Zavodov udžbenik iz muzičkog za peti razred osnovne muzičke škole - harmonika.

Zbirka priča. Iz recenzije: ’’Moje selo Da ne odletim, vezalo mi pupak za panonske dubine.’’ U trenucima kada stres i užurbanost dosegnu kulminaciju, a mi zastanemo, poželimo da se prisetimo lepih priča o životu i danu „običnog“ čoveka i spokojno ušetamo u prostore snova. Upravo u tim momentima, kada nam nedostaje detinjstvo, lagane, a poučne priče, narodni humor i starinska mudrost, utehu možemo pronaći u redovima kratke zbirke priča Radovana Vlahovića koja nosi romantično-nostalgični naslov ’’Pun mesec i harmonika’’. On već pri prvom susretu intrigira budućeg čitaoca, stvarajući pred njegovim očima umirujuće slike noćnog prizora obasjanog mesečinom, a istovremeno ga trgne muzikom koju, čini mu se, već u daljini čuje: „Mesec je pun nad mojim selom. Sa vrbe huče sova. Pod lipom miriše sveže pokošena trava. Iz daljine, sa kraja sokaka, čujem harmoniku i neko peva na sav glas: – Tebi, moja verna ljubo. Na plastičnoj stolici, zavaljen kao u večnosti, gledam. Moj duh, nalik jahaču ponoćnom, odlazi nečujno u preriju nebesku.“ Neosporno je da je najteže od običnog, svakodnevnog i dobro poznatog napraviti intrigantno, začuđujuće i vredno. Ali, zar nije upravo u tome veličina jednog pisca – da u „malim“ i svima dostupnim stvarima, dešavanjima i ljudima, uvidi naizgled skriveno, te da, ukazujući na isto, čitaocu otvori nove vidike? Radovan Vlahović, pisac i Čovek iz naroda, i ovom zbirkom uspeva upravo na ovom teškom polju. (...) Jednostavnim stilom, razumljivim jezikom, a karakterističnim izrazima i jezičkim formama, Vlahović je na papir prosuo dušu panonskog čoveka, ogolio njegov mentalitet, psihički sklop i fingirao sitnice od kojih je sačinjen njegov život. Odao je počast Čoveku, prijateljima, poznanicima i znalcima. Kroz humoristično-satirični hvalospev podsetio nas je ko smo i odakle potičemo i, bar za trenutak, vratio nas je tradicionalnim vrednostima i duhu prošlih vremena za kojima, ma kakva ona zaista bila, ipak, svi čeznemo. Milana Poučki

Peta gora je priča o čoveku sukobljenom sa moćnim silama svog vremena. U IX veku pre Hrista, Bog naređuje proroku Iliji da napusti Izrailj. Put ga vodi u Sareptu, mali grad u Libanu, u kome se susreće sa jednom novom kulturom upravo u vreme kada njegovim stanovnicima preti najezda Asiraca. U starom svetu koji potresaju verski fanatizmi i vladavina tradicija, mladi prorok biva zahvaćen vihorom događaja koji ga na kraju navode da se konfrontira i sa samim Bogom. U kojoj meri možemo upravljati svojom sudbinom i šta da činimo kada neminovnost iskrsne na našem putu? Odgovor.

Odlomak iz knjige: "... dok se stvari ne dogode, nijesmo skloni da vjerujemo u njihovu mogućnost, ali su moguće one stvari koje su se zbile, jer se ne bi dogodile da nijesu bile moguće." ARISTOTEL PROROK AVRAM IZ BALATE Dok slušamo tutanj sile i prigušeno jadikovanje što ga prati, ili kad gledamo nesrećnike kako se grče kao crvi na ugljevlju — naše saučešće nikad nije onako pasivno kao što izgleda. Ne može ni biti, jer podstiče — ako ne drugim, a ono strahom za svoju kožu. Bojimo se od onoga što i nas čeka ili se primiče iza brda; ta bojazan pokreće pripreme da se izdrži, ojačava želju da se odupre, podstiče mozganje da se jači nadlukavi i da mu se kakogod doskoči. Vazda je to davalo plodova, i zato bi moja priča, nesrećena kao sve priče o ratovima, o velikim koncentracijama ljudske zlobe, nasilja i poganluka, možda mogla biti od koristi nekom ko bi bio dokon da je prati. Zaista se mi Gornji Brzaci, razasuti po visokom amfiteatru što nam ga je neslučajno sudbina dala, ovih dana naslušasmo crnogorskih tragedija. Sjutra će biti dvije nedjelje kako kaznena ekspedicija dinamitom i minama ore ravnicu od Zlatice do Bobije i Vranjine i ognjem prži gola brda s one strane. Dani vedri, zakoni se preokrenuli — grmi iz zemlje a ne s neba, prijeti dolina visovima i temelje im potkopava. Nadima se grmljavina, raste pod zemljom i širi se — ono što je zauzela ne napušta, a javlja se i osvaja postepeno polja gdje je prije nije bilo. Tumba se odavno preko Meteriza, ruši Ceklin i Ljubotin, penje se k Čevu i Grahovu, potmulo tutnji iza Nikšića, izmeću Krnova i Vojnika, primiče se Durmitoru i pentra mu se na vrh perčina. Jedna za drugom, od jutra do mraka, na jednakim razmacima, dižu se i trešte eksplozije jednakog trajanja i sasvim slične jedna drugoj. Pri dnu četvrtaste, ili se bar meni tako čini, pravilno se cijepaju u manje kocke glatkih strana, koje će se u trećem ili u četvrtom stupnju raspršiti u crvenkaste paketiće i kutije iz kojih će izbiti rojevi s varnicama zvučnog vatrometa što se jasno ocrtava pred zatvorenim očima. Znam da kristalnu

Zbirka priča. Odlomak: … Tek što je napunila dvanaest godina, moja ćerka već ima sopstvenog duha kojeg nikako ne uspevam da vidim. Slušam kroz zatvorena vrata kako se domunđavaju u njenoj sobi ‒ nekad šapuću, a nekad se samo kikoću; ali kada otvorim vrata, svaki razgovor prestaje i ja osim ćerke u sobi ne vidim nikog. „Pa jel’ ti vidiš šta se dešava?”, pitam svoju ženu, koja se smeška zločesto. „Vidim, vidim, nego šta.” „Ja ne vidim”, kažem i samo sležem ramenima. Iako moja žena smatra da se to kad-tad moralo dogoditi i očigledno je da joj takva situacija pričinjava nekakvo morbidno zadovoljstvo – kad god pokrenem tu temu, nepre-stano se smeška – meni ni na kraj pameti nije bilo da bi tako nešto moglo da nas zadesi. … Moja ćerka ima četrnaest godina i njen duh je sve češće posećuje. Sada već dovoljno samouveren da slobodno prolazi pored mene i govori „dobar dan”, nekim neskladnim, zavijajućim, užasnim glasom, nalik raštimovanoj žici violončela, od kojeg se ledi krv u žilama. U prostoriji tada naprasno zahladni i ja se nesvesno povlačim unazad, ne znajući odakle treba da se branim, pritiskam leđa o naslon fotelje ili zid, a jednom prilikom čak o sedmogodišnji fikus koji moja žena odgaja „od klice, zaboga“…

Tesna vrata Andrea Žida važe za jednu od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča u istoriji književnosti. Kratki roman Tesna vrata u klasičnom stilu Andrea Žida osvetljava uzaludnu borbu za dostizanjem uzvišenosi kroz odricanje od fizičke ljubavi. Židova Tesna vrata napisana su 1909. kao novela koja, zajedno sa Imoralistom čini par narativa o sukobu unutrašnjih želja i moralnih načela. Za razliku od glavnog lika Imoralista koji se prepušta čulnom zadovoljstvu, Žerom i Alisa iz Tesnih vrata svoju ljubav žrtvuju zarad dostizanja uzvišenosti duha. Uz Geteove Jade mladog Vertera, Tesna vrata važe za jednu od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča u istoriji književnosti. Avaj! Tek ga sada razumem vrlo dobro; između Boga I njega ja sam bila jedina prepreka. Reci, o Bože moj, koja te je duša zaslužila više? Nije li on rođen za nešto bolje nego da voli mene? I da li ću ga ja voleti toliko ako se mora zaustaviti samo na meni? Kako se smanjuje u sreći sve što bi moglo biti herojsko! O! Kada bismo samo mogli, nadnoseći se nad dušu koju volimo, videti u njoj, kao u ogledalu, kakvu sliku ostavljamo! Andre Pol Gijom Žid francuski je pisac, humanista i moralista. Tragalac za sopstvenom ličnošću, ostajući uvek suštinski religiozan. Koristio je pisanje kao sredstvo za izučavanje moralnosti. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost i zagovornik za prava homoseksualaca, rođen je u Parizu, 22. novembra 1869. Njegov otac Pol bio je profesor prava i umro je kada je Židu bilo 11 godina. U autobiografiji Ako zrno ne umre, Žid je napisao da je njegov otac “dan provodio ne progovarajući ni reči u prostranoj ali mračnoj radnoj sobi, u koju sam ulazio isključivo ukoliko bi me on pozvao”. U radnoj sobi otac mu je čitao Molijera ili putovanja iz Odiseje, a posle bi o tome diskutovao sa Židovom majkom Žilijet. Ova čitanja duboko su se urezala u svest mladog Andrea, ne samo zbog zbog samog čina koji je bio nalik nekoj svečanosti, već zbog ozbiljnosti glasa njegovog oca i ponašanja njegove majke.

Uz Geteove Jade mladog Vertera, Tesna vrata važe za jednu od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča u istoriji književnosti. Avaj! Tek ga sada razumem vrlo dobro; između Boga I njega ja sam bila jedina prepreka. Reci, o Bože moj, koja te je duša zaslužila više? Nije li on rođen za nešto bolje nego da voli mene? I da li ću ga ja voleti toliko ako se mora zaustaviti samo na meni? Kako se smanjuje u sreći sve što bi moglo biti herojsko! O! Kada bismo samo mogli, nadnoseći se nad dušu koju volimo, videti u njoj, kao u ogledalu, kakvu sliku ostavljamo! Židova Tesna vrata napisana su 1909. godine kao novela koja, zajedno sa Imoralistom čini par narativa o sukobu unutrašnjih želja i moralnih načela. Za razliku od glavnog lika Imoralista koji se prepušta čulnom zadovoljstvu, Žerom i Alisa iz Tesnih vrata svoju ljubav žrtvuju zarad dostizanja uzvišenosti duha.

Škola za klavirsku harmoniku 2 Albin Fakin Ljubljana 1966 Albin fakin veliki format 120 strana stanje vrlo dobro

Čokoladni prah ujakovih vrata autora Milutina Ž. Pavlovića je roman koji se ističe svojom poetizovanom naracijom i dubokim osvrtom na prošlost. Pavlovićeva kućna mitologija, kako je opisuje Časlav Đorđević, sastoji se od toliko živopisnih i čulnih slika, da čitatelj gotovo može osetiti kako se iz knjige izlivaju rasuti delići sveta: molitvenici, krojačke šeme, vinogradarske breskve, kartaški špilovi. Ovaj roman, smješten negdje između datuma početka i kraja Drugog svetskog rata, prati životopis Nikole Galetina, rođenog u burnom periodu istorije. Dr Nastasja Pisarev ističe kako se kroz stranice ove knjige oseća protok vremena, koji postaje sve brži i melanholičniji, simbolično dočaravajući prolaznost vremena. Roman je podjednako i priča o odrastanju, gdje čitalac kroz četiri dela upoznaje Galetinov život. Posebno se ističe lik ujaka Gavre Komarova, drugog važnog junaka knjige, koji je opisan s toliko detalja kao da je njegova slika u knjizi. Ujak Gavra pripoveda o potrazi za Nikolovim ocem, ratnim fotografom, na bojištu Sremskog fronta. Stranice romana su posebno upečatljive, slikovite i emotivne, oslikavajući ne samo jedan život, već i jedno minulo vreme koje se može vratiti samo kroz zamagljeno sećanje. Pero Zubac ističe da je knjiga visoke briljantne narativnosti, koja čitaoca suočava ne samo sa jednim životom, već i sa jednim vremenom koje se neće vratiti.

U svojim izuzetnim esejima Vrata percepcije i Raj i pakao, Aldous Huxley vodi čitaoca na putovanje kroz dubine ljudske svesti, istražujući granice percepcije i misticizma. Nakon što je 1953. godine eksperimentisao sa meskalinom, Huxleyjev pogled na svet radikalno se promenio, otkrivajući mu slojeve stvarnosti koji obično ostaju skriveni. Sa nepogrešivom preciznošću i poetskom rečitošću, Huxley beleži svoje vizionarsko iskustvo, pružajući uvid u mogućnosti i ograničenja ljudskog uma. Ova dela ne samo da su oblikovala kulturnu svest šezdesetih godina prošlog veka, već i danas nastavljaju da inspirišu i provociraju razmišljanja o suštini postojanja i spoznaje. Vrata percepcije: Raj i pakao su nezaobilazna literatura za one koji teže dubljem razumevanju ljudske prirode i njenih neistraženih dimenzija.

Glavni junak ovog romana jeste Petrova gora, mitska i stvarna, čija se istorija prati od predrimskog i rimskog doba, pa sve do savremenosti. Knjiga govori o njenom postanku i poreklu imena uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore. Roman pripovedaju tri lika: Leša Samouka, poslednji krajiški prorok, koji istovremeno otvara i zatvara svako poglavlje, zatim upraviteljka sanatorijuma, koja progovara u ,,Prologu" i na kraju naratora centralne priče. Stub ove priče čine dva stvarna i mitska Petra: jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj, po kojem je Petrova gora i dobila ime, što je hrvatska verzija, dok se druga, srpska verzija vezuje za rodonačelnika poziva, na kaluđera Petra, tvorca života. Obojicu spaja grob - Petrova gora.

Proslavljeni autor romana „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“ i „Čizmaši“, u ovoj ediciji predstavljen je romanom „Gori Morava“ iz 1994. godine, jednom potpuno ličnom knjigom, pričom o piščevom detinjstvu i prvoj mladosti u malom mestu u Srbiji, tridesetih godina XX veka. U književnosti postoji mnogo knjiga sa ovom temom, ali „Gori Morava“ je nešto sasvim posebno, i još jednom pokazuje talenat velikog pisca da nam, sa toliko nijansi i osećanja, približi svoje likove, odnosno žive ljude po kojima su oni nastali. „Nos mog oca“ i nekoliko poglavlja kojima se roman završava antologijske su stranice srpske književnosti.

"U Slovenačkim gorama" je njen najbolji roman. Pored ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju.

Videti sken. Strip ima obe korice i sve stranice. PRVO plaćanje na račun, a zatim slanje ISKLJUČIVO "Post expressom". Kupac plaća poštarinu prilikom preuzimanja. Moguće lično preuzimanje. Cena je FIKSNA, bez obzira na broj naručenih stripova.

Ova knjiga napisana je kao istorijsko-putopisna monografija! U četiri poglavlja kojima se knjiga bavi, opisane su tri Svete Gore. Svaka od njih ima veliki značaj u istoriji srpskog naroda, formiranju njegove države i očuvanju kulturnog i duhovnog identiteta. U knjizi je na nenametljiv način čitaocu pribižena istorija, kultura i spomeničko nasleđe srpskog naroda. Knjiga predstavlja svojevrstsan vodič kroz prostor i vreme.

Knjiga Uzemljenje tamo gore autora Nenada Vojvodića tka svoju priču oko ljubavi, u njenim misterioznim i očiglednim manifestacijama. Iako se reč ljubav ne pominje direktno, ona je centralni element koji povezuje sve priče. Delo donosi hronologiju jednog geografskog segmenta Vojvodine kroz neobičnu naraciju, koja ne sadrži pristrasna zapažanja, lične uspomene ili sudove. Knjiga koristi više različitih stilsko-jezičkih izraza kroz priče koje obuhvataju nekoliko vekova i širok spektar likova. Teško je odrediti ko od njih su glavni junaci. Radnja se odvija u švapskom naselju Filipovo, današnjem Bačkom Gračacu, prikazujući male ljudske sudbine različitih nacionalnosti, društvenih i konfesionalnih pripadnosti. Ove priče stvaraju višedimenzionalnu sliku života stanovnika ovog područja, ukrštajući tragizam i humor, realnost i fikciju, mirne periode i ratne traume. Završna priča Groblje slonova kroz sedam kratkih epizoda pokušava objasniti ili dopuniti ranije priče, ističući govor, tradiciju, kasnije spoznaje i dela stanovnika između Tise i Dunava. Knjiga je zamišljena kao spomenik pojedincima, porodičnim zajednicama i prohujalom dobu, koje se iz današnje perspektive čini kao nešto neproživljeno. Autor ostavlja čitaocu i budućnosti da prosude uspeh njegovog dela.

Roman opisuje odrastanje jedne devojčice koja je svako leto provodila u Rovinju. Radnja romana počinje sedamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji. Toj devojčici je sigurno mesto oduvek bila majka, dok je dedu smatrala ravnopravnim prijateljem. Kako godine prolaze, ona će se upoznati sa drugom decom, počeće da krije neke stvari od svoje majke, uvideće da odnos između njenih roditelja nije dobar. Probudiće se i njena seksualnost. A onda će tajne izaći na videlo...

Eruditna, mudra i neophodna knjiga za vreme u kome živimo i za razumevanje teorije, prakse i politike stvaralaštva i participacije u svim svojim kompleksnostima. Ova knjiga predstavlja svojevrstan spoj psihologije, koju autorka predaje na FDU, umetničko-istraživačkog rada (ona je i reditelj), te njenog društvenog aktivizma. A originalnost ove knjige vidljiva je već na početku gde čitaoca čekaju „Pravila igre“, pa prvo glasi “Ova knjiga nije u dometu fine književnosti. Nema u njoj ničeg finog. Nije ni raport nekog kabastog emprijskog istraživanja. Istina, u igri su razna istraživanja…“ Irena Ristić deluje u polju umetnosti i nauke. Piše, proba, režira, smišlja i izvodi radove, sklona socijalnim ogledima i psihološkim istraživanjima umetnosti, predaje, piše, objavljuje, uređuje, ponekad organizuje, sa studentima polemiše, i opet piše… Diplomirala je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, magistrirala psihologiju na Filozofskom fakultetu i doktorirala u oblasti psihologije umetnosti na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Autorka je niza umetničkih i naučnih radova kao i studije Početak i kraj kreativnog procesa (Hop.La! 2010), i koautorka monografije Psihologija kreativnosti (Institut za pozorište, film, radio i televiziju, 2013). Fokusirana je na kolektivne prakse i uslove radikalne imaginacije. Pored istraživanja i predstava, rado izdvaja svoje ogledne radove: Autopejzaž (2016), Proba (2016), Šta kaže Irena Ristić? (2015), Pažljivo posmatranje (2014), Običan jedan bioskop.Nepar (2013), proces_K (2011), Apetit (2010), Soba malih strahova (2009), i Obdukcija (2005). Jedna je od osnivačica družine Hop.La! i vanredna profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Anatomija čoveka 2, Anatomija glave i vrata ; Anatomija centralnog nervnog sistema Autor: Jovanović, Slavoljub V. i saradnici Povez : Broširan ISBN : 9788671174657 Godina izdanja : 2019 Format i dimenzije:165 x 245mm, tvrd povez Stranica : 510 Pismo : Latinica Izdavač: Medicinski fakultet Beograd Knjiga je u odlicnom stanju, Stanje kao na slici Molim vas pišite ili poručujte na Viber , WhatsApp , Sms ili Mobilni Slanje : Slanje Postexpresom, plaćanje pouzećem ili lično preuzimanje

Bodirogićev roman preuzima svoj naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom romanu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Pa gde je onda ta naša zemlja? Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je ona i nastajala. Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest. Svako saznanje tu se skupo plaća, naročito u društvima koja su zaratila protiv svega jugoslovenskog. Na takvoj sceni, Rajić izgleda kao nekakav hidalgo od Druge Jugoslavije, vitez tužnog lika, što se u pratnji svog hroničara otisnuo u svet koji je poludeo i izopačio sve vrednosti. Dva čoveka hodaju planinama i šumama svoje negdašnje zemlje koja se raspala u krvi, koje više nema, ali koja je stvarnija od svega što je iz njenog raspada nastalo. U tim hodanjima oni napuštaju gradove i postaju jadne i lepe umiruće zveri, oslobođene svakog zla.

Iz recenzije: Bodirogićev roman preuzima svoj naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom romanu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Pa gde je onda ta naša zemlja? Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je ona i nastajala. Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest. Svako saznanje tu se skupo plaća, naročito u društvima koja su zaratila protiv svega jugoslovenskog. Na takvoj sceni, Rajić izgleda kao nekakav hidalgo od Druge Jugoslavije, vitez tužnog lika, što se u pratnji svog hroničara otisnuo u svet koji je poludeo i izopačio sve vrednosti. Dva čoveka hodaju planinama i šumama svoje negdašnje zemlje koja se raspala u krvi, koje više nema, ali koja je stvarnija od svega što je iz njenog raspada nastalo. U tim hodanjima oni napuštaju gradove i postaju jadne i lepe umiruće zveri, oslobođene svakog zla.

DETALJNIJE Nagrada Vukove zadužbine. Priča o detinjstvu junaka Stevana u srpskoj varošici na Moravi tridesetih godina XX veka zapravo je piščeva gorka ispovest o svojoj mladosti. Likovi meštana, rođaka i prijatelja oživljeni su nezaboravnim dijalozima i osenčeni strpljivim podnošenjem svoje teške i mukotrpne sudbine u nemirnim vremenima, a opisi odnosa sa rodbinom i opraštanje od oca na samrti spadaju u najbolje stranice novije srpske proze. „Po izvornosti i emotivnoj energiji, roman Gori Morava možda je najsnažnije delo Dragoslava Mihailovića, pisca koji je srpskoj književnosti dao Kad su cvetale tikve, Petrijin venac i Čizmaše. Na prvi pogled fragmentarnog sklopa, ovaj roman se zapravo odlikuje promišljenom čvrstinom kompozicije, tvoreći, potresno i nežno, tolstojevsku nisku detinjstva, dečaštva i mladosti. Motivske niti kojima je premrežen Mihailovićev roman polaze od osunčane slike detinjstva, gde nesreća, bolest i smrt deluju pre kao nerazumljive i čudne nego kao tragične pojave, da bi sa sazrevanjem ta ugodna izmaglica iščezla, a ljudi i događaji se našli u nemilosrdno jasnom osvetljenju. Ovo prozno remek-delo Dragoslava Mihailovića počiva na finom preplitanju uspomena i, kao na jesenjoj prigrevici, obrazuje neku vrstu šarenog hlada, gde se zračna vedrina i razigranost stapaju sa sumornim nagoveštajima i tragičnim spoznajama.“ Vladeta Janković Format: 13x20 cm Broj strana: 207 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 2. jun 2018. ISBN: 978-86-521-2797-9