ODLIČNO OČUVANA Beograd/Pariz 2010 SLAVKO KRUNIĆ, SLIKAR I ILUSTRATOR PRIČE: ELODIE PINEL Više od 100 kolektivnih, više od 30 samostalnih izložbi i nebrojeno mnogo kolonija, “broji” slikar Slavko Krunić, Beograđanin koji uživa i u ilustraciji knjiga, priča i albuma svetskih bendova ska muzike, i čovek koji je uvek otvoren za druženje. Što ne čudi, jer je od malih nogu bio okružen posebnim ljudima. Zapravo, nema ni jednog umetnika koji je nešto značio u bivšoj Jugoslaviji, a da nije svratio u majstorsku radionicu njegovog oca Dragiše Krunića. Da, ONU “majstorsku radionicu”, Zdravka Šotre, koja je na televiziji 1981. godine oživela garažu u Slavkovom dvorištu, u kojoj je njegov tata Dragiša provodio vreme i družio se sa čuvenim svetom toga doba. Tako je Slavko odrastao, uz glumce, umetnike, slikare, muzičare, a četkica i platno su mu postali redovan “pribor” još pre polaska u školu, uz stručni “nadzor” Milića od Mačve, Mihajla Đokovića Tikala, Mladena Srbinovića. I danas se u Slavkovoj kući, na balvanima kojima je, na primer, “nacrtan pod”, nađe po neki detalj oslikan rukom Milića od Mačve. Slavkove slike danas se nalaze u javnim i privatnim zbirkama, odnosno kod kolekcionara sa najneočekivanijih strana sveta. Višestruko je nagrađivan umetnik, a njegove ilustracije su našle put do brojnih knjiga i časopisa. Sa francuskom književnicom Elodi Pinel je objavio knjigu “Satirikone”. Slavko živi punim plućima, uglavnom na relaciji Beograd – Novi Sad, a njegova platna nam donose predivne bajke koje ostaju urezane duboko u sećanju. Portreti jednog od najzanimljivijih slikara fantastike danas, su portreti pitomih ljudi, kakav je i on sam, ali nije da ne voli da poseti neke “divlje” predele Srbije, poput jezera Zaovine na Tari ili planine Kopaonik. I čest je slučaj da se umetnost prepliće sa dobrim crvenim vinom, najzanimljivije serviranim slanim i slatkim đakonijama, inspirativnim putovanjima… Tako je i kod Slavka. Njegove preporuke u intervjuu koji je dao Premium Srbiji mogu biti mesta i predeli koje ćete posetiti, hrana i piće koje ćete probati, a hoteli oni u kojima ćete odsesti. Satirikone Gospođica Elodi Pinel tvrdi da se do slika Slavka Krunića stiže preko sudbina nekolicine osoba koje su se sklonile u njegovu radionicu za vreme velikog potopa. Slavkove slike su bile jedino mesto u kojima se moglo preživeti. Gospođica Pinel je radila kao spremačica u njegovim slikama i pažljivo kontrolisala da neprimereni sadržaji iz potopljenog sveta ne uđu u slike. Kako je vreme proticalo, a sudbine ovih neobičnih osoba postajale sve neizvesnije, slike su izgledale sve lepše i celovitije. Kako tvrdi čuveni Aleksandrijski istoričar i mag, gospodin Pljakić, slikama je prijala što neizvesnija i zagonetnija sudbina njihovih stanara. Gospođica Livija, vratarka u odsustvu, uspela je da pobegne iz ćelije, a zatim i od sebe. Videli su je kineski trgovci u Kapadokiji, kako traga za ranim Slavkovim slikama, ali je zaboravila kako izgledaju. Sudbina “Gospodara čvrstih namera”, pravnika i stručnjaka za nadgledanje regularnosti dvoboja, možda izgleda tragično, ali je olakšica što je u večnost otišao sa svojom profesijom. Gospođica Leticija Sforca, čudesne lepote i blagog spokoja, spravljala je čudesni melem od blagosti i lepote. Umela je Leticija da suvu granu vrati u cvetanje, bila je vesnica proleća i života, ali za kratko. Niko ne zna kako je nestala, ostao je samo njen portret koga je S.K. u tajnosti naslikao. Posebna pažnja mora se obratiti na viteza koji se rodio sa srebrnom krljušti po telu. Vešto je govorio, što je skrivalo njegov izgled, i niko nije pomišljao da bi on mogao biti riba koja govori. Sve je na njemu bilo suvo osim očiju, iz kojih je počela teći nekakva velika i poznata reka. Gospođica Laura, ovenčana slavom i lovorikama, nije Petrarku poznavala. Nikada joj taj miris slave , koji se širio oko nje, nije bio razumljiv. Žena bez srca, koja pesnika nikada nije ni pogledala, živi u dubokoj šumi na severu Italije i čeka da je neko oslobodi iz mreže zabluda. Slava joj ne dozvoljava da se preseli u večnost, dosađuje se i verovatno još uvek čeka. Slavko Krunić je pokušao da naslika malo topline u njenim očima, ali se slikajući zaledio. Španski moreplovac Raul Albergo tragao je za zemljom koju je nazvao Dulcinea. Plovio je po opasnim morima, i kada je bilo, i kada nije bilo vode. Naročito je voleo da vuče svoj brod po suvom, kao što deca vuku kolica. Ništa ga nije moglo sprečiti da plovi. Njegov brod se kretao kroz vreme, onako kako se druga vozila kreću prostorom. Gospodim Triton kompozitor panično beži od devojke koju je izmislio. Gospođa Rezonanta beži iz Moskve od crvenih, čije ideje nije mogla da razume. Beži u svoj izmišljeni svet koji jedino ona vidi, i niko nikada neće razumeti zašto baš u njemu nalazi utočište. Gospodin Bezuhov, izuzetan čovek i učitelj, veliki sanjar, oseća veliki strah od promena i žena. Svaki put kada bi se udvarao nekoj devojci, ona bi se udavala za drugog. Jedino rešenje je, mislio je Bezuhov, da otputuje u predele ptica i da tamo sanjari o putovanju. Nekoliko dana kasnije nađen je zagledan u nulu. Devojka mandalinog drveta, gospođica Ernestina, tuguje zbog toga što postoji, i moli svet da joj oprosti. Šetajući vrtom, uvek je čula laku Šopenovu melodiju koju je izvodio nepoznati muzičar. Od izmišljenog života uvek je stvarnija izmišljena melodija. Gospodin Piter Frimen, holandski doseljenik spreman da se žrtvuje za puritansku Ameriku, otkriva sveštenički poziv u četrdeset drugoj godini. Petnaest godina ranije zaljubljuje se u uličnu devojku slatkog imena: Tereza Ativelt. Devojka biva uhapšena i poslata u Novi svet, koji je bio pun evanđelista, osuđenika, siromašnih ljudi koji su pratili svoje snove. Piter nikada nije našao Terezu. Shvatio je da ljudski život ne postoji. Svaki trenutak njegovog života postoji, ali ne i njegova zamišljena sveukupnost. Tikalo Beograd 2010.