Pogrebne igre predstavljaju izuzetan prikaz krvave borbe za nasleđe koja je usledila posle smrti Aleksandra. Kako su jedini naslednici kralja bila dva još nerođena deteta i retardirani polubrat, sve dugo potisnute političke frakcije pohitale su da ugrabe upražnjen presto i svu moć koja pripada tronu. Svi su se grabili za podršku sve nedisciplinovanije Aleksandrove vojske; u to se uključila većina Aleksandrovih oficira, članova porodice, čak i prijatelja. Perdik, prvi zapovednik vojske posle Aleksandra; Antipatar, regent Makedonije kome je kralj verovao; Aleksandrova majka Olimpijada i mnogi drugi. Neki su stigli do velikih dela; većina je omanula i bila ubijena. Niko, ispostavilo se, nije bio nadahnuti vođa, kakav je bio neophodan da bi spasao ogromnu imperiju od raspada, ali Aleksandrova dela izdržala su napade vremena i raširila su u svetovima koje je on samo sanjao. U ovom vešto napisanom delu, Meri Reno vratila je na svetsku pozornicu to vreme haosa, da bi stvorila ono što je Gor Vidal nazvao "jednim od neočekivano originalnih umetničkih dela dvadesetog stoleća".