Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš je naći... Jedne olujne noći, goblin Prljavko upao je u dubok mračan bunar. Dok se okolo vrzmaju vodeni goblini, verovatno je bezbednije da ostane u bunaru. Ali koliko dugo?

Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, mZožda ćeš je naći... Jedne olujne noći, goblin Prljavko upao je u dubok mračan bunar. Dok se okolo vrzmaju vodeni goblini, verovatno je bezbednije da ostane u bunaru. Ali koliko dugo?

Laguna, 2009. 94 strane. Veoma lepo očuvana. Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš je naći... Jedne olujne noći, goblin Prljavko upao je u dubok mračan bunar. Dok se okolo vrzmaju vodeni goblini, verovatno je bezbednije da ostane u bunaru. Ali koliko dugo?

KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA NARODNA KNJIGA 2006. TVRD POVEZ Iako je njegov prvi roman napisan za odrasle, Filp Pulman se proslavio romanima za decu, kao što su `Satni mehanizam`, `Ćerka majstora vatrometa2, `Džek Đipalo`, `Rubin u dimu`, `Severna svetlost`... Treći deo priče o Sali Lokhart, koja je započela knjigom Rubin u dimu , prati Sali, sada kao već odraslu ženu koja ima ćerkicu. Iako je otac njene devojčice odavno mrtav pojaviće se čovek koji će tvrditi da je on. Primorana tadašnjim zakonima, Sali će morati da se upusti u veliki rizik, usput otkrivajući zavere nekih jako zlih osoba, koji čine stravične zločine nad ljudskom prirodom.

m8 Autor:: Dejvid Meling Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 2009 ISBN: 978-86-521-0262-4 Broj strana: 91 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 13x20 cm Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš je naći... Jedne olujne noći, goblin Prljavko upao je u dubok mračan bunar. Dok se okolo vrzmaju vodeni goblini, verovatno je bezbednije da ostane u bunaru. Ali koliko dugo?

Autor: Filip Pulman Format: 21 cm Broj strana: 430 Povez: Broširan Iako je njegov prvi roman napisan za odrasle, Filp Pulman se proslavio romanima za decu, kao što su `Satni mehanizam`, `Ćerka majstora vatrometa2, `Džek Đipalo`, `Rubin u dimu`, `Severna svetlost`... Treći deo priče o Sali Lokhart, koja je započela knjigom Rubin u dimu , prati Sali, sada kao već odraslu ženu koja ima ćerkicu. Iako je otac njene devojčice odavno mrtav pojaviće se čovek koji će tvrditi da je on. Primorana tadašnjim zakonima, Sali će morati da se upusti u veliki rizik, usput otkrivajući zavere nekih jako zlih osoba, koji čine stravične zločine nad ljudskom prirodom.

DEJVID MELING BARSKI GOBLIN Prevod - Gordana Subotić Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2009 91 strana 20 cm Edicija - Mala laguna ISBN - 978-86-521-0262-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš je naći... Jedne olujne noći, goblin Prljavko upao je u dubok mračan bunar. Dok se okolo vrzmaju vodeni goblini, verovatno je bezbednije da ostane u bunaru. Ali koliko dugo?` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. David Melling Puddle Goblins

Док су солили Панонско море, гусари су грешком посолили и реп зеца бостанџије. Да би се искупили, понудили су му помоћ око заливања лубеница, али су у бунару открили нешто сасвим неочекивано. Прави правцати ковчег! Љубазни Пастир им је објаснио да је ту остављен управо за њих и све би то било дивно да ковчег није почео чудно да се понаша...

Opis proizvoda Dok su solili Panonsko more, gusari su greškom posolili i rep zeca bostandžije. Da bi se iskupili, ponudili su mu pomoć oko zalivanja lubenica, ali su u bunaru otkrili nešto sasvim neočekivano. Pravi pravcati kovčeg! Ljubazni Pastir im je objasnio da je tu ostavljen upravo za njih i sve bi to bilo divno da kovčeg nije počeo čudno da se ponaša... Vidi još informacija

Гоблини каменољупци / Дејвид Мелинг превела Гордана Суботић Београд : Лагуна, 2009. ћирилица 90 стр. : илустр. ; 20 cm Мала лагуна ISBN 978-86-521-0260-0 брош. Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš je naći... Vrećko i Vlagoje su goblini kamenoljupci, ali nisu tako spretni u skupljanju kamenja! Dakle, zamisli kako se tek bore sa zmajevim repom... Барски гоблини / Дејвид Мелинг превела Гордана Суботић Београд : Лагуна, 2009. ћирилица 91 стр. : илустр. ; 20 cm Мала лагуна ISBN 978-86-521-0262-4 брош. Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš je naći... Jedne olujne noći, goblin Prljavko upao je u dubok mračan bunar. Dok se okolo vrzmaju vodeni goblini, verovatno je bezbednije da ostane u bunaru. Ali koliko dugo? Гоблини с дрвета / Дејвид Мелинг превела Гордана Суботић Београд : Лагуна, 2009. ћирилица 95 стр. : илустр. ; 20 cm Мала лагуна ISBN 978-86-521-0261-7 брош. Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš moći da je nađeš... Šupljoruki i Kukoljina moraju pažljivije da se brinu o svojim jajima! Na kraju krajeva, u okolini tumara nosata svinja... Гоблини сенке / Дејвид Мелинг превела Гордана Суботић Београд : Лагуна, 2009. ћирилица 95 стр. : илустр. ; 20 cm Мала лагуна ISBN 978-86-521-0263-1 брош. Zemlja goblina skrivena je, ali nije mnogo daleko. Ako je pažljivo potražiš, možda ćeš je naći... Bocko i Pecko moraju da nauče kako da promene oblik. Kako? Pa, tako što prave senke rukom, nose smešne kostime i šetaju Crnom šumom...

Više o knjizi Nova 10. knjiga iz edicija „Zaboravljene priče” u prodaji! „Nekada davno, u dalekom kraljevstvu, živeo je mudar i pravedan kralj kojeg je narod mnogo voleo i poštovao. Imao je šest prelepih kćeri, ali najmlađa je bila tako lepa da joj se i samo sunce divilo kad god bi je obasjalo. Ljupka i mila, vedre naravi, najmlađa princeza je bila očeva mezimica…” … „Najmlađa princeza, dveri otvari, pred njima tužno srce gori. Seti se reči kraj šumskog bunara, gde krošnju širi lipa stara.” Broj strana: 64 Format: 20 x 27 Povez: Luksuzni povez Pismo: Ćirilica Isporuka: Ovu knjigu isporučujemo samo u Srbiji

Laza Lazarević jedan je od najznačajnijih predstavnika realizma u srpskoj književnosti i smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. U tom smislu je on odličan slikar lične drame, unutrašnjih nemira i ličnih kriza pojedinca. U njegovim pripovetkama dominantan je patrijarhalni momenat i slika porodične zadruge, kojoj se žrtvuje čak i lična sreća. Iako je napisao samo devet pripovedaka (još sedam ih je ostalo u rukopisu), svojim pripovedačkim umećem svrstava se u sam vrh srpske prozne književnosti. U ovom izboru nalaze se sledeće pripovetke: Prvi put sa ocem na jutrenje, Školska ikona, Na bunaru, Sve će to narod pozlatiti, Vetar, Švabica.

Radomir Andrić : POD ZLATNOM LESKOM, Novo delo Beograd 1988, str. 48. Poezija za decu. Očuvanost 4. O autoru: Rođen je u Ljubanju, kraj Užica, 1944. Radio je kao novinar u Radio Beogradu. Objavio je 30 knjiga pesama: Sunce u vodenici, Večernji krčag, Šumska crkva, Bunari Radoša Modričanina, Neustuknica, Kakva počast, Ispod snega, Pohvala smehu, Vučica na prtini, Rujno, Rumunska ikona, Isto i obrnuto, Večera na savskoj lađi, Beli izvor... Piše i za decu. Pesme su mu prevedene na italijanski, španski, francuski, engleski, ruski, rumunski, makedonski i slovenački jezik. Dobitnik je većeg broja književnih nagrada. Književnik je bogatog i raznovrsnog opusa, a pored poezije, piše prozu, književnu kritiku i esejistiku.

Девет приповедака које чине овај избор, а колико их је Лаза Лазаревић за живота написао, налазе се у самом врху српске реалистичке књижевности, која је обележила књижевну сцену друге половине XIX века. Захваљујући нарочитој структуралној умешности, Лаза Лазаревић је своје приповетке објединио како на плану тематике, тако и на плану карактеризације јунака. У том смислу, најчешће теме његових прозних остварења јесу породица, идеализовање патријархалне задруге и сеоског света, затим теме родољубља и неостварене љубави, те судбина интелектуалца. Његови јунаци доживљавају унутрашње немире и кризе које Лазаревић, са истанчаним смислом за психологизацију, приказује аутентично и прецизно. На тај начин, психолошка приповетка са својим творцем Лазом Лазаревићем ступа на сцену српског реализма. Лаза Лазаревић (1851–1891), истакнути писац и лекар, рођен је у Шапцу, у којем је завршио основну школу и гимназију. Осим што је дипломирао на Правном одсеку Велике школе у Београду, Лазаревић је завршио и студије медицине у Берлину и тако постао један од најобразованијих људи XIX века. Његов књижевни рад обележило је само девет приповедака, али је зато свака од њих право ремек-дело. Прва, а уједно и једина збирка, објављена је 1886. године под насловом Шест приповедака (Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити). За живота ће му бити објављене још две приповетке (Ветар, Он зна све), а Швабица седам година након смрти.

Девет приповедака које чине овај избор, а колико их је Лаза Лазаревић за живота написао, налазе се у самом врху српске реалистичке књижевности, која је обележила књижевну сцену друге половине XIX века. Захваљујући нарочитој структуралној умешности, Лаза Лазаревић је своје приповетке објединио како на плану тематике, тако и на плану карактеризације јунака. У том смислу, најчешће теме његових прозних остварења јесу породица, идеализовање патријархалне задруге и сеоског света, затим теме родољубља и неостварене љубави, те судбина интелектуалца. Његови јунаци доживљавају унутрашње немире и кризе које Лазаревић, са истанчаним смислом за психологизацију, приказује аутентично и прецизно. На тај начин, психолошка приповетка са својим творцем Лазом Лазаревићем ступа на сцену српског реализма. Лаза Лазаревић (1851–1891), истакнути писац и лекар, рођен је у Шапцу, у којем је завршио основну школу и гимназију. Осим што је дипломирао на Правном одсеку Велике школе у Београду, Лазаревић је завршио и студије медицине у Берлину и тако постао један од најобразованијих људи XIX века. Његов књижевни рад обележило је само девет приповедака, али је зато свака од њих право ремек-дело. Прва, а уједно и једина збирка, објављена је 1886. године под насловом Шест приповедака (Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити). За живота ће му бити објављене још две приповетке (Ветар, Он зна све), а Швабица седам година након смрти.

Izdavač: Leo commerce ISBN: 978-86-7950-026-7 Broj strana: 330 Povez: Broširan Format: 130mm x 200mm Crveni kralj i njegova kraljica su jahali pokraj mora. Bilo je ono vreme godine kada vetar nosi prve znake mraza. Počeli su da izlaze večernji oblaci, a tamo gde je moglo da se probije kroz sve gušći sumrak, sunce je šaralo more trakama blještave svetlosti. Kralj i kraljica su jahali ka kući, ali iznenada, kraljica zauzda svog konja i, u potpunoj tišini, pogleda preko vode. Kralj, prateći njen pogled, ugleda ostrvo zadivljujuće lepote. Pod svetlošu sunca, blistalo je u hiljadu plavih nijansi. „Oh“, uzdahnu kraljica, glasom punim jeze. „Šta ti je, draga?“ upita kralj. Kada su bila u pitanju njihova deca, kraljičina intuicija je bila veća od kraljeve, i kada je videla ostrvo od hiljadu plavih boja, osećala se kao da joj ledena ruka steže srce. „Deca.“ Glas joj je bio jedva glasniji od šapata. Kralj upita svoju ženu za koje je od njihovo devetoro dece zabrinuta, ali kraljica nije mogla da odredi sa sigurnošću. Ali kada su se vratili u Crveni zamak i kada je videla svoja dva sina, Borlata i Amadisa, kraljica je imala veoma loš predosećaj. Videla je kako se sa plavog ostrva podiže crni dim, i kako plamen pretvara zemlju u pepeo. Videla je kako se zamak od sjajnog stakla pojavljuje u mećavi, a kada je u mislima pogledala preko staklenih zidova, videla je kako se dečak sa kosom boje snega penje iz bunara i zatvara oči pred smrću koja se prostirala svuda oko njega. „Ne smemo dopustiti svojoj deci da vide to ostrvo“, reče ona kralju. „Nikada im ne smemo dozvoliti da kroče na tu plavu, omađijanu zemlju.“ Kralj se zakle da će tako i biti. Ali za manje od godinu dana, kraljica će umreti, a on će, slomljen tugom, napustiti i zamak i svoju decu. Kraljica je umrla devet dana nakon što je rodila njihovo deseto dete, devojčicu kojoj je dala ime Amoret. Devojčicu koju nije imao ko da zaštiti.

Види чуда. 1 / приредила Гордана Тимотијевић илустровао Младен Анђелковић Београд : Службени гласник Краљево : Народна библиотека `Стефан Првовенчани`, 2012. 193 стр. : илустр. ; 25 cm Библиотека Уметност и култура. Колекција Србија и коментари ; књ. 11 Садржај: Светлана Велмар Јанковић ; Раша Попов ; Градимир Стојковић ; Мошо Одаловић ; Поп Д. Ђурђев ; Весна Алексић ; Дејан Алексић. ISBN 978-86-519-1270-5 меки повез Računa se da je stari svet imao sedam svetskih čuda. Nije se znalo šta je veće od većeg: piramide, hramovi, ogromni vrtovi, divovske skulpture, neboparni svetionici... Računa se i da novi svet ima sedam svetskih čuda. Ova čuda su još veća od starih, sve neki zidovi, palate, gradovi, orijaški spomenici... U svakom slučaju, sudeći makar po svetskim čudima, može se reći – stari svet nije bio mali, a ovaj novi svet je još i o-ho-ho veći. E, ali, vidi sad čuda, ne može se reći ni da je jedan jedini čovek manji od celog sveta. Sudeći baš po čudima. Jer, čoveka čine i njegova čuda, i ono što je za njega čudo, pa i to u kojoj meri je spreman da svet oko sebe doživi kao čudo. Zato je Gordana Timotijević, priređivač ove knjige, zamolila sedam srpskih pisaca da opišu po sedam čuda iz svog detinjstva. Zato su Svetlana Velmar Janković, Raša Popov, Gradimir Stojković, Mošo Odalović, Pop D. Đurđev, Vesna Aleksić i Dejan Aleksić to i učinili. Zato su svi oni lepo seli i opisivali, i opisivali: trešnje, prijatelje, ptice... kvočke, miševe, kraljevske rođendane... matroska odela, lagume, filmove... bunare, hlebove, jabuke... slepe miševe, usne harmonike, zvezde... mesec, bicikle, vozove... slova, praćke, pa i sam centar vazduha. Sedeli su, i baš onako kako treba, začuđeno – opisivali svet. I, da vidiš čuda, kada su svemu pridodate i crteži Mladena Anđelkovića – sabrala se ova knjiga velika taman koliki je i svet. Ni veća ni manja. Što bi se reklo: čudo jedno! Koje će se nastaviti sve dok budemo spremni da čuda oko sebe vidimo! - Goran Petrović

KAO NOVA KNJIGA Broj strana: 340 Povez: Mek Format: 130x200mm Crveni kralj i njegova kraljica su jahali pokraj mora. Bilo je ono vreme godine kada vetar nosi prve znake mraza. Počeli su da izlaze večernji oblaci, a tamo gde je moglo da se probije kroz sve gušći sumrak, sunce je šaralo more trakama blještave svetlosti. Kralj i kraljica su jahali ka kući, ali iznenada, kraljica zauzda svog konja i, u potpunoj tišini, pogleda preko vode. Kralj, prateći njen pogled, ugleda ostrvo zadivljujuće lepote. Pod svetlošu sunca, blistalo je u hiljadu plavih nijansi. „Oh“, uzdahnu kraljica, glasom punim jeze. „Šta ti je, draga?“ upita kralj. Kada su bila u pitanju njihova deca, kraljičina intuicija je bila veća od kraljeve, i kada je videla ostrvo od hiljadu plavih boja, osećala se kao da joj ledena ruka steže srce. „Deca.“ Glas joj je bio jedva glasniji od šapata. Kralj upita svoju ženu za koje je od njihovo devetoro dece zabrinuta, ali kraljica nije mogla da odredi sa sigurnošću. Ali kada su se vratili u Crveni zamak i kada je videla svoja dva sina, Borlata i Amadisa, kraljica je imala veoma loš predosećaj. Videla je kako se sa plavog ostrva podiže crni dim, i kako plamen pretvara zemlju u pepeo. Videla je kako se zamak od sjajnog stakla pojavljuje u mećavi, a kada je u mislima pogledala preko staklenih zidova, videla je kako se dečak sa kosom boje snega penje iz bunara i zatvara oči pred smrću koja se prostirala svuda oko njega. „Ne smemo dopustiti svojoj deci da vide to ostrvo“, reče ona kralju. „Nikada im ne smemo dozvoliti da kroče na tu plavu, omađijanu zemlju.“ Kralj se zakle da će tako i biti. Ali za manje od godinu dana, kraljica će umreti, a on će, slomljen tugom, napustiti i zamak i svoju decu. Kraljica je umrla devet dana nakon što je rodila njihovo deseto dete, devojčicu kojoj je dala ime Amoret. Devojčicu koju nije imao ko da zaštiti.

Ilustracije: Biserka Baretić, Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Erić, Dobrica Naslov Slavuj i sunce / Dobrica Erić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Vjeverica Napomene Bilješka o piscu : na str. 93 Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 – Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući, pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit. Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine. Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu. Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući. „Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine.“ – Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću. Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”. Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Književna nagrada „Neven”, za knjigu Pismo kraljici sveta, 1988. Velika bazjaška povelja, 1997. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Ruža vetrova, 2001. Zmajeva nagrada Povelja Zmajevih dečjih igara, 2005. Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Nagrada „Žička hrisovulja”, Žiča, 1992. Nagrada „Lazar Vučković”, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika bazjaška povelja Saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić MG35 (N)

DOBRICA ERIĆ VILINA DOLINA Tvrdi povez Izdavač Bookland Добрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936 — Београд, 29. март 2019) био је српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. [1] Био је члан Удружења књижевника Србије и многих других значајних удружења, између осталог и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где се налази и део његове заоставштине, у оквиру Збирке књижевника Добрице Ерића. Биографија Рођен је 22. августа 1936. године у Доњој Црнући, поред Горњег Милановца. Родитељи Милош и Радмила били су пољопривредници. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.[1] Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[2] Био је уредник часописа Расковник (са Драгишом Витошевићем), Полетарац Душка Радовића, главни уредник Издавачке куће Нолит.[3] Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.[4] Преминуо је у 29. марта 2019. године, у 83. години, у Београду.[5][6][7][8][9] Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.[10] Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године. — Добрица Ерић У октобру 2021. откривена је Ерићева биста у дворишту Средње школе у Книћу.[11][12] Занимљивост Мање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Аутор је и Цецине песме „Детелина са четири листа”.[13] По њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”. Признања Горанов вијенац 1974. Младо поколење 1977. Орден заслуга за народ 1977. Награда Змајевих дечјих игара 1982. Награда Вукове задужбине 1982. Књижевна награда „Невен”, за књигу Писмо краљици света, 1988. Велика базјашка повеља, 1997. Награда „Милан Ракић”, за књигу Ружа ветрова, 2001. Змајева награда Повеља Змајевих дечјих игара, 2005. Награда за животно дело у области уметничког стваралаштва о селу и сељаштву Златни прстен фестивала Булка Златна потковица и звање Витез чарапаније у Крушевцу Златни кључ Смедерева Матићева повеља Награда Српске књиге Златни лептир и Витезова повеља за животно дело у књижевности за децу Највиша признања завичајних градова, Горњег Милановца, Тополе и Кнића Диплома редовног члана руске Петровске академије додељена му је у Санкт-Петербург, 2012. Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[14] Разапета земља За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је петнаест награда: Награда „Жичка хрисовуља”, Жича, 1992. Награда „Лазар Вучковић”, Приштина, 1994. Видовданска награда Републике Српске Свети Сава, 1995. Октобарска награда Београда, 1995. Велика базјашка повеља Савеза Срба у Румунији, 1996. Повеља Шушњара, Бања Лука, 1998. Награда Шушњар, Српски Сански Мост, 1999. Златни беочуг града Београда, 2000. Награда Филип Вишњић, Вишњићево, 2001. Награда „Кондир Косовке девојке”, Грачаница, 2002. Повеља Мораве, Мрчајевци, 2003. Повеља Стевана Синђелића, Свилајнац, 2006. Сретењска награда Одзиви Филипу Вишњићу, Орашац, 2008. Суза Јасеновца, Доња Градина, Козарска Дубица, 2008. Песничко успеније, Звечан, 2009. Дела Део Збирке књижевника Добрице Ерића у Удружењу „Адлигат” Књижевна дела Свет у Сунцокрету, (1959) Вашар у Тополи, (1965) Стари сељачки календар, (1966) Славуј и сунце, (1968) Огрлица од грлица, Културни Центар, Нови сад (1969) Торта са пет спратова, (1973) Од рата до златара, (1973) Добрица чобанска торбица, (1973) Сишло буре у обруче, (1974) Песма о свицима, (1975) Долина сунцокрета, (1976) Река с ружом римована, (1976) Вечни кратковечници, (1977) Славуј и сунце, ИРО. Младост, Загреб (1978) Башта са седам ружа, (1979) Читанка годишњих доба, (1979) Торбица чаробница, (1979) Срицање жене, (1980) Лето у Калипољу, ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево (1980) Чардак између четири јабуке, (1980) Доба дулека, (1980) Цар пчелар, (1981) Шеширић као булка, (1981) Прстен у извору, (1981) Мој друг, Миливојчићев луг, (1982) Од азбуке до златне јабуке, (1982) Добро вече, добра зелена долино, (1984) Стабло твог тела, (1984) Сунчева вереница, (1985) Споменар на дар, (1986) Тако жубори река, (1987) Месечеви миљеници, (1987) Кад коњ зарже, (1987) Писмо краљици цвећа, Рад, Београд (1988) Вукова старинарница, (1988) Рождество ратарево, (1989) Крунисање, (1989) Бунар за пријатеље, (1990) Кокајте се кокице, (1990) Бал вампира, (1990) Пужева срма, (1991) Еколошки буквар, (1991) Плава месечина, (1991) Сан Гружанске летње ноћи, (1992) Језеро Јежева бара, (1993) У ватри бисмо, не изгорисмо, (1993) Плачи вољена земљо, (1993) Разапета земља, (1999) Вилина Долина, (1999) Пусти пуже рогове, ИП. Рад, Београд (2002) Крунисање, ИП. Рад, Београд (2002) Дечак са златом липе у коси, (2005) Пета страна света, Пчелица (2012) Бајка о цару пчелару, Пчелица (2013) Бројанице из Грачанице, Catena Mundi (2013) Цица Мица Чачкалица, Пчелица (2014) `Наша гошћа година`, Креативни центар (2019) `Благо воћа и поврћа`, Креативни центар (2015) `Прича из мрављег света`, Креативни центар (2008) Стрипови Ерић је током шездесетих година био један од најважнијих стрипских сценариста горњемилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица. Зимска бајка, Дечје новине, цртач Александар Клас Зачарана шума, Дечје новине, Александар Клас Зачарана труба, Дечје новине, Александар Клас Плава праћка, Дечје новине, Александар Клас Под зидинама древног Борча, „Никад робом“ бр. 5, 1964, Радивој Богичевић Тајанствени лагуми, „Никад робом“ бр. 9, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Отмица у шуми, „Никад робом“ бр. 16, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Крваво свитање, ванредна свеска „Никад робом“, април 1965, Брана Јовановић Султанова робиња, „Никад робом“ бр. 21, 1965, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Заточеник и орлови, „Никад робом“ бр. 36, 1966, Бранко Плавшић (серијал Блажо и Јелица) Пожар на памучном пољу, „Никад робом“ бр. 62, 1966, Миодраг Ђурђић Браћа, „Никад робом“ бр. 63, 1966, Петар Радичевић Топови са Јешевца, „Никад робом“ бр. 78, 1967, Миодраг Ђурђић (серијал Блажо и Јелица, касније наставили Чолић и Плавшић) Трагови слободе, „Никад робом“ бр. 81, 1967, Петар Радичевић Замке, „Никад робом“ бр. 95, 1967, Љубомир Филиповски Таковски устанак II, Барјак над Србијом, „Никад робом“ бр. 136, 1968, Брана Јовановић Бубњеви у ноћи, „Никад робом“ бр. 148, 1968, Бранко Плавшић Збирка књижевника Добрице Ерића Добрица Ерић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и један од првих људи који су подржали формирање ове институције.[15] У Удружењу је за живота формирао Збирку књижевника Добрице Ерића и поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malu svrljotinu na koricama, nista strasno. Ilustracije: Biserka Baretic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Biserka Baretic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Fernan Kabaljero je pseudonim koji koristi španska spisateljica i folklorista Sesilija Bel de Faber i Ruiz de Larea (Morges, Kanton Vo, Švajcarska, 25. decembar 1796-Sevilja, Španija, 7. april 1877). Negovala je slikovit karakter manira, a njeno delo odlikuje odbrana tradicionalnih vrlina, monarhije i katoličanstva. Njegova misao je deo tadašnjeg katoličkog regeneracije, pod uticajem ideja njegovog oca, nemačkog hispanofila Huana Nikolasa Bela de Fabera, uvodnika nemačkog istorističkog romantizma Herdera i braće Avgusta i Fridriha Šlegela u Španiji Sesilija Franciska Josefa Bohl und Lutkens i Ruiz de Larrea rođena je 25. decembra 1796. godine u Morgesu (Švajcarska). Bila je ćerka nemačkog konzula Huana Nikolasa Bela und Litkensa (kasnije Bel de Faber), biznismena koji je, zajedno sa bratom Amadeom, rukovodio komercijalnim interesima kuće Bel Hermanos, koju je u Kadizu osnovao njegov pokojni otac, bunar -poznata pripadnica hamburške buržoazije.,2​ i Fransiska Havijera Ruiz de Larea i Aheran Moloni, koju su njeni prijatelji i porodica zvali `Donja Fraskita Larea`,2 sa ocem Špancem i majkom Irkinjom.3 Njen otac, hanzeatski konzul u Kadizu, bio je jedan od promotera romantizma u Španiji u isto vreme kao veliki branilac pozorišta Zlatnog doba i kastiljanskih balada. Njegova majka je organizovala skup „servila“, gde su vrednosti starog Režim je odbranjen.4 Vjenčali su se 1. februara 1796. na katoličkom obredu, iako je njegov otac prešao u katoličanstvo sve do 1813. godine, što ga nije sprečilo da svoju decu vaspitava u toj veri. Posle kratkog boravka u Nemačkoj u poseti svom baka po ocu, njegovi roditelji su se vratili u Španiju 1797. Don Sesilijina tri brata i sestre su rođeni od: Aurora (1800), Huan Jacobo (1801) i Anhela (1803). Nakon smrti njegovog ujaka Amadea, koji je bio glavni nosilac posla, i zbog nestabilnosti Napoleonove Evrope, roditelji su 1805. godine otišli ​​na drugo putovanje u Nemačku, zajedno sa Sesilijom i njenim bratom Huanom Jakobom, dok su 1805. dve male sestre Bile su na brizi svoje bake po majci. Očuh njegovog oca, Martin Jak. Faber ga je legalno usvojio 1806. da nosi njegovo prezime, menjajući i prezime autora i njene braće. Međutim, njegova majka nije uspela da se prilagodi Nemačkoj i otkrivaju se prve bračne nesuglasice. Konačno, Sesilijina majka se vratila u Španiju, tako da je sama prošla kroz tragično iskustvo rata za nezavisnost sa dve sestre autorke u njihovoj kući u Čiklana de la Frontera. Tih godina Sesilija je živela u Nemačkoj, u Hamburgu, u internatu koju je vodila jedna Francuskinja, gde će steći obrazovanje na „starinski“ način, dubokog katoličanstva,4 sve dok nakon posete svoje majke 1812. nije uspela. da ubedi svog oca, i porodica se sastaje u gradu Kadiz 1813. godine, kada je Selisija imala već sedamnaest godina, i posle sedam godina razdvojenosti. Udala se 30. marta 1816. za pešadijskog kapetana Antonija Planela i Bardaja. Par se preselio u Portoriko, pošto je njen muž bio raspoređen na tu funkciju, ali taj brak neće dugo trajati zbog smrti njenog muža; Ovaj događaj šokirao je mladu Sesiliju, koja je dočekana u kući kapetana generala dok se oporavljala od depresije i mogla je da se vrati u Španiju 28. juna 1818. 5 Kasnije se preselila u Hamburg, rodni grad svog oca, gde je živela sa njom. baka. Nekoliko godina kasnije ponovo se preselio u El Puerto de Santa Marija, u Španiji, gde je upoznao Franciska de Paulu Ruiz del Arka, markiza od Arko Ermosa i oficira u španskom gardijskom korpusu, koji je bio starešina bogate i uticajne seviljanske porodice. u vezi sa velikim delom andaluzijskog plemstva.2 26. marta 1822. udala se za njega po drugi put u Sevilji; Tamo je sa svojim mužem u svojoj palati održala skup na kome su prisustvovali predstavnici visokog društva i stranih ličnosti poput Vašingtona Irvinga (sa kojim se dopisivala od 1828. i kome je pomagala u nekim njegovim delima), istoričara umetnosti Vilijama Stirlinga. i baron Tejlor, koji će biti model za „Baron de Mod” na skupu markize de Algar u La Gavioti. Posle invazije „Sto hiljada sinova San Luisa“ (1823) preselili su se da žive u Luki zbog liberalnih simpatija markiza; Proveli su dosta vremena i na farmi koju je markiza posedovala u Dos Hermanasu, „La Palma”, gde je bila impresionirana andaluzijskim folklorom i počela da skuplja kopla, pripovetke i poslovice.6 U maju 1835. ponovo je ostala udovica. U martu 1836, Sesilija je otputovala u Englesku sa svojom sestrom; Tokom boravka u Londonu upoznaje mladog engleskog aristokratu, Federika Katberta, kojeg je upoznao u Španiji i sa kojim ima tajnu vezu. Zbog svog putovanja neće moći da prisustvuje smrti svog oca 9. novembra 1836. U Sevilju se vratio zbog loših odnosa koje bi imao sa majkom.7 Ubrzo kasnije upoznala je Antonija Aroma i Moralesa de Ajalu, za koga se udala 17. avgusta 1837. godine, rodom iz Ronde, delikatnog zdravlja i osamnaest godina mlađeg od Sesilije. Ovaj brak bi bio veoma poseban, jer je u životu Fernana Kabaljera značio njen konačan susret sa štamparskom presom, sa kojom je sav materijal koji je sakupljala tokom svog života, između dugog odsustva muža i ekonomskih prilika u da je živeo, izašlo je na videlo.2 Ovaj brak je takođe izazvao kritike Arko-Hermosa i dobrog seviljanskog društva.7 Brak je finansijski propao uprkos činjenici da je upravo u to vreme objavljena La Gaviota (1849), Porodica Alvareda (1849) i Klemensija (1852). Međutim, neuspeh ovog drugog nateraće ga da preispita objavljivanje svog dela, u kome je pokazao nepopustljiv i antiliberalan stav; u stvari, Harcenbuš, umereni liberal, nije želeo da mu se posveti, i nikada se nije oporavio od ovog neuspeha. Oko 1852. godine otkriveno je ko je Fernan Kabaljero, što ga je nateralo da se predloži kao javna ličnost sa radikalnim političkim projektom. Ovaj neuspeh će uticati na ostatak njenog života.7 Njen muž se razboleo od konzumacije i ozbiljni finansijski problemi doveli su do toga da izvrši samoubistvo 1859. godine. Ponovo udovica, pisac je tako ostao u siromaštvu. Vojvode od Monpenzijea i kraljica Izabela II zaštitili su je i dali joj dom u Patio de Banderas u Alkazaru u Sevilji, ali ju je revolucija 1868. primorala da se preseli jer su kuće bile stavljene na prodaju, iako je uspela da uštedi uništenje oltarske slike koja se tu čuvala. Nasuprot neredima Revolucionarnog seksenijuma, bila je srećna zbog obnove monarhije 1874. godine, ali se protivila toleranciji kultova sadržanim u Ustavu iz 1874. i, uprkos godinama i bolestima, pisala je za jedinstvo Katolik iz Španije.8 Umro je u Sevilji 7. aprila 1877. u 10 sati ujutro, u osamdeset i jednoj godini života, od dizenterije, prema umrlici.2 Bila je kontradiktoran lik jer je, iako je odbacila politiku, napisala nekoliko romana zauzimajući jasnu antiliberalnu političku poziciju, koja je odbacila ideju o emancipovanim ženama; Takođe, bila je ambiciozna spisateljica koja je veliki deo svog dela napisala na francuskom, neke na nemačkom, a dosta na španskom. Želeo je da stvori novi način romanopisa u Španiji; S obzirom na strogi moral, glavna tema u nekoliko romana bila je preljuba, osim ignorisanja njenog ličnog života, budući da je treći put udata za dvadeset godina mlađeg muškarca, što je u njeno vreme bio skandal jer je bila i udovica. markiza. Održavao je veoma obilnu prepisku; u svom veku nadmašuje ga samo epistolar Huana Valere. Pisao je Huanu Eugeniju Harcenbušu, sa kojim je kontaktirao da bi prodao svoju biblioteku otac; ova i druga pisma sakupio je i uređivao hispanista Teodor Hajnerman, koji se svakako žalio da je Sesilija „najmistifikovaniji pisac u španskoj književnoj istoriji.“10 Takođe se dopisivao sa Rozalijom de Kastro, da ga je ujedinila veliko prijateljstvo koje je, međutim, počelo prekorima. Galicijski pesnik posvetio joj je svoju knjigu Cantares, ali joj je Fernan Kabaljero, nakon što ju je nazvao „slavujem od Galicije“, zamerio zbog optužbi na račun Kastiljana i upotrebe galicijskih reči koje nije razumeo. Književno delo Uzeo je pseudonim od Fernana Kabaljera koji je živeo u Siudad Realu. Prema njenim rečima, razlog za njen pseudonim je: „Sviđalo mi se to ime zbog njegovog drevnog i viteškog ukusa, pa sam ga bez oklevanja poslala u Madrid, menjajući za javnost, Cecilijine skromne suknje za tradicionalne pantalone Fernana Kabaljera“. Na nju je uticalo ili to što je mesto kroz koje je prošla volelo da odzvanja ime ili zato što je znala za zločin iz strasti koji je u to vreme bio široko zastupljen u štampi. Fernan Kabaljero u početku nije cenio njegova dela, koja je smatrao samo vežbanjem na jezicima koje je znao; bili su objavljeni protiv njegove volje. To, barem, priča otac Koloma u svojim Sećanjima na autora. To ga nije sprečilo da iznese svoje ideje o tome koja vrsta romana je poželjnija, opredelivši se za roman običaja sa sledećim elementima: „upotrebe, izreke, priče, verovanja, šale, izreke“. Roman je morao biti koristan, pa prijatan. Za Blanku de los Rios to je bio „prvi pokušaj folklorizma ili demopedije u Španiji“. Ovi romani su imali izrazito didaktički karakter, zagovarajući jak moral i hvaleći siromašan, ali pošten život andaluzijskog naroda. Svoje romane je zamišljao kao dokumente koji verno odražavaju svakodnevni život. Za nju je radnja bila okvir jer je zanimljivo okruženje. To se ogleda i u likovima koji nemaju evoluciju ili razvoj već su prototipovi.13 Ova želja za moralnom indoktrinacijom bila je oštro kritikovana još za života autorke i njena dela su izazvala veliku polemiku koja je odgovarala ideološkim i neknjiževnim pozicijama, što je odraz situacije podele u španskom društvu.... Kako Gzavije Andreu Mirales ističe,14 Fernan Kabaljero je takođe preuzeo novi model ženstvenosti, inspirisan tradicijama latinoameričkog katolicizma, „koji ne prolazi kroz puki povratak na stari režim, na religioznu ženu koja je podvrgnuta svom mužu, zatvorena svom domu i odvojena od sveta, naprotiv, prilagođava se novim realnostima domaće žene uvedene u Evropu posle liberalnih revolucija».15 Na taj način žene su stekle aktivnu ulogu u katoličkoj i nacionalnoj regeneraciji. U njegovim pristupima prisutan je uticaj autora postrevolucionarnog katolicizma kao što su Haime Balmes ili čak Huan Donoso Cortes. Ovaj projekat je uključivao oporavak hrišćanskih vrednosti u skladu sa katoličkim spiritualizmom i protiv materijalističkih trendova tog vremena.16 U svakom slučaju, uloga njegovog dela u hispanskom narativu je ključna, jer se smatra jednim od promotera obnove španskog romana sredinom devetnaestog veka, koji će se u narednim decenijama izlečiti u realizam i naturalizam. Njegova dela povezuju scene manira i popularnog tona kroz romantičnu zajedničku nit, koja poetizuje stvarnost na moralizirajući način. Kasniji pisci kao što su Antonio de Trueba, Luis Koloma ili Benito Perez Galdos prepoznali su njegov doprinos.17 La gaviota je napisana na francuskom, prevedena na španski od strane urednika Hose Hoakin de Mora i objavljena u ratama u izdanju El Heralda. U pismu upućenom njemu, on mu zamera što je uvrstio i prolog koji je bio posvećen stranim čitaocima. U ovom prologu ona izlaže svoju nameru da ponudi još jednu sliku Špankinje, drugačiju od one u evropskom romantizmu, u kojoj je identifikovana kao senzualna, nezavisna i strastvena; odnosno suprotnost samopožrtvovanoj ženi i majci. Španija nije bila samo tema borca bikova i Cigana; seljaci, plemići su u suštini bili skromni i vrli.18 Roman je strukturiran u dva dela, u jednom prikazuje jednostavan i čestit život stanovnika jednog sela, au drugom život Sevilje već delimično otvoren za strane običaje. , uprkos dostojanstvu lokalne aristokratije. Njen glavni lik, Marisalada, prototip je strastvene, nezavisne i sebične Špankinje koja će na kraju živeti bednim životom. Moral je jasan jer se odrekla svoje ženstvenosti time što je bila ponosna i loša žena. Čini se jasnim uticaj Karmen de Merime, koja je stvorila univerzalni mit.18 U njemu on takođe otkriva svoje duboko odbijanje borbe bikova u onoj meri u kojoj je to značilo maltretiranje životinja. U mnogim radovima kritikovao je ovu cosšpanski tumbre.19 Pomilovanje (1852) biće njegovo najambicioznije delo, koje je želeo da objavi u obimu. U njemu ona podiže svoj ideal Špankinje: skromne, vrline i koja, obrazovana, ume da obuzda svoje strasti. I, naravno, religiozni. Na taj način ona bi bila ne samo dobra žena već i dobra majka. Ona brani potrebu obrazovanja žena da se odbrani od iskušenja sveta.18 Ovo uputstvo bi pratilo čitanje, što se autorki činilo neophodnim, što pokazuje uključivanje čitavih dečjih priča u njene romane. Osim toga, likovi koje čitaju su najbolji i najvrliniji.19 Fernan Kabaljero koristi jezik kao razlikovni element likova: narod će neprestano koristiti poslovice, kolokvijalne izraze, izreke, priče, dvostihe, dok će aristokratija, druga velika grupa koju želi da predstavlja, koristiti neologizme i, pre svega, galicizam. koji su postali moderni u to doba. U njegovom univerzumu postoji evidentna konfrontacija između plemića koji nastaje iz dubina španskog naroda i onoga što ga zamagljuje, bilo da se radi o strancima i njihovoj modi ili kapitalizmu koji se rađa.19 Svoje romane objavljuje u vreme procvata ženskih autorki, ali će taj uspeh brzo biti smanjen dolaskom realističkih autora koji će imati veće priznanje za svoju intelektualnu „superiornost“. Da ne bi trpela prezir prema svom autorstvu jer je žena, sakriće se iza muškog pseudonima. Ona neće želeti da bude povezana sa svojim savremenicima. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....