Milan Rakić PesmeTvrdi povezIzdavač RadO autoruМилан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) био је српски књижевник, песник и дипломата.[1]БиографијаЊегов отац био је Димитрије Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића и сестром Видосаве Ковачевић.Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу.[1] По повратку у Србију се оженио, а затим запослио као писар у Министарству иностраних дела 1904. године. Као дипломата је службовао у Српском конзулату у Приштини, Српском конзулату у Скопљу, Солуну[2] и Скадру.[3]Као конзул у Приштини ревносно је извештавао Краљевину Србију о догађајима на терену, слао је упозоења, спискове ухапшених и мучених Срба, на силу потурчених сународника, силованих Српсиња, као и детаљне информације о другим плановима и злочинима које је чинио део Шћипетара.[4]У време Првог балканског рата учествовао је у ослобођењу Косова и постављен је за првог окружног начелника Приштинског округа (њега убрзо смењује Тодор Станковић).[5]Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује аутор песме На Газиместану коју су они често певали пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље:„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: "Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?" У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. "Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић..." Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: "На Газиместану од Милана Ракића!" Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: "Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!" И одмах одјекну командантов глас: "Добровољац Ракић, напред!" Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“[6]У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму.[7] Добио је више страних одликовања, чак и пре него што је добио неко домаће.[8] У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.[1]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије.[9]Додељен му је Орден круне данске краљвине.[8]Списак књижевних радоваРакић се својим првим песмама јавио у Српском књижевном гласнику 1902. Потом је објавио три збирке песама (1903, 1912. и 1924. године), које је и публика и књижевна критика најодушевљеније поздравила. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.9/3