Autori: Igor Kolarov, Svetislav Paunović, Branko Stevanović Ilustrovala Ana Petrović. Format: 13x20 cm Broj strana: 192 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 7. oktobar 2015. Nagrada Neven za najbolju knjigu iz oblasti popularne nauke u 2015. Eksperimenti i trikovi. Ako spadate u one koji su greškom otvorili ovu knjigu (dobili ste je na poklon; bilo vam je dosadno; nemate nijednu drugu knjigu; mislili ste da se u njoj radi o ljubavnom životu nemačkih žaba; zgrabili ste je žureći u toalet), najozbiljnije se pridržavajte ovog upozorenja: BEŽITE! URNEBESNA FIZIKA VAM MOŽE POMUTITI MOZAK I NATERATI VAS DA SE POTPUNO ZALJUBITE U NJU! Knjiga za one koji su ludi za fizikom! I za one koji bi radije vukli krokodila za rep nego izučavali fiziku!

DOJČINOVIĆ P. IVAN , PURIĆ M.JAGOŠ Ovaj udžbenik je nastao na temelju višedecenijskog iskustva u držanju nastave iz predmeta Fizika atoma na smeru Teorijska i eksperimentalna fizika Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Udžbenik se grubo može podeliti u dva dela. U prvom delu data je fizika atoma zasnovana na rezultatima klasične fizike, uključujući Borov model atoma (prva tri poglavlja), a u drugom delu je opisana fizika atoma zasnovana na kvantnoj mehanici, uključujući i Dirakovu formulu fine strukture. U četvrtom poglavlju dat je kratak uvod u kvantnu mehaniku, sa naglaskom na formalizmu koji se direktno koristi u fizici atoma. Struktura energetskih nivoa atoma vodonika i vodoniku sličnih atoma i jona opisana je na nivou grube i fine strukture i data zajedno sa kratkim opisom radijativnih prelaza u atomu (poglavlja od 5. do 7). U osmom poglavlju opis drugih atoma počinje sa helijumom, koji se ujedno može posmatrati kao predstavnik atomskih sistema sa dva elektrona. Kako je za višeelektronske sisteme (poglavlje 9) kvantnomehanički račun izuzetno komplikovan, dat je pregled metoda izračunavanja energetskih nivoa i određivanje momenata impulsa, odnosno opis strukture preko sistema termova. Poslednja tri poglavlja opisuju interakciju atoma sa spoljašnjim poljima, magnetnim i električnim (poglavlja 10 i 11), kao i uticaj jezgra na energetske nivoe atoma (poglavlje 12). Na kraju udžbenika nalazi se dodatak, kao i spisak literature.

сборник задач по общему курсу физики волькенштейн 1969g 462 strane 7 izdanje listovi malo požuteli; lepo očuvana ruski jezik

Miladin Andrijašević Tehnička fizika ; Zbirka rešenih zadataka - Industrijski menadžment Viša tehnička škola za industrijski menadžment Izdavač: Izdavački centar za industrijski menadžment, 1998, Kruševac Štampa: Metalograf, Trstenik 233 str, meke korice, latinica, dim. ↕24cm x ↔16,5cm x 0,6cm biblioteka: Edicija Industrijski menadžment ; tom 7 ; knjiga 2.1 2 izmenjeno i dopunjeno izdanje tiraž: 3000 težina knjige: 180 grama Stanje knjige: 4+ najavni list i list sa predgovorom su samo do pola zalepljeni za knjižni blok

Naslov: FIZIKA p-n-SPOJEVI Naslov u originalu: ФИЗИКА p-n-ПЕРЕХОДОВ Аutori: grupa autora Izdavač: `Zinatne` Riga ( u originalu: `Зинатне` Рига) Godina izdanja: 1966 Broj strana: 554 Povez: tvrd Format: 18x22cm Očuvanost: solidna, bez tragova korišćenja, stranice blago požutele, korice mestimično pohabane po ćoškovima i duž ivica. K-7*

The essential David Bohm Edited by Lee Nichol Routledge, London, 2003. Mek povez, korice kao na slici, 349 strana. Nazalost, zadnja korica i poslednjih desetak listova su bili u dodiru s vodom, pa je ostala fleka, vidi se na jednoj od slika. Nema nikakvih neprijatnih mirisa. RETKO! Дејвид Бом (20. децембар 1917 — 27. октобар 1992) био је амерички научник који се сматра једним од најзначајнијих теоријских физичара 20. века [1] и који је допринео нестандардним идејама у квантној механици, неуропсихологији и филозофији ума. Добитник је награде Краљевског друштва у Лондону.[2] Бом је сматрао да квантна физика сугерише да је стари дуалистички модел реалности, у коме постоје две врсте супстанце, ментална и физичка које међусобно интерагују, превише ограничен. Да би допунио овај модел, развио је математичку и физичку теорију „имплицитног“ и „експлицитног“ редоследа.[3] Сматрао је да мозак, на ћелијском нивоу, ради у складу са математиком неког квантног ефекта, и постулирао је да је мисао нелокализована баш као и квантни ентитети. Бомово главно интерсовање је било разумевање природе реалности уопште, а посебно свести као кохерентне целине, која, по Бому, никада није статична и завршена већ процес који се одвија.[4] David Joseph Bohm FRS[1] (/boʊm/; 20 December 1917 – 27 October 1992) was an American-Brazilian-British scientist who has been described as one of the most significant theoretical physicists of the 20th century[2] and who contributed unorthodox ideas to quantum theory, neuropsychology and the philosophy of mind. Among his many contributions to physics is his causal and deterministic interpretation of quantum theory, now known as De Broglie–Bohm theory. Bohm advanced the view that quantum physics meant that the old Cartesian model of reality—that there are two kinds of substance, the mental and the physical, that somehow interact—was too limited. To complement it, he developed a mathematical and physical theory of `implicate` and `explicate` order.[3] He also believed that the brain, at the cellular level, works according to the mathematics of some quantum effects, and postulated that thought is distributed and non-localised just as quantum entities are.[4][failed verification] Bohm`s main concern was with understanding the nature of reality in general and of consciousness in particular as a coherent whole, which according to Bohm is never static or complete.[5] Bohm warned of the dangers of rampant reason and technology, advocating instead the need for genuine supportive dialogue, which he claimed could broaden and unify conflicting and troublesome divisions in the social world. In this, his epistemology mirrored his ontology.[6] Born in the United States, Bohm obtained his Ph.D. under J. Robert Oppenheimer at the University of California, Berkeley. Due to his Communist affiliations, he was the subject of a federal government investigation in 1949, prompting him to leave the U.S. He pursued his career in several countries, becoming first a Brazilian and then a British citizen. He abandoned Marxism in the wake of the Hungarian Uprising in 1956.[7][8] kvantna fizika

Autor - osoba Aristoteles, 384pne-322pne = Aristotel, 384pne-322pne Naslov Fizika / Aristotel ; predgovor, prijevod s izvornika i sedmojezični tumač temeljnih pojmova (grčki, latinski, engleski, francuski, njemački, talijanski, ruski) Tomislav Ladan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : ǂSveučilišna naklada ǂLiber, 1987 Fizički opis XXXIV, 258 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Ladan, Tomislav Zbirka Djela : Aristotel Napomene Prevod dela: Aristoteloys physike akroasis / Aristoteles Str. V-XXXIV: Sadržaj i izričaj Aristotelove Fizike / Tomislav Ladan Indeksi. Predmetne odrednice Aristoteles, 384-322 pne -- `Fizika` Filozofija prirode Fizika Stanje: potpis u vrhu predlista i na 7. i 8. stranici predgovora uredno podvučeno nekoliko reči (v. sliku), inače odlično očuvano. Temeljno Aristotelovo delo iz ontologije prirode koje daje pojmovni okvir za svaku potonju artikulaciju nauke o prirodi. Nećemo ništa pogrešiti ako kažemo da je Aristotel zaslužan za konstituciju fizike kao opšte prirodne nauke. Od njega potiče ne samo naziv („fizika“) nego i dobar deo pojmovnog, terminološkog i problematskog sadržaja ove nauke. Aristotel (grč. Αριστοτέλης; 384. p. n. e. – 322. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma). Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd.; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija). Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: Organon (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), Retorika, Nikomahova etika (Nikomah je bio njegov otac), Politika, Metafizika, Fizika, O duši. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na objektivno, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). MG14 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Temeljno Aristotelovo delo iz ontologije prirode koje daje pojmovni okvir za svaku potonju artikulaciju nauke o prirodi. Nećemo ništa pogrešiti ako kažemo da je Aristotel zaslužan za konstituciju fizike kao opšte prirodne nauke. Od njega potiče ne samo naziv („fizika“) nego i dobar deo pojmovnog, terminološkog i problematskog sadržaja ove nauke. Aristotel (grč. Αριστοτέλης;[2] 384. p. n. e. — 322. p. n. e.)[3] bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.[4][5][6] Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[7] Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e.[5] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“[6] Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.[9] (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).[10] Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija).[11] Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: `Organon` (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), `Retorika`, `Nikomahova etika` (Nikomah je bio njegov otac), `Politika`, `Metafizika`, `Fizika`, `O duši`. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na `objektivno`, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). Anticka filozofija, Platon, Drzava, Organon, Metafizika, Fizika...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960., predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost »Ruđer Bošković« (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), »društveno-povijesna freska« više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova »intelektualna autobiografija« Tragom duha kroz divljinu. Ivan Supek (Zagreb, 8. travnja 1915. - Zagreb, 5. ožujka 2007.), hrvatski fizičar, filozof, pisac, borac za mir i humanist. Doktorirao je u Leipzigu pod vodstvom fizičara i nobelovca Wernera Heisenberga, s kojim je do 1943. radio na kvantnoj teoriji polja. Radom na zagrebačkom sveučilištu od 1946. podiže fiziku na europsku razinu, a 1950. vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković kojem postaje prvi predsjednik. Ivan Supek rodio se u Zagrebu od oca Rudolfa i majke Marije, rođene Šips.[1] Nakon mature 1934. godine upisuje studij matematike, fizike i filozofije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, te nastavlja studij u Beču, Parizu, Zurichu i Leipzigu. 1940. godine doktorira fiziku i filozofiju u Leipzigu pod vodstvom fizičara Wernera Heisenberga,[1] s kojim nastavlja rad na kvantnoj teoriji polja do 1943. godine. Kasnije se bavio istraživanjem teorije metala na niskim temperaturama te je poznat po otkriću diferencijalne jednadžbe za električnu vodljivost materijala na tim temperaturama. 1941. u Njemačkoj je uhićen od Gestapa, ali ga spašava Heisenberg pod izlikom da mu treba asistent bez kojega ne može provoditi daljnja istraživanja. Kao dosljedan antifašist pridružuje se narodnooslobodilačkom pokretu i u kolovozu 1943. odlazi na oslobođeni teritorij gdje radi u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a. 1944. - u Topuskom, na kongresu kulturnih radnika, održao je zapaženi govor o znanosti, na kojem je uputio prvi javni apel protiv uporabe nuklearnog oružja a za stvaranje svjetske zajednice slobodnih i razoružanih naroda.[2] Nakon toga prekida s Partijom. 1946. - postaje profesor teorijske fizike na Sveučilištu u Zagrebu, gdje vodi grupu studenata koji fiziku u Zagrebu podižu na europsku razinu. 1948. - postaje dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti (tada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti).[3] 1950. - vodi gradnju Instituta Ruđer Bošković i postaje njegov prvi direktor. Godine 1958. isključen je iz Instituta zbog protivljenja planovima jugoslavenske Federalne Komisije za Nuklearnu energiju za izradu atomske bombe (predsjednik te komisije bio je Aleksandar Ranković). 1960. - osniva Institut za filozofiju znanosti i mira kao odjel HAZU. Institut je bio sjedište jugoslavenske konferencije svjetske organizacije protiv nuklearnog naoružanja Pugwash, među čijim je osnivačima, i organizacije Svijet bez bombe, čiji je također suosnivač i predsjednik.[2] 1961. - postaje redoviti član tada Odjela za matematičke, fizičke i tehničke nauke JAZU, danas Razreda za matematičke, fizičke i kemijske znanosti HAZU.[3] 1966. - inicira izdavanje tromjesečnika Encyclopedia moderna. 1969. - postao je rektorom Sveučilišta u Zagrebu.[2] 1970. - inicira osnivanje Interuniverzitetskog centra u Dubrovniku (IUC).[4] 1971. - Za Hrvatskog proljeća na popisu je nepoželjnih javnih osoba te je nakon konferencije u Karađorđevu, kada nije prihvatio zaključke CK SKJ, prisilno isključen iz javnog života na 18 godina.[5] 1976. - potpisuje Dubrovnik-Philadephia deklaraciju. Uz Supeka deklaraciju potpisuju i Ava i Linus Pauling, Philip Noel-Baker, Sophia Wadai te Aurelio Peccei.[6] Bio je kritičar procesa globalizacije i zagovornik teze o socijalnoj jednakosti te je u doba prisilne šutnje u domovini održavao predavanja na mnogim svjetskim sveučilištima (američkim, britanskim, njemačkim i francuskim).[5] Bio je predsjednik HAZU od 1991. do 1997. godine.[3] Umro je u svom stanu u Zagrebu 5. ožujka 2007. nakon duge bolesti. U spomen na Ivana Supeka, gimnazija u Zagrebu nosi njegovo ime kao X. Gimnazija `Ivan Supek` te svake godine od 5. ožujka do kraja mjeseca travnja održava proslavu Dani Ivana Supeka.[7] Književnost Supek je autor brojnih romana i drama s filozofskim, političkim i znanstveno-fantastičnim temama. Njegov roman Proces stoljeća priča je o procesu protiv poznatog američkog fizičara Roberta Oppenheimera. Popis njegovih radova može se pronaći na njegovoj stranici pri HAZU.

Kurs iz fizike I za srednje specijalizovane obrazovne ustanove (КУРС ФИЗИКИ),u dobrom je stanju. Autori:L.S.Ždanov;V.A.Marandžjan. Izdavač:Nauka,Moskva 1966. Format:20,5cm x 13,5cm. Broj Strana:463 strane,tvrd povez. Deo 1. Mehanika i molekularna fizika. Sadržaj: Odeljak I. FIZIČKE VREDNOSTI. Poglavlje 1. Fizika kao nauka o prirodi. Poglavlje 2. Fizičke veličine i njihovo merenje. Odeljak II. OSNOVI MEHANIKE. Poglavlje 3. Osnovi kinematike. Poglavlje 4. Osnove dinamike. Poglavlje 5. Osnove statike. Poglavlje 6. Deformacije. Poglavlje 7. Rad i energija. Zakon o očuvanju energije. Poglavlje 8. Krivolinijsko i rotaciono kretanje. Poglavlje 9. Univerzalna gravitacija. Poglavlje 10 Oscilacije i talasi. Poglavlje 11. Zvuk. Poglavlje 12. Elementi hidrodinamike i aerodinamike. Odeljak III. MOLEKULARNA FIZIKA I TOPLINA. Poglavlje 13. Temelji molekularne kinetičke teorije. Poglavlje 14. Osobine tečnosti i čvrstih tela. Poglavlje 15. Termičko širenje tela. Poglavlje 16. Osobine gasova. Poglavlje 17. Toplina i rad. Prvi zakon termodinamike. Poglavlje 18. Promena agregatnog stanja materije. Poglavlje 19. Toplotni motori. Ukupno 464. stranice. Postoje problemi sa rešenjima i u obliku samostalnih vežbi. Deo 2. Električna energija. Optika. Atomska fizika. Odeljak IV. ELEKTRIČNA ENERGIJA. Poglavlje 20. Električno polje. Poglavlje 21. Konstantna električna struja i njeni zakoni. Poglavlje 22. Rad i toplotni efekat električne struje. Poglavlje 23. Termička emisija. Termoelektričnost i piezoelektričnost. Poglavlje 24. Elektromagnetizam. Poglavlje 25. Elektromagnetna indukcija. Poglavlje 26. Električna struja u elektrolitima. Poglavlje 27. Galvanske ćelije i akumulatori. Poglavlje 28. Električna struja u gasovima i vakuumu. Poglavlje 29. Naizmenična električna struja. Poglavlje 30. Električna svojstva poluprovodnika. Poglavlje 31. Elektromagnetne vibracije i talasi. Odeljak V. OPTIKA Poglavlje 32. Priroda svetlosti. Širenje svetlosti. Poglavlje 33. Fotometrija. Poglavlje 34. Refleksija i refrakcija svetlosti. Poglavlje 35. Dobijanje slika pomoću sfernih naočara i ogledala. Poglavlje 36. Očni i optički uređaji. Poglavlje 37. Pojave objašnjene talasnim svojstvima svetlosti. Poglavlje 38. Raspršivanje svetlosti. Vrste elektromagnetnih talasa. Poglavlje 39. Pojave objašnjene kvantnim svojstvima zračenja. Odeljak VI. ATOMSKA FIZIKA. Poglavlje 40. Građa atoma. Poglavlje 41. Nuklearna fizika. Upotreba nuklearne energije u miroljubive svrhe. Postoje problemi sa rešenjima i u obliku samostalnih vežbi.

SA SLIKE P-2/P-7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nadahnut maštovitom i uzbudljivom građom naučnofantastičnih filmova i knjiga, Mičio Kaku se u Fizici nemogućeg hrabro hvata u koštac sa fazerima, zvezdama smrti, teleportovanjem, čitanjem misli, putovanjem kroz vreme i brzinom većom od svetlosne, prekognicijom i mnogim drugim neverovatnim pojavama. Ne odbacujući unapred nijednu od njih, Kaku umećem naučnika i strpljenjem mudraca definiše tri klase nemogućeg ukazujući na to da bi neka napredna civilizacija - pa i naša u dalekoj ili nešto bližoj budućnosti - mogla ovladati fascinantnim tehnologijama i premostiti barijere koje nas danas sputavaju. Kaku istražuje ono što je za nas još uvek nepoznanica, granične oblasti koje nesumnjivo sačinjavaju najuzbudljiviji deo moderne fizike. Mičio Kaku (rođen 24. januara 1947 u San Hozeu) je japansko-američki teorijski fizičar, futurolog i popularizator nauke. Profesor je teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka. Kaku je napisao nekoliko knjiga o fizici i sličnim temama, često gostuje na radio i televizijskim programima. Takođe se pojavljuje u filmovima i piše članke za blogove i internet portale. Napisao je 3 Njujork tajms bestselera: Fizika nemogućeg (2008), Fizika budućnosti (2011) i Budućnost uma (2014). Kaku je voditelj nekoliko emisija na raznim kanalima kao što su Diskaveri i Histori. Mladost i obrazovanje Kaku je rođen u San Hozeu, Kaliforniji, u porodici Japanskih imigranata.[1][2] Njegov otac je rođen u Kaliforniji, ali se obrazovao i u Japanu i u Sjedinjenim Državama i zato je tečno govorio i japanski i engleski jezik. Dok je pohađao Elvud P. Kabli srednju školu u Palo Altu, Kaku je napravio akcelerator čestica u garaži kao projekat. Cilj mu je bio da stvori „snop gama zraka dovoljno jak da stvori antimateriju“. Na festivalu nauke u Albukerkiju, Novi Meksiko, Kaku je privukao pažnju fizičara Edvarda Telera koji ga je uzeo pod svoje mentorstvo i dodelio mu Herc inženjersku stipendiju. Diplomirao je summa cum laude na Harvardu 1968. godine kao najbolji u svojoj generaciji. Nakon toga je upisao Univerzitet Kalifornije u Berkliju gde je doktorirao 1972. godine. Iste godine je predavao na Univerzitetu Prinston. Kakua je mobilizovala Armija Sjedinjenih Država 1969. godine tokom Vijetnamskog rata. Ipak, dok je on završio sa obukom rat se završio.[3] Akademska karijera Kao deo istraživačkog programa 1975. i 1977. godine na katedri za fiziku Gradskog Koledža Njujorka, Kaku je radio istraživanja u polju kvantne mehanike.[4][5] Bio je posetilac i član (1973. i 1990. godine) Instituta za napredne studije u Prinstonu i Univerzitetu Njujorka. Trenutno je profesor teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka.[6] Kaku je objavio više od 70 stručnih članaka u zbornicima radova i periodikama poput Physical Review. U radovima se bavi temama poput teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike.[7] Kaku i profesor Kedži Kikava sa Univerziteta u Osaci su objavili rad u kome je prvi put predstavljena teorija strunih polja.[8] Kaku je napisao nekoliko udžbenika o teoriji struna i teoriji kvantnih polja. Naučnopopularni rad Kaku je najpoznatiji kao popularizator nauke.[9] Napisao je nekoliko naučnopopularnih knjiga, gostovao u mnogim televizijskih emisija i u nekoliko filmova. Takođe je voditelja nedeljnog radio programa.

Сборник задач по общему курсу физики Оптика Збирка задатака за општи курс физике Оптика Д.В. Сивукхина У овом издању одељење оптике проблемске књиге објављено је као посебна књига. Одељење је значајно преуређено и допуњено новим задацима. Као иу претходна два издања, овај рад су урадили ВЛ Гинзбург и ДВ Сивукхин. Поред тога, И. А. Јаковлев је учествовао у четвртом издању. Написао је § 5, који садржи 10 задатака о холографији, као и око 25 задатака о интерференцији, дифракцији, поларизацији светлости и кристалној оптици. Одвојене проблеме предложили су наставници Катедре за општу физику Московског института за физику и технологију, Одељења за астрофизику и астрономију истог института (на челу са В. Л. Гинзбургом), као и запослени И. А. Јаковљева. Прошао је обраду § 7 о кристалној оптици. Кристална оптика једноосних кристала приказана је независно од кристалне оптике биаксијалних кристала. Тиме се постиже значајно поједностављење, пошто се већина проблема односи управо на кристалну оптику једноосних кристала. Одељци о теорији релативности и молекуларној оптици значајно су допуњени новим проблемима. Аутори изражавају дубоку захвалност ванредном професору Л.А.Спекторову за напоран и мукотрпан рад на прегледу и рецензији рукописа ИВ дела књиге задатака и ванредном професору Д.И. odlično očuvana MAJ.21/4

Сборник задач по общему курсу физики механика Збирка задатака за општи курс физике, Механика, Стрелков С.П., Сивухин Д.В., Угаров В.А., Јаковлев И.А., 1977. Предложено четврто издање Зборника значајно се разликује од свих претходних, пре свега по обиму, јер се број проблема који су у Зборнику готово удвостручио. Обогаћен је садржај и повећан ниво задатака. По степену тежине, формулисање и решавање проблема обухвата широк спектар: од најелементарнијих до задатака који су на нивоу оригиналног научног истраживања, чија је реализација могућа на основу дубинског познавања општи курс физике. §једно. Кинематика §2. Динамика праволинијског кретања материјалне тачке и најједноставнији системи §3. Статика §четири. рад, моћ, енергија §5. Закони одржања импулса и енергије §6. Динамика кретања материјалне тачке дуж кружнице. Кретање у односу на ротирајуће референтне оквире §7. Динамика крутог тела. Динамика система §осам. гравитације §9. Еластичне деформације §десет. флуктуације §Једанаест. хидростатика и аеростатика §12. Хидродинамика и аеродинамика §13. Акустика §четрнаест. Специјална теорија релативности §jedno. Kinematika §2. Dinamika pravolinijskog kretanja materijalne tačke i najjednostavniji sistemi §3. Statika §četiri. rad, moć, energija §5. Zakoni održanja impulsa i energije §6. Dinamika kretanja materijalne tačke duž kružnice. Kretanje u odnosu na rotirajuće referentne okvire §7. Dinamika krutog tela. Dinamika sistema §osam. gravitacije §9. Elastične deformacije §deset. fluktuacije §Jedanaest. hidrostatika i aerostatika §12. Hidrodinamika i aerodinamika §13. Akustika §14. Specijalna teorija relativnosti odlično očuvana ENG.1

Zagonetka smrti, Ljubomir Tadić smrt kao tema religije i filozofije Izdavač - `Filip Višnjić`, Beograd, 2003. 253 strana Edicija - Biblioteka Posebna izdanja Povez - Tvrd odlično očuvana knjiga, ali ima mestimično podvlačenja, datum napisan na predlistu SADRŽAJ: Predgovor I DEO - Fizika i metafizika smrti o smrti i besmrtnosti. Telo i duša II DEO - Smrt kao tema filozofa 1. Smrt filozofa (Sokrat) 2. Volja, patnja i smrt (Šopenhauer) 3. Eros i tanatos (Frojd) 4. Povest, individuum i smrt (Hegel) 5. Egzistencija i granične situacije (Jaspers) 6. Bivstvo ka smrti (Hajdeger) 7. `Moja smrt` (Sartr) 8. Apsurd i revolt (Kami) Ljubav protiv smrti Registar

MATEMATIKA U BIOLOGIJI JOVANOVIC ALEKSANDAR MATEMATICKI FAKULTET U ODLICNOM STANJU STANJE KAO NA SLIKAMA POGLEDAJTE I MOJE OSTALE KNJIGE I PREDMETE: http://www.kupindo.com/Clan/vasvp/SpisakPredmeta ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ Knige za osnovnu I srednju skolu Zavod za udzbenike Novi Logos Klett,Klet Bigz Vulkan Gerundijum Data Status Freska Eduka Matematskop Kreativni Centar English book Akronolo Pearson Krug --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Matematika, Srpski, Engleski, Nemacki, Hemija, Fizika, Geografija, Istorija, Biologija, Tehnika I tehnologija, Informatika I racunarstvo, Likovno, Muzicko, Digitalni Svet, Priroda I drustvo, Francuski, Ruski, Italijanski, Spanski, Zbirke , Strucni predmeti. --------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Osnovna skola 1 razred 2 razred 3 razred 4 razred 5 razred 6 razred 7 razred 8 razred Knjige za Srednju skolu 1 razred srednje 2 razred srenjue 3 razred srednje 4 razred srednju I,II,III,IV,V,VI,VII,VIII Razred I Srednje II Srednje III Srednje IV Srednje 1 razred 2 razred 3 razred 4 razred 5 razred 6 razred 7 razred 8 razred Knjige za Srednju skolu 1 razred srednje 2 razred srenjue 3 razred srednje 4 razred srednju I,II,III,IV,V,VI,VII,VIII Razred I Srednje II Srednje III Srednje IV Srednje

Opis O autoru Dodatne informacije Ontologiju prirode čine opšti ogledi teologika prirode, spekulativna fizika, eksperimentalna filozofija i biologika, kojima se prikazuju kategorijalni pojmovi za jedan sistem znanja u nauci filozofije prirode, tj. kosmos, priroda, materija i život. Helensko doba fizike prevashodno je doba prirodne ontologije, ili teologike prirode, s kategorijalnim pojmovima elementi, kósmos phýsis, kojima je logos mera stvari mišljenja i istina onoga što nosi naziv bića, a iznad kojih stoji arhe, prvo načelo i poslednji princip i razlog postajanja svih stvari. Spekulativna fizika je metafizička nauka spekulativnog uma koji prirodu zna njenim misaonim proizvođenjem iz onoga što su prethodno supstancija i svet, kojima je onda apsolut totalitet, a totalitet apsolutni realitet. Priroda nije phýsis, priroda je natura, nešto drugo nečega prvog. Eksperimentalna filozofija teorijskim stanovištem prirodne filozofije kao praktičke nauke o matematičkoj strukturi prirodnog poretka sveta, prikazuje unutrašnju arhitektoniku svetske zgrade, univerzum, materiju i prostorvreme. Biologika je ontologika filozofije života, jedna eksperimentalna filozofija logike organizma, koja se neposredno bavi ispitivanjem istorije kretanja materije života. Aristotel, Šeling, Njutn i Darvin u središtu su ideja ovih paradigmi mišljenja, oni su motiv i razlog istraživanja porekla, sadržine i granica mogućnosti metafizičke i eksperimentalne filozofije prirode. Mirko Aćimović Akademska karijera ◦ 1992. godine - Izbor u zvanje - redovni profesor, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Filozofske nauke ◦ 1990. godine - Doktorat, Filozofski fakultet, Zagreb, Oblast: Filozofija (teza: Problem prirode u savremenoj sovjetskoj filozofiji) ◦ 1985. godine - Magistratura, Pravni fakultet, Novi Sad, Oblast: Sociološko pravne nauke (naslov rada: Marksova kritika Hegelovog shvatanja društva) ◦ 1976. godine - Diploma, Filozofski fakultet, Beograd, Oblast: Filozofija Oblasti interesovanja i istraživanja ◦ Ontologija logike ◦ Filozofija prirode: kosmologika, filozofija kvantne fizike i teorije relativiteta ◦ Logika i filozofija prirode kod Srba Urednik časopisa Arhe (2004-2008), kourednik časopisa Godišnjak Filozofskog fakulteta Novi Sad (2006-7), urednik Edicije PHYSIS u Akademskoj knjizi u Novom Sadu od 2009 godine. Težina 0,8 кг Dimenzije 135 × 225 × 3 cm Godina izdanja 2009 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 451 ISBN 978-86-86611-39-0 Dimenzije 135x225

LOGOS BEOGRAD - 2014 - 196 STRANA, MEK POVEZ. DIJALEKTIČKI MATERIJALIZAM 1. Dijalektički princip 2. Heraklitov luk i lira 3. Rat i mir 4. Identitet suprotnosti 5. Zakon protivurečnosti 6. Dijalektika kao razvitak i progres 7. Kvantitet i kvalitet 8. Dve metafizike 9. Dijalektika i metafizika 10. Dijalektika i materijalizam — dve nespojive stvari 11. Svaki materijalizam je „vulgaran” 12. Savremena nauka o materiji i dijamat. Teorija „odraza” i stvar po sebi 13. Problemi savremene fizike. Korpuskularna i dinamička teorija materije 14. Psihofizički problem

U vrlo dobrom stanju, nekorišćena Naslov Čovek u modernim naukama / priredio Kšištof Mihalski Jedinstveni naslov Der Mensch in den modernen Wissenschaften. srpski jezik Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1986 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 182 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mihalski, Kšištof Zbirka Biblioteka Anthropos ; 4 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Der Mensch in den modernen Wissenschaften Str. 5-7: Predgovor priređivača / Krištof Mihalski Tiraž 1000 Beleška o autorima Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Čovek -- Nauka -- 20v sadržaj predgovor priređivača ...5 hans-georg gadamer: predgovor ...9 karl-fridrih fon vajczeker: vreme, fizika, metafizika ... 11 rene tom: o naučnooti humanističkih nauka ... 35 emaniel le rua ladiri: naučnost istorije, istoričnost ... 42 aleksander gajštor: istoričar i nauke o čoveku ... 58 gerhard ebeling: o definiciji čoveka ... 64 juzef tišner: nada koja traži istinu ... 96 ernst-volfgang bekenferde: slika čoveka u perspektivi današnjeg pravnog poretka ... 81 robert špeman: o pojmu prirode čoveka ... 90 čarls tejlor: humanizam i savremeni identitet ... 106 emaniel levinas: transdendencija i n inteligibilnost ... 154 hans-georg gadamer: „građani dva sveta“ ... 165 beleška o autorima 179

LEPO OČUVANA Дијего Фузаро ЛЕЧЕЊЕ ЕПИКУРОМ ХЕДОНИЗАМ У СЛУЖБИ ЕТИКЕ Наслов оригинала Diego Fusaro EPICURUS’S PHARMACY Превод Катарина Мајсторовић Издавач Унија синдиката просветних радника Србије САДРЖАЈ УВОД ............................................................................................. 7 ПРЕДГОВОР СРПСКОМ ИЗДАЊУ................................................ 11 ПРЕДГОВОР ЕНГЛЕСКОМ ИЗДАЊУ ....................................................... 19 Предговор аутора ..................................................... 25 Филозофија у потрази за срећом ......................... 27 Срећа кроз физику ................................................... 40 Теорија сазнања: како треба да изгледа наше знање о свету како бисмо били срећни? ............ 68 Срећа кроз метеорологију ...................................... 95 Срећа кроз „квази-теологију” ................................ 108 Бити срећан упркос смрти и упркос болу .......... 125 Срећа кроз задовољство ......................................... 140 Индивидуалистичка перспектива? Пријатељство, политика, теорија правде .......... 153 Епикуров живот као остварење његове филозофије ................................................................. 186 [12] Апотека која је увек отворена: кратка историја епикуреизма .............................................. 193 БИБЛИОГРАФИЈА .......................................... 221

IONIZIRAJUĆE ZRAČENJE I ČOVJEK - Zvonimir Jakobović veoma retka knjiga ,lepo ocuvana Format: 20x13 cm Broj stranica: 131 Uvez: meki Godina izdanja: 1991 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb JONIZIRAJUĆE ZRAČENJE I ČOVEK - Zvonimir Jakobović Jakobović, Zvonimir, hrvatski fizičar i leksikograf (Brčko, BiH, 2. XI. 1937). U Zagrebu je na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu diplomirao eksperimentalnu fiziku, a doktorirao informacijske znanosti na Filozofskom fakultetu; od 1960. radio je na Farmaceutsko-biokemijskom fakultetu, a od 1975. u Leksikografskom zavodu Miroslav Krleža; na današnjem Zdravstvenom veleučilištu predavao je od 1969., te je bio višegodišnji pročelnik Katedre za fiziku. Bavio se zaštitom od zračenja, elektrokomunikacijama i mjeriteljstvom, bio je glavni urednik ili autor više leksikografskih i popularnoznanstvenih djela te udžbenika, među kojima su Uvod u radioamaterizam (7 izdanja, 1979–86), Leksikon mjernih jedinica (4 izdanja, 1981–2008), Ionizirajuće zračenje i čovjek (1991), Tehnički leksikon (2007), Leksikon mjernih veličina (2009). Bio je predsjednik Hrvatskoga radioamaterskoga saveza (1992–95), pokrenuo je časopis Radio HRS i bio mu glavni urednik (1992–2007). Dobitnik je Državne nagrade tehničke kulture Faust Vrančić za životno djelo (2007). (mala ,donja ,bela ladnica ,u sobi)

Kanon vrtloženje divnih temelja nauka-Natali Endžier NNK internacional, 2009 Broširan povez, ISBN: 86-83635-88-7 413 str. veoma očuvano Reč je o svojevrsnom vodiču kroz temeljne pojmove savremene nauke, fizike, hemije, biologije, astronomije. Pisanju ove knjige prethodili su razgovori i intervjui sa vodećim naučnicima, nobelovcima, profesorima koji su ostavili dublji trag u savremenoj nauci koje bi istraživači u svim glavnim naučnim disciplinama - fizici, hemiji, biologiji, geologiji i astronomiji. Natali Endžijer, naučni pisac, kolumnista u NJujork tajmsu za svoj rad je nagrađena Pulicerovom nagradom još 1991. godine. Od najranije mladosti počela da piše za Diskaveri, Tajm magazin, da bi od 1990. postala kolumnista u NJujork tajmsu za koji i sad radi. Autor je, i veoma zapaženih i nagrađivanih knjiga `Lepota zverskog`, `Prirodne opsesije`, bestselera `Žena: intimna geografija`

dr ŽIVADIN PANTIĆ Matematika 2 Izdavač: Naučna knjiga - Beograd Štampa: Prosveta - Niš 1981. godine Tiraž: 2000 primeraka Format: 16,3 x 23 cm, 346 stranica + korice Očuvanost: Korice matirani meki povez 4+ ka 5- Unutrašnjost bez oštećenja požutela 4+ ka 5- PREDGOVOR KNJIGE: Prvo izdanje Matematike II izašlo je 1971. godine u izdanju Tehničkog fakulteta u Nišu. Sadržaj knjige je uređen prema programu Fakulteta koji je tada sadržao tri odseka: - građevinski - mašinski - ekeltronski. Materijal je obuhvatio analizu funkcije dve promeljive, diferencijalnu geometriju, teoriju polja, diferencijalne jednačine i funkcije kompleksne promenljive. Novo izdanje ove knjige je delimično dopunjeno i ispravljeno prethodno izdanje. Obrada navedenog materijala ove knjige je nastala na osnovu predavanja koja su izvođena na Tehničkom fakultetu. Knjiga je pisana prema savremenim shvatanjima i izlaganjima nastave na Tehničkim fakultetima. Poglavlje teorije polja je ilustrovano putem fizičkih tumačenja. U knjizi pored teorije ima dosta ilustrovanih primera. Dosledno je zastupljen program Građevinskog fakulteta koji je autor i izložio na svojim predavanjima. Ovu knjigu mogu da koriste i studenti drugih fakulteta koji izučavaju matematiku, a to su Prirodno matematički fakultet (grupa: fizika, hemija i mehanika). SADRŽAJ: 1. Skupovi tačaka u euklitskom prostoru 2. Funkcije više promenljivih 3. Diferencijalni račun funkcija više promenljivih 4. Osnovi teorije višestrukih i integrala 5. Vektorska analiza 6. Diferencijalna geometrija 7. Teorija polja 8. Diferencijalne jednačine 9. Redovi 10. Funkcije kompleksne promeljive 11. Laplace-ova transformacija 12. Dodatak

OČUVANA Snovi o konačnoj teoriji: Traganje za temeljnim zakonima prirode / Stiven Vajnberg Beograd 1995. Mek povez, 281 strana. Stiven Vajnberg sticao je obrazovanje na univerzitetima Kornel, Kopenhagen i Prinston, a zatim je držao nastavu na univerzitetima Kolumbija, Berkli, MIT i Harvard, pre nego što je, godine 1982, prešao na Univerzitet Teksas u gradu Ostinu, gde je sada profesor na `Džouzijskoj regentskoj` katedri. Za svoj rad u fizici elementarnih čestica dobio je jedanaest počasnih doktorata i mnogo nagrada i medalja, uključujući Nobelovu nagradu za fiziku godine 1979. i Nacionalnu medalju za nauku godine 1991. Autor je i knjiga Piva tri minuta (The First Three Minutes], Otkrivanje subatomskih čestica (The Discovery of Subatomic Panicles), Gravitacija i kosmo-logija (Gravitation and Cosmology) i Elementarne čestice i zakoni fizike (Elementary Particles and the Laws of Physics) (sa Ricardom Fajnmenom). Osim toga, objavljeno je preko dve stotine njegovih članaka o fizici elementarnih čestica i o kosmologiji. Član je Londonskog kraljevskog društva i američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog filozofskog društva, Američke akademije umet-nosti i nauka, Međunarodne astronomske unije, Američke akademije za medijevalistiku, Filozofskog društva Teksasa, kao i drugih uglednih organizacija. Sadržaj: Predgovor . 1. Prolog 2. O parčetu krede 3. Dvaput ura za redukcionizam 4. Kvantna mehanika i njena nezadovoljstva 5. Priče o teorijama i opitima 6. Lepe teorije 7. Protiv filozofije 8. Bluz dvadesetog veka 9. Oblik konačne teorije 10. Suočenje sa konačnošću 11. A Bog? 12. Silazak u okrug Elis Pogovor: Superkolajder, godinu dana kasnije Beleške O piscu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Physics of Elementary Particles J.D. Jackson John David Jackson (19. siječnja 1925. - 20. svibnja 2016.) bio je kanadsko-američki profesor fizike na Kalifornijskom sveučilištu u Berkeleyu i fakultetski viši znanstvenik emeritus u Nacionalnom laboratoriju Lawrence Berkeley.[1][2] Kao teorijski fizičar, bio je član Nacionalne akademije znanosti, dobro poznat po svom radu u nuklearnoj fizici i fizici čestica, [3] kao i po široko korištenom diplomskom tekstu o klasičnoj elektrodinamici.[4] [5] Obrazovanje Rođen u Londonu, Ontario, Kanada, Jackson je pohađao Sveučilište Zapadnog Ontarija, stekavši diplomu B.Sc. s počastima iz fizike i matematike 1946. Otišao je na diplomski studij na MIT, gdje je radio pod vodstvom Victora Weisskopfa, dovršivši doktorat znanosti. disertaciju 1949.[6][7] Akademska karijera Jackson je nizao akademska imenovanja na Sveučilištu McGill, zahvaljujući Philipu Russellu Wallaceu, istaknutom kanadskom teoretskom fizičaru (siječanj 1950. – 1957.); potom Sveučilište Illinoisa u Urbana–Champaignu (1957.–1967.); i konačno Sveučilište Kalifornija, Berkeley (1967.–1995.). Na McGillu je bio asistent i izvanredni profesor matematike; u Illinoisu i Berkeleyju, bio je na odsjecima za fiziku. Kasnije je imao sastanke u kampusu iu Nacionalnom laboratoriju Lawrence Berkeley. Nakon povlačenja iz nastave 1993., nastavio je biti aktivan u LBNL-u.[6] McGill i Princeton U McGillu 1950-ih, uz značajno podučavanje, Jackson je našao vremena za istraživanje atomskih procesa i nuklearnih reakcija pri srednjim energijama i počecima svoje knjige o klasičnom elektricitetu i magnetizmu.[1] Dok je bio na dopustu na Sveučilištu Princeton, pronašao je plodonosnu suradnju sa Samom Treimanom i H. W. Wyldom na slabim interakcijama, posebno različitim vidljivim korelacijama raspada u dopuštenom nuklearnom beta raspadu koji uključuje impuls elektrona [1], njegov spin, moment momenta neutrina i nuklearni spin koji pruža informacije o očuvanju pariteta ili neočuvanju i očuvanju preokreta vremena ili ne.[8][9] Također je objavio rani rad o teoretskim osnovama za tada nedavno otkrivenu fuziju vodikovih izotopa kataliziranu mionima.[1][10][11] Illinois (1957–1967) i CERN (1963–64) Dok je bio na Sveučilištu Illinois (1957. – 1967.), Jackson je u početku nastavio rad na slabim interakcijama kao i interakcijama čudnih čestica pri niskoj energiji s Wyldom i drugima. Na godišnjem odmoru u CERN-u 1963.-64. surađivao je s Kurtom Gottfriedom na proizvodnji i raspadanju nestabilnih rezonancija u visokoenergetskim hadronskim sudarima. [12][13][1][14] Uveli su upotrebu matrice gustoće za povezivanje proizvodnih mehanizama s obrascima raspada i opisali utjecaj konkurentskih procesa (`apsorpcija`) na reakcije.[15] Tijekom tog razdoblja Jackson je predavao na tri ljetne škole - o odnosima disperzije na prvoj ljetnoj školi fizike škotskih sveučilišta, 1960.; o slabim interakcijama na Ljetnom institutu Brandeis, 1962.; i o distribucijama raspadanja čestica i polarizacije na Ljetnoj školi teorijske fizike, Les Houches, 1965. [16] [1] Također je objavio tri knjige, jednu o fizici čestica, temeljenu na predavanjima na Kanadskoj ljetnoj školi u Edmontonu i Jasperu, 1957.; [17] drugo, mala knjiga o matematici za kvantnu mehaniku (1962.) i treće, također 1962., prvo izdanje njegovog teksta o klasičnoj elektrodinamici.[4][16] Knjiga je poznata po težini svojih problema i sklonosti da neočite zaključke tretira kao očigledne. Jacksonovi visoki standardi i opomenuti rječnik predmet su zabavne memorijalne knjige njegovog sina Iana Jacksona.