Beograd 1943. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 160 strana. Knjiga je, za godine, veoma dobro / odlično očuvana. Pored crkvenog kalendara za 1944,knjiga sadrži niz nacionih i eduukatvnih tekstova.

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA PATRIJARSIJA - GODISNJAK I KALENDAR ZA PROSTU 1933. GODINU PRVI BROJ KALENDARA IKADA IZDAT , REKTO I KAPITALNO IZDANJE Crkveni kalendar , praznici , mnogo zanimljivih tekstova iz oblasti crkvenog zivota i manastira Izdavac - Sveti Arhijerejski Sinod SPC , Beograd Mek povez , veliki format 31x24 , 148 strana , cirilica Stanje kao na slici , losije , ostecen cosak prvih desetak listova , unutra obelezavano i pisano ponegde , kompletna bez bitnijih ostecenja Календар ЦРКВА свакако представља важан наслов у издаваштву Српске Православне Цркве. Ова публикација је намењена њеним вернима спајајући у себи календарски, поучни и званичан статистичко-обавештајни део. КалендарЦРКВА спада међу знамените серијске публикације српског црквеног издаваштва и покренута је у време патријарха Варнаве Росића (1930-1937) године. Са прекидом због Другог светског рата овај најпознатији календар са поучним и обавештајним штивом из црквеног живота поново је покренут 1965. године и излази до данас. ŠIF478

Pored crkvenog kalendara za 1944, knjiga sadrži niz nacionalnih i edukativnih tekstova. Retko izdanje, ima samo jedan primerak u Biblioteci Matice srpske. Korice kao na slici, stanje tabaka odlično, kompletno, bez pečata, pisanja, podvlačenja. Naslov Srpski kalendar : 1944 Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1944 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Presa, 1944 (Beograd : `Srbija`) Fizički opis 160 str. : ilustr. ; 21 cm Srbija, Drugi svetski rat, Milan Nedić, gajenje konja u Srbiji, suzbijanje metilja, praktični lekarski saveti, stočne zaraze, odabir vinove loze, bajke, basne... KC (N)

Podstaknuta lepotom crkvenih napeva kompozitorka Vera Milanković napisala je Srpski duhovni kalendar, zbirku tropara za soliste i različite horske sastave. Odabrani himnografski tekstovi iskazani su kroz tradicionalne napeve srpskog pojanja i uobličeni u tri celine: u tropare posvećene Gospodnjim praznicima, zatim Presvetoj Bogorodici, dok najobimniji, treći deo sadrži tropare svetiteljima od kojih se mnogi praznuju kao krsne slave u srpskim porodicama. Osnovna namera autorke jeste da u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu približi srpsko crkveno pojanje onima koji su nedovoljno upućeni.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Clio - Beograd, 2006. god. Broširan povez, 30 cm. 154 str. Notno izdanje Podstaknuta lepotom crkvenih napeva kompozitorka Vera Milanković napisala je Srpski duhovni kalendar, zbirku tropara za soliste i različite horske sastave. Odabrani himnografski tekstovi iskazani su kroz tradicionalne napeve srpskog pojanja i uobličeni u tri celine: u tropare posvećene Gospodnjim praznicima, zatim Presvetoj Bogorodici, dok najobimniji, treći deo sadrži tropare svetiteljima od kojih se mnogi praznuju kao krsne slave u srpskim porodicama. Osnovna namera autorke jeste da u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu približi srpsko crkveno pojanje onima koji su nedovoljno upućeni.

KNJIGE TRI ENOHA Džozef Lampkin TRI KNJIGE ENOHA Dr Dzozef B. Lampkin Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. ---------------------- Opis Sadržaj Uvod………………………………………………………………………………………….5 1. Enohova………………………………………………………………………………..25 Kalendar Enohovih i Danilovih proročanstava…………………………157 Zaključak 1. Enohove………………………………………………………………159 2. Enohova………………………………………………………………………………209 3. Enohova………………………………………………………………………………211 Priča o palim anđelima, čuvarima i nefilima……………………………217 Alfa…………………………………………………………………………………………275 Uvod……………………………………………………………………………………….277 Pali anđeli, čuvari i poreklo zla……………………………………………….335 Omega ……………………………………………………………………………………337 O drevnim tekstovima…………………………………………………………….351 Imena i položaji anđela……………………………………………………………366 Obim: 367 str, format: A5 Knjiga je NOVA..... ----------------------------------- 0,0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I. izdanje ! Prvo izdanje! Fra Augustin Kristić (Kreševo, 26. kolovoza 1892. – Travnik, 13. kolovoza 1960.), rimokatolički svećenik, hrvatski zavičajni i crkveni povjesničar, etnolog, etnomuzikolog, pisac za djecu, leksikograf iz Bosne.[1] Životopis Rodio se 1892. godine u Kreševu. 1915. se godine zaredio za svećenika. Službovao je u više mjesta. Bio je franjevac, a od 1935. je dijecezanski svećenik. Ostavio je iza sebe bogat znanstveni i književni opus. Najplodniji je pisac kreševskog područja. Intenzivno je proučavao crkvenu i narodnu povijest Hrvata kreševskog kraja ali i cijele BiH svog vremena. Brojni vrijedni radovi iz povijesti, etnologije i etnomuzikologije su iza njega. Umro je u bolnici u Travniku 13. kolovoza 1960. godine.[1] Djela Napisao je više knjiga te brojnih studija, članaka, reportaža i ost. priloga. Neka djela još mu nisu objavljena i u rukopisnoj su formi: zbirka dječjih pripovjedaka Put pisanice kroz tri carstva i kraljevstva, Dnevnik`, te Rječnik Kreševa i okolice. Svi mu se rukopisi čuvaju se u arhivu Franjevačkog samostana u Kreševu.[1] Časopisu u kojima je objavio djela su Glasnik Hrvatskih zemaljskih muzeja u Sarajevu, Glasnik zemaljskog muzeja u Sarajevu, Kalendar Napredak, Dobri pastir

Beli duks sa štampom preko skoro cele prednje strane na kojoj je Preobraženje Gospodnje. Praznik Preobraženja Gospodnjeg posvećen je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor, kada on najavljuje svoje stradanje i slavu. Preobraženje Gospodnje je u pravoslavlju poznato i kao ljetnje Bogojavljenje, jer su se i tada, kako piše u Jevanđelju, otvorila nebesa i začuo glas Boga Oca - "Ovo je Sin moj ljubezni... njega poslušajte". Isus, koji se preobrazio na Gori u prisustvu Mojsija i proroka Ilije, najavio je nebesku snagu nove vere i svoju ulogu Cara nad carevima koja nadilazi starozavetne zakone i proroke. Na ikonama Preobraženja, koje se nalaze na svakom ikonostasu pravoslavnih hramova, slika se Gospod Isus Hristos na Gori okružen svetlošću, sa Ilijom, Mojsijem i trojicom apostola koji uplašeni leže na zemlji. Preobraženje Gospodnje je jedan od najvažnijih crkvenih praznika. Slavi se 19. avgusta (6. avgusta po starom kalendaru). Taj dan se proslavlja trenutak kada se prvi put Hristova božanska priroda učinila vidljivom.

Prosveta, 1984. Edicija Baština Urednica Svetlana Velmar Janković Iako Milana Đ. Milićevića većina etnografskih stručnjaka iz njegovog vremena nije ozbiljno shvatala, on je, pišući delo Život Srba seljaka, uspešno i vrlo revnosno obavio glavni zadatak koji je sebi i postavio – zabeležio je mnogo karakeristika vezanih za život Srba u seoskoj sredini. Ova knjiga je još jedna dokaz da entuzijazam, želja i cilj koji neko oseća kao duhovni poziv predstavljaju mnogo više nego puki rad za novac ili titulu. U ovoj knjizi Milićević se ponaša kao pravi zapisivač, kao neko ko beleži ono što vidi, čuje, u pravom smislu reči istražuje, ističe sličnosti i razlike između različitih krajeva i čitaocima nudi vrhunski kvalitetnu, sređenu građu koja je naučna, dokumentarna i izneta jasnim jezikom koji svako razume. Svoje jezičke i književne sposobnosti koristi sa željom da ovo delo ne bude samo skup informacija za naučnike, nego delo za širu publiku, zanimljivo kako savremenicima, tako i potomcima. I zaista, Život Srba seljaka je interesantno čitljivo štivo, koje nam danas nudi odgovor na pitanje kako su živeli naši preci. knjiga „Život Srba seljaka”Knjiga Život Srba seljaka je podeljena u tematska poglavlja koja obrađuju različite aspekte života. Najzanimljiviji su svakako opisi različitih nošnji, gde se imena određenih odevnih predmeta više i ne koriste. Na izvestan način on dokazuje da je naš narod imao dosta estetičkih kriterijuma, kao i želju da se bude čist, dostojanstven, da se izgleda lepo, da devojke na svojim odevnim predmetima imaju interesantne šare, detalje, ali da istovremeno ta garderoba bude praktična i usklađena sa stilom seoskog života. Opisani su i seoski radovi u kući i u polju, pa se tu posebno ističu objašnjenja vezana za pravljenje tkanina, koje danas gotovo da i ne postoji. Milan Đ. Milićević detaljno objašnjava svaki deo razboja i, uopšte, svake god sprave ili alata koji su se za ovu namenu koristi, i u tom smislu čuvar je kako etnografskih detalja, tako i jezika, reči koje se sve više zaboravljaju. Život Srba seljaka u sebi nosi i zanimljive priče i verovanja o intrigantnim temama vezanim za plodnost, začeće, rađanje dece, ženski ciklus. U tome se vidi isprepletenost narodnih verovanja, travarskih znanja, ali se tu otkriva i filozofija života u kojoj je rađanje kao produženje vrste svetinja, kao i ostvarenje svakog pojedinca u ulozi roditelja. Neobični su i delovi knjige Život Srba seljaka koji govore o proricanju, o neobičnim ljudima iz naroda koji su imali dar ili veštinu da nekome naslute buduće događaje. U tom poštovanju prema takvim pojedincima oseća se odnos prema onostranom, nada da će se, kada se zna budućnost, neko spasti od nečega, pripremiti se itd. Kroz priče o načinima obrade zemlje vidi se jaka zavisnost seoskog življa od prirode, vremenskih nepogoda… U tom smislu spominju se i verovanja, rituali, ostaci rodoverja, ali se, kao deo svakodnevice prikazuju i odnosi u zajednici. One situacije kada komšije jedan drugom pritiču u pomoć, kada zajedno nešto rade, itd. Dečija igra je još jedna tema kojom se Milan Đ. Milićević bavi u knjizi Život Srba seljaka. On prikazuje mnoge zanimljive zanimacije za različite uzraste dece, koje ih okupljaju i kroz koje se oni nadmeću i upoznaju svet. Najčešće su u pitanju igre koje zahtevaju jako malo igračaka i uopšte nekih materijalnih sprava. Uglavnom su to neki drveni predmeti koje deca sama prave. Igre se svode na pesmu, zadirkivanje, takmičenje, mudrost, sposobnost da neko pre drugih nešto uradi, seti se nečeg itd. Ove igre su povezane sa životom u prirodi, pa zahtevaju i da deca tu prirodu poznaju, razumeju… Kroz sve segmente svakidašnjice opisane u knjizi Život Srba seljaka prožimaju se crkveni praznici, običaji, uopšte tim životom vlada crkveni kalendar, a koji je opet povezan sa pređašnjim, godišnjim ciklusom iz slovenske religije, koji nije ništa drugo nego poštovanje prirodnih mogućnosti i nekih bioloških potreba ljudi. Striktno se zna kada su postovi, a kada mesojeđe, kada se radi, a kada odmara, koji se praznici kako obeležavaju. A cilj je neretko ispunjenje telesnih i duhovnih potreba. Pa je jasno da je post dovodio do zdravog pročišćenja organizma, da su slave i silni praznici imali za cilj da ispune socijalne potrebe, posebno stanovnika u raštrkanim planinskim selima gde se čak i komšije retko sreću. I na kraju, verovatno najinteresantniji je materijal o partnerskim odnosima, o devojkama koje sanjaju suđenika, o venčanjima, običajima vezanim za sve to, a kroz koje nam Milan Đ. Milićević pripoveda priču o mladalačkom iščekivanju, o težnji ka skladnom porodičnom životu, o roditeljskoj tuzi kada udaju ćerku, o radosti kada se sluti rađanje potomaka. I to je ona suštinska sila koja je preneta kroz vekove, onaj sistem vrednosti i važnih životnih ciljeva koji je, iako potekao iz patrijarhalnog sela u prošlosti i dalje ostao nešto što se ničim zaista boljim ne može suštinski zameniti. I tako je Život Srba seljaka ne samo etnografski zbornik informacija već delo zanimljivo za psihologe, antropologe, sociologe i sve ljude koji tragaju za odgovorom šta je život i da li su naši preci, sudeći po tome što su opstali i odolevali mnogim istorijskim izazovima i opasnostima, zapravo, znali nešto što mi danas ne umemo da vidimo, a što je možda najvažnija civilizacijska mudrost, koja je potekla od ruralnog čoveka. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili pre tri veka. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Odabrana dela Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Drugo prošireno i dopunjeno izdanje. U prvom delu knjige nalazi se kratki vodič kroz praistoriju Srba. Srpska pravoslavna crkva praktično je jedina evropska crkva koja čuva narodnu prethrišćansku baštinu. Ona to čini upravo kroz sistem narodnih običaja i narodni kalendar. Međutim, sve više se kao problem javlja prevaga i uticaj grčkih đaka, sveštenika, teologa (Srba koji završavaju teološke škole u Grčkoj). Njihov cilj je čišćenje pravoslavne crkve od narodnih običaja. Naše istraživanje pokazuje da srpski narodni običaji i Hristova reč čine jednu organsku celinu. Hristova reč i propoved izrastaju upravo iz etike i društvenog uređenja formiranog u neolitu Balkana. Otkidanje Hristove reči i Hristovog dela od narodnih običaja i narodnog kalendara, bio bi čin anticivilizacijske destrukcije. Zato SPC ne treba da naseda na tu propagandu o „čistoti vere“. Cilj takve propagande je ukidanje sećanja na daleku prošlost, na detinjstvo čovečanstva, na njegovu mladost i na neprolazne etičke vrednosti koje u njima uspavane leže. Zato je važno, bez straha od optužbi za nekakvo neznaboštvo ili paganstvo, pokrenuti reverzibilan proces: zaštitu i obnovu narodnih običaja. Ovi običaji su nacionalno, narodno i crkveno dobro. Kroz proces zaštite i obnove naših starih običaja, videće se da je srpska veza sa Hristovom reči, kao i Njegova veza sa našom praistorijom, veoma duboka. Hrišćanstvo je baštinilo dogmatiku stare srpske, staroevropske religije. Staroevropski, starosrpski pogled na svet ima svoj odsjaj u vedskoj hinduističkoj religiji, pa čak i u religiji starog Egipta. Hristova reč dolazi nam kao otkrovenje jer se odnosi na zabranu ljudskih žrtava, što je poruka sa dalekosežnom posledicom. Hristos poziva da se jede njegova krv i njegovo telo, koji su žrtvovani za celo čovečanstvo - a to suštinski znači zabranu ubijanja. Značaj Hristove poruke se ne može ukinuti istraživanjem prethrišćanskog porekla hrišćanskog kalendara. Hristova propoved je priča o bratstvu i jednakosti među ljudima. Tu nije reč o veštačkoj, takozvanoj komunističkoj jednakosti, gde se nekom oduzima da bi se dalo nekom drugom, već o jednom sistemu budnosti i odgovornosti gde ljudi nemaju želju da poseduju više od onoga što im je neophodno. Zato možemo reći da Hristova reč predstavlja povratak na neolitske vrednosti. Neolit, pogotovo njegova početna faza, pre ubrzanog razvoja topljenja bakra i uopšte obrade metala, smatra se zlatnim dobom čovečanstva. Ono, prema različitim izvorima, traje od 500 do 2000 godina. U neolitu žive „poslednji dobri ljudi“, kako ih naziva Svetozar Nani Stanković, legendarni srpski arheolog, istražujući nalazište u Blagotinu. Zato se istorijski koren Hristove reči mora sagledavati upravo u tom ključu, kao povratak izvornim neolitskim vrednostima, kao povratak vrednostima koje smo nekada imali. Isus Hrist nije bio meteorolog, niti se bavio izradom kalendara. Ako se pogleda Novi zavet i događaji opisani u njemu, apsolutno nema nikakvog traga koji bi upućivao na to da se Isus, na bilo koji način, interesovao za kalendarske pojave. Život po kalendaru bio je mnogo više od bilo kakve konfesionalne pripadnosti. Život po kalendaru bio je pogled na svet i način života. Iz njega su proistekli životni rituali, običaji toliko snažni i jaki da se nisu promenili do današnjeg dana. LJudi koji su činili crkvenu administraciju, u pradavnoj prošlosti, shvatili su da Hristovu reč i poruku treba inkorporirati u narodni kalendar. Ovime nije izvršena prevara čovečanstva, a jedina loša stvar, u ovoj simbiozi, jeste upravo prikrivanje simbioze, odnosno pravog porekla kalendarskih običaja. Našom analizom i proučavanjem prave suštine pojedinih „bogova“ stare srpske religije, nije izvršena njihova dekonstrukcija. Perun, Jarilo, Svarožić, odraz su prirodne teologije našh predaka. Ovi likovi nisu Bog stvoritelj, već predstavljaju poetsko prenošenje znanja o tajnama prirode, kao i o prepletu prirodnog i natprirodnog. U poetskim slikama Jarila i Peruna, sadržan je narodni uvid u božansku ideju, odnosno u principe božanske inteligencije koja je utkana u prirodu. Priro^ sama po sebi, ne može biti inteligentna ukoliko ne postoji lično inteligentnog Tvorca, Um koji je tu inteligenciju preneo nj materiju. S druge strane, verovanje u sveprisutnu ulogu preda porodičnih i rodovskih vaspitača, verovanje u prožimanje sg mrtvih i sveta živih, takođe je ključan sloj narodne teologije. Nag istraživanje je to dokazalo. Činjenica da Srbi žive na lepenskim i vinčanskim ognjištima, daje nam nešto više šansi da budemo direktni baštinici praevropskog jezika i običaja. Zato, treba da budemo ponosni na privilegiju koja nam je rođenjem data. U eri globalizma i zatiranja sećanja, Srbi, svojim običajima, kalendarom i jezikom, čuvaju posebnost i originalnost. Istraživanjem se ispostavljada da originalnost zapravo predstavlja sećanje na detinjstvo čovečanstva.1 Uz sve nevolje i prepreke, Srpska pravoslavna crkva, do dana današnjeg, čuva krsnu slavu sa svim elementima iz stare narodne vere, čuva Badnji dan (badnjak), Božić, položajnika, kao i pregršt drugih običaja mezolitske i neolitske Evrope. Ovo treba da shvatimo! kao bogatstvo i prednost, a ne kao hendikep paganstva, kako nam se predstavlja.

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti - Milan Budisavljević Zagreb 1899 štampano u Srpskoj štampariji Sadržina - NA BREZOVOJ POLJANI - HRISTOS SE RODI - BORIĆA SIROTE - NA CRNOM VRHU - SJENI - U NOĆI - JAKOV SKENDŽIĆ - U MEĆAVI - NA BOROVAČI - ZIMSKA PRIČA BUDISAVLJEVIĆ, Milan, pisac i prevodilac (Vrelo kod Korenice, danas Titove Korenice, 16. III 1874 — Sremski Karlovci, 21. II 1928). Brat Budislava, novinara i saborskog zastupnika. Osnovnu školu učio u Vrhovinama, gimnaziju u Gospiću i Sremskim Karlovcima (1886–94), klasičnu filologiju u Zagrebu (1894–99). Za studija služio je kao pomoćni učitelj u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji, potom je gimnazijski profesor u Karlovcu (1899/1900) i Gospiću (1900–03) te upravitelj Bogoslovnog konvikta u Sremskim Karlovcima (1903–28). Bio je urednik Brankova kola (1905–11), član književnog odjela Matice srpske i književnog društva u Beogradu. Kao član Srpske samostalne stranke bio je izabran u Srpski crkveni sabor. — Pisao je pripovijetke, većinom iz narodnog života u Gornjoj krajini, radove o filološkim pitanjima, rasprave o L. Kostiću, J. Palmotiću, Ilijadi u ogledalu srpskih narodnih pjesama te prikaze djela pojedinih pisaca (A. Aškerc, Z. J. Jovanović, K. Š. Đalski, F. Prešeren, M. Car, M. Begović, V. Ilić, I. Vojnović). Od 1892. do 1925. objavljivao je u publikacijama Vijenac, Život, Bosanska vila, Brankovo kolo, Nada, Letopis Matice srpske, Školski vjesnik, Kolo, Kalendar Matice srpske, Srpsko kolo (kalendar), Hrvatska njiva, Reč i dr. Zastupan je u zbirci Noviji srpski pripovjedači (Zagreb 1907). Dijelove nedovršene tragedije Momir i Grozdana objavio je u Glasniku Narodnoga veća (1918). S grčkog je preveo u stihovima Euripidovu Medeju (Zemun 1920); u Brankovu kolu (1899) objavio je Murkov prijevod Gete i srpska narodna poezija. Pripovijetke su mu prevođene na madžarski, njemački, slovački i ruski. Kritičari su isticali da je bio dobar analitičar i psiholog, ali kadikad melodramatik te podložan Turgenjevljevim utjecajima. DJELA: Bijedni ljudi, pripovijetke. Zagreb 1899. — Priče. Nova zbirka »Bijednih ljudi«. Mostar 1902. — Tmurni dnevi, pripovijetke. Mostar 1905. BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti Milana Budisavljevića 1899 LIT.: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Nada, 5(1899) 8, str. 126–127. — I. Lorković: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Brankovo kolo, 5(1899) 44, str. 1404–1408; 45, str. 1440–1442; 46, str. 1467–1472; 47, str. 1502–1506; 48, str. 1520–1533. — M. Savić (M. S-ć): Bijedni ljudi. Letopis Matice srpske, 1899, CXCVIII/2, str. 155–156. — J. Skerlić: Bijedni ljudi, pripovijesti Milana Budisavljevića. Delo, 6(1899) XXII/6, str. 481–484. — M. Nikolić (mn): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Život, 1900, I/3, str. 101–103. — P. Skok (Mikov): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Svjetlo, 15(1900) 16, str. 3. — M. Car: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Letopis Matice srpske, 1906, CCXXXVIII/4, str. 89–95. — B. Vodnik: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Savremenik, 1(1906) I/5, str. 388. — J. Živojnović: (J. Ž.): Noviji srpski pripovedači. Letopis Matice srpske, 84(1908) CCXLVII/1, str. 94–96. — A. Sovrè: Evripides, Medeja. Sa grčkog prev. M. Budisavljević. Ljubljanski zvon, 40(1920) 12, str. 763–764. — (Nekrolozi): Reč, 5(1928) 1170, str. 4; Riječ, 24(1928) 44, str. 1; Srpsko kolo, 25(1928) 9, str. 4. — Gl. M.: Milan Budisavljević. Letopis Matice srpske, 102(1928) CCCXVI/2, str. 264–266. — Ž. S. Kalinić: Milan Budisavljević. Glasnik Profesorskog društva, 8(1928) 3, str. 188–192. — M. Leskovac: Jedno pismo Antuna Gustava Matoša Milanu Budisavljeviću. Letopis Matice srpske, 110(1936) CCCXLVI/1, str. 95–97. — S. Georgijević: Lika u našoj književnosti i kulturi. Glasnik Jugoslavenskog profesorskog društva, 19(1938–39) 10, str. 740–746. — K. Petrović: Istorija Srpske pravoslavne velike gimnazije karlovačke. Novi Sad 1951; 315–317. — S. Korać: Pregled književnog rada Srba u Hrvatskoj. Zagreb 1987. L. 1 POL. BELA. 4.

U dobrom stanju! USPOMENE VOJEVANJA ZA NARODNO OSLOBOĐENJE 1876 SA 32 SLIKE ARSA PAJEVIĆ REPRINT IZDANJE NOVI SAD GRADSKA BIBLIOTEKA GIMNAZIJA J. J. ZMAJ 2001 STRANA 481 TVRDI POVEZ ILUSTROVANO Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihovil Bolonić (Vrbnik, 3. siječnja 1911. – Krk, 16. veljače 1984.) je bio hrvatski povjesničar te aktivni društveni radnik. Životopis Rodio se u Vrbniku 1911. Studirao je u Ljubljani gdje je diplomirao na Bogoslovnom fakultetu. Radio je kao tajnik Krčke biskupije. Obnašao je dužnost Stolnog kaptola na Krku i tajnog komornika (noseći naslov monsinjora). Iako je bio crkvenom osobom, Izvršno vijeće Sabora SRH dodijelilo mu je `izuzetno priznatu mirovinu` zbog zasluga na kulturnom polju. Znanstvenim se radom bavi u kasnijoj dobi. Uglavnom se je bavio arhivskim materijalima na Krku. Najviše ga je znanstveno zanimala srednjovjekovna i novija povijest Krka, glagoljaška prošlost Krka i okolice, a osobita mu je zasluga otkrivanje ekonomskog i socijalnog položaja malog primorskog puka u prošlosti. Kao društveni radnik djelovao je u okviru akcija Katoličke Crkve i SSRNH. BOLONIĆ, Mihovil, povijesni pisac (Vrbnik na Krku, 3. I 1911 — Krk, 16. II 1984). Osnovnu školu završio je u Vrbniku, gimnaziju polazio u Krku (1921–27) i Splitu (1927–29), teologiju studirao u Splitu (1930–32) i Ljubljani (1932–36). Za svećenika je zaređen 1934. Obavljao je službe kapelana (1934–36), biskupijskog arhivara (1936–54) i tajnika biskupske kancelarije (1954–79) u Krku. Istodobno je bio dijecezanski konzultor i prosinodalni ispitivač. — B. istražuje kulturnu, socijalnu i crkvenu prošlost otoka Krka, kvarnerskih otoka i Hrvatskog primorja, napose djelovanje i život glagoljašâ. Objavio je više priloga i povijesnih rasprava u časopisima i godišnjacima: Krčki kalendar (1953–55), Bogoslovska smotra (1965–68, 1970, 1972, 1973, 1975–77), Krčki zbornik (1970–72, 1975), Vjesnik Historijskog arhiva u Rijeci i Pazinu (1972, 1974), Senjski zbornik (1973–75, 1977), Istarska danica (1974), Croatica Christiana periodica (1980) i dr. U brojnim studijama i djelima B. obrađuje dosad nedovoljno rasvijetljena pitanja iz krčke povijesti, temeljeći ih na bogatoj faktografskoj građi i obilju izvornih podataka. DJELA: Parčićeva tiskara u Glavotoku. Rijeka 1965. — Krčki seoski kaptoli pioniri i nosioci liturgijskog života. Bogoslovska smotra, 38(1968) 2, str. 263–284. — O životu i radu Ivana Feretića (1769–1839). Krčki zbornik, 1970, 1, str. 285–349. — O životu i radu Dragutina A. Parčića. Bogoslovska smotra, 42(1972) 4, str. 413–433. — Crkveni patronat na području senjsko-modruške biskupije. Senjski zbornik, 5(1973) str. 219–318. — Kapari vrbnički. Zagreb 1973. — Bratovština sv. Ivana Krstitelja – Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Zagreb 1975. — Stoljetne veze krčkih i senjskih glagoljaša. Senjski zbornik 6(1975) str. 81–139. — Ekonomsko-socijalno stanje krčkih glagoljaša. Bogoslovska smotra, 45(1975) 1, str. 97–116; 46(1976) 4, str. 475–500; 47(1977) 1, str. 101–123. — Otok Krk kroz vjekove (suautor I. Žic Rokov). Zagreb 1977. — Otok Krk kolijevka glagoljice. Zagreb 1980. LIT.: N. Marulić: O prvoj štampariji na otoku Krku. Krčki zbornik, 1972, 5, str. 408–409. — M. Bogović: Bratovštine na otoku Krku. Zvona, 15(1976) 5, str. 5. — V. Dorčić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic-Rokov, Otok Krk kroz vjekove. Marulić, 11(1978) 2, str. 206–207. — S. Kovačić: Mihovil Bolonić i Ivan Žic Rokov; Otok Krk kroz vjekove. Crkva u svijetu, 13(1978) str. 183–184. — Isti: Mihovil Bolonić, Bratovština sv. Ivana Krstitelja Kapari u Vrbniku (1323–1973) i druge bratovštine na Krku. Ibid., str. 184–185. — D. Horvatić (D. H.): Mihovil Bolonić »Otok Krk, kolijevka glagoljice«. Marulić, 14(1981) 4, str. 420–421. — F. E. Hoško: Mihovil Bolonić – Ivan Žic-Rokov: Otok Krk kroz vjekove. Croatica Christiana periodica, 5(1981) 7, str. 79–81. — Isti: Mihovil Bolonić: Otok Krk kolijevka glagoljice. Ibid., str. 81–83. — P. Strčić: Radovi Mihovila Bolonića o Krku i glagoljaštvu. Jadranski zbornik, 12(1982–85) str. 555–563. — Isti: In memoriam mons. Mihovilu Boloniću. Vjesnik, 45(1984) 13 097, str. 5. — M. Valković: In memoriam – Mihovil Bolonić 1911–1984 (s bibliografijom radova). Croatica Christiana periodica, 8(1984) 14, str. 225–229. — A. Benvin: In memoriam Mihovil Bolonić. Slovo, 35(1985) str. 155–156. Glagoljica (staroslovenski – sloven – `sloviti` – `govoriti`) je pismo koje su slovenski narodi koristili u drugoj polovini 9. veka. U današnjoj nauci prevladava mišljenje da ju je sastavio jedan od slovenskih misionara Ćiril u drugoj polovini 9. veka (oko 863. godine), uz pomoc svog brata Metoda. On je tim pismom preveo Bibliju i to na staroslovenski jezik. Glagoljica je sastavljena, po jednoj hipotezi, prema grčkom tajnopisu. Prvobitno je imala 40 slova, a posle 38 slova (svako slovo je imalo dvojaku vrednost – glasnovnu i brojnu). Od spomenika pisanih glagoljicom poznati su: Zografsko jevandjelje, Asemanovo jevandjelje, Sinajski psaltir, Marijinsko jevandjelje, Baščanska ploča i Kocev glagoljaš, Bečki listići, Hrvojev misal. Originalni tekstovi Kirila i Metoda nisu sačuvani, vec samo prepisi tih tekstova s kraja 10. i početka 11. veka. Prvobitna glagoljica je predstavljala tip oble glagoljice sa okruglim slovima. Ovom su glagoljicom pisane knjige koje koje su doneli ucenici slovenske brace iz Moravske u Bugarsku, Makedoniju, Rasku, i u primorsku Hrvatsku i Dalmaciju. U zapadnim predelima glagoljica je ostala vrlo dugo u upotrebi u crkvi, ali se promenila pod uticajem beneventane i gotice, postala ostrija, uglasta, sa izlomljenim linijama i zato se naziva uglasta glagoljica. U nekim mestima Dalmacije rimokatolicki svestenici i danas odrzavaju glagoljicu kao slovensko pismo za koje se u 10. veku borio Grgur Ninski. Glagoljicu su negovali i uporno cuvali narodni svestenici nazvani `glagoljasi`, iz otpora prema tudjinskom uticaju preko latinskog pisma u crkvi. Stare hrvatske glagoljske knjige liturgijskog karaktera pisane su svecanom glagoljicom, lepim, uspravnim slovima. Od kraja 14. veka, kada je usla u administraciju, glagoljica je brzopisna, sa mnogo ligatura i abrevijacija (vezanih slova i skracenica).

MIODRAG AL. PURKOVIĆ KNEZ DESPOT STEFAN LAZARE Predgovor - Sima M. Ćirković Pogovor - Svetozar Radojčić Izdavač - Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Godina - 1978 164 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Knez i despot Stefan Lazarević Dodatak I - Oko jedne minijature Minhenskog psaltira Dodatak II - Srbi i Sabor u Konstanci Pogovor Skraćenice Imenik lica i mesta `Miodrag Al. Purković (Požarevac, 29. jul 1907 — London, 12. decembar 1976) bio je srpski istoričar. Pripada grupi srpskih istoričara koje su posle Prvog svetskog rata pripremili naši stariji poznati istoričari – profesor Univerziteta u Beogradu – Stanoje Stanojević, Jovan Radonić, Dragutin Anastasijević i Vladimir Ćorović. Toj grupi, zajedno sa Purkovićem, pripadaju Petar Popović, Jovan Tošković, Đorđe Sp. Radojičić, Mihailo Dinić, Dragoslav Stranjaković, Miodrag Jugović i drugi. Purković je rođen 16. jula 1907. godine. (po starom kalendaru) u Požarevcu u trgovačkoj školi od oca Alekse i majke Zorke, rođ. Jovanović. u Požarevcu je završio osnovnu školu i gimnaziju 1924, uvek među najboljima. Takav je bio i na filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od 1924. do 1928. studirao pod: a)opštu istoriju, b)nacionalnu istoriju i istoriju Vizantije, v)jugoslovensku književnost. Radi proširenja svoga znanja odmah nakon studija odlazi u Pariz, gde je 1928. i 1929. radio u Narodnoj biblioteci, Biblioteci Sorbone, Slovenskom institutu itd. Posle ovoga je svu pažnju posvetio izradi svoje doktorske teze „Avinjonske pape i srpske zemlje“. Tezu je odbranio 1934. i odmah ju je štampao u svom rodnom gradu. Uspešna teza i već dosta objavljenih kraćih i dužih članaka preporučili su ga za asistenta na katedri istorije na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Tu ga je 1941. kao tek izabranog docenta, zatekao i Drugi svetski rat, u kome je dopao nemačkog zarobljeništva. Pošavši u Nemačku kao rezervni oficir – zarobljenik, Purković je zauvek napustio svoju zemlju. Zarobljeništvo je proveo u logoru Oflag VI S u Osnabriku, gde je često zarobljenicima držao predavanja iz srpske istorije. Posle kapitulacije Nemačke, neko vreme je ostao bez posla. Od januara 1947. do januara 1948. bio je zaposlen kao pripadnik Građanske službe bezbednosti u Osnabriku. Prešao je u Englesku, od januara 1948. do januara 1949. predavao je istoriju Srpske crkve u Bogoslovskoj školi za srpske đake u Dorčester koledžu kod Oksforda. Posle ovoga je dobio službu sekretara Srpske crkveno-školske opštine „Sv. Sava“, u Londonu, u kome je zvanju i umro 12. decembra 1976, radeći na istoriji do poslednjeg časa. Purković je ostavio nedovoljno podataka o čemu je sve pisao i gde. Nešto je ostalo zabeleženo na engleskom, veći deo je objavio uz svoje delo „Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu“, ali, najveći deo se mora pronaći po listovima, časopisima i zbornicima u kojima je sarađivao, kako pre rata tako i posle. Dela Miodraga Al. Purkovića: Avinjonske pape i srpske zemlje, Bugarsko srpsko zbližavanje kroz vekove, Da li se sećate, Životvorni sokovi Srpstva, Zagonetni grob u ravanici Istorija Srpske pravoslavne crkvene opštine u Trstu, Jelena, žena cara Dušana, Još nekoliko tablica za hronologiju, Knez i despot Stefan Lazarević, Kćeri kneza Lazara, Nekoliko tablica za izračunavanje uskršnjih datuma, Požarevac, Popis crkava u staroj srpskoj državi, Princeze iz kuće Nemanjića, Rukosadi u Tuđini, Svetiteljski kultovi u staroj srpskoj državi prema hramovnom posvećivanju, Srpski vladari Srpski patrijarsi Srednjeg veka, Hilandarski igumani Srednjeg veka Pored svih ovih izdanja: knjiga, rasprava, objavio je preko dvesta članaka i priloga u brojnim časopisima kako u zemlji tako u rasejanju od 1927. do 1976. (Građanin, Glasnik profesorskog društva, Vreme, Naša riznica, Požarevački građanin, Bogoslovlje, Braničevski vesnik, Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva, Jugoslovenski istorijski časopis, Glasnik Skopskog naučnog društva, Hrišćansko delo, Rodoljub, Oslobođenje London, Glas Ravne Gore, Glasnik srpske pravoslavne crkve, Slobode iz Čikaga, Glas kanadskih Srba, Sloge iz Perta, Bratstva iz Toronta, Demokratska misao, Savez zemljoradnika iz Čikaga, Razvigor iz Johanezburga, Kanadski Srbobran, Glasnik Srpskog istorijskog kulturnog društva Njegoš iz Čikaga, Enciklopedija Britanika Čikago – London – Toronto, Svremenik Pariz, Glas Srpske pravoslavne crkve u Zapadnoj Evropi, Vazduhoplovni glasnik iz Londona, Zbornik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, Naša reč London, Kulturno – literarni prilog Udruženja Jugoslovena u Švajcarskoj za uzajamnu pomoć...)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Angora Bajazit Baoša Jela Baošić Đura Baošić Stracimirović Bar Beograd Bosna Vuk Branokvić Grgur Branović Đurađ Lazar Branković Mara Budva Budim Vlaška Hrvoje Vukčić Marin Gradić Gračanica Mihailo Dinić Dragaš Konstantin Drivast Dubrovnik Dunav Car Dušan Zeta Nikola Zojić Jevgenija Jedrene Jefimija Jusuf Kiselkov Konstantin Filozof Konstanca Kosovo Kotor Kruševac Lazar Vuk Lazarević Ljubostinja Manojlo Madžarska Mađarska Lazar Mirković Mriča Vojvoda Mihailo Vojvoda Mleci Murat Musa Stefan Nemanja Nikopolj Stojan Novaković Novo Brdo Olivera Mavro Orbin Ostoja Paptelejmon Pašajit Peć Pipo Spano Priština Ravanica Đorđe Radojičić Resava Rovine Sandalj Hranić Sveta Gora Sveti Srđ Ser Sigismund Skadar Solun Srbija Srebrenica Stragari Sulejman Tvrtko Timur Toplica Tripolje Turska Uglješa Ulcinj Herman Hilandar Hrvoje Vukčić Camblak Grigorije Carigrad

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje 1922 God U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo.

beograd, jevremova ulica Bajrakli džamija je sagrađena oko 1575. godine, kao jedna od 273 džamije i mesdžida (posebne islamske bogomolje), koliko ih je u tursko doba bilo u Beogradu (Putopisi Evlije Čelebije). Prvobitno se zvala Čohadži-džamija, po zadužbinaru, trgovcu čohom, Hadži-Aliji. Bajrakli džamija je jednoprostorna građevina sa kupolom i minaretom. U vreme austrijske vladavine (1717—1739) pretvorena je u katoličku crkvu (kada je i srušen najveći broj beogradskih džamija). Po povratku Turaka, ponovo je postala džamija. Husein-beg, ćehaja (pomoćnik) glavnog turskog zapovednika Ali-paše, obnovio je bogomolju 1741. godine, pa se neko vreme zvala Husein-begova ili Husein-ćehajina džamija. Krajem 18. veka nazvana je Bajrakli-džamija, po barjaku koji se na njoj isticao kao znak za jednovremeni početak molitve u svim džamijama. Posle obnove u 19. veku, koju su preduzeli srpski knezovi, postaje glavna gradska džamija. Nalazi se u ulici Gospodar Jevremovoj 11, a uz džamiju se nalazi i medresa, verska srednja škola. Bajrakli džamija je spaljena 18. marta 2004, nakon martovskih nemira na Kosovu i Metohiji, kao „odgovor“ na paljenje srpskih crkava na Kosovu. Džamija je kasnije delimično obnovljena, i trenutno je jedina aktivna džamija u gradu Beogradu. Od nekadašnjih više stotina džamija i brojnih manjih islamskih bogomolja mesdžida, u Gospodar Jevremovoj ulici broj 11 jedini je sačuvani i aktivni objekat islamske verske arhitekture u Beogradu. Nalazi se na padini prema Dunavu, u blizini raskršća sa ulicom Kralja Petra. Nekada je dominirala u ambijentu pretežno niskih prizemnih kuća prometne trgovačke i zanatlijske četvrti beogradske varoši Zereka. Od osmanlijskog putopisca Evlije Čelebije očuvani su opisi Beograda 17. veka u kojima je slikovito dočaran izgled grada u periodu turske vladavine, sa raznolikim objektima islamske arhitekture. Bajrakli džamiju su u drugoj polovini 19. veka opisivali istoričari i putopisci Konstantin Jireček, Đuzepe Barbanti Brodano kao i arheolog i etnolog Feliks Kanic. Pretpostavlja se da je današnja Bajrakli džamija izgrađena na mestu starijeg mesdžida, najverovatnije u drugoj polovini 17. veka, kao zadužbina turskog vladara sultana Sulejmana II (1687—1691). Prema nekadašnjim obnoviteljima prvobitno je bila Čohadži-hadži Alijina i kasnije Husein-ćehajina džamija, dok je današnji naziv dobila krajem 18. U njoj kao glavnoj džamiji, boravio je i muvekit, čovek koji je proračunavao tačno hidžretsko vreme prema islamskom kalendaru (koji je počinjao od 622, godine, tj. godine hidžre ili prelaska proroka Muhameda iz grada Meke u Medinu) radi određivanja svetih dana, regulisao mehanizam sata i isticao zastavu na minaretu, u znak istovremenog početka molitve u svim ostalim islamskim bogomoljama u beogradskoj varoši. Za vreme austrijske vladavine 1717—1739. godine, služila je kao katedralna katolička crkva, a sa povratkom Turaka 1741. godine obnovljena je prvobitna namena. U 19. veku su je obnavljali vladari iz dinastije Obrenović, knez Mihailo i kralj Aleksandar Obrenović. Knez Mihailo Obrenović naložio je 1868. godine ministru prosvete i crkvenih dela da izabere jednu od postojećih džamija i osposobi je za obavljanje muslimanskih verskih obreda, kada je osim džamije popravljena i dvorišna zgrada uz nju. Ministar prosvete i crkvenih dela uputio je Državnom savetu Kneževine Srbije akt od 10. maja 1868. godine sledeće sadržine: ”Da ne bi muhamedanci, koji se po svojim poslovima u Beogradu bave, bez religiozne utehe bili, Njegova Svetlost blagoizvolela je narediti da se jedna od ovdašnjih džamija popravi za bogomolju njihovu. Usled ovog visokog naloga, izabrana je kao najcelishodnija ”Bajrak” džamija i ministar građevina kao po molbi mojoj izaslao je stručne ljude, te su istu džamiju, kao i jednu kuću do nje, gde će hodža obitovati, pregledali ....“ Delfa Ivanić je pisala da je njen poočim Mihailo Bogićević kao predsednik Beogradske opštine, obnovio beogradsku džamiju i uz nju hodžin stan. Ukazom kneza Mihaila Obrenovića iz maja 1868. godine ovlašćen je bio ministar prosvete i crkvenih dela da „izdaje hodži po 240, a mujezinu 120 talira godišnje“, a službenici džamije su se izdržavali i zahvaljujući prihodima od nepokretnosti – vakufskih dobara. Prvi imam i mujezin u Bajrakli džamiji postavljeni su iste 1868. godine. Između dva svetska rata džamiju je obnavljala i Opština grada Beograda, kada je 1935. godine prvi put zaštićena Uredbom o zaštiti beogradskih starina. Restauracija je izvođena nekoliko puta i nakon Drugog svetskog rata od strane Narodnog odbora grada Beograda i Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture, a od sredine šezdesetih godina 20. veka i Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Posle novijih oštećenja 2004. godine izvedeni su konzervatorski radovi na sanaciji i restauraciji kamene fasade sa obnovom prozorskih otvora. Avgusta 2023. godine, JP Pošte Srbije izdalo je poštansku marku povodom 500 godina postojanja Bajrakli džamije. Arhitektura džamije pripada tipu jednoprostorne kubične građevine sa kupolom i minaretom. Masivnih zidova i sa malo otvora, građena je od kamena, a neki segmenti izvedeni su u opeci i kamenu. Građevina je kvadratne osnove, dok osmostranu kupolu nose istočnjački potkupolni lukovi i niše – trompe, sa skromnom dekoracijom konzola. Neujednačen je broj prozorskih otvora na fasadama, dok se po jedan nalazi na svakoj strani tambura kupole. Potkupolni nosači i svi otvori na građevini završavaju se karakteristično orijentalnim prelomljenim lukovima. Sa spoljne severozapadne strane postavljeno je minare – uska kula kupastog krova, sa kružnom terasom pri vrhu, sa koje mujezin poziva vernike na molitvu. Naspram ulaza, u unutrašnjosti džamije nalazi se najsvetiji prostor – mihrab, plitka niša sa raskošnim ukrasom svoda, postavljena u pravcu svetog grada Meke ka jugoistoku, dok je uzdignuta drvena propovedaonica (minber ili mimbar) postavljena desno od mihraba, u jugozapadnom uglu. Nad ulazom je drvena galerija (mahfil) sa koje se dospeva i do šerefe, terase na minaretu. Unutrašnja dekoracija džamije je veoma skromna. Zidovi su neomalterisani sa plitkim profilacijama, retkim stilizovanim floralnim i geometrizovanim motivima i kaligrafskim natpisima stihova iz muslimanske svete knjige Kurana, zatim imenima prvih pravednih verskih poglavara kalifa, kao i božjih veličanstvenih osobina i imena, ispisanih arapskim pismom na posebno ukrašenim rezbarenim pločama levhama. Pred ulazom u džamiju je postojao i zasvedeni arkadni trem sa tri manje kupole. U dvorištu se nalazi česma za molitveno umivanje, kao i verska škola (medresa) sa bibliotekom. Bajrakli džamija predstavlja glavni islamski kulturni centar u Beogradu. Danas je pomalo skrivena u ambijentu viših stambenih objekata u Gospodar Jevremovoj ulici. Zbog starine, retkosti, očuvanosti izvorne namene, kao i reprezentativnosti verske arhitekture i islamske kulture stavljena je 1946. godine pod zaštitu države kao spomenik kulture, a 1979. godine utvrđena za kulturno dobro od velikog značaja.

Radmila Radić Knjiga predstavlja rezultat minucioznog istraživanja života i delatnosti Vojislava Janića, današnjoj javnosti ne tako poznate, ali gotovo sveprisutne ličnosti u verskom i političkom životu Srbije i Jugoslavije tokom prve polovine 20. veka. U maniru velikih istorijskih biografija, autorka je istražujući odnos pojedinca i kolektiva i analizirajući njegovu ulogu i mesto u kreiranju političkih događaja i ideoloških procesa, sagledala državu, crkvu i društvo u kojima je on delovao i koje je svojim angažmanom aktivno izgrađivao. Za savremene generacije jedna naizgled marginalna politička figura, autorki je poslužila kao „analitički prozor“ (Ian Kershaw) kroz koji je pogled na složena pitanja odnosa crkve i države postao mnogo jasniji i precizniji. Radmila Radić je pitanje formiranja tankog sloja intelektualne elite i mesto (polu)intelektualca u političkom životu Srbije istakla kao teorijski okvir svoje studije. Analizirajući delovanje ličnosti koja je spremno zauzimala političke funkcije i položaje za koje nije bila dovoljno kompetentna i odgovorna, otvorila je mnogo šire pitanje dubiozne političke kulture delova (polu)intelektualne elite koji su suštinski urušavali krhke političke institucije. Radmila Radić je pišući o životu i delatnosti sveštenika, javnog radnika i političara Vojislava Janića poštovala hronološki metod izlaganja i pred čitateljke i čitaoce iznela čitav niz ilustrativnih detalja na osnovu kojih je proizvela složene analize i zaključke. U biografiji su rekonstruisane najvažnije činjenice vezane za njegov privatni život, od rođenja u skromnoj trgovačkoj porodici u Kraljevu 6. januara 1890. do smrti u Beogradu 10. marta 1944. godine. Autorka se zadržala na pitanju njegovog školovanja, koje je započelo u Žiči, nastavljeno na beogradskoj Bogosloviji i završeno studijama teologije u nekoliko gradova u Rusiji i Austro-Ugraskoj (Petrogradu, Kijevu, Černovcima i Krakovu), pri čemu je iznela argumentovane sumnje u tačnost navedenih podataka, kao i u kvalitet samih studija. Janićeva biografija je, na taj način, posredno otvorila veliku temu koja se tiče institucije crkve kao važnog kanala za školovanje mladih ljudi u najznačajnijim centrima u Rusiji i Grčkoj, ali i u Velikoj Britaniji. U knjizi je podrobno proučeno i pitanje drugog svešteničkog braka Vojislava Janića i kroz njega ukazano na brojne debate koje su vođene o toj tematici u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi (činjenica da je sahranjen kao mirjanin, a ne sveštenik posebno je rečita u tom kontekstu). Izuzetno vredni delovi knjige su posvećeni dugogodišnjem bliskom, ali i burnom odnosu Janića i Nikolaja Velimirovića i pažljivom praćenju različitih epizoda te veze (od veza sa Crnom rukom, do konkordatske krize). Pažnju čitalaca posebno privlače delovi posvećeni Janjićevom radu na ujedinjenju Srpske pravoslavne crkve i obnovi Patrijaršije, zatim na zbližavanju crkava (delatnost na povezivanju sa Carigradskom patrijaršijom, sa Svetom stolicom i Anglikanskom crkvom, na zbližavanju srpske i bugarske crkve, kao i povezivanje sa Hrišćanskom zajednicom mladih ljudi), te njegove aktivnosti na sprovođenju crkvenih reformi, a posebno na ujednačavanju kalendara. Najzad unutrašnjopolitički angažman svakako predstavlja posebno važan deo analize (od Pašićevog čoveka od poverenja do osnivača i lidera Radikalno-socijalne stranke). Radmila Radić je gotovo u potpunosti uspela da rekonstruiše život Vojislava Janića – sveštenika sa višedecenijskom političkom karijerom, narodnog tribuna i čestog govornika na različitim skupovima. Iako je njegova politička delatnost u formalnom smislu uvek bila usmerena na učvršćivanje odnosa države i crkve, ona je u krajnjoj konsekvenci imala jasan lukrativni cilj, a to je Janićeva težnja da stekne snažnu društvenu i političku relevantnost i ličnu materijalnu sigurnost. Upravo su to razlozi koji su inspirisali brojne karikaturiste i novinare koji su ga prikazivali kao kontroverznu političku i crkvenu figuru. Njegova prisutnost u štampi svakako je bila podstaknuta i njegovim članstvom u kulturnim udruženjima (Srpsko pevačko društvo) i upravnim odborima (Beogradska filharmonija, Radio Beograd), kao i stalnim pojavljivanjem na zborovima i mitinzima, na brojnim društvenim i kulturnim dešavanjima, zatim u kafanama, gde je svojim glasnim komentarisanjem i čestim pevanjem privlačio pažnju. Dve uloge koje je Vojislav Janić vršio – sveštenika i političara, spojile su se u jednom događaju koji je obeležio gotovo čitavu istoriju Kraljevine Jugoslavije, a u kome je on imao posebno istaknutu poziciju. Pitanje konkordata i regulisanja odnosa jugoslovenske kraljevine sa Svetom stolicom, autorka je pratila veoma pažljivo, gotovo iz dana u dan, koristeći bogatu arhivsku građu i do sada objavljenu brojnu literaturu. Prikazujući Janića najpre kao jednog od najglasnijih promotera nužnosti potpisivanja tog dokumenta, a zatim kao jednog do njegovih najoštrijih kritičara i protivnika u trenutku potpisivanja i ratifikovanja u Narodnoj skupštini, Radmila Radić je jasno istakla ključne pozicije srpske političke elite i Srpske pravoslavne crkve koja je, unutar multinacionalne i multikonfesionalne zajednice kakva je bila Jugoslavija, pokušavala da izgradi i zadrži svoj primat. Autorka je sa velikom delikatnošću, ali veoma argumentovano prikazala Janićevu umešanost u korupcionaške afere, navela direktne kritičare njegovog javnog angažmana od Arčibalda Rajsa do Slobodana Jovanovića i Milana Grola. Posebno ilustrativno u tom smislu govori navod Arčibalda Rajsa koji je istakla u Predgovoru: „Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politika. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“. Brojne aktivnosti Vojislava Janića ostale su kontroverzne do današnjih dana. U prilog tom zaključku ide i gotovo bizaran podatak koji je privukao pažnju autorke. Pišući na osnovu beležaka Milivoja Pandurovića, Eduard Čalić je opisao posetu Janića koncentracionom logoru Saksenhauzen-Oranienburg u novembru 1944, dakle osam meseci posle njegove smrti u Beogradu. Na kraju, svakako treba istaći da je ova obimna biografija nastala na istraživanju koje je obuhvatilo rad u sedam domaćih i britanskih arhiva, da je konsultovana obimna periodika i objavljena literatura. Možemo konstatovati da je knjiga Radmile Radić o Vojislavu Janiću najbolji primer pisanja biografije kao odmerene, analitične i kritički utemeljene studije koja rasvetljava mnogo složenija pitanja i probleme nego što je to rekonstrukcija života i delovanja jedne ličnosti. Ovaj prikaz bi bio nepotpun ukoliko ne bismo ukazali na činjenicu da je, samo nekoliko meseci pre izdavanja biografije Vojislava Janića, Radmila Radić svom bogatom stvaralačkom opusu, koji čine najznačajnija ostvarenja domaće istoriografije posvećena političkim pitanjima odnosa crkve i države i važnim segmentima društvene istorije verovanja i njegovog institucionalizovanja u Srbiji i Jugoslaviji, dodala još jedan veoma bitan naslov. Radi se zborniku Orthodox Christian Renewal Movements in Eastern Europe, koji je uredila zajedno sa Aleksandrom Đurić Milovanović i koji se u izdanju kuće Palgrave Macmillan pojavio pred čitalačkom javnošću 2017. Veliki urednički i autorski poduhvat Radmile Radić i Aleksandre Đurić Milovanović obuhvata petnaest (zajedno sa Prologom i Uvodom) saznajno vrednih i analitički dubokih tekstova koji se bave pitanjem pravoslavnih pokreta obnove u Rusiji, Ukrajini, odnosno Sovjetskom Savezu, zatim u Srbiji i Jugoslaviji, te u Grčkoj, Rumuniji i Bugarskoj. Radi se o interdisciplinarnom poduhvatu koji je objedinio niz studija slučaja pisanih iz istorijske, sociološke, antropološke, teološke perspektive. Posmatrajući ih u kontekstu različitih kulturnih i nacionalnih okvira, urednice su uspele da jasno istaknu posebnosti, kao i da prepoznaju sličnosti u procesu razvoja ovih pokreta i da na taj način značajno unaprede naučna znanja o ovoj oblasti. Izlažući primere reformskih obnoviteljskih pokreta na istoku i jugoistoku Evrope koji su nastajali i razvijali se od početka 19. do sredine 20. veka, zbornik je ukazao na motive koji su podsticali i osnažili nastojanja vernika da se vrate „izvornom učenju crkve“. Uticaj države na crkvu, snažan dogmatizam i formalizam u samoj crkvi, kao i odjeci reformskih pokreta sa Zapada usmeravali su traganja za „pravom verom“ i uticali na pojavu najpre sektaških grupa, a zatim i širokih društvenih pokreta. Za razliku od obnoviteljskih pokreta koji su u istom periodu nastajali u Evropi i Americi i koji su napuštali tradicionalne religijske i crkvene forme, te kroz vernakularizaciju jezika i modernizaciju crkvenih praksi uspostavljali kontakt sa izmenjenom stvarnošću modernizovanih društava, reformski pokreti u pravoslavnom svetu su, prihvatajući i promovišući promene u crkvi, zapravo tragali za starim tradicijama i za napuštenim principima ranog hrišćanstva. U radovima je jasno ukazano na uticaj koji su ovi pokreti imali na prakse u samim pravoslavnim crkvama, na promene jezika, liturgije, muzike i čitavog verskog života. U vremenu nacionalizacije i sekularizacije istočnoevropskih društava odvijao se i proces „nacionalizacije pravoslavlja“ u kome su autokefalne crkve transformisane u „nacionalne“ institucije. Obnoviteljski pokreti su u tom procesu imali izuzetan značaj. Radovi objavljeni u ovom zborniku jasno svedoče kako su, iako neprimetni za širu javnost, bili izuzetno dinamični procesi transformacije pravoslavnih društava na prelazu vekova. Kako su urednice naglasile u Uvodu zbornika, njihov cilj prilikom sastavljanja knjige nije bio da proizvedu „teoretsku studiju o pokretima obnove u pravoslavlju, već da ukažu, na osnovu empirijskih podataka, kako se pravoslavno hrišćanstvo menjalo pod različitim uticajima kao što su druge ne-pravoslavne hrišćanske tradicije, harizmatske vođe, ženski posrednici, nove religijske prakse i rituali“. Zbornik je znatno proširio istraživački horizont i otvorio mogućnost višeslojnih komparacija. Povezao je različite studije slučaja u veoma koherentnu celinu. Autori tekstova su, pored urednica, izuzetni autoriteti u oblasti istraživanja pravoslavnog hrišćanstva: Meic Pearse (pisac Prologa), James M. White, Svetlana Inikova, Mihail Vitalijevič Škarovski, Sergej Žuk, Bojan Aleksov, Ksenija Končarević, Dragan Ašković, Dragana Radisavljević Ćiparizović, Corneliu Constantineau, Mircea Maran, Amaryllis Logotheti i Galina Gončarova. Čitaocima su ponuđene analize procesa reforme pravoslavne crkve tokom 19. i prve polovine 20. veka na prostorima današnje Rusije i Ukrajine i pojava obnoviteljskih pokreta duhoborstva i tolstojizma, štundizma, paškovizma, pojava Oastea Domnului u Rumuniji, zatim bratstva teologa Zoe u Grčkoj, kao i Saveza hrišćanskih pravoslavnih bratstava u Bugarskoj. U zborniku je posebno podrobno analiziran bogomoljački pokret među Srbima i ličnost vladike Nikolaja Velimirovića. Prikazan je razvoj pokreta od nastanka do vremena socijalističke Jugoslavije, jasno predstavljen proces njegovog širenja i prihvatanja od SPC i posebno istaknut složeni odnos bogomoljaca prema nazarenima, čije je delovanje SPC rezolutno odbijala. 25 cm; 482 str.

Odlično očuvana masivna knjiga G3 Saša Savović, autor monografije `Srce u kamenu`, fotografisao je sve kamene spomenike Rudničkog i Takovskog kraja, a mnogi su prepušteni zubu vremena ili ugrađivani u temelje kuća i štala... U svet umetničke fotografije Saša Savović je ušao fotografijama kojima je za sva vremena ovekovečio ličnosti i događaje Šumadije, ali i mnogo šire, a njegova monografija `Srce u kamenu` koja se ovih dana predstavlja srpskoj javnosti za njega je vrhunac umetničke karijere započete 1986. godine u izdavačkoj kući Dečje novine iz Gornjeg Milanovca koja, nažalost, više ne postoji. Karijeru uspešnog fotografa Savović je nastavio u Muzeju rudničko-takovskog kraja pod čijim je krovom i nastala monografija o spomenicima krajputašima ovog kraja. - Za mene kao fotografa spomenici krajputaši su oduvek bili zanimljivi jer sam ih doživljavao kao neke kamene knjige koje treba sačuvati za istoriju i pokolenja koja dolaze. Još 2003. godine došao sam na ideju da uradim godišnji kalendar sa fotografijama krajputaša i tada sam sebi dao zadatak da fotografišem sve krajputaše sa teritorije Takovskog i Rudničkog kraja. Naravno, znao sam da će taj veliki posao trajati nekoliko godina jer je opština Gornji Milanovac teritorijalno druga po veličini u Srbiji i trebalo je obići sva sela i sve puteve, pa i ona mesta gde su nekada bili putevi. Nekih puteva više nema, ali su ostali krajputaši koji otkrivaju nekadašnju trasu puta. Uspeo sam od zaborava spasem 326 krajputaša koji su stali između korica monografije `Srce u kamenu`. Njih nekada ubije ubije vreme, nekada korov, a iza svega stoji ljudski nemar - objašnjava Saša Savović. Spomenici krajputaši su podizani posle pet ratova: Srpsko-bugarskog (1885), Srpsko-turskog (1876-1878), Prvog balkanskog, Drugog balkanskog i Prvog svetskog. Najveći broj krajputaša je podignut vojnicima, ali ima i krajputaša koji su podignuti nastradalima u nevremenu, utopljenicima, samoubicama, koji po crkvenim kanonima nisu mogli da budu sahranjeni na seoskim grobljima, a Savović je pronašao i 13 krajputaša podignutih ženama i 12 kamenih spomena pored puta podignutih deci. - Najstariji krajputaš koji sam pronašao potiče iz 1804. godine, ali ima i jedan još stariji na kojem stoji da je podignut hiljadu sedamsto i neke godine, no vreme je izbrisalo poslednje dve cifre tako da je nemoguće odrediti godinu. Najmlađi krajputaš se nalazi u selu Kriva Reka i podignut je 1948. godine, a na epitafu se Bog pominje čak sedam puta. Zapavo, epitafi na krajputašima su ono što je najvrednije jer govori mnogo o onome kome je spomenik podignut. Tako, na krajputašu u selu Grabovica piše: `Ovaj tužni hladan spomenik pokazuje hrabrog sina ČEDOMIRA TODOROVIĆA vojnika 2 čete bataljona X puka a poživi 24 g. Pogibe boreći se sa Bugarima za odbranu Makedonije 17. juna 1913. g. na Drenici Bog da mu dušu prosti. Spomen mu podigoše večno žalosni žena, otac, brat i sin. Braća Radomir iz Grabovice` - priča Savović. Ima i drugačijih epitafa koji govore o tome kako je neki rab božji završio ovozemaljski život. - Na jednom krajputašu piše: `Poginuo na prečac u prisustvu vlasti`, na drugom: `Ubi ga prejaka rakija`, zatim : `Ubi ga vreme nebesko`, pa: `Ubi ga šarka`, a na jednom piše: `Poginuo od vode`. Dalje: `Zagledao se u zabranjeno`, `Pao sa drveta, poginuo od kruške`, `Ovde okovani hajduk umre`... Najviše krajputaša ima u selu Trudelj na planini Rudnik, čak 22, ima dvojnih krajputaša podignutih sinu i ocu, izginuloj braći, mužu i ženi - ističe Savović. Krajputaši koji su podignuti u ovom delu Srbije predstavljaju pravu istorijsku kamenu čitanku i u različitom su stanju. - Ima porodica u čijem se imanju nalazi krajputaš koje održavaju spomenik kao da je njihov, sade cveće oko njega i pale voštanice o verskim praznicima, ali ima i takvih koji su krajputaše ugradili u temelje kuća, svinjaca, u zgrade seoskih domova kulture, ugradili ih u hlebne furune, ali najviše me je razočarala činjenica da su se mnogi krajputaši vremenom našli u oborima za svinje, kao što je u selu Donjim Branetićima i Dragolju, te se svinje češu o krajputaše vojnika koji su ko zna gde dali život za Srbiju. Ali, to nije samo njihova sramota, već sramota onih koji bi trebalo da brinu o spomenicima u Srbiji - kaže za `Vesti` autor monografije `Srce u kamenu`. Spomen samom sebi Među krajputašima u rudničko-takovskom kraju ima i sedam krajputaša koje su ljudi podigli sebi za života. Jedan od onih koji je samom sebi podigao krajputaš jeste i Radosav Jelić, kafedžija iz Brđana. Krajputaš je podigao između seoskog zapisa i kafane koju je nasledila njegova supruga Radojka i nekoliko decenija je bila jedna od najčuvenijih u ovom delu Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga pocinje od stranice 195. posto je ovo druga knjiga navedenog dela. Nekih desetak stranica zacepljeno, vidi se na jednoj od fotografija o cemu je rec, ali ne ometa prilikom citanja. Fotografisan je jedan deo sadrzaja u knjizi. Prota Manojlo Grbić (1844–1899) jeste jedan od najznačajnijih pisaca srbske crkvene istorije, čovek koji je u svojim radovima izučavao crkvenu prošlost Vojne Krajine, tj. Srba u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Žitije i sočinjenija Rođen je u Širokoj Kuli u Lici 19. decembra 1844. godine, a upokojio se 16. aprila 1899. godine. I otac i deda su mu bili sveštenici, a po porodičnom predanju bio je 12 sveštenik u muškoj liniji. Stari su mu se u Široku Kulu doselili iz Prokika. Otac Manojlov, sveštenik Marko, umro je 1855. od kolere, kada je dečaku bilo tek 11 godina. Bio je najstariji od šestoro dece, a o njima je deličmičnu brigu preuzeo deda po majci, Isak Prica, takođe sveštenik iz Mekinjara u Krbavi. Manojlo je pomagao majci Milici u podizanju četiri brata i jedne sestre, a u školi se isticao po marljivosti i učenju. Osnovnu školu je završio u Krbavici, a gimanziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Mladi Mane Grbić, svršeni bogoslov je od 1868. bio nastavnik (katiheta) Srbske narodne osnovne škole u Karlovcu. Rukopoložen je za sveštenika 1870. godine. Njegovim zalaganjem, dobrom voljom i predanim radom otvorena je u Karlovcu 1875. godine Srbska učiteljska škola, a Manojlo Grbić je bio njen prvi veroučitelj. Pravom nošenja crvenog pojasa je odlikovan 1882., a u čin protojereja je rukoproizveden 28. juna 1892. u Vojniću. U predavanjima, u držanju lekcija dolazio je do izražaja njegov besednički dar, koji je bio uočljiv i sa amvona, u nedeljnim i prazničnim propovedima. Talenat za istoriografsko pisanje se kod njega vrlo rano projavio. Prva generacija koja je došla posle pamti protu: „Bio je odličan nacionalni radnik, dobar propovednik i ekshortator“. (Radoslav M. Grujić, 1925.). Članke različite tematike, od versko-moralnih, versko-didaktičkih, literarnih i onih istorijske sadržine štampao je po svim crkvenim listovima svoga vremena kao što su: Srbsko-dalmatinski magazin, Istina, Glasnik Pravoslavne dalmatinske crkve, Letopis Matice Srbske, Brankovo Kolo, Srbski Sion, itd. Od njegovih radova strogo istorijske sadržine izdvajaju se: Unija u Tržiću i pogibija popa Nikolle Gaćeše 9. (21.) juna 1820, Istina – list za bogoslovsku nauku i pastirsku praksu, Zadar 1888, str. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Povjestnica pravoslavne (srbske) obćine u Karlovcu, Srbsko-dalmatinski magazin, Zadar 1868, str. 1–39; Beseda Manojla Grbića 1889. prilikom obnove crkve u Gomirju, Glas Istine 1890. Srbsku istorijsku nauku i pravoslavnu istoriografiju uopšte zadužio je sintetskim pregledom istorije Pravoslavne Crkve u Vojnoj Krajini u tri toma, objavljenim pod naslovom „Karlovačko vladičanstvo“ (Karlovac 1891, 1893). Koliko je prota-istoričar bio skroman svedoči i podnaslov njegovog dela „Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve“, ali nije reč o nekom prilogu u kome su štampani izvori koji bi budućim istraživačima poslužili za naučni rad, teorije i zaključivanja. Pripovedanje u ovom kapitalnom delu počinje od najranijih početaka Srba u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i susednim oblastima (Rijeka, Senj, Trst, Gorski Kotar), a dovedeno je do 1824. godine. Delo je nastalo na podstrek episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (rođen 1825, episkop od 1874–1890), retko talentovanog, prodornog besednika i prilježnog vladike Srbske Pravoslavne Crkve. Zanimljivo je pomenuti činjenicu kako je Eparhija gornjokarlovačka imala krajem XIX i početkom XX veka 330.000 stanovnika. (Šematizam istočno-pravoslavne mitropolije karlovačke za 1900., priredio Dimitrije Ruvarac, Sremski Karlovci 1900, 210–249). Manojlo Grbić spada u plejadu srbskih sveštenika koji su stvarali istorijsku nauku o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Živeo je i stvarao u drugoj polovini XIX veka, u vremenu kada se upravo kristalisala srbska istoriografija. Kao istoričar iz toga vremena imao je na raspolaganju bogate dokumentarne fondove Eparhije i Konzistorije u Plaškom. Manojlo Grbić je kao srbski sveštenik to dobro iskoristio, ali je u obzir uzimao i dostignuća tadašnje istorijske nauke i istorijske geografije. Njegova sinteza se razvila iz preglednog članka o prošlosti Eparhije gornjokarlovačke štampanom u jednom od eparhijskih šematizama. „Karlovačko vladičanstvo“ je skrenulo na sebe pažnju šire javnosti i naučne kritike. Poduži prikaz je sastavio ruski istoričar Ivan Savič Paljmov (1856–1920), ekspert za uporednu slovensku crkvenu istoriju, a tu kritiku je štampao u listu „Slavjanskoje obozrenije“. Paljmov hvali pregled istorije Gornjokarlovačke eparhije ističući kako autor daje „vrlo zanimljive podatke o živom nastojanju preseljenih Srba da nepromenjivo sačuvaju svoju pravoslavnu veru, u vidu i okolnostima tih naročito neprijateljskih odnošaja, koje im je pokazivalo mestno latinsko sveštenstvo, podbunjivano Rimom i potpomagano avstrijsko-nemačkom vladom i mesnim hrvatskim plemstvom. Dalje se govori o ustrojstvu manastira Hrmnja, Moštanice, Gomirja, Marče i o važnosti njihovoj u istoriji mestne pravoslavne crkve, o organizaciji pravoslavnih srbskih eparhija po preseljenju u ove krajeve 1690 godine…“. Građa je u knjigama izložena analitički, po vremenu episkopstva vladika: Atanasija Ljubiojevića (1696–1712), Danila Ljubotine (1713–1739), Pavla Nenadovića (1744–1749), Danila Jakšića (1751–1771), Josifa Stojanovića (1771–1774), Petra Petrovića (1774–1784), Jovana Jovanovića (1784–1786), Genadija Dimovića (1786–1796), Stevana Avakumovića (1798–1801), Petra Jovanovića Vidaka (1801–1806) i Mojsija Miokovića (1807–1823). Pregled je potpun jer je uvrstio i život Kostajničke (1713–1750) i Kostajničko-severinske eparhije (1750–1771), adminstrativno-teritorijalnih koje su obuhvatele pravoslavne Srbe na istoku od reke Gline i na severu od Kupe. Prota kao besednik Protojerej Manojlo Grbić je u dva maha bio poslanik na crkveno-narodnim saborima u Sremskim Karlovcima. Na jednom je izneo podužni govor, koji je zasebno štampan, a u kome se rezimira istorijska uloga crkve u prošlosti srbskog naroda, pravoslavno sveštenstvo ocenjuje u svom pastirskom i nacionalnom radu, a socijalni život naroda odmerava principima Hristovog jevanđelja. Govor je važan primer razumevanja srbske istorije, nadahnut toposima iz epike, ali saliveno i skladno izložen da se može smatrati biserom srbske retoričke veštine. Prota raspravlja sa nosiocima sekularnih ideja političkog života, dok racionalističkim strankama i političarima predočava svetootačku eklisiologiju. Svoj govor završava trezveno i pragmatično: „Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam svštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen – i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca“. (Govor poslanika prote Mane Grbića držan u sednici srbskog pravoslavnog narodnog crkvenog sabora 11. novembra 1892. – po stenografskim bilješkama, Zemun 1893., str. 39). Vidi se kako je Srbima savetovao domaćinski odnos prema životu i društvenim iskušenjima, a ne utopističke zanose i lagarije. Biblioteka Srbske patrijaršije u svojim fondovima ima nekoliko knjiga, za koje sa sigurnošću možemo reći da su pripadale samom proti Manojlu Grbiću, i to zbog karakterističnog potpisa u svrsi ex librisa-a. Upokojio se na Veliki Petak 16. aprila 1899., a sahranjen je na Vaskršnji Ponedeljak na Dubovačkom groblju pored prerano preminule supruge Milice, rođene Uzelac (1872) i sina jedinca Dušana (+1888) Karlovačko vladičanstvo Mesto rođenja i službovanja je Manojla Grbića odredilo kao istoričara Eparhije gornjokarlovačke, odnosno Srba u Vojnoj Krajini (Militärgrenze). U srbskoj kulturi ostao je zabeležen po monumentalnom istorijskom ostvarenju u tri toma Karlovačko vladičanstvo – Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve. Životno delo prote Manojla Grbića trotomno „Karlovačko vladičanstvo“, istoričara crkvene prošlosti krajiških Srba, figuriše u srbskoj kulturi i dalje kao primer sistematične knjige, za današnje ukuse, možda, suviše sholastične i „prekabasto učene“. Iz tih razloga se i pojavio jedan epitom, izvod, koji je priredio protin sestrić Stevo Marković, direktor Sarajevske Ženske učiteljske škole: Seobe Srba u zemlje austrijskih ćesara i njihove borbe za opstanak, knj. 1 i 2 (Izvod iz Karlovačkog vladičanstva od prote Manojla Grbića, profesora), Sarajevo 1927. Manojlo Grbić (Široka Kula, 19. decembar 1844. - Karlovac 16. april 1899.) katiheta i profesor Srpske Učiteljske škole u Gornjem Karlovcu, pisac i istoričar. Napisao je istorijsko trotomno delo pod imenom „Karlovačko Vladičanstvo“ (1891 — 1893), u kome je prikazao preseljavanja srpskog naroda, iza gubitka svoje države, na drugu stranu Save i Dunava. Zatim borbu srpskoga naroda za goli život i očuvanje tradicionalnih tekovina, te silno prolivanje krvi po raznim evropskim bojištima, u ime otkupnine svoga ognjišta u novoj Otadžbini. Ovo je delo upravo skup brižljivo sakupljenih i sređenih originalnih dokumenata iz života Srpskog naroda u Mitropoliji Karlovačkoj, naročito po Hrvatskoj i Slavoniji. Budući da je život srpskog naroda po svima krajevima za vreme njegova robovanja, bio tesno vezan za Nacionalnu Crkvu, to je i pisac ovaj istorijski materijal izdao kao prilog istoriji Srpske pravoslavne crkve, a nazvao ga je „Karlovačkim Vladičanstvom“, jer ga je svrstao hronološkim redom po vladikama toga vladičanstva. Proto Manojlo Grbić, rođen je 19. decembra 1844. u Širokoj Kuli kraj Gospića u Lici. Manojlovi otac i deda bili su sveštenici, kao i njihovi preci tako, da je Manojlo dvanaesti sveštenih iz njihove loze. Otac mu se zvao Marko, rođen je u Podlapači 21. aprila 1817, a završio je nemačku školu (Oberschule) i bogosloviju u Plaškom. Umro je 22. avgusta 1855. godine od kolere, koju je dobio kao paroh u Širokoj Kuli, sahranjujući pomrle od te epidemije. Deda Arsenije je bio takođe paroh u Širokoj Kuli, penzioniran je 1850. zbog starosti, i umro je 22. avgusta 1853, a njegovi stari doselili su iz Prokika (Lika). Iza oca Manojlova ostalo je šestoro dece, od kojih je Manojlo sa jedanaest godina bio najstariji. Manojlo se brinuo ne samo za sebe i svoje školovanje, već je morao pomagati svojoj majci Milici (kđeri paroha Isaka Price iz Mekinjara, Krbava) i starati se s njome zajedno za mlađu decu. Najstarijeg između braće Isaka spremio je da položi ispit za pomoćnoga učitelja (Notlehrera) i našao mu mesto u Krbavici, kuda se preseli i majka sa ostalom decom. Drugog brata Paju, koji je umro kao ugledan trgovac u Bihaću, poslao je na trgovinu u Novi Sad, trećega na trgovinu u Plaški, a najmlađeg Milana, koji je umro kao učitelj u Korenici 1918, dao u učiteljsku školu. Jedinu sestru Maricu udao je za Vuka Markovića. Manojlo je učio Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Bogosloviju u Plaškom. Kao svršeni bogoslov 16. juna 1868. rukopoložen je za đakona[1], a od Opštine je izabran i od Konzistorije potvrđen za učitelja srpske narodne škole u Karlovcu 6. avgusta 1868. za sveštenika 5. aprila 1870[1], a za člana Eparhijske Uprave izabran je 28. oktobra 1872. Godine 1875. postavljen je od školskoga Savjeta za privremenog katihetu Srpske Učiteljske škole u Karlovcu, koja je 1875. otvorena najviše njegovim zauzimaljem, a 6. jula 1878. imenovan je za stalnoga profesora iste škole[1]. Odlikovan je crvenim pasom 31. avgusta 1882. Sina jedinca Dušana izgubio je 1888, koji je umro kao student prava u Pešti. Pišući 21. novembra 1887. godine Ilarionu Ruvarcu Manojlo kaže: `Dušan mi je u Pešti, uči prava. Dobio je stipendiju od Mađara.`[2] Da bi se iz pisma Ruvarcu od 20. marta 1889. saznalo o smrti sina: `Visokoprečasni gospodine! Ja se Vami već odavno ne oglasih. Ali ste čuli kakve su se kod mene promjene dogodile, te mi nije bilo duže vremena ni do pisanja ni do drugog ozbiljnijega rada. (...) Slobodan sam poslati Vam preštampanu „Uniju u Tržiću“, koju sam raspravicu namjenio spomenu moga pokojnog Dušana`[3]. Dosledno privržen idejama sloge i saradnje Srba i Hrvata, prota Manojlo Grbić se našao među srpskim političarima kakvi su bili Jovan Jovanović Zmaj, Mihajlo Polit-Desančić, Bogdan Medaković, baron Jovan Živković i Ilija Guteša, koji su pod nekim uslovima prihvatali Sporazum sa Hrvatima iz redova Nezavisne narodne stranke poznate kao `obzoraši`, 1890. godine. Proizveden za protojereja 28. juna 1892. u Vojniću[1]. Bio je referent Eparhijskog Školskog Odbora i član Županijskog Školskog Odbora županije zagrebačke, predsednik Srpske Opštine karlovačke, član književnog odeljenja Matice srpske. Biran je na Srpsko-Narodni Crkveno-školski Sabor u Karlovcima, gde je održao značajan govor 11. novembra 1892. i završio ga je rečima: „ Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam sveštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen - i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca.[4] ” Umro je u Gornjem Karlovcu na Veliki Petak 16. aprila 1899, a sahranjen je na prvi dan Uskrsa na Dubovačkom groblju[5][6][7][8][9] pored žene Milice, rođene Uzelac, koja je umrla 1872. i sina jedinca Dušana. Manojlov rad Kako se iskazao kao temeljan poznavalac istorije srpskog naroda u Karlovačkoj Mitropoliji, vladika Teofan Živković daje mu zadatak da izradi Istoriju Gornjo-Karlovačkog Vladičanstva. Stevo Marković Direktor Ženske Učiteljske Škole u Sarajevu u predgovoru za jedno od izdanja „Karlovačkog Vladičanstva“ 1927. „ Manojlo je taj teški zadatak riješio najsrećnije i njegova istorija Gornjo-Karlovačkoga Vladičanstva pravo je remek dijelo svoje vrste. Grdna je šteta što ga smrt prekide, te ne dovrši to značajno djelo. Njegove su knjige bogata riznica za poznavanje rada istorijskoga i života naroda u toj najvećoj srpskoj episkopiji. U istorijskoj književnosti našega ovostranoga naroda njegova je istorija odlična svedodžba njegova istrajnoga rada i sposobnosti. U prvoj knjizi prikazao je kako je ovo vladičanstvo postalo iz srpskih naseobina, kakva mu sudbina bijaše prije patrijarha Čarnojevića, a kakva poslije njega do vladike Nenadovića godine 1744. U prvom dijelu te knjige prokazana su preseljenja pojedinih srpskih narodnih rojeva od XV vijeka redom, te njihova naseljenja po Karlovačkom generalatu ili Karlovačkoj Krajini i po Baniji ili Prvoj i Drugoj Banskoj Regimenti. A u drugom dijelu prikazato je organizovanje Srpske pravoslavne crkve, te neprestane teške borbe protiv nasilnog unijaćenja srpskog naroda u tim krajevima. U drugoj knjizi nalazi se nastavak istorije srpskog naroda u tom vladičanstvu od 1744-1784, koja nije ništa drugo, već nastavak i razvitak sve žešće borbe sa jezuitski vaspitanim generalima, plemstvom i rimskim episkopatom oko unije. Tu su prikazate narodne pobune zbog nasilnog unijaćenja po Baniji i po Lici 1751. i potanko žumberačka unija. Zatim Srpski Narodni Sabor 1769, na kome su okrnjene srpske privilegije i poništene važne tekovine, a prikazato je i uređenje Eparhijskih Konzistorija, Mitropolitske Apelatorije i Deklaratorije Marije Terezije iz 1779. U trećoj je knjizi nastavak istorije vladičanstva od godine 1784-1824. t. j. do vladike Lukijana Mušickoga. Tu se ističe opis manastira Komogovine, Srpskog Temišvarskog Sabora, Srpske pridvorne kancelarije, Zatim prikaz kalendara, umanjivanje crkvenonarodnih praznika kod Srba i prilike u vladičanstvu za vlade francuskog cara Napoleona I (1809 — 1813)., te neuspela unija u Tržiću. Pisac je namjeravao i obećao u trećoj knjizi, da će nastaviti djelo u četvrtoj knjizi, u kojoj će doći poglavito rad oko prosvjete, koji ozbiljno počinje sa vladikom Mušickim, no njegova prerana smrt prekide ovo obećanje i djelo osta nezavršeno.“ ” U `Srpskom sionu` Vučković 1891. piše o značaju `Karlovačkog vladičanstva`[10]: „ 3a zgradu istorije našega naroda tek se siječe i pripravlja građa, lomi se kamen, teše i pripravlja. Goepodttn Gpbić se pri tom poslu baš junački podnio. Prosto mu bilo, što nas je prevario, kad je polazio y gustu planinu, govoreći nam da će prikupiti nešto sitnije građe, da će pisati o„karlovačkom vladičanstvu“, a to znači, da će početi negdje u polovini HVIII. ili možda s kpaja XVII. vijeka. kad je ustanovnjeno vladičanstvo karlovačko-zrinopoljsko. Prosta mu bila ta prijevara, kad je onako vješto i onako istrajno prevalio grdni put, ne samo kroz karlovačko vladičanstvo, već i kroz Bosnu, Malu Vlašku, Slavoniju, zalijetajući se i u Dalmaciju, a sve kroz mračne gudure s konca XV. vijeka, kroz cio HVI i HVP. vijek. U tim vjekovima nema „karlovačkog“ vladičanstva. Ma ono je u utrobi tijeh vijekova. I pisac razdire ty mračnu utrobu, i vi gledate kako ce ono tu začinje, jača, sazrijeva, rađa, raste i razvija. Trebala bi samo još geografska karta svake perijode u tome razvitku, pa bi kod pošljednje perijode zadovoljno pekli: i eto tako postade karlovačko vladičanstvo! No čega nema, to zamjeljuje piščeva jasnost i ppeglednost. Meni se čini, da je najveća zasluga, g. Gpbića baš u tome, što je prikupio razbacanu građu i rasuto kamenje, iz koga je sagrađeno karlovačko vladičanstvo. Sad slobodno nek pita kogod hoće: od kud srpsko vladičanstvo na hrvatskoj zemlji i kakvi su to Srbi u kraljevini Hrvatskoj? Neka pita, ali my je g. Gpbić spremno odgovor muški, dostojanstven i ozbiljan. On je sastavio krštenicu, na po se za Srpstvo u prostranom karlovačkom vladičanstvu, u kojoj se krštenici sa svijem ravgovijetno dokazuje: ovaj je roj doletio ispred bure u vašu zemlju, i vi ste ga primili, onaj ste k sebi zvali; ovaj ste molili da dođe, onaj ste na silu doveli. Vrlo mučan je bio posao g. Grbića. Dođeš do kakvog seoca u Lici, Krbavi, Primorjy ili Baniji, pa pitaš: od kud to selo; a on ti odgovara: tom i tom prilikom, te i te godine doselilo se iz ovog i ovog kraja Pisac te doveo u kpaj starasjedilaca, čistijeh Hrvata, i ti gledaš kako kukavni svijet bježi ca cpahijskih zemalja, vidiš te zemlje pycte i opet gledaš kako se po toj pustinji dižu pletene kolibice, kako ce po njoj širi čista srpska peča. Po svoj prilici ne ćy slagati, kad rečem, da danas po najbolje znamo kad se Srpctvo naseli y krajeve, o kojima pisac piše. A da to znamo, njegova je zaclyga, ili bar velik dio ge zasluge njegov je. Već po ovome, što sam do sad napomenuo, može se svako uvjeriti, da je okvir radnje piščeve vrlo prostran. U njemu nije samo slika jedinoga „karlovačkog“ vladičanstva. A da je i to, bilo bi dosta. Ta u karlovačkom vladičanstvu živi preko 300 hiljada pravoslavnih Spba! Pa nije u njegovoj knjizi samo crkvena istorija, i ako nas pisac i opet vapa, govopeći, da je trud njegov camo ppilog za istoriju srpske pravoslavne crkve. Seobe već nijecy crkvena istorija, upravno ustrojstvo i uređenje doseljenog naroda takođe, a sva crkvena istorija ujedno je i istarija narodna. Ljuta borba za crkvu bila je ujedno i borba za narodnost; rdje je crkva podlegla, i narodnost je propala, - eno za primjer Žumberka! ” Ruski naučnik-slavista i doktor istorije crkve Ivan Savič Palmov stručnjak za istoriju i savremeno stanje pravoslavne vere u slovenskim zemljama dao je prikaz Manojlovog trotomnog dela u ruskom časopisu Slavjanskoe obozrene[11]. Osvrt na Palmovljev članak daje i Bogdanović u `Srpskom sionu`[12]. Skupio je i uredio „Propovjednik Teofana Živkovića“, delo kojim se Srpska Crkva može ponositi. Pisao je članke u „Dalmatinskom Magazinu“, „Istini“, „Javoru“, „Letopisu Matice srpske“, „Brankovom Kolu“, „Srpskom Sionu“ i drugim časopisima. U `Brankovom Kolu` Dimitrije Ruvarac objavljuje prepisku svoga brata Ilariona sa Manojlom u više nastavaka[13]. Manojlo je uređivao je i štampao „Šematizam“ i „Normativne naredbe“ Gornjo-Karlovačke Dijeceze. Knjigu „Unija u Tržiću i pogibija popa Nikole Gaćeše 1820.“ Manojlo piše „lijepim stilom i čistim jezikom“ što ga svrstava u često citirane autore kako u istorijskim prikazima tako i u lingvističkim (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti). Od 2008. godine ulica Nova 26 u Busijama prigradskom naselju Beograda nosi ime po Manojlu Grbiću....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kroz život s Vladikom Nikolajem 365 pouka i saveta za svaki dan u godini Autor: priredio Matej Arsenijević Izdavač: Versko dobrotovorno starateljstvo Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke; biblioteka „Očev dom“ Godina izdanja: 2018 Strana: 394 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 17.5 cm Ovo je priručna duhovna apoteka – misli za svaki dan u godini Svetog vladike Nikolaja, duhovnog diva koji je, kako reče ruski filozof Valentin Katasonov, više od svih Svetih dvadesetog veka dao odgovore na pitanja što muče savremenike. Bilo da govori o pitanjima ličnog hrišćanskog života čovekovog, bilo o istorijskom životu i sudbi srbskog i drugih hrišćanskih naroda, bilo o društvenim pojavama, idejama i ideologijama svoga vremena ili, pak, o najsloženijim bogoslovskim pitanjima veroučenja Crkve, o „sitnicama“ tužnoradosne svakodnevnice ili o krupnicama bogoblistave Večnosti, reči Svetog Dede su čiste kao zlato u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno, jasne i jednostavne, jevanđeljske reči bogomudraca, reči opitne i blagodušne, koje u sebi na duhovno celebni način sjedinjuju najuzvišeniju umnost i najsamilosniju dobortu, jer je Sveti Deda u sebi stekao um i narav Hrista Boga Slova i postao svezlatna usta, i svetloglasna frula, i tajnostruna lira, i slavoslovna truba Njegova, neumorni blagovesnik tajanstvenog i milokrvnog Osmeha Božijeg nad tvorevinom umornom od stradalne smrtnosti. Svakog dana u godini, obasjati svoj um i svoje srce makar po jednim nebeskim svicem – jednom svetlokrilom mišlju iz bogosunčanog gunja Svetoga Dede, udahnuti makar jedan nadsunčan dah života večnoga, osvežiti dušu makar jednom kapljom žive vode svetlovidne, malo li je – kada nas sam Gospod, Sin Božiji i Sin Čovečiji, poziva da ištemo najpre Carstvo Božije u ovom danu, ne brinući se za sutra, jer je svakom danu dosta zla svojega? Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Kao na slikama Bio bi lep primerak uz malu knjigovezačku intervenciju Branko Radičević ; Publisher: U Novom Sadu : Izd. M. Popovića, 1905 Branko Radičević (Brod na Savi, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Branko Radičević Branko Radičević 2.jpg Branko Radičević Datum rođenja 28. mart 1824. Mesto rođenja Slavonski Brod, Austrijsko carstvo Datum smrti 1. jul 1853. (29 god.) Mesto smrti Beč, Austrijsko carstvo Potpis Kuća u kojoj je stanovao dok je pohađao Gimnaziju u Sremskim Karlovcima Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku tekovinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Biografija Uredi Otac Branka Radičevića Todor Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije.[3] Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833)[5] umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Baba po ocu bila je Stana rođena Stajčić u Kupinovu 1781. godine.[6] Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [7]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [8]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije.[9] Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intenzivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[10] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[11] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[12] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Uredi Branko Radičević, crtež objavljen u kalendaru Vardar za 1925. godinu Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[13] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[14] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [15] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Uredi Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[16] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Nasleđe Uredi Nagrade i ustanove nazvane po njemu Uredi Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma Knjige Uredi Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno) Srpski romantizam srpska romantizarska poezija romantizma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Đulići uveoci 2. Pevanija I 3. Pevanija II 4. Snohvatice Devesilje 5. Političke i satirične pesme I 6. Političke i satirične pesme II 7. Pesme za decu 8. Pesme i priče za decu 9. Proza 10. Prepevi Matica Srpska 1983 g. Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali jedna knjiga, Br. 8 1. Đulići uveoci 2. Pevanija I 3. Pevanija II 4. Snohvatice Devesilje 5. Političke i satirične pesme I 6. Političke i satirične pesme II 7. Pesme za decu 8. Pesme i priče za decu ------ FALI 9. Proza 10. Prepevi Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali knjiga br 8 1. Đulići uveoci 2. Pevanija I 3. Pevanija II 4. Snohvatice Devesilje 5. Političke i satirične pesme I 6. Političke i satirične pesme II 7. Pesme za decu 8. Pesme i priče za decu -- ---- --- -- FALI 9. Proza 10. Prepevi Matica Srpska 1983 g. Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...