6,5 x 10,5 cm stanje DOBRO Kneževa večera je pesma koja pripada ciklusu pesama o Kosovskom boju. To je treći komad različitih kosovskih pesama u kome se peva o kneževoj zdravici Milošu Obiliću, o sumnji na izdaju, o Miloševom zavetovanju i o pretnji Vuku Brankoviću. Ovaj deo o Kosovskom boju je najznačajniji i najpoznatiji, a javlja se u predanju već krajem 15. veka. Kneževa večera predstavljena je kao dramska scena. Ona upućuje na tajnu večeru. NJena funkcija je kataloško nizanje junaka. Kneževa večera je najznačajniji momenat kosovske drame, analogan kneževom savetovanju s vojvodama pred bitku. Zaplet počinje kada se knez Lazar obrati Milošu Obiliću na vrlo neobičan , za Miloša uvredljiv način . Nazdravljanje je često korišćena situacija (Dramatizuje radnju i podstiče na dalji tok). Knez Lazar naslućuje izdaju ali greši u imenovanju izdajnika. Izdajnik je njemu najbliži čovek koji mu „sjedi uz koljeno“. NJegova optužba je pogrešna i nepravična, ali reči su mu pune blagosti. Tobožnjem izdajniku on, umesto pretnje kaznom, nudi velikodušno nagradu za pređašnju vernost „Vino popij a na čast ti pehar“. Zbog te blagosti reči prekora dobijaju još više na težini. Milošev odgovor knezu je dostojanstven, njegovo zavetovanje na žrtvu, humorno izobličavanje stvarnog izdajnika Vuka Brankovića i naročito njegove reči o sutrašnjem sudbinskom danu kada će sve dileme biti razrešene same od sebe: „Sjutra jeste lijep Vidov danak Vidjećemo u polju Kosovu Ko je vjera, a ko li je nevjera" Ivan Kosančić i Milan Toplica nisu oblikovani kao posebni likovi. Veže ih jedino kneževa zdravica. Oni su u središtu zbivanja kada prate Miloša u turski tabor, što predstavlja izražavanje vernosti pobratima. O njima se mnogo pevalo ali uvek u senci glavnog junaka. Miloš Obilić i Vuk Branković predstavljeni su kao suprotnosti. Miloševa odrednica je junaštvo, a Vukova gospodstvo. Međutim Vuk Branković je u kosovskoj legendi opisan kao negativan junak i izdajnik. Vuk je iz žestokog okršaja izvukao živu glavu i već na ovoj činjenici mogla je da se gradi legenda o izdaji. Prošlo je više od dva veka dok se predanje nije ustalilo na Vuku. Predanje o izdaji dugo se razvijalo. Pre nego što je istoriografija dokazala neosnovanost nevere, motiv izdaje ušao je neizmenjen u književnost. Vukov otpor prema Turcima posle boja na Kosovu nije bio u skladu sa legendom o izdaji. Nije priznavao sultanovu vrhovnu vlast. Posle bitke stekao je ugled prve ličnosti u srpskim zemljama. Traženje krivca za izdaju bilo je narodno objašnjenje poraza. ------------------------------------------------ ----------------------------------------- Kosovska bitka (bitka na Kosovu, boj na Kosovu, Kosovski boj ili Vidovdanska bitka) je vođena 15. juna 1389. godine na hrišćanski praznik Vidovdan[16], nedaleko od Prištine, između srpskih i osmanskih snaga. Srpske snage je predvodio knez Lazar Hrebeljanović i među njima su bile i snage njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turske vojske nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom. U prvoj fazi bitke, srpske snage su potisnule protivnika a jedan od srpskih vitezova (Miloš Obilić) je uspeo da ubije sultana Murata. NJegov sin Bajazit je uspeo posle toga da konsoliduje svoje redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju. Prvi izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom XV veka). Zbog toga se smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja otomansku pobedu. Lazarevi naslednici su pod pritiskom mađarskih napada (jesen 1389) i njihovih kontakata sa Vukom Brankovićem, sklopili u prvoj polovini 1390. godine mir sa Bajazitom i priznali njegovu vrhovnu vlast. Uz pomoć njegovih trupa, oni su uspeli da potisnu Mađare i povrate izgubljene predele u zapadnoj Srbiji. Kosovska bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj Evropi i uspela je da privremeno zaustavi osmansko širenje u Evropi. Ona je tokom narednih vekova postala centralni motiv srpske narodne epske poezije i centralni motiv srpskog nacionalnog identiteta.