Veliki duhovni otac patrijarh Pavle upokojio se pre više od jedne decenije, ali njegove poruke i pouke i danas zvuče sveže, aktuelno, ovdašnje. One su – trajne i nezaboravne. To se uverljivo vidi u ovoj knjizi, pod naslovom “Izdržimo na uzanom putu”. Veliki znalac patrijarhovog života dr Jovan Janjić, u ovoj knjizi je sakupio oko 400 zlatoustih poruka još uvek neproglašenog sveca, četrdeset četvrtog patrijarha srpskog. U poglavljima “Na putu vere”, “Sloboda – prvo lice čoveka”, “Uvek i svuda ljudski”, “Večna borba dobra i zla”, odmotava se jedna neprekidna brojanica mudrosti, poruka, saveta, ukazivanja – neophodna svakom hrišćaninu. Knjiga nije zbir crkvenih propovedi i beseda. Zahvaljujući ogromnom životnom iskustvu i iskušenjima kroz koja je prošao, patrijarh Pavle govori i o slobodi, pravdi, ljubavi, toleranciji, poštovanju, miru... O temama koje su i sada u našem svakodnevnom kalendaru poslova i razmišljanja.

MEMOARI-Tomislav Karađorđević, posveta Autora Autor: Tomislav Karađorđević Izdavač: Zdužbina kralja Petra I, Topola-Oplenac Godina izdanja: 1999. Broj strana: 799 Pismo: ćirilica Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Format: 25x16 Bogato ilustrovano. Stanje kao na slici, Odlično očuvana. Prvo izdanje izuzetnih memoara princa Tomislava koji spadaju u prvorazredne istorijske izvore i mogu se nazvati životopisom Karađorđevića. Bogato ilustrovano crno-belim fotografijama, odlično izdanje za ljubitelje istorije srbije i kolekcionare. Iz sadržaja: 1. PONOVO NA OPLENCU 2. DETINJSTVO 3. ŠKOLOVANJE U ENGLESKOJ 4. GODINE RATA 5. ZBRINJAVANJE PORDCE 6. GODINE PUTOVANJA 7. CRKVENI RASKOL 8. JUGOSLOVENSKI POLITIČARI 9. ODBRANA ISTINE O SRBIMA 1O. KA JEDINSTVU I SLOBODI 11. NA OGNJIŠTU PREDAKA 12. OBIČAJI - ZNAK NARODNOSTI 13. PRAVOSLAVLJE I SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA 14. OBNOVA HILANDARA 15. MANASTIRI 16. S PUTA PO OTADŽBINI 17. STVARALAŠTVO I SPORT 18. PO RATIŠTIMA U ZEMLJI 19. DOM KARAĐORĐEVIĆA 2O. NAŠE LJUBAVI 21. IMOVINA KARAĐORĐEVIĆA 22. ZAVRŠAVAJUĆI MEMOARE BIOGRAFIJA: Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) je bio jugoslovenski princ, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Rođen je 19. januara, 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovena

Drugo prošireno i dopunjeno izdanje. U prvom delu knjige nalazi se kratki vodič kroz praistoriju Srba. Srpska pravoslavna crkva praktično je jedina evropska crkva koja čuva narodnu prethrišćansku baštinu. Ona to čini upravo kroz sistem narodnih običaja i narodni kalendar. Međutim, sve više se kao problem javlja prevaga i uticaj grčkih đaka, sveštenika, teologa (Srba koji završavaju teološke škole u Grčkoj). Njihov cilj je čišćenje pravoslavne crkve od narodnih običaja. Naše istraživanje pokazuje da srpski narodni običaji i Hristova reč čine jednu organsku celinu. Hristova reč i propoved izrastaju upravo iz etike i društvenog uređenja formiranog u neolitu Balkana. Otkidanje Hristove reči i Hristovog dela od narodnih običaja i narodnog kalendara, bio bi čin anticivilizacijske destrukcije. Zato SPC ne treba da naseda na tu propagandu o „čistoti vere“. Cilj takve propagande je ukidanje sećanja na daleku prošlost, na detinjstvo čovečanstva, na njegovu mladost i na neprolazne etičke vrednosti koje u njima uspavane leže. Zato je važno, bez straha od optužbi za nekakvo neznaboštvo ili paganstvo, pokrenuti reverzibilan proces: zaštitu i obnovu narodnih običaja. Ovi običaji su nacionalno, narodno i crkveno dobro. Kroz proces zaštite i obnove naših starih običaja, videće se da je srpska veza sa Hristovom reči, kao i Njegova veza sa našom praistorijom, veoma duboka. Hrišćanstvo je baštinilo dogmatiku stare srpske, staroevropske religije. Staroevropski, starosrpski pogled na svet ima svoj odsjaj u vedskoj hinduističkoj religiji, pa čak i u religiji starog Egipta. Hristova reč dolazi nam kao otkrovenje jer se odnosi na zabranu ljudskih žrtava, što je poruka sa dalekosežnom posledicom. Hristos poziva da se jede njegova krv i njegovo telo, koji su žrtvovani za celo čovečanstvo - a to suštinski znači zabranu ubijanja. Značaj Hristove poruke se ne može ukinuti istraživanjem prethrišćanskog porekla hrišćanskog kalendara. Hristova propoved je priča o bratstvu i jednakosti među ljudima. Tu nije reč o veštačkoj, takozvanoj komunističkoj jednakosti, gde se nekom oduzima da bi se dalo nekom drugom, već o jednom sistemu budnosti i odgovornosti gde ljudi nemaju želju da poseduju više od onoga što im je neophodno. Zato možemo reći da Hristova reč predstavlja povratak na neolitske vrednosti. Neolit, pogotovo njegova početna faza, pre ubrzanog razvoja topljenja bakra i uopšte obrade metala, smatra se zlatnim dobom čovečanstva. Ono, prema različitim izvorima, traje od 500 do 2000 godina. U neolitu žive „poslednji dobri ljudi“, kako ih naziva Svetozar Nani Stanković, legendarni srpski arheolog, istražujući nalazište u Blagotinu. Zato se istorijski koren Hristove reči mora sagledavati upravo u tom ključu, kao povratak izvornim neolitskim vrednostima, kao povratak vrednostima koje smo nekada imali. Isus Hrist nije bio meteorolog, niti se bavio izradom kalendara. Ako se pogleda Novi zavet i događaji opisani u njemu, apsolutno nema nikakvog traga koji bi upućivao na to da se Isus, na bilo koji način, interesovao za kalendarske pojave. Život po kalendaru bio je mnogo više od bilo kakve konfesionalne pripadnosti. Život po kalendaru bio je pogled na svet i način života. Iz njega su proistekli životni rituali, običaji toliko snažni i jaki da se nisu promenili do današnjeg dana. LJudi koji su činili crkvenu administraciju, u pradavnoj prošlosti, shvatili su da Hristovu reč i poruku treba inkorporirati u narodni kalendar. Ovime nije izvršena prevara čovečanstva, a jedina loša stvar, u ovoj simbiozi, jeste upravo prikrivanje simbioze, odnosno pravog porekla kalendarskih običaja. Našom analizom i proučavanjem prave suštine pojedinih „bogova“ stare srpske religije, nije izvršena njihova dekonstrukcija. Perun, Jarilo, Svarožić, odraz su prirodne teologije našh predaka. Ovi likovi nisu Bog stvoritelj, već predstavljaju poetsko prenošenje znanja o tajnama prirode, kao i o prepletu prirodnog i natprirodnog. U poetskim slikama Jarila i Peruna, sadržan je narodni uvid u božansku ideju, odnosno u principe božanske inteligencije koja je utkana u prirodu. Priro^ sama po sebi, ne može biti inteligentna ukoliko ne postoji lično inteligentnog Tvorca, Um koji je tu inteligenciju preneo nj materiju. S druge strane, verovanje u sveprisutnu ulogu preda porodičnih i rodovskih vaspitača, verovanje u prožimanje sg mrtvih i sveta živih, takođe je ključan sloj narodne teologije. Nag istraživanje je to dokazalo. Činjenica da Srbi žive na lepenskim i vinčanskim ognjištima, daje nam nešto više šansi da budemo direktni baštinici praevropskog jezika i običaja. Zato, treba da budemo ponosni na privilegiju koja nam je rođenjem data. U eri globalizma i zatiranja sećanja, Srbi, svojim običajima, kalendarom i jezikom, čuvaju posebnost i originalnost. Istraživanjem se ispostavljada da originalnost zapravo predstavlja sećanje na detinjstvo čovečanstva.1 Uz sve nevolje i prepreke, Srpska pravoslavna crkva, do dana današnjeg, čuva krsnu slavu sa svim elementima iz stare narodne vere, čuva Badnji dan (badnjak), Božić, položajnika, kao i pregršt drugih običaja mezolitske i neolitske Evrope. Ovo treba da shvatimo! kao bogatstvo i prednost, a ne kao hendikep paganstva, kako nam se predstavlja.

Архимандрит Рафаил Карелин вели да живимо у веома тешком времену. Тешко је не сложити се с том констатацијом. Ово је тешко време због тога што се свет нагло мења. Стално слушамо о такозваном новом поретку и свеопштем благостању које ће сваког тренутка да постане део наше свакодневице. Али уместо тога видимо страшну неправду и крв и страдање невиних људи. Ово време је тешко и због тога што је православним хришћанима постало веома тешко да у њему живе, али не само хришћанима него и свима онима који имају моралних вредности и желе их сачувати. Много је саблазни и биће их још више, а оне, нажалост, постају преовлађујући фон нашег живота. Тако их је много да нам се понекад чини као да је данашњица саткана искључиво од њих. Примера побожности и праведности је, напротив, све мање и мање, или су пак тако скривени од наших очију да их, могло би се рећи, у овом свету, у друштвеном животу, просто и нема. Ово време је тешко и зато што постоји неутољива жеђ за променама и реформама која насрће на врата Цркве, упада у њу и тежи да и у њој све изокрене по своме, по новом, по световном. То је заиста страшно, али не за Цркву, јер њу ни врата пакла неће надвладати (види Мт. 16, 18) и она и јесте и биће стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), него је страшно за људе који се у тој истини још увек нису учврстили. Време друштвених и политичких потреса, светских катаклизми и катастрофа увек је било време кад је овај свет устајао на Цркву, и то преко непријатеља рода људскога, ђавола. Знаци тога су јачање такозваних либералних струја, покретање разговорâ о неопходности измене црквеног Устава, и то тако да наводно буде блажи, о преласку на нови календар, о преводу богослужбених књига на савремени језик. Следећа фаза је порицање значаја институције монаштва у Цркви и покушај увођења ожењеног епископата. Све то заједно и јесте оно што се данас у Православљу обично назива модернизмом, али у најнегативнијем значењу те речи. У таквом времену заиста је веома тешко ономе који није укорењен у православном црквеном предању и који није од детињства задојен духом црквеног живота. Разна мишљења и разне тенденције колебају неутврђену душу, сеју сумњу, односно коров лукавога, час кроз једну, час кроз другу спасоносну истину, збуњују људе и одводе их са спасоносног пута покајања. Апостол је то унапред видео кроз далеке векове и зато је у својој Посланици Тимотеју, а у суштини свим православним хришћанима, рекао: Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене (2. Тим. 1, 13) и на другом месту додаје: јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4, 3-4). Данас је, као никад до сада, неопходно да се сви они који желе да душу своју спасу држе оног учења Цркве које су прихватили и осветили како древни свети Оци тако и праведници последњих времена. Оцу Рафаилу је то потпуно јасно и зато тежи да испуни завет апостолâ Павла: Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши са сваком стрпљивошћу и поуком (2. Тим. 4, 2). Његове беседе и чланци, од којих је саткана ова књига, плод су пажљиво вођеног духовног живота и резултат размишљања о процесима који се одвијају у савременом свету и у Цркви, анализе тих процеса и тражења пута којим у наше дане, као и пре хиљаду година, треба да иде хришћанин који тежи ка спасењу. Ова књига је по свом садржају разнолика исто као и човеков живот и зато и захтева да се о њој нешто више каже. Зашто човек верује или зашто не верује? Зашто неко бира пут који га сигурно води у погибао кад му је откривен онај који води ка спасењу? Какав је невидљиви свет духова злобе и који је узрок њиховог непријатељства према нама? Зашто је молитва највећа драгоценост коју човек може да има у овом животу? То су само нека од питања на које отац Рафаил покушава да одговори у првом делу књиге. У другом делу он говори о празницима Цркве, о слици Неба на Земљи, о блиставој слави светитеља и о томе како су нам они близу. Овде посебно треба истаћи поглавље о икони „Слава Грузијске Цркве“. То је чудесна поема, написана језиком блиским литургијском, поглавље које, у неким својим деловима, садржи целокупну историју Цркве многострадалне земље Иверске, земље у којој отац Рафаил живи, служи Богу и људима и проповеда. У том поглављу је приказано како хришћанин може и треба да воли Цркву, да је воли као своју дивну и мудру Мајку, да је њоме усхићен, да је од срца опева и да се труди да сазна све о њеном дугом и славном животу. Ту је веома јасно речено да су све националне, територијалне, историјске или политичке поделе вештачке, да су их људи сачинили, а да је Црква једна. Она је једна и јединствена по благодати и по својим светитељима. Тако је у истој тој Грузији најпоштованији светитељ војсковођа римске војске, рођени Кападокијац, свети великомученик Георгије Победоносац, а не, на пример, грузијска царица Тамара. Црква је јединствена и кад је реч о светим тајнама и обредима, јединствена у вери, нади и љубави људи, а пре свега јединствена у Господу Исусу Христу, који и јесте глава Цркве. Трећи део је најопширнији и посвећен је проблемима савременог доба, ономе што би се могло назвати модернизмом или, како сâм аутор каже, секуларизацијом Цркве. Кроз поглавља овог дела књиге дати су одговори на питања какви све видови агресије света против Цркве постоје и чиме им се можемо супротставити. У овом делу књиге отац Рафаил говори и о тежњама да се пређе на нови календар, о реформи језика црквеног богослужења, о такозваној модернизацији иконописа, о појавама као што су фанатизам и национална искључивост и о још много чему другоме о чему се данас говори. Но, оно што је заиста важно јесте то што отац Рафаил говори о томе како верујући православни човек да се односи према свему томе и како да избегне крајности и заблуде. У четвртом делу књиге отац Рафаил пише о томе шта у овом животу узрокује ако не неверовање, а оно погрешан избор духовних оријентира, жељу да се у духовни живот уђе не кроз покајање, него на „споредни улаз“, односно кроз заједничарење са такозваним тајним знањима и некаквим загонетним мистеријама. Модернизам се на крају свог развоја завршава окултизмом и јавним демонизмом. Овај свет не тежи да се сâм промени, да се преобрази и да на крају постане црквен, него да промени и преуреди саму Цркву онако како то одговара његовим хировима и страстима. Кад човек прочита ову књигу, сигурно ће другачије гледати не само на оно што га окружује него и на себе самога. Могуће је да ће решити многе своје недоумице и да ће добити одговор на многа питања. Но ипак, најважније је то што ће у њој видети и препознати образац оног здравог учења који су апостоли предавали својим ученицима и које јесте и биће учење Цркве у све векове. САДРЖАЈ Предговор, 5 I Вера, 13 Изгнање Адама из раја, 20 Молитва, 29 Пост и његов значај, 51 Монаштво је трагање за божанском лепотом, 64 Грех блуда, 75 Демони и човекова гордост, 85 Прелест, 96 Може ли се веровати сновима?, 101 Одлике религијског начина размишљања Истока и Запада, 103 Одговори на питања, 109 II Рођење Пресвете Богородице, 123 Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег,132 Вазведење у храм Пресвете Богородице, 140 Вазнесење Господње, 148 Педесетница, 153 Преображење Господње, 161 Успење Пресвете Богородице, 171 Мучење светог великомученика Георгија Победоносца, 180 Икона "Слава Грузијске Цркве", 189 III Секуларизација Цркве, 255 Хришћанство и савремена култура, 265 Венерин храм на Голготи, 277 Хришћанство и националност, 282 Фанатизам, 291 Психологија раскола, 298 Икона, 307 Хришћанство и модернизам, 322 Црквени језик, 329 Црква и наука, 333 Дарвинизам, 339 Еволуција и кумрански календар, 347 Питање календара, 357 IV Окултна агресија, 389 Антропософија (штајнеризам) као јело од отпадака, 396 Астрологија и Православље, 405 Грех клетве, 412 Друге цивилизације и летећи тањири, 417 Наслов: Хришћанство и модернизам Издавач: Манастир Подмаине Страна: 424 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 140 x 205 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-9940-644-01-7

Broj strana: 208 Pismo: Ćirilica Format: 20 cm Godina izdanja: 2020. Izdavač: Vukotić media Veliki duhovni otac patrijarh Pavle upokojio se pre više od jedne decenije, ali njegove poruke i pouke i danas zvuče sveže, aktuelno, ovdašnje. One su – trajne i nezaboravne. To se uverljivo vidi u ovoj knjizi, pod naslovom „Izdržimo na uzanom putu“. Veliki znalac patrijarhovog života dr Jovan Janjić, u ovoj knjizi je sakupio oko 400 zlatoustih poruka još uvek neproglašenog sveca, četrdeset četvrtog patrijarha srpskog. U poglavljima „Na putu vere“, „Sloboda – prvo lice čoveka“, „Uvek i svuda ljudski“, „Večna borba dobra i zla“, odmotava se jedna neprekidna brojanica mudrosti, poruka, saveta, ukazivanja – neophodna svakom hrišćaninu. Knjiga nije zbir crkvenih propovedi i beseda. Zahvaljujući ogromnom životnom iskustvu i iskušenjima kroz koja je prošao, patrijarh Pavle govori i o slobodi, pravdi, ljubavi, toleranciji, poštovanju, miru… O temama koje su i sada u našem svakodnevnom kalendaru poslova i razmišljanja.

Sadržaj: SVETI NIKIFOR LEPROZNI ČUDOTVORAC – žitije, čuda i akatist Žitije, čuda i akatist Svetom Nikiforu Čudotvorcu. Sveti mučenik Nikifor zaštitnik je svih onih koji nepravedno stradaju kao i onih koji su spremni da zbog prijatelja i pravde „ruku u vatru stave“. Veruje se da je ovo dan (9 februar) kada se posvađani mire i počinju ispočetka svoje prijateljstvo. Zato, oprostite danas i onima koji su vam učinili nepravdu. Pružite im ruku pomirenja i zaboravite sve ono loše što se među vama dogodilo. Videćete, život će vam nakon toga biti lepši i ispunjeniji. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 9. februara po crkvenom, a 22. februara po gregorijanskom kalendaru. Sadržaj knjige: Pravednici žive večno Čuda Svetog Nikifora Leproznog Akatist Nikiforu Leproznom Molitva prva Nikiforu Leproznom Molitva druga Nikiforu Leproznom Molitva za sve opterećene svetskim brigama i strahovima Molitva za prepuštanje sbe bolji Božjoj Molitva za sve koji pate, za medicinsko osoblje i sve koji služe bolesnim Tropar Svetom Nikiforu Leproznom Čudotvorcu Kondak Svetom Nikiforu Leproznom Čudotvorcu SVETI MUČENIK NIKIFOR DžELATIMA REČE: I JA SAM HRIŠĆANIN, POSECITE MENE MESTO SAPRIKIJA. Žitije ovoga mučenika pokazuje jasno kako Bog odbacuje oholost i uvenčava slavom smernost i bratoljublje. U Antiohiji življahu dva prisna prijatelja, učeni sveštenik Saprikije i običan, prost građanin Nikifor. Njihovo prijateljstvo nekako se izvrže u strašnu međusobnu mržnju. KAKO SE ČITA AKATIST? – MOLITVE PRE ČITANjA AKATISTA Akatist se može čitati i kod kuće, npr. na kraju jutarnjih ili večernjih molitvi, ali može se čitati i u slobodno vreme. SVETI NIKIFOR LEPROZNI ČUDOTVORAC – žitije, čuda i akatist Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

УВОДНА РЕЧ Пред читаоцем је други том зборника о Православљу и римокатолицизму. Први, под насловом "Истина је једна - Свети Оци Православне Цркве о римокатолицизму" (Лио, Горњи Милановац 2001.), изнео је погледе Отаца и Учитеља Цркве на папизам и западну духовност; овај други наставља у том правцу, доносећи истраживања савремених аутора. У последње време, екуменизам је престао да буде помодарство и постао начин мишљења и живота многих. Догматске разлике између православног Хришћанства и римокатолицизма се минимизирају, а поједини црквени делатници за Ватикан користе појам "цркве сестре" (који је до сада био резервисан само за Помесне Православне Цркве.) Тврди се чак да су Исток и Запад, без обзира на различиту догматику и духопне традиције, "два плућна крила Европе". Да ли је баш тако? Питање није само у догматици (мада је она основа свега). Питање је у начину молитве, општења са Богом, у идеалу светости. Ћакон Андреј Курајев је потпуно у праву кад упозорава на утопичност екуменизма: "Када би се религија сводила на догматику, било би могуће приморати групе стручњака- богослова на сагласности око тумачења текстова Еванђеља. Али начини молитве и ликови "унутрашњих људи" не могу се изменити примањем "експертског консензуса" . Реч се оповргава речју, али шта ће оповргнути живот, питао се Свети Григорије Палама! .. .! Мени није јасно зашто световна штампа даје највише комплименте немачкој црквеној Реформи, немачком протесту против латинства, а сматра скоро срамним аналогну побуну Грка скоро пола миленијума раније? Зашто је устанак Немаца - протестаната против папе нешто "прогресивно" и "демократски", а слична позиција Грка и Руса нешто за осуду? Зашто од протестаната нико не тражи да се сједине с католицима? Зашто се тај унионални притисак врши само на православце? Зашто у свету у коме су речи "независност" и "аутохтоност" у најширој употреби независност православља од Запада изгледа као дефектност? Значи, има неке дволичности у тој секуларној унионистичкој пропаганди" (А. Курајев: "Традиција. Догмат. Обред", Москва - Клин 1995.) Дакле: 1. Православље и римокатолицизам су два различита духовна искуства, две потпуно различите догматике, аскетике, етике; циљ ове књиге је да то покаже; 2. Дијалог између православних и римокатолика може се и мора водити само на основу Истине, Богом откривене и објављене, а не на основу измислица људског разума и узимања жељеног за истину (Енглези би рекли: "wishful1 thinking"); 3. Разлике између Православних и римокатолика нису разлог за верску нетрпељивост и мржњу; истински православни Хришћани таква осећања никад нису гајили ни према коме; 4. Настојавање на томе да је само Православље - Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју је Бог основао, и да других цркава нема (осим у социолошком смислу) није плод фанатизма, него Божанског Откривења; 5. За православне је веома битно да друге вере упознају из озбиљних извора, а не да по "чувењу" говоре о томе шта нас спаја, а шта нас раздваја; нарочито је Србима то потребно, јер су они склони "кафанском свезнању” и бусању у прса припите самоуверености ("Шта ће нам те књиге о католицима? Знамо ми ко су католици!" А, У ствари, не знамо.) Пред читаоцем је књига која има један циљ: упознати православног Србина са суштинским разликама између две вере. Ту је и догматика, и еклисиологија (с нарочитим освртом на учење о папи), и схватање загробне судбине душе, и аскетика (нарочито важна, јер се одатле види различитост духа Запада и Истока) ... Ту су и сведочења људи који су из римокатолицизма прешли у Православље (Мађар, Француз, Американац) ... Једном речју, оно што може да занима образованог човека данашњице скупљено је наједно место. Аутори текстова су угледна имена новијег православног богословља: Калист Бер, Јован Романидис, Андреј Курајев, Атанасије Јевтић, Георгије Металинос, Рафаил Карелин, итд. Ко више од православних жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине? Нико. Али, православни не желе компромисе са Истином, јер је она - бескомпромисни Христос, Распети и Васкрсли. Нека би нас Он, који је Љубав и Истина, привео Себи, и дао нам познање Своје вечне славе у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Владимир Димитријевић На Cвeтoг Фотија Цариградског 2002. године Садржај УВОДНА РЕЧ, 5 ШТА ЈЕ ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Архимандрит Плакида Десеј ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА ХРИШЋАНСКО ЈЕДИНСТВО Светоотачко схватање јединства, 8 Православна црква и екуменски покрет, 11 Дијалог са римокатоличком црквом, 14 Православна црква и "црквеност" римокатоличке цркве, 19 Свештеник Тимотеј Сељски ДУХОВНА ЦЕЛОМУДРЕНОСТ И ОПШТЕЊЕ СА ИНОСЛАВНИМА, 25 БОГОСЛОВЉЕ ИСТОКА И ЗАПАДА: РАЗЛИКЕ У СУШТИНСКОМ Проф. Георгије Галитис ПРАВОСЛАВЉЕ И БОГОСЛОВЉЕ, 32 Протојереј Јован Романидис ОТКРИВЕЊЕ, СВЕТО ПРЕДАЊЕ, СВЕТО ПИСМО И НЕПОГРЕШИВОСТ Залог вере, 41 Нестворена слава Божја и тварни симболи, 44 Свето Писмо и свето Предање, 45 Тајна крста и васкрсења, 49 Обожујућа и огњепална сила Божја, 51 Егоистички евдемонизам и љубав која не тражи своје, 54 Православни синергизам, 55 "Заслужна" дела и несебична обожујућа љубав, 57 Обожење - извор непогрешивости, 59 Предање духовних отаца, 61 Православна уметност и култура, 62 Архимандрит Калист Вер СХОЛАСТИКА И ПРАВОСЛАВЉЕ: ТЕОЛОШКИ МЕТОД КАО ЧИНИЛАЦ РАСКОЛА Распадање нашег заједничког предања, 66 Од монашке до схоластике теологије, 68 Византијске замерке схоластици, 71 Византијски томисти, 74 Ствари будућега века, 75 О ПАПСКОЈ НАЗАБЛУДИВОСТИ И ПРАВОСЛАВНОЈ САБОРНОСТИ BISKUPSКI ZBOR I NJEGOVA GLAVA, РАРА, 80 Др Жарко Видовић ПАПСКА ЦРКВА - СВЕТА ДРЖАВА, 83 Свештеник Максим Козлов ПРЕДМЕТ ВЕРЕ, 104 Александар Каломирос ПРОТИВ УНИЈЕ - КАО ЛАЖНОГ ЈЕДИНСТВА, 109 Ђакон Андреј Курајев ДА ЛИ ЈЕ СКИНУТА АНАТЕМА?, 115 Алексеј Хомјаков О ЗНАЧЕЊУ РЕЧИ: "КАТОЛИЧАНСКИ" И "САБОРНИ", 118 Георгије Паникас Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ И РИМОКАТОЛИЦИЗАМ, 123 ПОДВИЖНИШТВО И СХВАТАЊЕ СВЕТОСТИ Архимандрит Рафаил Карелин ОСОБЕНОСТИ РЕЛИГИОЗНОГ МИШЉЕЊА ИСТОКА И ЗАПАДА, 142 Свештеник Јован Журавски РАЗЛИКА ЗАПАДНОГ ОД ИСТОЧНОГ МОНАШТВА, 146 Свети Јован Шангајски "РЕВНОСТ НЕ ПО РАЗУМУ" (Рим. 10, 2) Изопачење истинског поштоваља Пресвете Богородице и Приснодеве Марије у новоизмишљеном римокатоличком догмату о "непорочном зачећу", 148 О. Георгије Макрис ПОРЕЂЕЉЕ ДУХОВНОСТИ ФРАЊЕ АСИШКОГ И СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ, 158 Монах Горазд ЈАВЉАЊА ИЗ НЕВИДИВОГА СВЕТА КОЈА СЕ ДЕШАВАЈУ ВАН ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 172 Архимандрит Рафаил Карели О МАЈЦИ ТЕРЕЗИ, 181 ЕСХАТОЛОГИЈА Александар Каломирос ОГЉЕНА РЕКА, 186 Чиме се клеветник послужио, 187 Инквизиторска досетка "О увреди Божијег достојанства", 188 Бог је праведан али није правичан, 189 Што су потомци Адамови пали под власт смрти, 191 Израил и мнorобожачко паганство, 193 Јереси, 196 Рај или пакао зависе од човековог става према љубави Божијој, 198 Страшна заблуда - лаж ђавоља, 199 Карања Божија, 201 Књиге наших срдаца ће се отворити за светлост Божију, 202 Огњена река, 203 Бог ве бити све што нам треба, 205 Митрополит Јеротеј Влахос ОЧИШЋУЈУЋИ ОГАЊ, 208 1. Расправа у Ферари - Фиренци о очишћујуhем огњу, 209 2. Учење св. Марка Евгеника (Ефеског) о очишћујућем огњу, 216 3. Латински извори за учење о очишћујућем огњу, 232 БОГОСЛУЖБЕНИ КАЛЕНДАР Архимандрит Рафаил Карелин КАЛЕНДАРСКО ПИТ АЊЕ Икона времена, 238 Укључивање космоса у вечност, 243 Жудња за реформама, 248 Архимандрит Рафаил Карелин О ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ, 257 Свештеник Георгије Металинос ТЕОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ УЗРОК ОДВОЈЕНОГ ПРАЗНОВАЊА ВАСКРСА, 263 САВРЕМЕНИ ПАПИЗАМ Николај Каверин ДРУГИ ВАТИКАНСКИ САБОР И БОГОСЛУЖБЕНА РЕФОРМА, 266 Ђакон Андреј Курајев САВРЕМЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И ЈЕРЕС ХИЛИЈАЗМА, 271 Јеромонах Дамаскин (Кристенсен) НОВО ХРИШЋАНСТВО - НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА, 274 УНИЈАЋЕЊЕ И ЕКУМЕНИЗАМ Георгије Металинос УНИЈА-МАСКА И ЛИЦЕ 1. Бог као Господар историје, 282 2. Унија, 283 3. Историјски оквири, 284 4. Постанак инквизиције, 286 5. Постанак уније, 287 6. Унијати и хришћански исток, 288 7. Унија у Грчкој, 292 8. Која је реална опасност?, 294 9. Оправдана ћутња Ватикана, 298 10. Како објаснити упорност папе?, 299 11. Не треба се дезоријентисати!, 302 12. Закључак, 303 РУСИЈА И РИМ, 305 О ТЕКСТУ ЂАКОНА АНДРЕЈА КУРАЈЕВА, 308 Ђакон Ануреј Курајев О КАТОЛИЧКОЈ МИСИЈИ У БОЉШЕВИЧКОЈ РУСИЈИ, 309 Јован Олбина УНИЈАЋЕЊЕ ГРУЗИЈЕ, 318 Јован Олбина УНИЈ А ЋЕЊЕ РУМУНА, 321 Епископ Атанасије (Јевтић) О УНИЈАЋЕЊУ НА ПРОСТОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 332 Владислав Петрушко КАТОЛИЦИЗАМ О ЕКУМЕНИЗМУ И ПРАВОСЛАВЉУ Други Ватикански концил о екуменском покрету, 347 Баламандски споразум 1993., 350 Енциклика папе Ивана Павла II "Да сви једно буду" ("Ut unum sint"), 353 Др Дuмитрије Станилоје ТЕЖЊА ВАТИКАНА ЗА ЕВХАРИСТИЈСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ СА ПРАВОСЛАВНИМА, 359 НА ПУТУ КА ВЕРИ ОТАЦА о. Алексеј Jaнг ДВА СВЕТИТЕЉА ИЗ РИМА, 364 Јеромонах Гаврило Патачи НИЈЕ СЕ ИГРАТИ СА ВЕЧНОШЋУ, 368 Архимандрит Плакида Десеј ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ, 390 Мајкл Вилтон ДВА ПУТА, 409 Свети Николај Жички ЈЕДНОМ УЧЕНОМ ПРАВОСЛАВЦУ КОЈИ ПИТА: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЉЕ НЕМА СВОГА ПАПУ, 41 Наслов: Православна црква и римокатолицизам: Од догматике до аскетике Издавач: Ризница Страна: 424 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 20,5 cm Година издања: 2002 ИСБН: 86-83697-04-5

Sveta carica Irina je prva žena vladar u Vizantiji i u Evropi! "Carica Irina" je istorijski roman, nije proizvod fikcije i istorijske fantastike; ona je živela u osmom veku u doba Haruna-Al-Rašida i Karla Velikog, bila je carica sveta! Crkva je proglasila za svetiteljku, jer je organizovala poslednji Vaseljenski sabor koji proznaju obe konfesije i posle velikog raskola. To je bio Sedmi vaseljenski sabor i on je odbranio ikone, koje i danas poštujemo, od njihovih protivnika i uništitelja – ikonoboraca. Sveta carica Irina se praznuje u našoj crkvi sedmog avgusta po starom kalendaru, ili dvadesetog po novom, zajedno sa Svetim prepodobnomučenikom Dometijem i prepodobnim Orom. Izvori za povest o ovoj ličnosti i njenom dobu su istorijski, bilo da je svetovna ili crkvena istorija u pitanju. Prepodobna Ana Azijska, Sveti Tarasije Carigradski, Sveti Pavle, patrijarh carigradski (praznuje se na dan Svetog Aleksandra Nevskog), Sveti Georgije Ispovednik, episkop militenski, prepodobni Platon, iguman manastira Sakudion, prepodobni Teofan Sigrijan, prepodobni Isihije Posnik, prepodobna Antusa Starija ličnosti su koje su stvarno postojale. Ono što razlikuje crkvenu i svetovnu istoriju, jeste što su ličnosti iz hagiografija opisane sa više svežine i životnih detalja, ali i izobražene na ikonama. Tako recimo znamo ne samo šta je Sveta carica Irina radila, ne samo tok njenog krstonosnog života, nego i kako je izgledala! Njen fizički lik, kao i izgled njenih savremenika, osim na pojedinačnim ikonama, ostao je zapamćen na dragocenoj ikoni – Sedmog vaseljenskog sabora! Čitaj dalje

53623) AK 1 Sveti Kiprijan i Crkva u Africi u 3. veku na francuskom 1873 godina Saint Cyprien et l`église d`Afrique au IIIe siècle autor : Monsinjor Frepel -by Par Monseigneur Freppel (Charles-Émile ) Mesto izdanja : Pariz 1873 godine. Tascije Cecilije Ciprijan (Kartagina, oko 210. - Kartagina 258.), pisac, episkop Kartagine, crkveni otac, svetac i mučenik. Poreklom je iz plemićke porodice , bio je učenik retorike do 246., kada se obratio u hrišćanstvo. Izabran je za episkopa Kartagine 249., U vreme progona hrišćana za vladavine cara Decija bio je prisiljen da pobegne iz grada. Nakon završetka progona , Crkva je raspravljla o držanju otpadnika, to jest onih koji su se odrekli hrišćanske vere .Kiprijan je tražio oštre mere za njih, ali je priznao je ono što je rekao, papa Kornelije u njegovom suprostavljanju Novacijanu. Kiprijan je pravio razliku između onih koji su se odrekli svoje vjere i onih koji su bili kršteni kao jeretici: prema prvima Kiprijan je bio milosrdan dok je sa drugima bio strog videći protrebu da se ponovno krste. Na ovoj tačci, crkvena tradicija koja će doći s papom Stefanom I. (254. – 257.), bila je protiv mišljenja Kiprijana. U ponovnom progonu hrišćana od cara Valerijana, Kiprijan je bio osuđen na izgnanstvo a zatim u septembru 258. osuđen na odsecanje glave i umire kao mučenik. Dela : Cenjen je kao ugledan crkveni otac, napisao je mnogo apologetskih spisa : `Ad Donatum`, `Ad Demetrianum` i `Testimonia ad Quirinum`. Delo Svetog Kiprijana De catholicae Ecclesiae unitate spada u jedno od važnijih eklisioloških dela. Mnoge misli posudio je od Tertulijana. Sačuvano je 66 njegovih pisama (ili poslanica), koje čine dragocen izvor za istoriju Crkve u prvim vekovima Po njemu je nazvana Кiprijanova kuga. Njagov đakon i učenik bio je Flavijan Кartaginski. Pravoslavna crkva slavi Svetog Кiprijna zajedno sa Sv. Justinom 2. oktobra po julijanskom kalendaru. Cours d`éloquence sacrée fait à la Sorbonne pendant l`année 1863-1864 Synopsis L’École de Tertullien. — Dans quel sens on doit prendre ce mot. — Situation des esprits dans la première moitié du IIIe siècle. — Le droit romain et la conscience chrétienne. — Conquête de la foi dans les rangs des jurisconsultes, — L’Octave de Minucius Félix. — Idée du dialogue. — Caractère des interlocuteurs. — Date de la composition. — Comment Minucius Félix pouvait remplir à Rome l’office d’avocat ou de jurisconsulte sous Alexandre Sévère. Fruit d’une sélection réalisée au sein des fonds de la Bibliothèque nationale de France, Collection XIX a pour ambition de faire découvrir des textes classiques et moins classiques dans les meilleures éditions du XIXe siècle. tvrd povez, format 14 x 22 cm , očuvano, francuski jezik, 470 strana + 15 strana reklama , *AK 1

Srpski jerarsi:od devetog do dvadesetog veka,Sava,episkop šumadijski Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,† САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Овај угледни архијереј Српске православне цркве био је одличан организатор, изузетан домаћин, свестран научни радник, један од нај-образованијих епископа свога времена. Рођен је 13. априла 1930. године у Сенти. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном месту, потом се уписао у Богословију Светог Саве у манастиру Раковици и завршио је 1950, а на Богослов-ском факултету у Београду дипломирао је 1954. године. Академску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокато-личком богословском факултету у Берну. По повратку из Швајцарске, постављен је 1958. године за суплента Богословије Светог Саве у Бео-граду. Поред професорских обавеза марљиво је радио на докторској те-зи: Типик архиепископа Никодима, коју је одбранио 15. маја 1961. годи-не на Богословском факултету у Београду. Замонашен је 3. новембра 1959. у манастиру Ваведењу у Београ-ду, а 4. децембра исте године рукоположен је за јерођакона; у чин јеро-монаха рукоположен је 1961. године. Исте године изабран је за викар-ног епископа моравичког; хиротонисан је у београдској Саборној црк-ви 23. јула 1961. Као епископ предавао је на Богословском факултету литургику са црквеном уметношћу у времену од 1961. до 1967, а тада је изабран за епископа источноамеричког и канадског. У тој епархији остао је до 1977, када је изабран за епископа шумадијског. Овом углед-ном архијереју често су повераване на администрирање упражњене епархије: Источноамеричка и Канадска (1977-1978), Жичка (1978), Ба-натска (1980-1985), Темишварска (1980-1996), Средњезападноамеричка (1986-1988), Западноамеричка (1986-1988) и Бачка (1988-1990). За време свога архипастирског служења владика Сава је представ-љао нашу Цркву у Комисији за припрему Светог и Великог сабора Православне цркве (1979-1991); био је члан Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом у периоду од 1980. до 1991. и члан Комисије Светога архијерејског сабора за вођење разговора с представницима такозване Македонске православне цркве; узео је учешћа на више свеправославних и међуцрквених скупова. У Шумадијској епархији владика Сава је започео градњу више од сто нових храмова (педесетак ових осветио је за време свога живота). За његово време обновљени су манастири Никоље Рудничко, Петков-ица у Страгарима, Павловац на Космају и Брезовац на Венчацу. Својим средствима подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Ви-шевцу, родном месту Карађорђа Петровића (Свети великомученик Ге-оргије био је Владикина крсна слава). Захваљујући њему, враћен је ко-нак манастиру Каленићу, који је држава била национализовала после Другога светског рата. У овом манастиру основао је епархијску ризни-цу и библиотеку. У Крагујевцу, седишту епархије, подигао је Епархиј-ски центар. У свом пастирском раду посебну пажњу је посветио подмлађи-вању свештеничког кадра, попуњавању упражњених, као и оснивању нових парохија. Вредни епископ Сава основао је више епархијских фондова, Дом за децу „Свети Јован Крститељ“, амбуланте у селима Клоки и Цветојевцу, добротворни фонд „Човекољубље“ итд. Веома је био ангажован на развоју црквене просвете. Дао је велик допринос ре-форми и унапређењу нашега црквеног школства. Његовим заузимањем, у Крагујевцу је отворено 1997. године одељење Београдске богослови-је, које је на ванредном заседању Светога архијерејског сабора 2000. проглашено самосталном Богословијом Светога Јована Златоуста. Као викарни епископ моравички покренуо је на српском и енгле-ском језику часопис „Српска православна црква – њена прошлост и са-дашњост“. Уређивао је „Православље. Новине Српске патријаршије“ и „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“. У Америци је покренуо часопис „Стаза православља“. У Шумадијској епархији по-кренуо је епархијски лист „Каленић“. Под истим називом основао је епархијску издавачку установу, која је објавила више од 120 наслова. Од 1997. године редовно је штампао епархијски шематизам. У епархи-јама у којима је администрирао обновио је часописе: у Банатској – „Ба-натски весник“, а у Бачкој – „Беседу“. Поводом значајних датума уре-дио је више споменица које је издала Српска православна црква. Дуже је време уређивао годишњак Црква. Календар Српске православне па-тријаршије, био је и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научно-истраживачком пројекту Матице српске у Новом Саду. Ценећи научно-истраживачки рад Саве (Вуковића), епископа шу-мадијског, Српска академија наука и уметности га је 1991. изабрала за дописног члана; исте године Матица српска, где је био члан Лексико-графско-библиографског одељења и Темишварског одбора, изабрала га је за члана сарадника, а 1995. за сталног члана сарадника. Научним радом почео је да се бави као студент Богословског фа-култета. Објавио је велик број чланака, прилога и приказа, као и велик број одредница за разне енциклопедије, претежно из области историје Српске православне цркве али и из литургике. Навешћемо најважније књиге из историје Српске православне цркве: Писма патријарха Геор-гија Бранковића са коментарима(1983); Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском); Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1997); Гробна места српских архијереја (1999). Од литургичких радова, поред докторске ди-сертације Типик архиепископа Никодима, издвајамо: Први превод Јерусалимског типика код Срба. Поводом 650. годишњице преставље-ња архиепископа српског Никодима, „Гласник. Службени лист Српске православне цркве“, Београд 1974, 271-276; Заамвоне молитве, „Гла-сник. Службени лист Српске православне цркве“ Београд, 1976, 106-108; Слављење празника телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, у Црква. Календар Српске патријаршије за пре-ступну 2000. годину, Београд, 1999, 34-43; Богослужбена употреба Романових кондака данас, у Црква. Календар Српске патријаршије за преступну 2001. годину, Београд, 2000, 48-54; Свештеничке униформе и одежде, у Службено одело у Србији у 19. и 20. веку, Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд, 2001, 226-237. Скупштина града Крагујевца одликовала је 1998. владику Саву Орденом Светог Георгија. Последњи Свети архијерејски сабор у чијем је раду учествовао одликовао га је Орденом Светог Саве првог степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за самопрегорно и успешно архијерејско служење, као и за научни рад у духу православља, којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте. Десетак дана после овога указаног поверења епископ Сава се 17. јуна 2001. године, након краће болести, преселио у вечност. То је било изненађење за све, а посебно за људе који су с њим сарађивали, који су га уважавали и поштовали. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Објављивање ове књиге именских и хронолошких регистара добро је дошло као путоказ за сналажење у Владикином капиталном делу о српским јерарсима. проф. др Предраг Пузовић``

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Sadržaj: HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM – Arhimandrit Rafail Karelin Blagoslovio: Njegovo Visokopreosveštenstvo arhiepiskop cetinjski mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije Arhimandrit Rafail Karelin veli da živimo u veoma teškom vremenu. Teško je ne složiti se s tom konstatacijom. Ovo je teško vreme zbog toga što se svet naglo menja. Stalno slušamo o takozvanom novom poretku i sveopštem blagostanju koje će svakog trenutka da postane deo naše svakodnevice. Ali umesto toga vidimo strašnu nepravdu i krv i stradanje nevinih ljudi. Ovo vreme je teško i zbog toga što je pravoslavnim hrišćanima postalo veoma teško da u njemu žive, ali ne samo hrišćanima nego i svima onima koji imaju moralnih vrednosti i žele ih sačuvati. Mnogo je sablazni i biće ih još više, a one, nažalost, postaju preovlađujući fon našeg života. Tako ih je mnogo da nam se ponekad čini kao da je današnjica satkana isključivo od njih. Primera pobožnosti i pravednosti je, naprotiv, sve manje i manje, ili su pak tako skriveni od naših očiju da ih, moglo bi se reći, u ovom svetu, u društvenom životu, prosto i nema. Ovo vreme je teško i zato što postoji neutoljiva žeđ za promenama i reformama koja nasrće na vrata Crkve, upada u nju i teži da i u njoj sve izokrene po svome, po novom, po svetovnom. Vreme društvenih i političkih potresa, svetskih kataklizmi i katastrofa uvek je bilo vreme kad je ovaj svet ustajao na Crkvu, i to preko neprijatelja roda ljudskoga, đavola. Znaci toga su jačanje takozvanih liberalnih struja, pokretanje razgovorâ o neophodnosti izmene crkvenog Ustava, i to tako da navodno bude blaži, o prelasku na novi kalendar, o prevodu bogoslužbenih knjiga na savremeni jezik. Sledeća faza je poricanje značaja institucije monaštva u Crkvi i pokušaj uvođenja oženjenog episkopata. Sve to zajedno i jeste ono što se danas u Pravoslavlju obično naziva modernizmom, ali u najnegativnijem značenju te reči. HRIŠĆANSTVO I MODERNIZAM – Arhimandrit Rafail Karelin Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti - Milan Budisavljević Zagreb 1899 štampano u Srpskoj štampariji Sadržina - NA BREZOVOJ POLJANI - HRISTOS SE RODI - BORIĆA SIROTE - NA CRNOM VRHU - SJENI - U NOĆI - JAKOV SKENDŽIĆ - U MEĆAVI - NA BOROVAČI - ZIMSKA PRIČA BUDISAVLJEVIĆ, Milan, pisac i prevodilac (Vrelo kod Korenice, danas Titove Korenice, 16. III 1874 — Sremski Karlovci, 21. II 1928). Brat Budislava, novinara i saborskog zastupnika. Osnovnu školu učio u Vrhovinama, gimnaziju u Gospiću i Sremskim Karlovcima (1886–94), klasičnu filologiju u Zagrebu (1894–99). Za studija služio je kao pomoćni učitelj u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji, potom je gimnazijski profesor u Karlovcu (1899/1900) i Gospiću (1900–03) te upravitelj Bogoslovnog konvikta u Sremskim Karlovcima (1903–28). Bio je urednik Brankova kola (1905–11), član književnog odjela Matice srpske i književnog društva u Beogradu. Kao član Srpske samostalne stranke bio je izabran u Srpski crkveni sabor. — Pisao je pripovijetke, većinom iz narodnog života u Gornjoj krajini, radove o filološkim pitanjima, rasprave o L. Kostiću, J. Palmotiću, Ilijadi u ogledalu srpskih narodnih pjesama te prikaze djela pojedinih pisaca (A. Aškerc, Z. J. Jovanović, K. Š. Đalski, F. Prešeren, M. Car, M. Begović, V. Ilić, I. Vojnović). Od 1892. do 1925. objavljivao je u publikacijama Vijenac, Život, Bosanska vila, Brankovo kolo, Nada, Letopis Matice srpske, Školski vjesnik, Kolo, Kalendar Matice srpske, Srpsko kolo (kalendar), Hrvatska njiva, Reč i dr. Zastupan je u zbirci Noviji srpski pripovjedači (Zagreb 1907). Dijelove nedovršene tragedije Momir i Grozdana objavio je u Glasniku Narodnoga veća (1918). S grčkog je preveo u stihovima Euripidovu Medeju (Zemun 1920); u Brankovu kolu (1899) objavio je Murkov prijevod Gete i srpska narodna poezija. Pripovijetke su mu prevođene na madžarski, njemački, slovački i ruski. Kritičari su isticali da je bio dobar analitičar i psiholog, ali kadikad melodramatik te podložan Turgenjevljevim utjecajima. DJELA: Bijedni ljudi, pripovijetke. Zagreb 1899. — Priče. Nova zbirka »Bijednih ljudi«. Mostar 1902. — Tmurni dnevi, pripovijetke. Mostar 1905. BIJEDNI LJUDI - Pripovijesti Milana Budisavljevića 1899 LIT.: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Nada, 5(1899) 8, str. 126–127. — I. Lorković: Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Brankovo kolo, 5(1899) 44, str. 1404–1408; 45, str. 1440–1442; 46, str. 1467–1472; 47, str. 1502–1506; 48, str. 1520–1533. — M. Savić (M. S-ć): Bijedni ljudi. Letopis Matice srpske, 1899, CXCVIII/2, str. 155–156. — J. Skerlić: Bijedni ljudi, pripovijesti Milana Budisavljevića. Delo, 6(1899) XXII/6, str. 481–484. — M. Nikolić (mn): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Život, 1900, I/3, str. 101–103. — P. Skok (Mikov): Milan Budisavljević, Bijedni ljudi. Svjetlo, 15(1900) 16, str. 3. — M. Car: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Letopis Matice srpske, 1906, CCXXXVIII/4, str. 89–95. — B. Vodnik: Milan Budisavljević, Tmurni dnevi. Savremenik, 1(1906) I/5, str. 388. — J. Živojnović: (J. Ž.): Noviji srpski pripovedači. Letopis Matice srpske, 84(1908) CCXLVII/1, str. 94–96. — A. Sovrè: Evripides, Medeja. Sa grčkog prev. M. Budisavljević. Ljubljanski zvon, 40(1920) 12, str. 763–764. — (Nekrolozi): Reč, 5(1928) 1170, str. 4; Riječ, 24(1928) 44, str. 1; Srpsko kolo, 25(1928) 9, str. 4. — Gl. M.: Milan Budisavljević. Letopis Matice srpske, 102(1928) CCCXVI/2, str. 264–266. — Ž. S. Kalinić: Milan Budisavljević. Glasnik Profesorskog društva, 8(1928) 3, str. 188–192. — M. Leskovac: Jedno pismo Antuna Gustava Matoša Milanu Budisavljeviću. Letopis Matice srpske, 110(1936) CCCXLVI/1, str. 95–97. — S. Georgijević: Lika u našoj književnosti i kulturi. Glasnik Jugoslavenskog profesorskog društva, 19(1938–39) 10, str. 740–746. — K. Petrović: Istorija Srpske pravoslavne velike gimnazije karlovačke. Novi Sad 1951; 315–317. — S. Korać: Pregled književnog rada Srba u Hrvatskoj. Zagreb 1987. L. 1 POL. BELA. 4.

Sadržaj: PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Na pragu 21. veka, Pravoslavlje se suočava sa mnogobrojnim izazovima. Ova knjiga PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimira Dimitrijevića pokušava da, na osnovu Svetog predanja Crkve, odgovori na neka pitanja koje ti izazovi postavljaju. Kakva je veza izmežu posta, ispovesti i Svetog pričešća? – Kakav je odnos Crkve prema državi? – Šta Sveti Oci kažu o službi vladara? – Kakav je odnos vremena i večnosti? – Zašto je bitan pravoslavni kalendar? – Kome je bila bitna promena kalendara? – Starokalendarci u Srbiji – da ili ne? – Vatikan i Srbi – kako dalje? – Ko je papa Benedikt XVI? Na ova i mnoga druga pitanja odgovor ćete naći u ovoj knjizi… Vladimir Dimitrijević je rođen 1969. u Čačku, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog Fakulteta u Beogradu. Od 1991. godine aktivno je uključen u rad Pravoslavne misionarske škole pri Hramu Sveti Aleksandar Nevski i Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko — karlovačke, kao organizator predavanja i misionarskog rada. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku. Održao je preko sto predavanja na temu destruktivnih verskih sekti, a odlukom episkopa žičkog Stefana od novembra 1994. godine radio je kao veroučitelj u Čačku, pri hramu Vaznesenja Gospodnjeg, odakle je 13. februara 2008. godine smenjen usmenim saopštenjem, bez ikakvog obrazloženja. Za svoj rad dobio je mnogobrojna priznanja i od svetovne i od crkvenih vlasti. PRAVOSLAVLJE I IZAZOVI XXI VEKA – Vladimir Dimitrijević Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

U dobrom stanju! USPOMENE VOJEVANJA ZA NARODNO OSLOBOĐENJE 1876 SA 32 SLIKE ARSA PAJEVIĆ REPRINT IZDANJE NOVI SAD GRADSKA BIBLIOTEKA GIMNAZIJA J. J. ZMAJ 2001 STRANA 481 TVRDI POVEZ ILUSTROVANO Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

IZ CRNE GORE I HERCEGOVINE - Arsa Pajević Prema knjizi iz 1891 Iz Crne Gore i Hercegovine : Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje 1876. : Arsa Pajević Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje sa 32 slike 548 str STANJE KAO NOVO L. 1/2 Arsa Pajević Novi Sad, (1840 — Novi Sad, 13. oktobar 1905) bio je izdavač, knjižar i štampar. Počeo od slovoslagača i samouka, da bi tokom života stigao do vlasnika štamparije i urednika novina i književnika. Rođen je 31. avgusta 1840. godine u Novom Sadu, u Temerinskoj ulici. Počeo je Arsenije kao dečak siroče, da radi u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Tako je 1858. godine kao šegrt raznosio listove `Sedmica` i `Srbski dnevnik` po kućama u Novom Sadu. Svratio je kod pesnika Zmaja, i zamolio ga da mu za Novu godinu spremi `pečenicu`. Radilo se u stvari Zmajevoj novogodišnjoj pesmi, pod nazivom `Pozdrav na novo leto`. Šegrt Arsa je tu pesmu (podpisanu svojim imenom), uzgred odštampao u Fuksovoj štampariji, kao `čestitku`, i delio je uz novine. Zbog tog novogodišnjeg poklona, dobio je puno napojnica od čitalaca. Od tog novca se siromašni Arsa `obuo i odenuo`, i na Zmajev imendan - o Sv. Jovanu 1859. godine posetio pesnika u njegovom stanu, uparađen i dao mu pun zahvalnosti, flašu kvalitetnog vina `bermeta`.[1] Između 1863-1871. godine radio je u Beogradu u Državnoj štampariji. Tu se družio sa naprednim mladim ljudima - visokoškolcima. Po povratku iz srpske prestonice sarađuje sa viđenim Srbima Novosađanima na književnom polju. Arsa se javlja 1873. godine kao delovođa `Srpske narodne zadružne štamparije` u Novom Sadu.[2] Vremenom postaje najveći izdavač, koji podržava književna pregnuća mnogih autora. Veliki srpski narodni kalendar `Orao` urednika Steve Popovića Vackog, izdavao je Arsa Pajević pre 1875. godine. Radio je tada u novosadskoj `Srpskoj narodnoj zadružnoj štampariji`.[3] Primio se da preuzme odgovornost pred vlastima, i za Zmajev humoristički list `Starmali` 1879. godine. Godine 1880. poduhvatio se opet Arsa da bude izdavač Zmajevog dečjeg lista `Nevena`. Izdavao je crkveni list `Glas istine` 1884-1891. godine. Takođe crkveni `Srpski sion`, ali samo prve godine izlaženja - 1891. godine.[4] Imao je on uspeha naročito sa popularnim izdanjima za narod, a svojim izdanjima podizao je prosvetu u Srba. Glavna izdanja su mu listovi: `Ratna Hronika`, `Ilustrovane Novine`, `Starmali`, kalendar `Orao` i mnogi drugi. Osnovao je Pajević izdavačku štampariju 1876. godine, da bi 1891. godine otvorio vlastitu veliku, dobro snadbevenu izdavačku knjižaru i štampariju u svojoj kući, u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Godine 1906. po Arsinoj smrti, knjižaru je preuzeo jedan od saradnika Svetozar Ognjanović. Pajević je bio prefinjeni gospodin ali i veliki avanturista, sklon putovanjima i putopisima. O svom trošku je tako bio na srpsko-turskom ratištu 1876. godine, kao svedok ali i izveštač novosadske `Zastave`. Objavio je na tu temu knjigu: `Uspomene iz Crne Gore i Hercegovine`. Izveštavao je i sa Vidovdanske proslave (500-godišnjice Kosovske bitke) u Kruševcu. Opet je o svom trošku putovao u Rusiju ne bi li pratio izbliza - učestvovao u velikim istorijskim događanjima. Iz Kijeva i Moskve gde se našao po najjačoj zimi, slao je upečatljive opise, pogreba ruskog cara Aleksandra III ali i krunisanja cara Nikole II. Od impresija sastavio je dvodelnu knjigu sa ilustracijama. Objavljavi je 1895. godine to delo pod naslovom: `Sa pogreba cara Aleksandra...` i `Utisci i slike iz Rusije`. Sav prihod od prodaje namenio je autor, Fondu Đorđa Natoševića koji je osnovan za pomaganje udova i siročadi učiteljskih.[5] Zbog svojih književnih radova i doprinosa primila ga je Matica srpska, iako nedovoljno obrazovanog, za člana njenog književnog odeljenja. Još 1890. godine govorilo se da je Arsa Pajević najveći književni i prosvetni dobrotvor, jer je poklonio do tada preko 4000 knjiga razne sadržine, pored 2000 primeraka ilustrovanog kalendara `Orla`.[6] Bio je poznat širom srpstva, kao `čika Arsa` veliki prijatelj i zaštitnik dece i omladine. Poklonio je tokom života veliki broj knjiga i slika siromašnim srpskim školama i dobrim učenicima. Takođe omogućio je pretplatu na `Školski list` mnogim srpskim školama.[7] Bio je član podpomagač Srpskog učiteljskog konvikta u Novom Sadu 1891. godine, sa prilogom od 50 f. Na tome nije stao već je godinama dodavao dodatne iznose, kao 1895. - 350 f. Srpski litovi su često pisali o njegovim dobročinstvima i izražavali zahvalnost na plemenitosti, kakva se retko sretala. Posle Jašinog ubistva, Miše Dimitrijevića urednika i vlasnika `Branika`, Pajević je raskinuo sve veze sa dotadašnjim prijateljima - srpskim radikalima, okupljenim oko konkurentske `Zastave`.[8] Principijelnost i poštenje odbili su ga od Jaše Tomića i njegovog kruga, ali su mu i doneli mnogo gorčine, jer je nailazio u svom okruženju na nezasluženo nerazumevanje i neprijateljstvo. Bio je oženjen Ankom, živeo u skladnom braku, ali sa kojom nije imao dece. Zato su odgojili dvoje siročadi i izveli ih na životni put. Posinio je Arsa - dr Paju Vujevića za svršenog filozofa i još mladog, Đuricu Subotića gimnazistu.[9] Pored svih dobročinstava i nesebične pomoći tokom života ostalo je da zablista na kraju ono najveće. Supružnici Pajevići su po svom testamentu (otvorenom 1905) ostavili u humanitarne svrhe svu svoju imovinu. Opredelili su za Fond Srpske Više devojačke škole u Novom Sadu, svoju kuću u Ćurčinskoj ulici kod `Tri kralja`, koja tada vredi 20.000 kruna. Za pomaganje sirotih učenica te škole, u odelu i knjigama ostavili su još 14.000 kruna u gotovini. Svoj preostali veliki imetak, procenjen na preko 200.000 kruna zaveštali su novosadskoj Velikoj srpskoj gimnaziji. Udova Anka je raspolagala sa tom imovinom do svoje smrti.

Autor: Radovan Ždrale„Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti.O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Iz recenzije: „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga ’’Crvene reke’’ proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti. Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom ’’Crvene reke’’ Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik ’’Crna zvezda Srba’’: ’’Hercegovačka rapsodija’’, ’’Princip’’, ’’Ne ubijajte glasnika’’, ’’Hristova knjiga kosovska’’, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda. Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu ’’Crvene reke’’, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent. Anđelko Anušić

Opis proizvoda „Kada su potomci starih Huna krenuli da osvoje Panonsku ravnicu, Srbi i Jevreji našli su se pred kapijom smrti. O tome kakva stradanja su podnela ova dva naroda, kazuju GAVRAN, SOVA i ORAO, svedoci ovih događaja.” >Po razlivenoj formi, stilu i jeziku, dramskoj strukturi, atmosferi, naturalističkim slikama užasa i groze, semantičkoj zgusnutosti – zgrušalosti, prostranom kontekstu, žanrovskim ukrštajima i začudnom poetičkom i poetološkom registru, knjiga Crvene reke proizvodi višestruku čitalačku percepciju, pa se čita kao ep, poema, ridanica, jeremijada, Jovovo naricanje, tragični spev, dnevnik, saga, mirakul, legenda, romansirana povesnica o istoriji kao cikličnom otelotvorenju zla – a sve to zaogrnuto u basnoliku bajku, bajkovitu basnu, međužanr, ili polivalentni žanr o kome bi istančani tumači književnosti imali šta da kažu. Kako Zlo dela u istoriji neprestano, bez interpunkcije, i ne poznaje kalendare – ni svetovne ni crkvene – otuda je i Ždralov rukopis bez velikih slova i interpunkcijskih znakova. Jer gramatika smrti poništava i ne poznaje/ne priznaje ni jezičku, niti pravopisnu normu. Po svim ovim odlikama, ovo Ždralovo delo jedinstveno je u našoj književnosti.Transponujući dojave svojih Glasnika u jednom strašnom vremenu, kad su „porotu za smrtne presude nad Srbima i Židovima činili susedi”, pisac navodi, na mnogim mestima, imena i prezimena žrtava, njihova zanimanja, kao i imena i prezimena dželata. Deca, među kojima je bilo i beba – posebna su neprebolna priča ovog pogroma. Po zanimanju i profesiji žrtva, vidi se da su svi izreda bili obični radni civili posvećeni svome poslu, Božja stvorenja koja su svoju platu mukotrpno zarađivala vlastitim rukama, spremni i da pomognu, kad god je to ustrebalo, i svojim susedima Madžarima. Ali ta humanost – drugim rečima, taj „višak humanosti”, kao da im je dodatno uračunat u njihov virtuelni greh, koji im je ucepljen poreklom i verom. Knjigom Crvene reke Radovan Ždrale je krunisao svoj petotomnik Crna zvezda Srba: Hercegovačka rapsodija, Princip, Ne ubijajte glasnika, Hristova knjiga kosovska, o viševekovnom genocidnom zatiranju srpskog naroda.Zlo, genocidno po zamisli, kodirano kao racija, sada je i umetnički transponovano u romanu Crvene reke, i tako ušlo u književni arhivarij stradalništva srpskog naroda. Duboko verujemo, ipak, u moć one latinske poruke: scripta manent.Anđelko Anušić

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.7/10

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.7/10

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11

Sergej Jesenjin Lirika 1924 - 1925Tvrdi povezIzdavač RadСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексá ндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. [2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „ песником села“ , и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „ добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.4/11