Autor: Danijel Jovanović Ukupan broj strana: 345+353 Format: 21 Povez: broširano Severna kapija - Glasovi u tami - Stranice od peska - Staze sudbine „Severna kapija: Duhovi prošlosti“ prva je od četiri priče fantastičnog serijala prepunog misterije, pustolovina, starih verovanja i zaboravljenih stvorenja koja su nas do sada vrebala samo iz priča pred spavanje. Trinaestogodišnja Suzana detinjstvo provodi na selu. Njen život se menja kada dobije stipendiju jedne od najelitnijih škola u Evropi. Biće to put u mračnu avanturu kakvu nije mogla ni da nasluti. Vrlo brzo po dolasku, devojčica biva uvučena u tajne koje su zidine te škole čuvale vekovima. Misteriozne pojave progone nju i njene prijatelje i oni sve dublje ulaze u lavirint opasnosti i strave. Deca će saznati da su bića poput drekavca, more, lesnika i veštice stvarna i da ih je gotovo nemoguće zaustaviti.Suzana, uz sve to, ulazi i u neku vrstu lične borbe koja će je zauvek promeniti. “Glasovi u tami”, druga knjiga; Stara kapija, skrivena duboko unutar planinske šume, se ponovo otvara. Ovoga puta zlo ne ostaje samo sa druge strane već se tiho, poput nevidljive pošasti, širi po školskom imanju i čitavoj planini. Uprkos nadama da će ova školska godina proteći u bezbednoj atmosferi, Suzana i njeni prijatelji bivaju uvučeni u misteriju o kakvoj nisu mogli ni da sanjaju. Prošlost još uvek nije ispričala svoju priču do kraja. Suzana će morati da donese teške odluke ne bi li sebe i svoje prijatelje iščupala iz kandži tame koja ih sa svih strana pritiska. Može li u tome uspeti čak iako se među njima krije izdajnik? Nastavak „Severne kapije“ donosi nam šapate glasova u tami od kojih se ne može pobeći. Samo najhrabriji nastaviće avanturu. `Stranice od peska` Treća godina u „Severnoj kapiji“ počinje nevoljom-stara kapija se otvara već prve noći po Suzaninom dolasku na imanje. Vrlo brzo školu napada čudnovata strela, a čak ni policija ne može da pronađe njenog vlasnika i naslute njegove namere. Hoće li bliznakinje konačno sklopiti sve kockice svoje misteriozne prošlosti? Da li avetinjsko selo koje im progoni snove ima ikakve veze sa ubicom i njegovom strelom? I hoće li ljubavni trougao narušiti odnose unutar družine? Deca će ovog puta morati da zagaze još dublje u svet demona, a Suzana će biti stavljena pred izbor koji bi mogao da ugasi život jednog od njenih prijatelja. Može li njena savest to da podnese? Hoće li družina konačno izgubiti bitku sa tamom? Stranice od peska predstavljaju borbu sa neuhvatljivim kandžama same smrti. Da li je ljudski život više od prastarih stranica knjige i može li ljubav pobediti ono što je u njima zapisano? Odrastanje nikad nije bilo surovije. `Staze sudbine` Posle teške tragedije koja ih je zadesila, Suzana i Margita pronalaze čudesan način da se u Severnu kapiju vrate poslednji put…

CELOKUPNA DELA VILJEMA ŠEKSPIRA U 10 KNJIGA SABRANA DELA Vilijam Šekspir (William Shakespeare 1564 - 1616), engleski pesnik i dramski pisac. Smatra se najvećim piscem na engleskom jeziku i dramaturgom svetskog glasa. Ukupna Šekspirova dela koja su sačuvana sastoje se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko manjih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi. Nažalost, ostalo je veoma malo pisanih svedočanstava i dokumenata njegovom privatnom životu, pa je to ostavilo prostora za mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja, kao i da li su dela koja mu se pripisuju zaista njegova. Pouzdano se zna da je najveći deo svog književnog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do, otprilike, 1608. godine. U tom periodu su nastali najpoznatiji i najpopularniji pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku, kao što su HAMLET, MAGBET, KRALJ LIR. U poznom periodu svog života pisao je tragikomedije i sarađivao sa drugim dramskim piscima svog vremena. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života, bio je ugledan pesnik i pozorišni pisac, ali njegova popularnost i reputacija doživele su svoj puni zamah tek u XIX veku. Posebno su ga romantičari uzdizali i kovali u zvezde, ali su ga i viktorijanci podjednako slavili kao svog idola. Od početka XX veka pa do danas, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta, na svim jezicima i u različitim izvođenjima, sa velikim uspehom i izvanrednom popularnošću. Kultura Beograd 1966 01. Komedije (506 strana) - Bura - Zabune - Dva viteza iz Verone - Ukroćena zloća (Ukroćena goropad) - Vesele žene vindzorske - Mnogo vike ni oko čega 02. Komedije (431 strana) - Nenagrađeni ljubavni trud - Snoviđenje u noć Ivanjsku - Mletački trgovac - Sve je dobro što se dobro svrši 03. Komedije (425 strana) - Kako vam drago - Bogojavljenska noć - Ravnom merom - Zimska bajka 04. Tragedije (476 strana) - Tit Androik - Troil i Kresida - Hamlet - Kralj Lir 05 Tragedije (505 strana) - Romeo i Đulijeta (Romeo i Julija) - Julije Cezar - Makbet (Ledi Magbet) - Antonije i Kleopatra 06. Tragedije (558 strana) - Otelo - Koriolan - Timon Atinjanin - Perikle - Simbelin 07. Istorijske drame (278 strana) - Kralj Džon - Ričard Drugi (Ričard II) - Henri Četvrti (Henri IV) 08. Istorijske drame (479 strana) - Henri Peti (Henri V) - Henri Šesti (Henri VI) 09 Istorijske drame (278 strana) - Ričard Treći (Ričard III) - Henri Osmi (Henri VIII) 10. Poeme i soneti (253 strane) - Venera i Adonis - Soneti - Otmica Lukrecije - Jadikovanje zaljubljene - Zaljubljeni poklonik - Feniks i Grlan vrat knjige izbledeo od svetlosti stanje vrlo dobro L. 1. O. 4. +. KOM.

Lajoš Zilahi KOMPLET DELA 1 - 10 Bratstvo-jedinstvo Novi Sad, 1977. godine, tvrd kožni povez. Knjige su odlično očuvane, izvanredno, čiste, uredne, nisu čitane. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. ZAROBLJENICI 02. GRAD IZBEGLICA 03. SAMRTNO PROLEĆE 04. KAD DUŠA ZAMIRE 05. OSVETA ORUŽJA 06. BEGUNAC 07. PURPURNI VEK 08. RAZBESNELI ANĐEO 09. ARARAT I 10. ARARAT II Lajos Zilahi, pisac i publicista je bio jedan od najuspešnijih pisaca mađarske književnosti. Bio je i moderan tekstopisac, preduzetnik i vlasnik novinske kuće. “Mi smo pisci koji žive sredinom dvadesetog veka i pokušavamo da razmišljamo, profesionalno pratimo nove misli koje se pojavljuju u čitavom čovečanstvu, a mi se polako uveravamo – i to verovanje je dublje iz dana u dan – da ljudsko društvo ima veliki potencijal u svim tačkama globusa – ide ka prosperitetu.” Ova izjava čini osnovu svih misli u delima Lajoša Zilahija. Rođen je 27. marta 1891. godine u Salvadoru. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Budimpešti i jedno vreme radio u advokatskoj kancelariji. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu i bio je teško ranjen u borbi. Njegov prvi, blago erotski i lirsko-emocionalni ljubavni roman SAMRTNO PROLEĆE, postigao je veliki uspeh i učinio ga poznatim i van granica Mađarske. Jedno od osnovnih obeležja njegovih radova između dva rata bila je društvena i moralna kriza, kao posledica Prvog svetskog rata. Sve vreme je imao značajnu ulogu u javnom životu, pokušavajući neuspešno da posreduje između zvanične politike Hortijevog sistema i levičarske inteligencije, na inicijativu Novog intelektualnog fronta. Osnovao je sopstvenu filmsku produkciju i angažovao poznate mađarske glumce, snimajući SAMRTNO PROLEĆE, a za scenografiju je koristio svoj nameštaj, dok su sekvence na selu, snimane na njegovom ličnom imanju. Po izbijanju Drugog svetskog rata, on se sve više protivi Hortijevom režimu i fašizmu, a odmah po završetku rata, otputovao je u Ameriku, službeno, da se više nikada nije vratio. Izbeglištvo mu je teško palo, a u Americi je napisao roman o porodici Dukaj, dajući detaljan prikaz moralne dezintegradije i dekadencije mađardske aristorkatije. Mogao je u Americi pristojno da živi od svog rada ali mu je emigraija teško padala. Toliko je želeo da se vrati kući, da je početkom šezdesetih kupio je kuću u Novom Sadu, a često je išao do granice da bi video svoju domovinu, bar izdaleka. Tek je 1973. godine smogao snage da ode u rodnu Mađarsku, gde je predao molbu za repatrijaciju svojoj supruzi, Piroški Barczi. Međutim, to više nije bilo moguće. Umro je 1. decembra 1974. godine u Novom Sadu. Na kraju, urna sa njegovim pepelom je postavljena na groblju Farkasreti u Budimpešti. O sebi je govorio: `U Americi mi govore da sam komunista, kod kuće da sam reakcija, tako da ne znam šta mi stvara veću gorčinu`. Opis delom sa interneta. # 555

Knjige kao nove jedna ima potpis A3 1. Krhotine časti Ljudska vrsta se raširila svemirom. Putovanje brže od svetlosti kroz crvotočine u prostorno-vremenskom kontinuumu omogućilo je naseljavanje dalekih svetova; politički savez, ako je ikada postojao, odavno je raskinut; društveni sistemi, pa i istorije mnogobrojnih kolonijskih svetova često su ekstremno različiti, a posledica toga je stanje bremenito političkim zaverama i hladnim i oružanim ratovima. Kordelija Najsmit je naučnik sa Beta Kolonije, iz sveta nalik današnjim zapadnim demokratijama. Aral Vorksigan je oficir, pripadnik vojne kaste i aristokratije Barajara, sveta u kome vlada kvazifeudalizam i gde se bespoštedni unutrašnji sukobi smenjuju sa osvajačkim ratovima. Žena i muškarac, različiti po poreklu i odgoju, ne odolevaju snažnoj uzajamnoj privlačnosti, iako se najpre susreću kao protivnici u ratu svojih matičnih svetova, a zatim i kao saveznici u krvavoj borbi za vlast na Vorkosiganovoj rodnoj planeti. Ovaj roman je uvod u naučnofantastični svet Vorkosigana i Barajara, početak popularne i nagrađivane višegeneracijske sage koja, doslovno, premošćuje prostor i vreme. Bižolova je četvorostruki dobitnik nagrade Hugo i dvostruki dobitnik nagrade Nebula. 2. Barajar U drugom delu sage o Vorkosiganima Kordelija Najsmit, odmetnica gurnuta u brak sa najomraženijim neprijateljem svoga sveta, Koljačem Komara, prolazi kroz nova teška iskušenja kada njenog muža proglase za regenta i staratelja maloletnog naslednika carskog prestola Barajara. Slika barajarskog društva i istorije rasvetljava zašto ova tuđinka i došljakinja tvrdi da su Barajarci ludi. Iako pripada serijalu o Majlsu Vorkosiganu, Barajar je roman u kome Majls nije aktivni protagonist. Ovo je priča o tome zašto će Majls doći na svet osakaćen, zakržljalog rasta i lomnih kostiju i sa tim strašnim hendikepom morati da izbori mesto za sebe u okruženju koje prema takvima nema milosti. Dobitnik nagrade Hugo za SF roman godine. 3. Plaćenik Treća knjiga u proslavljenom serijalu o Majlsu Vorkosiganu. Na planeti Barajar fizički nedostaci su društveno neprihvatljivi. Majls ima briljantan um, jedva 165 cm visine, preveliku glavu, izuzetno krte kosti i žarku želju da upiše vojnu akademiju. Pošto već na početku padne fizički deo prijemnog ispita za vojnu akademiju, Majls odlazi na Beta koloniju gde istog dana završava sa obveznicom koju ne može da pokrije, vlasništvom nad teretnim brodom spremnim za staro gvožđe i depresivnim pilotom alkoholičarom na grbači. Kako bi nadoknadio novčane gubitke, Majls odlučuje da preveze jedan tovar na Tau Verde IV. Posao je lak, a ponuđen novac popriličan. Problem je što se isplata dobija po isporuci, a odredište je usred ratne zone krcate vojnicima i plaćenicima. Događaji se otimaju kontroli, a jedino što Majlsovu družinu održava u životu jesu njegova lukavost, tvrdoglavost, brzo razmišljanje – i činjenica da je već uzeo zalet. „Čast i dužnost su od životne važnosti za Majlsa, ali on je rođen da bude spletkaroš. I nikad ne odustaje... Čitao sam knjige o njemu iznova i iznova.“ Stiv Džekson, tvorac GURPS-a „Ako volite vojni SF, obožavaćete knjigu, a ako ne volite vojni SF, možda ćete je svejedno obožavati, jer žanr je ovde zaista najmanje važan... Tako je dobra jer je za oko devedeset posto dublja nego što biste očekivali... Uvek vas iznenadi, nikad nije predvidiva, gotovo nikada ono što očekujete.“ Džo Volton, spisateljica naučne fantastike 4. Vorska igra Nastavak Plaćenika i dobitnik nagrade Hugo. Majls Vorkosigan, tek diplomirao na Carskoj vojnoj akademiji, kao i svaki pitomac nada se da će biti raspoređen na svemirski brod. Pretpostavljeni, međutim, imaju druge zamisli. Majlsov odnos prema nadređenim oficirima je u najmanju ruku problematičan, no ako bez izgreda izdrži šest meseci u pešadijskoj bazi i pokaže da je nešto naučio, Majls se može nadati premeštaju u svemir. Tako se Majls zatiče u u ledenoj pustari, u ozloglašenoj ostrvskoj bazi Laskovski, gde po tradiciji završavaju pijanci, politički nepodobni ljudi i beznadežni oficiri čija je karijera pretrpela brodolom. Naravno, Majls ostaje dosledan sebi, odbija naređenja i zbog toga biva optužen za veleizdaju zbog čega ga šalju na drugi kraj galaksije. Tu će sresti Slobodne dendarijske plaćenike, otkriti pravu zaveru protiv svog rođaka, cara Gregora, i shvatiti da mora da ga spase kako bi izbegao sudbinu goru od smrti – da on sam postane gospodar Barajara. „...duhovito, svestrano, sa stilom...“ Locus „...ima sve što treba...“ Science Fiction Review „...izvanredno... zaslužuje najtoplije preporuke.“ Booklist „... sjajno... Bižolova spada među velikane epske i naučne fantastike.“ Rave Review

Knjiga je dobro očuvana,nedostaje mali deo korice sa strane pri vrhu(kao na slici). Knjiga o Nemačkoj 1 (2. deo, iako je planiran, nikad nije ugledao svetlost dana) Geca Kon, 1931. Beograd ,,Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označan kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku.`` ,, Miloš Crnjanski se putopisom kao žanrom bavio u nevelikom broju svojih knjiga, a pre svega u delima `Ljubav u Toskani`, `Putopisi` i `Knjiga o Nemačkoj`. Međutim, stiče se utisak da je veći deo njegovog stvaralaštva svojevrsni putopis. Elemente tog žanra imaju čak i `Seobe` i `Roman o Londonu`, a multižanrovske karakteristike ima i njegova knjiga `Kod Hiperborejaca`. Ipak, ne bismo mogli reći da je sve što je u formi putopisa nastalo iz pera Miloša Crnjanskog pripada književnosti. Poznato je da je, kao novinar i dopisnik srpskih, odnosno jugoslovenskih listova, mnoge svoje putopisne tekstove pisao publicističkim stilom i objavljivao ih u `Politici`, `Vremenu` i drugim listovima. Zapravo, u velikom broju slučajeva reč je o putopisnim reportažama, sa primesama i putopisne i publicističke proze. Za većinu tih reportaža karakteristično je upravo preplitanje književnog i novinarskog izraza, ali oni po svom kvalitetu daleko nadmašuju dobar novinarski tekst.``

Vladimir Bartol - Alamut Svjetlost, Sarajevo, 1990. Tvrd povez, zastitni omot iskrzan i krpljen, 606 strana. EKSTREMNO RETKO! `Alamut je istorijski roman, delo slovenačkog pisca Vladimira Bartola. Prvo izdanje štampano je 1938. godine, a slavu je stekao tek sedam decenija kasnije, kada je došlo do sukoba sa islamskim svetom (9/11, napadi u Madridu i Londonu). Tada je knjiga pokazala istorijsku problematiku i svoje vizionarstvo. Na srpskom jeziku roman se pojavio 1954. godine u prevodu Josipa Zidara i Marijane Zandor. Knjiga nas vodi u 11. vek u iranska brda. Govori o tvrđavi Alamut, nepristupačnom sedištu ismailaca (šiitske sekte), odakle vođa Hasan ibn Saba vodi rat protiv „nevernika“ (Seldžuka i ostalih sunita). On u tvrđavi ima tajni centar za obuku vrlo hrabrih boraca, asasina (hašašina), koji su za svog vođu spremni i umreti. Hasanu ibn Sabi to uspeva uz pomoć vrlo prefinjenog sistema, jer sve buduće borce šalje u lažni „raj“, kada ih nakon konzumiranja čudesne kuglice (hašiša) u prelepom vrtu dočekaju prekrasne, mlade devojke sa pripitomljenim divljim životinjama, sa izobiljem hrane i divnom muzikom. Tako svi budući borci poveruju da Hasan ibn Saba ima ključ od raja. Da bi borci ponovo doživeli taj raj, spremni su da učine sve, pa i da umru. Tako im ibn Saba obećava raj i šalje ih u samoubilačke misije gde moraju, po naređenju, pre samog izvođenja napada, konzumirati te čudesne kuglice (hašiš), koji ih dovodi do pred vrata raja, a u stvari ih opusti kako bi lakše izvodili napade iz kojih se niko ne vraća živ. Priča se vrti oko jednog od novodošlih boraca, Ibn Tahira, a sporedno teče priča i o prelepoj Halimi, koja je takođe predodređena za Alamut, gde će biti nuđena kao jedna od tih rajskih devojka koje će dočekivati i mamiti buduće fedajene nudeći im lažnu sliku o raju. Ostala dela Vladimira Bartola: Lopez (1932, drama) Al Araf (1935, kratke novele) Alamut (1938, roman), Tržaške humoreske (1957, kratke novele) Čudež na vasi (1984, roman) Don Lorenzo (1985, novela) Med idilo in grozo (1988, novele) Zakrinkani trubadur (1993, izbor eseja) Mladost pri Svetem Ivanu (2001, autobiografija)` - Alamut je najpoznatije djelo Vladimira Bartola. Prvo izdanje izašlo je 1938. godine, a bavi se pričom o Hasan ibn as-Sabahu i njegovoj sekti ismailija. U svoje vrijeme knjiga nije bila hvaljena od strane kritičara, no popularnost joj je porasla osamdesetih godina 20. vijeka, te ponovno u početkom 21. vijeka, kada je, nakon što ju je na engleski preveo Michael Biggins, nadahnula autore računalne igre Assassins Creed. Bartol je roman počeo pisati ranih 1930-ih godina u Parizu. Tamo je sreo slovenskog književnog kritičara Josipa Vidmara, koji ga je upoznao s pričom o Hasanu-e Sabahu. Dodatan poticaj za roman bio je atentat na jugoslavenskog kralja Aleksandra I od strane hrvatskih i bugarskih radikalnih nacionalista, kojeg je navodno potakla talijanska fašistička vlada. Kada je prvi put objavljen, roman je bio sarkastično posvećen Benitu Mussoliniju. Glavna poruka romana jest: ništa nije istinito, sve je dopušteno. Roman govori o iranskoj tvrđavi zvanoj Alamut, gdje vođa sekte ismailija, Hasan-e Sabah skuplja vojsku za napad na sunitske Seldžuke koji su zaposjeli Iran. U tvrđavu se, potaknut željama obitelji, zaputi mladi ibn Tahir, koji je kasnije izabran u četu najsposobnijih i najubojitijih vojnika, fedaija. Kroz njihov trening i obrazovanje, naučeni su dati vlastiti život za ispunjenje svojih naredbi. Ukoliko poginu, rečeno im je da odlaze u raj, gdje će uživati u jelu, piću, obilju i ženama. U to svi vjeruju, jer ih Hasan omami hašišem, te ih u nesvijesti premjesti u kraljevske vrtove iza tvrđave, koje je dao urediti prema svojem opisu raja. Fedaiji tako vjeruju da je sam Alah podario moć Hasanu da ih u zaslužen čas pošalje u nebesa. Među njima i djevojkama u vrtu se razviju ljubavne veze, koje Hasan, naravno, iskorištava. Da bi seldžučki vojnici spoznali njegovu moć, naređuje jednom od fedaija da se baci s tornja. Ovaj, vjerujući da će se tako vratiti svojoj dragoj u raju, to učini sa smješkom. Ibn Tahira, najsposobnijeg fedaija, Hasan pošalje ubiti Nizam al-Mulka, sultanovog vezira, koji ga je u prošlosti izdao. Kada ibn Tahir izvrši zapovijed, vezir mu pred smrt otkrije istinu o Hasanovim planovima, na što se ibn Tahir zaputi natrag u Alamut, odlučivši ubiti Hasana. Hasan ga primi i otkrije mu pravi smisao svojeg nauka – ništa nije istinito, sve je dozvoljeno. Potom ga pusti i otpremi ga da putuje po svijetu. Drugi fedai ubije sultana, država se raspadne, te počne rat za prijestolje. Hasan se zatvara u toranj, gdje do smrti radi i zapovijeda ismailijama preko svojih vjernih daija, važnih vjerskih i vojnih časnika. Vladimir Bartol (24. februar 1903 – 12. septembar 1967) je bio slovenački pisac, dramatik i publicista. Najpoznatiji je po svom istorijskom romanu „Alamut“ (1938) koji je prevođen u više jezika i popularan širom sveta. Romanom „Alamut“, dobio je veliku međunarodnu reputaciju i to 70 godina nakon objave, jer Alamut jer dobro opisuje zbivanja i današnje verske konflikte sa islamskim svetom.Biografija Rođen je u selu Sv. Ivan kod Trsta u građanskoj porodici kao treće dete ocu Gregoru (poštaru) i majci Marici (učiteljici). Po roditeljima je imao dobro obrazovanje. Školu je pohađao u Trstu i završio u Ljubljani. Studirao je psihologiju i filozofiju. Nakon diplome 1925. studije nastavlja na Sorboni u Parizu (1926–1927). Vojni rok odslužio je u Petrovaradinu a od 1933. do 1934. boravio je u Beogradu gde je bio urednik. Nakon rata živeo je u Ljubljani i bio član SAZU-a. Naslovi Lopez (1932, drama) Al Araf (1935, kratke novele) Alamut (1938, roman), Tržaške humoreske (1957, kratke novele) Čudež na vasi (1984, roman) Don Lorenzo (1985, novela) Med idilo in grozo (1988, novele) Zakrinkani trubadur (1993, izbor eseja) Mladost pri Svetem Ivanu (2001, autobiografija)

Najkompletnije izdanje! Dela Miloša Crnjanskog, tom 10–11. Odlično očuvano. Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Eseji i članci. 1, Književnost, umetnost / Miloš Crnjanski ; [priredio Ž.[Živorad] Stojković] Vrsta građe esej Jezik srpski, engleski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zadužbina Miloša Crnjanskog ; Lausanne : L`Age d`Homme, 1999 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 646 str. ; 24 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka Dela Miloša Crnjanskog ; t. 10, knj. 21 apomene Tekst delimično i na engl. jeziku Tiraž 700. Predmetne odrednice Srpska književnost -- 20v Književnost -- Estetika Srbija -- Kulturni život Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Eseji i članci. 2, Istorija, polemike, razgovori / Miloš Crnjanski ; [priredio sa saradnicima Ž. Stojković] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zadužbina Miloša Crnjanskog ; Lausanne : L`Age d`Homme, 1999 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 706 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka Dela Miloša Crnjanskog ; t. 11, knj. 22-23 Sadržaj Iz sadržaja: Sveti Sava. ISBN 86-13-00932-8 Napomene Ćir. i lat Tiraž 700 Predmetne odrednice Sava, sveti, 1174-1235 Niti, Frančesko Saverio, 1868-1953 Karolji, Mihalj, 1875-1955 Katardži, Marija, - D`Anuncio, Gabrijele, 1863-1938 Karađorđe, 1768-1817 Crnjanski, Miloš, 1893-1977 – Intervjui Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG120 (L)

Knjiga nje nova. ,,Možemo li mi, takvi kakvi smo, zamisliti i razumeti POSTOJANJE i njegovu SVRSISHODNOST? I možemo i ne možemo! I eto krenusmo od paradoksa....(podsetimo se, postoje prostori gde ovo da se i može i nemože i nije neki paradoks...) Pitanje Geneze Svemira je asimptota celokupne filozofije Prirode, težnja sveobuhvatne ljudske misli o postojanju, tu se slivaju hiljadugodišnje tekovine našeg saznanja. To je pitanje o Prirodi Kosmosa, o trajanju kao takvom, o Početku, o smislu prostor-vremena, o biti materije, o stvaranju i Stvoritelju. Naš čin saznanja je tren u kosmičkim vrtlozima...Priroda nam je tako dala puno...Reći ćemo `Priroda` da bi izbegli preranu analizu ko nam je to dao... Dala nam je, dakle, čak i logiku da spoznamo, kao finim izbrušenim dijamantskim alatom, tu njenu logiku! Hoće da nam pomogne u potrazi za odgovorima na ovo Pitanje o nama samima...Ali gle paradoksa, harmonija njena, rekli bi mi kao namera možda, nije nam olako dala moć da dopremo do najtananijih konačnih dubina, do Smisla Svega... Nije nam omogućila sklop elektrona takav da, u hemijskim vezama u mozgu, zadržimo misao o suštini postojanja dovoljno dugo da bi i tu tražili odgovore... Nametnula nam je samo retki blesak misli o traganju za smislom našeg kratkog postojanja, podesila je da misao o tome prohuji kao tren kroz našu svest i omogućila nam brzo nesvesno bežanje od moguće besmislenosti u realan svakodnevni život... Evo i kada pročitate ove redove, možda se više nikada nećete vratiti da potražite odgovore na ova pitanja....Moćna Evolucija nas je spasila od traganja za smislom, naredila nam je bezrezervno zadovoljenje osnovnih nagona za očuvanjem i produženjem vrste, a rešenje Svrsishodnosti Postojanja daće nam neko drugi nekom drugom prilikom...ili nikad. Da bismo razumeli Vaseljenu i Postojanje na najdubljem nivou, moramo znati ne samo kako se ona ponaša, već i zašto? Zašto postoji nešto umesto ničega? Zašto mi postojimo? Zašto postoje ovi zakoni, a ne neki drugi? Da bi razmeli Svrsishodnost, moramo dati odgovore na temeljna pitanja koje postavljamo sebi samima evo 3000 godina. Zašto je nešto tako kako jeste? Po čemu nešto jest to što jest? Šta je bitak? Jel bitak jedan? U čemu je sreća? u približavanju Bogu? U spoznaji istine? U uživanju ili u smernom životu bez mnogo potreba, u prihvatanju reda sveta ili u borbi za promenama? U sreći pokoljenja? Šta je smisao čovekovog delanja? Ugodan život ili slava, čast. moć, bogatstvo, ljubav, moralna vrednost? Šta je dobro? Šta su temeljne vrline? Umerenost, hrabrost, mudrost, prosvećenost, prijateljstvo, nada, vera, sloboda? Šta je sloboda? Mogućnost izbora, spoznaja nužnosti? Ima li sobode bez odgovornosti? Da li je religiozan čovek slobodan čovek? Šta možemo znati? Koje je poreklo naše spoznaje? Razum, iskustvo ili drugi izvor? Da li je naša spoznaja objektivna? Postoje li stepeni spoznaje? Postoje li granice spoznaje? Šta je u stvari Istina, šta je kriterijum istine? Jel istina u umu ili u stvarima ili u podudaranju pojma i pojave? Kakav je odnos opšteg i pojedinačnog? Postoji li univerzalni zakon? Ima li slučajnosti ili sudbina predodređuje sve? Zar za ovo poslednje pitanje, Hajzembergov princip nije dovoljan odgovor? Potičemo li svi iz Singularnosti i beskonačne zakrivljenosti, gde svi zakoni nauke otkazuju...Zvuči surovo, ali treba samo biti miran... Odgovore će nam isprovocirati divljenje i sumnja...Centralna učenja naše civilizacije pokušavaju da nam pruže odgovore...svako na svoj način...Pitanja Postojanja i Svrsishodnosti se prožimaju kroz čitavu istoriju... 1. Aksiomatske Istine 1.1. Materijalna istina Ideja o aksiomatizaciji istine nije nova i rezultati donekle postoje, mada formalnu teoriju na ovom polju nećemo, čini se, imati nikada. Ipak, pokušaji da polazne osnove budu jasne kreću od predpostavke da materijalna istinitost zavisi da li se prost logički sud odnosi na realne ili imaginarne objekte. Prihvatamo li da je izrečeni prost sud istinit ako postoji slaganje veza između pojmova i stvarnih objekata? Ili ako u afirmativnom sudu subjekat totalno ili parcijalno je identičan predikatu, odnosno u negacijskom sudu ako je subjekat totalno neidentičan predikatu? (pod uslovom da zamišljeni objekat mora biti fiksiran svojom definicijom). Ako da, ili makar ako se u trenucima nekih nedoumica setimo ove, jedne od definicija istinitosti suda, onda pokušajmo da razmišljamo dalje o našem Postojanju i Svrsishodnosti svega... 1.2. Mislimo li dobro? Možemo li saznanjem do trijumfa ljudske rase? Mislim da je to jedini put... A ≡ A Zakon Identiteta A ≠ NeA Zakon Protivrečnosti. Važi za stvari koje se menjaju u vremenu. Ne može u ISTO Vreme. A = Ne(NeA) Na pravilno postavljeno pitanje može se odgovoriti DA ili NE Drugi i treći zajedno kažu da od dva kontradiktorna suda, jedan mora biti lažan, a drugi tačan. Sve što se zamišlja i sve što postoji MORA IMATI dovoljnog razloga zašto se tako zamišlja i zašto tako postoji. Ali eto nama fundamentalne teškoće na startu: Svaki prost sud A mora se obrazložiti drugim prostim sudom - razlog mu je sud B, njemu je razlog sud C i tako red razloga je beskonačan! Ali još gore: Ako važi da je sud A dovoljno obrazložen samo ako je sud B dovoljno obrazložen, .. i tako u nedogled, onda NIJEDAN nije dovoljno obrazložen! Ako predpostavimo da red razloga nije beskonačan, onda postoji sud Z koji je konačan i obrazlaže ostale sudove! Aristotel: Poslednje nepromenjive činjenice postoje bez razloga ako su u domenu MATEMATIKE, dakle postoje poslednji stavovi koji razlog imaju u SEBI SAMOME! Još jednom, Priroda pokazuje svoju ekonomičnost, to je tačno, ali regresijom unazad svesti sve na JEDNO...? 1.3. Kako odlučujemo da li je nešto istina? Svako saznanje zavisi od izvora i stanovišta. Kako odlučujemo da li je nešto istina? Vodimo li računa o tome na kom smo stanovištu, ateističkom, teističkom, deističkom ili smo skeptici? Logika čitavog naučnog rasuđivanja i uopšte smisao nauke je otkriti `istinu`. Imamo dva alata na raspolaganju. Iimamo čula, kroz koja doživljavamo svet i imamo mogućnost da činimo opservacije i donosimo logičke zaključke. Postoje dve vrste odnosa između naučnog uma i sveta, dve vrste logike smo nametnuli - deduktivna i induktivna. U deduktivnom načinu zaključivanja, već imamo teoriju, na osnovu koje možemo predvideti posledice. Dakle zaključujemo od opšteg ka pojedinačnom, iz opšte teorije prelazimo na konkretna opažanja. To je poznato kao hipotetičko-deduktivna metoda. U induktivnom načinu zaključivanja, zaključujemo od pojedinačnog ka opštem - uradimo mnoge opservacije u razlučitim uzorcima, zatim napravimo generalizaciju, pa zaključimo objašnjenje. Sposobnost za ovakve kreativne skokove daje nam naučni način razmišljanja. Ako projektujemo predhodna razmatranja na Astronomiju, na primer, onda bi to izgledalo ovako: Opservacije dovode do teorije, ta teorija predviđa nove opsevacije, koje mogu, dok su testirane matematičkim alatima ili stalnim opažanjima i analizama, potvrditi ili srušiti tu teriju i dovesti do nove teorije, koja zatim mora dodatno biti testirana, kako bi videli je li ta nova teorija bolje predviđa nove opservacije. Tako postoji stalna međuigra između induktivnog načina zaključivanja (na temelju promatranja) i deduktivnog načina zaključivanja (na temelju teorije), dok tako (asimptotski) nismo sve bliži i bliži `istini`. Teorije, dakle, možemo koristiti za predviđanje opažanja, ali ona neće uvijek biti tačna onako kako smo ih predvideli, zbog greške ili zbog varijabilnosti inherentne prirodnim fenomenima. Ako se opservacije puno razlikuju od naših predviđanja, napuštamo ili menjamo teoriju. Kako testirati razmere nesklada našeg predviđanja? Test je statistički ili probabilistički, to je test nulte hipoteze,koji je kamen temeljac statističkog zaključivanja. Za razliku od determinističkog modela prirodnih fenomena, probabilistički modeli (različita stanja jedne pojave javljaju se uz određenu verovatnoću) su potvrđeni na subatomskom nivou i tu su potrebne statističke tehnike za povećanje naučne spoznaje. Prisutnost varijabiliteta zahteva korištenje statističke analize. Kad je mala varijacija s obzirom na pojavu, mnogo više težine daje mala količina dokaza, nego kada postoji mnogo varijacija.Na primer, znamo da je rak gušterače danas uvek smrtonosna bolest. Dakle, ako smo pronašli lek koji nesumnjivo leči nekoliko pacijenata raka gušterače, mi ćemo dati puno težine dokazu da je to lek.. Za razliku od toga, ako smo pokušali utvrditi da li verovanje u Boga pomaže u životu, mi moramo to pokazati na veoma velikom broju ljudi i za to koristiti statističke metode, budući da ljudska bića su vrlo varijabilna u odnosu na svoje mentalne doskočice. U stvari, u većini bioloških i još više u društvenim i psihološkim pojavama, velika je varijabilnost. Najveći deo statistike uključuje zaključivanje iz uzoraka populacije u odnosu na neko interesno obeležje. Pouzdanost takvih zaključaka može se oceniti u smislu verovatnosti izvještaja, a mi smo na taj načn ustvari induktivno zaključili iz pojedinačnog (uzorak) ka opštem (populacija). Dakle, ako trendove grupe apstrahujemo na osnovu posmatranja individua, (dok generalizacija hipoteza može doći iz elementarnih zapažanja), testiranje hipoteza mora biti učinjeno uz kontrolisana merenja, bez sistemske pristrasnosti. Statističke tehnike, da bi bile valjane, moraju se primeniti na podacima čija kolekcija mora biti precizno kontolisana, uz korišćenje savremenih informatičkih alata. U jednom naučno istraživačkom procesu, a na osnovu cilja i metode istraživanja, informatičkim i statističkim alatima se analiziraju i interpretiraju prikupljeni podaci koji su podložni slučajnom variranju i daljom evaluacijom inferencijalnim statističkim metodama dolazimo do zaključaka. Sa tim u vezi, na današnjem nivou naših pouzdanih saznanja, u celokupnom Svemiru, na ovaj ili onaj način, važe najopštiji fundamentalni zakoni o održanju koji kažu da postoje fizičke veličine (impuls, energija...) za sistem kao celinu koje se ne menjaju, ako su ispunjeni određeni preduslovi - a to je izolovanost sistema. Dok svi drugi zakoni opisuju zavisnost promena fizičkih veličina, ovi opisuju Postojanje istih fizičkih veličina. Ovi zakovi su rezultat uopštavanja celokupnog civilizacijskog naučno tehničkog iskustva, stalno potvrđivani od procvata nauke do danas. Ako bi se otkrio i JEDAN izuzetak, izgubili bi OPŠTOST i koristimo ih zato kao kriterijume prihvatljivosti istinitosti nekog fizičkog tvrđenja. Dakle, postoji koncenzus `vere` u ovaj zakon! Kako ta `vera` izgleda na primeru: Pri preciznom proučavanju energije beta čestice (elektrona koji se emituje pri radioaktivnom raspadu), jednostavno je nedostajala energija da bi se matematički izjednačile leva i desna strana jednačine. `Vera` u ovaj zakon da se energija mora naći, da postoje druge čestice, objašnjenje je stiglo pronalaskom čudesne čestice Neutrino, o njoj ćemo kasnije). Samo 4 (četiri) sile vladaju Svemirom i pronalazak neke nove značio bi promenu kompletne paradigme ljudskog saznanja. Čak i tako, naučnim metodama približili bi se istini još više, ali zašto je onda potrebno bilo kakvo pojednostavljenje i jednostavno vera bez objašnjenja? Zar je toliko lakše živeti u neznanju? 2. Religija 2.1. Treba li nam tumačenje poretka stvari i smisla kad imamo jednostavno objašnjenje? I neko vrlo promućuran se odavno setio i omogućio nam je jednostavnost - religijsko pojednostavljenje prihvatljivo svima! Bez obzira ko koliko puta gleda u Zvezde, ushićenima ili umornima, onima koji se bave Matematikom ili onima koji taj alat nisu pribavili, učenima ili siromašnima, baš svima! Poručio nam je kroz Njegovu Knjigu Istine, ako želimo da ostanemo nekažnjeni (???), da nam se Postojanje produži na drugom svetu, Gore Negde, kako kaže on, na Nebu (neznajući o njemu baš mnogo, ali nema veze), onda verujmo u Njega, Tvorca Svega, i ništa ne pitajmo, utonimo i sakrijmo se oko tradicije, Njegovog morala i dogmi koje nam je On propisao i eto, biće nam lakše...Uostalom naređuje i da moramo, jer ako se drznemo da razmišljamo o Njegovom znanju o Svrsishodnosti ili ako nedaj bože, sumnjamo u Njegovo moralno učenje.... O kakvo opterećenje ka nama od velikog Tvorca Svemira, kakva sujeta! Dodatno našem neznanju još i prepliće moralne stavove sa Poretkom, pa nam i još i preti... Pa dobro, pokušajmo da razumemo...i Sokrat bi rekao da nema ozbiljnog promišljanja bez razmišljanja o moralu...``

Description Hari Poter I-VIII komplet – Dž. K. Rouling Komplet knjiga o čarobnjaku Hariju Poteru uključuje osam knjiga (Kamen mudrosti, Dvorana tajni, Zatvorenik iz Askabana, Vatreni pehar, Red feniksa, Polukrvni princ, Relikvije smrti, Ukleto dete) u tvrdom povezu. Komplet ne uključuje i kutiju za knjige. Kamen mudrosti Ostavljen kao beba na pragu kuće u Šimširovoj ulici broj 4. Hari Poter odrasta u ostavi ispod stepeništa, kao meta stalnih maltretiranja tetke, teče i njihovog Dadlija. Ali kada sove počnu da opsedaju njihov dom, noseći na njega adresirana pisma, život mu se iz korena menja. Od poludžina Hagrida saznaje za svoje čarobnjačko nasleđe i magijski svet skriven iza kulisa svakidašnjice. Poput perona devet i tri četvrtine, početne stanice čarobnog voza koji Harija void do Hogvortsa, škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, srca sveta magije! Dvorana tajni Misteriozno pojavljivanje kućnog vilenjaka Dobija, i njegov pokušaj da spreči Harija da se vrati na Hogvorts navode Darslijeve da ga stave u kućni pritvor do daljeg. Spas stiže u vidu letećeg automobila, kojim upravljaju Ron i njegova braća. Posle raspusta provedenog u Jazbini, nesvakidašnjoj kući Vizlijevih, dramatičnim dolaskom na Hogvorts započinje nova školska Godina. Zatvorenik iz Askabana Treća hogvortska godina je na pragu, a leto koje joj prethodi kao da nikada nije bilo duže… Darslijevi, suroviji nego ikada pre, muštraju i maltretiraju Harija za svaku sitnicu. Za to vreme, zemlja je u strahu i panici. I to oba njena sveta, i normalski I čarobnjački. Razlog je Sirijus Blek, jezivi i monstruozni ubica koji je pobegao iz najbolje čuvanog zatvora na svetu – Askabana, kako bi podmirio još nekoliko starih računa… Romori se da mu je cilj samo jedan – sâm Hari Poter koji mu pripada na neki sasvim poseban način… Vatreni pehar Pojava Smrtoždera i Mračnog znaka tokom svetskog prvenstva u kvidiču označavaju jačanje Voldemorove moći. No, Hari ima preče brige: protiv svoje volje postaje takmac Tročarobnjackog turnira, drevnog nadmetanja tri najstarije čarobnjacke škole. Međutim, stoji li iza Tročarobnjačkog turnira neka zlokobna pretnja? U jeku takmičenja i neverovatnih podviga od kojih zastaje dah, daleko ozbiljnija pitanja traže svoje prave odgovore, a mnoga od njih na sebi nose i jezivi znak sve prisutnije Smrti… Red feniksa Nakon napada dementora na Harija i njegovog rođaka Dadlija, profesori i čarobnjaci prinuđeni su da ponovo aktiviraju pokret otpora pod nazivom Red Feniksa. Na Dambldorovo insistiranje, Hari pokušava da zatvori svoj um od kontrole Lorda Voldemora. Učeći Oklumenciju sa zlokobnim profesorom Snejpom, a pri tom pokušava i da svoje prijatelje obuči odbrambenim činima da bi bili spremni za predstojeće bitke. Hoće li novoosnovana Dambldorova armija biti u stanju da se odupre Vodlemoru i spreči ga u njegovim mračnim namerama? Polukrvni princ Šesta hogvortska godina u životu Harija Potera od početka nosi izvesnu tminu i slutnju zle kobi. Mračne prilike promiču kroz svaku stranicu ove uzbudljive priče. I sam naslov sugeriše da Hari svoje vreme provodi uz Polukrvnog Princa, a da pritom niko, ni sam Hari, a ni čitalac, ne zna o kome je reč, sve do pred kraj ove knjige. Dambldor Harija uvodi u svet jezivih sećanja i još strašnijih predviđanja. To samo učvršćuje njihov odnos, odnos dva čarobnjaka koji jedino zajedno mogu da spasu svet od sve bliže i gotovo sigurne propasti. Relikvije smrti Hari Poter i relikvije Smrti je konačno razrešenje drame. Toliko željeno čekani odgovor na pitanje ko će preživeti i ko je konačni pobednik u epskoj borbi dobra i zla. U toj borbi Hari Poter nije ni najmanje usamljen, ali i mračni gospodar Voldemor ima silu jaču nego ikad pre. Dambldor je Hariju poverio ključni zadatak za opstanak i prevagu dobra. Ali je tolike tajne poneo sa sobom, u svet s one strane života. Našeg junaka stoga razdiru sumnje i izneverena očekivanja, koja samo rastu sa približavanjem završnog sukoba – rata oko Hogvortsa i svih tajni koje su u njemu pohranjene. Ukleto dete Hariju Poteru nikad nije bilo lako, a nije mu lakše ni danas kad je prezauzeti službenik u Ministarstvu magije, muž i otac troje dece školskog uzrasta. Dok se Hari bori s prošlošću koja odbija da ostane tamo gde joj je mesto, njegov najmlađi sin Albus (pogodili ste – ime je dobio po Albusu Dambldoru!), mora da se suoči s porodičnim nasleđem koje nikad nije želeo. Prošlost i sadašnjost zloslutno se mešaju, upozoravajući oca i sina da neprijatna istina ponekad leži tamo gde je najmanje očekuješ.

Artur Klark – ODABRANA DELA 1–6 (u zaštitnoj kutiji) Kutija u lošijem stanju, reparirana. 1. SVETLOST ZEMALJSKA 2. GRAD I ZVEZDE 3. S DRUGE STRANE NEBA 4. IZGUBLJENI SVETOVI 2001. 5. SASTANAK SA RAMOM 6. MATICA ZEMLJA Godina: 1978 Izdavanje i proizvodnja: Jugoslavija, Beograd Povez: meki Zbirka Odabrana dela Artura Klarka Biblioteka Kentaur : naučna fantastika SVETLOST ZEMALJSKA Vreme: 200 godina od čovekovog prvog sletanja na Mesec. Na Mesecu, Veneri i Marsu postoje stalne populacije. Stanovnici vanjskih svemira formirali su novi politički entitet, Federaciju, a između Federacije i Zemlje razvija se sve veće rivalstvo. ZEMLJA je priča o ovom novom sukobu. GRAD I ZVEZDE U tami budućnosti, gde celokupno čovečanstvo živi u poslednjem postojećem gradu, samo jedan čovek dovoljno je hrabar da pronikne u tajne univerzuma. Nakon što je istražila svemir i zavladala zvezdama, ljudska vrsta izgubila je okršaj protiv Osvajača i naterana je da se povuče u poslednji bastion čovečanstva – izolovani, visokotehnološki grad Dijaspar. Čovečanstvo, praktično besmrtno zahvaljujući bankama memorije koje omogućuju vaskrsenje, u Dijasparu živi već milenijumima. A onda dolazi do anomalije: novo ljudsko biće je rođeno. Alvin je potpuno jedinstven i nije živeo ranije, ali to nije jedino što ga razlikuje od njegovih sunarodnika. Alvin se ne boji pustoši izvan grada i poseduje neutaživu želju da napusti Dijaspar, otisne se u istraživanje i shvati šta se zapravo desilo sa čovečanstvom nakon što im je uskraćen pristup zvezdama. Napisan daleke 1956. godine, roman Grad i zvezde predstavlja novu verziju Klarkovog prvog romana Ka spuštanju noći, u kojoj je autor revidirao prethodno delo i dopunio ga svim što je u međuvremenu naučio o pisanju. Ova majstorska vizija budućnosti smatra se jednim od njegovih najboljih ostvarenja. S DRUGE STRANE NEBA Mnogi su i neobični svetovi koji plove poput mehurova pene niz Reku Vremena. Samo se nekoliko njih kreće uz struju ili je preseca pod kosim uglom; još je manje onih koji zauvek leže izvan njenog domašaja, uopšte ne znajući za budućnost ili prošlost. Červanov sićušni kosmos nije spadao u ovu grupu: njegova neobičnost bila je druge vrste. On je sadržavao samo jedan svet-planetu červanove rase – i jednu zvezdu, veliko sunce Trilom, koje je obezbeđivalo život i svetlost. Šervan nije znao ništa o noći, pošto se Trilorn uvek nalazio visoko iznad horizonta, spuštajući se ka njemu jedino za dugih zimskih meseci. Doduše, s one strane granice Zemlje Senki postojalo je razdoblje kada je Trilorn nestajao ispod ruba sveta, ostavljajući za sobom tamu u kojoj ništa nije moglo opstati. Ali čak i tada tama nije bila potpuna, iako nije bilo zvezda koje bi je umekšale. Sam u svom malom kosmosu, s uvek istim licem okrenutim prema jedinom suncu, Šervanov svet predstavljao je poslednju i najneobičniju šalu Tvoraca Zvezda. Međutim, kada bi bacio pogleda preko očeve zemlje, Šervanov um preplavile bi iste misli koje bi navrle i bilo kom ljudskom detetu. Osećao je divljenje, radoznalost i neku nejasnu zebnju, ali iznad svega neodoljiv zov da se otisne u taj veliki svet pred sobom. Za tako nešto bio je još mlad, ali stara kuća nalazila se na jedinoj uzvišici u krugu od mnogo milja, tako da je pogledom mogao obuhvatiti čitav predeo koji će jednog dana biti njegov. Kada bi se okrenuo prema severu, sa Trilornovim diskom koji bi mu bljesnuo u lice, mogao je da u daljini vidi dugačku liniju planina koje su se zakrivljavale na desnu stranu, postajući sve više i više dok ne bi nestale iza njega u pravcu Zemlje Senki. Jednog dana, kada poraste, krenuće prema tim planinama putem koji je vodio do velikih zemalja na istoku. Sa leve strane nalazio se okean, udaljen svega nekoliko milja, odakle bi Šervan ponekad čuo grmljavinu talasa koji se razbijaju i razlivaju po blago zakošenoj obali. Niko nije znao dokle se pruža okean. Brodovi bi se otisnuli njime u pravcu severa, dok se Trilorn sve više i više podizao na nebu, a toplota njegovih zraka postajala snažnija. Znatno pre no što bi veliko sunce dostiglo zenit, oni bi bili primorani da se vrate. Čak i ako mitska Ognjena Zemlja stvarno postoji, nije bilo mesta nadi da će neko ikada kročiti na njene plamene obale – osim ako legende ipak nisu govorile istinu. Prema predanju, nekad su postojali brzi metalni brodovi koji su mogli da premoste okean bez obzira na toplotu Trilorna i da tako stignu do zemalja sa druge strane sveta. Do tih predela se sada moglo stići jedino napornim putovanjem kopnom i morem, koje bi se tek neznatno skratilo ako bi se stalno išlo u pravcu severa. Sva naseljena područja Šervanovog sveta ležala su u uskom pojasu između plamene toplote i nepodnošljive hladnoće. U svakoj od zemalja daleki sever predstavljao je nedostižno područje, zapreteno ognjevima Trilorna. Na jugu se pružala velika i sumorna Zemlja Senki, gde je Trilorn bio samo bledi disk na obzorju, a često se uopšte nije ni video. Sve je ovo Šervan naučio u godinama detinjstva, kada u njemu još nije postojala želja da napusti prostrane zemlje između planina i mora. Još od praskozorja vremena njegovi preci i rase pre njih učinili su sve da ove zemlje postanu najpogodnije na celom svetu; ako su i pogrešili, bilo je to za zanemarljivo mali postotak. U vrtovima neobično cveće širilo je svoj miris, a potoci su blago krivudali među stenama obraslim mahovinom, da bi zatim nestali u bistrim morskim vodama koje nisu remetile plime i oseke. Prostrana žitna polja neprekidno su šaputala svojim nežnim vlatima, kao da pokolenja još neproklijalog semena vode među sobom neki nemušti razgovor. Po velikim livadama i ispod drveća troma stada stoke tumarala su besciljno, ispuštajući nerazumne krike. Konačno, tu se nalazila i velika kuća, sa svojim džinovskim sobama i beskrajnim hodnicima, odista veoma prostrana, ali još ogromnija u svesti deteta. To je bio svet u kome je Šervan provodio godine, svet koji je znao i voleo. Ono što se nalazilo izvan njegovih granica tada još nije pobuđivalo dečakovu radoznalost. Pa ipak, Šervanov svet nije spadao u one koji leže izvan upliva vremena. Letine su revnosno sakupljane i smeštane u velike silose. Trilorn se lagano kretao svojim malim lukom preko neba, godišnja doba sustizala su jedno drugo, a Šervanov um i telo sve su više rasli. Zemlja mu se sada činila znatno manjom, planine su postale bliže, a more je od velike kuće delila samo kratka šetnja. Počeo je da uči o svetu u kome je živeo i da se priprema za ulogu koju je morao odigrati u njegovom oblikovanju. Neke stvari mu je objasnio otac, Šerval, ali najveći deo naučio je od Grejla, koji je došao preko planina još za vreme oca njegovog oca, da bi već tri pokolenja bio tutor Šervanove porodice. Voleo je Grejla, iako ga je stranac naučio mnogim stvarima koje mu se nisu dopale. Godine njegovog dečaštva prolazile su sasvim ugodno sve dok nije kucnuo čas da se otisne u zemlje koje su ležale sa one strane planina. Pre mnogo vremena njegova porodica došla je ovamo iz jedne od velikih istočnih zemalja; u svakom pokolenju od tada najstariji sin bi krenuo u hodočašće da među rođacima provede jednu godinu svoje mladosti. Bio je to mudar običaj zato što se s one strane planine još nalazilo znanje prošlosti i zato što su se tu mogli sresti i upoznati ljudi iz drugih zemalja. IZGUBLJENI SVETOVI IZ 2001 Izgubljeni svetovi iz 2001. Artura K. Klarka je 1972. godine objavio Signet kao prilog romanu 2001: Odiseja u svemiru. Sama knjiga se delom sastoji od Klarkovih beleški iza scene koje se tiču pisanja scenarija (i ponovnog pisanja), kao i pitanja produkcije. Srž knjige je, međutim, sadržan u odlomcima iz protoromana i ranom scenariju koji nije dospeo u konačnu verziju. Alternativne postavke za pripremu za lansiranje, EVA scena u kojoj je izgubljen astronaut Frenk Pul i različiti dijalozi koji se tiču jedinice HAL 9000 su predstavljeni u knjizi. Takođe je uključena i originalna kratka priča The Sentinel na kojoj je 2001. labavo zasnovana. SASTANAK SA RAMOM / SUSRET SA RAMOM Najpre se malo toga znalo o objektu koji se nezamislivom brzinom kretao Sunčevim sistemom. Astronomi su mu nadenuli ime Rama. Bio je ogroman, a težio je više od deset biliona tona. Onda je svemirska sonda potvrdila ono u šta niko nije hteo da veruje – Rama nije objekat nastao prirodnim putem. Neko ga je napravio, i reč je o svemirskom brodu. Istraživači Sunčevog sistema, kao i naučnici na Zemlji, počeli su da se spremaju za prvi susret čovečanstva sa vanzemaljskim oblikom života. Sama pomisao na to budila je najveće nade, ali i najcrnje strahove, jer niko ne zna ko su Ramanci niti zašto su došli. A sada je susret sa njima bio neizbežan – trebalo je samo proći kroz vrata vazdušne komore na Rami. Jedna od najboljih Klarkovih knjiga i suštinski roman o bliskom kontaktu, Susret s Ramom je klasik naučnofantastičnog žanra čija će aktuelnost svakom proteklom godinom biti samo sve veća. MATICA ZEMLJA Kolonisti iz celog Sunčevog sistema okupljaju se na matičnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naučniku-vođi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno očaravajućih trikova: poliominoja, asimptotičkih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlači u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naučne fantastike.“ Artur Č. Klark (1917–2008) već se dugo smatra jednim od najvećih pisaca naučne fantastike svih vremena. Pored slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru, među najznačajnijim njegovim romanima su Kraj detinjstva, Rajski vodopadi, Susret s Ramom, Matica Zemlja, Pesme daleke Zemlje i drugi. Njegova dela su u svetu prodata u više od stotinu miliona primeraka. MG126 (N)

Kao na slikama prvo izdanje prosveta 1960 Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo[uredi | uredi izvor] Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da „nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona „stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao „žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da „Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad[uredi | uredi izvor] Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Film o Branku Miljkoviću[uredi | uredi izvor] Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934—1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama[uredi | uredi izvor] Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu[uredi | uredi izvor] Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Omladina, 1957. Prvo izdanje prve pesničke knjige Branka Miljkovića, jedne od najrevolucionarnijih, najvažnijih knjiga u istoriji srpske i jugoslovenske poezije. Izuzetno retko u ponudi, gotovo nenalazivo. Mali, delimično izbledeli pečat (nejasno čiji, nije bibliotečki, vidi se na slici 2), inače u odličnom stanju. Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Odlično očuvana, nekorišćena knjiga, ali ima oštećenje korica u gornjem levom uglu, kao na slici Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (franc. Eugène Ionesco, rum. Eugen Ionescu; Slatina, 26. novembar 1909 — Pariz, 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudskog postojanja. Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela. Biografija[uredi | uredi izvor] Jonesko je rođen 26. novembra 1909. u rumunskom gradu Slatini. Otac mu je bio Rumun, a majka Francuskinja grčko-rumunskog porekla.[1] Otac mu je bio pravoslavne vere. Njegova baka sa majčine strane bila je grkopravoslavne vere, ali se preobratila u religiju svog supruga, protestantizam, te je i Joneskova majka odgajena kao protestantkinja. Sam Jonesko je kršten kao rumunski pravoslavac. Mnogi izvori navode njegov datum rođenja kao 1912, ali to je greška nastala iz Joneskove vlastite taštine.[2] Jonesko se 1911. seli u Francusku gde ostaje sve do 1922. kada se vraća u rodnu Rumuniju.[3] Njegovi roditelji su se razveli za vreme boravka u Francuskoj, 1916.[3] Po povratku u Rumuniju, morao je ponovo da uči rumunski jezik kako bi mogao da normalno prati predavanja tokom školovanja u Bukureštu.[3] Nakon srednje škole, 1928. počinje studije francuske književnosti na univerzitetu u Bukureštu. Na univerzitetu je diplomirao 1933. Za vrijeme studija upoznao se sa Emilom Sioranom i Mirčom Elijadom, te su njih troje postali doživotni prijatelji. Jonesko se 1936. oženio sa Rodicom Burileanu (1910 - 2004). Brak im je doneo jednu kći za koju je Jonesko napisao mnogo nekonvencionalnih priča za decu. Dobivši stipendiju[3] 1938, beži pred rumunskim fašizmom nazad u Francusku gde je završio svoj doktorski rad. Zbog izbijanja Drugog svetskog rata 1939, ostao je tamo, u Marselju, ali se konačno nastanio u Francuskoj tek 1942. Nakon oslobađanja Pariza 1944, Jonesko se sa porodicom preselio tamo. Uprkos dogotrajnom boravku u Francuskoj, državljanstvo je dobio tek 1950.[4] Jonesko je 1970. odlikovan članstvom u Francuske akademije.[5] Jonesko je dobio i mnogo nagrada od kojih su najistaknutije: Nagrada na Turskom festivalu za film 1959, Prix Italia 1963, Nagrada Asocijacije pozorišnih pisaca 1966, Grand Prix National za pozorište 1969, Monaco Grand Prix 1969, Austrijska državna nagrada za evropsku književnost 1970, Nagrada Jerusalim 1973, te počasni doktorati na univerzitetima u Njujorku, Levenu, Vorviku i Tel Avivu. Jonesko je preminuo u Parizu 28. marta 1994. u svojoj 84. godini, a sahranjen je na pariškom groblju Monparnas. Iako je Jonesko pisao gotovo samo na francuskom, on je jedan od najodlikovanijih rumunskih umetnika. Jonesko - književnik[uredi | uredi izvor] Koreni njegove prve drame[uredi | uredi izvor] Kao i Semjuel Beket, Jonesko je u pozorište došao jako kasno. Svoju prvu dramu, Ćelavu pevačicu, napisao je tek 1948, a prvi put je izvedena je tek 1950. Sa 40 godina odlučio je da nauči engleski jezik koristeći Asimil metodu brižnog kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego je otkrivao neke zapanjujuće istine kao ta da ima 7 dana u nedelji, da je tavanica gore, a pod dole tj. stvari koje je već znao, ali koje su ga iznenedno pogodile kao zapanjujuće koliko su one zapravo neosporno istinite. Ovaj osjećaj samo se intenzivirao sa predstavljanjem likova znanih kao „G. i Gđa. Smit” u kasnijim iskustvima. Na njegovo iznenađenje, Gospođa Smit obavestila je svoga supruga da imaju nekoliko dece, da žive u Londonu, da se prezivaju Smit, da je gospodin Smith službenik, da imaju sluškinju Meri, koja je Engleskinja, baš kao i njih dvoje. Veliki značaj gospođe Smit, mislio je, je njezina jako metodična procedura u njezinom traganju za istinom. Za Joneskja, klišeji i istinite činjenice iz uvodnog razgovora raspadale su se u divlju karikaturu i parodiju gde se sam jezik raspada i puca na fragmente reči. Jonesko je odlučio da prevede to iskustvo u dramu, Ćelavu pevačicu, koja je prvi put izvedena 1950, a režirao ju je Nikolas Bataj. Izvođenje je bilo totalni krah i prošlo je neopaženo sve dok par uspešnih kritičara i pisaca, među kojima su bili i Žan Anuj i Rajmond Keno, nisu pohvalili predstavu. Ranija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova najranija, ali i najinovativnija dela su jednočine antidrame: Ćelava pevačica (1950), Poduka (1951), Stolice (1952) i Žak ili pokornost (1955). Ti apsurdni skečevi, kojima je dao naziv „antikomadi” ili „antidrame” (fra. anti-pièce), opisuju moderni osećaj otuđenosti, i nemogućnosti i besmislenosti komunikacije sa nadrealnom komičnom silom, parodirajući konformizam buržoazije i konvencionalnih pozorišnih formi. U njima Jonosko odbija konvencionalnu fabulu kao bazu, i umesto toga uzima njihovu dramsku strukturu iz akcelerirajućih ritmova i(li) cikličnih ponavljanja. Zanemaruje psihologiju i logički dijalog, time opisujući dehumanizovani svet sa mehaničkim, skoro lutkarskim likovima koji govore na non-sequituru. Jezik postane sve ređi, sa rečima i materijalnim objektima koji dobiju vlastiti život, povećavajući likove i stvarajući osećaj opasnosti. Velike drame[uredi | uredi izvor] Sa Neplaćenim ubicom (1959, njegova druga velika, prava drama; prva je bila Amedi ili kako ga se otarasiti), Jonesko je započeo istraživanje više podržanih dramskih situacija sa više humaniziranih likova. Od istaknutijih likova treba spomenuti Berengera, koji je bio glavni lik u više Joneskovih drama, od kojih je zadnja Vazdušni pešak iz 1963. Berenger je poluautobiografski lik koji izražava Joneskovo čudenje i strepnju za otuđenost stvarnosti. On je komično naivan, čime zadobiva simpatiju publike. U Neplaćenom ubici on se susreće sa smrću u obliku serijskog ubice. U Nosorogu on posmatra svoje prijatelje kako se jedan po jedan pretvaraju u nosoroga dok on sam ostaje nepromenjen protiv tog talasa konformizma. Baš u ovoj drami, Jonesko silno izražava njegov strah prema ideološkom konformizmu, inspirisanoj usponom Željezne garde u Rumunskoj za vreme 1930-ih. Kralj umire iz 1962. predstvlja ga kao kralja Berengera I, lika prosečnog čovjeka koji pokušava da se pomiri sa vlastitom smrću. Kasnija dela[uredi | uredi izvor] Joneskova kasnija dela dobila su znatno manju pažnju. Među ta dela spadaju i Žeđ i glad (1966), Igre od krvoprolića (1971), Magbet (1972, slobodna adaptacija Šekspirovog Magbeta) i Ce formidable bordel (1973). Osim libreta za operu Maksimilin Kolbe (za koju je muziku napisao Dominik Probst), koja je izvedena u 5 zemalja, ekranizirana i snimljena na CD, Jonesko nije pisao nijedno pozorišno delo posle Putovanja k mrtvima 1981. Međutim, Ćelava pevačica se još i danas igra u Pozorištu Hačete[6] gde je prvi put izvedena 1952. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Njegove najznačajnije drame su: Ćelava pevačica (1950) Lekcija (1951) Stolice (1952) Amede, ili kako ga izgubiti (1954) Žak, ili pokornost (1955) Novi stanar (1955) Almina improvizacija (1956) Nosorog (1959) Kralj umire (1962) Šetnja po vazduhu (1963) Žeđ i glad (1964) Magbet (1972) avangardna drama avangarda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikne i korice nekih knjiga malo izlizane, sve ostalo uredno, unutrasnjost svih knjiga odlicna! 1. Djevojka crvene kose, pripovetke ---- FALI 2. Tišine 3. Magla i mjesečina 4. Derviš i smrt 5. Za i protiv Vuka 6. Tvrđava 7. Ostrvo 8. Pisci, mišljenja i razgovori 9. Sjećanja 10. Krug Mehmed Meša Selimović bio je bosanskohercegovački i srpski pisac. Rođen je u Tuzli 26. aprila 1910. godine, a umro je u Beogradu 11. jula 1982. godine. Meša Selimović bio je značajan pisac čiji je roman ,,Derviš i smrt“ jedan od najvažnijih književnih dijela poslijeratnog perioda. Neke od glavnih tema u njegovim djelima su odnosi između pojedinca i vlasti, života i smrti, te drugih egzistencijalnih pitanja. Lični život i karijera Rođen je u istaknutoj muslimanskoj porodici 26. aprila 1910. godine u Tuzli, Bosna i Hercegovina, gdje je završio osnovnu i srednju školu. Mešin otac, Alija Selimović, izjašnjavao se kao Srbin muslimanske vjere. Prilično česta pojava na početku prošlog vijeka. Bio je jako strog otac, distanciran u odnosu da djecom. Nije bio strogo religiozan, samo bi poštovao najveće muslimanske praznike. Izrazito krut, nije sinu pružio toplinu i razumijevanje koje mu je bilo potrebno. Meša je bio čovjek gladan ljubavi u teškim vremenima i još težoj zemlji, od teškog oca i sa još težim životom, pa bi se očekivalo da postane grub, neprijatan ili barem sarkastičan. Međutim, baš suprotno, on izrasta u jaku i stabilnu osobu, toliko stabilnu da je izdržavao udarce onih u koje je vjerovao. Isto tako, postao je i osjećajan za okolinu, volio je ljude i kasnije jednu ženu, koja je predstavljala njegov najveći oslonac u životu. Godine 1930. upisao je srpsko-hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a diplomirao je 1934. godine. Neki od profesora koji su mu predavali bili su Bogdan Popović, Pavle Popović, Vladimir Ćorović, Veselin Čajkanović, Aleksandra Belić i Stjepan Kuljbakinja. Na fakultetu je dobio nadimak Meša, koji je nakon nekog vremena počeo i da potpisuje. Kao studen živio je u internatu muslimanske kulturno-prosvjetne zajednice ,,Gajretov dom“, koja je podupirala školovanje nadarene muslimanske omladine. U slobodno vrijeme, kao hobi, volio je da igra fudbal, svira harmoniku i gitaru. Godine 1936. vratio se u Tuzlu kako bi radio kao profesor u gimnaziji koja danas nosi njegovo ime. U to vrijeme sudjelovao je u atletskoj organizaciji ,,Soko“. Proveo je prve dvije godine Drugoga svjetskog rata u Tuzli, sve do hapšenja zbog sudjelovanja u partizanskom antifašističkom pokretu otpora 1943. godine. Nakon oslobođenja, preselio se u oslobođeni teritorij, gdje je postao član Komunističke partije Jugoslavije i politički komesar Tuzlanskog partizanskog obreda. Tokom rata, Selimovićev brat, također komunist, ubijen je zbog navodne krađe, bez suđenja; Selimovićevo pismo u obrani brata nije bilo od koristi. Taj dio njegovog života i tragedija u porodici, uticala je na Mešin kasniji konteplativni uvod u ,,Derviš i smrt“, gdje glavni protagonist Ahmed Nurudin ne uspijeva spasiti svog zarobljenog brata. Nakon rata, kratko je boravio u Beogradu, a 1947. godine preselio se u Sarajevo, gdje je bio profesor Više pedagoške škole i docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor ,,Bosna – filma“, šef dramske sekcije Narodnog pozorišta i glavni urednik izdavačke kuće ,,Svjetlost“. Bio je aktivan učesnik NOB-a, pa je zbog toga nekoliko mjeseci proveo u zatvoru. Meša Selimović je imao težak život, prepun ličnih tragedija i nesreća, pa je zbog toga pravio izbore koji su nerijetko provocirale okolinu, a on je, upravo u toj okolini nalazio inspiracije za svoja najveća djela. Obavljao je funkciju počasnog direktora Sarajevskog univerziteta (1971. godine). Bio je i predsjednik Saveza književnika Jugoslavije, te redovan član SANU i ANUBIH. Dobitnik je brojnih nagrada kao što su: Goranova nagrada, NIN-ova nagrada i Njegoševa nagrada (1967. godine), nagrada AVNOJ-a, Dvadesetsedmojulska nagrada i mnoge druge. Opsjednut latentnim sukobom s nekoliko lokalnih političara i intelektualaca, 1971. godine preselio se u Beograd, gdje je živio do svoje smrti 1982. godine. U pismu Srpske akademije nauka i umjetnosti iz 1976. godine Selimović je za istorijski zapis izjavio da se smatra Srbinom i da pripada korpusu srpske književnosti. U svojoj autobiografiji ,,Sjećanja“, Selimović navodi da vodi porijeklo od drobnjačkog bratstva Vujovića, te da su njegovi preci prešli u islam u 17. vijeku zbog pragmatičnih razloga, s obzirom na prisutnost muslimanskog omanskog carstva u to vrijeme. Selimović je bio član Srpske akademije nauka i umjetnosti. U knjizi ,,Prijatelji“ Dobrice Ćosića, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi dio testamentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. Selimović piše: „Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.“ Neki su smatrali da je njegova priča o nacionalnom porijeklu čista izmišljotina i njegov svojevrstan čin osvete društvu iz kojeg je potekao. Značaj ovog velikog pisca iskazuje se i nagradama koje se dodjeljuju njemu u čast, a koje nose njegovo ime: ,,Nagrada Meša Selimović“ dodjeljivala se u Jugoslaviji od 1988. godine za roman godine, danas se ta ista nagrada dodjeljuje u Srbiji od 2007. godine za najbolji roman u Srbiji, dok se u Bosni i Hercegovini dodjeljuje bosanskohercegovačka ,,Nagrada Meša Selimović“ za najbolji roman, od 2002. godine. Ljubavni život Meša Selimović je poslije Drugog svjetskog rata otišao u Beograd. Tada je bio oženjen ženom po imenu Desa, sa kojom je imao ćerku Slobodanku. Desa je bila lijepa žena, po zanimanju profesorica fiskulture u gimnaziji u Tuzli. Vodila je porijeklo iz poznate srpske porodice. Po izgledu visoka i vitka, a po naravi vitalna i energična. Napustio je suprugu i malo dijete zbog žene u koju se zaljubio. Tada ga supruga prijavljuje za vanbračnu vezu i nevjeru. Žena u koju se zaljubio zvala se Daroslava Božić, bila je supruga nestalog zarobljenika isključenog iz partije i ćerka divizijskog generala vojske Kraljevine Jugoslavije. Upoznali su se slučajno kada je ona došla u njegovu kancelariju. Razveo se od Dese i oženio Daroslavu, koju je neizmijerno volio. Sa Daroslavom je imao dvije ćerke Jesenku i Mašu. Ćerke žive u Beogradu, a Daroslava je umrla 1999. godine. Karijera pisca Meša Selimović bio je poznati romansijer, esejist i pripovjedač. Počeo je pisati prilično kasno u životu. Njegova prva priča ,,Pjesma u oluji“ objavljena je 1948. godine, kada je on imao trideset šest godina. Njegova prva knjiga, zbirka pripovijetki ,,Prva četa“ objavljena je 1950. godine kada je imao četrdeset godina. Mešino djelo ,,Tišine“, objavljeno je jedanaest godina poslije, 1961. godine. Sljedeće knjige ,,Tuđa zemlja“ (1962. godine) i ,,Magla i mjesečina“ (1965. godine) nisu dobile široko priznanje. Međutim, njegov roman ,,Derviš i smrt“, (1966. godine) široko je primljen kao remek-djelo. Zaplet romana odvija se u 18. vijeku u Sarajevu pod osmanskom vladavinom, i odražava Selimovićeva vlastita iskustva sa bratom; priča govori o ispraznosti otpora jednog čovjeka protiv represivnog sistema i promjeni koja se odvija u tom čovjeka nakon što postane dio tog samog sistema. Ovaj roman je poveznica mudrosti nekih starih vremena i modernog razmišljana. Posvetio je roman suprugi Darki, iz zahvalnosti prema njoj, jer ona je bila ta koja mu je davala podršku za sve što je radio u životu. Neki su kritičari uporedili ovaj roman s Kafkinim ,,Procesom“. Preveden je na mnoge jezike, uključujući engleski, ruski, njemački, francuski, talijanski, turski i arapski. Svako poglavlje romana otvara se navodima iz Kur’ana. Sljedeći roman, ,,Tvrđava“ (1970. godine), smješten još dalje u prošlost, malo je optimističniji i ispunjen vjerom u ljubav, za razliku od usamljenih kontemplacija i straha kod ,,Derviša i smrti“. Tvrđava i ,,Derviš i smrt“ su jedini Selimovićevi romani koji su bili prevedeni na engleski jezik. Meša Selimović je obogatio jugoslovensku književnost u drugoj polovini 20. vijeka. Vrijeme ne utiče na njegova djela, ne gubi se njihova vrijednost. Pa tako, svakim novim čitanjem uočavaju se nove bogate psihološke strukture. Naredni roman ,,Ostrvo“ (1974. godine), priča je o starijem paru koji se suočava sa starenjem i eventualnom smrću na dalmatinskom ostrvu. Nakon romana ,,Ostrvo“ slijede djela: ,,Pisci, mišljenja i razgovori“ i ,,Djevojka crvene kose“ (1976. godine). Posthumno je objavljen Krug (1983. godine). Također je napisao i knjigu o pravopisnim reformama Vuka Karadžića ,,Za i protiv Vuka“-(Rasprava o značaju Vuka Karadžića u reformi srpskog jezika. Djelo posjeduje kritičko-analitičke vrijednosti. Knjiga se bavi problematikom stvaranja modernog srpskog standardnog jezika). Onda je slijedila njegova autobiografija ,,Sjećanja“. Citati Meše Selimovića – O ljubavi: ,,Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog“, ,,Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život“. ,,Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više“, ,,Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići“. – O Bosancima: ,,Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu“, ,,Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo“, ,,Bosanci su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni s kim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom“. – O životu: ,,Kasno je sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje“, ,,Ne mijenjaj svoju prirodu. Neki jure za srećom, drugi je stvaraju. Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmijeh“. Derviš i smrt ,,Derviš i smrt“ (1966. godine) je roman koga je kritika pozdravila sa oduševljenjem kao izuzetno djelo. Roman je napisan kao reakcija na Titov režim koji se često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na ,,Golom otoku“, što je predstavljalo dodatni motiv za stvaranje ovog književnog djela. Vrijeme radnje je 18. vijek, u Bosni. Glavni lik romana je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. Djelo posjeduje snažnu misaonu koncentraciju, pisano u ispovijednom tonu, monološki, s izvanrednim umjetničkim nadahnućem. Pisac povezuje drevnu mudrost s modernim načinom sagledavanja pojava. Počinje od religioznih istina o svijetu kao oblika dogmatskog mišljenja, da bi došlo do čovjekove stalne upitanosti pred svijetom, do spoznavanja straha i patnje, kao stalnog pratilaca ljudskog života. Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša Selimović ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost. ,,Derviš i smrt“ poseban je po izrazito živom stilu u kome se ispresijecaju introspekcija, mudrosti o životu i drama derviškog šejha, zbog svoje umjetničke vrijednosti djelo zaokuplja pažnju čitalaca širom svijeta. Roman je i spoj drame i rezignacije kojim zrači islamsko-orijentalni svijet. Tvrđava Roman „Tvrđava“ (1970. godine) vraća čitaoce u još dublju prošlost, u 17. vijek. „Tvrđava“ predstavlja kombinaciju stvarnosti i simbola, a kao simbol ona je čovjek, zajednica ili ideologija zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave metaforički je predstavljen kao istovremeni ulazak u život, u haotičnu stvarnost koja okružuje svijet, sam početak individualnog razvitka i upoznavanja istinskih moralnih vrijednosti. „Tvrđava“ je ispunjena vjerom u ljubav, bez obzira na razlike između ljudi, bilo da su one zasnovane na uvjerenjima ili su to civilizacijske i ideološke razlike.. ,,Tvrđava“, prikaz je Sarajeva uoči Hoćimske bitke i odlikuje se brojnim likovima i većim brojem lirskih segmenata. Roman je bogat emocionalnim, sumračnim iskazima o sudbini, atmosferom koja je negdje između smirenosti u prihvatanju sudbine i bunta proizišlog iz neljudskih okolnosti. Ljubav između muškarca i žene glavna je tematika romana. Radnja romana “Tvrđava” odvija se u teška vremena. Glavni lik, Ahmet Šabo, vraća se iz Rusije u Sarajevo. Ahmet u početku romana ne želi pričati o ratu. Dolazi u Sarajevo, gdje mu je porodica umrla od kuge. Ahmet ubrzo pronalazi ljubav njegovog života, hrišćanku Tijanu. Vjenčali su se i živjeli skromno, ali srećno. Ahmet gubi posao, a Tijanu zadesi pobačaj, ali nakon toga bili su još jači i s drugim djetetom na putu. Kraj romana poručuje da ništa nema smisla, ako nema ljubavi. Bibliografija ,,Uvrijeđeni čovjek“ (1947. godine), ,,Prva četa“ (1950. godine), ,,Tuđa zemlja“ (1957. godine), ,,Noć i jutra“ (1958. godine), ,,Tišine“ (1961. godine), ,,Magla i mjesečina“ (1965. godine), ,,Eseji i ogledi“ (1966. godine), ,,Derviš i smrt“ (1966. godine), ,,Za i protiv Vuka“ (1967. godine), ,,Pisci, mišljenja, razgovori“ (1976. godine), ,,Tvrđava“ (1970. godine), ,,Djevojka crvene kose“ (1970. godine), ,,Sabrana djela“ (1970. godine), ,,Ostrvo“ (1974. godine), ,,Pisci, mišljenja, razgovori“ (1976. godine), ,,Sjećanja“ (1976. godine), ,,Ketten a szigeten“ (1976. godine), ,,Krug“ (1983., nedovršeni roman).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Neke korice izbeledele, sve ostalo uredno! Nema neprijatnih mirisa ili neceg slicnog. Mesa Selimovic Jubilarno izdanje povodom tridesetogodišnjice stvaralaštva Izdavac:Sloboda Beograd, Otokar Keršovani 1976. god. 01. Dervis i smrt 02. Tvrdjava 03. Tisine 04. Magla i mjesecina 05. Ostrvo 06. Djevojka crvene kose 07. Pisci, misljenja i razgovori (rikna ima malu fleku, ali samo spolja, nista strasno, sve ostalo uredno!) 08. Za i protiv Vuka 09. Sjecanja Mehmed Meša Selimović bio je bosanskohercegovački i srpski pisac. Rođen je u Tuzli 26. aprila 1910. godine, a umro je u Beogradu 11. jula 1982. godine. Meša Selimović bio je značajan pisac čiji je roman ,,Derviš i smrt“ jedan od najvažnijih književnih dijela poslijeratnog perioda. Neke od glavnih tema u njegovim djelima su odnosi između pojedinca i vlasti, života i smrti, te drugih egzistencijalnih pitanja. Lični život i karijera Rođen je u istaknutoj muslimanskoj porodici 26. aprila 1910. godine u Tuzli, Bosna i Hercegovina, gdje je završio osnovnu i srednju školu. Mešin otac, Alija Selimović, izjašnjavao se kao Srbin muslimanske vjere. Prilično česta pojava na početku prošlog vijeka. Bio je jako strog otac, distanciran u odnosu da djecom. Nije bio strogo religiozan, samo bi poštovao najveće muslimanske praznike. Izrazito krut, nije sinu pružio toplinu i razumijevanje koje mu je bilo potrebno. Meša je bio čovjek gladan ljubavi u teškim vremenima i još težoj zemlji, od teškog oca i sa još težim životom, pa bi se očekivalo da postane grub, neprijatan ili barem sarkastičan. Međutim, baš suprotno, on izrasta u jaku i stabilnu osobu, toliko stabilnu da je izdržavao udarce onih u koje je vjerovao. Isto tako, postao je i osjećajan za okolinu, volio je ljude i kasnije jednu ženu, koja je predstavljala njegov najveći oslonac u životu. Godine 1930. upisao je srpsko-hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a diplomirao je 1934. godine. Neki od profesora koji su mu predavali bili su Bogdan Popović, Pavle Popović, Vladimir Ćorović, Veselin Čajkanović, Aleksandra Belić i Stjepan Kuljbakinja. Na fakultetu je dobio nadimak Meša, koji je nakon nekog vremena počeo i da potpisuje. Kao studen živio je u internatu muslimanske kulturno-prosvjetne zajednice ,,Gajretov dom“, koja je podupirala školovanje nadarene muslimanske omladine. U slobodno vrijeme, kao hobi, volio je da igra fudbal, svira harmoniku i gitaru. Godine 1936. vratio se u Tuzlu kako bi radio kao profesor u gimnaziji koja danas nosi njegovo ime. U to vrijeme sudjelovao je u atletskoj organizaciji ,,Soko“. Proveo je prve dvije godine Drugoga svjetskog rata u Tuzli, sve do hapšenja zbog sudjelovanja u partizanskom antifašističkom pokretu otpora 1943. godine. Nakon oslobođenja, preselio se u oslobođeni teritorij, gdje je postao član Komunističke partije Jugoslavije i politički komesar Tuzlanskog partizanskog obreda. Tokom rata, Selimovićev brat, također komunist, ubijen je zbog navodne krađe, bez suđenja; Selimovićevo pismo u obrani brata nije bilo od koristi. Taj dio njegovog života i tragedija u porodici, uticala je na Mešin kasniji konteplativni uvod u ,,Derviš i smrt“, gdje glavni protagonist Ahmed Nurudin ne uspijeva spasiti svog zarobljenog brata. Nakon rata, kratko je boravio u Beogradu, a 1947. godine preselio se u Sarajevo, gdje je bio profesor Više pedagoške škole i docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor ,,Bosna – filma“, šef dramske sekcije Narodnog pozorišta i glavni urednik izdavačke kuće ,,Svjetlost“. Bio je aktivan učesnik NOB-a, pa je zbog toga nekoliko mjeseci proveo u zatvoru. Meša Selimović je imao težak život, prepun ličnih tragedija i nesreća, pa je zbog toga pravio izbore koji su nerijetko provocirale okolinu, a on je, upravo u toj okolini nalazio inspiracije za svoja najveća djela. Obavljao je funkciju počasnog direktora Sarajevskog univerziteta (1971. godine). Bio je i predsjednik Saveza književnika Jugoslavije, te redovan član SANU i ANUBIH. Dobitnik je brojnih nagrada kao što su: Goranova nagrada, NIN-ova nagrada i Njegoševa nagrada (1967. godine), nagrada AVNOJ-a, Dvadesetsedmojulska nagrada i mnoge druge. Opsjednut latentnim sukobom s nekoliko lokalnih političara i intelektualaca, 1971. godine preselio se u Beograd, gdje je živio do svoje smrti 1982. godine. U pismu Srpske akademije nauka i umjetnosti iz 1976. godine Selimović je za istorijski zapis izjavio da se smatra Srbinom i da pripada korpusu srpske književnosti. U svojoj autobiografiji ,,Sjećanja“, Selimović navodi da vodi porijeklo od drobnjačkog bratstva Vujovića, te da su njegovi preci prešli u islam u 17. vijeku zbog pragmatičnih razloga, s obzirom na prisutnost muslimanskog omanskog carstva u to vrijeme. Selimović je bio član Srpske akademije nauka i umjetnosti. U knjizi ,,Prijatelji“ Dobrice Ćosića, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi dio testamentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. Selimović piše: „Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije ‘Srpska književnost u sto knjiga’, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.“ Neki su smatrali da je njegova priča o nacionalnom porijeklu čista izmišljotina i njegov svojevrstan čin osvete društvu iz kojeg je potekao. Značaj ovog velikog pisca iskazuje se i nagradama koje se dodjeljuju njemu u čast, a koje nose njegovo ime: ,,Nagrada Meša Selimović“ dodjeljivala se u Jugoslaviji od 1988. godine za roman godine, danas se ta ista nagrada dodjeljuje u Srbiji od 2007. godine za najbolji roman u Srbiji, dok se u Bosni i Hercegovini dodjeljuje bosanskohercegovačka ,,Nagrada Meša Selimović“ za najbolji roman, od 2002. godine. Ljubavni život Meša Selimović je poslije Drugog svjetskog rata otišao u Beograd. Tada je bio oženjen ženom po imenu Desa, sa kojom je imao ćerku Slobodanku. Desa je bila lijepa žena, po zanimanju profesorica fiskulture u gimnaziji u Tuzli. Vodila je porijeklo iz poznate srpske porodice. Po izgledu visoka i vitka, a po naravi vitalna i energična. Napustio je suprugu i malo dijete zbog žene u koju se zaljubio. Tada ga supruga prijavljuje za vanbračnu vezu i nevjeru. Žena u koju se zaljubio zvala se Daroslava Božić, bila je supruga nestalog zarobljenika isključenog iz partije i ćerka divizijskog generala vojske Kraljevine Jugoslavije. Upoznali su se slučajno kada je ona došla u njegovu kancelariju. Razveo se od Dese i oženio Daroslavu, koju je neizmijerno volio. Sa Daroslavom je imao dvije ćerke Jesenku i Mašu. Ćerke žive u Beogradu, a Daroslava je umrla 1999. godine. Karijera pisca Meša Selimović bio je poznati romansijer, esejist i pripovjedač. Počeo je pisati prilično kasno u životu. Njegova prva priča ,,Pjesma u oluji“ objavljena je 1948. godine, kada je on imao trideset šest godina. Njegova prva knjiga, zbirka pripovijetki ,,Prva četa“ objavljena je 1950. godine kada je imao četrdeset godina. Mešino djelo ,,Tišine“, objavljeno je jedanaest godina poslije, 1961. godine. Sljedeće knjige ,,Tuđa zemlja“ (1962. godine) i ,,Magla i mjesečina“ (1965. godine) nisu dobile široko priznanje. Međutim, njegov roman ,,Derviš i smrt“, (1966. godine) široko je primljen kao remek-djelo. Zaplet romana odvija se u 18. vijeku u Sarajevu pod osmanskom vladavinom, i odražava Selimovićeva vlastita iskustva sa bratom; priča govori o ispraznosti otpora jednog čovjeka protiv represivnog sistema i promjeni koja se odvija u tom čovjeka nakon što postane dio tog samog sistema. Ovaj roman je poveznica mudrosti nekih starih vremena i modernog razmišljana. Posvetio je roman suprugi Darki, iz zahvalnosti prema njoj, jer ona je bila ta koja mu je davala podršku za sve što je radio u životu. Neki su kritičari uporedili ovaj roman s Kafkinim ,,Procesom“. Preveden je na mnoge jezike, uključujući engleski, ruski, njemački, francuski, talijanski, turski i arapski. Svako poglavlje romana otvara se navodima iz Kur’ana. Sljedeći roman, ,,Tvrđava“ (1970. godine), smješten još dalje u prošlost, malo je optimističniji i ispunjen vjerom u ljubav, za razliku od usamljenih kontemplacija i straha kod ,,Derviša i smrti“. Tvrđava i ,,Derviš i smrt“ su jedini Selimovićevi romani koji su bili prevedeni na engleski jezik. Meša Selimović je obogatio jugoslovensku književnost u drugoj polovini 20. vijeka. Vrijeme ne utiče na njegova djela, ne gubi se njihova vrijednost. Pa tako, svakim novim čitanjem uočavaju se nove bogate psihološke strukture. Naredni roman ,,Ostrvo“ (1974. godine), priča je o starijem paru koji se suočava sa starenjem i eventualnom smrću na dalmatinskom ostrvu. Nakon romana ,,Ostrvo“ slijede djela: ,,Pisci, mišljenja i razgovori“ i ,,Djevojka crvene kose“ (1976. godine). Posthumno je objavljen Krug (1983. godine). Također je napisao i knjigu o pravopisnim reformama Vuka Karadžića ,,Za i protiv Vuka“-(Rasprava o značaju Vuka Karadžića u reformi srpskog jezika. Djelo posjeduje kritičko-analitičke vrijednosti. Knjiga se bavi problematikom stvaranja modernog srpskog standardnog jezika). Onda je slijedila njegova autobiografija ,,Sjećanja“. Citati Meše Selimovića – O ljubavi: ,,Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog“, ,,Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše. Tako sve ima više smisla. I smrt. I život“. ,,Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više“, ,,Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići“. – O Bosancima: ,,Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu“, ,,Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo“, ,,Bosanci su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni s kim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom“. – O životu: ,,Kasno je sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje“, ,,Ne mijenjaj svoju prirodu. Neki jure za srećom, drugi je stvaraju. Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmijeh“. Derviš i smrt ,,Derviš i smrt“ (1966. godine) je roman koga je kritika pozdravila sa oduševljenjem kao izuzetno djelo. Roman je napisan kao reakcija na Titov režim koji se često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na ,,Golom otoku“, što je predstavljalo dodatni motiv za stvaranje ovog književnog djela. Vrijeme radnje je 18. vijek, u Bosni. Glavni lik romana je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. Djelo posjeduje snažnu misaonu koncentraciju, pisano u ispovijednom tonu, monološki, s izvanrednim umjetničkim nadahnućem. Pisac povezuje drevnu mudrost s modernim načinom sagledavanja pojava. Počinje od religioznih istina o svijetu kao oblika dogmatskog mišljenja, da bi došlo do čovjekove stalne upitanosti pred svijetom, do spoznavanja straha i patnje, kao stalnog pratilaca ljudskog života. Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša Selimović ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost. ,,Derviš i smrt“ poseban je po izrazito živom stilu u kome se ispresijecaju introspekcija, mudrosti o životu i drama derviškog šejha, zbog svoje umjetničke vrijednosti djelo zaokuplja pažnju čitalaca širom svijeta. Roman je i spoj drame i rezignacije kojim zrači islamsko-orijentalni svijet. Tvrđava Roman „Tvrđava“ (1970. godine) vraća čitaoce u još dublju prošlost, u 17. vijek. „Tvrđava“ predstavlja kombinaciju stvarnosti i simbola, a kao simbol ona je čovjek, zajednica ili ideologija zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave metaforički je predstavljen kao istovremeni ulazak u život, u haotičnu stvarnost koja okružuje svijet, sam početak individualnog razvitka i upoznavanja istinskih moralnih vrijednosti. „Tvrđava“ je ispunjena vjerom u ljubav, bez obzira na razlike između ljudi, bilo da su one zasnovane na uvjerenjima ili su to civilizacijske i ideološke razlike.. ,,Tvrđava“, prikaz je Sarajeva uoči Hoćimske bitke i odlikuje se brojnim likovima i većim brojem lirskih segmenata. Roman je bogat emocionalnim, sumračnim iskazima o sudbini, atmosferom koja je negdje između smirenosti u prihvatanju sudbine i bunta proizišlog iz neljudskih okolnosti. Ljubav između muškarca i žene glavna je tematika romana. Radnja romana “Tvrđava” odvija se u teška vremena. Glavni lik, Ahmet Šabo, vraća se iz Rusije u Sarajevo. Ahmet u početku romana ne želi pričati o ratu. Dolazi u Sarajevo, gdje mu je porodica umrla od kuge. Ahmet ubrzo pronalazi ljubav njegovog života, hrišćanku Tijanu. Vjenčali su se i živjeli skromno, ali srećno. Ahmet gubi posao, a Tijanu zadesi pobačaj, ali nakon toga bili su još jači i s drugim djetetom na putu. Kraj romana poručuje da ništa nema smisla, ako nema ljubavi. Bibliografija ,,Uvrijeđeni čovjek“ (1947. godine), ,,Prva četa“ (1950. godine), ,,Tuđa zemlja“ (1957. godine), ,,Noć i jutra“ (1958. godine), ,,Tišine“ (1961. godine), ,,Magla i mjesečina“ (1965. godine), ,,Eseji i ogledi“ (1966. godine), ,,Derviš i smrt“ (1966. godine), ,,Za i protiv Vuka“ (1967. godine), ,,Pisci, mišljenja, razgovori“ (1976. godine), ,,Tvrđava“ (1970. godine), ,,Djevojka crvene kose“ (1970. godine), ,,Sabrana djela“ (1970. godine), ,,Ostrvo“ (1974. godine), ,,Pisci, mišljenja, razgovori“ (1976. godine), ,,Sjećanja“ (1976. godine), ,,Ketten a szigeten“ (1976. godine), ,,Krug“ (1983., nedovršeni roman).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džordž Orvel Odabrana dela George Orwell Odabrana djela 1. Tisuću devetsto osamdeset četvrta 2. Nitko i ništa u Parizu i Londonu 3. Zašto pišem i drugi eseji 4. Burmanski dani 5. Kataloniji u čast August Cesarec, Zagreb, 1984, tvrd povez, zaštitni omot. Džordž Orvel (engl. George Orwell), pravo ime Erik Artur Bler (engl. Eric Arthur Blair; Motihari, 25. jun 1903 — London, 21. januar 1950) je bio engleski književnik. Stekao je slavu romanima, među kojima se posebno ističu „Životinjska farma“ i „1984-ta“, kritikama, političkim i književnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka Njegov otac Ričard Bler je bio druga generacija britanskih vojnika. Majka mu je bila francuskog porekla, Ida Mejbel Bler, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, majka ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu izučava britanske pisce. Ne interesuje se previše za nauku pa završava sa slabim uspehom, nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se. Stupio je u indijsku imperijalnu policiju. Služio je u Burmi pet godina, a onda napustio službu. Ovde su uočena prva moguća neslaganja sa sistemom. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani“ i u dve fantastične autobiografske priče „Ubijanje slona“ i „Vešanje“. Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku proglasio je sebe anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-ih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista. Posvetio se pisanju. U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdržava kao perač sudova u hotelima i restoranima. Godine 1929, bolestan i bez para, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije je opisao u romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ (engl. Down and out in Paris and London). Tada je uzeo pseudonim Orvel i sva svoja buduća književna dela potpisao je pod pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu. Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana“. Postao je učitelj u privatnoj školi 1932. godine, a 1936. je otvorio seosku prodavnicu u Velingtonu, Hertfortšir, i oženio se sa Elin O`Šonesi. Od izdavačke kuće Left Book Club dobio je zadatak da istraži kako žive siromašni u Engleskoj, pa se zaposlio u rudniku (iako je iz srednjeg staleža) i napisao knjigu „Put za dok Vigan“. Tom prilikom napao je engleski socijalizam. Španski građanski rat Krajem 1936. otišao je u Španiju da izveštava o građanskom ratu, koji je izbio između fašista i republikanaca. U Barseloni mu se svidela atmosfera, izgledalo je kao da anarhija funkcioniše. Pridružio se komunističkoj miliciji (POUM). Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Bob Edvards, koji se borio sa njim u Španiji, piše [1]: „Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju.” Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. Orvelu su izneverena iščekivanja i on se sukobio sa režimom. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju. Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu 1938. oboleo je od tuberkuloze i zimu proveo u Maroku. Počeo je Drugi svetski rat i Orvel je želeo da se bori protiv fašista kao i u Španiji, ali su ga proglasili nesposobnim za vojsku. Radio je kao novinar, ostao šef Indijskog servisa Bi-Bi-Sija, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije mu je poslužilo kao model za Ministarstvo istine u romanu `1984-ta`. Bio je član civilne zaštite, u kojoj se angažovao koliko je mogao. Izveštavao je iz raznih krajeva sveta. Usvojio je sina Ričarda 1944, kada je završio roman Životinjska farma, koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom, Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski [1]. Prema Njujork Tajmsu, Odelenje psihološkog rata CIA-e je otkupilo filmska prava “Životinjske farme” od Orvelove udovice odmah nakon piščeve smrti. Orvel nije nikada video “Životinjsku farmu” kao sredstvo američke propagande. Moralna poruka ove njegove knjige nije bila isključivo usmerena protiv komunista nego protiv svih država koje guše prava i slobode svojih građana. CIA je odabrala Luja d Rošmona (Louis de Rochemont) kao reditelja crtanog filma po motivima “Životinjske farme”.[2] U svom predgovoru ovom romanu, koji nikad nije bio uključen u originalna izdanja romana, a koji je pronađen u Orvelovim neobjavljenim radovima, Orvel piše da se nepopularne ideje u Engleskoj mogu da potisnu bez upotrebe sile. Razlog za to je da je štampa svojina bogatih ljudi koji imaju sve načine da učine da nepoželjne ideje nikad ne budu ni javne ni slobodne. Drugi način da se nepoželjne ideje potisnu je kroz `dobro` obrazovanje. U najboljim školama Engleske i Zapada se đaci i studenti upoznaju sa stavom da o nekom stvarima ne treba razmišljati niti govoriti. Taj stav je rezultat efektivne indoktrinacije koja je deo obrazovnog sistema.[3] `1984-ta` i smrt Godinu dana kasnije mu je umrla supruga tokom operacije. Napisao je čuveni esej „Politika i engleski jezik“ o jeziku iz kojeg su proistekla Orvelova pravila o pisanju. Odselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Tamo je napisao roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva. Klima na ostrvu štetila je njegovom zdravlju, loše se osećao i zbog toga je po njegovom sopstvenom priznanju roman toliko sumoran. Ženi se Sonjom Bromvel. Džordž Orvel umro je 21. januara 1950. Sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfordšir...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džordž Orvel Odabrana dela 1-6 komplet George Orwell Odabrana djela 1-6 komplet 1. Tisuću devetsto osamdeset četvrta 2. Nitko i ništa u Parizu i Londonu 3. Zašto pišem i drugi eseji 4. Burmanski dani 5. Kataloniji u čast 6. Životinjska farma August Cesarec, Zagreb, 1984, tvrd povez, zaštitni omot. strana 323+223+234+326+271+109 Džordž Orvel (engl. George Orwell), pravo ime Erik Artur Bler (engl. Eric Arthur Blair; Motihari, 25. jun 1903 — London, 21. januar 1950) je bio engleski književnik. Stekao je slavu romanima, među kojima se posebno ističu „Životinjska farma“ i „1984-ta“, kritikama, političkim i književnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka Njegov otac Ričard Bler je bio druga generacija britanskih vojnika. Majka mu je bila francuskog porekla, Ida Mejbel Bler, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, majka ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu izučava britanske pisce. Ne interesuje se previše za nauku pa završava sa slabim uspehom, nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se. Stupio je u indijsku imperijalnu policiju. Služio je u Burmi pet godina, a onda napustio službu. Ovde su uočena prva moguća neslaganja sa sistemom. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani“ i u dve fantastične autobiografske priče „Ubijanje slona“ i „Vešanje“. Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku proglasio je sebe anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-ih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista. Posvetio se pisanju. U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdržava kao perač sudova u hotelima i restoranima. Godine 1929, bolestan i bez para, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije je opisao u romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ (engl. Down and out in Paris and London). Tada je uzeo pseudonim Orvel i sva svoja buduća književna dela potpisao je pod pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu. Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana“. Postao je učitelj u privatnoj školi 1932. godine, a 1936. je otvorio seosku prodavnicu u Velingtonu, Hertfortšir, i oženio se sa Elin O`Šonesi. Od izdavačke kuće Left Book Club dobio je zadatak da istraži kako žive siromašni u Engleskoj, pa se zaposlio u rudniku (iako je iz srednjeg staleža) i napisao knjigu „Put za dok Vigan“. Tom prilikom napao je engleski socijalizam. Španski građanski rat Krajem 1936. otišao je u Španiju da izveštava o građanskom ratu, koji je izbio između fašista i republikanaca. U Barseloni mu se svidela atmosfera, izgledalo je kao da anarhija funkcioniše. Pridružio se komunističkoj miliciji (POUM). Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Bob Edvards, koji se borio sa njim u Španiji, piše [1]: „Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju.” Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. Orvelu su izneverena iščekivanja i on se sukobio sa režimom. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju. Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu 1938. oboleo je od tuberkuloze i zimu proveo u Maroku. Počeo je Drugi svetski rat i Orvel je želeo da se bori protiv fašista kao i u Španiji, ali su ga proglasili nesposobnim za vojsku. Radio je kao novinar, ostao šef Indijskog servisa Bi-Bi-Sija, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije mu je poslužilo kao model za Ministarstvo istine u romanu `1984-ta`. Bio je član civilne zaštite, u kojoj se angažovao koliko je mogao. Izveštavao je iz raznih krajeva sveta. Usvojio je sina Ričarda 1944, kada je završio roman Životinjska farma, koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom, Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski [1]. Prema Njujork Tajmsu, Odelenje psihološkog rata CIA-e je otkupilo filmska prava “Životinjske farme” od Orvelove udovice odmah nakon piščeve smrti. Orvel nije nikada video “Životinjsku farmu” kao sredstvo američke propagande. Moralna poruka ove njegove knjige nije bila isključivo usmerena protiv komunista nego protiv svih država koje guše prava i slobode svojih građana. CIA je odabrala Luja d Rošmona (Louis de Rochemont) kao reditelja crtanog filma po motivima “Životinjske farme”.[2] U svom predgovoru ovom romanu, koji nikad nije bio uključen u originalna izdanja romana, a koji je pronađen u Orvelovim neobjavljenim radovima, Orvel piše da se nepopularne ideje u Engleskoj mogu da potisnu bez upotrebe sile. Razlog za to je da je štampa svojina bogatih ljudi koji imaju sve načine da učine da nepoželjne ideje nikad ne budu ni javne ni slobodne. Drugi način da se nepoželjne ideje potisnu je kroz `dobro` obrazovanje. U najboljim školama Engleske i Zapada se đaci i studenti upoznaju sa stavom da o nekom stvarima ne treba razmišljati niti govoriti. Taj stav je rezultat efektivne indoktrinacije koja je deo obrazovnog sistema.[3] `1984-ta` i smrt Godinu dana kasnije mu je umrla supruga tokom operacije. Napisao je čuveni esej „Politika i engleski jezik“ o jeziku iz kojeg su proistekla Orvelova pravila o pisanju. Odselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Tamo je napisao roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva. Klima na ostrvu štetila je njegovom zdravlju, loše se osećao i zbog toga je po njegovom sopstvenom priznanju roman toliko sumoran. Ženi se Sonjom Bromvel. Džordž Orvel umro je 21. januara 1950. Sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfordšir...

Jugoslavija, 1979. Edicija: Svetovi mašte: veliki klasici bajki Tri od četiri knjige iz jedinog kod nas objavljenog celovitog izdanja bajki braće Grim u vrsnom prevodu Božidara Zeca (i Milana Tabakovića). Vrlo dobro očuvano, ponegde blago iskrzano (knjiga 2), sve se vidi na slikama. Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Biografija Rani životi Jakob i Vilhelm Grim živeli su u ovoj kući u Štajnau od 1791. do 1796. Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim rođeni su 4. januara 1785. i 24. februara 1786. godine u Hanau u pokrajini Hesen-Kasel, u okviru Svetog rimskog carstva (današnja Nemačka), od oca Filipa Vilhelma Grima, pravnika, i majke Dorotee Grim (rođena Cimer), ćerke gradskog većnika Kasela.[1] Oni su bili drugo i treće najstarije preživelo dete u porodici od devetoro dece, od kojih je troje umrlo u detinjstvu.[2][a][3] Godine 1791. porodica se preselila u seoski grad Štajnau dok je Filip tamo radio kao okružni sudija (Amtmann). Porodica je postala istaknuti članovi zajednice, živeći u velikom domu okruženom poljima. Biograf Džek Zajps piše da su braća bila srećna u Štajnau i da su „očigledno voleli život na selu“.[1] Decu su školovali kod kuće privatni učitelji, primajući stroga uputstva kao luterani, što je obojici dalo snažno versko opredeljenje.[4] Kasnije su pohađali lokalne škole.[1] Godine 1796, Filip Grim je umro od upale pluća, što je izazvalo veliko siromaštvo za veliku porodicu. Doroteja je bila prinuđena da se odrekne sluga i velike kuće, i da postane zavisna od finansijske podrške svog oca i sestre, koja je tada bila prva dama u čekanju na dvoru Vilijama I, izbornog kneza Hesena. Jakob je bio najstariji preživeli sin, primoran sa 11 godina da brzo preuzme obaveze odraslih (podeljene sa Vilhelmom) u naredne dve godine. Dva brata su tada poslušala savet svog dede, koji ih je neprestano podsticao da budu vredni.[1] Braća su napustila Štajnau i svoju porodicu 1798. da bi pohađala Friedrichsgymnasium u Kaselu, što je organizovala i platila njihova tetka. Do tada su bili bez muškog hranitelja (deda im je umro te godine), što ih je primoralo da se u potpunosti oslanjaju jedno na drugo i da postanu izuzetno bliski. Dva brata su se razlikovala po temperamentu — Jakob je bio introspektivan, a Vilhelm otvoren (iako je često patio od lošeg zdravlja) — ali su delili snažnu radnu etiku i bili su odlični u učenju. U Kaselu su postali akutno svesni svog inferiornog društvenog statusa u odnosu na „visokorođene“ studente koji su dobili više pažnje. Svaki brat je diplomirao na čelu svog razreda: Jakob 1803. i Vilhelm 1804. (izostao je iz škole zbog šarlaha).[1][5] Kasel Nakon što su maturirala u Friedrichsgymnasium, braća su pohađala Univerzitet u Marburgu. Univerzitet je bio mali sa oko 200 studenata i tu su postali veoma svesni da studenti nižeg društvenog statusa nisu ravnopravno tretirani. Oni su bili diskvalifikovani iz upisa zbog svog društvenog položaja i morali su da zatraže dispenzaciju za studiranje prava. Imućniji studenti dobijali su stipendije, ali su braća bila isključena čak i iz pomoći za školarinu. Njihovo siromaštvo ih je sprečavalo da uzmu ičešća u studentskim aktivnostima ili univerzitetskom društvenom životu. Međutim, njihov status autsajdera je išao u njihovu korist i nastavili su studije sa dodatnom energijom.[5] Inspirisani svojim profesorom prava Fridrihom fon Savinjijem, koji je u njima probudio interesovanje za istoriju i filologiju, braća su proučavala srednjovekovnu nemačku književnost.[6] Oni su delili Savinjijevu želju da vide ujedinjenje 200 nemačkih kneževina u jedinstvenu državu. Preko Savinjija i njegovog kruga prijatelja — nemačkih romantičara poput Klemensa Brentana i Ludviga Ahima fon Arnima — Grimovi su upoznati sa idejama Johana Gotfrida Herdera, koji je smatrao da nemačka književnost treba da se vrati jednostavnijim oblicima, koje je definisao kao Volkspoesie (prirodna poezija) — za razliku od Kunstpoesie (umetničke poezije).[7] Braća su se sa velikim entuzijazmom posvetila učenju, o čemu je Vilhelm pisao u svojoj autobiografiji, „žar s kojim smo učili staronemački pomogao nam je da prevaziđemo duhovnu depresiju tih dana.“[8] Jakob je i dalje bio finansijski odgovoran za svoju majku, brata i mlađu braću i sestre 1805. godine, te je prihvatio mesto u Parizu kao asistent fon Savinjija. Po povratku u Marburg bio je primoran da napusti studije kako bi izdržavao porodicu, čije je siromaštvo bilo toliko ekstremno da je hrane često bilo malo, i zaposlio se u Hesenskoj ratnoj komisiji. U pismu napisanom njegovoj tetki u to vreme, Vilhelm je pisao o njihovim okolnostima: „Nas petoro ljudi jedemo samo tri porcije i to samo jednom dnevno“.[6] Jakob se zaposlio sa punim radnim vremenom 1808. godine kada je postavljen za dvorskog bibliotekara kralja Vestfalije i postao bibliotekar u Kaselu.[2] Nakon smrti njihove majke te godine, postao je u potpunosti odgovoran za svoju mlađu braću i sestre. On je organizovao i platio studije svog brata Ludviga na umetničkoj školi i Vilhelmovu produženu posetu Haleu da bi tražio tretman za srčana i respiratorna oboljenja, nakon čega se Vilhelm pridružio Jakobu kao bibliotekar u Kaselu.[1] Na Brentanov zahtev, braća su počela da prikupljaju narodne pripovetke na letimičan način 1807. godine.[9] Prema Džeku Zajpsu, u ovom trenutku „Grimovi nisu bili u stanju da posvete svu svoju energiju svom istraživanju i nisu imali jasnu predstavu o značaju prikupljanja narodnih priča u ovoj početnoj fazi.“[1] Tokom svog zaposlenja kao bibliotekari — koji je malo plaćao, ali im je davao dovoljno vremena za istraživanje — braća su doživela produktivan period učenja, objavljivajući knjige između 1812. i 1830. godine.[10] Godine 1812, objavili su svoj prvi tom od 86 narodnih priča, Kinder- und Hausmärchen, nakon čega su ubrzo usledila dva toma nemačkih legendi i tom rane književne istorije.[2] Nastavili su da objavljuju radove o danskim i irskim narodnim pričama (kao i nordijskoj mitologiji), dok su nastavili da uređuju nemačku zbirku narodnih priča. Ova dela su postala toliko poznata da su braća dobila počasne doktorate sa univerziteta u Marburgu, Berlinu i Breslavu (danas Vroclav).[10] Getigen Jacob Grimm predaje (ilustracija Ludvig Emil Grima, oko 1830. Vilhelm se 15. maja 1825. oženio Henrijetom Doroteom (Dorčen) Vajld, ćerkom farmaceuta i prijateljicom iz detinjstva koja je braći ispričala nekoliko priča.[11] Jakob se nikada nije ženio, ali je nastavio da živi u domaćinstvu sa Vilhelmom i Doroteom.[12] Godine 1830, oba brata su zanemarena kada je postalo dostupno mesto glavnog bibliotekara, što ih je veoma razočaralo.[10] Preselili su domaćinstvo u Getingen u Kraljevini Hanover, gde su se zaposlili na Univerzitetu u Getingenu—Jakob kao profesor i glavni bibliotekar i Vilhelm kao profesor.[2] Tokom narednih sedam godina braća su nastavila da istražuju, pišu i objavljuju. Godine 1835. Jacob je objavio dobro cenjenu nemačku mitologiju (Deutsche Mythologie); Vilhelm je nastavio da uređuje i priprema treće izdanje Kinder- und Hausmärchen za objavljivanje. Dva brata su predavala germanistiku na univerzitetu, postajući veoma cenjena u novoosnovanoj disciplini.[12] Godine 1837. braća su izgubila svoja univerzitetska mesta nakon što su se pridružila ostatku Getingenske sedmorke u protestu. Tridesete godine 18. veka bile su period političkih preokreta i pobune seljaka u Nemačkoj, što je dovelo do pokreta za demokratske reforme poznatog kao Mlada Nemačka. Braća nisu bila direktno povezana sa Mladim Nemcima, ali su oni i petorica njihovih kolega reagovali protiv zahteva [Ernest Augustus, King of Hanover[|Ernesta Avgusta]], kralja Hanovera, koji je 1837. raspustio parlament Hanovera i zahtevao zakletve na vernost od državnih službenika — uključujući profesore na Univerzitetu u Getingenu. Zbog odbijanja da potpišu zakletvu, sedam profesora je otpušteno, a trojica su deportovana iz Hanovera — uključujući Jakoba, koji je otišao u Kasel. Kasnije su mu se tamo pridružili Vilhelm, Dorčen i njihovo četvoro dece.[12] Vilhelm i Jakob Grim, oko 1837. Braća su bila bez prihoda i ponovo u ekstremnim finansijskim poteškoćama 1838. godine, te su započeli ono što će postati doživotni projekat — pisanje konačnog rečnika, Nemačkog rečnika (Deutsches Wörterbuch) — čiji je prvi tom objavljen tek 1854. Braća su ponovo zavisila od prijatelja i pristalica za finansijsku pomoć i uticaj u pronalaženju zaposlenja.[12] Umetnička bajka Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero.[13] Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Vodili su prepisku sa Vukom Stefanovićem Karadžićem.[14]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga je biografija Theodorea Roosevelta o engleskom lordu protektoru, Oliveru Cromwellu. Unutar ovog teksta Roosevelt objašnjava kako je Cromwellov uspon na vlast bio prva moderna borba za društvenu, vjersku i političku slobodu. Najprije analizira sve nesposobnije i tiranskije postupke kraljeva Stuarta. Zatim Roosevelt istražuje Dugi parlament i kako je despotizam Charlesa I. natjerao članove parlamenta na pobunu. Zatim proučava Charlesovo smaknuće i, konačno, Roosevelt ispituje Cromwellov kapacitet kao vojnika i vođe u škotskoj i irskoj kampanji. Ova biografija istražuje fascinantan lik koji je bio ključan u razdoblju engleske povijesti koje je utjecalo na razvoj Engleske kao svjetske sile. Roosevelt piše sa strašću i duhovitošću koji su strani mnogim sadašnjim povjesničarima, što ovu knjigu čini obaveznim štivom za studente povijesti. Teodor „Tedi“ Ruzvelt (engl. Theodore `Teddy` Roosevelt; Njujork, 27. oktobar 1858 — Ojster Bej, Njujork, 6. januar 1919) je bio američki državnik, konzervacionista, istoričar, pisac i dvadeset šesti predsednik SAD (1901—1909). Izabran je u njujorško zakonodavstvo (1882), gde je postao republikanski vođa koji se suprotstavljao demokratskoj političkoj mašineriji. Posle političkih poraza i smrti supruge, otišao je u Dakotu da se bavi poljoprivredom. Vratio se u Njujork i služio u komisiji gradske službe (1889—1895) i kao šef gradskog odbora policijskih komesara (1895—1897). Budući pristalica Vilijama Makinlija, služio je kao podsekretar mornarice (1897—1898). Kada je izbio Špansko-američki rat, podneo je ostavku da bi organizovao konjičku jedinicu Grubi jahači. Vratio se u Njujork kao heroj i izabran je za 33. guvernera Njujorka 1899. Kao prvi republikanski potpredsednički kandidat, zauzeo je položaj kada je Makinli ponovo izabran, i postao predsednik posle Makinlijevog ubistva 1901. godine. Jedna od njegovih ranih inicijativa bila je sprovođenje Šermanovog akta protiv trustova da bi se sprečili poslovni monopoli. Osvojio je izbore 1904. pobedivši protiv kandidata Altona Parkera.[1] Na njegovo podsticanje. Kongres je regulisao železničke stope i odobrio akt o ispravnoj hrani i lekovima i akt o inspekciji mesa (1906) radi zaštite javnog zdravlja. Stvarao je nacionalne šume i odvajao zalihe minerala, nafte i uglja za čuvanje. Zajedno sa državnim sekretarom Elihuom Rutom objavio je Ruzveltov amandman Monroovoj doktrini, koji je potvrdio položaj SAD kao zaštitnika zapadne hemisfere. Za posredovanje u rusko-japanskom ratu dobio je Nobelovu nagradu za mir (1906). Osigurao je sporazum sa Panamom za izgradnju kanala. Odbivši da se ponovo kandiduje za predsednika obezbedio je nominaciju Vilijamu H. Tafta. Pošto je proputovao Afriku i Evropu, pokušao je da osvoji republikansku predsedničku nominaciju 1912; kada je odbijen, organizovao je Progresivnu stranku i vodio politiku novog nacionalizma. Iako je izgubio na izborima, osvojio je 88 elektorskih glasova, što je najuspešnija kandidatura treće partije u XX veku. Tokom čitavog života bavio se pisanjem, objavljujući dela o istoriji, politici, putovanjima i prirodi. Tokom Prvog svetskog rata, ponovo se politički aktivirao. Nakon američke objave rata Nemačkoj (1917), zalagao se da SAD objave rat i svim nemačkim saveznicima, ne samo Austrougarskoj, već i Bugarskoj i Turskoj, ali ovi njegovi predlozi nisu bili u celini prihvaćeni, pošto je rat objavljen i Austrougarskoj, ali ne i Bugarskoj.[2] Detinjstvo i porodica Teodor Ruzvelt Mlađi je rođen 27. oktobra 1858. godine u Istočnoj 20. ulici u Njujorku.[1] Bio je drugo od četvoro dece pripadnice visokog društva Marte Stjuart „Miti“ Bulok i biznismena i filantropa Teodora Ruzvelta Starijeg (brata Roberta Ruzvelta i Džejmsa A. Ruzvelta, svi sinovi Kornelijusa Ruzvelta). Imao je stariju sestru Anu (koju su zvali Bami), mlađeg brata Eliota i mlađu sestru Korinu. Ruzveltovu mladost su u velikoj meri obeležili loše zdravlje i iscrpljujuća astma. Često je imao iznenadne noćne napade astme koji su ga gušili skoro do smrti što je užasavalo i Teodora i njegove roditelje. Doktori nisu imali lek.[3] Ipak, bio je energičan, nestašan i veoma radoznao. Njegovo zanimanje za zoologiju je počelo u sedmoj godini kada je ugledao mrtvu foku na lokalnoj pijaci. Kada su pribavili fokinu glavu, Ruzvelt i njegova dva rođaka osnivaju nešto što zovu „Ruzveltov muzej prirodne istorije“. Savladavši osnove prepariranja životinja, ispunio je svoj improvizovani muzej životinjama koje je ubio ili ulovio, a zatim proučavao i pripremao za izlaganje. Sa devet godina je zabeležio svoja posmatranja insekata u radu „Prirodna istorija insekata“. Na Ruzvelta je značajno uticao njegov otac, koji je imao istaknutu ulogu u kulturnim dešavanjima u Njujorku. Pomogao je osnivanje muzeja Metropoliten i posebno je bio aktivan u obezbeđivanju podrške za Uniju tokom građanskog rata, iako su mu rođaci sa ženine strane bili vođe Konfederacije. Ruzvelt je jednom rekao: „Moj otac, Teodor Ruzvelt, bio je najbolji čovek koga sam ikada poznavao. U njemu su snaga i hrabrost bili ujedinjeni sa blagošću, nežnošću i ogromnom nesebičnošću. Kod nas dece nije tolerisao sebičnost, okrutnost, lenjost, kukavičluk i neistinu“. Porodična putovanja u inostranstvo, uključujući putovanja u Evropu 1869. i 1870. kao i u Egipat 1872. oblikovala su njegov kosmopolitski pogled na svet.[4] Planinareći na Alpima s porodicom 1890, Ruzvelt je shvatio da može da održati korak sa svojim ocem. Otkrio je značajne prednosti fizičkog napora za smanjivanje napada astme i jačanje duha. Ruzvelt je započeo naporan režim vežbanja. Nakon maltretiranja od strane dva starija dečaka na jednom kampovanju, našao je trenera boksa da ga uči da se bori i ojača svoje telo.[5] Prva supruga mu je bila Alis Hetvej Li Ruzvelt, a druga Edit Ruzvelt. Obrazovanje Ruzvelt se uglavnom školovao kod kuće, gde su ga podučavali učitelji i roditelji. Biograf H. V. Brend tvrdi: „Najočigledniji nedostatak njegovog školovanja kod kuće bila je neujednačena pokrivenost različitih oblasti ljudskog znanja“.[6] Bio je dobar iz geografije, bistar za istoriju, biologiju, francuski i nemački; međutim, mučio se oko matematike i klasičnih jezika. Kada se upisao na Harvard, 27. septembra 1876, otac ga je savetovao: „Najpre brini o moralu, zatim o zdravlju i na kraju o studijama“.[7] Očeva iznenadna smrt 9. februara 1878, snažno je pogodila Ruzvelta, ali se vremenom oporavio i udvostručio aktivnosti.[8] Dobro su mu išle nauka, filozofija i retorika ali je nastavio da se muči sa latinskim i grčkim jezikom. Intenzivno je proučavao biologiju i već je bio priznati prirodnjak s objavljivanim radovima iz ornitologije. Čitao je izuzetno mnogo i imao skoro fotografsko pamćenje.[9] Dok je bio na Harvardu, bavio se veslanjem i boksom. Jednom je osvojio drugo mesto na harvardskom takmičenju u boksu.[10] Ruzvelt je bio član književnog društva Alfa Delta, bratstva Delta Kapa Epsilon i prestižnog Porcelijanskog kluba; bio je i urednik časopisa Hardvard Advokejt. Ruzvelt je 1880. godine diplomirao na Harvardu sa izuzetnim pohvalama (bio je dvadeset drugi od 177 studenata). Biograf Henri Pringl navodi: Ruzvelt je analizirajući svoju karijeru na univerzitetu i nastojeći da utvrdi kakve je tu koristi stekao, smatrao da je dobio malo od Harvarda. Smetali su mu formalističko obrađivanje mnogih tema, krutost, obraćanje pažnje na sitnice koje su bile važne same po sebi, ali koje niko nije povezivao sa celinom.[11] Nakon očeve smrti, Ruzvelt je nasledio sumu od 125.000 dolara, dovoljnu da živi pristojno do kraja života. Ruzvelt je odustao od svog pređašnjeg plana da studira prirodne nauke i umesto toga odlučio da upiše Pravni fakultet na Univerzitetu Kolumbija i vrati se u porodičnu kuću u Njujorku. Ruzvelt je bio dobar student prava ali je često smatrao da su zakoni nelogični; mnogo vremena je proveo pišući knjigu o Ratu iz 1812. Odlučivši da počne da se bavi politikom, Ruzvelt počinje da prisustvuje sastancima Republikanske stranke. Iako je njegov otac bio istaknuti član ove stranke, Ruzveltov izbor karijere je bio neobičan za pripadnika njegove klase, s obzirom na to da većina njegovih vršnjaka nije želela da se ozbiljno bavi politikom. Bez obzira na to, Ruzvelt je našao saveznike u lokalnoj Republikanskoj partiji i pobedio aktuelnog državnog poslanika koji je bio usko povezan sa senatorom Roskom Konklingom. Nakon pobede, Ruzvelt je odlučio da napusti studije prava, o čemu je kasnije rekao: „Nameravao sam da postanem član vladajuće klase“.[12] Smrt U noći 5. januara 1919. godine, Ruzvelt je imao probleme sa disanjem. Nakon što mu je njegov lekar, dr Džordž V. Feler, dao terapiju bilo mu je bolje i otišao je na spavanje. Ruzveltove poslednje reči: „Molim te ugasi to svetlo, Džejmse“ bile su upućene porodičnom batleru Džejmsu Ejmosu. Između 4:00 i 4:15 tog jutra, Ruzvelt je umro u snu, u svom domu Sagamor Hil nakon što mu se krvni ugrušak otkačio od vene i dospeo u pluća.[13] Imao je šezdeset godina. Pošto je primio vest o smrti svog oca, njegov sin Arčibald je poslao telegram svojoj braći i sestrama: „Stari lav je umro“. Potpredsednik Vudroa Vilsona, Tomas R. Maršal je rekao: „Smrt je morala uzeti Ruzvelta u snu, jer da je bio budan došlo bi do borbe“.[14] Nakon privatnog opela u severnoj sobi u Sagamor Hilu, skromna sahrana je održana u Hristovoj episkopalnoj crkvi u Ojster Beju.[1] Među ožalošćenima su bili potpredsednik Tomas R Maršal, Čarls Evans Hjuz, Voren Harding, Henri Kabot Lodž i Vilijam Hauard.[1] Duž snegom prekrivene putanje povorke do groblja stajalo je mnoštvo posmatrača i odred konjičkih policajaca koji su dojahali iz Njujorka. Ruzvelt je sahranjen na brdu sa pogledom na Ojster Bej...

Publije Ovidije Nazon - Ljubavi - Umijece ljubavi - Lijek od ljubavi Publije Ovidije Nason - Ljubavi - Umece ljubavi - Lek od ljubavi Prevod s latinskog Tomislav Ladan Pogovor Veljko Gortan Graficka oprema Bogdan Krsic Znanje, Zagreb, 1973. Tvrd povez, 222 strane. EKSTREMNO RETKO IZDANJE, GOTOVO BIBLIOFILSKO! Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso, rođen 43. pne., umro 17. ili 18. n. e.) bio je jedan od najvećih pesnika rimske književnosti te s formalne strane majstor elegijskog distiha. Glavne su mu teme bile ljubav, ostavljene žene i mitološka preobraženja. Njegova poezija, na koju su se ugledali mnogi pisci kasne antike i srednjega veka, vekovima je vršila ogroman uticaj na evropsku umetnost i književnost. Životopis Ovidije je rođen u srednjoitalskom gradu Sulmonu (danas Sulmona) u imućnoj porodici viteškoga staleža. Dobio je retorsko obrazovanje, ali je na praktičnoj retorici radio preko volje i uvek više naginjao poeziji: Često sam probao ja prozni da napišem tekst. Sama od sebe, međutim, u metre se slagala pesma, to što bih pisao sve – ipak bi ispalo stih. Scribere temptabam verba soluta modis. Sponte sua carmen numeros veniebat ad aptos, et quod temptabam scribere versus erat. (Trist. IV, 10, 24–26) Ovidije nije ulazio u javni život, i političku karijeru rano je ostavio zauvek. Kako je bio imućan, predao se bezbrižnom životu i poeziji. U Rimu je imao dobrih veza s visokim društvenim krugovima, pa je bio rado priman i na Avgustovom dvoru. Godine 8. nove ere morao je iznenada, iz nama nedovoljno poznatih razloga, po Avgustovoj naredbi otići u progonstvo u crnomorski grad Tomi (danas Konstanca). S pravne tačke gledišta, njegovo izgnanstvo nije bilo teška kazna progonstva (exilium), koja je podrazumevala mahom gubitak građanskih prava i konfiskaciju imovine, već samo blaže proterivanje (relegatio), pa pesnik nije patio od oskudice i ipak se snašao u hladnoj i varvarskoj sredini, među Getima i Sarmatima koji su ga toplo primili. Tu je čak naučio getski i sarmatski, pa je osim latinskih tužbalica pisao stihove i na getskom jeziku. Neposredan povod za ovu kaznu bio je možda nekakav ljubavni skandal u Avgustovoj porodici u kome je na neki način učestvovao i Ovidije, najverovatnije kao posrednik ili samo kao očevidac. Kao dalji uzrok mogla je biti Ovidijeva ljubavna poezija, koja je – frivolna kakva je bila – mogla biti smatrana raskalašnom i usmerenom protiv proklamovane obnove starorimskog morala u Avgustovom principatu. Ovidije u svojim pesmama na nekoliko mesta govori o Avgustovom gnevu, ali uvek u opštim crtama (on kao uzrok za taj gnev navodi `dva zločina: pesmu i grešku` – duo crimina: carmen et error, Trist. II, 207), tako da se ne može utvrditi o čemu se tačno radi. Ipak, neki nagoveštaji postoje, npr. Cur aliquid vidi? Cur noxia lumina feci? Cur imprudenti cognita culpa est? (Trist. II, 103–104) Inscia quod crimen viderunt lumina plector peccatumque oculos est habuisse meum. (Trist. III, 5, 49–50) Iz ovih nagoveštaja te iz činjenice da su istovremeno u progonstvo otišli i Avgustova unuka Julija Mlađa i Decim Silan, za koga Tacit kaže da je bio in nepti Augusti adulter, može se zaključiti da je Ovidije izgleda znao za vezu između ovo dvoje a da je propustio da o tome obavesti Avgusta. Premda pesnik u Tomima nije patio od siromaštva, ipak mu je progonstvo veoma teško palo, pa u pesmama koje odande šalje u Rim opisuje svoje očajanje i moli cara da ga vrati u Rim ili bar premesti u neko pitomije mesto. Avgust bi možda bio i popustio, ali on umre, a njegov naslednik Tiberije nije hteo ni da sasluša pesnika. Utučen i rezigniran, umro je Ovidije u Tomima 17. ili 18. godine nove ere. Prema sadržini i hronologiji Ovidijeve pesme mogu se podeliti u tri grupe: ljubavne (Ljubavne pesme, Heroide, Ljubavna veština), mitološke (Metamorfoze, Fasti), pesme iz progonstva (Tužaljke, Poslanice s Ponta). Ljubavne pesme Ljubavne pesme (Amores, sačuvano 2. izdanje u 3 knjige, 19–16. pne.) vezane su za ime pesnikove fiktivne dragane Korine, nazvane možda prema grčkoj pesnikinji Korini. Motivi su im najčešće uzeti iz aleksadrijske ljubavne poezije. `Šaljivi pesnik ljubavne nežnosti` (tenerorum lusor amorum) – kako je sam sebe nazvao – u tim ljubavnim elegijama frivolno, ali s finom ironijom i humorom, psihološki istančano parafrazira mnoge motive iz Katula, Tibula, Propercija i helenističkih epigramatičara. Prvi u rimskoj književnosti uveo je u pesništvo elemente retoričko-deklamatorskog stila: variranje iste teme, brojne digresije, poentiranje misli. Heroide Heroide (Heroides) ili Poslanice junakinjâ (Epistulae heroidum) jesu pesnička pisma koja pojedine mitološke, ređe istorijske žene (npr. Penelopa, Briseida, Fedra, Arijadna, Medeja, Didona, Hero, Sapfa) upućuju svojim muževima ili ljubavnicima. Uz tri pisma napisao je Ovidije i odgovore. Ovakva pesnička pisma bila su poznata i u grčkoj književnosti, ali je Ovidije obrazac mogao naći i u deklamacijama savremenih retorskih škola. U Heroidama ima doista više retorike nego u bilo kojem drugom Ovidijevom delu. Inače je pesnik za Heroide dosta pojedinačnih motiva mogao naći i kod aleksandrijskih pesnika, ali i kod Homera, Vergilija i grčkih tragičara. Ljubavna veština Glavni članak: Ars Amatoria Parodično-didaktični ep Ljubavna veština (Ars amatoria, 3 knjige) najfrivolnije je ali i jedno od najboljih Ovidijevih dela. U 1. i 2. knjizi daju se uputstva mladićima kako da se dopadnu ženama, a u 3. knjizi takva se uputstva daju devojkama. Parodičnost i šaljivost dolaze do izražaja kako u samom naslovu tako i u sadržini pesama: čulna ljubav žena iz niskih slojeva društva obrađena je kao nauka (ars), vrlo ozbiljno, a u toj ozbiljnosti neprestano izbija fina ironija, kojom se, bez dublje socijalne ili etičke pozadine, podvlači lakomislenost i ispraznost života mnogih krugova u tadašnjem Rimu. Lakoća izraza i tečni stihovi spajaju se u skladnu celinu, a vrhunac parodičnosti nalazi se upravo u diskrepanciji između sistematičnosti izlaganja i predmeta koji se obrađuje. Metamorfoze Metamorphoses, 1643 Metamorfoze (Metamorphoses – Preobraženja ili Pretvorbe, 15 knjiga sa ukupno 11.995 heksametara) jesu najveće i najpoznatije Ovidijevo delo, u kojem su do najvećeg izražaja došle glavne osobine Ovidijevog stila – prozirnost misli, izraz bogat bojama, tečan, lepršav i glodak stih, istančana psihologizacija likova i osetljivost za promenu atmosfere. Metamorfoze su zapravo zbirka etioloških mitova i legendi koje se završavaju nekim preobražajem. Mitovi su pretežno grčki, dok samo u poslednje dve knjige ima i nekoliko italskih i rimskih. Pesnik je uspešno tolike raznovrsne mitove spojio u jednu celinu i `hronološki` ih uokvirio između dva mitska događaja: iskonskog haosa i stvaranja sveta (čime Metamorfoze počinju) i pretvaranja Julija Cezara u zvezdu (čime se ovo delo završava). Ovidije je zapravo ovim delom stvorio pesničku novelističku zbirku, nižući mitove po ciklusima tematski ili kao uokvirene priče. Znamenite su, na primer, priča o Apolonu i pretvaranju Dafne u lovoriku, mit o Faetontu, o Narcisu, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, o Dedalu i Ikaru, idila o Filemonu i Baukidi, priča o Orfeju i Euridiki, o nadmetanju Ajanta i Odiseja za Ahilejevo oružje. Motivi su u ovom delu doista vešto povezani u jednu celinu. Tamo gde pesnik nije mogao da napravi prirodan i lagan prelaz s jednoga mita na drugi, on umeće pojedine mitove kao epizodu. Na primer, Orfej priča nekoliko mitova; Minerva i Arahna, kada se takmiče u tkanju, izvode na ćilimima slike koje pesnik opisuje i prepričava itd. I u pogledu kompozicije Metamorfoze su jedna od najsavršenijih pesničkih tvorevina iz antike. U njima se može zapaziti izvesna epska razvučenost, ali je Ovidije uspeo da izbegne monotoniju na taj način što je umetao zanimljive epizode. Jezik je pažljivo izbrušen i pun snažnih retorskih figura. Nije poznato koje je izvore pesnik upotrebio za obradu grčkih mitova, ali je svakako malo verovatno da se upuštao u doboka mitografska istraživanja: on se najverovatnije zadovoljio upotrebom popularnih mitoloških zbornika. Među pesnicima čiji se uticaj oseća jesu na prvom mestu grčki tragičari, Homer i Teokrit, a od rimskih pisaca Vergilije. Fasti Glavni članak: Fasti (pjesma) Fasti (Fasti – Kalendar, 6 knjiga) jesu komentar rimskog kalendara, i to redom, po danima i mesecima. Ovidije je, u duhu aleksandrijske etiološke elegije, hteo da objasni rimske praznike i kultove, da nađe etimologiju imenima meseca itd. Svoje delo započeo je verovatno vrlo rano. Kada je pošao u izgnanstvo, Fasti još nisu bili dovršeni. U Tomima Ovidije je preradio Faste i posvetio ih Germaniku, nadajući se da će mu ovaj izdejstvovati pomilovanje (prvo izdanje bilo je posvećeno Avgustu). Međutim, pesnika je pretekla smrt, pa je delo ostalo nezavršeno, a trebalo je da ima dvanaest knjiga – po jednu za svaki mesec. Kao izvor za Faste poslužili su Ovidiju Fasti Verija Flaka, Ovidijevog savremenika, Marko Terencije Varon, a možda i Eratosten i Kalimah. Međutim, Ovidije je – pošto mu je više stalo do forme nego do sadržine – svoje izvore koristio vrlo površno, pa je napravio više pogrešaka. Pesme iz progonstva Ovidijeva statua u Konstanci Pesme iz progonstva ispevane su u tužnom žalosnom tonu i sve imaju jednu osnovnu težnju: da pesniku izdejstvuju pomilovanje. Prema ranijim pesmama ove pesme predstavljaju opadanje. Ovidijevo dobro raspoloženje iščezlo je, a njegov talent je slomljen. Tužaljke (Tristia, 8–12. n. e., u 5 knjiga) bile su jednim delom završene već na putu iz Rima ka Tomima, koji je poduže trajao. U njima se večito ponavlja ista tema: pesnik pokušava da opravda sebe i da što življe predstavi svoj težak položaj. Interesantna je treća elegija prve knjige, u kojoj pesnik opisuje svoj rastanak s Rimom. Poslanice s Ponta (Epistulae ex Ponto, 12/13–16. n. e., u 4 knjige sa ukupno 46 pesama) bile su upućene pojedinim ličnostima koje Ovidije moli za posredovanje kod cara. Motivi su isti kao i u Tužaljkama, samo je pesnik još više slomljen; on se mnogo ponavlja i suviše laska. Osim u nekoliko elegija s toplim autobiografskim elementima, pesnik većnim nije uspeo dublje izraziti bol prognanika i stvoriti dela koja bi stilski bila na visini njegovih ranijih ostvarenja i patnji koje je svakako snažno proživljavao. Izgubljena dela Ovidije je u mladosti napisao i jednu tragediju, Medeju (Medea), ali nam ona nije sačuvana. Čini se da je Ovidije naročito voleo ovaj mit, jer ga je veoma lepo obradio i u Heroidama i u Metamorfozama. Značaj i uticaj Ovidije je bio darovit pesnik. Stihove je pisao lako i, što se tiče forme, za njega bi se moglo reći da je najbolji među rimskim pesnicima. Jezik mu je jednostavan i jasan, način izražavanja tečan i neusiljen. Ali s druge strane, Ovidije je poeziju stavio pod uticaj retorike, čime je dao loš primer kasnijim pesnicima kojima je nedostajalo njegovog talenta, a takođe je u pesništvo uneo i izvesnu trivijalnu notu. Ovidije je izvršio ogroman uticaj na kasniju evropsku književnost, likovne umetnosti i muziku (ljubavni rečnik srednjovekovne lirike, Giovanni Boccaccio, Lope de Vega, William Shakespeare, Johann Wolfgang Goethe, Aleksandar Puškin itd.). Što se tiče jugoslovenskih književnosti, nijedan rimski pesnik nije toliko koliko Ovidije, uz Vergilija, uticao na oblikovanje jezičkog i stilskog repertoara hrvatskih latinista.

Autor - osoba Ovidije Nazon, Publije Naslov Publija Ovidija Nasona Metamorfoze / preveo T. [Tomo] Maretić Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1991 Izdanje [Fototipsko izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Dereta`, 1991 (Beograd : `Dereta`) Fizički opis XVI, 422 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Maretić, Tomislav Kerbler, Đuro Zbirka Biblioteka Fototipska izdanja / `Dereta`, Beograd. kolo 1 ; knj. 1 ISBN 86-81283-38-3 (karton) Napomene Tiraž 2000 Podatak o autoru predgovora preuzet sa str. V Publije Ovidije Nason / [Kerbler Đuro]: str. VII-XVI Beleške uz tekst. Fototipsko izd.: U Zagrebu : Matica hrvatska, 1907. Predmetne odrednice Ovidije Nazon, Publije, 43 pre n. e. - 18 n. e. Od pojave Ovidijevih Metamorfoza, 2008, navršlo se dve hiljade godina. Svet je od tada prošao kroz mnoge metamorfoze, mene ukusa, konvencija i mode. Kad je pesnik proteran, ep je povučen iz biblioteka i spaljen, a sa propašću carstava i zagubljen: po nekima u X, a po drugima tek početkom XIII veka nađen je jedan grčki prevod ovoga dela pa su ljubopitljivi renesansni umovi upravo preko Metamorfoza upili grčke i rimske mitove i ugradili ih u svoja pesnička, likovna i muzička dela, a preko ovih i ljudi našeg vremena. Ako ne svi, danas je većina grčkih i rimskih mitova poznata, što nipošto ne znači da je Ovidijev ep postao izlišan. Istrgnuti iz konteksta i najčešće saopšteni suvim jezikom faktografije, oni gube znatan deo dramskog naboja, a upravo je dramski naboj (ne samo u pojedinim knjigama, već i epu kao celini) koheziona snaga koja povezuje i drži veoma heterogene delove. Mitovi su za Ovidija građa od koje on maštovito stvara svoje delo. Njegove interpretacije mitova i metamorfoza su i danas sveže i aktuelne. Svet se preobražava i menja, a Ovidijeva Preobraženja stoje postojano i osvajaju nove prostore. Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso, rođen 43. p. n. e., umro 17. ili 18. n. e.) bio je jedan od najvećih pesnika rimske književnosti te s formalne strane majstor elegijskog distiha. Glavne su mu teme bile ljubav, ostavljene žene i mitološka preobraženja. Njegova poezija, na koju su se ugledali mnogi pisci kasne antike i srednjega veka, vekovima je vršila ogroman uticaj na evropsku umetnost i književnost. Ovidije je rođen u srednjoitalskom gradu Sulmonu (danas Sulmona) u imućnoj porodici viteškoga staleža. Dobio je retorsko obrazovanje, ali je na praktičnoj retorici radio preko volje i uvek više naginjao poeziji: Često sam probao ja prozni da napišem tekst. Sama od sebe, međutim, u metre se slagala pesma, to što bih pisao sve – ipak bi ispalo stih. Scribere temptabam verba soluta modis. Sponte sua carmen numeros veniebat ad aptos, et quod temptabam scribere versus erat. (Trist. IV, 10, 24–26) Ovidije nije ulazio u javni život, i političku karijeru rano je ostavio zauvek. Kako je bio imućan, predao se bezbrižnom životu i poeziji. U Rimu je imao dobrih veza s visokim društvenim krugovima, pa je bio rado priman i na Avgustovom dvoru. Godine 8. nove ere morao je iznenada, iz nama nedovoljno poznatih razloga, po Avgustovoj naredbi otići u progonstvo u crnomorski grad Tomi (danas Konstanca). S pravne tačke gledišta, njegovo izgnanstvo nije bilo teška kazna progonstva (exilium), koja je podrazumevala mahom gubitak građanskih prava i konfiskaciju imovine, već samo blaže proterivanje (relegatio), pa pesnik nije patio od oskudice i ipak se snašao u hladnoj i varvarskoj sredini, među Getima i Sarmatima koji su ga toplo primili. Tu je čak naučio getski i sarmatski, pa je osim latinskih tužbalica pisao stihove i na getskom jeziku. Neposredan povod za ovu kaznu bio je možda nekakav ljubavni skandal u Avgustovoj porodici u kome je na neki način učestvovao i Ovidije, najverovatnije kao posrednik ili samo kao očevidac. Kao dalji uzrok mogla je biti Ovidijeva ljubavna poezija, koja je – frivolna kakva je bila – mogla biti smatrana raskalašnom i usmerenom protiv proklamovane obnove starorimskog morala u Avgustovom principatu. Ovidije u svojim pesmama na nekoliko mesta govori o Avgustovom gnevu, ali uvek u opštim crtama (on kao uzrok za taj gnev navodi „dva zločina: pesmu i grešku“ – duo crimina: carmen et error, Trist. II, 207), tako da se ne može utvrditi o čemu se tačno radi. Ipak, neki nagoveštaji postoje, npr. Cur aliquid vidi? Cur noxia lumina feci? Cur imprudenti cognita culpa est? (Trist. II, 103–104) Inscia quod crimen viderunt lumina plector peccatumque oculos est habuisse meum. (Trist. III, 5, 49–50) Iz ovih nagoveštaja te iz činjenice da su istovremeno u progonstvo otišli i Avgustova unuka Julija Mlađa i Decim Silan, za koga Tacit kaže da je bio in nepti Augusti adulter, može se zaključiti da je Ovidije izgleda znao za vezu između ovo dvoje a da je propustio da o tome obavesti Avgusta. Premda pesnik u Tomima nije patio od siromaštva, ipak mu je progonstvo veoma teško palo, pa u pesmama koje odande šalje u Rim opisuje svoje očajanje i moli cara da ga vrati u Rim ili bar premesti u neko pitomije mesto. Avgust bi možda bio i popustio, ali on umre, a njegov naslednik Tiberije nije hteo ni da sasluša pesnika. Utučen i rezigniran, umro je Ovidije u Tomima 17. ili 18. godine nove ere. Prema sadržini i hronologiji Ovidijeve pesme mogu se podeliti u tri grupe: ljubavne (Ljubavne pesme, Heroide, Ljubavna veština), mitološke (Metamorfoze, Fasti), pesme iz progonstva (Tužaljke, Poslanice s Ponta). Ljubavne pesme Ljubavne pesme (Amores, sačuvano 2. izdanje u 3 knjige, 19–16. pne.) vezane su za ime pesnikove fiktivne dragane Korine, nazvane možda prema grčkoj pesnikinji Korini. Motivi su im najčešće uzeti iz aleksadrijske ljubavne poezije. „Šaljivi pesnik ljubavne nežnosti“ (tenerorum lusor amorum) – kako je sam sebe nazvao – u tim ljubavnim elegijama frivolno, ali s finom ironijom i humorom, psihološki istančano parafrazira mnoge motive iz Katula, Tibula, Propercija i helenističkih epigramatičara. Prvi u rimskoj književnosti uveo je u pesništvo elemente retoričko-deklamatorskog stila: variranje iste teme, brojne digresije, poentiranje misli. Heroide Heroide (Heroides) ili Poslanice junakinjâ (Epistulae heroidum) jesu pesnička pisma koja pojedine mitološke, ređe istorijske žene (npr. Penelopa, Briseida, Fedra, Arijadna, Medeja, Didona, Hero, Sapfa) upućuju svojim muževima ili ljubavnicima. Uz tri pisma napisao je Ovidije i odgovore. Ovakva pesnička pisma bila su poznata i u grčkoj književnosti, ali je Ovidije obrazac mogao naći i u deklamacijama savremenih retorskih škola. U Heroidama ima doista više retorike nego u bilo kojem drugom Ovidijevom delu. Inače je pesnik za Heroide dosta pojedinačnih motiva mogao naći i kod aleksandrijskih pesnika, ali i kod Homera, Vergilija i grčkih tragičara. Ljubavna veština Parodično-didaktični ep Ljubavna veština (Ars amatoria, 3 knjige) najfrivolnije je ali i jedno od najboljih Ovidijevih dela. U 1. i 2. knjizi daju se uputstva mladićima kako da se dopadnu ženama, a u 3. knjizi takva se uputstva daju devojkama. Parodičnost i šaljivost dolaze do izražaja kako u samom naslovu tako i u sadržini pesama: čulna ljubav žena iz niskih slojeva društva obrađena je kao nauka (ars), vrlo ozbiljno, a u toj ozbiljnosti neprestano izbija fina ironija, kojom se, bez dublje socijalne ili etičke pozadine, podvlači lakomislenost i ispraznost života mnogih krugova u tadašnjem Rimu. Lakoća izraza i tečni stihovi spajaju se u skladnu celinu, a vrhunac parodičnosti nalazi se upravo u diskrepanciji između sistematičnosti izlaganja i predmeta koji se obrađuje. Metamorfoze Metamorfoze (Metamorphoses – Preobraženja ili Pretvorbe, 15 knjiga sa ukupno 11.995 heksametara) jesu najveće i najpoznatije Ovidijevo delo, u kojem su do najvećeg izražaja došle glavne osobine Ovidijevog stila – prozirnost misli, izraz bogat bojama, tečan, lepršav i glodak stih, istančana psihologizacija likova i osetljivost za promenu atmosfere. Metamorfoze su zapravo zbirka etioloških mitova i legendi koje se završavaju nekim preobražajem. Mitovi su pretežno grčki, dok samo u poslednje dve knjige ima i nekoliko italskih i rimskih. Pesnik je uspešno tolike raznovrsne mitove spojio u jednu celinu i „hronološki“ ih uokvirio između dva mitska događaja: iskonskog haosa i stvaranja sveta (čime Metamorfoze počinju) i pretvaranja Julija Cezara u zvezdu (čime se ovo delo završava). Ovidije je zapravo ovim delom stvorio pesničku novelističku zbirku, nižući mitove po ciklusima tematski ili kao uokvirene priče. Znamenite su, na primer, priča o Apolonu i pretvaranju Dafne u lovoriku, mit o Faetontu, o Narcisu, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, o Dedalu i Ikaru, idila o Filemonu i Baukidi, priča o Orfeju i Euridiki, o nadmetanju Ajanta i Odiseja za Ahilejevo oružje. Motivi su u ovom delu doista vešto povezani u jednu celinu. Tamo gde pesnik nije mogao da napravi prirodan i lagan prelaz s jednoga mita na drugi, on umeće pojedine mitove kao epizodu. Na primer, Orfej priča nekoliko mitova; Minerva i Arahna, kada se takmiče u tkanju, izvode na ćilimima slike koje pesnik opisuje i prepričava itd. I u pogledu kompozicije Metamorfoze su jedna od najsavršenijih pesničkih tvorevina iz antike. U njima se može zapaziti izvesna epska razvučenost, ali je Ovidije uspeo da izbegne monotoniju na taj način što je umetao zanimljive epizode. Jezik je pažljivo izbrušen i pun snažnih retorskih figura. Nije poznato koje je izvore pesnik upotrebio za obradu grčkih mitova, ali je svakako malo verovatno da se upuštao u doboka mitografska istraživanja: on se najverovatnije zadovoljio upotrebom popularnih mitoloških zbornika. Među pesnicima čiji se uticaj oseća jesu na prvom mestu grčki tragičari, Homer i Teokrit, a od rimskih pisaca Vergilije. Fasti Fasti (Fasti – Kalendar, 6 knjiga) jesu komentar rimskog kalendara, i to redom, po danima i mesecima. Ovidije je, u duhu aleksandrijske etiološke elegije, hteo da objasni rimske praznike i kultove, da nađe etimologiju imenima meseca itd. Svoje delo započeo je verovatno vrlo rano. Kada je pošao u izgnanstvo, Fasti još nisu bili dovršeni. U Tomima Ovidije je preradio Faste i posvetio ih Germaniku, nadajući se da će mu ovaj izdejstvovati pomilovanje (prvo izdanje bilo je posvećeno Avgustu). Međutim, pesnika je pretekla smrt, pa je delo ostalo nezavršeno, a trebalo je da ima dvanaest knjiga – po jednu za svaki mesec. Kao izvor za Faste poslužili su Ovidiju Fasti Verija Flaka, Ovidijevog savremenika, Marko Terencije Varon, a možda i Eratosten i Kalimah. Međutim, Ovidije je – pošto mu je više stalo do forme nego do sadržine – svoje izvore koristio vrlo površno, pa je napravio više pogrešaka. Pesme iz progonstva Pesme iz progonstva ispevane su u tužnom žalosnom tonu i sve imaju jednu osnovnu težnju: da pesniku izdejstvuju pomilovanje. Prema ranijim pesmama ove pesme predstavljaju opadanje. Ovidijevo dobro raspoloženje iščezlo je, a njegov talent je slomljen. Tužaljke (Tristia, 8–12. n. e., u 5 knjiga) bile su jednim delom završene već na putu iz Rima ka Tomima, koji je poduže trajao. U njima se večito ponavlja ista tema: pesnik pokušava da opravda sebe i da što življe predstavi svoj težak položaj. Interesantna je treća elegija prve knjige, u kojoj pesnik opisuje svoj rastanak s Rimom. Poslanice s Ponta (Epistulae ex Ponto, 12/13–16. n. e., u 4 knjige sa ukupno 46 pesama) bile su upućene pojedinim ličnostima koje Ovidije moli za posredovanje kod cara. Motivi su isti kao i u Tužaljkama, samo je pesnik još više slomljen; on se mnogo ponavlja i suviše laska. Osim u nekoliko elegija s toplim autobiografskim elementima, pesnik većnim nije uspeo dublje izraziti bol prognanika i stvoriti dela koja bi stilski bila na visini njegovih ranijih ostvarenja i patnji koje je svakako snažno proživljavao. Izgubljena dela Ovidije je u mladosti napisao i jednu tragediju, Medeju (Medea), ali nam ona nije sačuvana. Čini se da je Ovidije naročito voleo ovaj mit, jer ga je veoma lepo obradio i u Heroidama i u Metamorfozama. Značaj i uticaj Ovidije je bio darovit pesnik. Stihove je pisao lako i, što se tiče forme, za njega bi se moglo reći da je najbolji među rimskim pesnicima. Jezik mu je jednostavan i jasan, način izražavanja tečan i neusiljen. Ali s druge strane, Ovidije je poeziju stavio pod uticaj retorike, čime je dao loš primer kasnijim pesnicima kojima je nedostajalo njegovog talenta, a takođe je u pesništvo uneo i izvesnu trivijalnu notu. Ovidije je izvršio ogroman uticaj na kasniju evropsku književnost, likovne umetnosti i muziku (ljubavni rečnik srednjovekovne lirike, Giovanni Boccaccio, Lope de Vega, William Shakespeare, Johann Wolfgang Goethe, Aleksandar Puškin itd.). Što se tiče jugoslovenskih književnosti, nijedan rimski pesnik nije toliko koliko Ovidije, uz Vergilija, uticao na oblikovanje jezičkog i stilskog repertoara hrvatskih latinista... MG152 (N)

Vrlo dobro očuvano, a naročito s obzirom na godine, bez pisanja, podvlačenja, osim malog potpisa prethodnog vlasnika na najavnoj strani. Retko u ovakvom stanju! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Na Drini ćuprija : roman / Ivo Andrić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1945 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1945 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 366 str. ; 20 cm Zbirka Južnoslovenski pisci ; 1 ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Rečnik turskih reči i provincializama: str. 363-366. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

Kao novo. Bez posvete. Trilogija Karađorđe - Stojan Živadinović Godina izdanja: 2016 Broj strana: 1130 Povez: Mek Ovo delo je istorijski roman u tri knjige o Karađorđe: Karađorđe, Hajduk Veljko, Vujica Vulićević. Ova knjiga, koja je prva sveska trilogije istorijskog romana, nije pisana po poruci. Pisac se u nekoliko prilika uverio da mu nije mogućno pisati silom. Namera je postojala još davno, da se tek sada privede u delo. Izabrani put je bio nov i težak, ličnosti ogromne i događaji sudbonosni. Sve je dakle bilo tu da pisca odvede dalje nego je to želeo. Možda je istorijski roman o velikim ljudima jedan od najtežih u književnosti. Nije u pitanju samo stvoriti atmosferu, ne falsifikovati istoriju i ostati nepristrasan i pored ljubavi koje je pisac u ovom slučaju imao za svoje junake. Mnogo je bilo teže oživeti ih, dati ih verovatne, ljudske, objašnjene, mogućne. Najteže je bilo pomiriti predanje i istoriju i pronaći u tim dvema činjenicama ono što je najviše kovitlalo onako masivnu dušu kao što je bila Karađorđeva. Isto tako je bilo piscu teško da sazna koliko treba verovati onima koji su pisali o Karađorđu sve do kraja devetnaestog veka i pisali ga „Vožd”, s podsmehom, kao Milićević u Pomeniku. Ako ovo delo, strogo uzevši, ne doprinosi mnogo novoga u istorijskom pogledu, pisac je pokušao da objasni Karađorđa i da ukaže na izvesne nepravde, bačene nekada suviše olako i nerazumno na njegovu ogromnu ličnost. Za pisca, kao i za mnoge druge, Karađorđe je geneza svega. On je žrtvovao sebe svome delu. Njegovo čudo i snaga se nalaze u skromnosti i umerenosti njegovoj, u čudesnoj ravnoteži sile i nesebičnosti. Sve ono što je od njega učinilo „kariatidu” našeg naroda, kako bi rekao Ten, odgovaralo je unutrašnjem ritmu i snazi duše, onome što je nosio od nepobednog u sebi: od kamena lica i ženskog glasa u džinovskome telu do duše, plamene i plahovite, upaljene za dobro naroda, sa čega je bio predao sebe na život i smrt svima nama. Prvi Ustanak je Biblija naše slobode. Prvi učitelj rodoljublja u nas, Karađorđe je podstrek, hrana duhovna, nova i neznana duša narodna iz onoga doba. Prvo pričešće slobodom dolazi od njega. Niko bolje od njega ne vodi izvorima otpora našeg naroda. Osporavati ili mu umanjivati zasluge, to je bacati mrtvu težinu na već preteglu stranu terazija. On je završio svoje vreme, svoj prolaz kroz istoriju, i ostavio testamenat koji nikakva poznija istraživanja po bibliotekama ne mogu nikada oboriti. Pokreti onih vremena kojima je on dao duše, ponovili su se posle sto godina, da bi se suočile iščezle generacije sa sadašnjim, da bi se još jednom uvidela istina. Karađorđev život je bio strahovita tragedija, strašnija od svake koju ljudski mozak može da zamisli. Privlačna snaga njegova za pisca ovoga dela bila je i u tome. Niko nije više imao rodoljublja, junaštva, genija, snage u akciji ni život koji je bio remek-delo od doživljaja od rođenja pa do smrti pod sikirom. Niko na sebi nije nosio toliko težine sudbinskog, fatalnog ali i grandioznog. Ničija snaga nije bila toliko iskonska, kao Karađorđeva, i praskala kao meteor nad čitavom zemljom. On je vladao naroda radi. U gomili velikih ljudi iz Prvoga i Drugoga Ustanka, Karađorđe je s Višnjićem jedini bio neobičan čovek. Zato on ima da privlači sebi sve otvorene i strasne prirode, sanjalice i pesnike, psihologe koje pridobija tajanstvenost jedne krupne duše, jer Karađorđe je predmet koji hrani. U centru naše novije istorije, Karađorđe je nasušni hleb, bez kojeg bi se pomrlo od gladi. Vožd, genije i vizionar, Karađorđe je ušao u legendu više nego ma ko iz njegova doba. Tu je teško odrediti gde se svršava predanje a gde počinje istorija. Ali, i pored svega toga, on je svetlost za svaki slučaj, primer, podstrek, i ohrabrenje; drugi su poznija realizacija, poznije iskorišćavanje njegovih iskustava, koje je on platio životom. Njegovo delo to je čitava vasiona probuđenih duša; ono ima sav blesak sna i svu silinu nečega stvarnog i ostvarenog. Ko je gvozdena konstrukcija naše slobode, kojoj ništa ne mogu pozniji požari. Niko u stvaranju jednog velikog dela nije bio veći i prirodniji od Karađorđa, pa je, valjda stoga, primio najviše prekora. Napadali su ga i oni koji su bili svesni da je Karađorđe imao u svome životu trenutaka koji su vredeli više od celoga života pojedinaca. Čist i svetao, zanesen i pošten, bilo mu je suđeno da ne vlada i da ne brani prestolje isukana mača u rukama. Potrzao je pištolj, samo nikad sebe radi. Nikada se njegove želje ne složiše sa onima koji su bili gladni slave i bogatstva. Nije mu to bila mogućno. Nosio je u sebi, silnije od svakoga, sve ono što se od jada i trpljenja bilo nagomilalo u toku vekova. Optuživan često sa surovosti, niko dosad nije uspeo da dokaže da je bio svirep da bi sačuvao svoj prestiž. Malo je ko zapazio jednu osobinu za koju znaju samo istinski veliki ljudi: oproštaj. Za napade na sebe lično, za bunu protivu sebe oprostio je Veljku, Milenku, Milošu, Cukiću i mnogim drugima. Možda je baš zato uspeo da u jednom čudesnom naporu, u toku od devet krvavih godina, iskoristi sve snage, kojih je bilo u to vreme u narodu. Naveli smo već kako je teško odvojiti predanje od istorije kad je u pitanju Karađorđe. Zato se pisac nije ni starao da svoj rad liši privlačnosti legende. Često puta je legenda sigurnija od istorije, jer nema suda, nema revizije. Uostalom, ovo delo govori o džinovima. Kako se ne poslužiti svačim što je ostalo posle njih? To su jedini razlozi koji su naveli pisca da delu da ovu formu druge dve sveske ove trilogije istorijskog romana objasniće, docnije zašto je to bilo potrebno. Ne može se drukčije pisati o Karađorđu i Prvom Ustanku, kad je u pitanju delo mašte, nego s preterivanjem u metafori. Bordo, marta 1930 Gospodin Stojan Živadinović je imao za svoj talenat izvanredno plodan teren: Karađorđa i hiljadu osamsto četvrtu. To doba, koje predstavlja našu narodnu obnovu, puno je snažne građe za jedan ep i roman. Posle punih četiri stotine godina strašnog gorskog mraka, tradicija i živa narodna istorija, uz saradnju snažnih sokova koji kruže kroz narodni organizam, izbijaju iz ljudi, iz zemlje i neprohodnih šuma, počinju, uz prasak i vihor, na strašnoj balkanskoj vetrometini, da obnavljaju našu Državu. Karađorđe, pun iskonske snage i starog predanja, oživljava ih, baca se u strašni splet istoka i zapada, severa i juga, i unosi vatru u staru tursku zgradu. Balkan je sav zadrhtao od zemljotresa njegovog Ustanka. Prethodno potmulo tutnjanje u duhovima cele Šumadije brzo se razvija. Stari uskočki temperamenti i strašne volje za slobodu i nezavisnost koji će docnije u našoj političko; istoriji dati puno stvaralačkih doba, stihijski izbijaju iz Karađorđa i njegove družine. Vožd nameće svoju nesalomljivu volju masama, budi predanja i duše i, s budacima i motikama, protivstaje jednoj velikoj carevini. Na tome terenu sve je kao zamršeno klupko. Čudan splet svih istorijskih čuda. Na tome strašnom mestu, između Azije i Evrope, zagušilo se mnogo rasa, uticaja, politika, psihologija, etnografija. . . Svi su se putevi tu ukrštali: ilirski, tračanski, avarski, hunski, grčki, rimski, vizantijski, austro-nemački, ruski. . . Ali i pokraj svega toga ostalo je, kao osnovno i stvaralačko, nešto duboko rasno, što smo mi baštinili, uobličili i upravili na konstruktivno i stvaralačko. Karađorđe i Ustanak, kao i sve docnije manifestacije, nose baš to obeležje, i tu je tajna uspeha našeg koji donosi veliko današnje Ujedinjenje. I to naše balkansko, to je ovo: jako osećanje državne misije, do srži prožmani duhovi predanjima, snažna volja za slobodu i nezavisnost, prkos pred opasnošću, stihijska snaga, viteštvo i izdržljivost kad je u pitanju Država, prekaljenost karaktera, snažna etika „na strašnom mestu postojati”, sa suncem na glavi. Karađorđe i Ustanak to predstavljaju. U te karaktere i građe, bujne i silovite, pune kosa i besa, sposobne za najsmelije poduhvate, nabijene neobuzdanim gorštačkim voljama kojima niko ne može da stane na putu cilja, ušao je g. Živadinović. Pre njega su u te balkanske stihije, naročito u one ranije, ulazili naši najveći umetnički čarobnjaci: Narodne pesme, Njegoš, Mažuranić i Meštrović. Ulazili su i drugi, ali sa malo ili potpuno bez uspeha. Ulazilo se s mesnim ili vremenskim oznakama, s dekorom i etnografijom, ali u balkansko čudo ni veliko i „pod osvetljenjem”, vrlo malo. G. Živadinović je uspeo da uđe u nekoliko od tih balkanskih karakteristika na pun epski način. Iako, uglavnom, realistički raspoložen, širina i mašta za ovu građu mu nije nedostajala. Divlje, surovo i stihijsko u karakterima i temperamentima, u pokretu masa i opisima predela i ono surovo i ono osnovno dinarsko kod naših gorštaka, dano je s puno snage. Naponi strasti, zapenušenost i bes, lavine bujnosti, izbijaju u vrtlozima u ovom njegovom epu. Nizovi džinova i granitnih volja od Karađorđa do Gliše harambaše, ređaju se u svojim vagnerovskim razmerama. To su razigrana kola napora, volje i strasti, koje se penušaju kao nadošle reke. Sve su to snage kao prirode, ljudi odvaljeni kao stenje s krševa, s temperamentima koji kipe i čine poplave kad su pod akcijom. Promiču džinovi od ljudi, s jagnjećim šubarama, teškim vunenim odelima i kostretnim torbama, mrka lica, teških pogleda, koji se, kad ih zapali strast borbe i akcije, razvijaju u teške epske razmere i nose bujicama svoje divlje snage, strašne dinarske napore i bujnosti. Večera braće Jakovljevića je kiklopska i rableovska. Zatrpavanje živog mladića, sdmah na početku romana, puno je strašne balkanske surovosti. Opisi Karađorđa i Glavaša puni su naše stare snage i jačine. Kao lava slivaju se iz duhova i karaktera, potmulo zatalasanih i do srži uznemirenih snaga i jačina, bes i neobuzdanost. Sve je prenapeto, besno i plahovito. Scena kad se Mladen, posle pobede nad Kučuk-Alijom, preobučen u tursko odelo, hoće da provuče u Beograd, puna i krcata užasa i sva drhti od divljine. Glava Mladenova na rogu jednoga vola, koga su Turci razbesnili da s njom pojuri ustanicima, kao i scena kad brat nosi tu glavu o ramenu majci, ostaju u pameti neizgladive. Ima tu i razvučenosti i prenatrpanosti, čak i preteranosti, ali ne treba zaboraviti: da talenti prelaze i preko granica svojih talenata i, drugo, što izvinjava prvo, da su to dinarske scene i balkanske i da, prema tome, preteranost nikad nije dovoljna. Ceo roman je pun snage, divljine i sirovosti konstruktivne i stvarlačke snage, iz koje izbijaju bes, zapenušanost, bujice strasti i nagona i požar svih emocija muškosti i heroizma. Sve je zavitlano i rasplamtelo. Krv šiba u nebesa. Poduhvati su siloviti. Golim šakama se hvata za usijano gvožđe i snagom volje razbija silno jedno carstvo. Kad se roman završi i čovek vrati na normalu, ima se utisak da se vraća iz neke zemlje džinova u kojoj su sve konstrukcije za čitav niz kopalja više i šire. Gospodin Živadinović je u svome pokušaju uspeo. Branko Lazarević. Pristupajući radu druge sveske trilogije istorijskog romana (od koje je Karađorđe prva) pisac je, nažalost, morao da vodi računa o tome da u životu skoro svih znamenitih ljudi iz Prvoga ustanka senka zauzima najveće mesto. Piščevo osećanje za Veljkovo herojstvo i pogreške, kao i za veličinu Karađorđevu, ne može se staviti ni u kakvu filozofsku formulu o shvatanju istorije, pošto se to nije želelo u pisanju ovog popularnog dela, jer je istorija poslužila samo kao hronika, nažalost dosta suva i nepotpuna. Iz tog malog materijala, pisac je pokušao da razume jednu tako čudnu dušu kao što je bila Veljkova. To mu je bilo otežano time što niko od ljudi iz Prvog ustanka nije toliko bio zaljubljen u sopstvenu dušu, kao Hajduk Veljko. Iako on nije bio onako velika i tragična ličnost kao Karađorđe, ipak je nemogućno staviti ga u isti red sa ostalim vojvodama iz Prvog ustanka. Zagonetnost njegove ličnosti privukla je pisca i nagnala ga da potraži šta je u njegovoj raskošnoj duši bilo ljudskog, vanljudskog i narodnog, šta preteranog i šta istinski herojskog. Nema ni u jednom našem junaku iz bliske prošlosti toliko herojsko lirskog, raspusnog, riterskog, nepredviđenog, nesvesno sirovog ili dobrog, ali suviše svesnog svoga imena i slave stečene jedino sabljom. Ako svako ljudsko doba donosi uvek nečega novog psihološki i etički, Veljko je jedan od najčistijih predstavnika doba iz Prvoga ustanka, nova duša najbolje iskazana jedna od onih koje će Karađorđe da prenese na iduće generacije i da im da snage za iduće duge napore i trpljenja. Ako Veljko ne može da zanese u onolikoj meri maštu gomile kao Karađorđe, ipak je legenda o njemu nešto najlepše i najčudnije. Njegova velika i nenasita duša nosi u sebi, kroz razdaljinu od pet vekova, svu maštu kosovske epopeje i svu veličinu Prvoga ustanka. To je i navelo pisca da baš njega izabere kao glavnoga junaka za drugu knjigu ove trilogije. Podaci o Stevanu Živkoviću, Ivanu Jugoviću, Dobrnjcu i Milenku Stojkoviću uneseni su u delo prema pisanim podacima novih i starih naših istoričara. Pisac se i ovoga puta starao da istoriju odvoji od mašte, da istini da mesto koje joj pripada, i u tome pogledu može mirne duše da pruži svoju drugu svesku čitaocima. 8 novembar 1931 Diseldorf. Ubistvo Karađorđevo je kamen koji je Miloš Obrenović bacio u istoriju; kamen koji je dugo lutao kroz vasionu i vratio se da padne na poslednje izdanke Obrenovića. Oruđe Miloševo, istorijska budala, jedan od najtežih zločinaca u našoj celokupnoj istoriji, vlastoljubivi slabić, s nečim neprirodno ropskim čak i za čoveka koji je zapamtio vreme pre Prvoga ustanka, Vujica je jedino sa svoga zločina ostao da se pominje uz Karađorđa i Miloša. Ubistvo Karađorđevo ga izvuklo iz mraka u kome bi se nesumnjivo izgubio i stavilo ga pod krvavu svetlost zločinca. U krvavoj i kratkoj tragediji koja je nastupila 1817 godine s Voždovim povratkom u Srbiju, Karađorđe je jedini ostao neokrnjen kao ličnost i moralna vrednost. Docniji događaji u našoj istoriji pokazali su da mogu jedino da budu u pravu samo heroji koji su se svojim delanjem uspeli do na vrh. Ubistvo Karađorđevo, izvršeno je bez biranja sredstava, nedostojno njegove velike ličnosti, bacilo je ogromnu težinu na budućnost Miloševe dinastije, na ravnotežu njene sudbine, i odgurnulo je odlučno na stranu neminovnog ispaštanja. Ubistvo Karađorđevo nije bilo samo sudbina jedne velike duše nego i jedne velike prošlosti, koja nije bila samo Karađorđeva već i čitavog naroda. Sačuvana je legenda o tome kako su Vujica Vulićević i Nikola Novković bili kažnjeni zbog ubistva Voždova; istorija je zabeležila na kakav su način i zbog čega iščezli potomci onoga koji je naredio ubistvo Voždovo. Sama brzina ispaštanja, tako munjevita za fizičke ubice Karađorđeve tako rafinirana za osamdeset godina postojanja Obrenovića, pokazuje koliko je Karađorđevo ubistvo bilo nepravedno i nezasluženo i koliko, možda ima istine u tvrdnji Kantovoj da kazna mora da dođe da bi se uspostavila moralna ravnoteža, prekinuta zločinom. Ceo Milošev uspeh se nalazio u Karađorđu: moralni i materijalni uspesi u onome što je stvorio Prvi ustanak, u velikodušno ponuđenim dukatima iz kumbara zakopanih u Topoli i zauzimanju Karađorđevom kod Rusa da se Milošu pritekne u pomoć. Nepravda je bila isuviše velika i zločin neobično težak da bi se mogao drukčije iskupiti. Svi oni koji su ubistvom Voždovim izazivali pravdu primali su posle od nje udarce od kojih se više nisu mogli oporaviti. 31 avgusta 1932 Diseldorf. Pisac

Kao na slikama Nolit, 1978 Tvrd povez sa omotom, 7 knjiga. Komplet je lepo očuvan, zaštitni omoti kao na slikama 1. Proces/ 253 strane 2. Zamak/ 401 strana 3. Amerika/ 297 strana 4. Pripovetke/ 546 strana 5. Dnevnici 1910-1913/ 317 strana 6. Dnevnici 1914-1923/ 387 strana 7. Pisma/ 301 strana Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija[uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život[uredi | uredi izvor] Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi[uredi | uredi izvor] Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam[uredi | uredi izvor] Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt[uredi | uredi izvor] Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo[uredi | uredi izvor] Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče[uredi | uredi izvor] Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani[uredi | uredi izvor] Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja[uredi | uredi izvor] Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod[uredi | uredi izvor] „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja[uredi | uredi izvor] Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri[uredi | uredi izvor] Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza[uredi | uredi izvor] Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština[uredi | uredi izvor] Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera`[uredi | uredi izvor] Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija[uredi | uredi izvor] Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[167] Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom: Naslov Godina Medijum Beleške Reference `A Friend of Kafka` 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [199] The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: `Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea.` Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [188][200] Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan `Preobražajem`, u kojem se belac budi kao crnac [201] `Kafka-Fragmente, Op. 24` 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [202] Kafka`s Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [203] Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [204] Franz Kafka`s It`s a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [205] The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [206] `Bad Mojo` 1996. video igra temeljena na `Preobražaju`, u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [207] Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [208] Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [209] Kafka`s Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [210] `Kafka the Musical` 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [211] `Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka` 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [212] Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [213][214] Dela[uredi | uredi izvor] Romani Proces (ISBN 978-86-7609-340-3) Замак (ISBN 978-86-85063-60-2) Америка (ISBN 978-86-84971-03-8.) (negde Nestala osoba[215]) Pripovetke Preobražaj (ISBN 978-86-331-3246-6) U kažnjeničkoj koloniji Jazbina Seoski lekar Umetnik u gladovanju Ložač Mala žena Celokupne pripovetke (ISBN 978-86-83503-23-0.) FRANC KAFKA komplet 1-7 FRANC KAFKA Izabrana dela FRANC KAFKA Odabrana dela Franc Kafka SABRANA DELA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Don Kihot ili Don Kihote (šp. Don Quijote) je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, autora Migela de Servantesa. Jedna je od najviše objavljivanih i najprevođenijih knjiga na svetu.[1] Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih objavljenih dela fikcije svih vremena, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro).[2] Izdanja Prvi deo je objavljen 1605. godine pod punim nazivom Veleumni plemić Don Kihot od Manče (šp. El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha). Drugi deo, pod nazivom Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče (šp. Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), objavljen je 1615. godine. Prvi deo je objavljen u Madridu o trošku Fransiska de Roblesa (šp. Francisco de Robles), štampan u štampariji Huana de la Kueste (šp. Juan de la Cuesta), krajem 1604. godine. U prodaji je bio u januaru 1605. godine i bio je pun štamparskih grešaka zbog brzine koju je nametao izdavački ugovor. Ovo izdanje opet je štampano iste godine i u istoj štampariji, tako da u stvari postoje dva različita izdanja iz 1605. godine. Knjiga je ubrzo doživela veliku popularnost i vrlo brzo su se pojavila piratska izdanja štampana u Valensiji i Lisabonu. Sledila su izdanja u Aragonu i Portugalu za koja je Robles kupio prava u februaru. Međutim, kako je Servantes zadržao samo prava na štampanje u Kastilji, nije imao skoro nikakve koristi od popularnosti i brojnih izdanja svog dela. Do avgusta 1605. godine već su izašla dva izdanja u Madridu, dva u Lisabonu i jedno u Valensiji. Godine 1607. izašlo je jedno izdanje u Briselu, a 1608. godine Robles je štampao još jedno izdanje u Madridu. Godine 1610. pojavilo se jedno italijansko izdanje, a 1611. još jedno izdanje je štampano u Briselu. Prvo izdanje drugog dela je izašlo iz iste štamparije kao i prvi deo, krajem 1615. godine. Vrlo brzo je isto izdanje štampano u Briselu i Valensiji (1616) i Lisabonu (1617). Zajedničko izdanje prvog i drugog dela pojavilo se prvi put u Barseloni 1617. Inspiracija Pretpostavlja se da ideja o sredovečnom plemiću koga su zaludeli viteški romani u stvari i nije nova i da se verovatno prvi put pojavila u obliku jedne od Servantesovih Uzornih noveli (šp. Novelas exemplares) koja je kružila u rukopisu pod naslovom Veleumni plemić od Manče (šp. El ingenioso caballero de la Mancha) i da je roman u stvari proširenje ove novele koja je, po rečima samog Servantesa u prologu prvog dela, nastala prilikom jednog od njegovih boravaka u zatvoru. Na ovu pretpostavku nas navode aluzije na veliku popularnost ovog dela koje nalazimo kod Servantesovih savremenika kao što su Fransisko Lopez de Ubeda (šp. Francisco López de Úbeda) i Lope de Vega (šp. Lope de Vega). Godine 1920. Ramon Menendes i Pidal[3] (šp. Ramón Menéndez y Pidal), poznati španski filolog, istoričar i folklorist, iznosi svoju teoriju o tome kako je inspiraciju za ovo delo Servantes našao u Međuigri romansi (šp. Entremés de los romances) nepoznatog autora u kojoj se govori o jednom seljaku koji se zaludeo čitanjem viteških knjiga i odlučio da napusti ženu i da, isto kao i Don Kihot, krene u avanturu kao lutajući vitez i da ispravlja krivde, brani nezaštićene i spasava device. Migel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547 — Madrid, 23. april 1616) bio je španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca[1]. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče.[2] Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta. Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice[3]. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna[3], kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoge pogrešne namerne ili nenamerne zamene mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka[3]. Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću[3]. Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine[4] u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla[3] (Migel — Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i o tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva[3].[5]. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar[6] Detinjstvo Servantes se rodio u Alkali de Enares kao treće od petoro dece (Andrea i Luisa su bile starije, a Rodrigo i Magdalena mlađi od Migela[7]) Leonor de Kortinas (šp. Leonor de Cortinas) i Rodriga Servantesa (šp. Rodrigo de Cervantes) porodičnog lekara i hirurga za koga se smatra da je verovatno bio jevrejskog porekla (novi hrišćanin)[7][8]. Bio je kršten u crkvi Santa Marija la Major (šp. Santa María la Mayor). Otkriće njegove krštenice iz te crkve u 18. veku, konačno je razrešilo misteriju mesta njegovog rođenja. Porodica se stalno selila tako da se ne zna mnogo o Servantesovom detinjstvu. Servantesova kuća u Valjadolidu Godine 1551. porodica Servantes se definitivno preselila u Valjadolid u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine 1553. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u Kordobu, u pratnji samo svoje majke. Tamo je, zahvaljujući svom ocu (s kim isprva nije bio u dobrim odnosima), dobio posao lekara i hirurga u zatvoru Inkvizicije. Ubrzo zatim je doveo i svoju porodicu iz Alkale da mu se pridruže u Kordobi. Spomenik Servantesu u Madridu U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa (šp. Alonso de Vieras). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za književnost. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih jezuita. U to doba će videti prve predstave Lopea de Ruede (šp. Lope de Rueda) koje će, kao i kordopska pikareska, ostaviti dubok trag na mladog Servantesa. Nakon smrti Migelovih dede i babe, Servantesov otac je odlučio da krene opet na put — prvo u Granadu a zatim u Sevilju, grad koji je u ono doba bio u punom razvoju i smatrao se najvažnijim gradom u Španiji. U Sevilji Migel je nastavio svoje školovanje kod seviljskih jezuita. Njegov profesor je bio otac Asevedo (šp. Padre Acevedo) u čijim su komedijama igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera. Početkom 1566. godine porodica se preselila u Madrid, grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor Filipa II. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove — sonet u čast rođenja druge kćerke Filipa II i njegove druge žene, Izabel de Valoa. Huan Lopez de Ojos (šp. Juan López de Hoyos), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ (šp. Estudio de la Villa), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo[7] — „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa. Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas (šp. Archivo de Simancas), zbog navodnog učešća u dvoboju u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura[9] (šp. Antonio de Sigura), 15. septembra 1569. godine Migel Servantes je osuđen na proterivanje na 10 godina i na odsecanje desne šake, zbog čega će Servantes pobeći prvo u Sevilju, a odatle u Italiju. Mladost — Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo Bitka kod Lepanta. Paolo Veroneze (ulje na platnu, 1572) U Italiji je stupio u službu kardinala Akvavive (šp. Acquaviva). Prošao je Italiju uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine 1570. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u Špansku armadu. Otišao je u Napulj gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande (šp. Álvaro de Sande). U maju 1571. godine osnovana je Sveta liga, kao i vojska don Huana od Austrije, kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto 1571. u Italiju je pristigla i četa Dijega de Urbine (šp. Diego de Urbina) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga. Učestvovao je u čuvenoj bici kod Lepanta, 7. oktobra 1571. godine protiv Turaka i njihovog sultana Selima II, u kojoj je izgubio levu ruku i zbog čega su ga zvali Jednoruki sa Lepanta (šp. Manco de Lepanto)[8]. Servantes je bio izuzetno ponosan na svoje učešće u ovom zajedničkom vojnom poduhvatu mletačkih, papskih i španskih snaga pod vrhovnim vođstvom Huana od Austrije u kom je učestvovalo više od 200 galija, 50 fregata i 80.000 ljudi, što će više puta naglasiti u svojim delima. Nakon pobede koja je označila kraj osmanskog preimućstva na moru, Migel, teško ranjen, prebačen je u Mesinu u bolnicu na lečenje i oporavak, gde je proveo nekoliko meseci da bi u aprilu 1572. godine ponovo stupio u službu, kada je bio unapređen u „elitnog vojnika“ (šp. soldado aventajado) zbog zasluga u bici kod Lepanta. Potom će učestvovati u vojnim ekspedicijama protiv Turaka na Krfu i u Tunisu, da bi 1574. godine definitivno napustio vojnu službu[9]. ...Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu... Don Kihot (II deo), „Predgovor čitaocima“. Prevod: Đorđe Popović[10]) Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela — Put na Parnas (šp. Viaje del Parnaso), Galateja (šp. La Galatea), Uzorne novele (šp. Novelas Ejemplares), Pustolovine Persilesa i Sihismunde (šp. Los trabajos de Persiles y Segismunda). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su Petrarka, Bokačo, Ariosto i Bojardo, iako se njegova kasnija dela ne ograničavaju samo na imitaciju ovih velikana italijanske renesansne književnosti. Godine 1575. Servantes se ukrcao na brod u Napulju i krenuo ka Barseloni, kući. Sa sobom je nosio preporuke Huana od Austrije i vojvode od Sese. Međutim, brod je pao u ruke berberskih gusara, koji su njega i njegovog brata (koji je s njim putovao) odveli u Alžir, gde je u zarobljeništvu proveo pet godina (1575—1580). Smatra se da je Servantes toliko godina proveo u zarobljeništvu upravo zbog preporuka tako visokih ličnosti koje je nosio sa sobom — naime, gusari, videvši te preporuke, bili su ubeđeni da im je neka veoma uvažena ličnost dopala šaka, te su uporno tražili preveliki otkup za njega i njegovog brata, a koji njegova porodica nije mogla da plati. Iskustvo iz ovog perioda Servantesovog života će se reflektovati u njegovim delima Alžirske dogodovštine (šp. El trato de Argel) i Alžirske tamnice (šp. Los baños de Argel)[11]. U toku tih pet godina, Servantes je bezuspešno pokušao četiri puta da pobegne iz zatočeništva[11]. U aprilu 1576. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u Alžiru, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta (šp. Consejo Real) i Saveta Kastilje (šp. Consejo de Castilla), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka Leonor izašla pred Krstaški savet (šp. Consejo de la Cruzada) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg, međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu Huana od Austrije koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti. U maju 1580. godine u Alžir je stigao fra Huan Hil (šp. Fray Juan Gil), glavni prokurator religioznog reda Sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim gusarima[3]. Dana 27. oktobra 1580. Servantes se iskrcao u Deniji, na severu Alikantea. Prošavši prvo kroz Valensiju, stigao je konačno u Madrid mesec dana kasnije. Zrelost — Povratak u Španiju i zatvor Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima Nakon dolaska u Španiju, Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U Valensiji će posetiti Timonedu, izdavača dela Lopea de Ruede, a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u Madrid, svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi vojvode od Albe. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u Oran, zatim Kartahenu i na kraju u Lisabon, ali ne uspeva. Na kraju se vratio u Madrid gde je takođe pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali takođe bez uspeha. U Madridu je po svoj prilici bio u vezi sa izvesnom Anom de Viljafranka (šp. Ana de Villafranca)[12] koja mu je rodila jednu vanbračnu kćerku, a 1585. godine se oženio Katalinom de Salazar i Palasios (šp. Catalina de Salazar y Palacios) koja je bila 22 godine mlađa od njega[12]. Bila je kćerka idalga iz Eskivijasa (šp. Esquivias) gde se Servantes nakon ženidbe trajno nastanio. Iako van Madrida, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, Lopezom de Ojosom, koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, Pedrom Lajnezom i Fransiskom Figeroom, a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima Pedrom Padiljom, Huanom Rufom i Galvezom de Montalvom. U delima ovih pesnika se pojavljuju Servantesovi soneti, a i Servantes takođe uključuje u svoj pastoralni roman „Galateja“ neke od soneta ovih pesnika. U ovakvom pozitivnom okruženju, Servantes je 1585. u Alkali objavio pastoralni roman, „Galateja“ koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pod Montalvovim uticajem, koristiće pseudonime i igraće se sa izmišljenim likovima, a kao referencu će više puta pomenuti Montemajorovu Dijanu, delo koje je u to doba bilo popularno. Kasnije će u svom „Don Kihotu“ kritikovati ovu proznu vrstu, smatrajući je lažnom i neodgovarajućom realnosti. „Galateja“ je, međutim, imala uspeha. U madridskim literarnim krugovima mnogi su je hvalili, uključujući i samog Lopea de Vegu. Pet godina kasnije, pojaviće se drugo izdanje. Takođe je i u Francuskoj imala dosta uspeha, mada će tamo biti prvi put objavljena 1611. Međutim, iako je u više navrata obećavao, nikad nije napisao drugi deo. Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala korali za komedije (šp. corrales de comedias), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, nova komedija, koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar[12]. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih tragedija, od kojih su dve preživele do danas: „Alžirske dogodovštine“ i „Opsada Numansije“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu[12]. Godine 1587. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u Sevilju. Tamo je stupio u službu španske Armade kao intendant. Putovao je Andaluzijom i nabavljao žito za vojsku. Godine 1590. opet je pokušao da izdejstvuje da ga pošalju u Ameriku, ali opet bez uspeha. Godine 1592. Servantes je dopao zatvora zbog lažnih optužbi da je ilegalno prodavao žito, gde će ostati dve godine, do 1594[13]. Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih Uzornih novela (Ljubomorni Ekstremadurac, Rinkonete i Kortadiljo, Razgovor pasa), kao i druge novele koje su uključene u „Don Kihota“ (Rob). Takođe je napisao i nešto poezije, a postoje dokazi o postojanju ugovora koji je potpisao 1592. godine sa izvesnim Rodrigom Osorijem (šp. Rodrigo Osorio) prema kome se obavezao da će napisati šest komedija „kad bude stigao“, obaveza koju očigledno nije ispunio[13]. Godine 1594. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji Granada i kad ga je konačno završio i vratio se u Sevilju, trgovac Simon Frejre (šp. Simón Freire) kod koga je deponovao sakupljeni porez je bankrotirao, a sam Servantes bio optužen i osuđen da je prisvojio novac koji je sakupio[14]. U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela[14]. Ne zna se sa sigurnošću kada se Servantes ponovo našao na slobodi, ali se zna da je 1600. godine definitivno napustio Sevilju, i da je iste godine zabeleženo njegovo prisustvo u Toledu, a potom 1602. godine u Eskivijasu[14]. Poslednje godine — godine književnog stvaralaštva Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. godine Godine 1604. Servantes se nastanio sa svojom ženom u Valjadolidu, gde se iste godine preselio i dvor Filipa III. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“[15]. Krajem decembra 1604. godine izašao je iz štampe prvi deo „Don Kihota“ koji su prethodno najavili Lope de Vega i Lopez de Ubeda. Već u prvim mesecima sledeće godine primećivao se uspeh dela: U martu Servantes je dobio proširenje dozvole štampanja na Portugal i Aragon (prethodno je dobio samo za Kastilju). Pojavila su se i dva piratska izdanja u Portugaliji i drugo izdanje u Kastilji. Pojavljuju se prve narudžbine iz Amerike, a na maskenbalima ljudi su počeli da se prerušavaju u Don Kihota i Sanča Pansu kao popularne literarne ličnosti[15]. Posle izlaska Don Kihota iz štampe, Servantes je postao poznat i van granica Španije. Izlaze nova izdanja „Kihota“: u Briselu (1607) i Madridu (1608). Tomas Šelton prevodi „Don Kihota“ na engleski jezik koji će se pojaviti 1612[16]. Sezar Uden 1611. počinje francuski prevod koji će završiti četiri kodine kasnije[17]. Servantes se definitivno vratio u Madrid februara 1608. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i Lope de Vega i Fransisko de Kevedo i Velez de Gevara. Godine 1612. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno 1615. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos[18]. Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u Madridu, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u Alkalu ili Eskivijas. U proleće 1610. grof od Lemosa bio je imenovan vicekraljem Napulja i Servantes (kao i Gongora) se nadao da će biti pozvan da mu se pridruži kao dvorski pesnik, ali od toga na kraju ništa nije bilo[18]. U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru 1609, njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara 1610[18]. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila 1609. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ (šp. Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila (postovi i apstinencija određenih dana, svakodnevno prisustvovanje misama, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu 1613. postao je iskušenik, a zaredio se 2. aprila 1616, nekoliko meseci pre smrti[18]. U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „Uzorne novele“[17]. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po Andaluziji, kao Rinkonete i Kortadiljo ili Ljubomorni Ekstremadurac, druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u Valjadolidu, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao Razgovor pasa, ili Cigančica i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema moriskosima koji su 1609. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste 1612. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u Italiju[17]. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d`Odigije (franc. Rosset y D`Audiguier) ih prevodi na francuski 1615. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka[17]. Godine 1613. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo Čezarea Kaporalija (ital. Cesare Caporali)[17]. Delo će izaći iz štampe 1614. godine. Nakon kratke pauze kada su se sva pozorišta zatvorila zbog smrti Filipa II, španski teatar doživljava pravi procvat. Stvorila se atmosfera koje je bila inspiracija za mnoge pesnike i dramaturge, a plodni i maštoviti „monstrum prirode“[19], Lope de Vega, okružen grupom pristalica i učenika, pretvorio se u idola običnog priprostog naroda[17]. Godine 1609. Lope objavljuje svoju čuvenu „Novu umetnost pravljenja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias) u kojoj izlaže svoju poetiku, podvlačeći njegova formula o ugađanju prostom narodu daje više nego dobre rezultate. Kroz usta lika sveštenika u „Don Kihotu“, Servantes nevoljko priznaje genijalnost Lopeu, ali izražava i svoje negodovanje zbog ugađanja ukusima prostog naroda[17]. Verovatno da je to bio i razlog bojkota koji je doživeo kad se vratio u Madrid — naime, nije mogao da nađe ni jednog vlasnika pozorišta (koji su u velikoj većini ujedno bili i pisci novih komedija) koji bi uvrstio na repertoar njegova dela. Svoje razočarenje izrazio je u prologu „Osam komedija i osam entremesa“: „ ...pensando que aún duraban los siglos donde corrían mis alabanzas, volví a componer algunas comedias; pero no hallé pájaros en los nidos de antaño; quiero decir que no hallé autor que me las pidiese, puesto que sabían que las tenía, y así las arrinconé en un cofre y las consagré y condené al perpetuo silencio... ... misleći da još uvek traje ono vreme kad su me hvalili, opet sastavih neke komedije, ali ne nađoh ptiće u gnezdima ranijih vremena; hoću da kažem, ne nađoh nikog ko bi mi ih tražio, jer su znali da ih imam, tako da ih pohranih u kovčeg, posvetih ih i osudih na večitu tišinu...[3] ” U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se septembra 1615. godine pojavila zbirka „Osam komedija i osam novih međuigri“ u izdanju Huana de Viljaroela (šp. Juan de Villarroel)[17]. Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno — njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava. Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“ Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska apokrifnog drugog dela čiji je autor bio izvesni Alonso Fernandez de Aveljaneda (šp. Alonso Fernández de Avellaneda), rodom iz Tordesiljasa[20]. Apokrifni drugi deo „Don Kihota“ izašao je u Taragoni, u izdanju izvesnog Felipea Roberta (šp. Felipe Roberto). Ovo delo je bilo totalni falsifikat, počev od odobrenja knjige, preko dozvole za štampanje do imena štampača i mesta izdanja. Čak je i ime samog autora bilo lažno. Martin Riker (šp. Martín de Riquer) je relativno skoro uspeo da na osnovu analize teksta iznese pretpostavke da se radi o izvesnom Heronimu de Pasamonteu (šp. Jerónimo de Pasamonte), vojniku i piscu koji je mogao biti inspiracija za lik galijaša Hinesa de Pasamontea koji se pojavljuje u 32. poglavlju prvog „Don Kihota“. Prolog apokrifnog „Don Kihota“, koji se pripisuje Lopeu de Vegi, veoma je povredio Servantesa, u kome mu se preporučuje da „spusti nos i da bude skromniji“, i gde se ismevaju njegove godine uz optužbe da ima „više jezika nego ruku“[20], aludirajući na Servantesovu sakatost. Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu — u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant[20]. U novembru 1615. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog idalga i njegovog konjušara, ali ovaj put ga vodi do kraja, do same samrtničke postelje i time uklanja svaku dalju mogućnost pojave novih apokrifnih nastavaka[20]. Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“[21], koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima[22]. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti pustolovnog romana koji ima elemente viteškog i ljubavnog romana, veoma popularnog u 16. i 17. veku[22]. Servantes je bio sahranjen 23. aprila 1616. godine. Parohija San Sebastijan je zabeležila samo datum sahrane, prema tadašnjim običajima, i taj datum je do danas ostao zabeležen kao dan smrti Servantesa, na koji se u Španiji i celom svetu slavi Dan knjige[21]. Dela Servantes pripada, kako svojim životom, tako i svojim delom, koliko renesansi, toliko i baroku. Živeo je u jednom prelomnom vremenu, kako političkom, tako i na polju književnosti, koje je nastojao da razume i objasni. Renesansni ideali i način razmišljanja, kao i književne forme polako ali sigurno se menjaju ili nestaju. Na temeljima evropske renesanse formira se tipično španski barok, sa samo sebi svojstvenim i nigde u svetu ponovljivim karakteristikama. Servantes je stvarao u svim književnim rodovima — bio je pesnik, dramaturg i iznad svega, prozni pisac.[23] Pesničko delo Servantes je u toku celog svog stvaralačkog života negovao poeziju i voleo je, iako ga njegovi savremenici nisu smatrali naročitim pesnikom, čega je i on sam bio svestan. Poezija je bila prvi književni rod u kom se Servantes ogledao. Tematski, metrički i stilski sledio je uzore popularni renesansnih pisaca — Petrarka, Bokačo, Ariosto — da bi u poznim godinama i sam učestvovao u stvaranju barokne poezije[24]. Servantesova poezija je sinteza dve glavne struje koje su u na kraju renesanse i početku baroka vladale u španskom pesništvu[24]: poezija pod italijanskim uticajem i tradicionalistička poezija. Servantesova poezija se može razvrstati na nekoliko tematskih grupa[24]: Pastoralno-ljubavne pesme. Prigodne pesme. Pesme po ugledu na narodnu poeziju. Pesme o poeziji i o pesnicima. Pastoralna tematika je veoma prisutna u Servantesovom pesničkom opusu, naročito pesme uključene u njegova prozna dela. U toj grupi, ljubav je najčešći motiv. U prigodnim pesmama je opevao niz poznatih ličnosti onog doba, kao i neke aktuelne događaje. Zatim, pisao je pesme po ugledu na narodnu usmenu poeziju koje je takođe uključivao u svoja prozna dela, kao i pesme posvećene poeziji i drugim pesnicima[24]. Pastoralno-ljubavne pesme Ovaj vid poezije Servantes je pisao pod jakim uticajem italijanskih pesnika, na početku svoje književne karijere, u doba kad je pisao Galateju, a zatim i u doba kad je sastavljao prvi deo „Don Kihota“[25]. Pastoralna tematika, koja je glavna tema ovih pesama je Servantesu bila posebno draga. „Galateja“, koja je bila pisana prema tada vladajućim pravilima, obiluje delovima napisanim u stihu. Zaljubljeni pastiri i pastirice pevaju ili recituju stihove uz pratnju instrumenata i kroz njih izražavaju svoja razmišljanja i osećanja[25]. Metričke forme koje se najčešće koriste su renesansne metričke forme poezije pod italijanskim uticajem: soneti, ekloge, kao i petrarkističke pesme. Potom, sekstine (šest strofa od po šest stihova i jedna strofa od tri stiha), glose. Od strofa, najčešći su terceti i oktave. Idealizovana slika pastoralnog sveta se provlači kao glavna tema u ovim pesmama, u kojima se pojavljuju idealizovani pastiri i pastirice obuzeti prefinjenim, skoro posvećenim kultom ljubavi. Stihovima se u „Galateji“ izražavaju teme kao što su tuga zbog neuzvraćene ljubavi, ljubomora, beznadežnost, sumnja, strepnja, neizvesnost, buđenje nove nade, žudnja za smrću koja jedino može da donese utehu onom ko je beznadežno zaljubljen, kao i pohvale dami (u pastoralnim romanima, pastirice su bile u stvari dame prerušene u pastirsku odeću, prema tome, bile su oličenje lepote, čednosti i vrline[25]. U „Don Kihotu“ takođe postoje stihovi ovog tipa. Stihovi Grisostoma, studenta preobučenog u pastira, sročeni su prema pravilima renesansne poetike. Italijanski uticaj u ovoj tipično renesansnoj tvorevini se vidi u aluzijama na ličnosti iz antičke književnosti i mitologije, sintagmama koje su se tada koristile i imale dekorativnu funkciju („zamoran život“, „zlobna svetina“, „duboka provalija“, itd.), stilske figure kao što je antiteza („mrtvog jezika i živih reči“) ili stilska inverzija[25]. Prigodne pesme U Servantesovo doba bio je običaj da se pišu prigodne pesme posvećene poznatim ličnostima, a povodom nekog posebnog događaja[26]. Servantes je napisao nekoliko takvih pesama, posvećenih raznim ličnostima (Lope de Vega, Huan Rufo i dr.) i uglavnom pohvalnih, ali i izvestan broj satiričnih pesama, kao što su „Na odru kralja Filipa u Sevilji“ (šp. Al túmulo del rey Felipe en Sevilla) ili „Jednom uobraženku koji je postao prosjak“ (šp. A un valentón metido a pordiosero). Posebno se ističu dve pesme koje su upućene španskoj Nepobedivoj armadi, pre i nakon katastrofalnog poraza 1588[26]. Takođe vredi pomenuti i „Poslanicu Meteu Vaskezu“ (šp. Epístola a Mateo Vázquez), jedinu pesmu prigodnog karaktera na autobiografskoj osnovi. Radi se o dugoj lirskoj pesmi sa narativnim elementima koju je Servantes pisao Mateu Vaskezu, sekretaru Filipa II, dok je bio u alžirskom zatočeništvu. Cilj ove poslanice bio je da se privuče pažnja dvora i kralja na mnogobrojne španske zarobljenike koji su čamili po alžirskim tamnicama i čekali da im kralj pomogne. Poslanica sadrži dva tipa pesničkog govora: prvi, konvencionalni, koji je inače korišćen pri upućivanju neke molbe visokim zvaničnicima, i drugi, lirski, kojim je Servantes opisao biografske detalje. Servantes u ovoj pesmi izražava svoje poverenje u španski dvor i govori kako veruje da vojnička požrtvovanost nije bila uzaludna i da u španskom društvu postoji pravda, međutim, ipak kroz određene formulacije kao što je „promašena mladost“ (la mal lograda juventud) provejava naslućivanje uzaludnosti sopstvene hrabrosti[26]. Poslanica je jedna od malobrojnih Servantesovih književnih tvorevina u kojima govori na relativno otvoren način, u prvom licu, o svom životu. Smatra se najboljom lirskom tvorevinom u pesništvu Španije u poslednjih 20 godina 16. veka[26]. Pesme po ugledu na narodnu poeziju Ne postoje samostalne Servantesove pesme pisane po ugledu na narodnu poeziju, već samo u okviru njegovih proznih dela. U Uzornim novelama se mogu naći takvi stihovi, a ponekad se ne radi ni o celim pesmama, već samo o fragmentima — nekoliko stihova pisanih u duhu narodne poezije. Bile su uglavnom namenski uključivane u prozna dela. Npr. u noveli Cigančica ima nekoliko romansi kao i pesmica sa puno deminutiva karakterističnih za narodnu poeziju kojom je ona lečila glavobolju. Takođe možemo naći segidilje u noveli Rinkonete i Kortadiljo, u sceni zabave pikara i njihovih devojaka, a u Slavnoj sudoperi mazgari i služavke počinju da improvizuju uz gitaru melodične i ritmične stihove nalik na narodnu poeziju[27]. Od metričkih formi prenetih iz narodne poezije, Servantes je negovao romansu u tradicionalnom obliku i viljansiko, kao i varijantu viljansika, letrilju[27]. Pesme o poeziji i o pesnicima Ovo je Servantesova najznačajnija tematska grupa pesničkih tvorevina u koju spadaju dve dugačke pesme, „Kaliopina pesma“, koja čini sastavni deo pastoralnog romana „Galateja“ i „Put na Parnas“. Kaliopina pesma je pohvalna lirsko-epska pesma u svečanom, čak ponekad patetičnom tonu. Nimfa Kaliopa u idealizovanom pastoralnom pejzažu i u društvu drugih idealizovanih pastira i pastirica peva hvale određenom broju pesnika Servantesovih savremenika. Što se metrike tiče, pisana je u jedanaestercima grupisanim u 111 strofi od osam stihova, kraljevske oktave (šp. octavas reales) sa konsonantskom rimom. Najveći broj imena koja se u ovoj pesmi pominju, danas nemaju nikakvog značaja, ali se pominju i neka koja su veoma bitna imena u španskoj književnosti (Alonso de Ersilja, Lope de Vega, Luis de Gongora)[28]. Nakon skoro tri decenije, Servantes će napisati još jednu pesmu u istom stilu i tematici — Put na Parnas, objavljen 1614. godine[28]. Put na Parnas Naslovna strana prvog izdanja Puta na Parnas Detaljnije: Put na Parnas Ova satirično-didaktična poema se sastoji od osam poglavlja i pisana je u jedanaesteracima organizovanim u strofe od tri stiha — tercetima. Tema ove poeme je veoma slična kao i u „Kaliopinoj pesmi“: kritički osvrt na pesnike i pesnišvo onog vremena. U ovoj pesmi, mnoštvo španskih pesnika hrli sa Merkurom ka Apolonu koji ih čeka na planini Parnas. Međutim, za razliku od Kaliopine pesme, koja je prepuna hvalopseva, „Put na Parnas“ je pisan u satiričnom tonu, a kritika je upućena mnogima koji se nalaze u Merkurovoj pratnji, za koje kaže da su nedostojni da ponesu naziv pesnika i za koje koristi niz pogrdnih naziva — „beskorisni ološ“ (canalla inútil), „izgladnela družina“ (mesnada hambrienta), ili pak kovanice kao što je poetahambre, teško prevodiva reč koja se sastoji iz dve reči — poeta (pesnik) i hambre (glad)[28]. U ovoj poemi, očigledno je Servantesovo razočarenje u pesnike, međutim, vera u vrednost prave poezije ostala je netaknuta[28]. Posebno bitan elemenat ove poeme je i autobiografska sadržina. Cela poema je napisana u prvom licu. Servantes na jedan uzdržan i skroman način daje svoje mišljenje o svojoj poeziji i o svom mestu među svim tim mnogobrojnim pesnicima, a o sebi i svojim delima govori na uzdržan, jednostavan i samokritičan način[28]. Dramsko delo Servantes je u periodu od 1580. do 1587. godine intenzivno pisao za pozorište, koji su po svoj prilici bili prikazivani u madridskim pozorištima. Nakon 1587. godine, Servantes je prestao da se bavi pozorištem, a u isto vreme na špansku pozorišnu scenu stupio je Lope de Vega i počeo da uvodi korenite promene u celokupnoj koncepciji teatra španskog Zlatnog veka stvaranjem nove komedije. Iz razdoblja kada su se Servantesovi komadi prikazivali u madridskim pozorištima, sačuvana su samo dva dela: komedija Alžirske dogodovštine i tragedija Opsada Numansije. To je bilo vreme kada je u španskom teatru još uvek vladala klasična podela na komediju i tragediju i kada su se pisci pridržavali klasičnih pravila pri pisanju[29]. Nakon pauze od skoro 30 godina, 1615. godine iz štampe izlazi zbirka pozorišnih komada — Osam komedija i osam novih međuigri, koje su napisane ili prilagođene novom pozorišnom konceptu Lopea de Vege[29]. Alžirske dogodovštine Detaljnije: Alžirske dogodovštine Pun naslov ove komedije je „Komedija nazvana Alžirske dogodovštine sačinjene od Migela de Servantesa koji je tamo bio zatočen sedam godina“ (šp. Comedia llamada El trato de Argel hecha por Miguel de Cervantes, que estuvo cautivo el él siete años).[30] Smatra se da je Servantes ovaj komad pisao neposredno nakon što je izašao iz zatočeništva u Alžiru, tačnije, sredinom 1580. godine i da su mu kao inspiracija poslužila iskustva i još uvek sveži utisci koja je stekao tamo stekao. Ruiz Ramon kaže: „ Kao pozorišni komad to je zbir slika iz života u zatočeništvu u kome glavnu ulogu ima nekoliko ličnosti čiji je zadatak predstavljanje nekih od osnovnih vidova života u zatočeništvu. Dvostruka intriga povezuje ličnosti i čini da napreduje radnja koja je mnogo manje važna od stavova koje otelotvoruju ličnosti. Delo postavlja niz političkih, patriotskih i religioznih problema čija važnost počiva više u njihovoj ideološkoj sadržini nego u njihovom dramskom ostvarenju. Gladalac prisustvuje sudaru hrišćanstva i islama koji se smatraju kao nepomirljivi, uzdizanju junaštva španskih zatočenika, njihovih nevolja i iskušenja i konačno oslobađanja od kaluđera Trojstva koji dolaze da ih otkupe.[31] ” Opsada Numansije Detaljnije: Opsada Numansije „Opsada Numansije“ je klasična tragedija pisana prema pravilima antičkog pozorišta koja obrađuje istinit istorijski događaj iz 2. veka p. n. e. koji se desio u doba rimskih osvajanja na Iberijskom poluostrvu[32]. Ovo delo je bilo otkriveno tek u 18. veku, tačnije, 1784.[33] Numansija je bila keltiberski grad čiji su stanovnici, nakon višegodišnje opsade rimskih legija Scipiona Afrikanca Mlađeg, izvršili kolektivno samoubistvo samo da ne bi pali živi u ruke neprijatelju, i time osujetili trijumf rimskih legija. Ovaj događaj, o kome govori više istorijskih izvora, obrađivan je već ranije u književnosti. Servantes je napisao izuzetno jaku tragediju o pojedinačnim ljudskim sudbinama[32]. Što se forme tiče, napisana je u stihu i ima četiri čina. Glavnog junaka nema, postoji samo Numansija, kao kolektivni junak[32]. Tragedija opisuje poslednje dane opsade u gradu, užasnu glad koja je harala, neizvesnost i neizbežno približavanje trenutka konačne odluke — sramna predaja ili slavna smrt. Očajanje, strah, želja za životom, odbijanje poniženja pred neprijateljem, pokazano je kroz različite likove. Scena u kojoj dolazi do vrhunca dramske napetosti je kad Markino, vrač, pokušava da sazna šta ih očekuje u budućnosti. Proročanstvo je nemilosrdno — predskazuje se smrt Numansije, ali ne i poraz, što je Numantincima bio dovoljan znak šta im je činiti. Nakon niza vrlo potresnih scena kolektivnog ubistva, Rimljani ulaze u opusteli grad. u tom trenutku, Servantes opet dovodi do vrhunca napetost pojavljivanjem dečaka Barijata na zidinama. Scipion mu obećava slobodu i bogatstvo ako se preda, jer mu je potrebno da dovede makar jednog zarobljenika kako bi trijumf bio njegov, međutim, Barijato se ipak baca sa zidina i umire, ne dozvolivši da žrtva Numantinaca bude uzaludna[32]. U tragediji se takođe pojavljuju i „moralne figure“ — Rat, Glad, Bolest, Španija i Slava. Slava se pojavljuje na kraju tragedije i obećava da će numantinsko herojstvo ostati zabeleženo za večna vremena. Servantes predstavlja Numantince kao slavne i hrabre pretke Španaca koji su dostojni potomci numantinske požrtvovanosti i junaštva. Prema mišljenju mnogih kritičara, Opsada Numansije je najbolja španska tragedija svih vremena[32]. Opsada Numansije nije bila objavljena za Servantesovog života. Prvi put je štampana 1784. godine. U moderno doba, „Opsada Numansije“ je prikazivana 1937. u Parizu, 1949. godine u Saguntu, 1952, 1953, 1955. u Francuskoj, 1956. i 1966. u Madridu, 1958. i 1965. u Parizu[32]. Osam komedija i osam novih međuigri Detaljnije: Osam komedija i osam novih međuigri Iako se pred kraj života ipak povinovao novim pravilima koje je postavio Lope de Vega u svojoj „Novoj umetnosti pisanja komedija“ (šp. Arte nuevo de hacer comedias; 1609), izgleda da nije postojalo interesovanje za Servantesove komedije u tadašnjim pozorištima. Zato je on odlučio da ih, kad već ne može u pozorištu, da ih da ih publici predstavi u obliku knjige. Tako je 1615. godine izašla iz štampe zbirka njegovih komedija i međuigri „Osam komedija i osam novih međuigri“[34]. Smatra se da je Servantes pred kraj života neke od svojih starih komedija preradio i prilagodio novim pravilima, a neke je napisao prema istim tim pravilima. Teme koje je obradio u komedijama su manje više iste teme koje je obrađivao i u svojim proznim i pesničkim delima — teme o sužnjima, ljubavne teme, pikarske teme. Sudbina zatočenika je obrađena u tri komedije. Alžirske tamnice je kompleksna priča o španskom roblju u alžirskim tamnicama, borbi za očuvanje vere, rađanju ljubavi između pripadnika različitih veroispovesti, odnosu između gospodara i njihovih zarobljenika. Takođe sadrži i dosta pikarskih elemenata. Srčani Španac je komedija zasnovana na autobiografskim[34], dok je Velika sultanija zasnovana na pseudoistorijskim elementima, sa složenim dramskim zapletima punim neočekivanih obrta i scenskih efekata, što su osnovne karakteristike nove komedije. Pod jakim italijanskim uticajem su pisane dve komedije: Kuća ljubomore i Ljubavni lavirint. Osetan je Ariostov uticaj (Besni Orlando), a likovi neodoljivo podsećaju na likove iz viteških romana[34]. Pedro de Urdemalas je komedija sa pikarskom tematikom i smatra se jednom od najuspelijih Servantesovih komedija. Nakon mnogobrojnih živopisnih scena pikarskog života, Pedro na kraju odlučuje da postane glumac jer mu se čini da je to jedina profesija gde može da postane što god poželi u čemu ga neće sputavati njegovo poreklo i njegov materijalni položaj. Srećni propalica takođe sadrži elemente pikareske. Ovaj pozorišni komad pripada komedijama o svecima (šp. comedia de santos), dramska vrsta koja je bila veoma popularna u Servantesovo vreme. Glavni junak, Kristobal de Lugo je bio istorijska ličnost. Servantes prikazuje njegov životni put pikara koji je na kraju završio u Meksiku i postao izuzetno pobožan kaluđer čija će bogougodna dela učiniti da na kraju završi kao svetac. Prvi čin obrađuje na vrlo živopisan način Kristobalov pikarski život i seviljsko podzemlje, a drugi i treći su posvećeni Kristobalovom preobraćenju, pobedi nad iskušenjima i trijumfu vere i napisani su na veoma konvencionalan način[34]. Zabavna komedija je jedina komedija intrige u ovoj zbirci. Poštujući pravila koja je postavio Lope de Vega, Servantes je napisao komediju u kojoj će do zapleta doći zbog nesporazuma oko istog imena dve dame. Sekundarni zaplet, tipičan za komediju intrige, je odnos služavke i trojice njenih udvarača, koji je vođen mnogo prirodnije i spontanije nego glavni. Međutim, iako je sledio Lopeove postulate, ipak, Servantes ne završava ovu komediju obaveznom svadbom[34]. Entremesi Servantesu je svakako mnogo više ležao entremes[35], kratka međuigra vesele sadržine koji se obično prikazivao između prvog i drugog čina komedije. Servantesovi entremesi su puni scena iz stvarnog života Španaca onog doba, prikazanih takvima kakvi su bili. Iako ih je napisao mnogo više, sačuvano ih je samo osam, dva u stihu i šest u prozi. Očigledan je uticaj Lopea de Ruede i njegovog španskog nacionanog kratkog komada, paso (šp. paso). Servantes je smatrao da komedija treba da bude „ogledalo ljudskog života, primer običaja i slika istine“[35] i to mu je pošlo za rukom u entremesima. Birao je situacije i likove iz realnog života, opisivao ih je čas ironično, čas satirično, a ponekad blagonaklono, ponekad sa gorčinom, ali nikad sa zlobom. Teme koje je obrađivao su bile licemerje i ispraznost starih hrišćana (Izbor kmetova u Daganzu), bračne nesuglasice (Sudija za razvod braka), ljubomora starca oženjenog mladom ženom (Ljubomorni starac), žene iz najnižih slojeva društva (Lažni Biskajac), tragedija bivšeg vojnika nesposobnog da se uklopi novonastaloj situaciji (Brižna straža), društvene predrasude (Pozornica čudesa), pikarske teme (Propalica udovac) lakovernost prevarenog muža (Pećina u Salamanki)[35]. Ljiljana Pavlović-Samurović kaže: „ Sočan i vešto korišćen govorni jezik, jednostavni, ali efektni zapleti, ubedljiva karakterizacija likova iz naroda, čine da ove jednočinke intenzivno dočaravaju čitaocu vreme i sredinu čiji tako verni, a umetnički uobličen odraz ne postoji ni u jednom proznom ili dramskom delu nekog drugog pisca, Servantesovog savremenika.[34] ” Međuigre su prevedene na srpski i objavljene 1994. Prevodioci su hispanisti dr Jasna Stojanović i Zoran Hudak. Prvo izdanje objavio je LAPIS, a drugo, 2007, ITAKA, obe kuće iz Beograda. Na osnovu ovog prevoda Narodno pozorište iz Kruševca postavilo je na scenu predstavu „Teatar čudesa“ (režija Milan Karadžić) (Jasna Stojanović, „Servantes i pozorište“. U Špansko pozorište baroka. Beograd, Filološki fakultet, (2009). str. 91–99). Prozna dela Servantes je ipak, bio prvenstveno prozni pisac. Prozno delo koje je ostavio za sobom je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva. Prozna dela koja je napisao veoma se razlikuju po tematici, stilu, strukturi i načinu obrade teme. Servantes se takođe smatra tvorcem prvog modernog romana u Evropi.[36] Galateja Detaljnije: Galateja (roman) Naslovna strana prvog izdanja „Galateje“ „Galateja“ je prvi Servantesov roman, objavljen 1585. godine koju je finansirao Blas de Robles (šp. Blas de Robles), a štampao Huan Gracijan (šp. Juan Gracian). Pripada književnoj vrsti koja se zove ekloga (šp. égloga). „Galateja“ je imala više uzora: Sanacarovu „Arkadiju“, Montemajorovu „Dijanu“ i „Zaljubljenu Dijanu“ Gaspara Hila Pola (šp. Gaspar Gil Polo). Kroz uzvišenu i veliku ljubav pastira Elisija prema lepoj i punoj vrlina pastirici Galateji Servantes obrađuje temu ljubavi shvaćenoj na tipično renesansni filozofski način. Koncepcija neoplatonske ljubavi koju je Servantes usvojio od Leona Jevrejina i njegovog dela Dijalozi o ljubavi izlaže se preko komplikovane ljubavne priče prerušenih pastira i pastirica[37] koji vode duge razgovore o ljubavi i drugim filozofskim temama. Pastoralna sredina u kojoj se odvija radnja Galateje takođe je idealizovana kao i pastiri i pastirice. Servantes će kasnije u Don Kihotu kroz usta paroha kritikovati i ovo svoje delo: „ Taj Servantes mi je od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razume u nedaćama negoli u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; da ako se popravi i potpuno zasluži pomilovanje, koje mu se sada odriče, a dok se to ne vidi, držite ga, kume, zatvorena u svojoj kući.[38] ” Uzorne novele Detaljnije: Uzorne novele Razgovor pasa. Ilustracija iz prvog izdanja „Uzorne novele“, je zbirka od 12 novela objavljena 1613. godine. Novela je prozna vrsta koja je u Servantesovo vreme bila nova u Španiji. Servantes je toga bio svestan i u Prologu tvrdi da je on bio prvi pisac u Španiji koji je zaista pisao novele, a da su do tada španski pisci ili prevodili ili podražavali italijanske novele. I naziv, i prozna vrsta novele vode poreklo od Bokačovog „Dekamerona“. Servantes je ovu vrstu prilagodio španskoj sredini i u strukturi i u sadržaju. Servantes je u italijansku novelu uveo dijaloge, eliminisao komentare i citate, samu radnju je obogatio i napravio je složenijom, pa samim tim i zanimljivijom, eliminisao je elemente čudesnog i natprirodnog koji je u italijanskoj noveli predstavljao zaostavštinu viteškog romana, uveo je moralizatorski elemenat, a akteri njegovih novela su isključivo španski[39].[40] Servantes svoje novele naziva „uzornim“ (ejemplares).[41] Hoakin Kasalduero primećuje da je Servantes u svojim novelama prevazišao renesansnu koncepciju života i umetnosti i da njegovi likovi u stvari predstavljaju oličenje baroknog odnosa prema položaju čoveka u svetu[39]. Umesto renesansnog idealizovanja i usavršavanja stvarnosti, u Servantesovim novelama stvarnost se uzdiže na plan bitnog i suštinskog. Ne traže se idealizovana bića, već idealizovane vrline[42] Ima ih dvanaest: Cigančica (šp. La Gitanilla) Širokogrudi udvarač (šp. El amante liberal) Rinkonete i Kortadiljo (šp. Rinconete y Cortadillo) Engleska Špankinja (šp. La española inglesa) Stakleni licencijat (šp. El licenciado Vidriera) Snaga krvi (šp. La fuerza de la sangre) Ljubomorni Ekstremadurac (šp. El celoso extremeño) Slavna sudopera (šp. La ilustre fregona) Dve devojke (šp. Las dos doncellas) Gospođa Kornelija (šp. La señora Cornelia) Brak na prevaru (šp. El casamiento engañoso) Razgovor pasa (šp. El coloquio de los perros) „Širokogrudi udvarač“, „Dve devojke“, „Gospođa Kornelija“, „Snaga krvi“ i „Engleska Špankinja“ su novele u kojima dominira ljubavna tematika (prefinjeno ili brutalno zavođenje, uzajamna ljubav, neuzvraćena ljubav, tajna ljubav, ljubomora, ljubav potaknuta lepotom ili vrlinom, i dr.). Sadrže mnoštvo uzbudljivih događaja (brodolomi, trovanja, izdaje, dvoboji, padanje u ropstvo, neočekivani susreti, nezakonita deca, bolni rastanci) koji se dešavaju u različitim zemljama (Turska, Španija, Italija, Engleska) i završavaju se na uobičajen i očekivan način — srećnim brakovima[39]. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine. „Rinkonete i Kortadiljo“, „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su tri novele u kojima ima elemenata pikarskog romana. „Rinkonete i Kortadiljo“ se smatra ne samo najboljom novelom ove zbirke, već i nejuspelijom novelom čitave španske književnosti[39]. Radnje u pravom smislu reči, u ovoj noveli, zapravo nema, jer je ona opis kratkog razdoblja života dvojice pikara, bez uvoda i bez zaključka. Radnja se odvija u Sevilji u pikarskom okruženju — besposličari, lopovi, siledžije, prostitutke. Novela odiše vedrinom i živošću, kao i vešto korišćenim pikarskim žargonom. Servantes stvara komične situacije uvođenjem pogrešno izgovorenih učenih ili stranih reči i na taj način ismeva težnju mnogih svojih savremenika, bez obzira na društveni stalež, da izgledaju otmeno i učeno po svaku cenu. „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su u stvari dva dela jedne duže novele[39]. Prvi deo („Brak na prevaru“) govori o ljudima koji prevarom pokušavaju da izvuku neku korist za sebe — siromašni vojnik i siromašna žena sumnjivog morala predstavljaju se lažno jedno drugom i nakraju se venčavaju. Radnja i pikarska sredina je opisana uverljivo sa mnošvom detalja i pričom prevarenog mladoženje u prvom licu, kako je to uobičajeno u pikarskim romanima. Drugi deo („Razgovor pasa“) se dešava u bolnici gde je završio prevareni mladoženja koji je iz svog kratkotrajnog braka izvukao samo neprijatnu bolest i gde on jedne noći, pošto nije mogao da zaspi, sluša razgovor dva psa kroz koji se oživljava mnogo šira pikarska sredina. Pas Berganza priča svoju život koji je proveo kao pravi pikaro, menjajući gospodare, i kroz njegovu priču se sagledava naličje španskog društva onog vremena[39]. Cigančica. Skulptura sa Španskog trga u Madridu (Federiko Kulo-Valera), dodata spomeniku Servantesu 1960. godine. „Cigančica“ i „Slavna sudopera“ su dve novele u kojima se obrađuju slične teme: u prvoj mlada Ciganka, u drugoj siromašna i lepa devojka, izazivaju veliku ljubav plemića koji se prerušavaju u siromašne sluge kako bi mogli da budu bliže ženama koje vole, da bi se na kraju ispostavilo da je devojka plemenitog roda, što omogućava brak između dvoje zaljubljenih koji vraća glavne junake u okvire staleža kome po rođenju pripadaju. U „Cigančici“ posebnu vrednost imaju takođe i opisi načina života u ciganskoj sredini[39]. „Ljubomorni Ekstremadurac“ obrađuje temu koja je bila već mnogo puta obrađivana u renesansi — starac koji se ženi mladom devojkom. U ovoj noveli, stari ljubomorni muž, povratnik iz Amerike, iz velike ljubomore svoju mladu ženu zatvara u kuću, izoluje je od sveta i obasipa je poklonima i pažnjom. Međutim, i pored sve predostrožnosti, u taj briživo čuvani svet ipak uspeva da prodre mangup Loajsa, a ljubomorni starac shvata da ne može slobodu jednog bića ograničiti zidovima. Kraj je neočekivan jer do preljube ipak nije došlo, ali starac umire od razočarenja, a mlada žena odlazi u manastir. U ranijoj verziji, kraj je bio klasičan - žena je prevarila muža, i taj kraj servantisti smatraju uverljivijim[39]. Ova tema je ranije obrađivana obično na komičan način, međutim, Servantes joj je u ovoj noveli dao tragičnu dimenziju. Don Kihot Detaljnije: Don Kihot Spomenik Dulsineji i Don Kihotu u Tobozu „Don Kihot“ je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije.[43]. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih, ikad objavljenih dela fikcije, kao i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka (šp. Siglo de Oro) [44] Kako ga je sam pisac predstavio, „Don Kihot“ je pisan kao parodija na viteški roman koji je u španskom društvu 17. veka s jedne strane, još uvek imao pristalica, a s druge strane je bio žestoko kritikovan i ismevan u delima mnogih pisaca. Po temi i formi, Don Kihot podseća na viteški roman sa elementima pikareskog, ljubavnog, pastoralnog i italijanskog romana. Međutim, u isto vreme sve je bilo drugačije, kao da je bilo izmešteno iz dotad poznatih okvira. Nakon mnogih napisanih studija tokom više vekova, na kraju je zaključeno da Don Kihot jednostavno ne može biti svrstan ni u jednu podvrstu romana koje su tada postojale i da su sve te vrste u stvari objedinjene u njemu. Zbog toga se „Don Kihot“ smatra prvim modernim romanom ne samo španske, već i evropske književnosti[45]. Tema romana je bila više nego poznata i ranije već obrađivana u literaturi — ličnost koja poludi od preteranog čitanja, te uobrazi da je nešto što nije. Tema ludila je međutim veoma filozofski obrađena. Ludilo daje „Don Kihotu“ mogućnost da se iščupa iz krutih društvenih okvira i da radi ono što voli. Na neki način, ludilo ga oslobađa društvenih obaveza i obzira na koje ga inače teraju njegov stalež i položaj. Ludilo Don Kihota takođe je dalo mogućnost samom Servantesu da izrekne određene kritike društva (odnos starih i novih hrišćana, na primer) koje u to doba nisu mogle biti izrečene od strane zdravorazumske osobe jer bi inače morala da snosi posledice. Moderna servantistika, naročito počev od romantizma, nalazi u Don Kihotu jednu dublju, skriveniju filozofsku osnovu, kao na primer Ameriko Kastro, koji kao pravu temu „Don Kihota“ vidi „umetnički, moralno i intelektualno opravdano suprotstavljanje jednog protiv mnogih“[45]. Za razliku od viteškog romana koji ima linearnu strukturu radnje, „Don Kihot“ ima kružni tok radnje koji je ujedno i posledica Servantesove misaone osnove dela. Kako prof. dr. Pavlović-Samurović kaže: „ Don Kihot može da pokuša bekstvo u svoj idealni svet, ali ne može u njemu da ostane. Čak ne može u njemu ni da umre. On će morati da se vrati na svoj početak, da prizna da je ipak Alonso Kihano, sputan konkretnim okolnostima svoga stvarnog života, a da je Don Kihot bio samo njegovo toliko željeno, ali nikada stvarno dosegnuto drugo ja koga će se, pomiren sa sudbinom, smireno odreći na samrtnoj postelji[45]. ” „Don Kihot“ je prvi put preveden na srpski 1895. i 1896.. godine pod naslovom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“. Prevodilac je bio Đorđe Popović-Daničar, u izdanju Zadužbine I. M. Kolarca. To je istovremeno bio i prvi prevod na jedan od južnoslovenskih jezika[46]. Drugi prevod je uradio Duško Vrtunski (prevod stihova D. Vrtunski i Branimir Živojinović) pod naslovom „Oštroumni plemić Don Kihot od Manče“, a objavljen je 1988. godine u izdanju Matice srpske i beogradske izdavačke kuće Vajat[46]. Treći prevod je uradila Aleksandra Mančić, koji je objavljen 2005. godine u izdanju kuće „Rad“. Mančićka je knjizi dala i novi naslov: „Maštoglavi idalgo Don Kihote od Manče“.[47][48] Pustolovine Persilesa i Sihismunde Detaljnije: Pustolovine Persilesa i Sihismunde Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“ „Pustolovine Persilesa i Sihismunde“ je poslednje Servantesovo delo koje je posthumno objavljeno 1617. godine. Ovaj obimni roman Servantes je započeo još 1609. godine i najavljivao ga je više puta u svojim drugim delima. Po tematici i strukturi, ovaj roman pripada pustolovnim romanima koji su u 16. veku bili veoma popularni, međutim, interesovanje za njih je naglo opalo u 17. veku. Kao uzor, Servantes je koristio Heliodorov roman „Doživljaji Heagena i Harikleje“[49]. Glavna tema „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“ je uzvišena i sudbinska ljubav koju je nemoguće uništiti. Dvoje prelepih i punih vrlina mladih ljudi kreće iz neke zemlje na krajnjem severu Evrope i kreće se ka samo njima poznatom cilju. Nakon mnogobrojnih pustolovina u kojima će im biti ugroženi i čast i život, napokon stižu u Rim preko Portugala, Španije i Francuske, gde će se pustolovina završiti njihovim brakom[49]. Roman je podeljen na četiri knjige. Prve dve opisuju događaje u hladnim severnim krajevima nekih nepoznatih zemalja gde su i priroda i ljudi potpuno drugačiji od onih u mediteranskim zemljama. Druge dve knjige obuhvataju pustolovine u krejevima koje je Servantes bolje poznavao i u koje ubacuje elemente geografske i društvene realnosti. Radnja je linearna — pustolovine su svaka za sebe posebna celina i dešavaju se jedna za drugom[49]. Po formi i sadržini, ovo delo ima jasnu osnovu u evropskoj kulturnoj tradiciji. Osnovna misao koja se provlači kroz ceo roman je neoplatonska koncepcija ljubavi, a sam roman sadrži elemente fantastike, neočekivanog i natprirodnog. Pored Persilesa i Sihismunde (koji su idealni — puni vrlina, požrtvovani, pošteni itd.), pojavljuju se i drugi likovi koji su sušta suprotnost - lažljivci, prevaranti, lopovi, ljudi koji su lakomisleni, povodljivi, zavidljivi, poročni i koji na kraju, dobijaju ono što su zaslužili — loši i zli su kažnjeni, a oni koji su uzor hrišćanske vrline su nagrađeni[49]. Izgubljena i pripisana dela Servantes je u svojim delima takođe pominjao i druga dela koja je pisao ili koja je nameravao da piše, kao i da su se neke od njegovih komedija prikazivale sa uspehom, a čiji su tekstovi izgubljeni. Tri dela Servantes pominje kao nedovršena u posveti u Pustolovinama Persilesa i Sihismunde, a za koja se i dan danas ne zna da li ih je uopšte napisao. To su drugi deo Galateje, „Slavni Bernardo“ (šp. El famoso Bernardo), koji je verovatno viteški roman u kome je glavni junak Bernardo del Karpio i „Sedmice u bašti“ (šp. Las semanas del jardín)[33]. Dramska dela za koja se pretpostavlja da su izgubljena i koje Servantes pominje u „Putu na Parnas“[33]: „Velika Turkinja“ (šp. La gran Turquesca), „Pomorska bitka“ (šp. La batalla naval), koje pominje u „Jerusalim“ (šp. La Jerusalén), „Amaranta ili ona majska“ (šp. La Amaranta o la del Mayo), „Ljubavna šuma“ (šp. El bosque amoroso), „Jedinstvena“ (šp. La única), „Gizdava Arsinda“ (šp. La bizarra Arsinda) Od dela koja se pripisuju Servantesu, neka se pripisuju s više, a neka sa manje osnova. Među najpoznatije spadaju: „Lažna tetka“ (šp. La tía fingida), prozni tekst u stilu Uzornih novela. Otkriven i predstavljen u 18. veku, ovaj tekst je smatran kao trinaesta uzorna novela, međutim, i dan danas servantisti ne mogu da se slože oko autorstva ovog dela[33]. „Auto o uzvišenoj Devici od Gvadalupea“ (šp. Auto de la soberana Virgen de Guadalupe) auto sakramental koji se odnosi na pronalazak slike Naše Gospe od Gvadalupea, međutim, ova teorija danas nema mnogo onih koji je podržavaju[33]. „Međuigra o romansama“ (šp. Entremés de los romances), entremes koji govori o čoveku koji je poludeo od čitanja romansi, i koji je očigledno u tesnoj vezi sa Don Kihotom. Neki smatraju da je to bio prvi nacrt za Don Kihota, od koga je kasnije potekla ideja o romanu o poludelom hidalgu iz Manče, međutim, ne postoji slaganje među servantistima oko autorstva ovog dela