DUŠAN BARANIN VELIKI GOSPODARTvrdi povezIzdavač Vuk KaradžićДушан Баранин је рођен у сељачкој породици и основну школу је завршио у родном месту. Школовање је наставио у Пљевљима, где завршава шест разреда гимназије, учитељску школу у Скопљу и вишу педагошку школу у Београду.[2] Такође је апсолвирао на Катедри за историју Филозофског факултета.Одгојен у духу народне поезије, Баранин своје прве књижевне инспирације и уметничка сазнања налази у мотивима и легендама из народних песама, предања и приповедака. Касније се одаје помном читању велике руске литературе 19. века. Његово интересовање је искључиво везано за стару реалистичку прозу. То може да се види по Бараниновом начину описивања појединих историјских личности.Најзанимљивије је да из романа Душана Баранина сазнајемо колика је била повезаност народа Србије са људима из Херцеговине, Босне и Црне Горе и осталих крајева у борби за слободу и васкрс српске државе. У целокупном Бараниновом приповедачком и романсијерском опусу, издвајамо циклус његових историјских романа. Низ година, систематским проучавањем 19. века, Баранин је успео оно што ниједном његовом претходнику није пошло за руком: да свестрано проучи историјске чињенице и да маштовито дочара идеале и сурову стварност бурног раздобља српског 19. века. Душан Баранин је, са супругом Ружицом, двадесетих година прошлог вијека, био учитељ у великом семберском селу Бродац (Република Српска) и ту је написао три романа: `Голаћи`, `Њих троје` и `Гладни земље`. Са Брочанима је основао и позоришну групу са којом је припремао и изводио у овом селу, али и у Семберији и Мачви, дјела Милована Глишића, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и других српских аутора. Када је одлазио из Броца испратило га је цијело село. Романи Душана Баранина задобили су широку читалачку публику, иако нису имали ни официјелну подршку, ни подршку критике. Баранин је, наиме, успео да открије и задовољи потребе тадашње читалачке публике, жељне да се посредством књижевних дела, ако већ није могла другачије, упознаје и с оним токовима историје који нису морали водити ономе што је била тадашња савременост.Скоро три деценије после смрти Душана Баранина још траје загонетка популарности овог писца. Трговци књигама напросто вапе за Бараниновим делима, познатим историјским романима, у којима читаоци виде, као живе, знамените фигуре наше прошлости.Важнија делаУредиПодаци дати на основу издања: Душан Баранин — Сабрана дела у 15 књига, „Вук Караџић“, Београд 1969.Ниче рајаДрино водо!КарађорђеХајдук ВељкоСмаил АгаДвојникГолаћиДелиградЗамкеОсамсто деветаВелики господарКнез МихаилоМехмед паша СоколовићГладни земљеЊих тројеПриповеткеУ олуји 1-2Тома Вучић Перишић, од војводе до просјакаЦарица МараЂаво у манастируХајдучица у харемуМилан ОбреновићСтеван НемањаШуме ПадајуДраме:[2]Троја вратаЕсеји:[2]Слобода је храбростЗбирке песама:[3]Шум крви у бесаним ноћимаУ сенци БалканаЗбирке приповедака:[3]СељациШуме падају3/12

Збирка песама о првом српском архиепископу, од народног песништва до савремених српских песника. САДРЖАЈ СВЕТОСАВСКА ХИМНА, 5 ПОЗДРАВ, 6 РЕЧ СВЕТОГ САВЕ, 6 УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ!, 7 ПОЗДРАВ, 9 РАСТКО, 9 СВЕТИ САВА, 10 СВЕТИ САВА, 11 СВЕТИ САВА, 13 СВЕТИ САВА, 13 СВЕТИ САВА, 14 СВЕТОМ САВИ, 16 СВЕТИ САВА, 18 САВИН МОНОЛОГ, 19 СВЕТИ САВА, 21 СВЕТИ САВА, 22 СВЕТИ САВА, 24 СРПЧЕ О СВЕТОМ САВИ, 25 ЖЕЉА СВЕТОГ САВЕ, 25 СВЕТОМ САВИ, 26 СВЕТИ САВА, 27 НА СВЕТОГА САВУ, 28 СВЕТИ САВА БЛАГОСИЉА СРПЧАД, 28 СВЕТИ САВА, 29 КО ЈЕ БИО СВЕТИ САВА, 29 НАШ УЧИТЕЉ ПРВИ, 31 СВЕТОМ САВИ, 32 ЗАВЕТ, 32 СВЕТОСАВСКО БЛАГО, 32 ПОД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ, 33 СИНАЈСКА ЛЕГЕНДА, 35 СПОМЕНИК ВЕЧИТИ, 35 МОЛИТВА СВЕТИТЕЉА САВЕ, 36 СВЕТОМ САВИ, 37 СРПСКА СЛАВА, 38 У СЛАВУ СВЕТОМ САВИ, 38 СМРТ СВЕТОГ САВЕ (12. ЈАНУАРА 1236.), 38 ПЕПЕО СВЕТОГ САВЕ, 40 ДРЖАВОТВОРАЦ, 41 СВЕТИ САВА БРАЋУ МИРИ, 42 СВЕТИ САВА БРАЋУ МИРИ, 43 НА ВРАЧАРУ, 43 СПАЛИШТЕ, 45 СПОМЕН СВЕТОМ САВИ, 46 СВЕТИ САВА, 47 СВЕТИ САВА, 48 МОЛИТВА СВЕТОГ САВЕ, 49 НЕМАЊИЋУ СВЕТОМ САВИ, 49 ВЕЧНА СЛАВА СВЕТОМ САВИ, 51 НА СВЕТОГ САВУ, 52 СРПКИЊА САМ, 53 СРПСКА ЦРКВА, 53 МОЛИТВА, 54 ПЕСМА, 55 СВЕТОСАВСКА ЦРКВА, 56 ЦРКВА, 56 НАПУШТЕНА ЦРКВА, 58 СРПСКА СЕ ЦРКВА ДАНАС РАДУЈЕ, 58 ЉУДИ ЛИКУЈТЕ, 59 ЈУГОВИЋА МАЈКА, 59 КОСОВКА ДЕВОЈКА, 60 ЈЕФИМИЈА, 61 СИМОНИДА, 61 ГРАЧАНИЦЕ, 62 СРПСКИ МАНАСТИРИ, 63 ВЕЧЕ КОД ПОРУШЕНОГ МАНАСТИРА, 63 ЗАВЕТ ЦАРИЦЕ МИЛИЦЕ, 64 МОЛИТВА, 65 МОЛИТВА, 65 ПСАЛАМ, 66 ВЕРА МОЈА, 66 БЛАЖЕНСТВО, 67 ЧУДНОВАТИ СЕЈАЧ, 67 БОГ ДА ПРОСТИ, 68 СРБИЈИ, 69 МАЈКО СРБИЈО, 70 ПЕСМА СРБИМА, 71 РАЊЕНА СРБИЈА, 72 НЕ ЗАСТАНИ, 72 ХИМНА, 73 ВОЈНИЧКО ПИСМО, 74 ГОЛГОТА, 76 КРСТ У СЕЛУ, 78 ЂАКОН АВАКУМ, 78 ЂАКОН АВАКУМ, 79 ЂАКОН АВАКУМ, 80 ВЕРА, 80 ДЕЧИЈА МОЛИТВА, 80 МОЛИТВА МАЛЕ НАШЕ ДАНИЦЕ, 81 НАША ВЕРА, 82 ПОД КРСТОМ, 83 МОЛИТВА, 84 СВЕТИ КРСТ, 84 СВУДА ТЕБЕ НАХОДИМ, 85 ЖИВИ ХРАМ, 86 ТАКО РЕЧЕ ГОСПОД ИСУС, 86 МОЛЕ СЕ БОГУ, 87 ХРИСТОС И ДЕЦА, 88 ДЕТЕ, 89 ДЕДА И УНУК, 90 НЕДЕЉА, 90 МОЈОЈ ВЕРИ, 91 НЕДЕЉА НА СЕЛУ, 92 МОЛИТВА, 93 МАЈКА, 93 СИРОЧЕ, 95 УПАЉЕНА ЛУЧА, 96 СРПСКЕ МАЈКЕ, 97 МОЛИТВА, 99 ПУТ КА ТЕБИ, 99 МАЈКА, 99 ПРЕ ЦРКВЕ, 100 У ЦРКВИ, 101 ТВОЈЕ ЈЕ ЦАРСТВО, 102 ПОСЛЕ ЦРКВЕ, 103 ПЕСМА БОГОЈАВЉЕЊУ, 104 ХИЛАНДАРСКИ ХРАМ, 105 ХИЛАНДАРСКА ЗБОНА, 106 ХИЛАНДАРСКА ТРОЈЕРУЧИЦА, 106 ХИЛАНДАРСКИ МОНАСИ, 107 ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА, 107 ХИЛАНДАРСКЕ МАСЛИНЕ, 108 ЈЕФИМИЈА, 109 БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА, 109 КОСОВО ПОЉЕ, 110 МОЛИТВА СВЕТОМЕ САВИ, 111 АМАНЕТ СВЕТОГ САВЕ, 112 СВЕТИ САВА, 112 СЛУЖБА ПРЕНОСУ МОШТИЈУ СВЕТОГА САВЕ СТИХИРЕ, 113 ПЕСМА ДЕВЕТА, 114 ДРУГИ КАНОН СВЕТОМЕ, 115 ПЕСМА ПРВА, 115 ПЕСМА ШЕСТА ,115 СЛУЖБА УСНУЋУ СВЕТОГА САВЕ, 116 ПЕСМА ПЕТА, 117 ПЕСМА ОСМА, 118 ИКОС, 118 ПЕСМА ДЕВЕТА, 118 СРПСКИ КЕДАР, 119 СЛАВИ ОТБЕГНУВ, 119 СВЕТИ САВО, 120 ЦАР СУЛЕМАН И САВО ПАТРИЈАРХ, 121 САВО И ТУРСКИ ЦАР, 124 СВЕТИ САВО И ХАСАН-ПАША, 129 СВЕТИ САВА ПРЕД БОЖЈИМ ПРЕСТОЛОМ НА ВИДОВДАН, 133 СВЕЦИ НА СЛАВИ, 135 СВЕТИ САВА СПАСАВА ЈАЊЦЕ ОД ТУРАКА, 136 Наслов: Декламатор: Песме и приче о Светом Сави Издавач: Glas crkve Страна: 144 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14 x 20 cm Година издања: 1992 ИСБН:

Svetozar Ćorović Među svojimaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСветозар Ћоровић (Мостар, 29. мај 1875 — Мостар, 17. април 1919) био је један од познатијих српских приповједача из херцеговачког краја.[1]БиографијаНа фотографији сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић. Сликано око 1905.Светозар Ћоровић родио се 29. маја 1875. године у Мостару, гдје је завршио основну и трговачку школу.[2] Од 1887. године објављивао је радове у многим листовима и часописима: Голуб, Невен, Босанска вила, Луча, Отаџбина и Бранково коло. Био је активан члан мостарског друштва „Гусле“.[2] Огледао се и у другим књижевно-културним активностима: уредник календара Неретљанин (1894, 1895), покретач и уредник (прва три годишта) часописа Зора (1896—1901), члан редакције и сарадник опозиционог листа Народ (1907).За вријеме анексионе кризе 1908. избјегао је у Италију.[1] У босански сабор за посланика је био изабран 1910.[1] По избијању рата 1914. је ухапшен, одведен у таоце, потом мобилисан и као војник послан у Мађарску. Тешко болестан вратио се у Мостар 1917. године.Светозар Ћоровић умро је у Мостару 17. априла 1919. године. Умро је од болести коју је добио у аустријским логорима и интернацијама, у којима је провео прве три године Првог свјетског рата. Његов брат је Владимир Ћоровић, српски историчар.[3]ДјелаФотографија објављена у часопису Вардар 1912. године.Писао је много: објавио је десетак књига приповједака, скоро исто толико романа и неколико драма. Од појединачних дјела издвајају се романи „Мајчина султанија” (1906) с необичним ликом паланачке каћиперке у средишту, „Стојан Мутикаша” (1907), гдје је испричана историја човјека који од сиромашна сеоског дјечака постаје велик трговац, зеленаш и поганац, и „Јарани” (1911), у којима је приказан муслимански живаљ Херцеговине у немирна времена уочи престанка турске власти. Ћоровић је вјешт приповједач, пише лако и брзо, његово је приповиједање једноставно и природно, композиција како у кратким тако и у дужим формама спретна, мотиви добро одабрани, радња сигурно вођена.Његова најпознатија дјела су: „Женидба Пере Карантана” (1905), „Мајчина султанија” (1906), „Стојан Мутикаша (1907), „У ћелијама” (1908), „У мраку” (1909), „Јарани” (1911), „Зулумћар” (1913), „Као вихор” (1918); приповијетке („Богојављенска ноћ”, „Пријатељи”, „Под пећинама”, „На води”, „На Васкрс”) и најзад неколико позоришних комада: двије шаљиве игре „Поремећен план” и „Издаје стан под кирију” (1899) и актовке „Он”, „Адембег”, „Птице у кавезу” и „Повратак”.[2][3]Награда Светозар ЋоровићНаграда „Светозар Ћоровић” се додјељује у Србији и Републици Српској, док се у Републици Српској традиционално одржавају „Ћоровићеви сусрети писаца9/8

Milan Rakić PesmeTvrdi povezIzdavač RadO autoruМилан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) био је српски књижевник, песник и дипломата.[1]БиографијаЊегов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића и сестром Видосаве Ковачевић.Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу.[1] По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну[2] и Скадру.[3]Као конзул у Приштини ревносно је извештавао Краљевину Србију о догађајима на терену, слао је упозоења, спискове ухапшених и мучених Срба, на силу потурчених сународника, силованих Српсиња, као и детаљне информације о другим плановима и злочинима које је чинио део Шћипетара.[4]У време Првог балканског рата учествовао је у ослобођењу Косова и постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).[5]Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује аутор песме На Газиместану коју су они често певали пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље:„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: "Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?" У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. "Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић..." Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: "На Газиместану од Милана Ракића!" Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: "Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!" И одмах одјекну командантов глас: "Добровољац Ракић, напред!" Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“[6]У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[7] Добио је више страних одликовања, чак и пре него што је добио неко домаће.[8] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.[1]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.[9]Додељен му је Орден круне данске краљвине.[8]Списак књижевних радоваРакић се својим првим песмама јавио у Српском књижевном гласнику 1902. Потом је објавио три збирке песама (1903, 1912. и 1924. године), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.9/3

Iz recenzije : ’’Tepih koji je pred čitaoce raširio Mladomir Knežević veoma je raznolik. Različite vrste pesama su grupisane u više ciklusa: „Ovaj svet“, „Život“, „Razum“, „Sudbina“, „LJubav koja vredi“, „Svaka ljubav“, „LJubavne iskre“, „Smer ljubavi“, „LJubav divna“, „Šta više“, „Za nauk“. Ova raznolikost, osim na tematskom nivou – rodoljubiva, ljubavna, socijalna i refleksivna poezija – ogleda se i u vidu različite pozicije lirskog subjekta. Nekada je lirsko ja rezignirano, ponekad neutralno, ponekad ekzaltirano (ljubavna poezija), nekad ravnodušno i pomirljivo (socijalna poezija). Upravo ove razlike predstavljju šare na tepihu koji je pred čitaoce rasprostro Mladomir Knežević, tako da svako može birati po volji, ukusu i želji, a čitati redom koji odabere. Priznavajući i opisujući negativne globalne fenomene, ravnodušno lirsko ja iz ciklusa „Ovaj svet“ zapravo želi da podigne na viši nivo ekološku svest čitaoca (npr. pesma Voda). Ovo ravnodušno lirsko ja u socijalnim pesmama je i rezignirano, jer je nekada bilo pacifista: „Želeo sam celom svetu da u miru živi dane, i da za sve ljude bude svega dosta, pa i hrane.“ (Svet) Iz te perspektive doživeće razočarenje: Ratova je i prevarâ na ovome svetu mnogo...“ (Svet) Zbog čega postaje apatično i ravnodušno, da bi ta apatija prešla u ogorčenost: Razlika je između njih i svinjâ – jedni rokću, a drugi govore. (Bez razuma) Metaforično izražavajući socio-političku sliku. I grafički elementi utiču na značenje, kao u pesmi DinosauRus, pri čemu se čitaocu ostavlja na volju da sâm protumači. Bez obzira na tu ravnodušnost, trgnuće se socijalno-refleksivnim pesmama, kakva je pesma Dete, u kojoj će priznati i možda svoj najveći kvalitet: „lepo je imati željâ, ali dete ne može biti svako.“ To dete koje, autor nikada nije ubio u sebi, predstavlja lirski subjekat ove zbirke, koji nas podseća i vraća u neka srećnija vremena, o kojima rado pričamo i o kojima čitamo sa uživanjem – kako će se osećati čitalac u dodiru sa ovom poezijom. Čitajući divne rodoljubive stihove, širokog tematskog raspona – od jugonostalgije do Kosova, čitalac će osetiti olakšanje, gotovo katarzu – da ipak nismo zaboravili... što svedoči i predivna pesma Božur. Svako bi trebalo da se zapita: „Može li božur opet procvetati?“ LJubavna lirika je takođe raznovrsna. Posvećena je različitim ženama – sudeći po velikom broju ženskih imena, namera je da se obrati celokupnom ženskom rodu. Neretko predstavlja izraz platonske ljubavi, izraz želje da se bude sa nekom ženom; ponekad bivšu, prošlu ljubav, ponekad samo iskru, koja je bljesnula u trenutku i nestala. Kako god nema čitateljke koja neće uzdahnuti dok bude čitala ove stihove. Uz svu lepotu i dominaciju ljubavne poezije u ovoj zbirci, rodoljubivi stihovi nekako se sami nameću čitaocu: „Hvala Stepi, Mišić Živojinu, što umećem obuzdaše silinu. I pred celim svetom pokazaše da ne damo ono što je naše. Albanska nas golgota lomila, mnogo življa Srbija izgubila.“ (Srbija u Prvom svetskom ratu) Zato što nas podsećaju na nešto što smo pomalo zaboravili, a nismo smeli i bude zdravo nacionalno osećanje. U ime svega toga „prošetajte“ „Tepihom“ Mladomira Kneževića – možda će Vama neka, druga „šara“ biti zanimljivija.’’ Marina Đenadić

Збирка песама о првом српском архиепископу, од народног песништва до савремених српских песника. САДРЖАЈ СВЕТОСАВСКА ХИМНА, 5 ПОЗДРАВ, 6 РЕЧ СВЕТОГ САВЕ, 6 УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ!, 7 ПОЗДРАВ, 9 РАСТКО, 9 СВЕТИ САВА, 10 СВЕТИ САВА, 11 СВЕТИ САВА, 13 СВЕТИ САВА, 13 СВЕТИ САВА, 14 СВЕТОМ САВИ, 16 СВЕТИ САВА, 18 САВИН МОНОЛОГ, 19 СВЕТИ САВА, 21 СВЕТИ САВА, 22 СВЕТИ САВА, 24 СРПЧЕ О СВЕТОМ САВИ, 25 ЖЕЉА СВЕТОГ САВЕ, 25 СВЕТОМ САВИ, 26 СВЕТИ САВА, 27 НА СВЕТОГА САВУ, 28 СВЕТИ САВА БЛАГОСИЉА СРПЧАД, 28 СВЕТИ САВА, 29 КО ЈЕ БИО СВЕТИ САВА, 29 НАШ УЧИТЕЉ ПРВИ, 31 СВЕТОМ САВИ, 32 ЗАВЕТ, 32 СВЕТОСАВСКО БЛАГО, 32 ПОД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ, 33 СИНАЈСКА ЛЕГЕНДА, 35 СПОМЕНИК ВЕЧИТИ, 35 МОЛИТВА СВЕТИТЕЉА САВЕ, 36 СВЕТОМ САВИ, 37 СРПСКА СЛАВА, 38 У СЛАВУ СВЕТОМ САВИ, 38 СМРТ СВЕТОГ САВЕ (12. ЈАНУАРА 1236.), 38 ПЕПЕО СВЕТОГ САВЕ, 40 ДРЖАВОТВОРАЦ, 41 СВЕТИ САВА БРАЋУ МИРИ, 42 СВЕТИ САВА БРАЋУ МИРИ, 43 НА ВРАЧАРУ, 43 СПАЛИШТЕ, 45 СПОМЕН СВЕТОМ САВИ, 46 СВЕТИ САВА, 47 СВЕТИ САВА, 48 МОЛИТВА СВЕТОГ САВЕ, 49 НЕМАЊИЋУ СВЕТОМ САВИ, 49 ВЕЧНА СЛАВА СВЕТОМ САВИ, 51 НА СВЕТОГ САВУ, 52 СРПКИЊА САМ, 53 СРПСКА ЦРКВА, 53 МОЛИТВА, 54 ПЕСМА, 55 СВЕТОСАВСКА ЦРКВА, 56 ЦРКВА, 56 НАПУШТЕНА ЦРКВА, 58 СРПСКА СЕ ЦРКВА ДАНАС РАДУЈЕ, 58 ЉУДИ ЛИКУЈТЕ, 59 ЈУГОВИЋА МАЈКА, 59 КОСОВКА ДЕВОЈКА, 60 ЈЕФИМИЈА, 61 СИМОНИДА, 61 ГРАЧАНИЦЕ, 62 СРПСКИ МАНАСТИРИ, 63 ВЕЧЕ КОД ПОРУШЕНОГ МАНАСТИРА, 63 ЗАВЕТ ЦАРИЦЕ МИЛИЦЕ, 64 МОЛИТВА, 65 МОЛИТВА, 65 ПСАЛАМ, 66 ВЕРА МОЈА, 66 БЛАЖЕНСТВО, 67 ЧУДНОВАТИ СЕЈАЧ, 67 БОГ ДА ПРОСТИ, 68 СРБИЈИ, 69 МАЈКО СРБИЈО, 70 ПЕСМА СРБИМА, 71 РАЊЕНА СРБИЈА, 72 НЕ ЗАСТАНИ, 72 ХИМНА, 73 ВОЈНИЧКО ПИСМО, 74 ГОЛГОТА, 76 КРСТ У СЕЛУ, 78 ЂАКОН АВАКУМ, 78 ЂАКОН АВАКУМ, 79 ЂАКОН АВАКУМ, 80 ВЕРА, 80 ДЕЧИЈА МОЛИТВА, 80 МОЛИТВА МАЛЕ НАШЕ ДАНИЦЕ, 81 НАША ВЕРА, 82 ПОД КРСТОМ, 83 МОЛИТВА, 84 СВЕТИ КРСТ, 84 СВУДА ТЕБЕ НАХОДИМ, 85 ЖИВИ ХРАМ, 86 ТАКО РЕЧЕ ГОСПОД ИСУС, 86 МОЛЕ СЕ БОГУ, 87 ХРИСТОС И ДЕЦА, 88 ДЕТЕ, 89 ДЕДА И УНУК, 90 НЕДЕЉА, 90 МОЈОЈ ВЕРИ, 91 НЕДЕЉА НА СЕЛУ, 92 МОЛИТВА, 93 МАЈКА, 93 СИРОЧЕ, 95 УПАЉЕНА ЛУЧА, 96 СРПСКЕ МАЈКЕ, 97 МОЛИТВА, 99 ПУТ КА ТЕБИ, 99 МАЈКА, 99 ПРЕ ЦРКВЕ, 100 У ЦРКВИ, 101 ТВОЈЕ ЈЕ ЦАРСТВО, 102 ПОСЛЕ ЦРКВЕ, 103 ПЕСМА БОГОЈАВЉЕЊУ, 104 ХИЛАНДАРСКИ ХРАМ, 105 ХИЛАНДАРСКА ЗБОНА, 106 ХИЛАНДАРСКА ТРОЈЕРУЧИЦА, 106 ХИЛАНДАРСКИ МОНАСИ, 107 ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА, 107 ХИЛАНДАРСКЕ МАСЛИНЕ, 108 ЈЕФИМИЈА, 109 БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА, 109 КОСОВО ПОЉЕ, 110 МОЛИТВА СВЕТОМЕ САВИ, 111 АМАНЕТ СВЕТОГ САВЕ, 112 СВЕТИ САВА, 112 СЛУЖБА ПРЕНОСУ МОШТИЈУ СВЕТОГА САВЕ СТИХИРЕ, 113 ПЕСМА ДЕВЕТА, 114 ДРУГИ КАНОН СВЕТОМЕ, 115 ПЕСМА ПРВА, 115 ПЕСМА ШЕСТА ,115 СЛУЖБА УСНУЋУ СВЕТОГА САВЕ, 116 ПЕСМА ПЕТА, 117 ПЕСМА ОСМА, 118 ИКОС, 118 ПЕСМА ДЕВЕТА, 118 СРПСКИ КЕДАР, 119 СЛАВИ ОТБЕГНУВ, 119 СВЕТИ САВО, 120 ЦАР СУЛЕМАН И САВО ПАТРИЈАРХ, 121 САВО И ТУРСКИ ЦАР, 124 СВЕТИ САВО И ХАСАН-ПАША, 129 СВЕТИ САВА ПРЕД БОЖЈИМ ПРЕСТОЛОМ НА ВИДОВДАН, 133 СВЕЦИ НА СЛАВИ, 135 СВЕТИ САВА СПАСАВА ЈАЊЦЕ ОД ТУРАКА, 136 Наслов: Декламатор: Песме о Светом Сави Издавач: Каленић Страна: 144 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 12,5x20 cm Година издања: 1992 ИСБН:

Život nije samo jedan dan Da daljine nisu nikakva prepreka velikom srcu i činjenici da je neko veliki čovek, dokazuje humanost autora ove divne knjige, Zlatana Pelcera, koji živi i radi u Americi, odnosno njegova želja da prihod od prodaje celog tiraža knjige ide našoj deci na Kosovu. Knjiga predstavlja životnu priču dvoje mladih ljudi sa zapletima koje samo život može da donese, vodeći nas kroz prokletstvo Balkana. Glavni junak, Željko, beži od aveti prošlosti, golgote rata u Sarajevu i preživljenog logora smrti, bez prijatelja, srušenog braka i izdaje sredine u kojoj je živeo. U svojim lutanjima dolazi na Kosovo, u Peć. Tu u tišini parka, uz knjige pokušava da zaleči rane, povrati snagu i pronađe rešenje za svoj život. Sudbina upliće svoje prste i u njegov život dovodi Ivu, mladu devojku kojoj treba sigurnost muškarca da bi prevazišla sve nedaće koje Kosovo nameće svojom tradicijom ali i ratnom stihijom. To prijateljstvo između njih dvoje, koje je preraslo u veliku ljubav, prisiljava Željka da zaboravi na prošlost i okrene se borbi za njihov opstanak koristeći svoje veliko životno iskustvo. Na Kosovu se sprema rat. Njih dvoje, uz skromno i tiho venčanje, kao bračni par napustaju Srbiju i odlaze za Ameriku. Međutim, američko degradirano društvo im ne donosi dugo očekivani mir… Nesvakidašnji, snažan roman o iznenadnim putevima kojima kreće naš život, kao dokaz da u životu nikada ne dobijete ono što zaslužujete, već ono za šta ste se izborili. Prikaži više

По хришћанском учењу човек је виши од звезgа. Америка ће оздравити онда када молитва стане упоредо са радом и црква са фабриком. Апостоли не говоре као светски мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају претпоставке о нечем да би нешто пронашли. Они говоре о стварима које они нису тражили, но које су њих, неочекивано, окружиле, о факту кога нису нашли, него који је њих, такорећи изненадно, нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали психологију нити су се, још мање, занимали сперитизмом. Њихово занимање био је риболов, једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су ловили рибу, њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали, него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим колебањем, прилазили к Њему и распознавали Њега, док нису много пута видели очима својим и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Чувајте се астрологије, јер она у суштини значи слепу фаталност. По хришћанском учењу човек је виши од звезда. САДРЖАЈ Америка, апостоли, aстрологија, 3 Безбожник, бесмрће, бити и радити, битно, благо духовно, благодат, благослов, блуд, Бог и дух Божји, о богатству и богаташу, болест, борба, брак, 4 Васиона, васкрс, васкрсење, о васпитању, Велики петак, о вери, вера хришћанска, верни и неверни, веровање, владање, власт, вођи духовни, вођи народни, вредност, време, врлина, вуци и јагањци, 15 Гатаље, глава крунисана, глад човекова, о гневу, о говору и ћутању, о гордељиву човеку, о гордоме, о гордости, господин, о граници света, о греху, о грешницима, о гробљу, 25. О давању и даровању, о даровитости, девство, делатељ, дело, о демократији, део и целина, деобе, о деспоту, о деци, о добродетељи, добро чинити, о догматцма вере, о додиру, о досади, драгоцене ствари, о држави, о доследности и недоследности, о друштвеном положају, друштвено стање, о дужности, духовни људи, о духу и души, 33 Ђаво, 43 О Европи, ентузијазам, етика, 44 Жедан човек, о жени, живот , 46 О зависти, о закону, о Западу, о зарицању, згрчен човек, здравље душевно, здраво тело, земаљска блага, зла помисао, зле мисли, о злу, о злоби, о злурадости, о знању, 48 Идеал, идолопоклонство, о икони, име, индивидуализам, о интелигенцији, искреност, истина историјска, о Истоку, изнад истока и запада, историја, историја европска, 51 Јеванђеље, јефтино и скупо, о једнакости и неједнакости, о језику, о јеретицима, о јунаштву, о Југославији, 56 Казна Божја, о кајању, о карактеру, књига, о крајности, краљица лепоте, критичари, кротки, крст, о крштењу, о култури, 58 Лаж, лажан човек, лењост, лепота, лечење, литургија, о лицемерству, о лудости, 61 О љубави, о људима, 63 Материја, материјализам, о мери, о милосрђу, милост, милостиња, мир, мисао, о мистицизму, мишљење, о моди, о молитви, монах, о монаштву, о моралу, о мржњи, о мудости, 75 О награди, о нади, највећи, натчовек и свечовек, о народу, о народности и национализму, насиље, наслеђе, о науци, о научнику, небеске силе, неблагодарност, небо, о неједнакости, немоћан, о неправди, неправедник, непријатељство, о непријатељу, о несрећи, о нетолеранцији, нишчета духовна, о новинама, новинар, 81 Њива, 89 Обичаји, образован човек, огледало, одећа, око, околности, о омладини, о опанку, о опасностима, опомена, опраштање, оптимизам, о освети, осећања, о отаджбини, о охолости, о очајању, о очишћењу, 90 О парламенту, о партијама и партизанству, о песимизму, о песми, о песнику, о пијанству, питање, плод, о победи, о победнику, побожан, о побожности, о подели, о подсмеху, пожртвовање, о познатом, о покајању, опокајнику, политика, политичка борба, о пороку, о послушности, о посту, о правди, о праведном и праведнику, православље, о прецима, пријатељи, о природи, прича, о прождрљивости, промисао, о пророку, о прослављању хероја, псовка, путник, 95 О раду, радити, о радовању, радовати се, о радости, раздор, о разуму, разуман, о разочараном, разочарати се, расправа о рату, о ревности, о религији, реч Божја, о родитељима, о родољубљу, ропство, 110 Самољубље, о самоубиству, о сатани, о свађи, свет, о светим људима, о светињи, о светитељу, о светлости, о светости, о свештеничком позиву, сила, синови народа, о сиромаху, о скромности, о сличном, о слободи, о смислу, о смрти, созерцање, спас, о Србији, о Србину, српска великодушност, српска сељанка, српски народ, о срећи, срце, стварност, о страдалнику, о страдању, о страстима, страшило, о страху, суђеље, сузе, о сумњи, о суштини ствари, 116 Тајна, творац људи, тело, теологија, теорија, трагедија, о традицији верској, о трпљењу, трудити се, туга, 134 Ћутање, 140 О убици, о уздржљивости, о узроку, ум, о уметнику, унижење, о учености, о учењу, о учитељу, утеха, 141 Факта, философија, 146 О хероју, о xepojcтву, о храбром, христоборци, о Христосу, о хришћанину, о хришћанству, 148 О царству земаљском, о царству небеском, о цapcтву светлости, центар, Црква, црква хришћанска (православна, српска), 159 О чистоти, о човеку, о човечанству, о чуду, 164 Шарлатан, о школи, школован човек, о штедњи, 174 Наслов: О богу и о људима Издавач: Linc Страна: 176 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 12x17,5 cm Година издања: 2000 ИСБН:

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povezRoman Daleko je sunce odmah se izdvojio iz dotadašnje literature o narodnoj revoluciji. Dobrici Ćosiću nije nedostajala smelost da o bitnim problemima učešća našeg čoveka u revoluciji, i to prvenstveno seljaka, progovori mimo već oveštale crno - bele tehnike u moralno - političkom tretiranju ljihovih likova i sudbina. Odbacujući literarne šablone, on je objektivno i neposredno oživeo jednu potresnu, ljudsku dramu u danima revolucije. Kao partizanski ratnik i istaknuti politički rukovodilac, Ćosić je najbolje znao `kako je revolucija živela u mislima i željama` boraca, koliko je njen korak bio bolan, a putevi teški i trnoviti. U njegovom delu je progovorio očevidac revolucije, čovek koji je gledao ljudske patnje, legendarnu smelost, junaštvo i pregalaštvo, krvave prizore masovne neprijateljske odmazde, tragične padove i moralne niskosti. Kao i u stvarnosti, revolucija je ovde sva u patnjama, krvi i suzama, u herojskim podvizima i kukavičkim izdajama. Ćosić je o svemu što je video pisao bez preterivanja. Njegovi junaci nisu ulepšavani ličnim simpatijama, niti su njihovi protivnici tendenciozno senčeni. Posvedočemi partizanski junaci znaju da zaplaču i imaju svoje trenutke sumnji i kolebanja, kao što i zaslepljeni neprijatelj zna da i pred smrću sačuva svoju upornost.Fabula romana građena je na slikama borbe Rasinskog partizanskog odreda, koji se pod izuzetno teškim okolnostima partizanskog ratovanja odupire nadmoćnijem neprijatelju. Pod svakodnevnim udarcima brojnijeg i naoružanijeg neprijatelja odred se vešto brani i odstupa u neprohodne klance Jastrepca. Bez veza sa višim partijskim i vojnim rukovodstvom, razjedan pojavom demoralizacije među borcima i kobnim neslaganjima u štabu, on doživljuje teške, tragične trenutke, koji su znali da zaprete porazom i uništenjem.Zaplet je u romanu građen na sukobu među članovima štaba u traženju najpogodnijeg rešenja da se lukavi i nadmoćniji neprijatelj savlada. Politički komesar Pavle smatra da bi odred trebalo veštim manevrisanjem prebaciti na potpuno nov teren, pa iznenadnim, smelim maršem i napadima mobilisati nove borce i ponovo se vratiti na Jastrebac. Zamenik komandanta Gvozden, međutim, sasvim je drukčijeg mišljenja. On smatra da bi u ovako izuzetnim okolnostima trebalo odred rasformirati i sačekati pogodniji trenutak za nastavljanje borbe. U uslovima revolucije takav stav je bio ravan izdaji, i Pavle uspeva da se zamenik komandanta osudi i strelja kao izdajnik. Prateći dalju sudbinu odreda, pisac prikazuje tragičan epilog Učine čete na obroncima Jastrepca i velike uspehe Pavlove grupe, koja se, posle akcije u Pomoravlju, osvežena i ojačana novim borcima, vraća na Jastrebac i sastaje sa petoricom preživelih partizana iz čete komandanta Uče.Iako se pretežno bavio prikazivanjem sudbine odreda i psihologijom nekoliko značajnijih i markantnijih likova, Ćosić je, u stvari, naslikao srbijansko selo u revoluciji. Kao odličan poznavalac sela i seljaka, on je pokazao da je njihovo učešće u ovom sudbonosnom istorijskom činu za mnoge predstavljalo duboku intimnu dramu. Svaki piščev susret sa selom i seljakom u ovoj knjizi je novo otkrivanje pojava, tipičnih za naše selo i njegovo mesto u revoluciji. Plamsa revolucija punom snagom u svakom borcu i simpatizeru pokreta, u scenama masovne pogibije, u krvavim slikama masakriranog zbega, u seljačkom strahu i kukavičluku, ali još više u njegovoj hrabrosti, u javnim i tajnim simpatijama prema partizanima. U burnim trenucima oslobodilačkog ratovanja neko je krenuo u borbu i postojano stoji pod teškim bremenom ličnog samopregora, drugi je zastao na pola puta slomljen tragikom žrtava kojima se plaćala sloboda, treći se lukavo pritajio bojeći se svakog opredeljenja, dok je četvrti krenuo opasnom strminom izdaje.Centralna dramska ličnost romana Daleko je sunce jeste zamenik komandanta odreda Gvozden. Iako, u romanu, rano gine, on je i mrtav prisutan u mislima boraca. Kao predratni seljak komunista, on je najzaslužnijii čovek za formnranje ovog odreda pretežno seljačkog sastava. Na položaj zamenika komandanta došao je junaštvom posvedočenim u borbi. On je junačan, odvažan i hrabar, ali su se u njemu tragično splele i hrabrost i klonulost. U njegovoj čovečnosti je naglašeno osećanje bolećivosti i razumevanja ljudskih patnji. On se ne plaši za svoju glavu, on nije kukavica, ali njega duboko boli stradanje nevinog seoskog stanovništva. Da bi što potpunije otkrio te crte njegovog karaktera, pisac ga stavlja u situaciju da bude očevidac stradanja napaćenog seljačkog sveta koji se sklanja ispred neprijateljske odmazde. Našavši se tako među seljacima, i sam bolno dirnut njihovim patnjama. Gvozden posrće i stavlja pod sumnju opravdanost gerilske borbe partizanskag odreda kojim komanduje. U podnožju snežne planine dižu se gusti i crni dimovi sa zgarišta popaljenih sela, a ovde, pred njim, na ljutom januarskom mrazu, stoje bosi i goli starci, žene i deca, gledajući ga s mržnjom i nerazumevanjem.- To mi stradamo zbog vas, drugova - ironično mu prebacuje stariji seljak i nastavlja: Dajte vi slobodu živima, grobovi su slobodii i bez vas. Gledajući ove ljude a misleći u isto vreme i na svoju porodicu, Gvoden počinje da malaksava. Kad nekoliko trenutaka kasnije, na tom istom mastu, kraj toplog tela ubijene krave spazi na okrvavljenom snegu bosog dečaka, u njemu se sve ruši i zamračuje. Gotovo nesvesno, on uzima dečaka i, gušeći se u suzama, daje ga komesaru i klonulo pada u sneg.Takav Gvozden, za većinu boraca nesumnjiv autoritet - za Pavla je očajnik koji dovodi u pitanje dalji opstanak odreda. Pavle žali svog druga, on se dugo muči pre nego što donosi odluku, ali svestan odgovornosti za sudbinu i opstanak odreda, on se odlučuje da predloži tragičnu osudu. Međutim, Gvozden u tim trenucima zadivljuje svojom postojanošću. Ostajući dosledan svom očajanju, on pred puščanim cevima mirno skida sa sebe gunj i daje ga svojim drugovima. Scena Gvočdenovog streljanja predstavlja najsnažnije i najdramatičnije mesto ovog Ćosićevog romana.Pavle je drugačiji tip čoveka i borca. Pre nego što je postao njen vojnik, Povle je revoluciju zamišljao kao uskovitlanu šumu pesnica i pušaka koja se tiska po gradskim ulicama, kao reku ljudi koji sa Lenjinovom slikom i parolama `Živela socijalistička revolucija` i `Dole buržoazija` jurišaju na barikade. Po njegovom knjiškom uverenju iz mladosti revolucija kratko traje: u njoj se brzo ili gine. Međutim, taj revolucionarni čin, u koma i on učestvuje sa oduševljenjem fanatika, pretvorio se na ovom plannnekom terenu u dugo usamljeno ratovanje jednog odrada od sto ljudi i sa nekoliko stotina metaka, sa neslaganjima u štabu, sa porazima, povlačenjima, sa komplikovanmm odlukama i odgovornostima... Ali, i pored ovog sukoba mladićkih snova i revolucionarne prakse, Pavle je uspeo da ostane i jak i postojan.Ćosić je Pavlov lik gradio na mnogim kontrastima i unutrašnjim protivrečnostima. Na momente on je hladan rezoner, a nekad je bolno rastrgnut između političke odgovornosti za opstanak odreda i ljubavi prema čoveku i drugu. Gvozdena je, na izgled, hdadno poslao u smrt, ali on zna da osetljivo i čovečno brine o svojim drugovima.Komandant Uča je naslikan kao napredni učitelj koji se nepokolebljivo vezao za sudbinu svoga naroda. Olučan je kao komandant, hrabar je i nastoji da ostane dosledan svojim uverenjima. U njemu živi i intimna ljubav prema partizanki Bojani, ali, svestan da u ratu nema mesta takvim osećanjima, on svoju ljubav postojano uzdržava i skriva u sebi.Komandir čete Vuk je po svojoj prirodi suprotan Gvozdenu. I on je, kao i Gvozden, seljačkog porekla, i on je doživeo tešku porodičnu tragediju, ali ga lična nesreća nije pokolebala. On je ljut, prek, katkad i nagao, i ne zna za strah i milost. Stradanja i patnje nezaštićenog stanovništva njega ne obeshrabruju kao Gvozdena. Nepokolebljivo je bio na Pavlovoj strani kad se odlučivalo o Gvozdenovom slučaju, iako ga je sudbina ratnog druga duboko dirnula. U trenutku kad treba da strelja Gvozdena on se uzbuđuje do te mere da za trenutak gubi prisustvo duha. On vidi da pred sobom ima tvrdog i doslednog očajnika, i teška srca stavlja ruku na obarač mašinke. Ljubav prema ženi i detetu i njegove patnje zbog ženine tragične smrti otkrivaju njegovu duboko čovečnu i osećajnu prirodu.Bez dovoljnog romansijerskog iskustva, Ćosić je pri portretisanju likova katkad unosio i detalje koji su opterećivali radnju njegovog romana. On ponekad zastane da sam saopšti biografske podatke nekih svojih junaka, čime je inače živi tempo radnje u znatnoj meri usporavan. Ovom usporavanju su nekad uzrok i neki nepotrebno dugi monolozi.__________________________________Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu kod Negotina ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu `Đuro Đaković`. Bio je partijski komesar u resavskom odredu, ratni urednik lista Mladi borac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ - a za Srbiju i član AGITROP - a CK KP Srbije. Republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom Daleko je sunce. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Od 1951. godine slobodan je umetnik. Godine 1971. postaje član SANU. U junu 1992. godine odlukom Savezne skupštine postaje prvi predsednik SRJ. Smenjen je godinu dana kasnije tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996 - 1997 na poziv Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda.Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodnom pokretu Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još 1990 - ih. Tokom svog mandata Zoran Đinđić je ovaj predlog prihvatio i pokrenuo inicijativu koja je presečena u korenu njegovim ubistvom. Dobrica Ćosić se u svojoj knjizi Kosovo (2004) bavi ovom temom. U maju 2006. godine, jedan od najpoznatijih svetskih intelektualaca. Noam Čomski je otvoreno podržao ovaj predlog, nazvavši ga `najboljim mogućim`.Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom Daleko je sunce 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz Narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman Koreni koji je objavljen 1954 godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.Romanom Deobe 1961. godine Ćosić se ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književnoumetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.Posle kratkog izleta u eksperiment sa antiromanom Bajka iz 1966. godine, Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman Vreme smrti koji je objavljivan od 1972. do 1979. godine u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu Koreni, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Trilogijom Vreme zla (Vernik 1984. Grešnik 1985. i Otpadnik 1986.), koja se može odrediti kao politički roman, Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romanski život u Vremenu smrti. Tako je Vremenom smrti i Vremenom zla popunjena praznina između romana Koreni i romana Deobe i ostvarena kontinuirana istorija o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Romanom Vreme vlasti nastavlja se istorija započeta romanom Koreni.3/6

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povezRoman Daleko je sunce odmah se izdvojio iz dotadašnje literature o narodnoj revoluciji. Dobrici Ćosiću nije nedostajala smelost da o bitnim problemima učešća našeg čoveka u revoluciji, i to prvenstveno seljaka, progovori mimo već oveštale crno - bele tehnike u moralno - političkom tretiranju ljihovih likova i sudbina. Odbacujući literarne šablone, on je objektivno i neposredno oživeo jednu potresnu, ljudsku dramu u danima revolucije. Kao partizanski ratnik i istaknuti politički rukovodilac, Ćosić je najbolje znao `kako je revolucija živela u mislima i željama` boraca, koliko je njen korak bio bolan, a putevi teški i trnoviti. U njegovom delu je progovorio očevidac revolucije, čovek koji je gledao ljudske patnje, legendarnu smelost, junaštvo i pregalaštvo, krvave prizore masovne neprijateljske odmazde, tragične padove i moralne niskosti. Kao i u stvarnosti, revolucija je ovde sva u patnjama, krvi i suzama, u herojskim podvizima i kukavičkim izdajama. Ćosić je o svemu što je video pisao bez preterivanja. Njegovi junaci nisu ulepšavani ličnim simpatijama, niti su njihovi protivnici tendenciozno senčeni. Posvedočemi partizanski junaci znaju da zaplaču i imaju svoje trenutke sumnji i kolebanja, kao što i zaslepljeni neprijatelj zna da i pred smrću sačuva svoju upornost.Fabula romana građena je na slikama borbe Rasinskog partizanskog odreda, koji se pod izuzetno teškim okolnostima partizanskog ratovanja odupire nadmoćnijem neprijatelju. Pod svakodnevnim udarcima brojnijeg i naoružanijeg neprijatelja odred se vešto brani i odstupa u neprohodne klance Jastrepca. Bez veza sa višim partijskim i vojnim rukovodstvom, razjedan pojavom demoralizacije među borcima i kobnim neslaganjima u štabu, on doživljuje teške, tragične trenutke, koji su znali da zaprete porazom i uništenjem.Zaplet je u romanu građen na sukobu među članovima štaba u traženju najpogodnijeg rešenja da se lukavi i nadmoćniji neprijatelj savlada. Politički komesar Pavle smatra da bi odred trebalo veštim manevrisanjem prebaciti na potpuno nov teren, pa iznenadnim, smelim maršem i napadima mobilisati nove borce i ponovo se vratiti na Jastrebac. Zamenik komandanta Gvozden, međutim, sasvim je drukčijeg mišljenja. On smatra da bi u ovako izuzetnim okolnostima trebalo odred rasformirati i sačekati pogodniji trenutak za nastavljanje borbe. U uslovima revolucije takav stav je bio ravan izdaji, i Pavle uspeva da se zamenik komandanta osudi i strelja kao izdajnik. Prateći dalju sudbinu odreda, pisac prikazuje tragičan epilog Učine čete na obroncima Jastrepca i velike uspehe Pavlove grupe, koja se, posle akcije u Pomoravlju, osvežena i ojačana novim borcima, vraća na Jastrebac i sastaje sa petoricom preživelih partizana iz čete komandanta Uče.Iako se pretežno bavio prikazivanjem sudbine odreda i psihologijom nekoliko značajnijih i markantnijih likova, Ćosić je, u stvari, naslikao srbijansko selo u revoluciji. Kao odličan poznavalac sela i seljaka, on je pokazao da je njihovo učešće u ovom sudbonosnom istorijskom činu za mnoge predstavljalo duboku intimnu dramu. Svaki piščev susret sa selom i seljakom u ovoj knjizi je novo otkrivanje pojava, tipičnih za naše selo i njegovo mesto u revoluciji. Plamsa revolucija punom snagom u svakom borcu i simpatizeru pokreta, u scenama masovne pogibije, u krvavim slikama masakriranog zbega, u seljačkom strahu i kukavičluku, ali još više u njegovoj hrabrosti, u javnim i tajnim simpatijama prema partizanima. U burnim trenucima oslobodilačkog ratovanja neko je krenuo u borbu i postojano stoji pod teškim bremenom ličnog samopregora, drugi je zastao na pola puta slomljen tragikom žrtava kojima se plaćala sloboda, treći se lukavo pritajio bojeći se svakog opredeljenja, dok je četvrti krenuo opasnom strminom izdaje.Centralna dramska ličnost romana Daleko je sunce jeste zamenik komandanta odreda Gvozden. Iako, u romanu, rano gine, on je i mrtav prisutan u mislima boraca. Kao predratni seljak komunista, on je najzaslužnijii čovek za formnranje ovog odreda pretežno seljačkog sastava. Na položaj zamenika komandanta došao je junaštvom posvedočenim u borbi. On je junačan, odvažan i hrabar, ali su se u njemu tragično splele i hrabrost i klonulost. U njegovoj čovečnosti je naglašeno osećanje bolećivosti i razumevanja ljudskih patnji. On se ne plaši za svoju glavu, on nije kukavica, ali njega duboko boli stradanje nevinog seoskog stanovništva. Da bi što potpunije otkrio te crte njegovog karaktera, pisac ga stavlja u situaciju da bude očevidac stradanja napaćenog seljačkog sveta koji se sklanja ispred neprijateljske odmazde. Našavši se tako među seljacima, i sam bolno dirnut njihovim patnjama. Gvozden posrće i stavlja pod sumnju opravdanost gerilske borbe partizanskag odreda kojim komanduje. U podnožju snežne planine dižu se gusti i crni dimovi sa zgarišta popaljenih sela, a ovde, pred njim, na ljutom januarskom mrazu, stoje bosi i goli starci, žene i deca, gledajući ga s mržnjom i nerazumevanjem.- To mi stradamo zbog vas, drugova - ironično mu prebacuje stariji seljak i nastavlja: Dajte vi slobodu živima, grobovi su slobodii i bez vas. Gledajući ove ljude a misleći u isto vreme i na svoju porodicu, Gvoden počinje da malaksava. Kad nekoliko trenutaka kasnije, na tom istom mastu, kraj toplog tela ubijene krave spazi na okrvavljenom snegu bosog dečaka, u njemu se sve ruši i zamračuje. Gotovo nesvesno, on uzima dečaka i, gušeći se u suzama, daje ga komesaru i klonulo pada u sneg.Takav Gvozden, za većinu boraca nesumnjiv autoritet - za Pavla je očajnik koji dovodi u pitanje dalji opstanak odreda. Pavle žali svog druga, on se dugo muči pre nego što donosi odluku, ali svestan odgovornosti za sudbinu i opstanak odreda, on se odlučuje da predloži tragičnu osudu. Međutim, Gvozden u tim trenucima zadivljuje svojom postojanošću. Ostajući dosledan svom očajanju, on pred puščanim cevima mirno skida sa sebe gunj i daje ga svojim drugovima. Scena Gvočdenovog streljanja predstavlja najsnažnije i najdramatičnije mesto ovog Ćosićevog romana.Pavle je drugačiji tip čoveka i borca. Pre nego što je postao njen vojnik, Povle je revoluciju zamišljao kao uskovitlanu šumu pesnica i pušaka koja se tiska po gradskim ulicama, kao reku ljudi koji sa Lenjinovom slikom i parolama `Živela socijalistička revolucija` i `Dole buržoazija` jurišaju na barikade. Po njegovom knjiškom uverenju iz mladosti revolucija kratko traje: u njoj se brzo ili gine. Međutim, taj revolucionarni čin, u koma i on učestvuje sa oduševljenjem fanatika, pretvorio se na ovom plannnekom terenu u dugo usamljeno ratovanje jednog odrada od sto ljudi i sa nekoliko stotina metaka, sa neslaganjima u štabu, sa porazima, povlačenjima, sa komplikovanmm odlukama i odgovornostima... Ali, i pored ovog sukoba mladićkih snova i revolucionarne prakse, Pavle je uspeo da ostane i jak i postojan.Ćosić je Pavlov lik gradio na mnogim kontrastima i unutrašnjim protivrečnostima. Na momente on je hladan rezoner, a nekad je bolno rastrgnut između političke odgovornosti za opstanak odreda i ljubavi prema čoveku i drugu. Gvozdena je, na izgled, hdadno poslao u smrt, ali on zna da osetljivo i čovečno brine o svojim drugovima.Komandant Uča je naslikan kao napredni učitelj koji se nepokolebljivo vezao za sudbinu svoga naroda. Olučan je kao komandant, hrabar je i nastoji da ostane dosledan svojim uverenjima. U njemu živi i intimna ljubav prema partizanki Bojani, ali, svestan da u ratu nema mesta takvim osećanjima, on svoju ljubav postojano uzdržava i skriva u sebi.Komandir čete Vuk je po svojoj prirodi suprotan Gvozdenu. I on je, kao i Gvozden, seljačkog porekla, i on je doživeo tešku porodičnu tragediju, ali ga lična nesreća nije pokolebala. On je ljut, prek, katkad i nagao, i ne zna za strah i milost. Stradanja i patnje nezaštićenog stanovništva njega ne obeshrabruju kao Gvozdena. Nepokolebljivo je bio na Pavlovoj strani kad se odlučivalo o Gvozdenovom slučaju, iako ga je sudbina ratnog druga duboko dirnula. U trenutku kad treba da strelja Gvozdena on se uzbuđuje do te mere da za trenutak gubi prisustvo duha. On vidi da pred sobom ima tvrdog i doslednog očajnika, i teška srca stavlja ruku na obarač mašinke. Ljubav prema ženi i detetu i njegove patnje zbog ženine tragične smrti otkrivaju njegovu duboko čovečnu i osećajnu prirodu.Bez dovoljnog romansijerskog iskustva, Ćosić je pri portretisanju likova katkad unosio i detalje koji su opterećivali radnju njegovog romana. On ponekad zastane da sam saopšti biografske podatke nekih svojih junaka, čime je inače živi tempo radnje u znatnoj meri usporavan. Ovom usporavanju su nekad uzrok i neki nepotrebno dugi monolozi.__________________________________Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu kod Negotina ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu `Đuro Đaković`. Bio je partijski komesar u resavskom odredu, ratni urednik lista Mladi borac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ - a za Srbiju i član AGITROP - a CK KP Srbije. Republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom Daleko je sunce. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pozornost članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Od 1951. godine slobodan je umetnik. Godine 1971. postaje član SANU. U junu 1992. godine odlukom Savezne skupštine postaje prvi predsednik SRJ. Smenjen je godinu dana kasnije tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta Predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996 - 1997 na poziv Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda.Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodnom pokretu Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Dobrica Ćosić je bio prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još 1990 - ih. Tokom svog mandata Zoran Đinđić je ovaj predlog prihvatio i pokrenuo inicijativu koja je presečena u korenu njegovim ubistvom. Dobrica Ćosić se u svojoj knjizi Kosovo (2004) bavi ovom temom. U maju 2006. godine, jedan od najpoznatijih svetskih intelektualaca. Noam Čomski je otvoreno podržao ovaj predlog, nazvavši ga `najboljim mogućim`.Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom Daleko je sunce 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz Narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman Koreni koji je objavljen 1954 godine uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera.Romanom Deobe 1961. godine Ćosić se ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književnoumetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.Posle kratkog izleta u eksperiment sa antiromanom Bajka iz 1966. godine, Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman Vreme smrti koji je objavljivan od 1972. do 1979. godine u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu Koreni, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Trilogijom Vreme zla (Vernik 1984. Grešnik 1985. i Otpadnik 1986.), koja se može odrediti kao politički roman, Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romanski život u Vremenu smrti. Tako je Vremenom smrti i Vremenom zla popunjena praznina između romana Koreni i romana Deobe i ostvarena kontinuirana istorija o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Romanom Vreme vlasti nastavlja se istorija započeta romanom Koreni.12/29

Књигижица коју читалац има у рукама настала је од текстова објављиваних у нашој штампи и на Интернету, који се тичу разматрања ставова Светог Јустина Ћелијског применљивих на ово време и стање у СПЦ. А стање у СПЦ је трагично: од литургијске реформе, преко екуменизма, до расколничких тенденција изазваних деловањем Вашингтерне, све нас опомиње да је Црква Светог Саве и Оца Јустина у кризи небивалој од свог настанка. Зато се потписник ових редова потрудио да свој глас утиша до краја да би се чуо глас великог Благовесника наших дана, који је такође живео у тешком и расколном времену, под влашћу „дебелог мртваца Гроза“ (како је Тита звао владика будимски Данило)… У првом од чланака, покушали смо да дамо лик Светог оца Јустина као црквеног подвижника, неустрашивог сведока Истине и народног човека, а не стерилног кабинетског типа и „др-мр” муцавца, каквим би хтели да га направе они који су Јустинову догматику избацили са Богословског факултета СПЦ и предају зизјуласовску квази-теологију мртводушништва. Други текст се бави односом Оца Јустина (и Владике Николаја) према лику Светог Саве, кога, зарад екуменизма, хоће да уклоне са свих наших обзорја, и духовних и државотворних. Трећи чланак је писан у доба када је Свети Јустин Ћелијски канонизован, маја 2010, а циљ писања истог је да се укаже на недоследност — СА Сабор СПЦ канонизује онога чијих ставова се не држи (част малобројним изузецима!), пре свега када је у питању екуменизам као свејерес. Најдужи текст је покушај замишљеног интервјуа са Светим Јустином: питања су моја, а одговори Ћелијског Светилника преузети су из његових дела. Настао је у јесен 2010, када је коначно дошло до најтрагичнијег расплета у „случају Артемије” и када су многи из врха СПЦ маштали да позову папу у Србију. На крају, дат је чланак „Пут оца Јустина”, као и његов погаед на сазивање тзв. „Осмог васељенског сабора”, са намером да укаже на неопходност трезвеноумности кад је данашње стање СПЦу питању. Искрено се надамо да ће ова књижица помоћи сваком ко жели да остане на светојустиновском, то јест светосавском, то јест светоотачком путу - на путу Васкрслога Христа, Који је Пут, Истина и Живот човека и човечанства! Аутор, о Васкрсу 2014. Повод за овај разговор Својевремено је др Владета Јеротић написао „Како зaмишљам да бих разговарао са Владиком Николајем данас“. Нешто слично паде нам на памет ових дана, када се, због ситуације у Србској Православној Цркви, остаје без памети. Зашто о свему што се збива не бисмо разговарали са Светим Јустином Ћелијским, нашим великим заступником пред лицем Божјим? Ко ће нас боље од њега учити и научити? Зато смо у руке узели његову књигу „Сетве и жетве“, и тамо потражили одговоре на питања која нас раздиру. Кренули смо од приче о расколу и „случају Артемије“. Овај разговор треба схватити као покушај да се у нашој Цркви настави дијалог, трагично прекинут догађајима на заседању СА Сабора СПЦ у новембру 2010. године. Уосталом, зар „дијалог“ није чаробна реч наших дана? На скупу у Бечу, свечаној академији римокатоличке фондације “Pro oriente”, 10. септембра 2010. године, патријарх србски г. Иринеј изјавио је да је природа Цркве – „дијалошка“. Он је тада рекао: >>Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави. << Чврсто верујући да ће Његова Светост патријарх србски имати снаге и воље, да, са својом браћом архијерејима из Синода и Сабора, одлучно крене у дијалог са епископом Артемијем и његовим монаштвом (зар се СПЦ сме одрећи толиких људи који су живот дали Христу и Богородици?), е да би се несрећа раскола што пре избегла, и да би Србска Црква показала да се, јер је дијалошка, с расколом не мири. Помисао ми каже: „А шта ако те власт имајући казне јер користиш израз „епископ Артемије?“ Помисли, тој и таквој, одговарам: „Немогуће! Отац Јустин је 1975. владику Дионисија, иако СА Сабор СПЦ није делио његово мишљење, називао владиком, па га нико није казнио никаквом казном. Зар данас, у 21. веку, и у епископату који се толико борио за одлазак комунизма и демократске петооктобарске промене, да буде оних који нису спремни да се држе Волтерове максиме: „Можда се не слажем с оним што Ви мислите, али ћу се до смрти борити за право да то кажете“. Дакле, смућујућа помисли, одступи и пусти ме да радим, колико знам и умем, на добро Цркве и народа!“ Уосталом, видим да се терминoлошка слобода у СПЦ раскошно упражњава, па што бих ја био изузет од права на исту? Ако називају „Његовом Светошћу“, иако је реч о јересијарху (за кога је Свети Козма Етолски рекао: „Папу да проклињете, јер ће он бити крив!“, а Свети Јустин Ћелијски да је, после Адама и Јуде, његов пад највећи у историји), и ако је, у свом бечком говору папску јерес назвао „сестринском црквом“, надам се да ће и мени бити допуштено да користим терминологију с којом се извесни не би сложили. Искрено верујем да моја слобода терминолошког типа неће бити повод за казне. Јер, ако врх СПЦ није казнио одговорне у власти за организовање параде содомита у Београду, који је Св. Стефан Високи посветио Пресветој Богородици, него они и даље уживају све црквене почасти и права, онда ми изгледа невероватно да ће казна снаћи и мене, који сам (да не да Бог да се хвалим!) сав свој досадашњи живот посветио мисији православног хришћанства међу Србима, и то само зато што мисим другачије. Уосталом, и актуелни министар вера у Влади Србије, наш угледни философ, професор др Богољуб Шијаковић је, поводом права на сопствено мишљење у Цркви, у једном интервјуу из 2009, објављеном у књизи „Огледање у контексту“ (стр. 140-141), рекао: >>Ваш коментар о актуелном стању у Српској православној цркви која није добила новог патријарха и посебно о писму епископа захумско-херцеговачког Григорија, који је изнео мишљење да СПЦ слабо функционише у одсуству поглавара. Не бих улазио у коментаре везане за унутрашње односе у Српској православној цркви, нити бих улазио равноправно у дискусију између епископа. Оно што бих желио да кажем у начелу јесте да та дискусија говори о томе да је Српска православна црква прије свега црква слободних људи, који слободно износе своја мишљења, да то није црква у којој сви размишљају по некој команди, него да јавно, са најбољом жељом и дубоком бригом и увјерењем да ће на тај начин помоћи рјешавању проблема, расправљају о ономе што цркву тишти. Зар је то нешто тако страшно, како су неки у медијима покушали да нас лармом убиједе, ако Црква са неким реалним проблемом изађе у јавност, без обзира колико спретно? Зар то није нешто што треба да уважимо као став јавне забринутости? Уосталом, сви ми вјерујући смо црква, наиме сви православни хришћани у овој земљи су такође та Црква и као чланови Цркве имају прзво да учествују у заједничкој бризи за Цркву. И брига епископа и брига свих нас је брига за Цркву. Док год постоји та брига за Цркву, а ми је сад јавно видимо, то значи да је та Црква здрава и да о њој има ко да брине.<< Знајући да је овакав став актуелног министра вера, г. Богољуба Шијаковића, ја не сумњам у право на слободу говора у Цркви. Али, да чујемо оца Јустина! О нашим несрећама - Шта мислиш, оче наш драги Јустине, о несрећaма које нападају нашу Цркву? - Отац Јустин: >>Многа зла нападају нашу Цркву, али су најужаснија она што је нападају изнутра. А сваки свештеник, сваки архијереј је унутра, у сред саме Цркве. Све што чини, чини унутра у средишту Цркве. Зато су у многоме прави они који Цркву изједначавају са њеним званичним представницима. Сваким својим поступкком архијереј и свештеник или праслављају или срамоте Цркву Христову. А то, гледано са гледишта Страшнога Суда, значи: они или оживљавају или убијају душе своје пастве; а какав ће одговор дати за те душе, када свака од њих вреди више него сав свет? (ср. Мт.16,26)<< (Из „Хришћанског живота“). Црква је љубав - Ако народ гледа данашње сукобе у Цркви, шта ће помислити? На чему почива Црква, оче наш Јустине, и шта народ од ње очекује? - Отац Јустин: >> Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава - Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као тваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: "Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави, да у свему узрастамо Ономе Који је Глава - Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу" (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветује Ефесцима: "Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис" (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: "Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу"(Еф.5,25). Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: "И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов" (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: "исто мисле - једномислени су, исту љубав имају - једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу" (Флб.2,17). У Хришћанству је љубав та сила која саборнизира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, "у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене" (Кол.2,2-3). Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24). Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока (Кол.3,5-8). То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: "Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу - Онога Који га је саздао - тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства" (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека. Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. "А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога" (1Сол.4,9). Љубав ће бити и на дан Страшног Суда - знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог (1Сол.5,8). Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10). Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: "Крај и циљ заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне" (1Тим.1,5). Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14). Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10). << Наслов: Како замишљам да бих разговарао са оцем Јустином данас Издавач: Лио Страна: 127 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 21 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-86-89349-07-4