Podstaknuta lepotom crkvenih napeva kompozitorka Vera Milanković napisala je Srpski duhovni kalendar, zbirku tropara za soliste i različite horske sastave. Odabrani himnografski tekstovi iskazani su kroz tradicionalne napeve srpskog pojanja i uobličeni u tri celine: u tropare posvećene Gospodnjim praznicima, zatim Presvetoj Bogorodici, dok najobimniji, treći deo sadrži tropare svetiteljima od kojih se mnogi praznuju kao krsne slave u srpskim porodicama. Osnovna namera autorke jeste da u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu približi srpsko crkveno pojanje onima koji su nedovoljno upućeni.

DETALJNIJE Ikona Svetog Ignjatija se nalazi u ramu Dimenzije: 41x33 Sadrži sertifikat Riznice nacionalnog blaga 24-karatna pozlata metalnih delova Ikone nisu osveštane! Ikona se prema Hrišćanstvu treba držati na istočnom zidu kuće! Ignjatije Bogonosac, poznat još i kao Ignjatije Antiohijski, je hrišćanski svetitelj. Bio je treći po redu patrijarh Antiohijske crkve. Nazvan je Bogonoscem zato što ga je Isus Hristos držao u rukama dok je bio dete. Odlukom svetih apostola je postavljen za episkopa u Antiohiji. Prvi je uveo antifonski način pojanja u crkvi (pojanje za dve pevnice tako da kad pojanje na jednoj strani prestane na drugoj počinje). Prema hrišćanskoj tradiciji veruje se da se Ignjatije Bogonosac javljao više puta iz raja i činio čuda pomažući sve do danas svakome ko ga priziva u pomoć. Sveštenomučenik Ignjatije se slavi 29. januara i 20. decembra (po crkvenom kalendaru). U decembru se praznuje prenos njegovih moštiju iz Rima u Antiohiju. Srpska pravoslavna crkva slavi ga 20. decembra i 29. januara po crkvenom, a 2. januara i 11. februara po gregorijanskom kalendaru.

Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka Knjiga koja prethodi „Magnum crimen-u“ i čita se zajedno sa njom! Izašla je iz štampe izuzetno retka i dragocena knjiga Jovana Radonića, „Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka“, najtemeljnija studija o unijaćenju Srba. Detaljan opis svih akcija Rimske kurije na unijaćenju pravoslavnih Južnih Slovena od XVI do XIX veka. Jovan Radonić otkriva kako su pape htele da preko Crne Gore i Albanije prodru u srce srpske Crkve – Pećku patrijaršiju, kako su na silu unijatili Srbe u Žumberku i Banatu, ali i kako su Grci doprineli gašenju Pećke patrijaršije. Na osnovu vrlo malo poznatih italijanskih i latinskih dokumenata saznajte: Ko je od srpskih vladika i mitropolita prihvatio uniju? Kako su pape štitile Albance? Zašto je unija uspela u Ukrajini a nije u Srbiji? Šta je plan Vatikana za srpski narod? Kako su Srbi morali da brane svoju Crkvu i od Vatikana i od Grka? Ko je trgovao srpskim robljem u XVII veku? Kada je hrvatstvo izjednačeno sa rimokatoličanstvom i sa kojim ciljem? Jovan Radonić otkriva malo poznate detalje o prvim sukobima Srba graničara sa hrvatskom vlastelom, o poreklu Bunjevaca i Šokaca, sudbini Srba Krašovana, borbi grčkih vladika protiv srpske Crkve, kao i o akciji brisanja srpskih svetaca iz crkvenog kalendara. Ovo je i dalje jedina obimna studija o istoriji unijaćenja svih srpskih zemalja.

DETALJNIJE Ikona Svetog Simeona se nalazi u ramu Dimenzije: 41x33 Sadrži sertifikat Riznice nacionalnog blaga 24-karatna pozlata metalnih delova Ikone nisu osveštane! Ikona se prema Hrišćanstvu treba držati na istočnom zidu kuće! Simeon Pravedni ili Simeon Bogoprimac je hrišćanski svetitelj. Srpska pravoslavna crkva slavi Simonjdan 3. februara po crkvenom, a 16. februara po gregorijanskom kalendaru.

У књизи Археологија календара, Александар Видосављевић се бави историјом календара. Посебну пажњу аутор је посветио реконструкцији календара Старих Словена.Полазећи од основних поставки, а то су познате чињенице из историје календара и историје Цркве, аутор кроз народне обичаје савремених Словена и европских народа показује исправност поставки Јакоба Грима о изгледу недеље код старих Словена и њиховом гледању на календар.Народни обичаји нашег народа и познати подаци из историје, који су у књизи упоредо дати, чине темељ за сагледавање изгледа календара који су користили наши преци. Његови реликти су и данас живи. Резултат до кога у својим истраживањима долази аутор јесте једно складно решење не само изгледа календара већ и објашњење неких до данас нерешених загонетки о вези годишњег циклуса са народним обичајима и народним култом. Књига такође доноси и један нови поглед на римски календар и објашњава нека његова недовољно јасна места.Археологија келендара представља једну узбудљиву шетњу кроз набројане теме, која се завршава далекосежним закључцима о изгледу календара и међусобном прожимању европских народа у гледању на мерење времена. 1. ДОСАДАШЊА ОБРАДА ТЕМЕ Досадашњи труд антрополога да се растумачи однос “примитивног” човека према природи био је усредоточен на то да се схвате и објасне митови и култови које је тај “примитивац” практиковао. У њиховом објашњавању и тумачењу било је мање или више успеха, али је мали број истраживача успео да се приближи виђењу онога ко стоји запитан пред светом који га окружује. Може ли се мит разумети или је његово тумачење тек покушај објашњења нама несхватљивих поступака како би удовољили својој радозналости и испунили жељу да проникнемо у своје корене? Неки су већ приметили да тумачењем мита или култних радњи, и сами постајемо митотворци. Провођењем одређених “научних” поступака огољујемо немоћ пред загонеткама мишљења примитивног човека и уместо да објаснимо постојеће митове - стварамо нове. Оправдано се можемо запитати: не ради ли се овде о ставу да митове и култове не треба објашњавати, нити тумачити, већ непосредно доживљавати. Онај ко покуша да их тумачи, открива у њима низ унутрашњих противречности. Опет, онима који ту врсту духовног живота упражњавају оне нимало не сметају - за њих те контрадикције једноставно не постоје. Без непосредног доживљавања митови губе суштину и смисао, па постају скуп неорганизованих чињеница, непрозиран попут времена одакле долазе. Готово је немогуће довести их у одговарајуће међусобне односе. Непрозирност чињеница и немогућност њиховог тумачења отежавају проналажење њиховог порекла, до те мере дубоко запретеног у далекој прошлости да су потребни изванредни напори да се открију њихова суштина и значење. До нас доспевају само раздробљени комадићи некадашње стварности. Њима је тешко одредити порекло, па било какав даљи напор да се поново саставе у целину изгледа узалудан. Поготово ако су ти фрагменти доведени у неку узајамну везу или однос какав нису имали на самом почетку и тиме попримили сасвим нови облик. То је могло настати и случајним распоредом тих фрагмената, али не само тиме, већ захваљујући и онима који су се њима бавили пре нас настојећи да их сложе у јасно уређен систем... 2. НЕКЕ МЕТОДОЛОШКЕ НАПОМЕНЕ Наредним редовима никако није циљ да се уведе неки посебан методолошки приступ овом проблему. Напротив, то је тек покушај аутора да укратко објасни како намерава да их реши и скуп напомена за увођење у начин разматрања главних питања којима ћемо се бавити крећући се напред. ШТА ЈЕ ЗАДАТАК ОВЕ РАСПРАВЕ Основни задатак ове расправе је да се открију елементи и структура календара Старих Словена пре прихватања хришћанства. Тај задатак нимало не изгледа лак, с обзиром на то да недостају веродостојни подаци, поготово писани. Међутим, убеђени смо да се једном пажљивом анализом чињеница из расположивих извора могу описати његове основне контуре и унутрашња структура. Након тога ће се моћи непгго више рећи о карактеру тог календара. Тиме би се одшкринуо прозор за нека даља истраживања у овој области. Као неопходна намеће се потреба за улагањем додатног напора усмереног на интерпретацију народних веровања као предмета интересовања етнологије и антропологије. Он мора бити такав да то тумачење учини бољим од досадашњег. Више него често застајемо у чуду пред тим живим артефактима. Својом сировом снагом и невероватном виталношћу они успевају да опстану кроз веома дуге временске периоде. При томе остају неизмењени или тек мало трансформисани у неке друге облике. Својом способношћу прилагођавања упорно одолевају “духу времена” историјских периода кроз које су прошли. И не само то. Оно пгго нас највише импресионира је чињеница да, упркос свему и дуго након што је престала било каква стварна потреба за њима, успевају да очувају покидане нити својих тананих међусобних веза. Главни правац наших разматрања ће због тога бити усмерен на ово питање. Како поново саставити те покидане везе и како их сложити у првобитну целину? Плод таквог напора на поновном успостављању тих веза требало би бити препознавања изгледа готово читавог првобитног система веровања, култа и митологије. Велику помоћ у том поступку ће нам* пружити анализа црквеног календара. Показаће се да је, пред налетима новог и другачијег, готово читав духовни живот наших предака у њему нашао склонипгге. Уколико се успешно реши овај основни задатак, следећи корак би био извршење компаративне анализе, односно, упоређивање добијених резултата са календарима, веровањима и обичајима других народа, првенствено европских, чије порекло налазимо у паганском свету тог доба. Дубока је убеђеност аутора даје установљење особина и структуре календарског система Старих Словена, добра полазна основа за констатацију да се већина индоевропских народа користила ако не истим, а онда бар сличним начином мерења времена. У прилог томе говори неколико чињеница. Најпре, свеобухватно, релативно брзо и лако заживљавање црквеног хришћанског календара широм Европе указује на то да је тај процес проведен врло ефикасно. Разлог томе може бити двојак. С једне стране, добро осмиш... Наслов: Археологија календара: од велике сеобе до данас Издавач: Logos Страна: 950 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17,5 x 24 cm ИСБН: 978-86-85063-90-9

Ronald Creighton-JobeO knjiziOpširan pregled bogate katoličke povijesti s izuzetnim životom Krista na početku i u prvim stoljećima širenja ove vjere Rasprave i objašnjenja bitnih načela katoličkog nauka i vjerovanja Opisi značajnih i tradicionalnih katoličkih obreda uz popis važnih svetkovina i blagdana u katoličkom kalendaru Izuzetan uvod u crkvenu umjetnost i arhitekturu popraćen remek-djelima iz gotike, renesanse, baroka i modernog doba Dodaci s prikazima specijalnih tema i novonaručenim kartama

Autor: Ronald Creighton-Jobe Godina izdanja: 2008. Br. str.: 256 Povez: Tvrd Format: 235mm x 305mm Pismo: Latinica Katolicizam – Ilustrirana enciklopedija – Iscrpan priručnik o istoriji, filozofiji i praksi katoličkog hrišćanstva Ovaj bogato ilustrovani enciklopedijski priručnik pruža sveobuhvatan pregled bogate katoličke istorije sa izvanrednim Hristovim životom na početku i u prvim vekovima širenja ove vere. Sadrži diskusije i objašnjenja osnovnih principa katoličke doktrine i verovanja. Dati su i opisi značajnih i tradicionalnih katoličkih obreda, zajedno sa listom važnih svetkovina i praznika u katoličkom kalendaru. Praktičan uvod u crkvenu umetnost i arhitekturu praćen remek-delima iz gotike, renesanse, baroka i modernog doba.

DETALJNIJE Ikona Petra i Pavla se nalazi u ramu Dimenzije: 41x33 Sadrži sertifikat Riznice nacionalnog blaga 24-karatna pozlata metalnih delova Ikone nisu osveštane! kona se prema Hrišćanstvu treba držati na istočnom zidu kuće! Petrovdan je praznik kada se slave i Petar i Pavle, jer su postradali na isti dan crkveni i narodni praznik posvećen svetim apostolima Petru i Pavlu, koji se slavi 29. juna po julijanskom kalendaru (12. jul po gregorijanskom). Petrovdan je jedan od 15 najvećih hrišćanskih praznika a posvećen je svetim apostolima Petru i Pavlu, prvim propovednicima hrišćanstva i najbližim učenicima Isusa Hrista. Kod Srba postoji običaj da se uoči ovog velikog praznika pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Obično se to radi na mestima gde se narod okuplja, na trgovima, raskršćima i u tome učestvuju deca i omladina. Paljenje vatre i lila simboliše na ona vremena kada su hristoborni carevi progonili i mučili hrišćane, vezujući ih za drvene stubove, natapajući ih smolom i paleći ih. Njihova tela su tada gorela kao buktinje, osvetljavajući trgove kao danas simbolične vatre i lile.

Drugo prošireno i dopunjeno izdanje. U prvom delu knjige nalazi se kratki vodič kroz praistoriju Srba. Srpska pravoslavna crkva praktično je jedina evropska crkva koja čuva narodnu prethrišćansku baštinu. Ona to čini upravo kroz sistem narodnih običaja i narodni kalendar. Međutim, sve više se kao problem javlja prevaga i uticaj grčkih đaka, sveštenika, teologa (Srba koji završavaju teološke škole u Grčkoj). Njihov cilj je čišćenje pravoslavne crkve od narodnih običaja. Naše istraživanje pokazuje da srpski narodni običaji i Hristova reč čine jednu organsku celinu. Hristova reč i propoved izrastaju upravo iz etike i društvenog uređenja formiranog u neolitu Balkana. Otkidanje Hristove reči i Hristovog dela od narodnih običaja i narodnog kalendara, bio bi čin anticivilizacijske destrukcije. Zato SPC ne treba da naseda na tu propagandu o „čistoti vere“. Cilj takve propagande je ukidanje sećanja na daleku prošlost, na detinjstvo čovečanstva, na njegovu mladost i na neprolazne etičke vrednosti koje u njima uspavane leže. Zato je važno, bez straha od optužbi za nekakvo neznaboštvo ili paganstvo, pokrenuti reverzibilan proces: zaštitu i obnovu narodnih običaja. Ovi običaji su nacionalno, narodno i crkveno dobro. Kroz proces zaštite i obnove naših starih običaja, videće se da je srpska veza sa Hristovom reči, kao i Njegova veza sa našom praistorijom, veoma duboka. Hrišćanstvo je baštinilo dogmatiku stare srpske, staroevropske religije. Staroevropski, starosrpski pogled na svet ima svoj odsjaj u vedskoj hinduističkoj religiji, pa čak i u religiji starog Egipta. Hristova reč dolazi nam kao otkrovenje jer se odnosi na zabranu ljudskih žrtava, što je poruka sa dalekosežnom posledicom. Hristos poziva da se jede njegova krv i njegovo telo, koji su žrtvovani za celo čovečanstvo - a to suštinski znači zabranu ubijanja. Značaj Hristove poruke se ne može ukinuti istraživanjem prethrišćanskog porekla hrišćanskog kalendara. Hristova propoved je priča o bratstvu i jednakosti među ljudima. Tu nije reč o veštačkoj, takozvanoj komunističkoj jednakosti, gde se nekom oduzima da bi se dalo nekom drugom, već o jednom sistemu budnosti i odgovornosti gde ljudi nemaju želju da poseduju više od onoga što im je neophodno. Zato možemo reći da Hristova reč predstavlja povratak na neolitske vrednosti. Neolit, pogotovo njegova početna faza, pre ubrzanog razvoja topljenja bakra i uopšte obrade metala, smatra se zlatnim dobom čovečanstva. Ono, prema različitim izvorima, traje od 500 do 2000 godina. U neolitu žive „poslednji dobri ljudi“, kako ih naziva Svetozar Nani Stanković, legendarni srpski arheolog, istražujući nalazište u Blagotinu. Zato se istorijski koren Hristove reči mora sagledavati upravo u tom ključu, kao povratak izvornim neolitskim vrednostima, kao povratak vrednostima koje smo nekada imali. Isus Hrist nije bio meteorolog, niti se bavio izradom kalendara. Ako se pogleda Novi zavet i događaji opisani u njemu, apsolutno nema nikakvog traga koji bi upućivao na to da se Isus, na bilo koji način, interesovao za kalendarske pojave. Život po kalendaru bio je mnogo više od bilo kakve konfesionalne pripadnosti. Život po kalendaru bio je pogled na svet i način života. Iz njega su proistekli životni rituali, običaji toliko snažni i jaki da se nisu promenili do današnjeg dana. LJudi koji su činili crkvenu administraciju, u pradavnoj prošlosti, shvatili su da Hristovu reč i poruku treba inkorporirati u narodni kalendar. Ovime nije izvršena prevara čovečanstva, a jedina loša stvar, u ovoj simbiozi, jeste upravo prikrivanje simbioze, odnosno pravog porekla kalendarskih običaja. Našom analizom i proučavanjem prave suštine pojedinih „bogova“ stare srpske religije, nije izvršena njihova dekonstrukcija. Perun, Jarilo, Svarožić, odraz su prirodne teologije našh predaka. Ovi likovi nisu Bog stvoritelj, već predstavljaju poetsko prenošenje znanja o tajnama prirode, kao i o prepletu prirodnog i natprirodnog. U poetskim slikama Jarila i Peruna, sadržan je narodni uvid u božansku ideju, odnosno u principe božanske inteligencije koja je utkana u prirodu. Priro^ sama po sebi, ne može biti inteligentna ukoliko ne postoji lično inteligentnog Tvorca, Um koji je tu inteligenciju preneo nj materiju. S druge strane, verovanje u sveprisutnu ulogu preda porodičnih i rodovskih vaspitača, verovanje u prožimanje sg mrtvih i sveta živih, takođe je ključan sloj narodne teologije. Nag istraživanje je to dokazalo. Činjenica da Srbi žive na lepenskim i vinčanskim ognjištima, daje nam nešto više šansi da budemo direktni baštinici praevropskog jezika i običaja. Zato, treba da budemo ponosni na privilegiju koja nam je rođenjem data. U eri globalizma i zatiranja sećanja, Srbi, svojim običajima, kalendarom i jezikom, čuvaju posebnost i originalnost. Istraživanjem se ispostavljada da originalnost zapravo predstavlja sećanje na detinjstvo čovečanstva.1 Uz sve nevolje i prepreke, Srpska pravoslavna crkva, do dana današnjeg, čuva krsnu slavu sa svim elementima iz stare narodne vere, čuva Badnji dan (badnjak), Božić, položajnika, kao i pregršt drugih običaja mezolitske i neolitske Evrope. Ovo treba da shvatimo! kao bogatstvo i prednost, a ne kao hendikep paganstva, kako nam se predstavlja.

Целокупна сабрана дела Радоја Домановића 1- 4 О РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ... ...Још као ђак, у једном узрујаном тренутку политичког живота у Србији, Домановић је почео по радикалним листовима писати оштре и духовите политичке сатире. Док је Сремац био конзервативан сатиричар ондашње политичке деснице. Домановић је био сатиричар демократске левице. И један и други, са супротних тачака гледишта, и са супротним политичким тежњама, сликали су ружне или смешне стране политичког и јавног живота у Србији. У времену од 1897. до 1903. он је написао цео један низ љутих сатиричних приповедака и алегорија, у којима су снажно жигосани недостојни сувременици и жалосне политичке прилике. Саркастичан по природи, једак у своме гневу разочарана идеалиста, агресивнога духа, он је љутито ударао на ругобе и нискости сувременог политичког живота и његови ударци су без поштеде падали на све стране. Поједине од тих сатира сувременог политичког и друштвеног живота — Данга, Вођа, Краљевић Марко по други пут међу Србима (Београд, 1901), а нарочито Страдија (Београд, 1902), најшири и најизрађенији његов посао, најбоља политичка сатира српска, — у своје време имале су значај манифеста и политичких догађаја. Уносећи много смелости, са ширином видика, са искреном љубављу према земљи и њеном добру, Домановић је радио не само на жигосању онога што не ваља но и на подизању јавнога морала. Оригинално схваћена, снажно изведена, та дела су најбоље политичке и социјалне сатире у српској књижевности, и значе не само моралну карактеристику једнога доба у српском друштву но и оснивање једног новог књижевног рода у српској књижевности. Јован Скерлић Историја нове српске књижевности Биографија Радоја Домановића Радоје Домановић, најпознатији српски сатиричар, рођен је у шумадијском селу Овсишту у тополском округу 16. фебруара (4. фебруара по старом календару) 1873. године, од оца Милоша (1852–1904), сеоског учитеља, и мајке Персе Цукић (1849–1921). Радојев прадеда Вучић Тимотијевић (1761–1847), доселио се у Шумадију из Херцеговине, из села Домановићи, које се налази у близини Чапљине и Пребиловаца, а данас припада Херцеговачко-неретванском кантону Федерације Босне и Херцеговине. Његови потомци узели су презиме према селу из ког потичу. Слава Домановића су Свети врачи. Вучићев син Милић Домановић (1804–1860) био је најамни слуга код Симеуна Цукића (1822–1870), рођака устаничког војводе Павла Цукића (око 1780–1817), родом из Крчмара код Дежеве. Војвода Павле био је један од истакнутих учесника Првог и Другог српског устанка; након што је подигао буну против кнеза Милоша Обреновића, убијен је. Војвода Павле женио се двапут, а међу његовим потомцима били су Коста Цукић (1826–1879), министар финансија у влади кнеза Михаила Обреновића, и Милан Пироћанац (1837–1897), председник владе Србије од 1880. до 1883. године и вођ Српске напредне странке. Временом, Милић Домановић се трудом изборио за положај самосталног сељака. Имао је четворицу синова, од којих су двојица, Милош и Алекса, завршили богословију; Милош је одабрао учитељски позив, а Алекса је примио свештенички чин и службовао као парох у Јарушицама. Милош се оженио Персом, ћерком Симеуна Цукића, чији је деда-стриц био војвода Павле, и у мираз је добио велико земљиште на потезу између Јарушица и Крчмара у близини Крагујевца, што му је омогућило да постане прилично богат земљопоседник и зеленаш. Радоје Домановић рођен је у Овсишту, где му је отац кратко време службовао (1870–1873). Убрзо после Радојевог рођења, породица се вратила у Јарушице, где је Радоје одрастао и, код свог оца, завршио основну школу. Седам разреда гимназије (колико је тада трајало средње образовање) Радоје завршава у Крагујевцу 1890. године. У том периоду буктали су сукоби између присталица покрета Светозара Марковића и радикалне странке против краља Милана, али Радоје је тада био превише млад да би то утицало на обликовање његових ставова. Према сведочењу савременика, Радоје се у том периоду први пут окушао у писању, написавши барем једну приповетку о неком хајдуку из Сипића, али из тог периода његовог стваралаштва ништа није сачувано. За време школовања у Крагујевцу, заволео је и сликарство, али му отац није дозволио да се тиме бави. У јесен 1890. године, Радоје уписује Филолошко-историјски одсек Филозофског факултета на Великој школи. У том периоду, његов отац бива пензионисан, и због покушаја да представи властима своје имовинско стање лошијим него што је било, он ни сину не шаље довољно средстава да би се школовао без потешкоћа. Радоје се у том периоду често задуживао и живео је у релативном сиромаштву, па због дугова није могао подићи ни сведочанство о завршеном факултету. Пошто му школовање није омогућило да квалитетно научи стране језике, Радоје је био ограничен на читање српских превода светске књижевности. Остало је забележено да је за време школовања од руских и светских писаца уопште највише ценио Гогоља. У то време Радоје је писао и песме, и једну од њих, „Вече“, прочитао је пред члановима студентског удружења „Побратимство“ 1892. године, али како је њихов лист убрзо престао да излази, ниједна његова песма није тада објављена. У то време, Радоје почиње активно да пише приповетке о животу у граду и на селу, у духу реализма, али обогаћене интимним описима личних доживљаја и емотивних стања, некад вештије, а некад не толико успешно изведеним. Из студентског периода његовог стваралаштва потичу приповетке као што су: „Рођендан“, „Сима пензионар“, „Слава“, „Слика са улице“ или „Баба-Стана“. Двадесет првог јануара 1895. године, Радоје је постављен за учитеља у Пиротској гимназији, и тиме започиње његова кратка учитељска каријера. У то време, двадесетак година након ослобођења тих крајева од Турака, живот у тој средини већ се није много разликовао од средине у којој је Радоје поникао. На самом почетку свог службовања, Домановић се у Пироту упознаје с Јашом Продановићем, који је имао значајну улогу у формирању Радојевих политичких идеја. Прикључивши се опозиционој Народној радикалној странци, Радоје долази у директан сукоб с реакционарним режимом обреновићевског двора. Већ у октобру 1895. године Домановића, само због партијске припадности, премештају у Врање. У Пироту се Радоје жени с Наталијом Ракетић (1875–1939), учитељицом, родом из Сремских Карловаца, с којом ће имати троје деце: Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, Зорана и Даницу. Зоран (1905–1944) је био правник, судија и књижевник (објавио је једну збирку приповедака, „Отворене карте“), није имао потомака. Даница (1896–1956) се удала за дипломату Љубомира Радовановића (1894–1975), с којим је имала два сина, Радоја (1921–1967), књижевника (поема „Крагујевац“), и Вељу (1921–1971), хирурга. Тек ожењен, Домановић се са супругом сели у Врање, где у гимназији предаје српски језик и књижевност. Тамо се његово политичко деловање наставља и развија, под утицајем професора-радикала Љубомира Давидовића и Светислава Симића, једног од оснивача „Српског књижевног гласника“. Након само годину дана рада у Врању, Домановића у новембру 1896. опет премештају, овог пута у Лесковачку полугимназију (гимназија која има само ниже разреде), где ће предавати српски и вршити дужност библиотекара. Домановићева је професорска каријера окончана у лето 1898. године. Влада Владана Ђорђевића донела је те године репресиван и реакционаран закон о образовању по коме је број средњих школа драстично смањен – десет гимназија је укинуто, шест је претворено у полугимназије, а за ђаке су уведене уписнине и школарине. Тиме је у року од неколико година број ученика у средњим школама смањен за трећину, и нанета је неповратна штета једном покољењу. На Десетом годишњем збору Професорског друштва, 9. августа 1898. године, Радоје иступа као говорник против тог закона, предлажући резолуцију коју збор једногласно усваја. Мада је Радоје због доношења закона, а пре свега због припадности Радикалној странци, већ у јулу изгубио положај у служби, директно иступање против режима у потпуности је онемогућило и свако друго његово запослење у државним институцијама. Његова супруга, која је радила као учитељица Основне мушке школе у Лесковцу, изгубила је посао након Радојевог говора на збору Професорског друштва. На наговор пријатеља, Домановић се са супругом и кћерком сели у Београд, где ће се и трајно настанити. Крај ХХ века у Београду и целој Србији обележило је заоштравање сукоба између режима и опозиције, јачање и бахаћење бирократског апарата, ограничавање слободе говора и окупљања, као и увођење полицијског терора, отприлике као што је и данас, само мање суптилно. Радоје Домановић тада, заједно с пријатељима Јанком Веселиновићем, песником Милорадом Митровићем и другима, улази у круг сарадника „Звезде“, јединог озбиљлног опозиционог листа у земљи, чији су сарадници били и многи други књижевници и боеми тадашњег Београда. Без службе и редовних прихода, Радоје се налазио у незавидној материјалној ситуацији, зарађујући за живот од хонорара за новинске чланке и приповетке. Тада се први пут на српској књижевној сцени Домановић представља као сатиричар, објављујући у другој половини 1898. године приповетке „Демон“ и „Укидање страсти“. Када је због најаве женидбе краља Александра с Драгом Луњевицом-Машин премијер Владан Ђорђевић дао оставку, краљ је образовао тзв. „свадбено министарство“, чији је главни циљ било омогућавање краљеве свадбе и стишавање узбурканих политичких страсти у земљи. Међу министрима се нашао и Павле Маринковић, некадашњи сарадник „Звезде“, који је многим од својих некадашњих пријатеља и сарадника успео да обезбеди какав-такав посао у државној служби. Међу њима је био и Радоје Домановић, који је јула 1900. године постао писар у Државној архиви, а марта 1901. писар у Министарству просвете и црквених дела. Међутим, Радојев непомирљиви опозициони став не само да се није ублажио, већ је постајао све израженији. У том периоду он у „Српском књижевном гласнику“ објављује неке од својих најзначајнијих сатиричних приповедака: „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ , „Вођу“ и „Страдију“. Улето 1902. године, Домановић језваничнопребаченуПиротскугимназију, алијеонтајпремештајодбио, итимејепоновоостаобезслужбе. Тада Радоје постаје сарадник радикалских новина „Одјек“, и стаје у прве редове у борби против реакционарног режима краља Александра. Уредник „Одјека“, који је био вишекратно забрањиван, био је Радојев дугогодишњи пријатељ и кум Јаша Продановић. Целокупан рад на издавању „Одјека“ лежао је на Продановићу, Домановићу, Љубомиру Стојановићу и Јовану Жујовићу. Главни Домановићев посао било је писање рубрике „Узгреднице“, у којој је с много жара и беспоштедно нападао све оно што је било лоше у тадашњем друштву, и тиме је обележен као један од највећих противника владајућег режима и краља Александра, иако никада није директно нападао краљевски дом, већ само министре и друге представнике репресивног и реакционарног система. И мада је Радојева сарадња с „Одјеком“ трајала само приближно пола године, од октобра 1902. до мајског преврата 1903. године, његов утицај на политичке прилике у земљи био је, у том тренутку, изузетно велики, о чему сведочи и то да је, после убиства краља Александра, у главној полицији пронађен списак с именима представника опозиције за одстрел, међу којима је било и Радојево име. У периоду сарадње с „Одјеком“ Радоје је писао кратке политичке чланке, као што су: „Марксисти на пракси“, „Наши државници“, и неколико кратких приповедака: „Божје сузе“, „Тхе, шта ћеш“, „Ча-Ђорђев ђогат“ и друге. Домановић је 29. мај 1903. године дочекао без службе, живећи од мале и нередовне новинарске плате, али на врхунцу популарности и стваралачке снаге. Након преврата поново добија положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у августу 1903. године подноси молбу Министарству за једногодишње плаћено одсуство и боравак у Немачкој, с циљем усавршавања свог књижевног рада. Одсуство у трајању од годину дана му је одмах одобрено, и он је са супругом и кћерком отишао у Минхен. Мада је пажљиво пратио дешавања у Србији, у политичком животу није учествовао, и могао је да прошири своје оскудно знање немачког језика, да чита Свифта, Дикенса и друга дела светске књижевности у немачком преводу. Вративши се у Србију у августу 1904. године, Радоје се суочава с огромним разочарењем – упркос изузетној енергији која је уложена у борбу против реакционарног режима краља Александра, у држави није дошло ни до каквих суштинских промена. Политички играчи су се изменили, али је све оно против чега се Радоје свим силама борио остало неизмењено, као што се и данас политичка енергија каналише само на површне измене или преусмерава на погрешне циљеве да би елита корпоративног фашизма могла несметано да делује. Немајући пред собом нови политички програм нити људе који би се безрезервно борили против и даље постојеће неправде, Домановић се у свом раду ограђује од политичких странака и борбу наставља сам. На Божић 1904. године, Радоје покреће свој лист, „Страдију“. Скоро цео садржај листа Радоје је испуњавао сам, али више није имао таквог стваралачког жара који га је покретао током борбе против режима краља Александра, што због великог разочарења, што због непостојања јединствене политичке платформе на коју би се могао ослонити. Материјала за критику још увек је било много, и он пише претежно чланке на актуелне политичке теме, без много књижевног стваралаштва. Услед лоше материјалне ситуације, и недовољног интересовања средине, Радојев лист након пола године престаје да излази. Међу чланцима из Страдије могу се издвојити његови ангажовани текстови попут: „Јавно мњење“, „Једнако ‘они’ у моди“, „Сецесија“ и слични. Домановић се, међутим, и након тога не предаје. На изборима за посланике у Београдском округу 1905. године, Радоје Домановић и Милорад Митровић се кандидују на независној, дисидентској листи Алексе Жујовића. Ипак, Домановић није имао успеха у политичком организовању, а ни целокупна листа није добила ниједног посланика, мада се штампа према њима као бескомпромисним борцима против реакције ипак односила с релативним поштовањем. Када је руска полиција ухапсила Максима Горког (1868–1936) и затворила га у Петропавловску тврђаву због „Крваве недеље“ 1905. године, Радоје Домановић је на састанку од 19. јануара 1905. године иницирао да Удружење књижевника пошаље петицију руској влади за његово ослобађање, коју је, након одобрења Удружења, написао заједно с Јованом Скерлићем. У августу исте године, Радоје је дао оставку на положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у октобру је постављен на место коректора Државне штампарије, на ком ће остати до своје смрти. Међутим, Радоје је посао обављао без имало интересовања, нити је долазио на дужност, али тај положај ипак није изгубио, вероватно због све слабијег здравственог стања. Током 1906. године, Радоје Домановић је званично био власник још једног краткотрајног листа – „Новог покрета“, чији је главни уредник био генерал Драгутин Ђ. Окановић (1872–?), један од припадника најужег круга завереника Црне руке. Један од кључних циљева листа била је одбрана завереника који су учествовали у мајском преврату, будући да је те године покренута иницијатива за тзв. легално решење завереничког питања, а за самог Радоја била је најважнија одбрана самог чина убиства краља Александра. У „Новом покрету“ започео је своје најобимније дело, „Краљ Александар по други пут међу Србима“, које је остало незавршено, а објавио је и два текста која можемо посматрати као његов финални политички манифест: „Радикалној демократији“ и „Разговор с демократијом“. Радоје Домановић умро је пола сата после поноћи 17. августа (4. августа по старом календару) 1908. године у Београду, након дуге борбе са хроничним запаљењем плућа и туберкулозом. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Преостале његове књижевне радове који су остали у рукопису, као и сликарска дела, уништили су Аустријанци током Првог светског рата. Извор: https://domanovic.wordpress.com/about/biografija/ Наслов: Радоје Домановић: Сабрана дела 1- 4 Издавач: Talija izdavaštvo Страна: 1653 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2017 ИСБН:

Drugo dopunjeno izdanje Zašto obavezno treba biti kršten, zar se ne može jednostavno biti dobar čovek i činiti dobra dela? Oni koji se ističu dobrim delima, ali ne znaju za boga liče na ostatke mrtvaca koji su, iako lepo odeveni, neosetljivi za lepo (sveti Ignjatije Brjančaninov) Ako je neko dobar po delima ali nije zapečaćen vodom, neće ući u Carstvo nebesko (sveti Kiril Jerusalimski)… Knjiga duhovnih saveta je pomoćni priručnik za sve koji žele da žive pobožnim životom. Na mnogobrojna pitanja ljudi koji žive u svetu u njoj su odgovarali kako Sveti Oci tako i savremeni duhovnici koji su nastojali da u duhu svetog Predanja objasne današnjem čoveku put ka Hristu. Šta je to pokajanje, kako se odnositi prema okolnostima u kojima živimo, kako poštovati postove i upražnjavati molitvu, kakvo je mesto televizije, kompjutera i savremenih medija u življenju savremenih hrišćana, da li je bračna vernost postala 'zastarela', kako živeti kad je brak razveden, kako se odnositi prema džinsu, možemo li zaštititi decu od štetnihuticaja, postoji li Strašni sud i kako ga shvatiti? Knjiga odgovara i na niz praktičnih pitanja o odnosu prema pal»enju sveća, ikonama, kandilu, ponašanju u hramu itd. Ovaj zbornik duhovnih saveta nudi svakome ko želi da upozna pravoslavnu duhovnost zdrave i trezvenoumne odgovore. SADRŽAJ ODGOVORI SVETIH OTACA CRKVE NA PITANJA MIRJANA, 5 Arhimandrit Amvrosije Jurasov O VERI I SPASENJU PITANJA I ODGOVORI O abortusima, 29 O paklu, 29 O anatemi, 31 O vojsci i ratovima, 32 O demonima, 33 O obuzetima đavolom, 34 O Bibliji, 37 O blagodati, 38 O blagoslovu, 39 O bludu, 40 O Bogu, 40 O bogosluženju, 42 O bolestima, 44 O venčanju, 47 O veri, 48 O video-filmovima, 50 O pijenju vina, 50 O uznemirenosti, 51 O vaspitavanju dece, 52 O izborima, 54 O izboru supružnika, 54 O gordosti, 55 O grehu, 58 O novcu, 59 O desetku, 60 O kućnim duhovima, 60 O duhovniku, 61 O duhovnoj milostinji, 64 O duhovnom srodstvu, 64 O duhovnosti, 65 O duši, 66 O duševno bolesnima, 66 O duševnom miru, 67 O Jevanđelju, 70 O pomazivanju mirom, 72 O pohlepnosti, 72 O Žitijima Svetih, 72 O zaboravnosti, 73 O zlu, 73 O vračevima (vračarama), 75 O ikonopisanju, 76 O iskušenjima , 77 O ispovesti, 78 O kraju sveta, 83 O konfesijama i jereticima, 85 O krstu, 91 O Krštenju, 95 O bogojavljenskoj vodici, 97 O naručju Avraamovom, 98 O ljubavi, 99 O ljubavi prema životinjama i cveću, 100 O radoznalosti, 102 O milostinji, 103 O mnogobrižju, 103 O molitvi, 103 O molitvi za bližnje, 112 O manastiru, 116 O kažnjavanju, 120 O nervozi, 120 O pogrdnim rečima - psovkama, 121 O NLO, 121 O izobličavanju bližnjeg, 122 O obnovljenju ikona, 122 O reformistima, 123 O osveštavanju stana, 124 O osveštavanju kola, 125 O osuđivanju, 126 O opelu, 127 O pamćenju, 128 O podvižnicima, 129 O pokajanju, 129 O pominjanju umrlih, 131 O pomislima, 133 O poslušnosti, 134 O postu, 137 O onostranom svetu, 140 O pohvalama, 142 O prelesti, 143 O Pričešću, 145 O poreklu čoveka, 148 O nafori, 152 O radu za vreme praznika, 152 O ravnodušnosti, 153 O razvodu braka, 154 O samoubistvu, 154 O slobodnoj volji, 155 O svetima, 156 O svetim moštima, 156 O sveštenoslužiteljima, 157 O urocima, 160 O suzama, 161 O rečima, 162 O smrti, 162 O smirenju, 163 O snovima, 167 O pomazivanju jelejem (jeleosvećenju), 169 O savesti, 169 O spasenju, 170 O spiritizmu, 174 O sujeverju, 175 O odnosima između supružnika, 175 O starom i novom kalendaru, 177 O patnjama, 177 O strastima, 178 O strahu, 180 O strahu Božijem, 181 O upotrebi duvana, 181 O televiziji, 182 O teskobi, 182 O uniniju, 183 O Crkvi, 186 O crkvenoslovenskom jeziku i pismu, 190 O Hamovom grehu, 191 O parapsiholozima, 191 O jurodivima, 192 Odgovori na razne teme, 194 ODGOVORI NA NEDOUMICE SAVREMENIH HRIŠĆANA Odgovara jeromonah Amvrosije (Jermakov) Vantelesna oplodnja, 215 Veza sa muhamedancem, 215 Lična molitva za inoverne, 216 Srodstvo i brak, 216 Bivši monah u braku, 218 Ko štiti putnike?, 219 Paljenje kandila, 219 „Bezgrešno začeće” kao jeres, 219 Ikone i bračne dužnosti, 220 Smrtni gresi, 220 Raskoš i sveštenstvo, 220 O krsgu oko vrata, 221 Kako čiste savesti raditi svoj posao?, 221 Ćutanje je zlato, 221 LJudska prava i istina vere, 221 O venčanju, 222 Kada nisu dopuštena venčanja?, 222 O Hariju Poteru, 223 Učenje Aleksandra Menja, 224 O internetu, 225 O raskolu u Suzdalju, 226 Loš san u novom stanu, 227 Kako provesti nedelju, 228 O svetovnoj Novoj godini, 228 „Lekovi” iz Mrtvog mora, 229 O ukrajinskom raskolu, 229 O jednovercima, 229 O odlasku u manastir, 230 Političke izjave episkopata , 230 Zaštita od vradžbina, 231 Molitva za stradale od terorista, 231 Hram i mesečni ciklus kod žena, 232 O Losevu, 232 Plesan na nafori, 232 Pravoslavlje i rat, 233 Šta je duhovnost?, 233 Sveta Viktorija, 234 Sveštenik i otac, 234 Stavropigija, 235 Skupljanje priloga i odežde , 235 Ispola eti, despota, 235 O „Danu žena”, 235 Sveti kanoni, 236 Teosofija Reriha, 236 O tetovaži, 237 O drugom krštenju, 238 Ćaci bogoslovije, brak i monaštvo, 238 Kumovi na krštenju, 239 O poštovanju svetih, 239 Ko se može zamonašiti, 240 Pripreme sveštenika za služenje Svete Liturgije, 240 Nestanak agapa, 241 O svecima i njihovom proslavljanju, 243 Crkva i biznis, 244 Bog ili žena, 245 Opet o kumstvu, 246 Građanski brak, 246 Molitva za pokojnog oca, 247 O koristi od molitve za upokojene, 248 O urocima, 249 Dete i anđeo, 249 O ruci svetog Jovana Krstitelja, 249 O Svetoj Trojici, 250 O spasenju svih, 251 Prvorodni greh i brak, 252 O osiguranju, 252 Šminka, 253 O snovima, 253 O Filioque, 253 Ujedinjenje religija, 254 O plastičnoj operaciji, 254 O učešđu na izborima, 255 O šahu i deci, 255 Rasuđivanje ili osuđivanje, 255 Kartanje, 256 O pušenju, 256 Rijaliti programi, 256 O ispovesti, 257 O reklamiranju, 257 Zvezda petokraka, 258 O sportu, 259 Rad na televiziji, 259 O služenju u vojsci, 259 Vanbračni život, 260 Psiholozi i vera, 260 Uzdanje u prozorljivca, 260 Verenici i polni odnosi, 261 Lepota i zadovoljstvo, 261 Krađa duhovnih knjiga, 261 O suprotstavljanju zlu silom, 262 O praštanju, 264 Sumnje u dogmate, 265 Car Nikolaj i Lenjin, 265 Da li je greh rađanje dece?, 268 Kajanje i spasenje, 268 O abortusu i pokajanju, 269 Raskid crkvenog braka, 269 O svešteniku i glasinama, 269 Molitva i hazardne igre, 269 Upad u tuđi brak, 270 Na radnom mestu šefa, 270 O pentekostalcima i farisejstvu, 270 Da li raditi posle pričešđa? , 271 Ko ne može biti sveštenik?, 271 O postu na poslu, 272 O „skidanju” greha, 272 Bog nas čuva, 272 Fen-Šui, 273 Gatanje, 273 O postupku iz rata, 273 Neradni dani i posao, 273 Muzičar pita, 274 O Heruvimskoj pesmi, 274 Dete i ispovest, 274 Gresi pre krštenja, 274 Pas u stanu, 274 Vapaj jednog đaka, 275 Pravoslavnost porodice, 275 O krštenju kad nismo sigurni da li ga je bilo, 276 Vera u Hrista bez odlaska u crkvu, 276 Veliki post i jedenje ribe, 277 Krštenje u odsustvu?, 278 Nedoumice o molitvi, 278 Šta će nama sveci?, 278 Kum - ateista?, 279 O venčanju i rađanju, 280 Krštenje i novi početak, 280 Poštovanje subote, 280 „Dan zal>ubl>enih”, 281 O kremaciji, 281 Kome se moliti za izlečenje tumora?, 282 O ličnom pomjaniku, 282 Kako celivati svete na ikonama? , 283 Samoubistvo rođaka, 283 Stari na molitvi, 283 Sveti Vladislav, 284 Ostaci mrsa pred početak posta, 284 Molitva za ženske bolesti, 285 Pomirenje sa bivšim bračnim drugom, 285 Venčanje krštene i nekrštenog, 285 Delovanje Svetih Tajni, 285 Granice posta, 286 Za pokoj duše, 286 Sila krsta, 286 Stara i nova Pasha, 286 Pravila odevanja u Crkvi, 286 U poseti rimokatoličkom hramu, 287 Dečje molitve, 287 Obrezanje i krštenje, 287 Ime za dete, 288 Mala deca na službi u hramu, 288 Kum za blizance, 289 Rodoslov Hristov, 289 O nepravednom domoupravitelju, 289 Zašto je raskol loš?, 290 Život za Hrista, 292 Pontije Pilat ili, 292 Blizina kraja sveta, 292 Ko su ništi duhom?, 293 Zar je samo Pravoslavlje istinito?, 293 O proroštvu o zimi i suboti , 295 Stvaranje anđela, 296 Telo Vaskrslog Hrista, 296 O papstvu, 296 Kako se spasiti?, 298 O teškom mestu iz Novog Zaveta, 298 Sudbina nekrštene dece, 299 O znamenju krsta, 299 Duša posle smrti i zemne želje, 300 Može li čovek sam da raspolaže svojim životom?, 300 Posmrtna sudbina životinja, 300 Budite kao deca, 300 O Sudu Gospodnjem, 301 O znacima vremena, 301 O primitivnoj religiji, 302 O horoskopu, 303 Romani o Anastasiji, 303 O ukrajinskom raskolu, 304 Rimokatolkinja hoće u Crkvu , 305 Hristos i Jevreji, 305 Budizam i staroverci, 305 Validnost rimokatoličkih Svetih Tajni, 305 O sektašima, 306 O muslimanima, 306 Hoće li se spasti inoverni? , 306 Opet o muhamedancima, 307 Sektaški misionari, 307 Papa u Rusiji - da ili ne?, 307 Pravoslavna i papska Pashalija, 308 Dva Hristova rodoslova, 309 Žene i Sveta Gora, 309 Kumranski rukopisi, 310 O nikolaitskoj jeresi, 310 O istrebljenju jeretika, 311 Odgovara sveštenik Atanasije Gumerov O različitim rasama, 311 Kako na nebu, tako i na zemlji, 311 Nejasno mesto iz Jevanđelja, 312 Teška mesta Staroga Zaveta, 312 O Melhisedeku, 314 O evolucionizmu, 315 O Svetoj Trojici, 316 Ima li vanzemaljaca?, 317 O imenu Božjem, 317 O pentagramu, 318 Žena u hramu i mesečnica, 318 Pad Adamov, 319 O starosti zemlje, 320 O apokatastazi, 321 Gde piše da je Bog Trojica?.322 Bog se bori sa Jakovom, 322 O prvim ljudima i njihovim brakovima, 323 Nema spasenja za demone, 323 O prorocima Starog Zaveta.324 Teško mesto iz Knjige o Jovu , 324 Košer, 324 Stari Zavet i ikonopoštovanje, 325 Zašto se klanjamo ikonama, 325 Da li je Jehova ime Boga?.326 Pad Lucifera, 327 Nojev kovčeg, 328 Čisto i nečisto životinjsko meso, 328 Kajin, 329 Sveti Ignjatije i sveti Teofan: o telesnosti anđela i duše, 329 Na pitanja odgovara jeromonah Pimen (Caplinov) Kada krstiti dete?, 330 Zagranična Crkva, 330 Odgovara Oleg Koritko Životinjska duša, 331 Razdvajanje jezika, 331 Reiki: okultna tehnika, 332 Božje sveznanje nije predodređenje, 333 O večnom pečatu krštenja, 334 ODGOVARA PROTA ALEKSANDAR ŠARGUNOV 0 kraju sveta, 335 Protiv nepristojnosti, 338 Politika i ekonomija, 340 Kako privesti bližnje Hristu?, 341 Ko će nas zaštiti od propasti?, 344 O značenju simvola, 345 Preuveličavanje vlasti đavola, 346 Sveši Vladika Nikolaj Žički Kako treba koristiti svetu bogojavljensku vodicu?, 347 Čin uzimanja svete bogojavljenske vodice u vreme pripreme za Sveto Pričešće, 348 ZAŠTO JE POTREBNA ISPOVEST, 351 Na pismo čitateljke odgovara o. Artemije Vladimirov, 353 Odgovara sveštenik Andrej Filips, 357 Vladimir Legojda razgovara sa đakonom Andrejem Kurajevom O polnosti i mladima, 361 Mitropolit Suroški Antonije (Blum) „Ja nisam dobar čovek ali sve što govorim o Bogu je istina, 368 Đakon Andrej Kurajev Strašni sud, 374 Sveššenik Ser1ej Nikolajev Razvod i usamljenost, 384 Samoća, 390 Duhovno značenje crkvene sveće - naše žrtve Bogu, 395 Antonina Vladimirovna Osipova, lekar alergolog Šta medicina kaže o postu? Da li je post medicinski opravdan?, 398 Sveštenik Antonije Iljin O bioetici, 407 Vladimir Legojda DŽins i spasenje, 412 Jeromonah Jov (Gumerov) Odgovori hrišćanima na nedoumice iz svakodnevnog i crkvenogživota BOGOSLOVJBE, 427 Bog je Tvorac i Spasitelj, 428 Isus Hristos je Bog, 439 O Majci Božijoj, 446 Nevidljivi svet, 454 Čovek. Smisao života, 457 Prirodni svet, 461 Poštovanje Svetih, 464 Zlo u svetu i borba s njim, 477 Kraj sveta. Sud. Budući život, 488 Carstvo Nebesko, 495 Svete Tajne, 498 Tipik, 503 HRIŠĆANSTVO I SVET, 506 Vreme: istorija i savremenost, 556 Pravoslavac u savremenom svetu, 558 SVETO PISMO Stari Zavet, 563 Novi Zavet, 577 CRKVA Sveštenstvo. Tajne. Obredi.591 Praznici. Bogosluženje, 597 Hram. Svetinje, 612 Jeresi. Sekte, 615 DUHOVNI ŽIVOT Put ka spasenju, 619 Hrišćanske vrline. Vera, 623 Porodica je mala crkva. Deca, 627 Greh. Duhovna bsšest, 631 Наслов: Књига духовних савета: Одговори духовника на недоумице савремених хришћана Издавач: Образ светачки Страна: 652 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15.5x21.5 cm Година издања: 2007 ИСБН: 978-86-86555-23-6

ŽARKO LEKOVIĆDROBNJAK OD 1850. DO 1918.Izdavač - Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Odjeljenje za istoriju, Podgorica Godina - 2012672 strana24 cmEdicija - Biblioteka Posebna izdanja / Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Odjeljenje za istorijuISBN - 978-9940-580-07-0Povez - BroširanStanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenjaSADRŽAJ:PredgovorI. BORBA ZA OSLOBOĐENJE 1850-1878. GODINEUstanci i pogranični odnosi 1851-1858. godineRazgraničenje Crne Gore i TurskeOživljavanje starih sukobaPeriod relativnog mira 1863-1873. godineUstanak u Drobnjaku 1874–1878. godineII. OD BERLINSKOG KONGRESA DO BALKANSKIH RATOVAObnova života nakon razaranjaOdnos prema ustanku 1882. godineRad na jačanju državnih organa vlastiNa razmeđu vjekovaPolitičke borbe – obesvećenje slobode (1905-1912)III. VRIJEME RATOVA I UJEDINJENJE 1912–1918. GODINEBalkanski ratovi 1912-1913. godinePolitičko stanje uoči Svjetskog rataPrvi svjetski rat - događaji iz rata 1914–1916. godineŽivot naroda pod okupacijom i komitske borbe 1916–1918. godineIV. CRKVA, PROSVJETA, KULTURA, NARODNI ŽIVOT I OBIČAJIUloga crkve, prosvjete i kulture 1851-1878. godineObnova crkvenog života, kulturni progres, otvaranje i rad novih škola 1878-1912. godineNarodni život i običajiCrkva i prosvjetni rad od početka Balkanskog do kraja Svjetskog rataV. MIGRACIONA KRETANJADrobnjaci u AmericiZaključak PRILOG Poimenični protokol izdatih pasoša narodu za vrijeme od 1. januara 1866. do 19. septembra 1878. godine (Crnogorski senat, knjiga broj 115) Pasoške knjige, MID, knjiga broj 33 (od 14. marta 1879. do 30. decembra 1883) Poimenični protokol izdatih pasoša za vrijeme od 2. januara 1884. do 30. decembra 1892. godine (MID, knjiga broj 34) Spisak lica kojima su izdati pasoši 1889-1897. godine (Arhiv Istorijskog instituta Crne Gore - Podgorica)Vizirani pasoši od 1889. do 1897. godinePoimenična knjiga izdatih pasoša od 7. avgusta 1903. godine do 17. aprila 1904. godine Ministarstvo inostranih djela - Pasoško odjeljenje, knjiga broj 35Poimenična knjiga izdatih pasoša od 27. aprila 1904. godine do 25. aprila 1905. godine Ministarstvo inostranih djela - Pasoško odjeljenje, knjiga broj 36Izvori i literaturaSkraćenice Registar imena"O Drobnjaku u periodu 1850–1918. godine do sada nije bilo posebne monografije. Samo se u nekim studijama i monografijama, kao i u člancima i prilozima koji obrađuju pojedine probleme iz crnogorske istorije u navedenom periodu, govori i o Drobnjaku. S obzirom na to da taj period prošlosti Drobnjaka nije sveobuhvatno izučavan, postojala je puna opravdanost za naučnu obradu tog razdoblja, jer je pisano većinom bez ozbiljnih dokumentovanih analiza i objektivnih mišljenja. Pokušao sam da na osnovu istraživanja arhivske građe, objavljenih izvora i pouzdanije literature, izložim, po mogućnosti, ukupne okolnosti, uslove i odlike života društva u Drobnjaku, sve njegove privredno-geografske, istorijske, unutrašnje i spoljnopolitičke činioce, kao i one kulturne, koji su opredjeljivali borbu i razvitak društva u vremenu od 1850. do kraja Prvog svjetskog rata 1918. godine, dajući mu osnovna obilježja, karakteristična za njegove društvene odnose i shvatanja, za njegovu ulogu i vrijednosti koje je on razvijao. S obzirom na to da pojedini problemi u tom periodu kod nas nijesu dovoljno istraženi i proučeni, ovaj rad nije mogao imati sve atribute komparativnog istraživanja. Prilikom izrade ovog rada bio je neizbježan susret sa određenim metodološkim problemima koji su proizašli iz obima i karaktera građe. Obilje podataka o pojedinim događajima i procesima nalagali su selektivan pristup u njihovoj obradi. Nastojao sam da arhivsku građu što više približim i da na osnovu tih izvora donesem što je više moguće cjelovite zaključke. S obzirom na složenost i veliki broj pitanja koja se pojavljuju u tom periodu, pokušao sam na odgovarajući način pratiti sve istorijske pojave. Svjestan sam toga da ova studija ne rješava sva pitanja iz razdoblja istorije Drobnjaka 1850–1918. godine i da ima propusta ovog ili onog karaktera. Sam karakter arhivske građe uticao je na metode obrade nekih pitanja. Ipak, na brojna pitanja ne može se dati odgovor jer se još ne raspolaže za to potrebnim dokumentima. Obrada razdoblja 1850–1918. godine bila bi nepotpuna bez obrade nekih ključnih pitanja iz perioda aktivnog učešća Drobnjaka u ustancima i ratovima Crne Gore, ali i učešća u nekim revolucionarnim događajima u Srbiji, gdje su ljudi iz ovog kraja zauzeli vidno učešće i imali značajnu ulogu. Zato sam rad proširio i najveću pažnju obratio na pitanja koja u dosadašnjim radovima nijesu bila dovoljno obrađena i o kojima postoje oprečna mišljenja. Za neka veoma značajna pitanja zasnovana na novim podacima, do sada nepoznatim, i koja se sada prvi put obrađuju, dao sam svoje mišljenje, koje ne predstavlja konačan sud, ali otvara nova pitanja, koja će, nadam se, biti predmet istraživanja budućih generacija istoričara. Ovaj se rad temelji na izvorima od kojih ogromna većina do sada nije publikovana. Po značaju na prvo mjesto dolazi građa iz arhiva na Cetinju i u Beogradu. Proučavajući brojne fondove, utvrdio sam da oni nijesu potpuni i da su pojedina dokumenta svojevremeno nestala. Zato sam u rad unosio i podatke koji se nalaze u knjigama registara ili protokola koji, iako šturi i nepotpuni, mogu biti od pomoći budućim istraživačima. Neki od fondova, čak i onih obimnijih, nažalost, i do danas su potpuno nesređeni. U cilju prikupljanja građe za izradu doktorske disertacije „Drobnjak 1850–1918.“ obavio sam istraživanja u arhivima Crne Gore i Srbije. Istražujući u muzeju na Cetinju (Arhivsko odjeljenje), našao sam važna dokumenta političkog karaktera u fondovima iz doba knjaza Danila i knjaza i kralja Nikole. Istraživao sam i fondove „Praviteljstvujušći senat crnogorski i brdski“, „Prinovljeni rukopisi“, kao i lične arhivske fondove i zaostavštine. Pregledao sam sva dokumenta iz ovog perioda. Istraživao sam i u Državnom arhivu – Cetinje, između ostalih, fondove: „Ministarstvo unutrašnjih djela“, „Ministarstvo inostranih djela“, „Ministarstvo prosvjete i crkvenih poslova“, „Glavno školsko nadzorništvo“, „Oblasna školska nadzorništva“, „Ministarstvo vojno“. U ovom arhivu pregledao sam preko 600 fascikli dokumenata. S blagoslovom mitropolita doktora Amfilohija Radovića u Arhivu Mitropolije istraživao sam fondove: „Eparhija zahumsko-raška“, „Konsistorija cetinjska“ i „Konsistorija nikšićka“. Obavio sam istraživanja i u Zavičajnom muzeju u Pljevljima. Dio građe prikupio sam u Arhivu u Nikšiću. Istraživao sam i u biblioteci Istorijskog instituta Crne Gore u Podgorici. Ovdje sam u nedostatku domaće građe za period 1916–1918. godine koristio građu koju je prikupio istaknuti komita Vuksan Minić. U toj građi ima dosta dragocjenih podataka o aktivnostima komita i njihovom životu, kao i o životu u Crnoj Gori pod okupacijom uopšte. Ali pošto je građa prikupljena 30-40 godina kasnije, i pošto se uglavnom temelji na sjećanju učesnika, treba je prihvatiti s rezervom. U Arhivu Srbije istraživao sam fondove Ministarstva unutrašnjih dela, Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije – Političko odeljenje 1871–1918, Ministarstva inostranih dela – Prosvetno-političko odeljenje 1891–1915, kao i više fondova zbirki, ličnih i porodičnih fondova. Obavio sam i arhivska istraživanja u Arhivu SANU, Arhivu Srbije i Crne Gore i u Arhivu Vojnoistorijskog instituta. Dio dokumenata i vrijedne literature ustupili su mi i kolege istraživači: Suzana Rajić, Milorad Bogdanović, Ljubodrag Popović, na čemu im se najtoplije zahvaljujem. Osim već naznačenih fondova iz raznih arhiva, koristio sam i objavljena dokumenta, našu i stranu literaturu, štampu – uglavnom crnogorsku, stenografske bilješke o radu Crnogorske narodne skupštine kao i razne memoare. Koristio sam i rusku građu – objavljivanu, i onu koja se nalazi u arhivu muzeja na Cetinju. Literatura, članci i prilozi korišćeni za ovaj rad navedeni su u napomenama i u spisku. Datumi su po novom kalendaru, izuzev u napomenama. Smatram da u uvodnim objašnjenjima nije potrebno da dajem posebnu kritičku ocjenu literature, kako starije tako i novije i najnovije, jer sam to učinio u naučnom aparatu kroz pojedina poglavlja studije. Pošto se izvorni materijal, prije svega arhivski, prvi put koristi za obradu istorije Drobnjaka u različitim vremenskim periodima, nijesam mogao izbjeći opširnost u izlaganju. Samo po sebi nameće se pitanje zašto rad počinje sa 1850. godinom. Odgovor leži u činjenici da su planovi knjaza Danila, koji je uviđao promjenu međunarodnih okolnosti, bili mnogo zamašniji od onih iz vremena Petra I i Petra II. Sredinom XIX vijeka uticaj Crne Gore izrazito se pojačavao u Drobnjaku, gdje se oslobodilački pokret naglo razvijao. Oslobodilački pokret u Drobnjaku i Hercegovini uopšte i spoljna politika Crne Gore u ovom periodu toliko su čvrsto međusobno povezani da čine gotovo jedinstven proces. Za razliku od prethodnog perioda nacionalnog sanjarenja, crnogorska politika u to vrijeme mnogo je realnija. Drobnjaci su bili više objekat nego subjekt u krupnoj borbi velikih sila, ali i samih srpskih država oko uticaja na njihovo područje, pa je i sama ta borba više uticala na njih, nego što su oni sami doprinosili njoj. Dolaskom knjaza Danila na kormilo crnogorske države nastavio se proces njenog učvršćivanja i daljeg razvoja. Učvršćuje se centralna vlast, vrši se reforma narodne vojske, širi se mreža osnovnih škola, mladići se šalju na školovanje u Srbiju i Rusiju. Oslobodilački pokreti na području Drobnjaka čine jedinstven proces sa nacionalnooslobodilačkom borbom koju je tokom 19. vijeka, sve do sloma Turskog carstva 1912, vodio srpski narod. Koliko je to bilo moguće i koliko su mi omogućavali izvori, pratio sam i neposrednu saradnju Drobnjaka i Srbije, ispitivao posredničku ulogu ovog plemena u ostvarivanju kontakata i političkih odnosa između zvaničnih krugova Srbije i Crne Gore, njihovo stvaranje vojnih i političkih saveza i planova o zajedničkom vođenju oslobodilačkih ratova protiv Turske, dogovore i sporove o podjeli uticajnih sfera u krajevima nedefinisanih granica Stare Srbije. Sve se to ticalo upravo najviše oblasti Drobnjaka i susjednih krajeva. Mnogi dodiri, interes i uticaj Crne Gore i Srbije ticali su se, ukrštali i reflektovali upravo na području Drobnjaka, kao najisturenijem crnogorskom plemenu prema Srbiji. Poslije završetka oslobodilačkog rata 1878. godine, nastupio je period u kojem država preduzima niz mjera za poboljšanje svog ekonomskog položaja. Novodobijene teritorije sa varošima i gradovima bilo je potrebno saobraćajno povezati kolskim putevima da bi došlo do prometa roba između ovih trgovačkih centara. U tom razdoblju dolazi do unapređenja zanatstva, građevinarstva a posebno poljoprivrede. Tako Crna Gora u prvom dužem mirnodopskom periodu od 34 godine postiže značajan ekonomski preobražaj. Proširenjem unutrašnjeg tržišta kapetani u Šavniku i Žabljaku traže otvaranje pazara u svojim mjestima. Njihovo je tržište bilo veoma dobro snabdjeveno stokom i stočnim proizvodima i ponuda je stalno bila veća od potražnje. I pored promjena u oblasti zakonodavstva i donošenja niza novih zakonskih propisa, kojima su regulisane razne oblasti društvenog života, još se uvijek pojavljuje plemenska anarhija, koja predstavlja glavnu prepreku bržoj modernizaciji crnogorskog društva. Zato je potrebno potpunije sagledati i pokazati kako je tekao proces integracije Drobnjaka i njegovog susjedstva sa ondašnjom malom crnogorskom državom. Temeljnije izlaganje istorije društva u ovom periodu moguće je zbog obilja dokumenata, što se objašnjava razvijenijim radom službi države. Zahvaljujući sačuvanoj građi, možemo dati i tačne podatke o broju iseljenih Drobnjaka i njihovim porodicama. Zato je moguće u završnom poglavlju o migracionim kretanjima hronološki pratiti iseljavanje ovog plemena u više pravaca, od kojih su ona u Srbiju najobimnija. Koliko su mi to dopuštali raspoloživi podaci, govorio sam i o radu na ujedinjenju u Drobnjaku, značajnom zbog današnjeg krivotvorenja istorijskih činjenica."Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.Miralaj Alj Beg Mirko Aleksić Mićo Aleksić Dimitrije Anđelić Vule Adžić Joko Mijajlo Ašanin Savo Vule Badnjar Milovan Badnjar Šundo Bajagić Mahmud Bajrović Sava Batrićević Milutin Bašović Began Serdar Rade Bećković Krsto Mijeić Filip Obren Blagojević Valtazar Bogišić Bašo Božović Vukašin Mašan Boško Bojović Jovan Marko Radivoje Bajo Bošković Žarko Bulajić Jovan Vaclik Okica Vidaković Ljubiša Visarion Jakov Vojinović Mileta Spasoje Vojinović Prokopije Vračar Mašo Vrbica Savatije Vujović Vuk Vrčević Luka Vukalović Gavro Vuković Janko Vukotić Petar Dušan Vuksan Vučković Ilija Garašanin Aleksandar Giljferding Dionisije Glođaja Miro Glomazić Jovan Gluščević Mićo Labud Gojnić Jovan Golović Mirčeta Vikentije Grbović Simeun Anto Daković Jakov Daković Marko Knjaz Danilo Miomir Dašić Lazar Dedeić Trivun Derviš Paa Lazar Dimić Miailo Dožić Risto Dragićević Novica Bogdan Drobnjak Nićifor Dučić Vladan Đorđević Malin Đurđić Milan Đurić Luka Đurović Mihailo Milorad Ekmečić Jovan Žižić Mrdelja Radojica Aleksa Žugić Vasilije Ignjat Ilija Jovan Milutin Mihailo Neđeljko Tripko Filip Bežo Zakić Jakov Zarubica Jovan Zvizdojević Vlado Zmajević Zuko Aluge Ibrahim Beg Jovan Ivović Ignjatijev Ilarion Ismail Paša Miljan Jakić Marko Janković Naod Janjić Nikodim Janjušević Dimitrije Jauković Đoko Filip Šule Risto Jegdić Milinko Jelić Jovan Jovanović Pižon Radoman Jovanović Savo Jovićević Živko Jošanović Okica Kaljević Fejzo Kaljić Nikola Kandić Janko Karadžić Milivoje Milovan Mimov Minjo Pavle Rašo Sekule Vuk Stefanović Šujo Karadžić Vule Knežević Dimitrije Knežević Jovan Joksim Lazar Mitar Mihailo Rade Kovaljevski Ljubomir Kovačević Mišur Kontić Žživko Kosić Jako Kostić Pero Nikola Krivaćević Božo Krstajić Rade Vukašin Kršikapa Đorđije Jevrem Milovan Rade Savo Jovan Kujundžić Jovan Laušević Josif Lekić Žarko Leković Lazar Novak Petar Marinko Leovac Savo Lopušina Andrija Lubirić Kosto Lučić Žarko Lješević Mićo Ljubibratić Đuro Malović Miko Malović Novica Ilija Marković Dušan Martinović Mitar Ban Matija Milorad Medaković Bogdan Memedović Drobnjak Gligorije Zajo Mijović Dionisije Miković Tomov Milić Poop Milovan Vukov Miljan Vuksan Minić Ban Mitrofan Pop Mićo Mihailo Radosav Moračanin Ljubomir Nenadović Nikola Nenezić Obren Niković Knjaz Kralj Nikola Jevto Nikolić Stojan Novaković Janko Novović Milovan Novosel Stanko Obradović Omer Paša Savo Orman Osman Paša Đorđije Ostojić Jakša Ostojić Ljubo Pavić Karo Branko Pavićević Pavle Pavlović Peko Đoko Pejović Pero Dimitrije Pekić Dušan Pekić Živko Mitar Stevan Pero Tomov Vukota Peruniić Petar Konstantin Petković Božo Petrović Đuro Petrović Mirko Petrović Šako Jole Piletić Lilja Plamenac Rade Joko Poleksić Kalabić Petar Polkesić Vidak Popović Vuk Gavrilo Marko Mileta Simo Stevan Jjakov Poturaković Ris Proroković Filip Radičević Stanko Radonjć Stojan Radošević Novak Ražnatović Novica Rakočević Okica Raonić Radoslav Raspopović Jovan Ristić Đorđije Rondović Leka Rdosav Nikaš Rubežanin Jovan Ružić Kujundžić Arsenije Ružić Jevto Seli Paša Simo Stanojin Mido Simović Petar Simović Smail Aga Lazar Sočica Sulejman Paša Sundečić Ibrahim Tepić Božo Tomć Vladimir Isailo Tomić Mido Milovan Milosav Milutin Nikola Svetozar Tripko Tomić Jakov Trebješanin Marko Mićo Vladimir Ćorović Mitar Drago Marko Ćućilo Jovan Cvijić Bogdan Cerović Gavrilo Gruban Đuro Jovan Milan Milutin Mihailo Novica Savo Ded Aga Čengić Miloš Čečović Lazar Čobeljić Vaso Čubrilović Milovan Džaković Mlađen Petar Tripko Beškov Šaban Vukoman Šalipurović Ristan Šarac Anica Šaulić Đoko Jelena Miloš Petar Šaulić Radoje Uroš Živko Šibalija Nikola Škerović Maksim Šobajić Žarko Šćepanović Jagoš

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5Tvrdi povezIzdavač Rad**** Iz kompleta nedostaje knjiga broj 2 ****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:10/3

Tvrdi povezIzdavač Rad**** Knjiga 3 je verovatno imala kontak sa vodom na jednom delu korice ,ostala je tačkasta flekaOsim toga knjige u dosta dobrom stanju *****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.Познате песмеБреза (1913)Јесен (1914)Песма о керуши (1915)Мангуп (1919)Исповест мангупа (1920)Ја сам последњи песник села (1920)Молитва за умрле (1920)Не жалим, не зовем, не плачем (1921)Пугачов (1921)Писмо мајци (1924)Кафанска Москва (1924)Ко сам, шта сам? (1925)Ана Сњегина (1925)Снежно поље (1925)Црни човек (1925)Качаловљевом псу (1925)До виђења, друже, до виђења (1925)Ти ме не волиш (1925)ПубликацијеЗа живота1916:10/4

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5Tvrdi povez sa zaštitnim omotomOmoti zacepani ,samo knjige u dobrom stanjuСергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.Познате песмеБреза (1913)Јесен (1914)Песма о керуши (1915)Мангуп (1919)Исповест мангупа (1920)Ја сам последњи песник села (1920)Молитва за умрле (1920)Не жалим, не зовем, не плачем (1921)Пугачов (1921)Писмо мајци (1924)Кафанска Москва (1924)Ко сам, шта сам? (1925)Ана Сњегина (1925)Снежно поље (1925)Црни човек (1925)Качаловљевом псу (1925)До виђења, друже, до виђења (1925)Ти ме не волиш (1925)ПубликацијеЗа живота1916:С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов1918:С. А. Јесењин, Исус-младенац. — ПетроградС. А. Јесењин, Плаветнило. — МоскваС. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — МоскваС. А. Јесењин, Сеоски часослов. — МоскваС. А. Јесењин, Преображење. — Москва1920:С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — МоскваС. А. Јесењин, Кључеви Марије. — МоскваС. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: АљционаС. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: ЗлакС. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: СкифыС. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы1921:С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — МоскваС. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: АљционаС. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: ИмажинистиС. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: ИмажинистиС. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: ИмажинистиС. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти1922:С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота).С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: ЕљзевирС. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштвоС. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: ГосиздатС. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — БерлинS. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска)1923:С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов.Године 1924,С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с.С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: КругС. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник1925:С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски КавказС. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: ГосиздатС. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная РоссияС. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с.С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с.С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная РоссияМеђународнеС. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010Други о песникуН. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с.Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с.А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928.В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969.В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970.Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с.П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79.О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9.А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012.Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль,10/3