Jela Spiridonović - Savić SA USKIH STAZA meki povez, str. 78, dim. 20 x 13 cm izdanje s. b. cvijanovića beograd 1919. stanje kao na slici, knjiga je kompletna ima pečat biblioteke Jelena Jela Spiridonović Savić (11. januar 1890, Šabac — septembar 1974, Beograd) bila je srpska pesnikinja, pripovedačica i esejistkinja. Jela Spiridonović Savić Jela Spiridonovic Savic.jpg Puno ime Jelena Spiridonović Savić Datum rođenja 11. januar 1890. Mesto rođenja Šabac, Kraljevina Srbija Datum smrti septembar 1974. (84 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija, SFRJ Najvažnija dela Sa uskih staza (1919) Pergamenti (1923) Večite čežnje (1926) Život Uredi Rodila se u bogatoj šabačkoj porodici grčkog porekla. Njen otac, Mihajlo Spiridonović (1848–1908), nakon što je doktorirao medicinu u Beču zaposlio se u Šapcu kao fizikus. Zbog humanosti i nesebične požrtvovanosti prozvan je „sirotinjska majka“. Mihajlo Spiridonović je aktivno učestvovao u kulturnom životu grada, a Jela je, verovatno, nasledila njegov književni talenat. Nakon svršene Šabačke gimnazije, Jela Spiridonović je u periodu od 1911. do 1913. godine studirala filozofiju u Trstu. Godine 1913. udala se za Vladislava Savića (1873—1957), eruditu i znalaca pet jezika, šefa presbiroa u Ministarstvu unutrašnjih poslova. U godinama između dva svetska rata boravila je sa suprugom u Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu kuda ih je vodila njegova diplomatska karijera. U međuratnom periodu ime Jele Spiridonović Savić je jedno od najprepoznatljivijih na srpskoj/jugoslovenskoj književnoj sceni. Tridesetih godina držala seriju predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u Kolu srpskih sestara o životima i delima najpoznatijih mistika. Drugi svetski rat provodela je i Beogradu. Godine 1945. komesarska uprava na čelu sa Đurom Gavelom objavila je izveštaj „Srpska književna zadruga pod okupacijom“ u kojem je Jela Spiridonović Savić ocenjena kao „saradnica fašističkog okupatora“, a njeno delo kao nedostojno, nerodoljubivo i izdajničko. Umrla je u Beogradu. U nekrologu, u ime Društva književnika Srbije, Desanka Maksimović je naglasila da je Jela Spiridonović Savić „bila pravi, rođeni pesnik. Pisala je produhovljenu poeziju temom više okrenuta prema zvezdama nego prema zemlji. Više okrenuta prema našoj prošlosti nego prema sadašnjici“. Delo Uredi Sa uskih staza Uredi Prvu pesničku zbirku, Sa uskih staza, Jela Spiridonović Savić je objavila 1919. godine. Onovremena kritika nije mogla da ne reaguje na subverzivni karakter stihova. Milan Bogdanović ističe, prikazujući nove knjige u Politici 1919. godine, da u Zagrebu, oko Krležinog Plamena, Miloš Crnjanski i Jela Spiridonović Savić skandalizuju svojim stihovima. Pesnikinja „raskošne mašte i vrelog temperamenta“, „velikog osećanja ploti i krvi i jakih čulnih senzacija“[1] u zbirci Sa uskih staza slobodnim stihom opeva erotski užitak žene. Autorkina prva zbirka korespondira sa avangardnim tendencijama početkom dvadesetih godina u srpskoj književnosti: ekstatični doživljaj sveta, intuitivnost religiozne spoznaje, metafizička identifikacija sa kosmosom, individualizam u smislu odvajanja od licemernog građanskog društva i potraga za suštinom stvarnosti u neistraženim dubinama sopstvenog bića.[2] Pergamenti Uredi Tokom dvadesetih i tridesetih godina bila je saradnica brojnih časopisa: Dan, Misao, Srpski književni glasnik, Budućnost, Raskrsnica, Savremenik, Književni sever, Letopis Matice srpske itd. U izdanju S. B. Cvijanovića 1923. objavila je ep Pergamenti, „duhovnu autobiografiju iz hilandarskog perioda, koju na početku 19. veka na zgarištu spaljenog manastira Svetog Simeona „slučajno“ pronalazi monah Stratonik“.[3] „Ep Pergamenti Jele Spiridonović Savić predstavlja eho datih religiozno-nacionalnih ideja čiji su nosioci bili predstavnici srpski predstavnici bogoslovske i umetničke elite“.[4] Važnu ulogu u ovom delu, kao i u celokupnom njenom opusu, ima tema metempsihoze.[5] Autorkina vizija utemeljivača srpske pravoslavne crkve izazvala je veliku pažnju i u inostranoj javnosti. Delo je prevedeno i objavljeno na italijanskom jeziku 1927. godine. Večite čežnje Uredi Godine 1926. objavila je drugu pesničku zbirku, Večite čežnje. U predgovoru Jovan Dučić ističe da se pesme Jele Spiridonović Savić „razlikuju od starijih pesnika svojom formom, a od mlađih svojom sadržinom“. Prema Dučićevom mišljenju, ono što izdvaja pesnikinju je njen misticizam, „njena lična spiritualna nota, aspiracija ka transcendentnom i opštem, smisao za uopštavanje, za vezivanje u zajedničko, u osnovno, esencijalno, kosmičko“.[6] Jedan od naboljih prikaza zbirke napisala je filozofkinja dr Ksenija Atanasijević, stavljajući akcenat na metafizičku i rodnu dimenziju zbirke. Rečima Ksenije Atanasijević, Jela Spiridonović Savić je „prečistila sviju ljubavnu poeziju za jedno produbljeno mistično osećanje, što je započela još u svojoj poemi retke lepote Pergamenti“.[7] Atanasijević je ocenila da su ciklusi „Tragedija žene“ i „Dnevnik usedelice“ najbolja ostvarenja u zbirci: „Kad peva ženu, g-đa Spiridonović stvara najneprolaznije svoje strofe“.[8] Savremena istraživačica, dr Stanislava Barać je ocenila da je pesnikinja u ovim ciklusima obradila aktuelne teme tadaše feminističke kontrajavnosti: „Religioznost i hrišćanska etika Jele Spiridonović Savić nije u ovim pesmama našla saglasnost sa patrijarhalnom normom“.[9] Jesenje melodije Uredi Krajem tridesetih godina autorka je objavila zbirku Jesenje melodije, sabrane pesme objavljivane tokom tridesetih godina, i Pripovetke. Todor Manojlović je zapisao da je nova pesnička zbirka Jele Spiridonović Savić „prebolna i magična“, videći je kao „stvaralačku nostalgiju usamljenika [...] motiv koji razvezuje sumorno i sugestivno, sa nekim čudesno nežnim melodizmom i ustreptalim mističkim bleskom“.[10] Paulina Lebl Albala je opisala zbirku kao „melanholičnu strasnu barkarolu“.[11] „Inovativnost ove zbirke ogleda se u naglašenoj metatekstualnosti“, naglašava dr Jovana Reba, ističući da „duhovnu auru većine pesama u zbirci oblikuje traganje po dubinama podsvesti, susreti sa sopstvenim demonima i beg od sumorne realnosti u maštu i ludilo“.[12] Pripovetke i esejistika Uredi Zbirka Pripovetke sadrži pet pripovedaka: „Pale se svetiljke gradske“, „Harmonikaš“, „Gospođa Georgina“, „Mala služavka Marija“ i „San Marije iz Magdale“. Pripovetke „predstavljaju proznu realizaciju hrišćanskog koncepta o potrazi sa savršenom vrlinom, o žrtvovanju i ekstazi duha. Motive iz svoje poezije pesnikinja je transponovala u pesničku formu, tako da su gotovo svi glavni junaci i junakinje već bili otelotvoreni u određenim pesmama i pesničkim ciklusima“[13]. Svoje poslede delo, zbirku eseja Susreti, Jela Spiridonović Savić je objavila 1944. godine. U Susretima Iskošeni tekstsu sabrani eseji, odnosno predavanja koja je držala tokom tridesetih godina o Rilkeu, Geteu, Ničeu, fra Anđeliku, Desanki Maksimović, Isidori Sekulić, ženama misticima itd. Priredila je i objavila kao samizdat zbirku pripovedaka svog supruga, Vladislava Savića, Pripovetke 1958. godine. Izabrana dela Jele Spiridonović Savić priredila je dr Jovana Reba 2012. godine. Knjiga Čežnje: izabrana dela objavljena je u ediciji Sopstvena soba izdavačke kuće Službeni glasnik iz Beograda. Reference Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da `Grce` postane `Srpce`, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika. Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga `sirotinjska majka`, ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine. Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu. Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame). Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije. Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu: I ponesi me, ponesi tako, u sjajnom dugom putu tvoga zlaćanog zraka, o, Sunce, Svetlosti moćne vodi me iz Carstva mraka. Sunce Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, `nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu`. Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je `stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno.` Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli: No jednog dana kroz vekova osam, ja narode vidim, međ njima Britone, plavi, isti takvi kao i ja što sam, dolaze da dele s vama čase bone... najbolju će decu britanskih sinova progutati bliskog Helesponta vali Tvom narodu Život počeće tad s nova, vaskrsnuće opet stari Ideali. Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: `... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja.` Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu. Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja: Žene, sve one nose krvavi krst, crveni krst materinstva. Sve one nose plamenu zvezdu sa Istoka. Zato su njihove oči čudno duboke: krst udubljuju. Zato su njihove oči pune svetlosti: zvezde odblesu. Al oko usana lebdi im nešto detinje, što se ne buni na krst i ne čudi se zvezdi. U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare... Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: `Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...`. U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno. Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao `nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki`. U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji. Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti (1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935). Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: `Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija`. Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana? Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.