAVLJE IV. - Fantastične arabeske I. POVRATAK HIJERATSKIH ČUDOVIŠTA II. PREOBRAZBE ARAPSKIH ORNAMENATA. Živi pleteri. Zoomorfni rumi; zvijeri bez udova III. VITICA S GLAVAMA I TRUPOVIMA. Na Istoku. Na Zapadu. Ljudi bez nogu. Antropomorfni naskhi IV. WAKWAK: Hôm s glavama. Zoomorfne biljke i biljke koje govore u islamskim legendama i slikama. Zapadnjačke metamorfoze: drvo života s glavama i rajnska serija; istočnjačke bajke u srednjovjekovnoj botanici; stablo Sunca i Mjeseca; stablo Jeseovo i stablo sukoba duše V. OSTALE TEME. Lunarna lica. Borba s repom. Isprepletene kompozicije: zečevi, ribe, konji, ljudi, majmuni, s različitim dijelovima međusobno zamjenjivih tijela VI. MUDHABIB I GOTIČKI ILUMINATOR POGLAVLJE V. – Krila šišmiša i kineski demoni I. KRILA ŠIŠMIŠA I KRESTE ZMAJEVA U SREDNJEM VIJEKU. Romanički demoni bez krila ili s krilima anđela. Pojava krila u netopira i nazubljene kreste u XIII stoljeću: ljudi, zmajevi, čudovišta, konjanici. Leteći čovjek Leonarda da Vincia II. KRILA ŠIŠMIŠA I DEMONI DALEKOG ISTOKA. Yin-Long. Krilati ljudi. Pakao Li Long-miena. Bog-grom, Lei-Kong. Zapadne analogije: demon sa ženskim grudima, drvoliki demon, demon sa slonovskom surlom, jednorogi demon velikih ušiju, psoglavi demon. Oklopi T`ang III. DALEKI ISTOK I ZAPAD - Mongolska osvajanja i privlačenja. Ambasadori i istraživači. Franjevačko stoljeće u Kini. Tatarika. Trgovina: tkanine, porculan. Moda: kapa s rogom i piramidalna kapa. Kinezi i Mongoli u zapadnim slikama IV. - LEGENDA O SLIKARSTVU I O DALEKOISTOČNOM PAKLU NA ZAPADU - Svjedočanstvo Hethuma, Ibn Batute, Marca Pola, Guillaumea Bouchera, zlatara zmajeva. Mit o Antikristu u Mongoliji, Armeniji - u Kirakosovoj Kronici; na Zapadu - Ricold da Monte Croce, Roger Bacon. Izravni kontakti i veze POGLAVLJE VI. - Dalekoistočna čudesa I. BOGOVI DALEKOG ISTOKA. NJIHOVA POSTOLJA - NJIHOVE AUREOLE.: Višeruka božanstva i Nâga. Stablo Jeseovo s likovima koji sjede na cvjetnim čaškama. Kristalne aureole. Prozirni kozmos. Čovjek u staklenci II. POKRENUTA PRIRODA. Zoomorfne planine i stijene. Kineska geomancija: Fong-Chuei, zmaj plavetnila i bijeli tigar koji nastanjuju koru zemaljsku. Antropomorfni pejzaži u traktatima o kineskom slikarstvu. Domaćin i uzvanici. Zoomorfne stijene Perzije. Sistem Fong Chuei u jednom gotičkom herbariju. Živa priroda na Zapadu. Mrlje na zidu koje tumače Leonardo da Vinci i Song Ti III. ŽIVI PREDMETI: Osveta predmeta kod Boscha i Bruegela. Humanizirani predmeti i oživljene posude na Dalekom istoku POGLAVLJE VII. Velike budističke teme I. BUDISTIČKA I ZAPADNJAČKA ISKUŠENJA: Iskušenja istočne Azije i Buddhina iskupljenja. Orijentalne legende o svetom Antunu. Nadomještanje sukcesivnih iskušenja posvemašnjim opsjedanjem svetog Antuna. II. MRTVAČKI PLESOVI I RASPADNUTI LEŠEVI - Susret s mrtvima u srednjem vijeku, mrtvaci koji leže, uspravni mrtvaci, mrtvaci koji plešu. Antičke ličinke. Treći i četvrti susret Bodhisattve. Stanja mrtvih na Zapadu. Nadgrobna skulptura. Uspravni mrtvaci: razgovor kostura i redovnika u Quizilu i na talijanskim freskama. Demonizirani kosturi, Vetale i Ciitpatisi. Lamaistički mrtvački plesovi. Peking, lamaistički i franjevački centar. Citipatis Wolgemuta. III. MANDALE. Budistička mandala. Gotička mandala. Točak seoba i njihove zapadne preobrazbe IV. GOTIČKI CHI POGLAVLJE VIII. - Orijentalni sedlasti luk I. ORIJENTALNA VITICA. Sedlasti luk - skulpturalno oblikovani luk. Spiljski hramovi Indije i Kine. Raznolikosti vitice. Islamska i armenska vitica II. VITICA NA ZAPADU - Vitica u Engleskoj, vitica na vijencima, trostruka vitica, vitice u arhitekturi cvjetne gotike: vitica na polukružnom luku, na oblom luku, spljoštena vitica. Prilagođavanje tlu i trenutku ZAKLJUČAK Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Vek Baltrušiatis Vjek

Veoma dobro očuvano. Može i pojedinačno. Muzički spomenar 1100 din, etide i sonatine po 500. Naslov Muzički spomenar za klavir. 1. [Štampana muzikalija] / priredila Branislava Dimitrijević-Mandić ; [muzički recenzenti Biljana Petrović, Ljubica M. Mićunović ; notografija Slobodan Varsaković] Vrsta građe muzikalije Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [autor], 2001 (Beograd : Finegraf) Fizički opis 171 str. : note, ilustr., slike autora ; 30 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević-Mandić, Branislava Petrović, Biljana Mićunović, Ljubica Varsaković, Slobodan ISBN (Tvrd karton) Napomene Beleška o autoru: str. [72.] Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Narodna muzika -- Izvorne pesme -- Klavir -- Partitura Pesme -- Šlageri -- Klavir -- Partitura Narodna muzika -- Starogradske pesme -- Klavir – Partitura 2. Henri Lemoan op. 37 – DEČJE ETIDE ZA KLAVIR Izdavač: KIZ „Centar“ Broj stranica: 72 Povez: broširano 3. IZBOR SONATINA ZA KLAVIR Izdavač: KIZ „Centar“ Broj stranica: 74 Godina izdanja: 1997. Povez: broširano SADRŽAJ 1. ’AJDE KATO, ’AJDE ZLATO 1 2. ’AJDE JANO KOLO DA IGRAMO 2 3. AKO GA MAJKO POLJUBIM JA 3 4. AVE MARIA 4 5. BILA JE TAKO LEPA, UVEK SE SEĆAM NJE 8 6. BILJANA PLATNO BELEŠE 9 7. BOŽE PRAVDE 10 8. BREGOVE SU OSTALI ZA NAMA 11 9. VALSE 12 10. VOLI ME NEŽNO 20 11. VOLGA, VOLGA 21 12. GLEDAM JA GOLUBA, GOLUBICU 22 13. GUSTA NOĆNA TMINA SVETOM NEK ZAVLADA 23 14. DA SMO SE RANIJE SRELI 24 15. DA SU MENI OČI TVOJE 25 16. DVE BELE RUŽE 30 17. DEVOJČE, PLAVOJČE, TEBE LJUBI RADOJČE 32 18. DIVNA DIVNA ČARNE OČI IMA 33 19. DOMINO, DOMINO 34 20. EMINA 35 21. ŽENA JE VARLJIVA 36 22. ŽIVOT U RUŽIČASTOM 38 23. ZA TVOJE DIVNE OČI SVE BIH DAO JA 39 24. ZAPLAKALA STARA MAJKA DŽAEER BEGOVA . 40 25. ZBOG TEBE LJUBIM I KAD LJUBIT’ NEMAM KOGA 41 26. ZNANCI SMO SAMO MI 42 27. ZA SVAKU DOBRU REČ KOJU SI TI MENI DALA 43 28. ZAŠTO CIGO TUŽNE PESME SVIRAŠ 45 29. ZDRAVSTVUJ MOSKVA 46 30. ZELENA POLJA 48 31. ZLATAN PRSTEN JA NOSIM NA RUCI 49 32. ZNAM DA DOĆI NEĆEŠ U MUSLINU LAKOM 51 33. IZAŠLA SAM DOLE NA DRUM SAMA 52 34. I ONA SAMA DA NE ZNA MAMA 54 35. JABUKE I TREŠNJE 55 36. JA LJUBIM ISTO KAO TANGARITA 58 37. JA SE ČESTO PITAM ZAŠTO SMO SE SRELI 59 38. JABIHHTELAPESMOMDATI KAŽEM 60 39. JA ŽELIM DRAGI POVERENJE STEĆI 61 40. JANA, RIBARA STAROG KĆI 62 41. JOVANO, JOVANKE 63 42. JOVANE SINE, JOVANE 64 43. JUTROS MI JE RUŽA PROCVETALA 65 44. KAKO MORE DIVNO ŠUMI 66 45. KAD BI MOJA BILA NE BI TI NA LICU POČIVALA TUGA 68 46. KOLIKO TE VOLIM NE VOLI TE NIKO 69 47. K’O LEPI SAN MINU LJUBAVI NAŠE RAJ 70 48. KOLIKO TE LJUBIM NE SMEM, NE SMEM REĆI 72 49. KUD PLOVI OVAJ BROD 73 50. QUE SERA, SERA 74 51. LARINA PESMA 76 52. IA PALOMA 77 53. LETO JE BILO KAD SI OTIŠLA 80 54. LILI 81 55. LOVESTORY 83 56. MARE, MARE, MOJ PRELITI LADE 85 57. MAY WAY 86 58. MEHANDŽI MORE, MEHANDŽI, DONESI VINA 87 59. MILKINA KUĆA NA KRAJU 88 60. MLADA VOJVOĐANKA 90 61. MOULIN ROUGE 91 62. MORE NA KRAJ SELA ŠARENA ČESMA JECAŠE 93 63. MOLITVA JEDNE DJEVE 94 64. NA JE MISLIM KADA ZORA SVIĆE II 99 65. NA LEPOM PLAVOM DUNAVU 100 66. NEBO JE TAKO DIVNO 108 67. NOĆAS NISU SJALE ZVEZDICE NA NEBU 109 68. OD KADA SI TUĐA ŽENA 110 69. OJ KOZARO 111 70. OJ, JAVORE, JAVORE 112 71. OPALO LIŠĆE 113 72. О SOLE MIO 114 73. OČI CARNE 116 74. PESMA О DOMOVINI 117 75. PIŠI MI I NE OSTAVLJAJ ME 120 76. PO POLJU JE KIŠA PALA 122 77. POD NEPREGLEDNIM STEPAMA OKO BAJKAIA 127 78. PRED CENKINOM KUĆOM NANO VODENICA 128 79. PUČE PUŠKA, PUČE PUŠKA DŽANUM 129 80. RASCVETALO POLJE POPUT DIVNIH RUŽA 130 81. RUŽMARINE MOJ ZELENI 131 82. SA OVČARA I KABLARA 132 83. SANTA LUCIA 133 84. SVAKA NOĆ IMA SVOJU MOĆ 135 85. SVE MOJE JESENI SU TUŽNE 136 86. SINOĆ KAD JE PAO MRAK SELA CURA NA SOKAK 138 87. SKOČI U BARICU SAD 139 88. SLATKA MAIA MARIJANA 140 89. SPAVA MOMA KRAJ IZVORA 141 90. SPAVAJ CVETE MOJ 145 91. SREO SAM TE PRVI PUTA, BEŠE DIVNO MAJSKO VEČE I 147 92. „SRBIJANKA` 148 93. STO RUMENIH RUŽA ŠALJEM TEBI DRAGA 150 94. STEG PARTIJE 151 95. TAMNA JE NOĆ 152 96. TANGO LJUBOMORE 153 97. TEŠKO MI JE ZABORAVIT’ TEBE 156 98. TO SU BILI DANI 157 99. TROJKA 158 100. UBIAŽI NEMIR MOJ 159 101. U MOJ ŽIVOT STE UŠLI 160 102. U TEM SOMBORU 161 103. HEJ SLOVENI 162 104. HOĆU DA JE ZABORAVIM, ALI NE ZNAM KAKO 163 105. CIGANSKA LJUBAV 164 106. ČINI NE ČINI PO MESEČINI 166 107. ŠTALO BEŠE LJUBAV 167 108. ŠTO SE BORE MISLI MOJE I 168 109. ŠTO OKREĆEŠ GIAVU DRAGI KADA PROĐEŠ PORED MENE 169 110. ŠUŠTI, ŠUŠTI BAGREM BELI 170 MG70 (N)

ROMANESQUE ARCHITECTURE SCULPTURE PAINTING Rolf Toman NOVO NEOTVARANO idealno za poklon RETKO ENG OGROMAN FORMAT Žanrovi: Arts Broj strana: 480 Povez: tvrd Hardcover sa plastificiranim zastitnim omotom Format: 3.8 x 23.5 x 26.7 cm Opis The Romanesque was the first epoch of medieval art that encompassed all of Europe. Its origins hearken back to characteristic elements of Roman construction - reflected in the name of the period - and in the course of the High Middle Ages developed into the embodiment of Christian sacred art. Architecture, painting, and sculpture were permeated with the Christian worldview and the spirit of the religion. The book at hand helps us understand and even experience this tight integration and masterfully explains the manifold aspects of Romanesque artistic composition, in which the hopes and fears of the people of the time found their expression. Authors: For this work, editor Rolf Toman gathered contributions from nine renowned authors with profound expertise in the fields of architecture and art history whose competent knowledge clearly elucidates the art of the Romanesque period. Highlights: Comprehensive contributions which incorporate aspects of culture and the mentality of the times in addition to art historical information An extensive introduction to the forms and shapes of the Romanesque explains the stylistic ?tools” of sacred architecture, from round arches to the most varied development of choirs or crypts A separate chapter is devoted to the pictorial realm of Romanesque sculpture Photographs taken specially for this book show the diversity of forms of Romanesque architecture PUBLISHED: 2005 LANGUAGE In English FORMAT Hard cover PAGES 484 pg PUBLISHER KONEMANN Romanska arhitektura spada u arhitekturu srednjeg veka koja se pojavila pre gotske arhitekture. U arhitekturi govorimo o postepenom razvijanju u okviru Evrope, i date epohe više manje jedinstvenu tradiciju konstrukcije gradnje i upotrebu materijala. Termin romanska u sebi sadrži eksperimenat pojašnjavanja odnosa ovog graditeljstav sa antičkom rimskom umetnošću kojom je ovaj umetnički pravac bio inspirisan i iz kojeg je preuzimao oblike i elemante. Rasprostranjenost stila je bila omogućena relativnom pokretljivošću stanovništva u srdnjoevropskom društvu gde se prenosio sistem gradnje i konstrukcije objekata iz jednog dela u drugi. Romanski stil je stupio u graditeljstvo i likovnu umetnost u zemljama zapadne, južne i srednje Evrope u periodu između 11.-og i 13. -og veka. Istok Evrope je bio pod uticajem vizantijske umetnosti. Sadržaj 1 Karakteristični znaci 2 Spomenici romanske arhitekture (izbor) 3 Literatura 4 Vidi Još 5 Spoljašnje veze Karakteristični znaci Razvoj romanske arhitekture bio je povećan sa završetkom hrišćanizacije u Evropi i vernicima je bio potreban prostor u kome bi mogli da se sastaju zbog liturgijskih obreda i propovedi. Ona se karakteriše statičkom formom, čvrstinom, snagom koja odražava sigurnost ovog vremena. Gradili su se dva oblika bazilike i rotonde. Oba oblika su imala svoje korene i primere u atinčkoj umetnosti rimske arhitekture. Bazilika je bila pravougaonog oblika u kojoj se prostor delio na više brodova od kojih je centralni brod bio viši i širi. Na istočnoj strani se nalazio polukružni ispust apsida u čijoj se sredini nalazio oltar iz kog se služio obred. Unutrašnjost se osvetljavala prozorima koji su bili u gornjem delu zida i ovo se naziva bazilikalnim osvetljenjem. Sastavni deo građevine su bili i tornjevi koji su postavljeni u zapadnom delu objekta. romanski luk Rotonda je isto tako jednostavna građevina kružnog oblika sa konusnim krovom i bila je poznata u srednjovekovnoj umetnosti a u rimskoj arhitekturi se upotrebljavala kao nadgrobni spomenik. Hrišćani su gradili rotonde na mestima gde su pripominjali glavne događaje iz života svetaca ili njihovu mučeničku smrt. Rotonde su imale jednu ili više apsida. Tipičke romanske građevine su benediktinski manastiri (manastir u Kliniju) u kojima je kao neodvojivi deo bila bazilika. U romanskom stilu su postavljani i profani objekti najme zamkovi. Zamak ima odbrambeni sistem utvrda odnosno zidine koje služa za odbranu od neprijatelja a sastavni deo je i palata. Za građenje romanskih crkava i zamkova su se upotrebljavali kamen a u nekim krajevima i drvo. Teški kameni komadi su se spajali sa malterom i ova arhitektura deluje teško. Među najznačajnije romanske elemante spada polukružni luk koji se nalazi na prozorima koji se ponekad projektuju jedan uz drugi, kao i portalima i u konstrukciji svodova. U upotrebi su poluobličasti i krstati svodovi koji su se oslanjali na dva luka. Stupovi su bili ukrašeni kapitelima. Teški zidovi nisu omogućavali veće otvore. Unutrašnjost crkve je bila malterisana i ukrašena skulpturom i slikarskim delima zidnim romanskim slikarstvom i motivi su bili religioznog karaktera iz Biblije i života svetaca i koja su Bibliju približavali vernicima koji nisu znali da čitaju. Unutrašnjost zamkova je bila jednostavna i opremljena po pravilu škrinjom koja je bila ukrašena i služila je i za sedenje a u upotrebi su bili i jednostavni krevet, sto i stolica. Osvetljavalo se svećama a glavni izvori toplote su bili kamini sa otvorenom vatrom. Spomenici romanske arhitekture (izbor) Crkva Notr- Dam- La- Grand Poatije, Bazilika Sent- Madlen Vezel, Katedrala Majns, Katedrala Vorms. Katedrala Lunduč, Bazilika Sant Zene Ambrođo Milano, Crkva San Zene Verona, Baptisterij Firenca. Literatura H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972. Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939. Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970.

KLASICIZAM KOD SRBA - komplet 1-8 Izdavaci - Narodni Muzej u Beogradu , Prosveta , Beograd Godina - 1965. Povez - Tvrdi platneni , format 22x18 , cirilica Stanje kao na slici , ocuvane veoma dobro za ovu starost knjiga Na par knjiga na predlistu pecat i potpis licne biblioteke , ponegde podvucen red obicnom olovkom , bez vecih ostecenja i mana 1. Klasicizam kod Srba 1790-1848 2. Gradjevinarstvo 3. Slikarstvo i grafika 4. Stampa iz razdoblja klasicizma o umetnosti 5. Katalog gradjevinarstva 6. Katalog crkvenog slikarstva i primenjene umetnosti 7. Katalog slikarstva 8. Katalog crteza i grafike АРХИТЕКТУРА КЛАСИЦИЗМА У СРБИЈИ XIX И XX ВЕКА    У историјско социолошком смислу, крај 18. и прва половина 19. века је време стварања великих царстава  (француско Наполеоново, британско, немачко, руско, аустријско) и нових или обновљених држава (Италија, Грчка, Србија). Ове државе граде  своје велике репрезентативне објекте у класицистичком стилу који је својом  монументалношћу, строгошћу и античким елементима на најпогоднији начин  репрезентовао тежње за приказивањем државне моћи и нових демократских  стремљења народа. Класицизам је у Србији потекао из Аустрије, преко градитеља који  су деловали у градовима Аустријског царства, затим преко архитеката који су из  западних земаља долазили да граде у Србији и коначно, преко српских архитеката који  су се школовали у Аустрији, па то знање пренели у Србију. У Војводини се класицизам  често појављује на црквама, у виду класицистички обрађеног брода и портала цркве у  комбинацији са барокним звоником, затим на јавним репрезентативним грађевинама  (зграде државне управе, позоришта) и летњиковцима богатих грађана. У централној  Србији се појављује и на краљевским палатама и јавним објектима. Релативно мали  број класицистичких објеката прве половине 19. века проузрокован је недовољном  економском развијеношћу тек ослобођене земље. Наиме, земља је из феудалног  ниско‐акумулативног привредног система, карактеристичног за Отоманску империју, тек прелазила у нижи степен капитализма и то углавном захваљујући слободној  трговини и занатству. Такве околности су омогућиле да се озида само понеки  репрезентативни јавни објекат.   Као и у западној Европи, класицизам оживљава крајем 19. и почетком 20. века, мање  или више обогаћен формама везаним за академизам. Привредни потенцијал земље је  омогућио виши степен акумулације и већи грађевински замах. Осим тога, нова држава  Краљевина Југославија је имала потребу за изградњом објеката државне управе. Политичка инкорпорираност у западноевропске структуре (снажна веза са  савезницима из Првог светског рата и потпуна изолованост од СССР‐а) допринели су да  се пренесу токови западне уметности на домаћу архитектонску сцену (академизам, модернизам, прелазне форме). У овом периоду је, поред изузетних домаћих  стваралаца, веома утицајна група руских архитеката, настањених у Краљевини  Југославији, после избијања Октобарске револуције, који су оставили у наслеђе  реализоване пројекте веома репрезентативних јавних објеката. У новијој историји  Србије, класицизам је први стил са којим се земља сусрела у свом окретању од  оријенталног ка европском моделу живота и стварања. Поред тога, веома је битно  рећи да су грађевине стваране у акаемизираном класицистичким стилу 19. и почетка  20. века у великој мери оформиле данашњи урбани лик наших градова и тиме  оствариле везу са европском културом, које смо били лишени током вишевековне  отоманске окупације. Нарочито су класицистички објекти изграђени у првој половини  20. века дали печат препозантљиве монументалности урбаном језгру Београда.   КЉУЧНЕ РЕЧИ: aрхитектура, рационализам, демократија, протокласицизам, класицизам, oбнова, ампир, центар, осовина, субординација   НУЧНА ОБЛАСТ: Историја уметности и архитектуре Srbije , srbija u devetnaestom veku , istorija srbije i srpske umetnosti u osamnaestom , devetnaestom i dvadesetom veku  УЖА НАУЧНА ОБЛАСТ: Историја архитектуре   ŠIF425

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Norman Antony Hart (15. listopada 1925. – 18. siječnja 2009.), [1][2][3] bio je engleski umjetnik najpoznatiji po svom radu na obrazovanju djece u umjetnosti kroz svoju ulogu dječjeg televizijskog voditelja. Hart je isprva služio kao časnik u pukovniji Gurkha do početka indijske neovisnosti. Nakon toga se uključio u dječju televiziju od 1950-ih, radeći na BBC-jevom Plavom Petru nekoliko godina prije nego što je predvodio niz dječjih umjetničkih programa, uključujući Vision On, Take Hart i Hartbeat. Hartov doprinos dječjoj televiziji uključuje dizajn logotipa broda koji koristi Plavi Petar i znački serije, te animiranog lika Morpha, koji se pojavio uz njega u njegovim programima nakon njegovog predstavljanja 1970-ih. Rani život Tony Hart je rođen u Hastings Roadu, Maidstone u Kentu.[4] Crtanje ga je zanimalo od malih nogu.[3] Pohađao je All Saints, Margaret Street Resident Choir School, a zatim školu Clayesmore u Iwerne Minsteru, Dorset, [5] gdje mu je umjetnost bila najbolji predmet.[3] Vojna služba Hart je napustio školu 1943. i želio se pridružiti Kraljevskim zračnim snagama, ali kako ne bi mogao letjeti zbog pomalo slabog vida, slijedio je očeve stope i umjesto toga se pridružio britansko-indijskoj vojsci gdje je stekao časničku komisiju u 1st Gurkha puške.[potreban citat] Međutim, kada mu je rečeno da će niže rangirane britanske časnike zamijeniti indijski časnici nakon indijske neovisnosti, odlučio se vratiti u civilni život.[3][neuspjela provjera] Izbijanje Korejski rat (25. lipnja 1950.) doveo ga je do ponovnog imenovanja u Teritorijalnu vojsku, pridodanu Kraljevskom topništvu, od 23. studenog 1948. do 1. srpnja 1950. [6] Karijera Hart na snimanju filma Take Hart, c. 1970-ih Nakon što je demobiliziran, Hart je odlučio postati profesionalni umjetnik i studirao je na Maidstone College of Art, [3] koji je kasnije postao Kent Institute of Art & Design (a sada je kampus Maidstone Sveučilišta za kreativne umjetnosti). Diplomirao je 1950. i, nakon što je radio kao izlagač u jednoj londonskoj trgovini, postao slobodni umjetnik.[3] Hartov prodor u televiziju dogodio se 1952. godine, nakon što ga je brat nagovorio da dođe na zabavu na kojoj je upoznao BBC-jevu televizijsku producenticu za djecu. Nakon intervjua u kojem je Hart nacrtao ribu na salveti dok je producent tražio papir, Hart je postao rezidentni umjetnik na programu Saturday Special.[2] Naknadne televizijske emisije uključivale su Playbox (1954–59), Tich and Quackers (1963–), Vision On (1964–76), Take Hart (1977–83), Hartbeat (1984–93), Artbox Bunch (1995–96) i Smart Hart (1999. – 2000.). [7] Od 1970-ih često se pojavljivao uz animiranog Plasticine stop-motion lika Morpha, kojeg je stvorio Peter Lord iz Aardman Animationsa. Hart je bio redovito lice na BBC-jevom dječjem programu Blue Peter 1950-ih, a predstavio je niz programa 1959. [2]. Knjiga Richarda Marsona Blue Peter: Inside the Archives navodi Harta kao voditelja u studenom 1959., ali on nije službeno naveden kao domaćin. Osim što je demonstrirao projekte malih razmjera (vrste koje bi gledatelji mogli učiniti), Hart je također stvorio umjetnička djela velikih razmjera na podu televizijskog studija, pa je čak koristio plaže i druge otvorene prostore kao `platna`.[8] Stalni dio Hartovih programa bila je Galerija u kojoj su se izlagala umjetnička djela (slike, crteži i kolaži) koja su slali mladi gledatelji. Jedan od dijelova lagane vibrafonske glazbe koji prati ovaj prilog—`Left Bank Two`, skladatelja Waynea Hilla i izvode The Noveltones[9][10]—ušao je u britansku TV temu. Ovo je prvi put predstavljeno u emisiji Vizija On. Hart je također izradio originalni dizajn za značku Blue Peter, koja se također koristi kao logo programa. Prvobitno je tražio da mu se honorar isplati kao tantijema od 1d (jedan peni prije decimalizacije) za svaku izrađenu značku, ali ponuđena mu je paušalna naknada od £100[11][12] (ekvivalent £3,061.58 prema stopama iz siječnja 2020. ). Značke su poznate diljem Ujedinjenog Kraljevstva i za njima su čeznule generacije gledatelja Plavog Petra. Galiju tinte i akvarela, za koju se vjeruje da je bila inspiracija za logo i značku Plavog Petra, izvorno je nacrtao Hart za `Hooray for Humpty-Dumpty` u Subotnjem specijalu, 1952. [13] Hart je dobio dvije BAFTA nagrade. Njegov prvi, za najbolji dječji obrazovni program, došao je 1984. za Take Hart, a dobio je nagradu za životno djelo 1998. [8]. Povukao se iz redovnog rada na televiziji 2001. godine.[3] Osobni život Hart je upoznao svoju suprugu Jean Skingle dok je radio na televiziji; vjenčali su se 1953.[2] Bili su u braku pedeset godina dok ona nije umrla 2003. Imali su kćer Carolyn i dvoje unučadi.[14] Smrt Dana 28. prosinca 2006. objavljeno je tijekom programa ponovnog okupljanja It Started with Swap Shop da je Hart lošeg zdravlja, iako to nije razrađeno sve do intervjua za The Times objavljenog 30. rujna 2008., otkrivajući da su ga dva moždana udara lišila uporaba

Knjiga je dobro očuvana.Ima napisano ime na prvoj strani. КАСТРАТОВИЋ, Гојко Istorija crnogorskog filma / Gojko Kastratović. — Podgorica: CID, 2006 (Beograd: Grafolik). — 380 str., [48] str. s tablama: ilustr.; 24 cm. — (Biblioteka Crna Gora / CID, Podgorica) Slika autora. — Tiraž 500. — Podaci o autoru: str. 335–336. — Resume. — Registri. Godina izdanja:2006. Izdavač:CID, Podgorica Biblioteka:Crna Gora Broj strana:380 Format:24 cm Povez:tvrdi povez ,,Intervju 20.01.07 Traka koja pamti Gojko Kastratović, direktor Crnogorske kinoteke Obimnom popisu projekata na kojima stoji njegov autorski potpis Gojko Kastratović, aktuelni direktor Crnogorske kinoteke, dodao je još jedan, za crnogorsku kulturu, verujemo neprocjeljiv. Kastratović je napisao i u izdanju izdavačke kuće CID objavio `Istoriju crnogorske kinematografije` - Pripreme su bile dugotrajne. Dvije knjige koje sam prethodno napisao zapravo su bile uvod u `Istoriju crnogorske kinematografije`.Na svojim , na svu sreću brojnim putovanjima, svo slobodno vrijeme decenijama sam koristio sam za posjete lokalnim arhivima. Interesovalo me sve što se u oblasti kojoj sam se posvetio odnosi na Crnu Goru. Pribavio sam obiman materijal, spretno ga iskoristio i sačinio odgovarajući popis materijala koji se tiču crnogorske kinematografije. Shvatajući što sve faktografija koju posjedujem sadrži okrenuo sam se projektu koji je zahvaljujući mom izdavaču stavljen na uvid javnosti - kaže za Kulturu i Društvo Po kojim kriterijumima ste struktrurirali prikupljenu građu? - Nastojao sam da čitaocu pružim što više informacija o crnogorskom filmu i crnogorskim autorima od samih početaka filmske djelatnosti do kraja 2005. godine. Na sažet način predstavljen je period prvih susreta sa filmom na tlu današnje Crne Gore, filmski rad izvanjaca i pionira crnogorskog filma u periodu od početka dvadesetog vijeka do kraja drugog svjetskog rata. Film nije slučajno došao u Crnu Goru. Nastojim, vjerujem i uspijevam, dokumetovati tu činjenicu. Cetinje je 1910. godine imalo stalni bioskop. U nastavku, cjelovito je dato osnivanje i razvoj crnogorske kinematografije i produkcije kroz djelatnost Lovćen filma, Zeta filma i Filmskog studija. Dao sam pregled filmova, predstavio ih i vrjednovao u kontekstu vremena kom pripadaju i korpusa čiji su integrali dio. Obuhvaćen je i rad crnogorskih autora i njihovi flmovi nastali u produkciji drugih republika na tlu nekadašnje SFRJ. Na kraju navedena je štampa koja je pisala o filmovima crnogorskih filmskih autora. To finalno poglavlje je smatram bitno za mlade ljude i ljude koji se bave filmom ili pišu o filmu. Ne čini li se da postoji određena disproporcija kada je u pitanju recepcija ove knjige u Crnoj Gori i van nje. Sudeći po reakcijama, ona je van Crne Gore više i čini se detaljnije čitana nego u Crnoj Gori? - To je tačno.Stručna javnost se ovom knjigom bavila isključivo van Crne Gore.Nekoliko značajnih imena iz bivših jugoslovenskih republika do kojih je knjiga doprla oglasili su se sa oduševljem prihvatajući jednu ovakvu knjigu. Oduševljeni su njenom preciznošću , jasnoćom, stavovima, ocjenama, preglednošću. Fascinirani su na koji način ona zadovoljava kriterijume struke a da ujedno može biti dragocjena i zanimljiva za filmofile i ljude kojima film nije profesionana vokacija.U Crnoj Gori, izuzimajući tekst Rajka Cerovića i par bilješki pisanih sa intencijom da obavijeste da se knjiga pojavila, ja reakcije nijesam evidentirao. Uostalom jedva da ih je bilo i na cjelokupnu CID-ovu biblioteku čiji je ona integralni dio a koja pruža presjek crnogorske duhovnosti u svim oblastima.To me zaprepastilo jer su u prva dva kola štampane kapitalne knjige. Iz razgovora sa ljudima shvatam da malo njih broj njih uopšte zna da takvo što u Crnoj Gori postoji. Prema Vašim saynanjima, kada je i gdje Crna Gora prvi put viđena na filmskom platnu? - Crna Gora je jako rano viđena na filmu. Desilo se to u bečkom Uranija teatru, 1. novembra 1902. godine.Prema navodima oglasa koji je objavljen u listu Fredmen Blatu tamo je na taj dan prikazan film U Crnim Brdima, na Knježevom dvoru crnogorskom. Nije utvrđeno o kakvom se filmu radi niti osim oglasa postoje podaci koji bi ukazivalina šure činjenice, recimo, ko je bio snimatelj. Neki tvrde da moguće to nije bio film u formi kakvu mi danas pozanjemo već da su posrijedi bili slajdovi.. . Uzimajući u obzir da je film mlada umjetnost i da je jako je dug taj period koji još detaljno nije istražen u arhivima bi se možda moglo pronaći još što šta čime bi mogla biti dopunjena naša saznanja o istoriji filma na tlu današnje Crne Gore, uključujući i materijale koji su prikazani u bečkom Uranija teatru, 1. novembra 1902. godine. Koji su prvi sačuvani i nama dostupni filmski kadrovi koji se odnose na Crnu Goru? - Arnold Mjur Vilson iz Šefilda , počasni konzul Kraljevine Srbije u Engleskoj, boravio je 1904. godine u Beogradu u vrijeme krunidbenih svečanosti. U storijama koje tada snimio prisutni su i pripadnici crnogorske dinastije Petrović Njegoš. Iste godine Vilson je sa svojim snimateljom Frenkom Moteršom otputovao u Crnu Goru. Sačuvano je petnaest kadrova koje su načinili na ulici u Andrijevici. Na Cetinju su potom snimili polazak crogorske vojske na manerve koji su održani na terenu između Cetinja i Rijeke Crnojevića od 3. do 6. oktobra, po julijanskim kalendaru, 1904. godine. Smotra je snimljena u jednom planu i jednom rakursu.Snimatelj pokazuje smisao za detalj. Snimajući ulicu u Andrijevici, snimioje mališana koji siromašno obučen prilayi đedu koji sjedi na škanju ispred kuće i pripaljuje mu cigaru. Sa više narativnog smisla, taj detalj upotpunjuje opštu atmosferu zatečenog života na ulici. Da li je u tom periodu u Crnoj Gori snimano i nešto dragocjeno, o čemu imamo saznanja ali, na žalost, ne i snimljeni materijal ? - Puno toga. Mnoge ekipe koje su posjećivale Dalmaciju i Dubrovnik dolazile su i u Crnu Goru.U to vrijeme filmske kamere imale su i ulogu projektora. Snimljeno je dosta reportaža ali na žalost dosta doga nije sačuvano ili nam je nedostupno. Treba temeljno istraživati. Arhivari nijesu u obavezi da poznaju crnogorski pejzaž. Sasvim je moguće da se puno materijala vodi pod odrednicama tipa ` film sniman negdje na Balkanu`. Što se perioda na koji se odnosi vaše pitanje tiče, danas, recimo, se zna da je filmska kompanija Čarlsa Urbana iz Londona 1906. godine snimila dva filma u Crnoj Gori. Prvi film je bio `Crna Gora i Albanski Alpi`, a drugi `Hercegovina, Bosna i Dalmacija`. Nijedan film nije sačuvan ali nam je sadržaj poznat jer postoje katalozi kompanije koja ih je snimila.Filmovi su prikazivani u seriji putopisnih filmova o našim krajevima pod nazivom `Preko Balkana`. Iz popisa kadrova jasno se vidi da je bio snimljen stari put uz lovćenske serpentine kojim ide kolona natovarenih mazgi sa kotorskog pazara, odmaralište na Njegušima, kadrovi sa pijace u Rijeci Crnojevića, Danilov most i pristan u Rijeci Crnojevića, odlazak ljudi čamcima sa riječke pijace... U drugom filmu snimljena je gornja paluba jednog broda i na njoj mnogo Crnogoraca koji putuju iz austrijskog pristaništa, panoramski prikaz prilaza Herceg Novom i Kotoru, naselja u Boki, sahrana u Kotoru,pijačni trg u tom gradu, raznovrsno i živopisno obučeni ljudi. Snimatelj ovih izgubljenih kadrova je bio škotlanđanin Mekenzi iz Aberdina ,što saznajemo iz putopisa engleskog novinara Harija de Vinta koji je svoj putopis objavio 1907. godine u Londonu pod naslovom `Kroz divlju Evropu`. Ima puno toga...Na osnovu onoga što posjedujemo iz tog perioda jasno nam je da su to fantastične rekonstrukcije naše prošlosti, neprocjenjivi dokumenti o Crnoj Gori, važni za mnoge oblasti, bitni za etnologe, geografe, botaničare, sociologe, istoričare. Crnogorska kinoteka kao primarni zadatak za budućnosti ima pribavljanje svog dostupnog blaga i traganje za do sada nepoznatim materijalima. To će koštati ali korist je višestruka i vrijedna uloženog novca i truda. Nakon Drugog svjetskog rata, ko je personalno dao najveći i najznačajniji doprinos njenom oranizovanju crnogorske kinematografije? - Nesumljivo je to Aleksije Leko Obradović, direktor `Lovćen filma`. Neizmjeran je i doprinos scenariste Ratka Đurovića i režisera Velimira Velja Stojanovića. Oni ne samo što su snimili prve crnogorske filmove, oni su u krestivnom smislu dali pravac daljim tokovima filmske umjetnosti kod nas. Operski pjevači, snagatori, Bunjuelove dive U ranoj fazi, već tokom prvih nekolko decenija minulog vijeka, Crnogorci su pokazali da ih zanimaju kreativne i izražajne mogućnosti filmske umjetnosti. Vaša `Istorija crnogorske kinematografije` obiluje podacima koji to svjedoče da su brojni Crnogorci u vrijeme nepostojanja crnogorske kinematografije bili aktivni filmski stvaraoci... - Nekoliko je Crnogoraca prije Drugoh svjetskog rata bilo u kinematografijama drugih zemalja gdje su manje više napravili filmske karijere.Mihailo Ivanović Vavić je karijeru počeo kao operski pjevač u Rusiji. Emigrira u Francusku 1918. godine i počinje izgrađivati pozirišnu karijeru . Potom odlazi u Ameriku gdje u Los Anđelosu potpisuje ugovor sa filmskom kompanijom Junajted Artist. Bio je izraziti epizodni glumac. Igrao je kod poznatih amaričkih reditelja King Vindora, Luisa Majlstouna, Viktora Fleminga, zajedno sa glumcima Daglasom Ferbanksom, Gari Kuperom, Robertom Montgomerijem. U Italiji su karijeru napravili braća Jovan, Emilio i Maksim Raičević. Jovan je bio prvak u rvanju u disciplini grčko-rimskim stilom. Na film je došao posredstvom u to vrijeme izuzetno popularnog žanra istorijskog spektakla. Odograo je veliki broj uloga snagatora između 1919. i 1923. godine. Braća Raičević su u Trstu imali kompaniju za proizvodnju filmova. U vlastitoj produkciji realizovali su dva filma. Poznato ime na filmu je i Milena Vukotić, rođena u Rimu 1930. godine.Otac njen Jovan bio je diplomata , majka Marta Neve bila je italijanska pijanistkinja. Zapažene uloge ostvarilaje kod režisera Marija Moničelija, Karla Lucanija i Marka Vikarija. Najboljim njenim ulogama smatraju se one ostvarene u nadrealističkoj Bunjuelovoj trilogiji: `Diskretni šarm buržoazije`, `Fantom slobode` , `Taj mračni predmet želja`. Crnogorskog porijekla je i francuski glumac Mišel Okler. Reditelj Frederik Rosif, takođe. Pa holivudski glumac Paul Ivano čije je pravo ime Pavle Ivanović. Snimio je pet igranih fulmova u Holivudu gdje se doselio 1919. godine. Znatno kasnije odiogaro je 250 televizijskih uloga. Vlatko Simunović``

konceptualna umetnost, nikola tesla, performans, avangarda, neoavangarda, postmoderna, instalacije u prostoru Kao novo Retko Tiraz 300 izbor, ideja, kocept Marica Radojcic RETKO OSVETLICU TAMNU STRANU MESECA Thu, 11/23/2006 - 05:00. / Vest Beograd Kulturna politika Marica Radojcic Tesla seecult.org writes, `BEOGRAD, 23. novembra (SEEcult.org) - Medjunarodni interdisciplinarni projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce predstaviti radove cetrdesetak domacih i stranih umetnika inspirisane zivotom i delom Nikole Tesle, bice odrzan od 28. novembra do 9. decembra u vise prostora u Beogradu, povodom 150 godina od rodjenja tog velikog naucnika.` Projekat ce biti predstavljen u Javnom kupatilu Beograd, Magacinu Nolit, Muzeju Nikole Tesle, Gvarneriusu i Skupstini grada Beograda, a predstavice radove oko 40 domacih i stranih umetnika - iz Austrije, Nemacke, Belgije, Svajcarske i Srbije, najavila je Marica Radojcic. Prema navodima autorke tog projekta Marice Radojcic, ‘bice munja, gromova, animacija, muzike, skulptura, instalacija, performansa, ali i radova koji su jednovremeno i tehnicko, odnosno matematicko, i umetnicko ostavarenje, i instalacija i medicinsko pomagalo’. U okviru projekta ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’, koji ce biti ostvaren u saradnji sa Muzejom Nikola Tesla, izgradjen je nov Teslin transformator za potrebe tog muzeja, ciji ce rad biti svecano demonstriran. Takodje, bice odrzan i medjunarodni muzicki festival pod nazivom ‘Safe & Sound’ (Jasno & glasno), ciji je autor koncepta i selektor kompozitor Miroslav Misa Savic Mipi. Rec je o stvaralackom dijalogu umetnika pozvanih iz sveta i domacih umetnika koji su ucestvovali na festivalu ‘Od zvuka ka’’, organizovanom u Studentskom kulturnom centru 1981. godine. Vecina ondasnjih ucesnika pozvana ja da ucestvuje u ‘Safe & Sound’, koji ce tako biti svojevrsni omaz ne samo Tesli, vec i tom festivalu iz 1981. Svaki umetnik je pozvan da obradi neku zvucnu temu, a svoj rad ce predstaviti u obliku predavanja, umetnickih radionica i performansa uzivo, ukljucujuci pritom jedan sat direktnog radio-prenosa. Projekt ‘Osvetlicu tamnu stranu Meseca’ zapocet je performansom ‘Nizanje’ (Stringing) koji su u julu ove godine izvele Marica Radojcic i Selena Savic u Skupstini grada, prilikom otvaranja izlozbe ‘Teslin cudesni svet elektriciteta’ autorke Zorice Ciric, kustoskinje Muzeja Nikola Tesla. Glavni finasijer projekta je Sekretarijat za kulturu grada Beograda, a finansijski su pomogli i austrijski Kulturni forum, Prohelvecija, Ministarstvo kulture, Deltagenerali. Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 — Њујорк, 7. јануар 1943) био је српски и амерички[1][2][3] проналазач, инжењер електротехнике и машинства и футуриста, најпознатији по свом доприносу у пројектовању модерног система напајања наизменичном струјом. Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Преминуо је у својој 87. години, сиромашан и заборављен. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мере, јединица мере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла. Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега у области електротехнике 112.[4][5] Лично је упознао два српска краља, краља Србије Александра Обреновића при посети Београду 1. јуна (17. маја) 1892, и краља Југославије Петра II Карађорђевића јуна 1942. године у Њујорку. Биографија Детињство, младост и породица Парохијска црква Светог Петра и Павла и кућа, дом Теслиних у Смиљану. У позадини се види брдо Богданић, испод којег извире поток Ваганац, који је протицао испод саме куће и цркве. Изнад куће је сеоско гробље на коме се налази масовна гробница из времена Независне Државе Хрватске.[6] Фотографија из 1905. Никола је рођен 28. јуна 1856. године по старом, односно 10. јула по новом календару у Смиљану у Лици, као четврто дете од петоро деце Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине, у Војној крајини Аустријског царства недалеко од границе са Османским царством. Крштен је у српској православној цркви Светог Петра и Павла у Смиљану као Николај (слсрп. Николай). Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, сутрадан, бојећи се да неће преживети. Крштење детета обавио је поп Тома Оклопџија у цркви Светог Петра и Павла у Смиљану, а кум је био Милутинов пријатељ, капетан Јован Дреновац. У црквеним књигама је записано црквенословенски да је дете добило име Николај, а заправо је добило име по једном и другом деди Никола. Николин отац је био надарени писац и поета који је поседовао богату библиотеку у којој је и Никола проводио своје детињство читајући и учећи стране језике.[7] По једном веровању, Тесле воде порекло од Драганића из Бањана. По наводима Јована Дучића, Тесле су пореклом из Старе Херцеговине, од племена (Опутни) Рудињани из села Пилатоваца у данашњој никшићкој општини.[8] Међутим, о Теслином пореклу постоји и верзија да су од Комненовића из Бањана у Старој Херцеговини. По легенди која се задржала у Бањанима, Комненовићи су зидали цркву приликом чега су се посвађали са мајсторима услед чега је дошло до крвавих обрачуна. Као резултат тога, део Комненовића се преселио са Тупана у други крај Бањана због чега су их прозвали Чивије (ексери) који и данас живе у Бањанима, док се други део одселио у Лику који је прозван Тесла по тесли, врсти тесарског алата. Николина мајка била је вредна жена с много талената. Била је врло креативна и својим изумима олакшавала је живот на селу. Сматра се да је Никола Тесла управо од мајке наследио склоност ка истраживачком раду.[9] Теслини родитељи су, осим њега, имали сина Данета и кћерке Ангелину и Милку, које су биле старије од Николе, и Марицу, најмлађе дете у породици Тесла. Дане је погинуо при паду с коња кад је Никола имао пет година и то је оставило велики траг у породици. Дане је сматран изузетно обдареним, док се за Николу веровало да је мање интелигентан.[10] Верује се да је Данетова смрт основни разлог што отац дуго није пристајао да му дозволи да похађа техничку школу далеко од куће. Школовање Крштеница Николе Тесле. Теслин отац, Милутин Тесла. Никола Тесла, 1879. са 23 године. Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године.[11] Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу.[12] У Госпићу је Никола први пут скренуо пажњу на себе када је један трговац организовао ватрогасну службу. На показној вежби којој је присуствовало мноштво Госпићана, ватрогасци нису успели да испумпају воду из реке Лике. Стручњаци су покушали да открију разлог зашто пумпа не вуче воду, али безуспешно. Тесла, који је тада имао седам или осам година, је инстиктивно решио проблем ушавши у реку и отчепивши други крај црева. Због тога је слављен као херој дана.[10][13] Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац[14] крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике.[10] Студије Пошто је оздравио, отац га шаље ујаку проти Томи Мандићу, у Томингај код Грачца, да боравком на селу и планини прикупља снагу за напоре који га очекују. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година. Спава веома мало, свега четири сата дневно и све слободно време проводи у учењу. Испите полаже са највишим оценама. Још тада га је заинтересовала могућност примене наизменичне струје. Чита све што му дође под руку (100 томова Волтерових списа). Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Посебно Гетеовог Фауста.” Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Након прве године студија изостаје стипендија Царско-краљевске генерал-команде (којом су помагани сиромашни ученици из Војне крајине). Два пута се за стипендију обраћа славној Матици српској у Новом Саду. Први пут 14. октобра 1876, а други пут 1. септембра 1878. године. Оба пута бива одбијен. У децембру 1878. године напушта Грац и прекида све везе са ближњима. Другови су мислили да се утопио у Мури. Одлази у Марбург (данашњи Марибор) где добија посао код неког инжењера. Одаје се коцкању. Отац га након вишемесечне безуспешне потраге проналази и враћа кући. Отац, узоран човек, није могао да нађе оправдање за такво понашање. (Недуго потом отац умире 30. априла 1879. године). Никола је те године једно време радио у госпићкој реалној гимназији. Јануара 1880. године, одлази у Праг да према очевој жељи оконча студије.[15] Тамо не може да се упише на Карлов универзитет јер у средњој школи није учио грчки. Највероватније је слушао предавања из физике и електротехнике. Живео је на адреси Ве Смечках 13, где је 2011. године постављена меморијална табла.[16][17] Већину времена проводио је библиотекама у Клементинуму и народној каварни у Водичковој улици. Наредне године, свестан да његови ближњи подносе огромну жртву због њега, решава да их ослободи тог терета и напушта студије.[13][15] Тесла је навео у својој аутобиографији како је живо и пластично доживљавао моменте инспирације. Од раних дана је имао способност да у мислима створи прецизну слику проналаска пре него што га направи. Ова појава се у психологији назива „Визуелно размишљање”.[18] Теслино прво запослење Године 1881, се сели у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. Ту је измислио уређај који је, према некима, телефонски појачавач, док је према другима први звучник. У Будимпештанском парку се Тесли јавила идеја о решењу проблема мотора на наизменичну струју без комутатора, док је шетао са пријатељем и рецитовао Гетеовог „Фауста”, а онда изненада почео штапом по песку да црта линије сила обртног магнетског поља. За два наредна месеца је разрадио скице многих типова мотора и модификација које ће пет година касније патентирати у Америци.[13] Запослење у Паризу и посао у Стразбуру У Париз се сели 1882. године где ради као инжењер за Едисонову компанију на пословима унапређења електричне опреме. Године 1883, требало је да компанија у Штразбургу (данашњи Стразбур) оспособи једносмерну централу јер се на отварању очекивао немачки цар лично. Тесли је дат овај задатак и он је боравио у Стразбуру од 14. октобра 1883. до 24. фебруара 1884. године.[13] Тесла овде потписује први пословни уговор у вези реализације првог индукционог мотора, тако је крајем 1883. године у Стразбуру настао први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетског поља наизменичних струја. Почео је и са развојем разних врста полифазних система и уређаја са обртним магнетским пољем (за које му је одобрен патент 1888. године). Прелазак океана са препоруком Едисону Тесла је, 6. јуна 1884. године, дошао у Америку у Њујорк са писмом препоруке које је добио од претходног шефа Чарлса Бечелора.[19] У препоруци је Бечелор написао: „Ја познајем два велика човека, а ви сте један од њих; други је овај млади човек”. Едисон је запослио Теслу у својој компанији Едисонове машине. Тесла је убрзо напредовао и успешно решавао и најкомпликованије проблеме у компанији. Тесли је понуђено да уради потпуно репројектовање генератора једносмерне струје Едисонове компаније.[20] Разлаз са Едисоном Статуа Николе Тесле у Нијагариним водопадима, Онтарио, Канада. Пошто је Тесла описао природу добитака од његове нове конструкције, Едисон му је понудио 50.000$ (1,1 милион $ данас)[21] кад све буде успешно завршено и направљено. Тесла је радио близу годину дана на новим конструкцијама и Едисоновој компанији донео неколико патената који су потом зарадили невероватан профит. Када је потом Тесла питао Едисона о обећаних 50.000$, Едисон му је одговорио „Тесла, ви не разумете наш амерички смисао за хумор.”. и погазио своје обећање.[22][23] Едисон је пристао да повећа Теслину плату за 10$ недељно, као врсту компромиса, што значи да би требало да ради 53 године да заради новац који му је био првобитно обећан. Тесла је дао отказ моментално.[24] Едисон је као добар бизнисмен зарађивао новац коришћењем својих једносмерних генератора струје који су били веома скупи за постављање и одржавање. Било је потребно и по неколико станица једносмерне струје да би се обезбедила једна градска четврт, док је Теслин генератор наизменичне струје био довољан за снабдевање комплетног града. Увидевши ефикасност Теслиних патената, Едисон је користио разне начине да увери јавност како је та струја опасна, ходао је по градским вашарима и пред медијима наизменичном струјом усмрћивао животиње (псе, мачке, и у једном случају, слона).[25] На његову идеју створена је и прва електрична столица. Као одговор томе Тесла се прикључио у коло наизменичне струје што је проузроковало ужарење нити електричне сијалице, и тим побио предрасуде штетности наизменичне струје. Средње године Први патенти из наизменичних струја Никола Тесла 1885. године. Године 1886. Тесла у Њујорку оснива своју компанију, Тесла електрично осветљење и производња (Tesla Electric Light & Manufacturing).[5][26] Првобитни оснивачи се нису сложили са Теслом око његових планова за увођење мотора на наизменичну струју и на крају је остао без финансијера и компаније. Тесла је потом радио у Њујорку као обичан радник од 1886. до 1887. године да би се прехранио и скупио новац за свој нови подухват. Први електромотор на наизменичну струју без четкица је успео да конструише 1887. године, и демонстрирао га пред „Америчким друштвом електроинжењера” (American Institute of Electrical Engineers, данас IEEE) 1888. године. Исте године је развио принципе свог Теслиног калема и почео рад са Џорџом Вестингхаусом у лабораторијама његове фирме „Вестингхаус електрична и производна компанија” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Вестингхаус га је послушао у вези његових идеја о вишефазним системима који би омогућили пренос наизменичне струје на велика растојања. Експерименти са Икс-зрацима Априла 1887. године Тесла почиње истраживање онога што ће касније бити названо Икс-зрацима користећи вакуумску цев са једним коленом (сличну његовом патенту 514170). Овај уређај је другачији од других раних цеви за Икс-зраке јер није имао електроду-мету. Савремен израз за феномен који је разлог оваквог дејства уређаја је „пробојно зрачење”. До 1892. године је Тесла већ био упознат са радом Вилхелма Рендгена и његовим проналаском ефеката Икс-зрака. Тесла није признавао постојање опасности од рада са Икс-зрацима, приписујући оштећења на кожи озону пре него, до тада непознатом зрачењу: „У вези штетних дејстава на кожу… примећујем да су она погрешно тумачена… она нису од Рендгенових зрака, већ једино од озона створеног у контакту са кожом. Азотна киселина би такође могла бити одговорна, али у мањој мери”. (Тесла, Electrical Review, 30. новембар 1895) Ово је погрешна оцена што се тиче катодних цеви са Икс-зрачењем. Тесла је касније приметио опекотине код асистента које потичу од Икс-зрака и стога је вршио експерименте. Фотографисао је своју руку и фотографију је послао Рендгену, али није јавно објавио свој рад и проналаске. Овај део истраживања је пропао у пожару у лабораторији у улици Хјустон 1895. године. Америчко држављанство, експлозија разних открића Теслин систем производње наизменичне струје и пренос на велике даљине. Описан у патенту US390721. Америчко држављанство добија 30. јула 1891, са 35 година, а тада започиње рад у својој новој лабораторији у улици Хаустон у Њујорку. Ту је први пут приказао флуоресцентну сијалицу која светли без жица. Тако се први пут појавила идеја о бежичном преносу снаге. Са 36 година пријављује први патент из области вишефазних струја. У наставку истраживања се посвећује принципима обртних магнетних поља. Постаје потпредседник Америчког института електроинжењера (касније IEEE) у периоду од 1892. до 1894. године. Пут у Европу, смрт мајке, долазак у Београд Проглас Намесништва које у име Александра Обреновића додељује Николи Тесли орден Светог Саве другог степена 11. јуна (30. маја) 1892. Указ је у службеним Српским новинама објављен 21. (9.) јуна 1892. Тесла 1892. године путује у Европу, где прво држи 3. фебруара сензационално предавање у Лондону у Британском институту електроинжењера „Експерименти са наизменичним струјама високог потенцијала и високе фреквенције”. Потом у Паризу 19. фебруара члановима друштва инжењера држи исто предавање и остаје месец дана покушавајући, по други пут, да у Паризу нађе инвеститоре за свој нови полифазни систем струја. Ту га затиче телеграм са вешћу да му је мајка на самрти. Журно напушта Париз да би боравио уз своју умирућу мајку и стиже 15. априла, пар сати пре смрти. Њене последње речи су биле: „Стигао си Ниџо, поносе мој.” После њене смрти Тесла се разболео. Провео је три недеље опорављајући се у Госпићу и селу Томингај код Грачца, родном месту његове мајке и манастиру Гомирје у коме је архимандрит био његов ујак Николај.[13] Једини боравак Николе Тесле у Београду био је од 1. — 3. јуна 1892. године.[27][28] Дошао је на позив Ђорђа Станојевића у Београд 1. јуна.[29] Следећег дана је примљен у аудијенцију код краља Александра Обреновића којом приликом је одликован орденом Светог Саве. Потом је Тесла одржао чувени поздравни говор у данашњој згради ректората, студентима и професорима београдске Велике школе. Ја сам, као што видите и чујете остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету. — почетак Теслиног говора у Великој школи Том приликом Јован Јовановић Змај је одрецитовао песму „Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд” коју ја написао тим поводом.[30] Теслин боравак у Београду је оставио дубоког трага, међутим, иако је добио 12. септембра признање енглеског удружења инжењера и научника, убрзо и почасну титулу доктора Универзитета Колумбија, крајем 1892. године није прошао на избору за редовног члана Српске краљевске академије. За дописног члана изабран је 1894. а за редовног 1937. године.[31] Златне године стваралаштва Од 1893. до 1895. године Тесла истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио-таласа. У Сент Луису је 1893. године, пред 6000 гледалаца, Тесла приказао на атрактиван начин многе експерименте укључујући и пренос сличан радио комуникацији. Обраћајући се Френклиновом институту у Филаделфији и Националној асоцијацији за електрично осветљење он је описао и демонстрирао своје принципе детаљно. Теслине демонстрације изазивају велику пажњу и помно се прате. Светска изложба у Чикагу Светска изложба 1893. године у Чикагу, Светска Колумбовска изложба, је била међународна изложба на којој је по први пут цео салон издвојен само за електрична достигнућа. То је био историјски догађај јер су Тесла и Вестингхаус представили посетиоцима свој систем наизменичне струје осветљавајући целу изложбу.[32] Приказане су Теслине флуоресцентне сијалице и сијалице са једним изводом. Тесла је објаснио принцип обртног магнетског поља и индукционог мотора изазивајући дивљење при демонстрацији обртања бакарног јајета и постављања на врх, што је представљено као Колумбово јаје. То је коришћено да се објасни и прикаже модел обртног магнетског поља и индуктивног мотора. Признања, недаће и рат струја Главни чланак: Рат струја Фебруара 1894. се појављује прва књига о Тесли, „Открића, истраживања и писани радови Николе Тесле”. Убрзо књига бива преведена на српски и немачки језик. Велики ударац за истраживања се десио 13. марта 1895. године када избија велики пожар у лабораторији у Јужној петој авенији број 35 којом приликом је изгорело око 400 електричних мотора, електрични и механички осцилатори, трансформатори, многе оригиналне конструкције и рукопис скоро завршене књиге „Прича о 1001 индукционом мотору”.[33] Међутим, то је било време изузетне Теслине креативности и жилавости. Већ 15. марта оснива компанију под именом „Никола Тесла” и наставља рад. Касних 1880-их, Тесла и Томас Едисон су постали противници, поводом Едисоновог покретања система дистрибуције електричне енергије на основу једносмерне струје упркос постојања ефикаснијег, Теслиног, система са наизменичном струјом. Као резултат рата струја, Томас Едисон и Џорџ Вестингхаус су замало банкротирали, па је 1897. године Тесла поцепао уговор и ослободио Вестингхауса обавеза плаћања коришћења патената. Те 1897. године је Тесла радио испитивања која су водила ка постављању основа за истраживања у области космичких зрачења. Откриће радија и бежичног преноса Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их. Када је напунио 41 годину, поднео је свој први патент бр. 645576 из области радија. Годину дана касније америчкој војсци приказује модел радијски управљаног брода, верујући да војска може бити заинтересована за радио-контролисана торпеда. Тада је он говорио о развоју „умећа телематике”, врсте роботике. Радио контролисан брод је јавно приказан 1898. године на електричној изложби у Медисон Сквер Гардену.[34][35] Само годину дана касније представио је у Чикагу брод који је био способан и да зарони. Ови уређаји су имали иновативни резонантни пријемник и низ логичких кола. Радио-даљинско управљање остаје новотарија све до Другог светског рата.[36] Исте године Тесла је измислио електрични упаљач или свећицу за бензинске моторе са унутрашњим сагоревањем, за шта му је признат патент 609250 под називом „Електрични упаљач за бензинске моторе”. Колорадо Спрингс Тесла седи у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу унутар свог „Увеличавајућег преносника” који производи милионе волти напона. Лукови су дуги и по 7 m. (Према Теслиним белешкама ово је двострука експозиција) Тесла је 1899. одлучио да се пресели и настави истраживања у Колораду Спрингсу, где је имао довољно простора за своје експерименте са високим напонима и високим учестаностима. По свом доласку је новинарима изјавио да намерава да спроведе експеримент бежичне телеграфије између Пајкс Пика (врх Стеновитих планина у Колораду) и Париза. Теслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди. У свом дневнику је описао експерименте који се тичу јоносфере и земаљских таласа изазваних трансферзалним или лонгитудиналним таласима. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара. Тесла је такође проучавао атмосферски електрицитет, посматрајући пражњења својим пријемницима. Репродукујући његове пријемнике и резонантна кола много година касније се увидео непредвидиви ниво комплексности (расподељени хеликоидни резонатор високог фактора потискивања, радиофреквентно повратно коло, кола са грубим хетеродиним ефектима и регенеративним техникама). Тврдио је чак да је измерио и постојање стојећих таласа у Земљи. У једном моменту је утврдио да је у својој лабораторији забележио радио-сигнале ванземаљског порекла. Научна заједница је одбацила његову објаву и његове податке. Он је тврдио да својим пријемницима мери извесне понављајуће сигнале који су суштински другачији од сигнала које је приметио као последица олуја и земљиног шума. Касније је детаљно наводио да су сигнали долазили у групама од једног, два, три и четири клика заједно. Тесла је касније провео део живота покушавајући да шаље сигнал на Марс. Тесла напушта Колорадо Спрингс 7. јануара 1900, а лабораторија се руши и распродаје за исплату дуга. Међутим, експерименти у Колорадо Спрингсу су Теслу припремили за следећи пројекат, подизање постројења за бежични пренос енергије. У то време пријављује патент у области резонантних електричних осцилаторних кола. Светска радио станица на Лонг Ајленду Теслина кула на Лонг Ајленду у савезној држави Њујорк Тесла почиње планирање Светске радио-станице — Варденклиф куле 1890. године са 150.000 $ (од којих је 51% улаже Џеј Пи Морган). Градња почиње 1901. године, а јануара 1902. године га затиче вест да је Маркони успео да оствари трансатлантски пренос сигнала. Јуна 1902. је Тесла преместио лабораторију из улице Хјустон у Варденклиф. Велелепна кула Светске радио-станице још није довршена, а главни финансијер, Морган, се новембра повлачи из подухвата, док су новине то пропратиле натписима Теслин Варденклиф је милионска лудорија. Године 1906. Тесла напушта кулу и враћа се у Њујорк. Та кула је током Првог светског рата размонтирана, под изговором да може послужити немачким шпијунима. Амерички патентни завод је 1904. године поништио претходну одлуку и доделио Ђуљелму Марконију патент на радио, чак је и Михајло Пупин стао на страну Марконија. Од тада почиње Теслина борба за повратак радио патента. На свој 50. рођендан Тесла је приредио јавно представљање своје турбине без лопатица снаге 200 коњских снага (150 kW) са 16.000 min−1 (обртаја у минути). Током 1910—1911. су у Вотерсајд електране у Њујорку тестиране Теслине турбине снага између 100 и 5000 коњских снага. Маркони 1909. године добија Нобелову награду за откриће радија, односно допринос у развоју бежичне телеграфије што чини Теслу дубоко огорченим. Године 1915, Тесла подноси тужбу против Марконија, тражећи судску заштиту својих права на радио, међутим већ 1916. је банкротирао због великих трошкова. У тим тренуцима његов живот опасно клизи ка ивици сиромаштва. Ратне прилике и неприлике Пред Први светски рат Тесла је тражио инвеститоре преко океана. Кад је почео рат, Тесла је престао да прима средства од својих европских патената. Након рата изнео је своја предвиђања у вези с послератним окружењем. У чланку објављеном 20. децембра 1914. године, Тесла је изнео мишљење да Лига народа није решење за тадашње проблеме. Мада без материјалних средстава Тесли ипак стижу признања. Тако 18. маја 1917. године добија златну Едисонову медаљу за откриће полифазног система наизменичних струја. Те вечери је изречена мисао да када би једног момента престали да раде сви Теслини проналасци, индустрија би престала да ради, трамваји и возови би стали, градови би остали у мраку, а фабрике би биле мртве. Историјски обрт је управо у томе што је Тесла добио медаљу са именом човека који му је био љути противник са својом идејом и изгубио у тој бици, али је Едисон на крају стекао богатство, а Тесли је остало само признање. Николај Велимировић и Никола Тесла Николај Велимировић и Никола Тесла су се упознали 1916. године у Њујорку, преко Теслиног пријатеља, професора Паје Радосављевића. Тада јеромонах, Николај је покушао да обједини Србе у Америци, да дају подршку Србији, која је војевала против Аустроугарске империје. У том правцу, Николају су Пупин и Тесла били обавезни саговорници. Затегнути односи Тесле и Пупина и јако критичан став Радосављевића према Пупину су учинили да заједнички проглас Тесле, Пупина и Радосављевића није потписан. Николај је касније писао Радосављевићу да жали што је покушао да уведе Теслу у ствари народне те да би био грех одвраћати га од његовог посла. Усменим предањем је сачувана анегдота о разговору Тесле и Николаја у погледу сличности (невидљивост) струје и силе Божије.[37] Теслине опсесије и невоље Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, захтевао је да се поред тањира увек поставе три платнене салвете пре сваког оброка, итд. Природа овог поремећаја је у то време била недовољно позната, тако да се мислило да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило оно што је преостало од његовог угледа. Тесла у том периоду борави у хотелу Валдорф-Асторија, у изнајмљеном апартману са одложеним плаћањем. Због наплате нагомиланог дуга од 20.000$, власник хотела, Џорџ Болт, је преузео власништво над Ворденклајфом. Баш 1917. године у време док Болт руши кулу да би распродао плацеве, Тесла добија највише признање Америчког института електричних инжењера, Едисонову медаљу. Иронија овог догађаја је у Теслином случају била вишеструка. Августа 1917. године Тесла је поставио принципе у вези са фреквенцијом и нивоом снаге првог примитивног радара. Емил Жирардо је 1934. године радећи први француски радарски систем тврдио да је све радио „према принципима које је поставио господин Тесла”. Аутобиографија `Моји изуми` је састављена од низа текстова који је Тесла објавио у неколико наврата у штампи, највероватније како би пажњу јавности, кроз часописе усмерио ка потенцијалним инвестоторима. Кроз те текстове описује своје вивидне визије, затим имагинацију толико снажну, препуну идеја, да је руком могао готово да пролази кроз идеју која као да лебди у ваздуху, пријатеље које је посећивао, са којима је разговарао, који су му били драги као и овоземаљски... Чак је у неколико наврата понудио, да његову специфичну менталну конституцију, научници подвргну детаљним испитивањима... Описује огледе пуштања струја одређених фреквенција кроз тело, како делују на виталност, итд. које је примењивао на себи. Поред осталих особености приметио је и описао да му је чуло слуха неколико пута јаче него што је то уобичајно. Документовано је око седам нервних сломова овог истраживача, од којих је већина изазвана претераним умним напорима, а затим и великим животним траумама. Оно говори о фрагилности Теслиног генија. Позне године и усамљенички живот Краљ Петар II у посети Николи Тесли, апартман хотела Њујоркер, јун 1942. (од лево Милош Трифуновић министар, Франц Сној министар, Теслин сестрић Сава Косановић министар, а од десно Радоје Кнежевић министар двора и Иван Шубашић бан Хрватске бановине) Становао је 1927. године Тесла на петнаестом спрату њујоршког хотела „Пенсилванија”. Живео је он самачким животом у соби број 1522 Е, водећи пажљиво нарочиту бригу о својој исхрани.[38] На његов седамдесет пети рођендан 1931. године га Тајм магазин ставља на насловну страну. У поднаслову је наглашен његов допринос системима производње електричне енергије. Тесли је одобрен последњи патент 1928. године у области ваздушног саобраћаја када је представио прву летелицу са вертикалним полетањем и слетањем. Тесла 1934. године пише југословенском конзулу Јанковићу и захваљује Михајлу Пупину на идеји да водеће америчке компаније формирају фонд којим би Тесли била обезбеђена безбрижна старост. Тесла одбија такву помоћ и бира да прима скромну пензију од југословенске владе и бави се истраживањима у складу са својим могућностима. Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. У 81. години Тесла изјављује да је комплетирао јединствену теорију поља. Тврдио је да је разрадио све детаље и да ће их открити свету ускоро. Теорија никад није објављена, а научна јавност је већ била убеђена да се његове изјаве не могу узимати озбиљно. Већина данас верује да Тесла никад није у целости разрадио такву теорију, а оно што је остало има више историјску вредност док је у физици потпуно одбачено. Тесла је био номинован за орден Светог Саве првог реда, али пошто је имао америчко држављанство није га добио, али је примио орден Светог Саве другог реда. Једно предвече 1937. током уобичајеног изласка ударио га је такси. Никола Тесла је пао на земљу непомичан, а онда је устао и вратио се у хотел. Према неким изворима поломио је три ребра, а према другима то су биле само лакше повреде. Требало му је шест месеци да се опорави.[39] Године 1939. на предлог својих колега из компаније Вестингхаус, вратио се на посао за недељну плату од 125 долара.[39] Теслина смрт и епилог Електромеханички уређаји и принципи које је развио Никола Тесла: разни уређаји који користе обртно магнетско поље (1882) индуктивни мотор, обртни трансформатори и алтенатор за високе фреквенције начин за повећање јачине електричних осцилација полифазни системи систем за пренос електричне енергије посредством наизменичних струја на велике раздаљине (1888) [40] Теслин трансформатор, његова светска радио станица и други начини за појачање јачине електричних осцилација (укључујући пренесено пражњење кондензатора и Теслин осцилатор) електротерапија Теслиним струјама турбина без лопатица бифиларни намотај телегеодинамика Теслин ефекат и Теслино електростатичко поље систем бежичне комуникације (први корак према проналазку радија) и радиофреквентни осцилатори роботика и `I` логичко коло [41] цеви за Икс-зраке које користе процес кочења зрачења уређај за јонизоване гасове уређаји за емитовање јаких поља Уређај за емитовање зрака са наелектрисаним честицама методе за обезбеђивање екстремно малог нивоа отпора проласку електричне струје (претеча суперпроводности) кола за појачања напона уређаји за пражњење високих напона системи за лучно осветљење уређаје за заштиту од грома Теслин компресор Теслин упаљач Теслине пумпе VTOL авион динамичка теорија гравитације концепти за електрична возила Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела 7. јануара 1943. године у 87. години живота.[42] Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизменичних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Тим поводом, градоначелник Њујорка Лагвардија је рекао: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће”. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. После службе тело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. Урна са Теслиним остацима у Музеју Николе Тесле у Београду На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску песму Тамо далеко. Остао је забележен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардије.[43] Касније 1943. године Врховни суд САД вратио је Тесли право на патент 645.576, признајући му првенство на патент радија.[44] Убрзо по Теслиној смрти ФБИ је затражио од Усељеничке службе одузимање све покојникове личне ствари и докумената, иако је Тесла био амерички држављанин. Касније је Министарство одбране контактирало ФБИ, а Теслина документа проглашена врхунском тајном. Сва Теслина лична имовина по налогу Едгара Хувера и председникових саветника добила је етикету „веома поверљиво” због природе Теслиних открића и патената. Борба родбине за личну имовину Теслина породица и југословенска амбасада су се борили са америчким званичницима за повратак докумената и личних ствари, због могућег значаја неког од његових истраживања. Коначно, његов сестрић Сава Косановић успева да дође до дела његових личних ствари и то је сада смештено у Музеју Николе Тесле у Београду. Његов пепео је пренесен у Београд јула 1957. године. Урна је смештена у Музеју Николе Тесле где и данас стоји. Дана 28. фебруара 2014. је потписан споразум између Српске православне цркве, Владе Републике Србије и Привременог органа Града Београда о преносу посмртних остатака Николе Тесле у порту Храма Светог Саве.[45][46] Теслине друштвене активности У својим средњим годинама, Тесла је имао пријатељски однос са Марком Твеном који је обожавао да проводи пуно времена у Теслиној лабораторији. Међу његовим најближим пријатељима је било и уметника. Дружио се са уредником Century Magazine часописа Робертом Џонсоном који је објавио пар песама Јована Јовановића Змаја у Теслином преводу, док је са Катарином Џонсон неговао пријатељство.[47] У овом периоду је Тесла био друштвено активан, а познато је да је једно време читао о Ведској филозофији. Након инцидента са Едисоном, Тесла је остао огорчен на њега, и никада нису поправили своје односе. Када је Едисон већ био стар, Тесла је изјавио да му је једна од грешака то што никада није поштовао Едисонов рад, али то је мало значило за поправљање њиховог скоро непостојећег односа. Човек који је из

Jako lepo očuvano Kao na slikama Nolit, 1983. 226 strana, tvrd povez, zaštitni omot Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996) bio je slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik SANU. Mića Popović Mica popovic.jpg Mića Popović: Ne hvala! (autoportret), 1977. Datum rođenja 12. juni 1923. Mesto rođenja Loznica Kraljevina SHS Datum smrti 22. decembar 1996. (73 god.) Mesto smrti Beograd SR Jugoslavija Biografija Uredi Mića Popović, tabla na zgradi u kojoj je stanovao U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju.[1] Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića.[1] Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.[1] Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.[2] Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.[1] Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959.[2] Boravio u Njujorku 1980—1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Uredi Osnova, 1963 Mića Popović i Lazar Vujaklija, 1985. Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959—1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979.[2] No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla.[2] Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju.[2] Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Spomen-galerija, legat u Loznici Uredi Galerija Miće Popovića, Loznica 008.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 011.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 006.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 001.jpg Galerija Miće Popovića, Loznica 003.jpg Bibliografija Uredi Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe Uredi 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Uredi Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Uredi Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja Uredi 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Uredi Plaketa koja se dodeljuje dobitnicima Nagrade za umetnost „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao — slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad — Beograd. Dosadašnji dobitnici 1998. Predrag Koraksić Koraks i Danilo Bata Stojković (za životno delo) 2000. Dušan Otašević 2002. Dušan Makavejev 2004. Jagoš Marković 2006. Ljubomir Simović 2008. Mira Stupica 2010. Želimir Žilnik Srpsko slikarstvo xx veka avangarda teorija slikarstva umetnosti istorija janson arnason moderne

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]

ima posvetu iz 1914. dobro ocuvano kao na slikama, malo uprašena i požutela od godina Richard Wagner PARSIFAL 1911 Foto des Verkäufers Wagner, Richard: Richard Wagner : Parsifal - Ein Bühnenweihfestspiel - Vollständiger Klavier -Auszug Mainz : Schott, 1911 RETKO U PONUDI Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813 — Venecija, 13. februar 1883) bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar. Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana. Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog Wagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“). Detinjstvo i mladost[uredi] Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome.[1] Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu)[2] i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu. Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno je čitao Šekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjiga Odiseje.[3] Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi. Vagner je 1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru je čuo njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove. Godine 1832, Vagner piše svoju Simfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kao dirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto. Godine 1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postane horovođa u Varcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila napisana potpuno u stilu Karla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjena Adolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa.[3] Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Godine 1836, komponuje komičnu operu Zabrana ljubavi, čija je premijera bila u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.[1] Dana 24. novembra 1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu.[3] Godine 1839, Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova,[1] koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojim njufaundlenderom, Roberom, pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a 1840. i 1841. godinu su proveli u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu. Pariz, Drezden i ustanak[uredi] U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost,[4] budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne.[5] Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).[6] U 1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati. Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta,[1] propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina. Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe.[1] Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih. Izgnanstvo, povratak i sazrevanje stavova[uredi] Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850. Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija. Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem humanističke filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.[7] Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera,[7] koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima. Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu.[8] Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku. Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine. Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner. Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere.[9] Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (franc. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju,[9] a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.[10] Godine 1861, Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto. Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.[11] Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh. Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova,[12] koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865, ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku,[12] koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.[13] Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života. Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa.[14] Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture. Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871, se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena. Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“). Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta.[15] To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina. Poslednje godine[uredi] Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala. U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posvetio veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu.[14] Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju.[16] Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivne masturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo. Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“.[17] Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici. Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.[12] Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“.[18] Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid. Dela[uredi] Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice. Opera[uredi] Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere,[19] dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim. Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionom stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta. Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“). Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.[6][7] Rani period[uredi] Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike. Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila).[20] Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad. Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832) Vile (nem. Die Feen; 1833) Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836) Rijenci (nem. Rienzi; 1837) Srednji period[uredi] Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode. Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843) Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845) Loengrin (nem. Lohengrin; 1848) Kasni period[uredi] Bajrojt festšpilhaus 1900. godine Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame. Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859) Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867) Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera: Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854) Valkira (nem. Die Walküre; 1856) Zigfrid (nem. Siegfried; 1871) Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874) Parsifal (nem. Parsifal; 1882) Instrumentalna i ostala muzika[uredi] Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća: Simfonija u ce-duru; Simfonija u e-duru (nezavršena); Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije: Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske; Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom; Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine); Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843); Tri klavirske sonate: Klavirska sonata u be-duru (1831); Klavirska sonata u a-duru (1832); Klavirska sonata u as-duru (1853); Fantazija u fis-molu(1831); Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir; Zigfrid idila za mali orkestar (1870). Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara). Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871) Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom. Teoretski radovi i eseji[uredi] Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera. Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben). Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka. U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850. Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela[uredi] Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala. Leubald (nem. Leubald), poema, 1828. Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842. Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837. Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840. Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841. Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841. Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841—1843. Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842. Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846—1848. Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849. Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849—1850. Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850. Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856. Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868. Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870. Reforma opere[uredi] Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere: menja strukturu opere; dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo; izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“; uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi); umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive; simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog; horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva. Gezamtkunstverk[uredi] U svom delu Umetnost budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem. Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala u starogrčkoj tragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike. Vagner je verovao da, uprkos tome što je antička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delima Šekspira, a muzika u delima Betovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinsku muzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere: umetnost plesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali ne balet, koji je bio zastupljen u operi), umetnost tona i umetnost poezije. Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem. reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni. U pozorište je uneo revoluciju korišćenjem scenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom 19. veka je to bila krupna inovacija. Dijalozi i monolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, a hor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavom Prstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činu Sumraka bogova. Ličnost[uredi] Spomenik Rihardu Vagneru u Berlinu. Slika iz 1904. godine Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom. Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši.[21] Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje.[22] Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre. Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.[21] Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“.[23] Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji. Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“.[22] Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.[24] Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju moguću inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).[25] Kontroverza[uredi] Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, održale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovih komentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera. Odnos prema Jevrejima[uredi] Vagnerova navodna netrpeljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte.[26] Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džejms Livajn, Đerđ Šolti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala).[27] Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superiornost germansko-nordijske rase.[28] Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.[16] Nacizam i Hitler[uredi] Neki današnji Vagnerovi istoričari i biografi smatraju da njegove opere (kao, na primer, Zigfrid i Parsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma.[16][21] Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali,[29] najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo na antisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da su nacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenja Parsifala zbog pacifizma koji ovo delo zastupa.[30] Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročito Parsifala[31] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) i Majstore pevače iz Nirnberga. Hitler je u Parsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist, arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase.[31] Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem.[32] S druge strane, Hitleru su se sviđali Majstori pevači zbog patriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestane Sveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačka umetnost“ (nem. Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere.[33] O Loengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi, Moja borba (nem. Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina. Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik 2. decembra 1877. godine: „I dalje ću da pišem Parsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“.[23] Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državi Izrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeli holokaust. fridrih niče adolf hitler nacizam jevreji germanska mitologija