Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sumska vegetacija i fitocenoze Fruske Gora - Milorad M. Jankovic, Vojislav Misic Fruška Gora, šume, šuma, bukva, grab, kitnjakove šume sa festukom, festuka, sladun, cer, floristički sastav, lipa...

Stanje : 5, bez ispisivanja i cepanja. Str: 325 Povez : tvrd Nikk2144

Beskičmenjaci Fruške Gore III (Invertebrata) Matica Srpska Novi Sad 2013g./181 str. Mek povez,veoma očuvana vr377

3. TOM -GEOFIZIČKA ISTRAŽIVANJA FRUŠKE GORE ....-preko 513.strana TEKSTA,ILUSTRACIJA CB I U BOJI,MAPE I.-deo-GEOFIZIČKA ISTRAŽIVANJA FRUŠKE GORE -Živojin Ćulum ,Miodrag Aleksić .Bogdan Stepančić ,Divko Ćirić ,Budimir Dunjić, Nenad Radišić 83.strane II.deo-ANTROPOLOŠKE KARAKTERISTIKE STANOVNIŠTVA FRUŠKE GORE - dr.Živojin Gavrilović -86.strana III.-ORNITOFAUNA FRUŠKE GORE I NJENOG PODNOŽJA U OKVIRIMA POSTOJEĆIH STANIŠTA Dr.Božidar Pekić - 65.strana IV,-deo -RETKE I RELIKTNE BILJKE FRUŠKE GORE SA BILJNOM GEOGRAFSKOM ANALIZOM -Melanija Obradović -103.strane V.-deo- LEKOVITO BILJE FRUŠKE GORE Akad.Jovan Tucakov -160.strana +16.strana u boji-sa 29.slika bilja str., tvrdi povez,24cm, odlično stanje, š v13

Stanovništvo, Šumska vegetacija, Vinogradarstvo i vinarstvo, str., tvrdi povez,24cm, korica min. izbledela, odlično stanje tabaka, š x28

Klimatske prilike, vode, zemljišta, geomorfološka izučavanja, str., tvrdi povez,24cm, korica min. izbledela, odlično stanje tabaka, š x28

Stanje:lepo očuvano Izdavač: Geopoetika, Beograd 2010 Korica: maka Pismo :latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! -----52-----

Na vratima pakla, Milan Ždrale RETKO. 100 godina atomskih otkrića istorija otkrića u oblasti atomske fizike Beograd, 1999. tvrd povez sa zaštitnim omotom nova knjiga sa potpisom autora veći format, ilustrovano, 320 strana

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Odeljenje prirodno-matematičkih nauka, knjiga V Grupa autora. Urednik: Zlatibor Petrović Povez: broširan Broj strana: 180 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slikama. Pečatirana, odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. Prilog poznavanju faune Anostraca (Crustacea) u Srbiji 2. Revizija taksonomskih karakteristika Conchostraca (Phyllopoda, Crustacea), I 3. Rezultati dosadašnjih istraživanja faune Conchostraca (Crustacea) Jugoslavije 4. Ispitivanje ektoparazitske protozoofaune ribnjačkog šarana (Cyprinus carpio L.) ribnjaka Uzdin 5. Bodorka (Rutilus rutilus L.) novi domaćin za parazitsku larvu Raphidascaris acus juv. 6. Prilog poznavanju faune parazitskih muva tahina (Diptera, Tachinidae) Kopaonika 7. Prilog poznavanju viših dvokrilaca (Diptera: Calliphoridae, Sarcophagidae, Rhinophoridae) Kopaonika 8. Prilog poznavanju faune parazitskih muva tahina (Diptera, Tachinidae) Fruške Gore 9. Prilog poznavanju faune Tachinidae (Diptera) Velikog Jastrepca 10. Fauna Chironomidae Velike Morave 11. Fauna Collembola podunavskih peskova Srbije 12. Prilozi za faunu slepih miševa (Chiroptera, Mammalia) jugoistočne Srbije 13. Belorubi slepi mišić - Pipistrellus kuhlli Kuhl, 1817 (Chiroptera, Vespertilionidae) - nova vrsta u fauni sisara Srbije (K-143)

"Kosmos" nije samo knjiga, već i fascinantno putovanje koje nas vodi kroz dubine svemira i ljudskog znanja. Karl Segan, jedan od najcenjenijih naučnika i popularizatora nauke, nas vodi na istraživanje koje prevazilazi granice našeg svakodnevnog iskustva. U ovoj knjizi, Segan razotkriva raskoš kosmičkog pejzaža i postavlja pitanja koja su odjekivala kroz vekove: Odakle dolazimo? Kuda idemo? Kako se uklapamo u beskrajni tok vremena i prostora? Kroz Seganovu jedinstvenu sposobnost da složene naučne koncepte prenese na razumljiv i inspirativan način, "Kosmos" nas vodi kroz istoriju čovekove potrage za razumevanjem sveta oko nas. Od drevnih mitova i kosmoloških pitanja do modernih naučnih saznanja, Segan nas vodi kroz epohe i ideje koje su oblikovale naš pogled na svemir. Ova knjiga nam otkriva da nauka nije samo hladan skup činjenica, već i duboka i uzbudljiva avantura spoznaje. Svojim bogatstvom reči i slikama, Segan nam pokazuje kako je nauka otvorila vrata nepreglednim prostranstvima kosmosa, približavajući nam zvezde, planete i tajne svemira na način koji je ranije bio nezamisliv. "Kosmos" nas podseća da smo mi deo toga, da smo povezani sa zvezdama, da smo usidreni u svemiru, i da je nauka ono što nam omogućava da razumemo taj odnos. Sagan nas poziva da istražimo kosmičku perspektivu, da se suočimo sa čudima i pitanjima koja nas okružuju, da budemo radoznali i zahvalni na darovima koje nam pruža nauka. Ova knjiga nas inspiriše da istražujemo dalje, da postavljamo pitanja, da tragamo za istinom, i da se divimo čudesima svemira. "Kosmos" je ne samo knjiga, već i vodič koji nas podseća da je svemir naš dom, a nauka način da ga bolje razumemo. Povez knjige : mek Strana : 335 Format : 145 x 205 mm Pismo : latinica

-Izdavač: `Vulkan` -Povez: Mek -Pismo: Latinica -Broj strana: 335 -Stanje: odlično očuvano `Kosmos` nije samo knjiga, već i fascinantno putovanje koje nas vodi kroz dubine svemira i ljudskog znanja. Karl Segan, jedan od najcenjenijih naučnika i popularizatora nauke, nas vodi na istraživanje koje prevazilazi granice našeg svakodnevnog iskustva. U ovoj knjizi, Segan razotkriva raskoš kosmičkog pejzaža i postavlja pitanja koja su odjekivala kroz vekove: Odakle dolazimo? Kuda idemo? Kako se uklapamo u beskrajni tok vremena i prostora? Kroz Seganovu jedinstvenu sposobnost da složene naučne koncepte prenese na razumljiv i inspirativan način, `Kosmos` nas vodi kroz istoriju čovekove potrage za razumevanjem sveta oko nas. Od drevnih mitova i kosmoloških pitanja do modernih naučnih saznanja, Segan nas vodi kroz epohe i ideje koje su oblikovale naš pogled na svemir. Ova knjiga nam otkriva da nauka nije samo hladan skup činjenica, već i duboka i uzbudljiva avantura spoznaje. Svojim bogatstvom reči i slikama, Segan nam pokazuje kako je nauka otvorila vrata nepreglednim prostranstvima kosmosa, približavajući nam zvezde, planete i tajne svemira na način koji je ranije bio nezamisliv. `Kosmos` nas podseća da smo mi deo toga, da smo povezani sa zvezdama, da smo usidreni u svemiru, i da je nauka ono što nam omogućava da razumemo taj odnos. Sagan nas poziva da istražimo kosmičku perspektivu, da se suočimo sa čudima i pitanjima koja nas okružuju, da budemo radoznali i zahvalni na darovima koje nam pruža nauka. Ova knjiga nas inspiriše da istražujemo dalje, da postavljamo pitanja, da tragamo za istinom, i da se divimo čudesima svemira. `Kosmos` je ne samo knjiga, već i vodič koji nas podseća da je svemir naš dom, a nauka način da ga bolje razumemo.

U dobrom stanju Rad JAZU U ovoj knjizi Rada objavili su radove ovi autori: I. Albu, B. Banović, B. Borac, U. Bego, N, Carević, K, Cermak, R. Gcorgia, T. Giurgiu. J. Hančcvić, M. Hudec, P. Keros, S, Kovačić, J. Krmpotić-Nemanić, B. Kummer, A. M. Lutfi, V, Mandič, S. Manev, O. Muftić, V. Nikolić, M. Pećina, V. Pop, F. W. Ral like, V. Rudei, I. Ruszkoicski, M. Sakka, Lj. Serafimov, E. Stoica, N. Sipui, J. Vincze, J. Zergollern, M. SADRŽAJ Govor predsjednika Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti akademika Grge Novaka ... 3 The Speech of Academician Grga Novak President of ithe Yugoslav Academy of Sciences and Arts ....4 BENNO KUMMER Bone Remodeling as a Function of Mechanical Stress .... 5 Pregradnja kosti kaio funkcija mehaničkih naprezanja ... 18 Knocbenumbau ads Funktion der mechanischen Beanspruchung .... 19 L ALBU, R. GEORGIA, E. STOICA, J. VINCZE, T. GIURGIU, V. POP On t`he Gorrelation between the Havers Ghannels Diiaimeter of the Long Human Bones in the Shaft Campactia and the bone Architecture .... 21 O korelaciji između promjera haverzovi`h kanala dijafize dugih kostiju i koštane arhitekture ....35 JELENA KRMPOTIĆ-NEMANIĆ Current Approach to the Investigaition on Mechanical Faotors in the Con- figuration of the Base of the Skull 37 Suvremeni pristup istraživanju mehaničkih faktora u formiranju baze lubanje 41 MICHELE SAKKA Influence des Facteurs Meeaniques sur l’Adaptation Fonotionnelle de l’Ecaille Occipitale (Squama occipitalis) ohez l’Homme et les Antbro- poides .... 43 Utjecaj mehaničkih čimbenika na funkcionalnu adaptaciju ljuske zatiljne kosti u čovjeka i antropoidnih majmuna 48 SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ A Note on Artificial Cranial Deformation in Rikuyu (East African Bantu) Women .... 49 Opaska o umjetnim deformitetima lubanje u Kikuyu (istočnoafričkih Bantu) žena .... 54 r KRSO&, J. KRMFOTIĆ-NEMANIĆ, V. MANDIĆ, V. RUBEŽ, B. BARAC Certain Morpbcdogkal Changes in the Spine Duc to Biomechanical Factors Neke morfoloSlic promjene kralježnice uvjetovane biomehaničkim čini-ocem* ..........59 J. ZERGOLLERN, O. Mi’mć, P. KEROS Change of Farm in Scolrotk Spine Due to Increased Stiffness Falio wing Some Fuuting Operations . 1i|| Promjerea oblika skoKotiČne kralježnice uslijed povećanja krutosti pri nekim fiksacionim operacijama ....68 F. W. RATHKE Zur Tedutik der aktiv-passiven Korrektur von juvenilen Kyphosen (M. Schcuermann) ............ 69 Tehnika aktivne i pasivne korekture juvenilnih kifoza (M. Schcurmann) . 78 A. M. Ltrm The Mechanics of Longitudinal Growth of Long Boneš .... . .. 79 Mehanizam uzdužnog rasta dugih kostiju ... . 89 UROŠ BEGO. Ivo RUSZKOWSKI, MLADEN ZOBUNDŽIJA, KRUNOSLAV ČERMAK Ezperimental Investigation of the Fuoctional Reaction of Terminal Femoral Parts In Dogs ... ... 91 Eksperimentalna istraživanja funkcionalne neaktivnosti okrajaka bedrene kosti u psa ....98 MLADEN ZOBUNDŽIJA. UROŠ BEGO, KRUNOSLAV ČERMAK The Effect of the Myotomy of the Pelvico-Femoral Muscles on the Prozirnal Part of Femur in Chickens . . . . . . . 99 Utjecaj miotomije zdjelićno-bedrenih mišića na proksimalni okrajak bedrene kosti pilića ....104 Ivo RUSZKOVTSKI, OSMAK MUFTIĆ, MARKO PEĆINA Analysis of Position of the Femoral Head Centre in Relation to Epiphy- seal Cartilage in Different Periode of Growth 105 Analiza odnosa položaja središta glave bedrene kosti prema epifiznoj hrskavici u raznim razdobljima rasta 112 VELJKO MA.VDIĆ, ŠAŠA MANEV, NIKOLA SIPUŠ Changes in the BeJow Staup Growth Knee in Children 113 Promjene rasta amputacionog bataljka potkoljenice u djece uzrokovane mehaničkim čimbenicima 122 V. NIKOLIĆ, B. BANOVIĆ, J. HANĆEVIĆ, O. MUFTIĆ Spectral Vibration Analysis of Certain Structurcs of the Proximal Por- tion of the Tbigh Bone 123 Spektralna analiza vibracija nekih struktura proksimalnog dijela bedrene kosti . . ... . . 136 Ivo RUSZKOWSKI, OSMAN MUFTIĆ, STANKA KOVAČIĆ On Torsional Stififncss of the Femoral Neck 137 O ■torzionoj krutosti vrata femura 143 JANKO HANČEVIĆ, MLADEN HUDEC, VASILIJE NIKOLIĆ Ccntain Obscrvations on the Manner and Dynamics of Loco Typico Ra- dius F-raoturcs 145 Neka zapažanja 0 načinu i dinamici prijeloma palčane kosti u području tipične zone 152 NIKO CAREVIĆ Our Clindcal Expcriences About Functional Adaptation in the Cases of Femoral Neck Fractures 153 Naša klinička iskustva 0 funkcionalnoj adaptaciji prijeloma vrata bedrene kosti ... 166 OSMAN MUFTIĆ, IVO RUSZKOWSKI, STANKA KOVAĆIĆ Non-Isotropic Charactcristics of Bones in the Anaiysis of Etiopathogene- s)is of Bone Apposition of the Femoral Neck in Coxarthrosis 167 Neizotnopna svojstva koštanog materijala u analizi patogeneze koštane apozicije na vratu femura kod koksartroze ...177 Lj. SERAFIMOV Eccentricity in CDH and Its Relation to the Antero-Lateral Deformity of the Upper Part of the Fcmur ...179 Ekscentricitct kod kongenijalne displazijc kuka i njegov utjecaj na an- tcro-lateralnu deformaciju proksimalnog dijela femura ...187 Lj. SERAFIMOV Biomechanical Effects of Innominate Osteotomy in the Growth of the U-pper Part of the Femur 189 Biomehanički utjecaji osteotomije inom inate na rast proksimalnog dijela femura 198

Kao nova knjiga. Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana, nedostaje beli predlist, na kome je verovatno bila posveta. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica malo ostecena, sve ostalo uredno! The Psychology of Learning Mathematics Richard R. Skemp Ovaj klasični tekst predstavlja probleme učenja i podučavanja matematike i sa psihološke i sa matematičke perspektive. Psihologija učenja matematike, koja je već prevedena na šest jezika (uključujući kineski i japanski), revidirana je za ovo američko izdanje kako bi uključila najnovija otkrića autora o formiranju matematičkih koncepata, različitih vrsta slika, međuljudskih i emocionalnih faktora, i novi model inteligencije. Autor smatra da se napredak u oblastima učenja i podučavanja matematike može ostvariti samo kada se uzmu u obzir i uspostave faktori kao što su apstraktna i hijerarhijska priroda matematike, odnos prema matematičkom simbolizmu i razlika između inteligentnog učenja i pamćenja napamet. učionica. Richard Skemp bio je glavni pionir u matematičkom obrazovanju koji je prvi integrirao discipline matematike, obrazovanja i psihologije. Rođen je u Bristolu 10. ožujka 1919., sin profesora A. R. Skempa sa Sveučilišta u Bristolu, školovan kao stipendist Zaklade na koledžu Wellington, Berkshire (1932–7), s otvorenom stipendijom za matematiku na koledžu Hertford, Oxford, (1937–1939, 1945–1947). Rat je intervenirao i on je služio u Royal Signals u Indiji, postigavši čin kapetana. Nakon što je diplomirao na Hertford Collegeu, postao je učitelj matematike, dvije godine u Oundle School i dvije godine u Rye St Antony, Oxford. Njegovo sve veće zanimanje za to kako djeca uče natjeralo ga je da se 1952. godine, u dobi od 33 godine, ponovno vrati na koledž Hertford kako bi studirao za drugu diplomu iz psihologije. Doktorirao je psihologiju na Sveučilištu Manchester 1959., gdje je prvo bio predavač psihologije (1955. – 1962.), a zatim i viši predavač (1962. – 1973.), vodeći Jedinicu za proučavanje djece. Godine 1973., u dobi od 54 godine, postao je profesor teorije obrazovanja na Sveučilištu Warwick, gdje je ostao do umirovljenja 1986. Izabran je za predsjednika Međunarodne grupe za psihologiju matematičkog obrazovanja (PME) 1980. i , u njegovu uspomenu, Skemp Memorial Fund je stvoren za pružanje podrške za sudjelovanje na PME konferencijama.

Kao na slikama retko u ponudi prelepe ilustracije iz doba ex yu Гмизавци (лат. Reptilia — Рептили) су одиграли изузетно значајну улогу у историји развоја животињског света, јер је то прва група кичмењака која је у потпуности изашла на копно. Ова еволуција омогућена је захваљујући развитку јаја са амнионом: опна (амнион) је обавијала ембрион који се налазио у течној средини, па је ембрион могао да се развија лебдећи у течности, а није било потребно да се јаја полажу у води. Рептили су тетраподна животињска класа која се састоји од корњача, крокодила, змија, водених гуштера, гуштера, туатара, и њихових изумрлих сродника. Изучавање тих традиционалних рептилских редова, историјски комбинованих са модерним водоземцима, се назива херпетологија. Пошто су неки рептили сроднији са птицама него са другима рептилима (нпр., крокодили су сроднији са птицама него са гуштерима), традиционалне групе „рептила” које су горе наведене не сачињавају монофилетску групу (или кладу). Из тог разлога, многи модерни научници преферирају да уврсте и птице као део рептила, чиме Reptilia постаје монофилетска класа.[1][2][3][4] Најранији познати проторептили су се појавили пре око 312 милиона година током карбонског периода, тако што су еволуирали из напредних рептилиоморфних тетрапода који су почели да се у све већој мери адаптирају на живот на сувом тлу. Неки рани примери обухватају гуштерима сличне Hylonomus и Casineria. Осим садашњих рептила, постојало је мноштво различитих група које су сад изумрле, део којих је изумро услед масовних изумирања. Посебно је значајно кредно-терцијарно изумирање услед кога су нестали птеросаури, плесиосаури, Ornithischia, и сауроподи, као и многе тероподне врсте, укључујући трудонтиде, дромеосауриде, тираносауриде, и абелисауриде, заједно са многим припадницима кладе Crocodyliformes, и реда љускаша (нпр. мосасаури). Модерни неавијански рептили насељавају све континенте изузев Антарктика. (Ако се птице класификују као рептили, онда су сви континенти насељени рептилима.) Неколико постојећих подгрупа је препознато: корњаче (Testudines и Testudinidae), око 400 врста;[5] Rhynchocephalia (туатара са Новог Зеланда), 1 врста;[5][6] Squamata (гуштери, змије, и Amphisbaenia), преко 9.600 врста;[5] Crocodilia (крокодили, гавијали, кајмани, и алигатори), 25 врста;[5] и Aves (птице), 10.000 врста.[5] Рептили су тетраподни кичмењаци, створења која било имају четири уда или су, попут змија, проистекли из предака са четири уда. За разлику од водоземаца, рептили немају акватични стадијум ларве. Већина рептила носи јаја, мада је неколико врста Squamata вивипарна, као што су биле и неке од изумрлих акватичних клада[7] — фетус се развије унутар мајке, у постељици уместо у кори јајета. Код амниота, јаја су окружена мембранама ради заштите и транспорта. Постојање мембране омогућава репродукцију на копну. Многе вивипарне врсте хране своје фетусе путем разних форми постељица, које су аналогне оним код сисара. Неке врсте се иницијално старају о својим младунцима. Изумрли рептили су у опсегу величина од малог гека, Sphaerodactylus ariasae, који може да нарасте до 17 mm (0,7 in), до естуарских крокодила, Crocodylus porosus, који могу да досегну дужину од 6 m и тежину од преко 1000 kg. Опште особине[уреди | уреди извор] Гмизавци су животиње чија телесна температура зависи од температуре околине. Са падом температуре спољашње средине, пада и њихова телесна температура. Зато се често могу видети како се сунчају. На тај начин се греју. Ноћу мирују на скровитом месту. Када у јесен захлади, закопавају се у земљу и падају у зимски сан све до пролећа. Због тога су у неповољном положају у оним областима где облачно и хладно време умањује такве могућности. То је разлог што гмизавци углавном пребивају у топлијим крајевима. Релативно мали број врста настањује пределе велике географске ширине. Тело им је заштићено рожним крљуштима (код неких група, то су плоче), које их штите од губитка течности. На прстима имају канџице, које олакшавају кретање по копну, такође од рожне материје. То је, наиме материја, која се среће у различитим органима, још и код птица и сисара, што еволутивно повезује све три класе. Наука која се бави гмизавцима назива се херпетологија. Развојна историја[уреди | уреди извор] Гмизавци су се појавили средином карбона, а развили су се из водоземаца. Разликовали су се од водоземаца првенствено по амниотском јајету с љуском која служи за заштиту од исушивања, што им је омогућило да у потпуности воде копнени живот, за разлику од водоземаца. То се показало великом предношћу јер су тадашња мора била пуна опасних грабљивица. Остали копнени кичмењаци се према том обележју називају амниотима. За разлику од водоземаца, амниоти више нису везани у размножавању за воду, а и уопштено су боље прилагођени животу у сувој околини. Амниоти се раздвајају на две гране које се разликују према броју бочних отвора на лобањи у пределу сљепоочнице (темпорални отвор). Амниоти с једним бочним отвором називају се синапсида (један отвор), а с два диапсида. Праамниоти нису имали ниједан отвор, па их се назива анапсида. Од диапсида потичу диносаури као и данас изумрли птеросаури. Према најновијим сазнањима, као једини и данас живи представници диносаура сматрају се птице. До данас није недвосмислено утврђено место које у систематици припада корњачама. Њихова лобања нема бочних отвора, па се због тога ова група сврстава у анапсиде. Неки палеонтолози сматрају, да су се корњаче развиле од диапсида које су накнадно редуковале ове отворе. Према положају њихове вратне артерије и постојању аорте, данас се сврставају у гмизавце као сестринска група. Но до сад нађени фосили не омогућују дефинитивно објашњење. Разноврсност гмизаваца[уреди | уреди извор] Таксономија[уреди | уреди извор] Види још: Класификација гмизаваца и Класификација змија Класификација гмизаваца по Бентону, 2014.[8][9] Класа Reptilia †Поткласа Parareptilia †Ред Pareiasauromorpha Поткласа Eureptilia Инфракласа Diapsida †Ред Younginiformes Инфракласа Neodiapsida Ред Testudinata (корњаче) Инфракласа Lepidosauromorpha Неименована инфрапоткласа †Инфракласа Ichthyosauria †Ред Thalattosauria Надред Lepidosauriformes Ред Rhynchocephalia Ред Squamata (гуштери & змије) †Инфракласа Sauropterygia †Ред Placodontia †Ред Eosauropterygia †Ред Plesiosauria Инфракласа Archosauromorpha †Ред Rhynchosauria †Ред Protorosauria †Ред Phytosauria Подела Archosauriformes Потподела Archosauria Надред Crocodylomorpha Ред Crocodilia Инфраподела Avemetatarsalia Инфрапотподела Ornithodira †Ред Pterosauria Надред Dinosauria Ред Saurischia (садржи кладу Aves) †Ред Ornithischia Филогенија[уреди | уреди извор] Кладограм који је овде представљен илуструје „породично стабло” рептила, и следи поједностављену верзију односа коју је објавио M.S. Lee 2013. године[10] Све генетичке студије су подржале хипотезу да су корњаче диапсиди; неки стављају корњаче међу Archosauriformes,[10][11][12][13][14][15] док по неким радовима оне спадају у Lepidosauromorpha.[16] Приказани кладограм користи комбинацију генетичких (молекуларних) и фосилних (морфолошких) података за успостављање односа.[10] Amniota Synapsida (сисари и њихови изумрли сродници) Целокупна група Reptilia †Parareptilia †Millerettidae unnamed †Eunotosaurus †Hallucicrania †Lanthanosuchidae †Procolophonia †Procolophonoidea †Pareiasauromorpha Eureptilia †Captorhinidae Romeriida †Paleothyris Diapsida †Araeoscelidia Neodiapsida †Claudiosaurus †Younginiformes Крунска група Reptilia Lepidosauromorpha †Kuehneosauridae Lepidosauria Rhynchocephalia (туатаре и њихови изумрли сродници) Squamata (гуштери и змије) Archosauromorpha †Choristodera †Prolacertiformes †{{Trilophosaurus}} †Rhynchosauria Archosauriformes (крокодили, птице, диносауруси и изумрли преци) Pantestudines †Eosauropterygia †Placodontia †Sinosaurosphargis †Odontochelys Testudinata †Proganochelys Testudines (корњаче) Гуштери[уреди | уреди извор] Тело гуштера прекривено је рожним крљуштима које су поређане као црепови на крову. Повремено се рожни слој одбацује у парчићима и ствара се нови. Гуштери имају кратке ноге са пет дугачких прстију који се завршавају оштрим канџама. Њима се гуштер придржава док се вере уз дрво или камен. У устима гуштери имају много зубића. Њима само придржавају храну, пошто они гутају цео плен. Ове животиње врло добро виде и чују. Велики значај за њихово сналажење у простору има посебно чуло мириса. Хемијске материје се дугим рачвастим језиком допремају до тог чула, које се налази испод носних органа. Гуштери немају сталну температуру тела (зависи од температуре спољашње средине). Када су у опасности, одбацују свој реп. И док збуњени нападач остане са парчетом репа, гуштер се спасава бекством. Касније му израсте нови реп. У нашим крајевима чести су ливадски и зидни гуштер. Има их готово на сваком кораку, па и у људским насељима. Чести су и гуштери зелембаћи. Мужјаци су обично живљих боја од женки. Змије[уреди | уреди извор] Наше најпознатије неотровне змије су белоушка и смук. Белоушку је лако препознати по шарама иза главе. Она живи поред воде. Смукови живе на ливадама и у проређеним шумама. Отровне змије наших крајева су шарка и поскок. Поскок се може препознати по једном израштају - рошчићу на врху њушке. Живи на каменитим местима. Шарка свој назив није добила по `цикцак шари`. Змије имају дуго ваљкасто тело без ногу, па их је лако препознати. Крећу се вијугањем тела помоћу снажних мишића. За разлику од гуштера, свој рожни слој одбацују цео одједанпут. `Пресвлаче` се из своје коже и остављају змијску кошуљицу. Очни капци змија су срасли и провидни. Отуда хладан змијски поглед. Због тога змије слабо виде. Змије имају дуг рачвасти језик. Као и гуштери, и оне језиком уносе хемијске материје из спољашње средине до посебног чула мириса. Све змије су грабљивице. Хране се разним другим животињама: мишевима птицама гуштерима жабама рибама инсектима другим змијама Могу да прогутају веома крупан плен. Неке врсте змија имају отровне жлезде које се изливају на врху два дуга зуба. Помоћу тих зуба змија убија плен, али се и брани од непријатеља. Неке змије свој плен убијају тако што се обавију око њега и удаве га снажним мишићима. Те змије се зову удави. Змије су најчешће таквих боја да се тешко могу разазнати од своје околине. Али неке од њих имају и јарке боје. Обично су отровне змије јарких боја или имају упадљиве шаре. Међутим, има и оних које бојом имитирају опасну змију. Већина живи на копну. Сакривају се у трави, жбуњу, под камењем, неке живе и на дрвећу. А има и водених змија (слатководне и морске). Како разликовати отровне од неотровних змија наших крајева[уреди | уреди извор] Отровне змије је лако препознати. Разлике између отровних и неотровних змија можете видети у следећој табели. ОТРОВНЕ НЕОТРОВНЕ ГЛАВА троугласта јајаста ВРАТ наглашен ненаглашен ТЕЛО кратко, здепасто дуго, витко ОБОЈЕНОСТ са шарама најчешће без шара Корњаче[уреди | уреди извор] Корњача Корњаче немају зубе. Њихове вилице су обложене рожном навлаком која им омогућује да откидају плен. Живе на копну, у слатким водама и у морима. Копнене се углавном хране сочним биљним деловима, мада радо једу и мање животиње (глисте и пужеве). Водене корњаче су месоједи. Све корњаче полажу јаја на копну. У нашим крајевима живе шумска и барска корњача. Најмање корњаче не нарасту више од 11 cm, а највеће могу да имају преко 2 м и да буду тешке око 500 kg. Највећа је зелена корњача или голема желва, која живи у топлим морима. Највеће копнене корњаче живе на неким острвима Индијског океана и на острву Галапагос. Ове џиновске корњаче често су дуже од 1,5 м и тешке око 270 kg. Крокодили[уреди | уреди извор] Крокодил Тело крокодила прекривено је великим рожним плочама. Крокодили имају дугачак пљоснат реп, који им служи за пливање, и издужене вилице у којима се налазе бројни шиљати зуби. Крокодили живе у слатким водама топлијих крајева. Добри су пливачи и велике грабљивице. Највише лове рибе, али нападају и друге животиње, понекад и човека. Када крокодили мирују и вребају плен, из воде им вире само очи и носни отвори. Код крокодила се први пут јавља потпуно преграђено срце(две коморе и две преткоморе), што значи да имају сталну телесну температуру. Крокодили су данас највећи гмизавци. Њихова величина се креће од 1 до 10 м. Највећи је индомалајски крокодил. Изумрли гмизавци[уреди | уреди извор] Некада их је на Земљи живело много различитих врста гмизаваца. Међу њима су били и диносауруси. Неки гмизавци су били мали, величине гуштера, а неки - прави џинови. Највећи међу њима био је дуг 25 m и тежак 50 тона. То је највећа копнена животиња која је икада живела на Земљи. Изумрли гмизавци су се и по изгледу веома разликовали. Неки су се кретали на четири, а неки на две ноге, неки су имали крила и могли да лете, док су неки подсећали на рибе и живели у води. Било је и биљоједа и месождера. Велики број гмизаваца ишчезао је за кратко време. Занимљивости[уреди | уреди извор] Најмањи гуштер има само 1,5 cm, а највећи (варан) дужи је од 3 м. Код нас у најмањи мацаклини (гекони), дуги 8-10 cm, а највећи је блавор, који може да буде и дужи од 1 м. Блавор Слепић Немају сви гуштери добро развијене ноге. Код неких су добро развијене ноге. Код неких су мале и танке, па су они спори. Али када су у опасности, они подигну своје ножице и `пливају` по сувом јер су тако много бржи. А неки гуштери немају ноге, па подсећају на змије. Такви су блавор и слепић. Неки гуштери су необичног облика. Имају дугачак савитљив реп помоћу којег се придржавају за гране. То су камелеони. Свако око камелеона покреће се самостално. Тако они истовремено могу да гледају у различитим правцима. По боји тела слични су средини у којој живе, али боју свога тела могу и да мењају. Змије су дугачке од 15 cm до 11,5 м. Највећа змија је анаконда (на слици), која живи у прашумама Јужне Америке. А највећа змија наших крајева је четворопругасти смук, који може да буде дужи од 2 м. Највећа отровница је царска кобра - дугачка је 5,5 м. Гуштери су већином мирне животиње, које уједају да би се одбраниле. Само две врсте имају отровне жлезде. Њихов ујед је врло опасан, па и смртоносан за човека. Те две врсте живе у јужном делу Северне Америке. Змије дуго живе. Чак и мале змије могу да живе до 12 година, а многе живе и дуже од 40 година. Најдужи отровни зуб (5 cm) има габонска отровница. Отров шарке је толико јак да се његово дејство продужава и када се он осуши. Због тога није препоручљиво ићи бос по терену где се може наћи шарка или додиривати зубе већ мртве змије. Змијски цар је животиња која најдуже може да гладује. Он може да издржи и 1400 дана без хране. Изградња све већег броја асфалтних путева један је од фактора који угрожавају гмизавце. Како асфалт упија сунчеву топлоту, представља погодно место на коме гмизавци могу повисити температуру свога тела. Али овим путевима пролази и све већи број аутомобила, те многи од њих на овим местима бивају прегажени.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fran Tućan (Divuša, 26. rujna 1878. – Zagreb, 22. srpnja 1954.), hrvatski mineralog i petrograf. Životopis Osnovnu školu završio je u Divuši. Srednju školu i studij prirodnih znanosti na Filozofskom fakultetu završio je u Zagrebu. Doktorirao je 1905. godine pod vodstvom profesora Mije Kišpatića, svog znanstvenog uzora, disertacijom Pegmatiti u kristaličinom kamenju Moslavačke gore.[1] Iste godine postaje kustos Mineraloško-petrografskog odjela Narodnog muzeja u Zagrebu. Po odlasku profesora Kišpatića u mirovinu 1918. godine, postaje profesorom na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje predaje predmete iz petrografije i petrologije. Sljedeće godine dobiva zvanje redovitog profesora te povjerenika za prosvjetu i vjeru u Hrvatskoj. Godine 1930. izabran je za stalnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Rad prof. Tućana prekinut je za vrijeme Drugog svjetskog rata, od 1942. do 1945. godine, kada biva umirovljen i zatočen u logoru. Po završetku rata vraća se na sveučilište i postaje prvim dekanom novoosnovanog Prirodoslovno-matematičkog fakulteta u Zagrebu.[1] Znanstveni rad i doprinos Veliki dio svoje karijere posvetio je proučavanju boksita, vapnenca i zemlje crvenice. Na temelju svojih istraživanja crvenice Tućan je iznio teoriju o podrijetlu crvenice. Prema toj teoriji crvenica je netopivi ostatak karbonatnih stijena, a boksit je fosilna crvenica. Istraživao je i vapnence i dolomite Hrvatske. Svoja istraživanja objavio je u knjizi Die Kalk-steino und Dolomite des Kroat. Karstgebietes objavljenoj 1911. godine. Zbog doprinosa prof. Tućana geologiji, prof. Karšulin je prema njemu nazvao mineral tućanit. Od 1987. godine Republički komitet za znanost Hrvatske dodjeljuje nagradu Fran Tućan za popularizaciju znanosti. Od 1915. do 1919. godine i od 1945. pa do smrti 1954. godine uređuje časopis Priroda.[2] Autor je i pjesme Na Uni objavljenoj u časopisu Pobratim 1898. godine, te zbirke novela Sa sela, koju je izdao pod pseudonimom F. Borivoj. Geologija (od grč. γεα [gea] — „zemlja“ i λογος [logos] — „rasprava (diskusija)“[1][2]) je nauka koja se bavi proučavanjem Zemlje, njenog nastanka i procesa koji su je oblikovali, njenog sastava i strukture. Naučnici, koji se tim bave, nazivaju se geolozi. Reč „geologija“, prvi je upotrebio 1778. godine Žan Anri Delik (1727—1817) a terminološki je definisao 1779. godine Horas-Benedikt od Sosura (1740—1799). Istorijski razvoj Glavni članak: Istorija geologije Geologija je, uz astronomiju, jedna od najstarijih nauka. Prva upotreba geologije vezana je za korišćenje tehničkog kamena kao građevinskog materijala. Još u doba neolita, kada se javljaju prva naselja, ljudi su znali koja je vrsta kamena dobra za koju potrebu, pa su za pravljenje alatki koristili opsidijan i kremen, a za gradnju mermer i krečnjak. O tome svedoče arheološki nalazi. Prva znanja o mineralnim sirovinama, njihovom korišćenju i razmeni, javljaju se pre pet hiljada godina. U to doba su u Belgiji i južnoj Engleskoj postojali podzemni rudnici kremena. Najstariji dokumenti u kojima se obrađuju geološke teme vezani su za razvoj civilizacije u dolini Nila. Iz Egipta potiče mapa nastala 1160. p. n. e., na kojoj su prikazani Wadi Hammamat, Wadi Atala i Wadi El-sid, sa okolinom. Na njoj su prikazani kamenolom i rudnik zlata Bir Umm Fawakir, sa brojnim oznakama za pojedine specifične pojave na tom području. Spoznaje o vrlo složenoj problematici postanka i razvitka Zemlje javljale su se postupno, a neke datiraju još iz antičkih vremena. No, tek u 15. veku dolazi do pokušaja sistematizacije znanja o Zemlji, a postupno se javljaju i novi pojmovi kao temelj geologije u nastajanju. Pitagorejci su, još u 6. veku pre nove ere znali oblik i položaj Zemlje. Herodot je, u svojim spisima, opisao deltu Nila i zaključio da se širi u more zbog prinosa mulja. Aristotel je beležio svoja zapažanja o Zemlji i njenom nastanku. Takođe, objašnjavao je i razne pojave, npr. da zemljotresi nastaju kada se mase vazduha u zemlji sukobe zbog razlike u temperaturi i eksplozivno je napuštaju kroz pukotine i pećine. U delu Meteorologica objašnjava nastanak minerala. Uočio je i fosile, ali je smatrao da su to ostaci organizama koji ne žive u moru, već ispod zemlje. Smatrao je da imaju neorgansko poreklo, da su nežive materije, kao i da predstavljaju neuspešne pokušaje nastanka živih bića. Teofrast, koji je bio Aristotelov učenik, napisao je, 314. p. n. e., delo Peri Lithon (O stenama). Ovo delo predstavlja katalog mineralnih supstanci koje su se koristile u tadašnjem svetu i verovatno je prva napisana geološka knjiga uopšte. U njoj se, po prvi put, pominju nazivi velikog broja minerala i stena. Strabon je razmatrao postanak vulkana i zemljotresa, ali se uglavnom oslanjao na ideje Aristotela. Takođe je pominjao mogućnost da su fosilni organizmi tragovi života u stenama. Ovidije je izneo zapažanja o školjkama koje se nalaze u planinama, i zaključio da je zemlja nekada bila prekrivena morem. Zapazio je i da voda svojim delovanjem postepeno snižava uzvišenja u reljefu. Uvideo je da se tako dobija materijal koji se deponuje tokom poplava i zatim suši i očvršćava, čime prelazi u stenu. Plinije Stariji je napisao prvu enciklopediju, u 37 tomova, nazvanu Naturalis Historia. U njoj je dao precizan opis pojedinih minerala, uključujući njihov oblik, kristalne pljosni i druga svojstva. Poredio je i tvrdoću minerala, i zaključio da je dijamant najtvrđi od svih minerala. U Kini je napravljeno dosta instrumenata i sprava za geološka ispitivanja. Stari Kinezi su prvi konstruisali garnituru za bušenje bunara i prvi seizmoskop. U Kini je konstruisan i prvi kompas. Kineski naučnik Šen Ko (1031–1095) postavio je hipotezu o nastanku kopnenih formacija: on je zapazio fosilne ostatke školjki u geološkom stratumu u planinama stotinama kilometara daleko od okeana, na osnovu čega je pretpostavio da je kopno nastalo erozijom planina i taloženjem prašine .[3] U srednjem veku su ostaci izumrlih organizama najčešće smatrani „igrom prirode“ ili dokazima „opšteg potopa“. No, već je Leonardo da Vinči (1452—1519) upozorio da se jednim „potopom“ ne može objasniti rasprostranjenost fosilnih ostataka morskih organizama na kopnu. Osim toga, on je bio svestan dugog trajanja geološke prošlosti, a opisao je i prvi geohemijski ciklus (voda ispire so iz tla i odnosi je u more koje se tako zaslanjuje, a zbog izdizanja morskog dna stvaraju se lagune gde se voda isparuje i taloži novi sloj, koji opet može biti potopljen...). Leonardo da Vinči je shvatio i odnos erozije tla i izdizanja kopna (erozija narušava ravnotežu u litosferi, a ona se ponovno uspostavlja izdizanjem). Širi interes za geološke probleme izazvale su rasprave između tzv. neptunista i plutonista. Plutonisti, na čelu sa Džejms Hatonom (1726—1797) su oživeli zapažanje Strabona (1. vek p. n. e.) držeći da su pojedine stene nastale u vezi s vulkanskim erupcijama. Nazvani su po bogu podzemlja, Plutonu. Neptunisti, na čelu sa Vernerom su oživeli staru ideju Talesa iz Mileta (7/6. vek p. n. e.), pripisujući postanak stena litosfere - vodi. Zbog toga su i dobili naziv prema antičkom bogu okeana Neptunu. Sosur, (18. vek) prvi je shvatio da su nagnuti slojevi posledica kretanja litosfere i prodora starijih stena kroz mlađe. Baumont (19. vek) prvi spoznaje ulogu raseda u postanku doline Rajne, a tvrdi i da tektonske sile nastaju zbog hlađenja Zemlje i stezanja. Žorž Kivje (1769—1832), prirodnjak i zoolog, postavlja temelje naučnog proučavanja fosilnih ostataka organizama. Vilijam Smit (1769. – 1839) primenjuje fosilne ostatke za određivanje relativne starosti stena Zemljine kore .[4] Uočava se i lateralna različitost stena nastalih u isto vreme, pa tako nastaje pojam facija. Pojam geosinklinale kao labilnog sedimentacionog prostora, nastalog lomljenjem i savijanjem Zemljine kore dobija na značenju 1900. godine kada ga je istakao Haug pri postanku ulančanih gorskih sistema a 1908. godine predložio Frenk Bersli Tejlor (1860—1938). Geosinklinala ostaje u središtu interesa geologa sve do 1960-ih, kada ju je delom istisnula koncepcija tektonike ploča.