Девет приповедака које чине овај избор, а колико их је Лаза Лазаревић за живота написао, налазе се у самом врху српске реалистичке књижевности, која је обележила књижевну сцену друге половине XIX века. Захваљујући нарочитој структуралној умешности, Лаза Лазаревић је своје приповетке објединио како на плану тематике, тако и на плану карактеризације јунака. У том смислу, најчешће теме његових прозних остварења јесу породица, идеализовање патријархалне задруге и сеоског света, затим теме родољубља и неостварене љубави, те судбина интелектуалца. Његови јунаци доживљавају унутрашње немире и кризе које Лазаревић, са истанчаним смислом за психологизацију, приказује аутентично и прецизно. На тај начин, психолошка приповетка са својим творцем Лазом Лазаревићем ступа на сцену српског реализма. Лаза Лазаревић (1851–1891), истакнути писац и лекар, рођен је у Шапцу, у којем је завршио основну школу и гимназију. Осим што је дипломирао на Правном одсеку Велике школе у Београду, Лазаревић је завршио и студије медицине у Берлину и тако постао један од најобразованијих људи XIX века. Његов књижевни рад обележило је само девет приповедака, али је зато свака од њих право ремек-дело. Прва, а уједно и једина збирка, објављена је 1886. године под насловом Шест приповедака (Први пут с оцем на јутрење, Школска икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер, Све ће то народ позлатити). За живота ће му бити објављене још две приповетке (Ветар, Он зна све), а Швабица седам година након смрти.