Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Veber Kako nastaju konflikti, i kako se postupa sa njima, u kakvoj su vezi destruktivni i produktivni konflikt, šta je to Gandijevski pristup rešavanju konflikata (SATYAGRAHA, nenasilna akcija), koje su njegove vrste, dijalektika i principi, kako se on odvija, kako se, prema Gandijevom učenju, prevazilazi interpersonalni konflikt, kako građanska neposlušnost i socijalni konflikti, a kako internacionalni konflikti, šta je agresija, a šta problem volje, saznaćete ako pročitate ovu jedinstvenu i izuzetnu knjigu koja na pravi način, jednostavno, ali temeljno, upoznaje sa učenjem Mahatme Gandija, jedne od ikona XX veka. Prema tumačenju samog Gandija, satjagraha znači otkriće istine i postojano delovanje prema njoj, preobraćujući protivnika u prijatelja. Drugim rečima, satjagraha se ne koristi protiv nekoga, već se radi sa nekim. Primećujući da su proučavaoci Gandija ignorisali manje i daleko uobičajenije konflikte na relaciji pojedinac-grupa, Veber nastoji da satjagrahu vrati na mikronivo, tj, nazad do pojedinca, da iz gandijevske perspektive prouči interpersonalni konflikt i položaj pojedinca unutar širih konflikata. Zato je ova knjiga pre svega posvećena običnim ljudima, koji žive “normalne” živote. Nudeći im uvide u načine rešavanja konflikata koji se redovno javljaju, nastoji da poboljša kvalitet života na individualnom nivou.

Jevanđelje Isusovo / Hristovo otkrivenje koje svet ne poznaje Izdavač: Univerzalni život, Beograd Povez: tvrd sa zlatotiskom Broj strana: 924 Format: 14 x 18,5 cm Pečatirana, veoma dobro očuvana. Isus iz Nazareta nije osnovao religiju. Nije postavljao sveštenike i nije podučavao nikakve dogme, rituale ili kultove. Pre 2000 godina On je doneo istinu iz kraljevstva Božjega: učenje ljubavi prema Bogu i bližnjemu, prema ljudima, prirodi i životinjama, učenje o slobodi, miru i jedinstvu. On je govorio o Bogu ljubavi, o slobodnom Duhu – Bogu u nama. Njegovo Ime i Njegovu oslobađajuću poruku crkvene su institucije sve do danas zloupotrebljavale, prisvajale i prekrivale dogmama, svešteničkim kultovima i prizivanjem prokletstva. Sada je došlo vreme: kobna prevara čovečanstva biće razotkrivena i Njegova će poruka ljubavi prema Bogu i bližnjemu biti oslobođena vela religijskog prisvajanja. Nadovezujući se na „Isusovo jevanđelje”, postojeći izvanbiblijski tekst jevanđelja, sam Hrist je otkrio istinu – objašnjavajući, ispravljajući i produbljujući činjenice o Svom razmišljanju i životu kao Isusa iz Nazareta – kroz Gabrijelu, proročicu i izaslanicu Božju u naše vreme. Večna Reč, Jedan Bog, Slobodni Duh, govori kroz Gabrijelu, kao i kroz sve Božje proroke – Avrama, Mojsija, Isaiju, Jova, Iliju, Isusa iz Nazareta, Hrista Božjeg. U ovome moćnom delu objave „Ovo je moja Reč – Alfa i Omega”, Hrist oslovljava prošlost, sadašnjost i budućnost iz Kraljevstva Božjeg preko Gabrijele, proročice i izaslanice Božje. U Njegovom delu, koje je povesno delo, On se obraća svim ljudima kako bi razjasnio šta je podučavao kao Isus iz Nazareta, kako je tekao Njegov zemaljski život, te pokazuje poveznice o velikom delu otkupljenja koje ima svoje korene u Kraljevstvu Božjem. Iz sadržaja: – Smisao i svrha zemaljskog života – Krivotvorenje učenja Isusa iz Nazareta u proteklih 2000 godina – Preduslovi za isceljivanje fizičkog tela – Isus uči o braku – Govor na gori – O Božjem Biću – Bog se ljuti i ne kažnjava – Doktrina o „večnom prokletstvu” je ruganje Bogu – Bitka tame protiv Božjeg plana i Njegovih pravednih proroka – Isus je voleo životinje i brinuo se za njih – Ljudi skrnave i uništavaju život na Zemlji – Zakon setve i žetve takođe se odnosi na postupanje sa Stvaranjem – O smrti, reinkarnaciji i životu – Ravnopravnost muškarca i žene – Pravo značenje otkupiteljskog čina Isusa Hrista i mnogo toga više... (K-156)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Božidar Jezernik: Non cogito ergo sum Eseji o Golom otoku Posle propasti „komunizma“ i raspada Jugoslavije obnavlja se, u raznim sredinama, interes za mnoge teme koje su se ranije smatrale opasnim, zabranjenim ili nepoželjnim. Pobude koje pokreću autore knjiga i dužih tekstova o njima različite su i – što se moglo očekivati – ne uvek naučne. Bez želje da se iznesu vrednosni, politički ili moralni sudovi, treba reći da su u srazmerno kratkom vremenu morale da se zadovolje vrlo raznorodne i neusklađene potrebe: želja da se rehabilituju žrtve, da se isprave istorijske greške, da se s trona skinu nekada obožavane ličnosti – pa i da se zadovolji nalet etnonacionalizma, koji je sve počeo da prožima, ovog puta naročito kao želja da se sopstvena nacija predstavi kao najveća žrtva komunizma i socijalizma, realnog i irealnog. Mnogo je razloga zbog kojih se o Golom otoku i celom sistemu koji on oličava malo znalo i malo beležilo. Broj interniraca nije premašio 15.000 u zemlji koja je po popisu iz 1948. imala skoro 16 miliona stanovnika; od kraja građanskog rata bilo je prošlo malo vremena; antikomunistički deo stanovništva smatrao je „kominformovce“ još gorim od vladajućih komunista; sve je bilo obavijeno tajnom i opasno u atmosferi „ratnog komunizma“; Staljin je na vreme umro. Što se tiče zapadnog inostranstva, Tito je tada bio dragoceni otpadnik, prvi važan komunist na vlasti koji se suprotstavio Staljinu kada je on izgledao najmoćniji i, kada su zapadne sile demobilisale svoje vojske, Crvena armija ostala najjača vojna sila, a u mnogim zapadnim zemljama komunisti dobijali ogromnu podršku i ulazili u vlade ne odričući se pokornosti Moskvi. Jezernikova knjiga delimično popunjava tu prazninu. Jezernik, uz to, pokazuje da je postupanje prema informbirovcima bilo ustrojeno tako da internirci batinama i ponižavanjem „nauče pameti“ sami sebe i da je ono po tome možda bilo jedinstveno. Zato je malo ko izašao iz logora bez osećanja gađenja i sramote, kako zbog onoga šta su mu činili njegovi dojučerašnji partijski saborci, tako – i još gore – zbog toga što je on činio njima. Otuda je verovatno i malo priča i svedočanstava. Vojin Dimitrijević

Autor: Lao Ce Žanr: Filozofija Pismo: Latinica Broj strana: 124 Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka. Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea, sadržanom u spisu Knjiga Tao Te, koji se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline. Tao je „izvor Neba i Zemlje“, prvobitna suština svega što postoji, pa i ljudskog bića, koje, vođeno željama i slobodnom voljom, unosi nemir u svoj duh i remeti prirodni sklad koji je dobio rođenjem, pa je cilj taoističkog učenja da ga vrati u stanje vu vei (oslobođeno želja, zasnovano na nečinjenju i spontanosti) i dovede ga do prosvetljenja. U Japanu, učenje Zena, ima identičan cilj. I čuveni grčki filozof Heraklit (koji je takođe živeo u VI veku pre. n. e) po mnogo čemu je u svojim izrekama blizak stavovima Lao Cea. Drugi deo knjige, praktična primena Taoa, često u sferi politike, nalik je načelima anarhizma u njegovom najhumanijem vidu, što je davno uočio Petar Kropotkin.

KNJIŽEVNOST I NASILJE - XXXI beogradski međunarodni susret pisaca LITERATURE & VIOLENCE - XXXI Belgrade International Meeting of Writers Ilustracije - Jugoslav Vlahović, Cvetko Lainović Priredio - Moma Dimić Prevod - Dragan Mraović, Aleksandar Pavić Izdavač - Udruženje književnika Srbije, Beograd Godina - 1995 150 strana 21 cm ISSN - 0353-0256 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MOMA DIMIĆ - Pero i mač NIKOLA MILOŠEVIĆ - Nasilje i demokratija GOJKO ČELEBIĆ - Književnost u nasilju ĐANA SALUSTIO - Književnost i nasilje ZORAN GLUŠČEVIĆ - Mediji i manipulacija ALEN KAPON - Stvarnost i moć medija NEBOJŠA DEVETAK - U Hadovom carstvu KIT BOTSFORD - Kada posećujete podzemni svet, povedite i mene RADOVAN PAVLOVSKI - Orfej pred vratima pakla NIKOLAE BREBAN - Tri oblika nasilja TIODOR ROSIĆ - O nasilju OLESIJA NIKOLAJEVNA - Nova književna emigracija SAVA BABIĆ - Bezličnost nasilja GANČO SAVOV - Slovo zla MARIJA ŠIMOKOVIĆ - Vreme u kvaru GIDEON TELPAZ - Kad književnost utihne VLADA UROŠEVIĆ - Zlo oko nas, zlo u nama PREDRAG BOGDANOVIĆ - Kažnjeni Orfej PREDRAG R. DRAGIĆ KIJUK - Orfejev izlazak iz metafore VUK MILATOVIĆ - Nasilje nad dušom JELENA V. CVETKOVIĆ - Stvarnost i moć medija ALEKSANDAR LUKIĆ - Književnost i nasilje KRUNOSLAV J. SPASIĆ - Izgubljena nacionalna svest APPENDIX Otvaranje XXXI međunarodnog Beogradskog susreta pisaca The Opening Ceremony of the XXXI Belgrade International Meeting of Writers ĐANA SALUSTIO - Doviđenja GIANNA SALLUSTIO - See You Soon Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Keith Botsford Nikolae Breban Olessia Nikolayeva

Тvоrаc mеtоdоlоgiје `Lоrа` је dr Lаrisа Fоtinа, diplоmirаni lекаr, mаgistаr mеdicinsкih nаuка iz каrdiоlоgiје, spеciјаlistа zа funкciоnаlnu diјаgnоstiкu i sекsоpаtоlоgiјu као i prоfеsоr Меđunаrоdnоg univеrzitеtа zа trаdiciоnаlnu nаrоdnu mеdicinu. Višе оd 14 gоdinа је rаdilа nа mоsкоvsкоm Institutu zа mеdicinsко biоlоšка istrаživаnjа sа civilnim коsmоnаutimа као екspеrt zа njihоvо zdrаvstvеnо stаnjе. Аutоr је višе оd 80 nаučnih rаdоvа i nекоliко кnjigа. Eduкаciја pо оvој mеtоdоlоgiјi оdržаvа sе u Rusiјi i drugim zеmljаmа višе gоdinа i stоtinе hiljаdа pоlаzniка је imаlо rеzultаtе. Dr. Lаrisа Fоtinа је каrdiоlоg, mаgistаr mеdicinsкih nаuка. Pоslеdnjih 15 gоdinа bаvi sе usаvršаvаnjеm nаdаlеко pоznаtе mеtоdе LОRА (Ljubаv Оsvеštаvа Rаzum) која sаdrži niz аutоrsкih prоnаlаzака pоtvrđеnih pаtеnаtа Rusке fеdеrаciје. LОRА је pоznаtа nе sаmо u Rusiјi nеgо i širоm svеtа- аutоr је ličnо prеdstаviо u SАD, Nеmаčкој, Čеšкој, Еnglеsкој, Аustriјi, Bugаrsкој, а u Srbiјi је prisutnа vеć 12 gоdinа. Оd mоmеntа оbјаvljivаnjа prvе кnjigе. Vrаti zdrаvljе i mlаdоst аutоr коnstаntnо pоtvrđuје еfiкаsnоst svоје јеdinstvеnе mеtоdе uspеšnоm еduкаciјоm hiljаdа pоlаzniка кursеvа јеr је LОRА zаsnоvаnа nа коrišćеnju еnеrgоinfоrmаciоnе snаgе Vаsеljеnsке Ljubаvi којu је Prirоdа pоdаrilа ljudimа. Јеdinstvеni hоlističкi sistеm оzdrаvljеnjа i pоdmlаđivаnjа ljudsкоg оrgаnizmа LОRА sаstојi sе оd еlеmеnаtа које sаm čоvек pоsеduје tокоm svоg živоtа i zаtо dеluје čак i u оnim slučајеvimа каdа је mеdicinа bеspоmоćnа. Isкustvо iscеljеnjа mnоgih ljudi pоmоću LОRЕ dокаzuје dа svако оd nаs imа кljuč zа dоstојаnstvеn živоt, zdrаvljе i mlаdоst.

Putovi kulture Kaj Birket-Smith Putovi kulture: opća etnologija (sa 351 slikom u tekstu i na papiru za umjetnički tisak sa 6 zemljopisnih karata) / Kaj Birket-Smith Zagreb 1960. Tvrd povez, ilustrovano, 539 strana + strane sa fotografijama. knjiga je veoma dobro očuvana. Sadržaj: Uvodna napomena (Oleg Mandić) Predgovor pisca 1. UVOD I MATERIJALNA KULTURA 1. Cilj i pomoćna sredstva Smisao istraživanja kulture Historijski pregled Metoda Pomoć izvana 2. Kultura i njeni zakoni Primitivni i kulturni narodi Unutarnji i vanjski uvjeti kulture Razvitak kulture Širenje kulture Propadanje kulture Slika kulture 3. Počeci obrta Rad i oruđe Vatra Obrađivač kamena Kovač Drvorezbar Ženski poslovi Ženski poslovi (nastavak) Jelo i piće, sredstva za uživanje 4. Gospodarstvo Primitivna privreda Najstariji zanati Domaće životinje Ratarstvo Razmjena i trgovina Oblici gospodarstva 5. Nošnja, stan i saobraćaj Odjeća Nakit i njega tijela Stan Promet Promet (nastavak) II. DRUŠTVO I DUHOVNI ŽIVOT — KULTURNA STRUJANJA 6. Izgradnja društva Osnova Kultura i spolni život. Brak Rodbinstvo Rod, totemska grupa i sistem dviju klasa Dobni razredi i tajna društva Društveni stupanj i položaj Vlada i država 7. Društveni život Običaji. Razvoj morala Od rođenja do smrti Počeci pravnog života Rat i mir 8. Duhovni život Primitivni pogled na svijet Sile i ljudi Umjetnost Pretpostavke za znanost 9. Kulturni slojevi i strujanja Počeci u ledeno doba Na stražnjim vratima svijeta Svjetlost sa Istoka Na tragu visokih kultura Novi svijet PRILOZI Kronološke tablice Bibliografija Indeks imena i pojmova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoš Ljušić (Istok, 22. novembar 1949) srpski je istoričar i univerzitetski profesor u penziji. Bio je zaposlen na katedri za istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U više navrata je bio direktor Zavoda za udžbenike i direktor Službenog glasnika. Autor je mnogobrojnih udžbenika i knjiga za istoriju, koju koriste đaci u osnovnom i u srednjem obrazovanju, gde se izučava i obrađuje predmet i oblast istorija. Biografija Radoš Ljušić je rođen 22. novembra 1949. godine u Istoku (Metohija). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u mestu rođenja, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (15. februar 1974). Studije istorije prekinuo je na šest meseci radi učenja francuskog jezika u Parizu. Od 1975. godine radi na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na odsluženju vojnog roka bio je 1976–1977. godine. Magistrirao je 1978. godine na temi „Namesništvo prve vlade kneza Mihaila (1839–1840)“. Doktorsku disertaciju „Kneževina Srbija (1830–1839)“ odbranio je 1984. godine. Izabran je u zvanje docenta 1985, vanrednog profesora 1990, a redovnog 1996. godine. Profesor je na Katedri za Nacionalnu istoriju u Novom veku (preimenovana u Katedra za srpsku istoriju u Novom veku). Bio je predsednik Društva istoričara Srbije (1985 – 1996), bio je, i sada je član redakcija nekoliko istorijskih časopisa (Istorijski glasnik, Istorijski časopis, Viminacijum, Glasnik međuopštinskog istorijskog arhiva Valjeva), glavni i odgovorni urednik je časopisa Srpske studije, zatim član Odbora za proučavanje Srpske revolucije i Odbora za 19. vek SANU. Bio je urednik biblioteke Srpski memoari u SKZ i Srpskog biografskog leksikona Matice srpske. Kao direktor Zavoda za udžbenike osmislio je i uredio Školsko sveznanje (2007), Enciklopediju srpskog naroda (2008), biblioteku u kojoj su objavljene knjige: Drina, Morava, Fruška gora, Vlade Srbije, i u Službenom glasniku knjiga – Rudnik (iako to u impresumu ne piše) i Zavodovu biblioteku „Biografije“. Osnovao je sa Aleksandrom Ljušić izdavačku kuću „Freska“ koja se bavila izdavanjem udžbenika iz istorije, geografije i veronauke (2009–2014) i istoriografskom literaturom. Osnovao je sa svojim postdiplomcima, doktorantima i kolegama nevladine organizacije: Udruženje za proučavanje srpske povesnice (1997) i Centar za Srpske studije. Udruženje za srpsku povesnicu publikovao je zbornike radova: Srpske političke generacije (1788–1918), Beograd 1998; Pero i povest. Srpsko društvo u sećanjima, Beograd 1999. i Pismo, Beograd 2001. i knjigu Ane Stolić, Kraljica Draga, Beograd 2000. Centar za srpske studije objavljuje časopis Srpske studije od 2010. godine i organizuje akreditovani seminar za nastavnike i profesore istorije svake godine pod nazivom – Svetosavski dan istoričara od 2011. godine. Kao upravnik ovih nevladinih organizacija osmišljavao je njihov program i rad. Bio je upravnik Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta (1999–2001), direktor Zavoda za udžbenike (2004–2008) i v. d. direktor Službenog glasnika (2013–2014). Bio je član komisije koja je uradila nacrt Zakona o državnim znamenjima (njegov je predlog da Sretenje gospodnje 1804. godine bude državni praznik kao i prihvatanje zastave i grba Kraljevine Srbije, 2002) i pisac nacrta zakona o Srpskoj enciklopediji, sa Vasilijem Krestićem i Čedomirom Popovim (2005). Bio je predsednik UO Institut za savremenu istoriju (2004–2010), i Predsednik skupštine Prosvetnog pregleda (2015). Za diplomski rad „Srbija u revoluciji 1848. godine“ dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za stručne radove studenata, za knjigu Vožd Karađorđe Nagradu za nauku Vukove zadužbine (1993) i nagradu „Vladimir Ćorović“ (2004), a za Knjigu o Načertaniju Oktobarsku nagradu grada Beograda (1994). Zlatnu značku dodelila mu je Kulturno–prosvetna zajednica Srbije (1990), Zlatan beočug Kulturno-prosvetna zajednica Beograda (2000), a nosilac je Srebrnog ordena sv. Sveštenomučenika Petra Dabrobosanskog Dabro-bosanske mitropolije (2004), Ordena svetog Save drugog stepena Srpske pravoslavne crkve (2006), Zlatne plakete i Zahvalnice „Takovski ustanak“ SO Gornji Milanovac (1995), Sretenjske povelje Srpske samouprave, kluba i instituta Srba u Budimpešti (2015), Vidovdanske povelje Odbora za obeležavanje šest vekova Kosovske bitke (1989), Povelja: Zadužbine Nikola Pašić, Zaječar (1995), Radio Beograda 2 (2008), SO Titovo Užice, i Zahvalnica: Istorijskog muzeja Srbije (1994), Studenice Hvostanske (1995), Kola srpskih sestara (1997), Manastira Đurđevi stupovi. Radoš Ljušić je jedan od osnivača Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS) – član Izvršnog odbora i Saveta ove političke organizacije (1992). Dužnost narodnog poslanika obavljao je 2004. godine kao član Demokratske stranke Srbije i bio predsednik skupštinskog Odbora za prosvetu. Bio je član Republičkog saveta za visokoškolsko obrazovanje (2004–2007). Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke, član Predsedništva (2008–2013) i Glavnog odbora stranke (2008). Radoš Ljušić bavi se istorijom srpskog naroda u 19. i 20. veku.

Kritički osvrt na knjigu Sećanja iz rata od Zvonimira Vučkovića / Ilija M. Pavlović Beograd 2014. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 122 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). D7 Ova knjiga je sama svojim sadržajem našla svoje mesto. Naterala nas je da je objavimo. Evo kako se to desilo. Časopis „Nedeljni Telegraf“ je 11. maja, ove 2014. godine objavio tekst pod naslovom Ovo je jedini Srbin kojeg je Hitler odlikovao „Gvozdenim krstom“. Tragajući za poreklom te klevete došli smo do knjige „Sećanja iz rata” od Zvonimira Vučkovića u kojoj je on prvi tu klevetu izmislio. A „Nedeljni telegraf“ je dodao još laži, kako bi sve još više zamutio, našavši sliku dobrovoljačkog oficira koji ima isto prezime Terzić kao i onaj oklevetani Vučkovićev oficir, samo se ime i čin razlikuju. Na slici u Telegrafu je dobrovoljački podporučnik Dušan Terzić, dok je u navedenoj knjizi oklevetan kapetan Državne straže, solunski borac i nosioc Karađorđeve zvezde Rajko Terzić, čije je ubistvo organizovao lično Vučković, da bi osvetio svog prijatelja, partizanskog oficira Momčila Smiljanića i koji se time čak i ponosi. „Nedeljni telegraf` je ovu klevetu uzeo sa nekog nacističkog sajta, a posle objavljivanja u Telegrafu ta laž je prisutna na skoro svim takvim i njima sličnim sajtovima. Knjiga koja je dala odgovor na ovu laž je upravo ovaj kritički osvrt Ilije Pavlovića na Vučkovićevu knjigu „Sećanja iz rata“. Ali nije ovo jedina kleveta koju je kapetan Zvonimir Vučković, najbliži saradnik đenerala Dragoljuba - Draže Mihajlovića plasirao našoj javnosti. Aprila 1993. godine na predlog ravnogorskog kapetana Zvonimira Vučkovića na Ravnoj Gori je podignut spomenik Krsti Kljajiću ravnogorskom komandantu koji se proslavio ubijanjem srpskih dobrovoljaca uglavnom iz zasede. Hvalio se da ih je ubio čak 25!? Na spomeniku je upisan tekst `Ubili ga ljotićevci`. Krsta je sa svojim vojnicima u zasedama sačekivao i na prepad napadao dobrovoljce da bi se osvetio za ranjavanje u ruku u jednoj borbi sa njima. Na kraju su dobrovoljci morali da ga zaustave. Organizovali su oni njemu zasedu kad je išao u svoje selo gornje Crnuće pod Rudnikom. Vučkovićevoj priči o Krsti Kljajiću, Ilija Pavlović je u ovoj knjizi dodao, drugi deo. Onaj koji koji je Vučković „slučajno” zaboravio. A to je ubijanje dobrovoljaca iz osvete. Sada vam je, dragi naši čitaoci, željni istine, Jasno na koji je način ova knjiga sve nas, sama naterala, da bude objavljena i ovde u Otadžbini.

U dobrom stanju! Novi Sad je najveći grad Autonomne Pokrajine Vojvodine i njen administrativni centar, posle Beograda drugi grad u Srbiji po broju stanovnika i površini. Prema konačnim rezultatima popisa stanovništva iz 2011. godine, na administrativnoj teritoriji grada Novog Sada je živelo 341.625 stanovnika, dok je u samom naselju Novi Sad živelo 250.439 stanovnika, a na urbanom području koje čini grad Novi Sad 277.522 stanovnika.[1], dok je 2019. godine na širem području prebrojan 402.681 stanovnik. Osnovan 1694. godine, Novi Sad je dugo vremena bio centar srpske kulture, zbog čega je često nazivan „Srpska Atina”. Danas je Novi Sad veliki industrijski i finansijski centar srpske ekonomije, univerzitetski grad i školski centar, kulturni, naučni, zdravstveni i politički centar Autonomne Pokrajine Vojvodine, grad domaćin mnogih međunarodnih i domaćih privrednih, kulturnih, naučnih i sportskih manifestacija, kao i grad muzeja, galerija, biblioteka i pozorišta.[2][3] Grad leži na obalama reke Dunav, između 1252. i 1262. kilometra rečnog toka. Na levoj obali Dunava se nalazi ravničarski deo grada (Bačka), dok je na desnoj obali, na obroncima Fruške gore, smešten brdoviti deo grada (Srem). Nadmorska visina sa bačke strane je od 72 do 80 m, dok se sa sremske strane kreće između 250 i 350 m. Kod Novog Sada se u Dunav (sa leve strane reke) uliva Mali bački kanal, koji je deo sistema kanala Dunav—Tisa—Dunav. Bački deo grada je smešten sa obe strane ovog kanala U gradu Novom Sadu u službenoj upotrebi su, pored srpskog jezika, još i mađarski, slovački i rusinski jezik.[5] Ime grada na ostalim službenim jezicima glasi Újvidék (mađarski),[6][7] Nový Sad (slovački)[6] i Нови Сад (rusinski).[8] Na ostalim jezicima koji su (ili koji su bili) od istorijskog značaja na ovim prostorima ime Novog Sada glasi Neoplanta (latinski),[6] Neusatz[6] ili Neusatz an der Donau[7] (nemački), Novi Sad (hrvatski), Novi Sad (rumunski) i Млада Лоза (bugarski).[9] Prvobitna imena Novog Sada bila su Racko (Srpsko) selo, Racka varoš, Racki grad (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) i Petrovaradinski šanac (Peterwardeiner Schantz), dok ime Novi Sad (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) datira iz 1748. godine.[10][11] Manojlo Grbić u prvoj knjizi sa naslovom Karlovačko vladičanstvo na strani 288. piše: „U jesen 1722. držan je narodni Sabor u Varadinskom Šancu, a to je u današnjem Novom Sadu.”

Autor - osoba Radonjić, Mašan Naslov Goli otok - ljudsko mučilište / Mašan Radonjić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Prometej“, 1993 (Batajnica : Z. M.) Fizički opis 231 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka ǂBiblioteka ǂPrometej (broš.) Napomene Tiraž 1000 Str. 7-8: Mašan Radonjić / Vlado Strugar Biografski podaci o autoru: str. 231. Predmetne odrednice Goli otok (koncentracioni logor) -- U uspomenama „Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečojveštvom“ Njegoš „Kao iz nekih podzemnih dubina, čuo sam žamor. Niti sam mogao da se pomaknem, niti sam mogao da povežem misli... Nisam mogao da se setim šta je to sa mnom bilo, niti gde se nalazim. Usta su me strašno pekla. Upotrebio sam svu snagu vlastite volje i svesti da izgovorim: „Vode-vode“! Nastala je tišina. I dalje sam šapatom vapio: „Vode-vode“! Pri tome sam pokušao da podignem glavu, ali bez uspeha. Pokušao sam da otvorim natekle očne kapke, ali je i to ostalo bez rezultata.. Kroz krvlju slepljene trepavice zapazio sam nečije noge. Četvoro, petoro, šestoro, a možda i više pari nogu. Ili se to meni tako pričinjavalo... Niko se nije oglašavao. Opet sam počeo da vapim: „Vode- vode“! Reči nisam mogao da izgovaram, pa je to više bio šapat nego poziv za pomoć... Umesto pomoći, više sam osetio nego video, prisutni su počeli jedan za drugim da izlaze. Upotrebio sam svu snagu da otvorim oči i ko zna po koji put zavapio: „Vode-vode“! Jedan krajičak slepljenih trepavica desnog oka se otvorio i mogao sam da vidim poslednjeg od prisutnih, koji je napuštao prostoriju, da čujem njegove reči: „Pička ti materina banditu jedan“! Vrata su se sa treskom zatvorila. Čuo sam i kada je reza na vratima škljocnula. Više se ničega nisam sećao. Koliko sam dugo bio u toj dubokoj komi ne znam. Znam samo da je preda mnom stajao neki čovek, kada sam ponovo dolazio svesti. Stalno je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Bio je na korak-dva ispred mene. Desno oko mi se otvorilo i pogledao sam ga. Bio je to milicioner. Hteo sam da se prisetim gde se nalazim, ali nisam mogao da shvatim svoj položaj. Osećao sam da ležim potrbuške sa poluraširenim rukama i levim obrazom na podu. Nisam mogao ništa da progovorim. Gledao sam u milicionera, on je ponavljao: „Ručak, hoćeš li ručak“? Sećam se da sam rekao: „Neću, ne mogu“! Na te moje reči on je uzvratio: „Onda uzmi, nesrećniče, ovaj hleb, jer ćeš umreti od gladi ako ne umreš od drugoga“! Ove njegove poslednje reči „...ako ne umreš od drugoga“, dale su mi povoda da se napregnem i razmišljam: „Šta je to sa mnom bilo i gde se nalazim“(?!) Pri tome sam, kao zmija žabu, posmatrao ona tri parčeta hleba što su ležala ispred mene na podu. Kad mi je milicioner, uputio ono prijateljsko upozorenje, uzeo je porciju sa jelom, okrenuo se, izašao iz ćelije. Zalupio je onim teškim gvozdenim vratima i reza je ponovo škljocnula Bio je dan. Međutim, nikakav se šum nije čuo. Sve, a posebno milicionerove reči, koje je šapatom izgovorio, terale su me da naprežem misli i sećanje i da dokučim šta je to sa mnom bilo, gde se nalazim i otkuda sam baš tu i u takvom položaju! Sporo, ali sećanje se vraćalo... Pošto sam sada već osećao i strahovite bolove u celom telu, a naročito u grudnom košu i glavi, to sam prvo pokušao da promenim položaj. Svi moji napori u tom smislu ostali su bez rezultata Ostao sam i dalje u istom položaju. Jedino što mi je uspelo bilo je da malo pokrenem glavu. Mogao sam, naime, glavu malo da podignem. Ostali delovi tela ostali su u istom položaju. Zapravo, tog momenta imao sam osećaj da sam prikovan ekserima za pod. Ličio sam, u stvari, na jagnjeću kožu, koja je prikovana za dasku i ostavljena da se suši. U tom položaju sam počeo da razmišljam i da se prisećam minulih događaja. Postepeno sam se prisećao da sam dvadesetog avgusta godine 1949. kao i obično, došao na dužnost u svoje uredske prostorije. To je bilo Pravno odeljenje Oblasnog Narodnog odbora u Rijeci. Radio sam u svojstvu načelnika tog odeljenja. Pošto sam posvršavao neke hitnije službene poslove u mojoj kancelariji, prešao sam u susednu sobu istog odeljenja, radi nekih službenih podataka...“ Mašan Radonjić Mašan Radonjić se rodio 6. januara 1907. godine u selu Mijokusovići, kod Danilovgrada. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a gimnaziju pohađao u Nikšiću pa u Tetovu gde je maturirao. Zatim je stupio u Vojnu akademiju u Beogradu, koju će završiti 1931. godine. Kao pešadijski oficir upisao se da vanredno studira na Pravnom fakultetu u Subotici. Diplomirao je 1937. godine; od tada je sudski oficir. Napad nacističke Nemačke i fašističke Italije na Jugoslaviju (aprila 1941. godine) zatekao ga je na službi u Sarajevu. Tu je zarobljen; sa mnoštvom jugoslovenskih oficira odveden je u Nemačku. Bio je u logorima Osnabriku, Barkenbrigu i Hemarštajnu do februara 1945. godine. Oslobođen, vratio se u otadžbinu (aprila 1945). U zarobljeničkom logoru (u Osnabriku, na primer, bilo je i do 5.000 aktivnih i rezervnih oficira s malo vojnika). Mašan Radonjić se isticao u protivnacističkom otporu. Došav iz zarobljeništva u Beograd, upućen je u Sarajevo. Ovde ga je Rezolucija Informbiroa zatekla na dužnosti predsednika Okružnog suda. Izjasnio se za Rezoluciju. Uhapšen je i odveden na Goli otok. Po izlasku s robije živeo je i radio u Bosni; penzionisan je kao advokat. Mašan Radonjić je poslednjih dvadeset godina živeo u Herceg-Novom. Umro je 22. januara 1993. godine i sahranjen je u ovom mestu. MG128 (N)

Oganj i nada , knjiga o Srbiji u I svetskom ratu, potpuno je nova u svom pristupu. Na moderan i edukativan način Sima C. Ćirković ovu temu je približio običnim ljudima i pre svega mladima, pripovedajući sažeto, tečno i nadahnuto, a da pritom nije žrtvovan naučni integritet koji tako ozbiljna tema zahteva. Ovakva pripovedačka tehnika prosto uvlači čitaoca u ta strašna i turbulentna vremena kada se čitav srpski narod, ujedinjen kao nikada pre, odlučio da pruži otpor neuporedivo jačem neprijatelju, spreman da plati cenu slobode kakvu je malo ko pre toga platio. Pratimo događaje od Sarajevskog atentata, Cera, Drine i Kolubare 1914, potresne slike stradanja naroda nad kojim je austrougarska vojska izvršila surovu odmazdu, a potom i povlačenja preko Albanije 1915, pa sve do povratka u otadžbinu i herojskog proboja Solunskog fronta srpske vojske 1918, nestrpljive da se vrati na svoja ognjišta. Iako je taj front do pred kraj rata smatran najmanje važnim u kontekstu globalnog sukoba, po mnogim analitičarima ispostaviće se da je to bio možda i presudan momenat zbog kojeg će Centralne sile uskoro i kapitulirati. Hronološki i pregledno, Ćirković analizira svaki aspekt Velikog rata u kome je izginulo oko milion i sto hiljada Srba, u odnosu na broj stanovnika, najviše od svih drugih naroda, učesnica u sukobu. Bogato ilustrovana, sa 133 fotografije i crteža, Oganj i nada je knjiga koja će sigurno privući stručnjake, ali i sve one koji do sad nisu bili dovoljno upoznati s jednim od najtragičnijih i najherojskih perioda u istoriji srpskog naroda. Povez knjige : broširani Strana : 216 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Stiven Ransiman (engl. sir Steven Runciman; Nortamberland, 7. jul 1903 — Vorikšir, 1. novembar 2000) je bio engleski istoričar srednjeg veka. Biografija Puno Ransimanovo ime bilo je Džejms Kokran Stivenson Ransiman (James Cochran Stevenson Runciman). Ime je dobio po dedi po majci. Rođen je u Nortamberlandu, u porodici članova Britanskog parlamenta - i otac i majka. Njegov otac, Volter Ransiman, od 1937. godine vikont Ransiman od Doksforda, bio je istaknuti član Liberalne partije. Deda po ocu, lord Ransiman, bio je brodarski magnat. U trećoj godini života guvernanta je počela da ga podučava francuskom jeziku; tekstove na latinskom i grčkom već je čitao kao šestogodišnjak, a ruski jezik je savladao u svojoj jedanaestoj godini. Uz dar za jezike odrana ga privlači istorija. Studirao je na Itonu i Kembridžu. Doktorirao je u 24. godini života temom iz vizantijske istorije. Materijalno obezbeđen, Ransiman mnogo putuje po Aziji, naročito po Turskoj i zemljama Bliskog istoka. Od balkanskih zemalja najviše je boravio u Grčkoj. Na ovim putovanjima dodatno usavršava jezike vezane za navedene krajeve: grčki, turski, persijski, hebrejski i dr. Godine 1940. Ransiman ulazi u diplomatsku službu Britanske imperije, službuje u Bugarskoj, Egiptu, Palestini i drugde. Na poziv turske vlade, Ransiman je 1942. godine postao profesor vizantijske umetnosti i istorije na istanbulskom univerzitetu. Pored vizantijske istorije, Ransiman intenzivno proučava i period Krstaških ratova, o čemu će napisati više poznatih knjiga. Bio je predsednik i član raznih britanskih kulturnih ustanova u Turskoj i Grčkoj, a bio je i predsednik britanskog Društva prijatelja Atonske Gore. Carigradska patrijaršija ga je odlikovala najvećom titulom koja se dodeljuje laicima - titulom Velikog oratora što ga je učinilo i počasnim članom Svetog sinoda Carigradske patrijaršije[1]. Doprinosi vizantologiji i medievistici U vreme kada Ransiman započinje svoje aktivno proučavanje vizantijske civilizacije, vizantologija je u Engleskoj još bila u počecima i opterećena Gibonovim tezama o istoriji Vizantije kao „trijumfu varvarstva i religije“.[2] Zajedno sa Bjurijem, Bejnsom i Milerom doprinosi razvoju moderne vizantologije u Engleskoj, lišene ukorenjenih Gibonovih predrasuda. Ransiman je dugogodišnje proučavanje Krstaških pohoda pretočio u tri obimne knjige „A History of the Crusades“. U njima on daje novu sliku krstaških vojni. Za razliku od do tada prilično romantično uvreženog prikazivanja krstaša, Ransiman navedenim pohodima pristupa mnogo kritičnije. On ocenjuje Krstaške vojne kao „trijumf varvarizma i sujeverja“[3], i tu koristi reči slične Gibonovim o Vizantiji. Ransiman je dao i značajan doprinos crkvenoj istoriji svojim studijama o Velikom raskolu iz 1054. godine.

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Broz protiv Tita Autor: Pero Simić Izdavač: Laguna mek povez, latinica, 20cm, 360 str. _____ Kako je zaista počeo raspad Jugoslavije. Od autora bestselera Tito, tajna veka. Kazna za napuštanje titoizma i povratak sovjetskom modelu brzo je stigla. Za četiri godine akumulacija jugoslovenske privrede je prepolovljena, a u poslednjoj godini Titove vladavine Jugoslavija je dostigla onaj stepen ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita koji je imala pre njegovog raskida sa Staljinom! I srpska istoriografija i srpska posttitovska politika prećutale su ovu ključnu odluku Titove predsedničke karijere. Ova knjiga govori o tome kako je došlo do tog istorijskog prevrata. Neprikosnoveni vladar socijalističke Jugoslavije od 1944. do svoje smrti 1980. godine, Josip Broz Tito je u poslednjih osam godina života u suštini poništio sve ono po čemu su ga i svet i istorija prepoznavali i prihvatali. Odlučio je da, uz podršku svog najbližeg saradnika Edvarda Kardelja, Jugoslaviju i njenu vladajuću partiju vrati dvadesetak godina unazad, da rasparča centralizovanu i koherentnu državu, da napusti političku filozofiju koja ga je posle razlaza sa Staljinom učvrstila kao vođu ne samo najsnošljivije i najprosperitetnije zemlje Istočne Evrope nego i pokreta nesvrstanih zemalja koje su se izmakle blokovskoj podeli sveta. Odlučio je da okrene leđa „titoizmu“. Koji su sve uzroci doveli do ovakvog raspleta, šta su bili objektivni a šta subjektivni razlozi za ovaj zaokret, koliko su u predstojećem krvavom raspadu Jugoslavije igrali ulogu stari nacionalni antagonizmi južnoslovenskih naroda, koliko ustav iz 1974, a koliko reformski kurs i nezaustavljiva liberalna politička strujanja u jednoj već okoštaloj i istrošenoj ideološkoj matrici – pitanja su na koja u svom nepristrasnom istraživanju različitih uzroka raspada Jugoslavije postavlja publicista Pero Simić.

Teoria Teorija Solidno ocuvana Kutija4 Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712. — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode. Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli. Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5]

Beograd 2014. Mek povez, ilustrovano, 358 strana. Knjiga je kao nova. J13 Kako je zaista počeo raspad Jugoslavije. Od autora bestselera Tito, tajna veka. `Kazna za napuštanje titoizma i povratak sovjetskom modelu brzo je stigla. Za četiri godine akumulacija jugoslovenske privrede je prepolovljena, a u poslednjoj godini Titove vladavine Jugoslavija je dostigla onaj stepen ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita koji je imala pre njegovog raskida sa Staljinom! I srpska istoriografija i srpska posttitovska politika prećutale su ovu ključnu odluku Titove predsedničke karijere. Ova knjiga govori o tome kako je došlo do tog istorijskog prevrata.` Neprikosnoveni vladar socijalističke Jugoslavije od 1944. do svoje smrti 1980. godine, Josip Broz Tito je u poslednjih osam godina života u suštini poništio sve ono po čemu su ga i svet i istorija prepoznavali i prihvatali. Odlučio je da, uz podršku svog najbližeg saradnika Edvarda Kardelja, Jugoslaviju i njenu vladajuću partiju vrati dvadesetak godina unazad, da rasparča centralizovanu i koherentnu državu, da napusti političku filozofiju koja ga je posle razlaza sa Staljinom učvrstila kao vođu ne samo najsnošljivije i najprosperitetnije zemlje Istočne Evrope nego i pokreta nesvrstanih zemalja koje su se izmakle blokovskoj podeli sveta. Odlučio je da okrene leđa „titoizmu“. Koji su sve uzroci doveli do ovakvog raspleta, šta su bili objektivni a šta subjektivni razlozi za ovaj zaokret, koliko su u predstojećem krvavom raspadu Jugoslavije igrali ulogu stari nacionalni antagonizmi južnoslovenskih naroda, koliko ustav iz 1974, a koliko reformski kurs i nezaustavljiva liberalna politička strujanja u jednoj već okoštaloj i istrošenoj ideološkoj matrici – pitanja su na koja u svom nepristrasnom istraživanju različitih uzroka raspada Jugoslavije postavlja publicista Pero Simić.

Majke i kćeri: Jedan proživljeni mit / Ingrid Ridel Beograd 2010. Mek povez, zaštitni omot, 161 strana Knjiga je nekorišćena (nova). Odnos majki i njihovih kćeri oduvek je bio komplikovan: karakterišu ga intenzivna osećanja koja traju čitavog života. Znali su to i stari Grci koji su nekoliko mitova zasnovali upravo na tom odnosu. Odraz tog dramatičnog zbivanja Ingrid Ridel nalazi u antičkom mitu o boginji zemljoradnje Demetri i njenoj kćeri Persefoni, koju je oteo bog podzemnog sveta Had. Tema tog mita je intenzivna tuga boginje-majke usled čijeg besa sva rodnost vene i koja konačno primorava muške bogove (Zevsa) da se vrate na pravi put. Ingrid Ridel temeljno ispituje očaj napuštene majke, ali i pokazuje da je temeljni susret majke i kćeri moguć, što se u antici vekovima slavilo Eleusinskim misterijama. Oslanjajući se na istraživanja Karla Gustava Junga i Karolja Kerenjija, Ingrid Ridel mitska iskustva prenosi na sadašnjost, nastojeći da kroz arhetipske strukture pronikne u prirodu odnosa majki i kćeri. Demetra se opisuje kao žena koja se drži podalje od svojih muških aspekata: nema kod nje elemenata koji su suštinski za njemu braću Zevsa i Hada. Utoliko je Demetra arhetip majke, odnosno arhetip Ženskog. Kada se, pak, arhetip izdvoji tako čisto, onda je moguće, postupkom koji je razradila analitička psihologija, krenuti u potragu za dubinskim strukturama što ih oblikuje kultura. Ono, međutim, što ovu knjigu Ingrid Ridel čini u tolikoj meri prodornom, jeste što ona upravo u savremenim oblicima odnosa majke i kćeri otkriva očuvane mitske strukture koje, s jedne strane, mogu da imaju oslobodilački potencijal (kada se osveste), ali, s druge, ne retko imaju funkciju okova (kada se, naprosto, žive, bez refeksije ili otprora).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kako je zaista počeo raspad Jugoslavije. Od autora bestselera Tito, tajna veka. Kazna za napuštanje titoizma i povratak sovjetskom modelu brzo je stigla. Za četiri godine akumulacija jugoslovenske privrede je prepolovljena, a u poslednjoj godini Titove vladavine Jugoslavija je dostigla onaj stepen ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita koji je imala pre njegovog raskida sa Staljinom! I srpska istoriografija i srpska posttitovska politika prećutale su ovu ključnu odluku Titove predsedničke karijere. Ova knjiga govori o tome kako je došlo do tog istorijskog prevrata. Neprikosnoveni vladar socijalističke Jugoslavije od 1944. do svoje smrti 1980. godine, Josip Broz Tito je u poslednjih osam godina života u suštini poništio sve ono po čemu su ga i svet i istorija prepoznavali i prihvatali. Odlučio je da, uz podršku svog najbližeg saradnika Edvarda Kardelja, Jugoslaviju i njenu vladajuću partiju vrati dvadesetak godina unazad, da rasparča centralizovanu i koherentnu državu, da napusti političku filozofiju koja ga je posle razlaza sa Staljinom učvrstila kao vođu ne samo najsnošljivije i najprosperitetnije zemlje Istočne Evrope nego i pokreta nesvrstanih zemalja koje su se izmakle blokovskoj podeli sveta. Odlučio je da okrene leđa „titoizmu“. Koji su sve uzroci doveli do ovakvog raspleta, šta su bili objektivni a šta subjektivni razlozi za ovaj zaokret, koliko su u predstojećem krvavom raspadu Jugoslavije igrali ulogu stari nacionalni antagonizmi južnoslovenskih naroda, koliko ustav iz 1974, a koliko reformski kurs i nezaustavljiva liberalna politička strujanja u jednoj već okoštaloj i istrošenoj ideološkoj matrici – pitanja su na koja u svom nepristrasnom istraživanju različitih uzroka raspada Jugoslavije postavlja publicista Pero Simić.

Unutra odlično TRAGAJUĆI ZA ARHITEKTUROM Zoran Petrović Arhitektonski fakultet, Beograd, 1981. 259 strana, nešto veći četvrtasti format. Završivši Arhitektonski fakultet u Beogradu 1952, radi u Urbanističkom zavodu grada Beograda do 1955. kada postaje asistent na matičnom fakultetu. Od profesora M.Tričkovića 1965. preuzima predmet Unutrašnja arhitektura čiji sadržaj obogaćuje, dalje usavršavajući i unapređujući metodologiju nastave. Habilitirao je 1962. godine projektom “Kuća koja raste”, a svoje glavne radove verifikovao 1979. godine. Sve do 1990, kada se povlači u penziju, deluje kao docent, vanredni i redovni profesor, a duže vreme (1973–77) kao dekan i prodekan fakulteta (1979–80). U zvanju redovnog profesora u penziji, bio je aktivan na Katedri za arhitekturu unutrašnjeg prostora.Njegov profesionalni vek obeležava bavljenje urbanističkim i arhitektonskim projektovanjem, unutrašnjom arhitekturom, istraživanjem i zaštitom srpskog srednjovekovnog i folklornog graditeljskog nasleđa. Kao kod retko kog graditelja modernog doba, autorovo delo odslikava jednu od davnašnjih motivacija višestruko obdarenih stvaralaca: gotovo bipolarni pristup praktičnom i teorijskom radu, svetu konkrecije i ideacije, arhitektonske empirije i arhitektonskog istraživanja. Puni individualitet svoje stvaralačke ličnosti potvrđuje i u mediju crteža, akvarela i uljane slike, ostavljajući za sobom veliku zbirku likovnih zapisa o narodnoj graditeljskoj tradiciji, nastalih u ravnoteži odmerene ekspresije i trezvene faktografije. Dobitnik je nagrade za životno delo ULUPUDS-a (1992), godišnje nagrade ovog udruženja (1981), nagrade Društva konzervatora Srbije (1990), kao i Velike nagrade za arhitekturu SAS-a (1997). Arhitektonska i urbanistička ostvarenja Idejno urbanističko rešenje Slavije i Trga Republike u Beogradu (sa S. Janjićem i M. Pališaškim, 1953–54) Vajarski atelje Oskara Berbelje u Ulici Mirka Tomića broj 15a na Dedinju (1956) Stambena zgrada u Sarajevskoj ulici broj 30 (1959) Univerzitetsko naselje kod Bogoslovije (1963) Institut za mlekarstvo u Zemunu Enterijer Narodnog muzeja (sa A. Derokom i P. Anagnostijem, 1964–66) Zgrada Dečjih jasli u Žarkovu (sa A. Radojevićem i M. Pavlovićem, 1969)P609-z.petrovic-a Zgrada Društvenog centra u Požeškoj ulici na Banovom brdu (u istom timu, 1970) Enterijer Studentskog kulturnog centra Enterijer agencije “Putnik” Stambeno-poslovni centar i Dom kulture u Vranju Osnovna škola “Slobodan Penezić Krcun” u Mladenovcu (sa A. Radojevićem) Osnovna škola u selu Draginac kraj Babušnice u južnoj Srbiji Urbanistička intervencija unutar starog tkiva grada Prizrena (sa A. Radojevićem, u drugoj polovini šezdesetih) Autobuska stanica u Vršcu (sa A. Radojevićem) Enterijer bara “Kastelo” u Petrovcu na moru (sa Radojevićem), Spomenički plato oko Spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu (1989) Konak manastira Rača nedaleko od Bajine Bašte (1989)zoran petrovic Knjige (sa B. Milenkovićem) Stanovanje na selu, Beograd 1960. Tragajući za arhitekturom, Beograd 1981, 1991. Manastiri Svete Gore (Monasteries of Mount Athos), Priština 1994. (sa R. Stanićem) Stare srpske kuće kao graditeljski podsticaj. Kuće arhitekte Bože Petrovića, Beograd 1985. Spomenički kompleks bitke na Kosovu polju, Beograd – Priština 1989. jugoslovenska arhitektura xx veka seoska gradske i seoske kuće

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROBLEMI NARODNE KULTURE U SREDNJEM VEKU ARON GUREVIČ Izdavač: GRAFOS BEOGRAD BIBLIOTEKA HORIZONTI, Narodna kultura i srednjolatinska književnost od Cezarija iz Arelate do Cezarija iz Gajsterbaha, Seljaci i sveci, Narodna kultura u ogledalu pokajničkih knjiga, Božanstvena komedija pre Dantea, Svetilo, Gore i Dole - Srednjovekovna grotska, Broširani povez, Latinica, 399 str, 1987; Aron Yakovlevich Gurevich (također napisan Aaron Gurevich ruski: Arón Ấkovlevič Gurévič; 12. svibnja 1924. - 5. kolovoza 2006.) bio je ruski medievist povjesničar, koji je radio na europskoj kulturi srednjeg vijeka. O Gurevichevom radu informirali su se Jacques Le Goff i Georges Duby, a on se smatrao pripadnikom njihove škole Annales. Također je bio pod utjecajem ideja Mihaila Bahtina, a neke od njih je ujedno i osporavao. Gurevichev rad smatran je antimarksističkim i naišao je na neprijateljstvo u Sovjetskom Savezu, ali je uživao podršku u inozemstvu među Školom Annales, iako mu nije bilo dopušteno putovati u inozemstvo prije Perestrojke. Dobitnik je međunarodne nagrade Nonino 1988. u Italiji. Život i karijera Aron Gurevich rođen je u Moskvi 12. svibnja 1924. u sekularnoj židovskoj obitelji.[1] Godine 1946. diplomirao je na Moskovskom državnom sveučilištu.[2] U početku se specijalizirao za skandinavske jezike.[3] Godine 1950., nakon obrane disertacije Seljaštvo jugoistočne Engleske tijekom prednormanskog razdoblja, postao je kandidat znanosti [2] i predavač na Kalinjinovom državnom pedagoškom institutu (sada Državno sveučilište u Tveru), [2] provincijskoj funkciji na kojoj je bio degradiran u, i koji je obnašao od 1950. do 1964. [3] Godine 1962. Gurevich je stekao diplomu doktora znanosti na Lenjingradskom sveučilištu.[2] Njegova doktorska teza bila je Pregled norveške društvene povijesti u IX–XII stoljeću. Bila je to prva doktorska teza u Sovjetskom Savezu u potpunosti posvećena vikinškoj povijesti.[2] Njegova će karijera znatno patiti zbog činjenice da je bio Židov, što je predstavljalo značajne poteškoće znanstvenicima unutar Sovjetskog Saveza u to vrijeme.[4] Aron Gurevič vratio se u Kalinjin i postao profesor 1963. godine.[2] Godine 1966. Gurevič se pridružio Moskovskom institutu za filozofiju, ali je otpušten nakon što je objavio Problemi podrijetla feudalizma u zapadnoj Europi (1970.), gdje je osporavao teoriju o podrijetlu feudalizma usvojenu u marksističkoj historiografiji, [2] i bio je prokazan zbog svoje upotrebe strukturalističkih metoda. Nakon toga mu je zabranjeno akademsko predavanje. Bio je zaposlen u Informacijskom odjelu Instituta za svjetsku povijest u Moskvi do 1992.[2][5] Dobitnik je međunarodne nagrade Nonino 1988. u Italiji. Tijekom perestrojke 1989. Gureviču je prvi put dopušten izlazak iz zemlje, te je 1989.–1991. držao predavanja u inozemstvu. Godine 1993. postao je voditelj Instituta za svjetsku povijest na Moskovskom državnom sveučilištu.[2] Godine 1998. postao je stranim članom Nizozemske kraljevske akademije znanosti i umjetnosti.

Zapiši to Libero: izbor reportaža Slobodana Markovića / priredila Ksenija Šukuljević Marković Ilustracije: Slobodan Marković - Libero Markoni Beograd 1998. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 239 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. R8 Serija reportažnih zapisa Slobodana Markovića na arhivskim stranicama „Borbe” u razdoblju od 1958. do 1989, po obimu, meri, izboru i načinu prezentacije izvesno je dragulj jugoslovenskog novinarstva. Reporteru, pesniku, književniku, slikaru, večitom mornaru na talasima bespuća, Slobodanu Markoviću, a kako se sam nazivao Libero Markoni, nema ravnog u velikoj plejadi rasnih pera našeg novinarstva. Slobodan je imao mnoge uzore, ali je uvek ostao dosad neprevaziđen — naš Libero. Neponovljivi tragač, sabesednik, savremenik, kopač sudbina i dela (ne)običnih ljudi, Libero je ostavio nebrojeno novinarskih neponovljivosti u mnogobrojnim serijama, a u „Borbi”, kojoj je ostao veran do poslednjeg novinarskog radnog (i za staž) dana. Za ovu omaž-knjigu odabrano je po nekoliko reportaža i jedinstvenih portreta iz najpoznatijih: „Beotrad, ovih dana”, „Saputnici” i „Kopači zlata”. Svi koji su bili povlašćeni da sa Slobodanom Markovićem dele redakcijske dane (i godine), pamte ga kao odanog podanika novinarstva, solidarnog sabrata po peru, pesnički iskrenog drugara, lucidnog kozera koji nikada nije taj svoj dar zloupotrebio, kulinara koji nijedan recept nije (za)tajio... Mlađi su od njega mogli mnogo da nauče, ali niko još nije pokušao (a, ni uspeo) da piše kao naš Libero. Anastas Nešić Slobodan Marković, književnik, novinar i slikar, rođen je 26. oktobra 1928. godine u Skoplju. Sin je novinara lista „Pravda” Dimitrija N. Markovića, pisca prvog udžbenika o novinarstvu. Odrastao je u Peći i Beogradu, u kojem je maturirao i studirao na Filosofskom fakultetu. Paralelno s književnim radom otpočeo je i novinarski. Objavio je šezdest knjiga poezije, proze, eseja, drama, filmskih i TV scenarija, prevoda, antologija i dr. Od 1947. postao je profesionalni novinar i u tom pozivu istrajao preko četrdeset godina. Objavio je nekoliko hiljada raznovrsnih priloga, reportaža, putopisa, feljtona i dr, u preko sto šezdeset listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Najduže je stvarao u „Borbi”, od 1958. do kraja života. U „Borbi” je ispisivao najlepše stranice svojih novinarskih priloga i ostvario najveći deo svog novinarskog opusa. S „Borbom” je obišao pola zemljine kugle. Napisi iz najudaljenijih krajeva Jugoslavije i sveta doneli su mu reportersku slavu. Kreirao je mnoge rubrike („Saputnici”, „Kopači zlata”, „U Beogradu ovih dana” i dr). U „Borbi” su nastali njegovi crteži kojima je ilustrovao svoje priloge, uvek prepoznatljivi i takođe cenjeni. Prvi je za „Borbu” putovao u Svetu Goru, u Hilandar, i o njemu prvi objavio putopise, kao i iz Sentandreje, za koje je 1969, prvi dobio najveću novinarsku nagradu „Svetozar Marković”. „Borba” ga je odlikovala Srebrnom i Zlatnom plaketom. Dobitnik je Sedmojulske nagrade za životno delo, Zmajeve nagrade za poeziju, nagrade „Milena Pavlović Barili” za slikarstvo, Srebrne plakete Udruženja novinara Srbije, Plakete grada Beograda i dr. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Umro je u Beogradu 30. januara 1990. godine. Mr Ksenija Šukuljević - Marković

Podvižnik ljubavi, prozorljivi čudotvorac ,,Svetog i dobrog Starca zaista je, uza sve ostalo, krasio duh nepatvorene sabornosti, krasilo ga je osećanje svepravoslavnog jedinstva i prožimanja, kao što mu je i srce bilo ispunjeno svečovečanskom ljubavlju. Sve je voleo jednako: sa istom ljubavlju, predanošću i žarom molio se za naš, srpski narod i za ostale pravoslavne narode kao što se molio i za sopstveni, grčki narod. Čini mi se, ipak, da je srpskom narodu poklanjao naročitu molitvenu pažnju, svakako i zato što je najpre predosećao, a zatim i osećao, po daru Duha Svetoga, sve njegove patnje i nevolje. Često je, naime, i noću telefonom budio svoju duhovnu decu i hrišćane koje je poznavao, i pozivao ih da se mole za svoju braću Srbe. Predvideo je izbijanje ratnog sukoba na prostoru naše otadžbine… Izdaleka je, blagodaću Božjom, video da srpski narod, podsvesno, gaji samo još jednu nadu, nadu u svoju Crkvu, i da će jednog dana, i to uskoro (a ovo je sve govoreno još u vreme dok je „plame naše“ duhovno spavalo „snom mrtvijem“!) „iznenada nagrnuti“ u Crkvu.` Prepodobni Porfirije Kavsokalivit je pravoslavni monah i svetitelj u liku prepodobnih iz 20. veka. Biografija Rođen je 7. februara 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistija u blizini Aliverije, Grčka. Njegovi roditelji su bili siromašni ali pobožni zemljoradnici. Kršteno ime mu je bilo Evangelos. Nakon dve godine školovanja napustio školu i radio je na porodičnom imanju, sve od svoje osme godine. Kao veoma mlad, radio je u obližnjem rudniku uglja, a zatim u bakalnici u Halkidi i u Pireju. [1][2] Obavljao dužnost duhovnika u Eviji do 1940. godine. Svakodnevno je primao na ispovest veliki broj vernika. Uobičavao je da ispovesti sluša satima bez prekida. Ponekad je čak bivao primoran da provodi čitav dan i noć, bez predaha i bez odmora, u ispunjavanju ove dužnosti. 1938. godine mitropolit Karistije odlikovao ga je zvanjem arhimandrita. Nakon toga služio je kao paroh u Cakeji i u manastiru Svetog Nikole u Ano Vatiji na Eviji. 12. oktobra 1940. godine, poverena mu je dužnost privremenog paroha u paraklisu Svetog Gerasima u Atinskoj poliklinici. U ovoj Poliklinici Starac je vršio svoju dužnost čitavih trideset godina kao aktivni paroh, a zatim tri godine dobrovoljno. Sedamdesetih godina je ostvario originalan pronalazak: sjedinio je ugalj sa aromom tamjana i kadio je samo tim posebnim sporogorućim ugljem. 1955. od manastira Pendeli iznajmio je manastirčić Svetog Nikole zajedno sa njegovim imanjem, koje je sistematski i trudoljubivo obrađivao sa namerom da na njemu podigne manastir, koji je na kraju podigao na drugom mestu. 1978. godine, u manastiru Svetog Nikole u Kalisiji, pretrpeo je srčani udar i hitno bio prebačen u bolnicu „Higija“, gde je proveo dvadeset dana. Kad je napustio bolnicu, nastavio je oporavak u kućama nekolicine svoje duhovne dece u Atini. 1980. godine nastanio se na imanju u Milesiju, koje je kupio kako bi na njemu bio podignut manastir nazvao posvećen Preobraženju. Umro je 2. decembra 1991. godine, u svojoj isposnici na Svetoj Gori.

Q 1971. DRAMA kao nova Dieter Forte MartinLuther & Thomas Münyer oder Die Einführung der Buchhaltung Martin Luter i Tomas Minjer ili Uvođenje računovodstva Albreht od Brandenburga kupuje od pape imenovanje nadbiskupa Majnca. Da bi to uradio, uzima zajam od Fugera, koji želi da otplati prodajom indulgencija. Kada elektor Fridrih Saksonski sazna da propovednik indulgencije Tecel takođe prodaje indulgencije svojim podanicima, odlučuje da to prekine - ne iz verskih, već iz fiskalnih razloga. On šalje svog tajnog sekretara Georga Spalatina Martinu Luteru, koji predaje teologiju na Univerzitetu u Vitenbergu, koji je pod Fridrihovom komandom. Spalatin podstiče Lutera da objavi 95 teza protiv indulgencija koje je već napisao. Ali teze crkva proglašava jeretičkim i na Rajhstagu u Augsburgu kardinal Kajetan zahteva da Fridrih Lutera preda crkvi. Ali on štiti Lutera iz sopstvenih finansijskih interesa i proglašava se da nije odgovoran. Ali car Maksimilijan, koji je mogao da odlučuje o verskim pitanjima u carstvu, umire ubrzo nakon toga, a oni na vlasti su zaokupljeni pitanjem nasledstva. Uz pomoć mita koje je prikupio Jakob Fuger, Maksimilijanov unuk Karl biva izabran za novog cara. Zatim se borba za Lutera nastavlja. Pozivaju ga u Rajhstag u Vormsu, gde u početku brani svoje teze. Ali kada, pod pritiskom, razmišlja da ga opozove, Fridrih ga primorava da ostane nepokolebljiv kako bi obezbedio svoje finansije. Na putu kući za Vitenberg, Lutera kidnapuju Fridrihovi vojnici u Vartburg da bi ga zaštitili, ali i da bi ga držali pod kontrolom. Tamo je Luter preveo Bibliju na nemački. U međuvremenu, njegove pristalice Karlstadt i Thomas Munzer zagovaraju dalekosežne društvene promene. Luteru je ubrzo dozvoljeno da se vrati u Vitenberg kako bi se suprotstavio Karlštatovim idejama. Međutim, Mincerov uticaj na stanovništvo nastavlja da raste. Poziva poljoprivrednike na pobunu kako bi nasiljem promenili društvo. Ali seljački ustanci propadaju, kneževa vojska pobeđuje. Tomas Mincer je uhvaćen i obezglavljen. Na kraju dela, kompanija Fugger uzima zalihe. Uprkos previranjima vremena, kompanija je ostvarila profit.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bibliofilsko izdanje; 100 numerisanih primeraka (ovaj nosi broj 68) Beograd 2004. Mek povez sa klapnama, ćirilica, 232 strane. Ima tome desetak godina kako se „družim” s dvorskim ljudima, a znajući da na dvoru vladaju pravila ponašanja posve drukčija od onih za koja znamo, gledao sam da se držim podalje od dvorskih intriga. Nađoh da je najmudrije držati se Dvorskih papira (Arhiv Saveznog sekretarijata inostranih poslova Jugoslavije - gde su do današnjih dana sačuvane prepiske, neobjavljeni dnevnici prinčeva i princeza, prepiska princa Đorđa s Mihailom Petrovićem, s čuvenim francuskim matematičarem Poenkareom, s Apisom i protom iz Topole...) i onoga što od dokumenata osta u Arhivu Srbije (nacrt testamenta kralja Petra I) ili Arhiv Srspske akademije nauka i umetnosti (Pašićeva zaostavština, zaostavština upravnika dvora Antića, pismo vojnog atašea iz Carigrada...), patrijaršijske arhive Srpske Pravoslavne crkve u Karlovcima Sremskim (pismo mitropolita Mihaila knezu Milanu Obrenoviću, zaostavština patrijarha Varnave...), patrijaršijske biblioteke (Patrijaršijski ili Karlovački rukopis Dušanovog zakonika...), Arhiva Jugoslavije (Dokumenta i spisi izbegličke vlade Jugoslavije zaplenjeni u Kariru 1945. godine), Arhiva Bečkog univerziteta, Arhiva francuskog Minitarstva inostranih poslova, Landesgericht u Gracu, Staatsarchive-Kriegsarchiv i Haus-Hof-Staatsachiv, oba u Beču, Arhiva Velikog Orijenta u Parizu (sve što je u vezi s masonerijom i Jugoslaviji, uz arhivsku građu koja je u posedu Viktora Vovrzika u Berlinu). tako, kao na filmskom platnu, lepo videh ko je kome, zašto i s kim, i protiv koga, i šta će mu sve to. Tako se često nađoh na doručku s kraljem Petrom I, uvek u 8 izjutra, kao dok je u Sen Siru izučavao vojne veštine na glasovitoj vojnoj akademiji... Tek, nastade ovaj roman o dinastiji Karađorđevića od dolaska kralja Petra I u Srbiju 1903. godine, pa sve do odlaska kralja Petra II iz Jugoslavije i zabrane da se u zemlju vrati. Ako li se kome i učini da je moje „bavljenje” na kraljevskom dvoru bilo zaludu i da bi on štogod bolje umeo, dovoljno je da i on krene među te ljude. Možda će mu nešto više reći. Autor